Mac revolucije. OZNA u Jugoslaviji.pdf

Библиотека Друштво и наука Едиција Саборник

Уредник Борисав Челиковић Главни и одговорни уредник Проф. др Радош Љушић Рецензент др Срђан Цветковић

Коста Николић

Mач револуције OЗНА у Југославији 1944–1946

© ЈП Службени гласник, 2013 www.slglasnik.com

Садржај

Предговор

[7]

I. Почеци – формирање ОЗНЕ

[13]

II. Озна у Србији

[55]

III. ОЗНА у Словенији и Хрватској

[93]

IV. „Чишћење“ армијских јединица

[121]

V. „Мач револуције“

[151]

VI. Одбрана поретка

[177]

Консултовани извори и литература

[219]

Регистар личних имена

[223]

Белешка о аутору

[231]

Предговор

Пред читаоцима се налази монографија о првој тајној политичкој полицији у комунистичкој Југославији – Одељењу за заштиту народа (у изворима се често користи и израз Одељење заштите народа). Ова организација у историји је остала упамћена по скраћеници ОЗНА. Њен први начелник и каснији дугогодишњи симбол државне безбедности уопште, био је Александар Ранковић, члан најужег руководства КПЈ/СКЈ до 1966. Данас је тешко, готово немогуће, реконструисати документацију о институцијама репресије и о догађајима који су из тога проистекли у послератној Југославији, како у домену њеног обима тако и судбине. Продукција докумената била је бројна, посебно од краја 1944. када је НОВЈ имао стабилну логистику у Србији, али и на другим ослобођеним територијама. Све установе нове власти посвећивале су посебну пажњу архивској грађи, сопственој и „непријатељској“, али је њен одлив, из сасвим разумљивих разлога, представљао процес који се не може ни приближно утврдити. Остали су појединачни записи о судбини те грађе. Поверљива документација Озне нестајала је још у ратним условима, практично када се и стварала. То је у својим сећањима потврдио генерал Јефто Шашић, први начелник III одељења Озне и каснији начелник Контраобавештајне службе (КОС) Југословенске армије.1 1 Јефтимије Јефто Шашић (17. август 1917. – 26. новембар 1998). Генерал-пуковник ЈНА, рођен у Новској, данашња Република Хрватска. Након завршетка гимназије, уписао је Пољопривредно-шумарски факултет у Загребу, а члан КПЈ постао је 1939. Учесник је рата од 1941. године. Био је секретар Котарског комитета КПХ у Новској, па члан и секретар Окружног комитета КПХ за Нову Градишку. Након тога постављен је за политичког комесара XII славонске дивизије НОВЈ. Ова партизанска војна формација представљала је елитну јединицу. Формирана је 11. октобра 1942. у селу Будићима код Пакраца, као Прва славонска бригада (овај

Мач револуције

8|

Он је по одласку са тих функција оставио најдрагоценије сведочанство о историјату Озне из ране фазе, писано на основу личних белешки из времена када су догађаји настајали. О судбини оригиналне грађе рекао је следеће: „Нажалост, колико год сам трагао до сада из тога периода, већ прилично добри фондови докумената и резултата нашега рада који су остварени на отоку Вису, нигде се више не могу наћи. Рекоше ми у Савезном секретаријату за унутрашње послове да их нема. Тражили смо у Сплиту да нису, можда, тамо остали, тражили смо у Озни за Хрватску, ни код њих нису остали. Према томе, страхује се да нису постали нечија приватна својина, па ће касније бити на неки начин уновчавани у било коме облику и на било који начин. Ето, свраћам пажњу на то, просто да се зна да смо хендикепирани што таквих докумената нема, који би очигледно служби, и за њен историјат, а потом и за васпитање кадрова добро дошли.“1 Недвосмислено се може тврдити да се грађа Озне која је садржавала податке и наводе о репресији и злочинима систематски уништавала, јер је могла да буде компромитујућа за нову власт. Институције Озне наређивале су тренутно уништавање, одмах после читања свих поверљивих наређења. Тако се у једној инструкцији одељења Озне у КНОЈ-у од 13. октобра 1945. каже: „Ову депешу је нужно добро проучити, са истом упознати команданте и комесаре дивизија, те исту послије тога уништити спаљивањем. Расписивање депеше и овог акта је строго забрањено.“2 назив носила је до 21. децембра 1942), од делова 1. и 2. славонског партизанског одреда. Главни штаб НОВ и ПО Хрватске почетком јула 1943. прогласио је бригаду за „ударну“; Титовом одлуком од 26. октобра 1944. добила је назив „пролетерска“. Од јуна 1943. Шашић је био члан Обласног комитета КПХ за Славонију, а потом је прешао у Главни штаб НОВ и ПО Хрватске. Од фебруара 1944. био је на дужности помоћника и начелника у Врховном штабу НОВЈ-а. У току рата био је већник ЗАВНОХ-а и делегат на Другом заседању АВНОЈ-a. Од оснивања Озне Шашић је био један од њених руководилаца. После рата био је посланик у Уставотворној народној скупштини Југославије и народни заступник у Сабору НР Хрватске. Вишу војну академију ЈНА завршио је 1957. у Београду. Био је начелник Управе безбедности и начелник Управе за морално-политичко васпитање Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО), па помоћник државног секретара за народну одбрану за политичко-правни сектор. Од оснивања Опуномоћства Централног комитета СКЈ за ЈНА (10. јануара 1949) био је члан његовог Бироа. 1 Војни архив, Београд. Фонд: Војнобезбедносна агенција (даље: ВА, ВБА), К–20, свеска 8. 2 ВА, ВБА, К–23, свеска 3.


Наравно, никада се не уништи све, бирократија није свемоћна, па је тако и у овом случају сачуван овај веома важан документ. Сачувана је и једна белешка Управе Државне безбедности Хрватске за округ Нова Градишка из новембра 1954. како они „мисле“ да је архива Озне са Славонију спаљена у Осијеку 1946. године. У белешци Удбе за Пакрац из истог периода каже се да она нема докумената о Озни, јер је 1950. „сва архива из периода НОБ-а спаљена“.1 Слична судбина требало је да задеси и допис Озне VI корпуса НОВЈ-а који је упућен III одељењу Озне за Хрватску и који је имао прилог под насловом: „Преглед, као и имена ликвидираних лица у размаку од 15. XI 1944. до 1. I 1945.“ У том допису је речено да су „скоро све“ ликвидације извршене без записника. Овај документ је почетком 1986. пронашла Радна група Служба државне безбедности Секретаријата унутрашњих послова СР Хрватске. Одговорна особа из ове Радне групе је 3. марта 1986. оставила следећу белешку: „Документација је пронађена међу осталом документацијом на којој је радила радна група, тако да до сада није била евидентирана. Због своје деликатности, предлажем да се иста документација одмах уништи због опће познатих разлога.“2 Ипак, овај предлог није усвојен и документација је сачувана. На располагању нам није била картотека која садржи персоналне податке о „агентима“ (сарадничка мрежа) и „народним непријатељима“, а питање је да ли је она уопште и сачувана. Да је картотека постојала, знамо из једног акта из 1946. под насловом „Упутство за вођење картотеке“. У документу се каже: „Озна уводи картотеку агентурно-информативне мреже и антинародних елемената и иностраних шпијуна за лица која се налазе у редовима Армије. Картотеку треба сматрати као један од начина наше борбе против непријатеља. Добро уређена картотека омогућава и лакши рад оперативних органа Озне.“3 Постојале су: 1) картотека агентурно-информативне мреже; 2) картотека антинародних елемената и иностраних шпијуна; 3) картотека осуђених и ухапшених; 4) картотека лица која су дезертирала или оних за којима је издата потерница.4 1 Наведено према: Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944– 1946. Dokumenti, II. Priredio: Vladimir Geiger, Slavonski Brod, 2006, стр. 40. 2 Исто. 3 ВА, ВБА, К–20, свеска 1. 4 Исто.


|9

10 |

Литература о тајним службама у СФРЈ изузетно је оскудна из сасвим разумљивих разлога – недоступност грађе. У Србији је до сада једино објављена двотомна књига публицисте Марка Лопушине,1 која је већим делом написана на основу усмених извора, општих места или непроверених података, а једним мањим делом на основу извора првог реда. Ипак, она је научно тешко употребљива, јер њен аутор није саопштио порекло ниједног извора који је користио, тако да је информације које је он понудио скоро немогуће проверити. Ипак, одлучили смо се да његове податке користимо искључиво у случају када они могу да се потврде, у већој или мањој мери, и другим изворима. Ситуација је знатно боља са Хрватском, у којој је, захваљујући напорима групе историчара, објављена (у три тома) импозантна грађа југословенских државних, армијских и партијских институција која се односи на комунистичку репресију у овој држави у периоду од 1944. до 1946. године. У овим збиркама објављено је и доста докумената Озне за Хрватску, па је она зато и коришћена у нашој студији.2 Суштину студије чини оригинална документација III одсека (одељења) Озне за Југославију која се бавила армијском проблематиком и која се чува у Војном архиву у Београду, у фонду Војнобезбедносне агенције Војске Србије која је наследник војних служби безбедности бивше СФРЈ и бивше СР Југославије – Контраобавештајне службе ЈА, Управе безбедности ЈНА и Војне службе безбедности Војске Југославије. Документација Озне за Србију, која је истраживачки и најинтересантнија јер се односила на „народне непријатеље“, налази се у архиви данашње Војнобезбедносне агенције која је наследник II одељења Озне из кога је 1946. настала Управа државне безбедности (касније Служба државне безбедности и Ресор државне безбедности). Наша идеја била је да напишемо историју „целокупне“ Озне (и војног и цивилног одељења), тачније речено, да опишемо историјске догађаје који произилазе из ове грађе, у наведеном периоду, и то за територију целе тадашње ФНРЈ. Већ описано стање грађе условило је и дисконтинуитет у описивању догађаја. „Војна проблематика“ 1 М. Лопушина, Убиј ближњега свог. Југословенска тајна полиција 1945–1997, I–II, Београд, 1997. 2 Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944–1946, I–III, Slavonski Brod, 2005, 2006, Zagreb, 2008.


релативно коректно је покривена на нивоу целе тадашње Југословенске армије, као и многи догађаји ван армијских јединица. „Цивилна“ историја знатно је боља за Хрватску него за Србију, упркос дометима репресије и почињеним злочинима над цивилним становништвом у Србији у првим послератним годинама. Али, кривица за то није на научницима већ на онима који још увек имају моћ да спрече да се српско друштво у пуном обиму суочи са својим комплексним тоталитарним наслеђем. Монографија је део пројекта „Српско друштво у југословенској држави у 20. веку – између демократије и диктатуре“ (пројекат бр. 177016), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Београд, јануар 2012.

Аутор


| 11

i. почеци – формирање озне

Револуција коју су 1941. покренули југословенски комунисти, имала је у свом политичком бићу темељну догму о неопходности уништења свих противника револуције. Они су еуфемистично означени као „реакција“ и „пета колона“, а у те групе сврставани су, по потреби, сви они који би се, на било који начин, супротстављали идеологији и конкретним поступцима КПЈ. Зато је унутрашњи, грађански рат имао исти, а често и важнији, значај као и борба против окупационих снага. У том смислу треба посматрати и све прве кораке врха КПЈ и Врховног партизанског штаба усмерене ка стварању обавештајних и безбедносних парадржавних организација. Југословенска револуција била је класична револуција „одозго“. Она је изведена „у име народа“ (пролетаријата) од стране „овлашћене“ и „правилно“ оријентисане групе професионалних револуционара. На тај начин доследно је спроведена Лењинова теорија о револуцији коју изводи „авангарда пролетаријата“ и која не верује у „зрелост народних маса“. Лењин је марксизам схватао као детерминистичку интерпретацију историје која каже да се на основу истраживања постојећег друштва може предвидети његов будући развој. Новина коју је Лењин унео у револуционарну теорију, а коју су југословенски комунисти доследно спровели, гласи да се револуционарност покрета не одређује тиме да ли јесте или није покрет радника, већ тиме да ли поседује праву пролетерску идеологију – класни састав револуционарне партије није од значаја за одређивање њеног класног карактера. Таква партија носилац је пролетерске свести и она једина зна шта је „историјски интерес“ радника. Таква партија је једини „законити извор“ политичке иницијативе, јер боље зна од друштва шта су интереси и потребе друштва. Комунистичка револуција изведена је насиљем, а антифашизам је требало да послужи као својеврсно оправдавање тог насиља,


14 |

слично као што су и нацисти покушавали да се бране својим антикомунизмом. У Југославији је у питању било унапред планирано и доследно спроведено преузимање власти. Револуција је била замишљена као режим поделе богатства који је требало да организује „авангарда“, јер је она једина задржавала знање о томе како треба да изгледа тај режим. Комунистичка партија Југославије је тај поступак извршила тако што је постепено преузела све државне, политичке и друштвене институције било тако што је у њих постављала своје кадрове, било тако што их је укидала и стварала своје институције. Тај процес подразумевао је и преузимање пуне контроле над јавним и приватним животом људи, што је изведено револуционарним терором. Због тога је створен систем „заштите револуције“ политичком полицијом и војском. Они су прогонили све противнике револуције и „преваспитавали“ народ. Победници су, да би неограничено и несметано владали, увели терор и почели да се свете не само непријатељима него и свима онима који су могли да им буду сметња у конструкцији „новог поретка“. Стуб тог поретка била је управо Озна. •••

После стварања првих партизанских одреда, руководство КПЈ почело је да размишља о стварању обавештајне службе у најширем смислу овога појма. Паралелно с уништавањем свих институција старе власти, и стварањем првих народноослободилачких одбора као органа нове власти, јавиле су се и специфичне форме обавештајне службе. Обавештајна служба помогла је на остваривању следећих задатака: мобилизација свих „патриота“ у борби против окупатора и „домаћих издајника“, прикупљање података о окупатору и противничким војним формацијама, а један од најважнијих задатака било је кажњавање „народних непријатеља“. Поред тога, обавештајна служба у партизанским одредима борила се против „увлачења непријатељских елемената“ у сопствене редове, што ће бити један од најважнијих задатака све до краја рата, али и после њега. У прве партизанске јединице долазили су само чланови КПЈ, СКОЈ-а или комунистима добро познати људи. Већ од краја септембра 1941, када је, после повлачења немачке војске, у Ужицу створена тзв. слободна партизанска територија, почела је с радом Комисија за борбу против пете колоне. Организационе јединице ове комисије створене су у Ужичком, Чачанском и Ваљевском округу. Комисија је у свом саставу имала истражно


и теренско одељење: истражно одељење стварало је мрежу обавештајне службе, водило истраге против „осумњичених петоколонаша“ и откривало „агенте“. Теренско одељење стварало је мреже обавештајаца на терену и обезбеђивало затворе за ухапшене. У ово одељење регрутовани су искључиво чланови КПЈ и СКОЈ-а.1 Још у раној фази партизанске револуције, суђење „петоколонашима“, пред организованом групом народа, било је омиљено „огледно поље“ револуционарне правде. То је посебно било карактеристично за југ Србије. О неким примерима, у позитивном контексту, писао је, на пример, Никола Илић, уз следећи закључак: „Смртну казну извршила је група бораца. Казна је имала васпитни карактер, па је у Лесковцу и селима обнародована. Било је то упозорење непријатељима НОП-а да не врше слична кривична дела, а одјек казне био је велики. Причало се о томе.“2 Са развојем борбе и јачањем партизанских одреда и „народне власти“, осећала се потреба за проширивањем „делатности“ обавештајне службе и њеном „специјализацијом“. Када су то прилике дозволиле, Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ и врховни командант партизанске војске, наредио је 2. децембра 1942. стварање јединствене обавештајне службе за целу Југославију: „У нашем ослободилачком рату један од битних услова успјеха је познавање стања код непријатеља и његових намјера уопште, с једне стране, а са друге стране не допустити непријатељу да сазна наше стање и наше намјере. То је задатак наше обавјештајне службе. Обавјештајна служба представља најмоћније оружје командовања.“3 Обавештајна служба требало је да шпијунира и партизанске непријатеље и локално становништво. Она је требало да се формира по следећој шеми: 1) На ослобођеној и неослобођеној територији. Њен скелет требало је да представља плански постављена обавештајна мрежа, 1 Obren Đorđević, Leksikon bezbednosti, Beograd, 1986, стр. 158. 2 Н. Илић, „Партизанско судство – фактор правде, морала и дисциплине у лесковачком крају 1941–1942“, Лесковачки зборник, L/2011, стр. 276. – Илић пише да су партизанска суђења створила „трајне моралне вредности“ иако наводи бројне примере кршења међународног ратног права и обичаја ратовања. Најчешћа казна била је смртна, а то оправдава следећим речима: „Било је ратно стање, нису постојали услови да се изричу временске казне – успостављање затвора, чување и храњење кажњеника“. (Исто, стр. 286). 3 J. B. Tito, Sabrana djela, XIII, Beograd, 1982, стр. 234.


| 15

16 |

која ће имати обавештајне центре, помоћне обавештајне центре, центре рејона, обавештајне органе, обавештајне поверенике по општинама и селима. То је требало да буде територијална обавештајна мрежа чији би главни обавештајни центри били непосредно потчињени Обавештајном одсеку Врховног штаба „који управља и руководи цјелокупном обавјештајном службом“. Главни обавештајни центар требало је да прикупља, сређује и проверава, проучава и припрема за коришћење све извештаје који му буду достављени. У сваком обавештајном центру постојао је шеф центра с неколико сарадника, чији је број зависио од конкретних услова на терену. Главни и помоћни обавештајни центри у свом саставу требало је да имају секцију за обавештавање и секцију за контрашпијунажу. 2) Обавештајна служба у мобилним и оперативним јединицама. У тим јединицама организација обавештајне службе спроводила се по следећим принципима: при штабовима корпуса, дивизија, бригада и батаљона организују се обавештајни центри који треба у свим јединицама да формирају обавештајну мрежу и да у току операција руководе обавештајном службом. Та обавештајна служба претходила је операцијама и покретима јединица. Требало је да прикупља за коришћење све потребне податке о непријатељу: „Обавјештајна мрежа мобилних оперативних јединица има карактер мобилности, покретности и у свом раду првенствено се ослања на територијалну обавјештајну службу ако је она организована и супротстављена на правцу дотичне јединице,“1 3) Задаци обавештајне службе. Задаци су били: прикупљање података о непријатељу (оперативни подаци), организација и формација непријатељске војске, распоред, јачина и састав, наоружање и опрема, положај и њихова утврђења, начин обезбеђења градова, покрет и саобраћај непријатеља на појединим комуникацијама. Најважнији подаци односили су се на борбену вредност и способност непријатељских јединица, као и на њихово материјално стање. Посебно је требало прикупљати информације о „народним масама“, односно, податке о „морално-политичком стању становништва, шта мисли о рату, ко ће побиједити, да ли има повјерења у нашу војску и да ли је сигурно у нашу побједу; да ли треба да помаже нашу борбу и чиме; његова издржљивост и истрајност и нада за бољу будућност“.2 1 Исто, стр. 236. 2 Исто.


У овом домену најважније је било прикупљање података о „помагачима непријатеља“ и организаторима „противнародне борбе – како народ гледа на њих, да ли их помаже; ко је у јавној, а ко у тајној служби непријатеља; гледишта ’маса’ о окупатору, четницима и усташама; најефикасније мјере за сузбијање и паралисање четничког и усташког утицаја на дијелу неослобођене територије“. Секција за контрашпијунажу имала је задатак да води одбрану од „непријатељске шпијунаже“, а партизане је требало представити као „праву“, изразито ослободилачку војску: „Васпитно дјеловати на масе да се стање о нашој војсци и њеним операцијама не износи на јавност да не би непријатељски агенти на основу тих ненамјерно изнетих података могли прозрети наше даље намјере. Само званичне радио-вијести и остали војни извјештаји, који се у овом смислу нарочито издају, могу се објавити и саопштити дотичном становништву. У територијалној обавјештајној мрежи обавјештајни органи појединих центара и повјереници начелно не би требало да знају један за другога. Овај принцип треба спровести и у обавјештајној мрежи мобилних јединица.“1 Обавештајни „органи“ имали су пуну слободу у избору начина за извршавање постављених задатака. Једино се тражило да у свом послу уложе све „знање, вештину, умешност и енергију“ коју су имали. Морали су да остану „невидљиви“ и „незапажени“ по правилу „видети и чути, не бити виђен нити примећен“; могли су да се прерушавају и облаче у разне униформе, а од наоружања носили су пиштољ са потребним бројем бомби. За сараднике у обавештајној служби требало је узимати она лица која су имала смисла, воље и способности за ову врсту службе. То су морали да буду поуздани и сигурни партизани, а највише „омладинци и омладинке“ који су били привржени партизанској борби. У „извјесним случајевима“, а према владајућим приликама, могли су се за обавештајне органе узети и она лица „која хоће да раде за извјесну материјалну награду, односно материјалну помоћ“. За успешан рад обавештајне службе била је неопходна и помоћ партијских организација, а извештаји су морали да садрже: конкретне податке о непријатељу, податке о „народним масама“ и њиховом односу према партизанима и комунистима и опште закључке. Извештаји су морали да буду истинити, разумљиви и читко 1 Исто, стр. 237.


| 17

18 |

написани, да се из њих види степен поузданости, тј. подаци су могли да се узимају само из сигурних извора. Извештаје су преносили најпоузданији курири, „људи вјешти и окретни“ који се „знају снаћи“ у свакој ситуацији: „Сви су извјештаји строго повјерљиве природе и увијек их достављати у затвореној коверти. Овај упут је строго повјерљиве природе и документ трајне вриједности и не смије пасти у руке непријатељу.“1 Главни обавештајни центри створени су при главним штабовима Словеније (у Љубљани), Хрватске (у Загребу) и Босне и Херцеговине (у Бихаћу). Руководилац обавештајног центра за Хрватску био је Иван Крајачић (Стево, 1906–1986), који ће касније постати и шеф Озне за Хрватску. Крајачић је био близак Титов сарадник још из московских година, када је Тито градио своју политичку и обавештајну каријеру у совјетској обавештајној служби (НКВД).2 Према оскудним, и често доста нејасним подацима, Крајачић је био важна карика НКВД-а за Балкан. Према наводима Владимира Дедијера, који су често тешко проверљиви, Крајачић је 1937, када је ухапшен Милан Горкић, тадашњи генерални секретар КПЈ, преузео руковођење IV одељењем совјетске обавештајне службе и наводно је све до своје смрти био резидент те службе. Оно што се поуздано зна јесте да је Крајачић у Загребу од 1941. радио на обавештајним пословима за КПЈ и Совјетски Савез, односно да је био помоћник искусног југословенског комунисте Ивана Сребрњака (Антонов), који је руководио посебним обавештајним центром Коминтерне у Загребу. Овај центар пао је у усташке руке 26. фебруара 1942. године. Тада је Сребрњак убијен, а ухапшен је Андрија Хебранг, неоспорни вођа хрватског комунистичког покрета и једна 1 Исто, 241. 2 Народни комесаријат унутрашњих послова (скраћеница на руском НКВД). Образован је указом Президијума Совјетског савеза од 10. децембра 1934. којим се Заједничка државна политичка управа (скраћеница на руском ОГПУ) реорганизовала у Главну управу државне безбедности и интегрисала у НКВД. Ова реорганизација извршена је због „ефикаснијег рада“ против „непријатеља“ совјетске државе. Указом Президијума Врховног совјета од 3. фебруара 1941. НКВД је реорганизован тако што јe из њега издвојена Главна управа државне безбeдности (скраћеница на руском ГУГБ) и образован Народни комесаријат државне безбедности (скраћеница на руском НКГБ). После немачког напада на Совјетски Савез, НКВД и НКГБ интегрисани су 20. јула 1941. у један народни комесаријат, на руском: Наркомат – НКВД.


од митских личности из историје југословенског комунизма. Крајачић је преузео руковођење пунктом и наставио са својим радом.1 Када је Тито, 15. јула 1943, извршио промене у руководству КП Хрватске, он је за њеног политичког секретара поставио Хебранга (за кога се такође верује да је био совјетски обавештајац, између осталог), а за организационог управо Крајачића, уз следећу напомену: „Он може да остане у Загребу и да повремено дође до вас. Осим тога, он може задржати контролу над радом који је до сада обављао“.2 За време немачке операције „Вајс“ (јануар–фебруар 1943), при Врховном штабу НОВ-а и ПОЈ-а формирана је „Комисија за сузбијање пете колoне и тероризма“. Комисија је требало да организује рад на откривању и хватању „шпијуна“ и „терориста“; са радом је почела у априлу 1943. године.3 Комисија није имала неки практични рад, али се после тога врло брзо дошло на идеју да треба створити посебне самосталне органе за борбу против „контрареволуције“. Ова комисија највише је „радила“ у Хрватској, о чему су сачувани делимични подаци. Главни штаб НОВ-а и ПО Хрватске је, на примeр, 27. маја 1943. упутио штабу III оперативне зоне допис о потреби стварања чете за борбу против „пете колоне“ (чете ППК-а) која ће се „служити у своме раду, у сврху сузбијaња пете колоне, свим могућим средствима“. Наредбом штаба I славонског корпуса од 9. јуна 1943. штабу III оперативне зоне и штабовима IV и X дивизије створене су ППК чете.4 До маја 1944. образовани су батаљони за Банију, Славонију, Жумберак и Покупље, Кордун и Горски котар.5 Средином септембра 1943. Тито је у Јајцу формирао „Одсек за заштиту народа при Врховном штабу НОВ-а и ПОЈ-а“, што је представљало даљи корак у развитку обавештајне службе и службе безбедности.6 Документација о раду овог одсека није сачувана. Његов формални начелник био је Владимир Велебит, а потпуковник Јефто Шашић водио је војнообавештајну службу. Постоји само једно наређење штаба VI корпуса НОВЈ-а који је 11. јануара 1944. упозорио подређене јединице на недовољан надзор „сумњивих 1 J. B. Tito, Sabrana djela, IX, Beograd, 1982, стр. 251. 2 J. B. Tito, Sabrana djela, XVI, Beograd, 1984, стр. 54. 3 Sekula Joksimović, „Formiranje i delatnost Korpusa narodne odbrane Jugoslavije“, Vojnoistorijski glasnik, 1/1985, стр. 63. 4 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 28. 5 S. Joksimović, KNOJ, стр. 63. 6 ВА, ВБА, К–20, св. 8.


| 19

20 |

особа“ у „неослобођеним селима, а и неким ослобођеним“ и наредио стварање специјалних чета при командама подручја које ће имати само један задатак да „чисте пету колону“.1 Владимир Велебит (1907–2004), правник по образовању и адвокат по занимању, припадао је угледној српској породици у Загребу која је 1941. прихватила усташку власт и прешла у католичку веру. Велебит је од 1938. тесно сарађивао са пунктом КПЈ у Паризу. Тита је упознао преко Херте Хас, Титове будуће супруге, када је 1939. правио лажни пасош за вођу КПЈ док се он налазио у Истанбулу, на пропутовању из Москве ка Југославији. Велебит је Титу лично однео пасош у Истанбул марта 1940, што је био њихов први сусрет, али тај пасош није био добар. Затим је Велебит у Загребу радио као помоћник Јосипа Копинича (Ваздух, Валдес), тадашњег главног совјетског обавештајаца за Југославију и још седам земаља у региону. Током 1940. из Загреба је успостављена радио веза са Москвом. Радио-станица коју је Велебит организовао функционисала је све до краја Другог светског рата. У питању је био обавештајни пункт совјетске Главне обавештајне управе (скраћеница на руском ГРУ)2 који је током рата редовно достављао податке Генералштабу Црвене армије.3 Павле Пекић,4 каснији начелник II одељења Озне, о раду овог тела рекао је следеће: „После V офанзиве, у Јајцу смо расправљали у штабу о реорганизацији комисије против пете колоне. Шета маршал, и у једном тренутку каже: ’Како то да назовемо, нека буде Одсек за заштиту народа’. Е, сад њему треба нека оружана снага, нека буде чета Народна одбрана. Друг Марко је узео из партијске школе у Јајцу Тривића, Синкару, Бошка Башкота, Шеху, а за команданта чете Душка Симића. При Врховном штабу је формиран одсек и четири опуномоћства – за територију команди подручја: бањалучко, бихаћко, дрварско и јајачко. Ту су били уз штаб Мијат Вулетић, Марко Катунић, Славко Одић, Јефто Шашић, Мићо Медић“.5 1 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 28. 2 Главна обавештајна управа образована је 1921. у Генералштабу совјетских оружаних снага. Имала је функцију „стратешке“ и „офанзивне“ војнообавештајне службе. 3 O. Đorđević, Leksikon bezbednosti, стр. 94. 4 Павле Пекић (1910), искусни црногорски комуниста. После завршене Медицинске школе у Загребу, отишао је у Москву где је завршио Вишу војну академију. У КПЈ је ушао 1939. године. Учесник је устанка у Црној Гори 1941, када је био командант места у родном Шавнику, а затим и Дурмиторског војног подручја. У Врховни штаб НОВЈ ушао је 1942. године. 5 Наведено према: М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 31.


Јефто Шашић је у свом накнадном исказу оставио делимичне податке о историји овог одсека: „Војнообавештајна служба Врховног штаба била је организирана на челу са Влатком Велебитом. Управо, због његовог одласка на дипломатску дужност у иностранство, позван сам из Главног штаба Хрватске да дођем у Дрвар да се та служба на ниво постави. Наиме, у сталном покрету, увек оптерећени Врховни штаб није имао сачувану ову документацију. Дошао сам на потпуно празан сто, без и једног папира. Служба је нешто више била развијена у Главном штабу Хрватске, коју је водио потпуковник Павловић у то доба, доста добро је била развијена, и радила је у Босанском корпусу, где је био, чини ми се, Славко Одић, а уз њега изгледа Васко Митров. Уз то смо имали донекле података, јер смо бар могли утицати, у обалном појасу о низу немачких дивизија, које су тада држале ту позицију. Добијали смо податке од другова из VIII корпуса, и то је по прилици био и круг одакле се могла стварати слика о непријатељским формацијама, посебно о Вермахту, јер је он, углавном интересирао и нас и савезнике, посебно западноевропске савезнике. Они су се интересовали и о комуникацији Загреб–Београд за податке о њој“.1 Наредбу о формирању Одељења заштите народа (Озна) Тито је издао 13. маја 1944. када се Врховни штаб налазио у Дрвару. Озна је организована као централизована организација с јединственим руководством за читаву земљу. За партизанско руководство наметало се као неопходно да се створи јединствена и моћна организација која ће управљати политичком обавештајном службом у иностранству и на окупираној територији, контраобавештајном службом у НОВЈ-у и на ослобођеној, и на неослобођеној територији и која ће бити предводник у обрачуну са „петом колоном“ и „народним непријатељима“. Тито је дао следеће објашњење због чега се формира Озна: „У садашње вријеме политичком обавјештајном службом на територији коју су окупирали Нијемци и њихови агенти, као и борбом против шпијуна, диверзаната, терориста и других антинародних елемената у Народноослободилачком покрету бави се низ организација. Војна обавјештајна служба врши и политичку обавјештајну службу и контраобавјештајну службу. Поред ње, обавјештајну службу и борбу против непријатељских елемената воде: Одсјек за заштиту народа (централна и западна Босна), посебни окружни обавјештајни 1 ВА, ВБА, К–20, св. 8.


| 21

22 |

центри у Хрватској, ВОС1 у Словенији и друге организaције. У вези с очигледним развитком међународних веза НОП-а јављају се нужност и могућност организације политичке обавјештајне службе и у иностранству. Јединствена структура и централизовано руководство омогућују објезбеђење јединствене и тврде политичке линије у обавјештајној и контраобавјештајној служби и дају врховном команданту и руководству НОП-а моћно оружје за наношење једновремених удараца по фашистичким и другим непријатељским елементима по читавој земљи“.2 Основни задаци Озне били су да води „сву активност у борби против стране агентуре, агентуре противника и антинародних елемената“; у духу основне доктрине КПЈ сва ослобођена територија третирана је као „ратни логор“, па је Озна требало да партизанску војску заштити од продирања „непријатељске агентуре“ у њене редове: „Одјељења заштите нaрода треба формирати по војничком принципу: при Повјереништву за нaродну одбрану НКОЈ-а, односно при Врховном команданту и његовом штабу, на територији главних штабова (штабова фронтова, армија) и на територијама корпусних војних области. Одјељењима за заштиту народа треба ставити у дужност: политичко-обавјештајну службу и контраобавјештајну службу на окупираној територији Југославије и у иностранству; контраобавјештајну службу на неослобођеној територији и контраобавјештајну службу у војсци.“3 Озна је формирана као тростепена шпијунска организација. Први ниво била је Озна при Повереништву (министарству) за народну одбрану НКОЈ-а. Она је у свом саставу требало да има четири „одсека“ (одељења): 1) Обавештајни – организује илегалне центре у разним државама и у државним установама „противника“ на окупираној територији и руководи њиховим радом, врбује и обучава поверенике и организује њихово пребацивање преко границе ослобођене територије; из овог одељења касније су формирани ВОС (Војна обавештајна служба ЈНА) и СИД (Служба информација и документације у Савезном министарству иностраних послова); 2) Контраобавештајна служба на ослобођеној територији – ствара мрежу повереника у разним установама и руководи 1 Varnostina obaveščevalna služba – Безбедносно-обавештајна служба. 2 J. B. Tito, Sabrana djela, XX, Beograd, 1984, стр. 90. 3 Исто, стр. 90–91.


њиховим радом, прати активност различитих политичких група у НОП-у, „пази“ на активност страних дипломатских и војних мисија; из овог одељења касније је формирана Управа државне безбедности; 3) Контраобавештајна служба у војсци – ствара мрежу својих повереника у разним војним установама и руководи радом одсека Озне по појединим местима; из овог одељења касније је формирана Контраобавештајна служба ЈА; 4) Статистичко-технички одсек – води евиденцију лица којима се баве I, II и III одсек, „занима се специјалном фотографијом, питањима шифре и тајног писма“.1 Други ниво била је Озна на територији главних штабова (фронтова, армија), односно на територији појединих земаља Југославије. И она је имала сличну структуру као „прва“ Озна – четири „одсека“, а прво пододељење радило је у договору са првим пододељењем „главне“ Озне са основним задатком да у пограничним областима суседних земаља ствара обавештајне центре: „Кад је то могућно и кад дозволи Озна Повјереништва за народну одбрану убацује своје повјеренике у државне установе противника и сусједних земаља, одабира и припрема повјеренике за пребацивање иза слободне територије – по задацима Озне.“2 Трећи ниво Озне била је Озна за корпусне области. Она је у свом саставу имала три секције. Прва је врбовала, припремала и слала своје агенте на окупирану територију која се граничила с корпусном облашћу; друга је имала своје опуномоћенике у срезовима који су улазили у корпусну област и непосредно је руководила агентима у разним установама; трећа секција руководила је обавештајном мрежом у најближој околини штаба корпуса и преко својих официра за контраобавештајну службу у дивизијама и бригадама организовала обавештајну мрежу.3 На крају је Тито саопштио и шта је најважнији задатак Озне – хапшење „народних непријатеља“. Истрагу против њих водио је онај одсек на основу чијег материјала је и извршено хапшење. То правило није важило само за прво одељење (за све „три“ Озне), оно није вршило хапшења и није се бавило истрагама. Начелник Озне био је директно потчињен Титу, а о свом раду извештаје је подносио, осим Титу, и Националном комитету. Начелници Озне на територији 1 Исто, стр. 91. 2 Исто. 3 Исто, стр. 92.


| 23

24 |

главних штабова, односно у појединим републикама, потчињени су били „првој“ Озни, односно њеном начелнику „и управљају се у свом раду према директивама врховног команданта, повјереника за народну одбрану и по упутствима Озне Повјереништва за Народну одбрану“. Сваки „одсек“ централне Озне имао је свог шефа са замеником и потребним бројем помоћника: „Ова структура чини за вријеме рата ефикасним сав систем мјера за одбрану против елемената који су непријатељски расположени према НОП-у и, истовремено, даје могућност да се, с преласком на мирнодопске услове, лако створи апарат државне безбедности, тиме што би се од војске одвојили I и II одсјек Озне.“1 Озна је преузела функције политичке полиције и контрашпијунаже од постојећих обавештајних центара, па су тако једни од других одвојени обавештајни и безбедносни послови. Реорганизација целокупне обавештајне службе, која је већ постојала у партизанском покрету, извршена је на предлог совјетске војне мисије која се налазила у Врховном штабу код Тита.2 Прва совјетска војна мисија у Југославији спуштена је падобранима 23. фебруара 1944. код Босанског Петровца у западној Босни. На њеном челу био је генерал Николај Васиљевич Корњејев, искусни припадник војне обавештајне службе ГРУ. Совјетска војна мисија имала је 21 члана.3 Сутрадан је Тито приредио свечану вечеру и рекао да Црвена армија „носи главни терет ове џиновске борбе“ против заједничког непријатеља: „Ми смо вас одавно очекивали. Наши народи, наши борци, команданти и политкомесари са чежњом су очекивали дан када ће вас видети у својој средини.“4 Неколико дана касније, поједини чланови мисије упућени су у разне крајеве Југославије.5 У оквиру мисије стигло је више агената НКГБ-а; њихов шеф био је Г. С. Григорјев. У току боравка при Врховном штабу они су 1 Исто, стр. 92–93. 2 Jera Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast 1944–1946, Zagreb, 2006, стр. 37. 3 О совјетској мисији у Југославији опширније видети у: Алексеј Ј. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији, Београд, 2011, стр. 297–300. 4 Ј. B. Tito, Sabrana djela, XIX, Beograd, 1982, стр. 72. 5 Никола Поповић, Југословенско-совјетски односи у Другом светском рату 1941–1945, Београд, 1988, стр. 125. Ускоро је пут Совјетског Савеза кренула и прва партизанска мисија коју су водили Арсо Јовановић и Милован Ђилас. Мисија је у Москву стигла 12. априла 1944. године.


организовали обавештајни и „метеоролошки курс“ за припаднике партизанских снага. На обавештајном курсу, у селу Подбрђе, било је шест припадника НОВЈ-а који су обучавани у оквиру следећих предмета: радио-телеграфија, фото-служба и агентурни рад. Према подацима југословенске Контраобавештајне службе из каснијег периода, неки од ових полазника курса активирани су после 1945. као сарадници совјетске службе. Оцена органа КОС-а за целокупни рад Војне мисије била је следећа: „Од самог доласка у Југославију, чланови мисије уплитали су се у сва питања живота нове Југославије која су им у то време легалним начином била умногоме доступна.“1 После немачког ваздушног десанта, совјетска мисија је напустила подручје Дрвара, поделила се у групе и разишла по територији Југославије, прикључујући се вишим партизанским командама, покрајинским штабовима или корпусима. Њима су стизала појачања у току целог лета 1944. године.2 Настављен је рад по истом моделу као у Дрвару: тако су у Главном штабу НОВ-а Хрватске организовани курсеви сличног садржаја. Совјетска војна мисија при партизанском главном штабу у Босни и Херцеговини дошла је крајем фебруара 1944. године. На челу ове мисије био је мајор Харитоненко. Он је после десанта на Дрвар прешао у 5. корпус НОВЈ-а, као шеф мисије. Његов рад и интересовања били су идентични (по карактеристикама) другим мисијама у то време. Харитоненка је заменио потпуковник Орлов, а касније после рата, потпуковник Овчеников, шеф мисије код VI армије. Сарадници заврбовани од једног, пренесени су у надлежност другог шефа мисије. Сви шефови мисија показивали су интересовања за кадровска питања код својих домаћина, како у армији, тако и у руководству партије за Босну и Херцеговину.3 На простор Словеније Совјети су упутили више посебних мисија. Од марта 1944. у Главном штабу Словеније налазила се посебна совјетска мисија. На њеном челу био је пуковник Патрахаљцев, а касније потпуковник Богомолов. Мисија је, како је оцењено, била „чисто обавештајна“. Поред сарадње са партизанским обавештајцима, развијали су и сопствену мрежу. Према каснијој анализи, 1 ВА, ВБА, К–8. 2 А. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији, стр. 310. 3 Бојан Димитријевић, „Совјетска обавештајна служба у Југославији 1944– 1948“ у: Ослобођење Београда 1944, Зборник радова, Београд, 2010, стр. 439.


| 25

26 |

Милован Ђилас, Тито и Александар Ранковић

шефови ове мисије постављали су се често и наредбодавно у односу на југословенске (словеначке) обавештајце, захтевали директну сарадњу без посредника, тражили прегледе сарадника и агената на терену: „Пуковник Патрахаљцев сматрао је наше грађане који су радили код њега по обавештајној линији као совјетске грађане и припаднике Црвене армије који за сав свој рад одговарају њима.“1 Војна мисија у Словенији је доласком новог шефа, потпуковника Богомолова, почела активније да сакупља обавештајне информације о противничким снагама на територији ове покрајине, као и податке преко њених предратних граница. Али ова мисија је прикупљала и све податке о приликама код југословенских сабораца, а нарочито податке личне природе. Мисији су били додељени свршени слушаоци са курса који су организовани у Врховном штабу. Шифрантски послови обављани су од стране совјетских припадника мисије, а само изузетно од стране појединих Југословена. Стил рада потпуковника Богомолова и његове мисије посебно је истицан од стране југословенских безбедносних органа: „Руски официри из мисија у Словенији кретали су се са реакционарним и морално 1 Исто, стр. 440.


пропалим женама познатим по неморалу са немачким, италијанским и окупаторским официрима. Своје станове су претварали у места најразличитијих оргија.“1 Богомолов је у Чрномељу ступио у интимне односе са бившом љубавницом Марка Натлачена, ранијег бана Дравске бановине. На истој територији совјетски потпуковник је „заврбовао једну жену да контролише друга Беблера“.2 Сличне контакте Богомолов је наставио и по преласку мисије у Љубљану: „Намере су им биле далековидије него је то у почетку изгледало.“3 Својим сарадницима Совјети су строго забрањивали да прослеђују податке органима Озне. Заузврат или као подстрек, обећаван је пријем у Совјетску армију, совјетска одликовања и различите услуге. Са територије Словеније, у пролеће 1945. совјетска мисија врбовала је сараднике и стварала обавештајну мрежу у Аустрији. Неке од сарадника Совјети су опремали и радио-станицама, и слали их на терен Словеније или Аустрије. Део ових веза задржан је до времена после резолуције ИБ. Ова мисија остала је, у одређеној форми, и после рата на том простору трансформишући се делом у мисију код IV армије ЈА. Иако је рат био завршен, совјетски обавештајци наставили су са врбовањем својих људи међу Југословенима и од њих тражили податке по разним питањима. Упитан од једног југословенског официра зашто стварају сарадничку мрежу, а имају инструкторе по свим питањима и у свим установама, потпуковник Богомолов је објаснио да је стање у Југославији још увек „нејасно“, да се не зна да ли ће КПЈ остати на власти и да је принцип њихове службе да стварају обавештајну мрежу „па и у пријатељској земљи“.4 Поред четворочлане мисије Патрахаљцева (односно, Богомолова), у састав штаба IX корпуса НОВ-а Словеније упућен је потпуковник Рибаченко са још једним официром. После њиховог доласка уређено је прихватање још 13 совјетских официра који су падобранима спуштени у Словенију. Као пратеће и помоћно особље додељена су 22 југословенска борца, односно цивила. Припадници 1 Исто. 2 Алеш Беблер (1907–1981). Словеначки комуниста, шпански борац, партизански генерал и југословенски дипломата. 3 Б. Димитријевић, Совјетска обавештајна служба, стр. 440. 4 Исто, стр. 441.


| 27

28 |

ове мисије нису крили да им је основни задатак обавештајни рад према заједничким ратним непријатељима. Они су развили рад са југословенским (словеначким) партизанским обавештајним центрима. Заједнички оформљени обавештајни центар остао је у функцији до краја рата.1 У Словенију је 1944. стигла и цивилна руска мисија. На њеном челу био је Виктор Павлов. Ова мисија је, између осталог, прикупљала податке о партизанском покрету, члановима КПЈ, америчкој мисији на терену али и врбовала своје сараднике међу југословенским држављанима. Југословени су регистровали да је став руководства ове мисије према присаједињењу Трста и Словеначког приморја био негативан; у мисији су често критиковали југословенске комунистичке руководиоце као националисте. Они су посебно критиковали начин живота који су видели око себе; комунистичко вођство у Југославији и Словенији оцењивали су као опортунисте. Занимљиво је да у анализи КОС-а није поменуто да је у оквиру совјетске мисије при Врховном штабу било и званичних представника, односно легалних припадника њихове Службе државне безбедности (НКГБ) и војнообавештајне службе Генералштаба Црвене армије (ГРУ). НКГБ је давао „стручну помоћ“ при формирању Озне и њених органа у изградњи методологије рада и каснијег „школовања“ у Совјетском Савезу две групе од око 60 официра Озне. Официри НКГБ-а налазили су се као саветници при „земаљским“ (републичким) одељењима заштите народа и при Озни за Југославију све до марта 1946. године.2 Саветник по питањима службе безбедности био је пуковник В. Т. Тимофејев, официр НКГБ-а који је додељен Озни, и који је био главни „саветник“ при њеном оснивању. Поред њега, Обавештајном одељењу VIII партизанске армије додељени су пуковници Мељников и Орлов, ради помоћи у организацији рада.3 Такође, нису споменуте совјетска санитетска мисија која је стигла на острво Вис средином августа 1944. као ни санитетске екипе пристигле крајем те исте године у Србију.4 1 2 3 4

Исто. Исто, стр. 442. O. Đorđević, Leksikon bezbednosti, стр. 347. Н. Поповић, Југословенско-совјетски односи, стр. 213.


•••

Озна је од почетка вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Директно је била подређена Повереништву (министарству) за народну одбрану НКОЈ-а, прве револуционарне владе која је створена на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. Начелник Озне за целу Југославију био је Александар Ранковић, члан Врховног штаба НОВЈ-а и организациони секретар ЦК КПЈ.1 За његовог заменика одређен је Светислав Стефановић, и то на предлог совјетске мисије. Јефто Шашић о томе каже: „Његов заменик је био Света Стефановић, који је дошао са партијског рада из Далмације. Иначе зна се одакле је родом и све остало из његове биографије. Може да се подвуче да је некада радио за совјетску војнообавештајну службу и да је, вероватно, било једно од опредељења, разлог да се доведе на овај рад“.2 Према изворима М. Лопушине, Светислав Стефановић је о формирању Озне изјавио (или записао) како је у априлу 1944. добио телеграм потписан од „друга Марка“. У њему је стајало да треба да се опрости са друговима у Далмацији и што пре дође у Дрвар: 1 Александар Ранковић (1909–1983). Потицао је из сиромашне породице, а завршио је абаџијски занат. У КПЈ је примљен 1928, а већ следеће године осуђен је на шест година робије, коју је издржавао у Сремској Митровици и Лепоглави. По изласку са робије поново се активирао у комунистичком покрету и до почетка Другог светског рата био је челни човек партијске организације у Србији (Покрајински комитет КПЈ за Србију). Марта 1939. изабран је у најуже руководство КПЈ. У тој партији обављао је дужност организационог секретара и држао је под својом контролом готово све њене организације. У послератној Југославији био је друга најмоћнија личност, одмах после Тита. Смењен је са свих функција 1966. на познатом Брионском пленуму. 2 ВА, ВБА, К–20, св. 8. – Светислав Стефановић Ћећа (1910–1980). Политичар, секретар унутрашњих послова СФРЈ и народни херој Југославије. Потиче из сиромашне породице. После завршене основне школе и два разреда гимназије, због лошег материјалног стања прекинуо је школовање и отишао у Београд, на занат. Члан КПЈ постао је 1928. године. На „школовање“ у Москву отишао је 1930. и тамо је завршио познати Комунистички универзитет националних мањина Запада. У Југославију се вратио 1934. и отишао је на партијски рад у Загреб као инструктор ЦК КПЈ. Убрзо је ухапшен и осуђен на четири године затвора, које је одлежао у Сремској Митровици. После Априлског рата радио је на организовању партизанских одреда у Шумадији. Марта 1942. упућен је у Црну Гору као делегат Врховног штаба. Септембра 1942. упућен је за инструктора Централног комитета у Покрајински комитет КПЈ за Далмацију, где се налазио све до маја 1944. Смењен са свих функција 1966. године.


| 29

30 |

„Одлетели смо до Бриндизија и долетели до Дрвара. Срели смо се у његовој резиденцији, оној бараци код пећине. Друг Марко ми је рекао да је одржано Друго заседање АВНОЈ-а, да је формирана држава, власт и да треба да приступимо организовању обавештајне и контраобавештајне службе, много централизованије, на терену. Треба нам једна служба за борбу против непријатеља, против контрареволуције, против непријатељске обавештајне службе која ће бити повезана и на ослобођеној и на неослобођеној територији: Руководилац те службе бићу ја, а као помоћник и мој заменик – ти. Истовремено ми је напоменуо да су ту Руси и да ће нам помоћи. Рекао ми је да напишем нешто о КНОЈ-у. Знао сам, додуше, нешто о ЧЕКИ и ГПУ. После овог разговора срели смо се са пуковником Тимофејевим, који нам је донео организациону шему. Нацртао је нешто, говорио о неким секторима, о правилима рада службе. Та се шема, међутим, мењала још у Дрвару, јер она нама није одговарала до краја. Било је двоумљења и око назива службе. Коначно је остало да то буде Одељење за заштиту народа, а скраћено ОЗН. Томе је највише допринео друг Марко.“1 Већ из основних образложења о оснивању Озне било је јасно да је она намењена за послератни период, са задатком да припреми апарат државне безбедности. Први одсек (одељење) био је задужен за рад у иностранству и на окупираној територији; начелник је био Максимилијан Баће.2 Други одсек био је задужен за рад на ослобођеној територији; начелник је био Павле Пекић. Трећи одсек је имао полуобавештајне задатке у НОВЈ-у; начелник је био Јефто Шашић. Четврти одсек са бавио статистичко-техничким пословима, а његов начелник је био Мијат Вулетић. Јефто Шашић је током рата био члан члан већине комунистичких парадржавних институција. О његовој амбициозности, типичној за комунистичке јуришнике, говори и прва реакција када је сазнао да ће бити начелник једног од одељења Озне: 1 М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 39. 2 Максимилијан – Макс Баће (1914–2005), комуниста из Далмације. Студирао је филозофију у Загребу, где је 1932. (по једном податку 1934) и примљен у КПЈ. Издржао је једну годину у затвору, а затим је био републикански добровољац у грађанском рату у Шпанији. После тога је био члан партијског руководства у Далмацији, а од 1941. и политички комесар. У послератној Југославији обављао је низ високих дужности, а био је, као и већина припадника Озне, у дипломатији – амбасадор у Јапану и посланик у Шведској. Из СКЈ је искључен 1971. због подржавања хрватског националистичког покрета.


| 31

Јефто Шашић

„Наоко је то изгледало, можда, деградација или је бар човек могао имати такав осећај. Са дужности помоћника начелника Врховног штаба, одлази за шефа једног одсека у једном одељењу тога истог Врховног штаба.“1 Као начелник Озне III и касније КОС-а протежирао је „земљаке“ из Славоније, углавном хрватске кадрове. После њега, начелник КОС-а постао је Иван Мишковић, рођен у околини Пуле, а рат је провео у околини Славонског Брода. После Мишковића на ту дужност дошао је генерал Стјепан Доманкушић, учесник рата у Славонији. Легенда која је исплетена око безбедносних служби у СФРЈ каже да су Шашићеви заштитници били Хрвати Иван Крајачић и генерал Иван Гошњак, каснији министар одбране у СФРЈ, такође Славонци.2 Тако су бројне неправилности у раду и прекорачења овлашћења, типична за све, приписивана Србима. Шашић је и од многих људи из свог окружења оптуживан да је био ригидан у обрачунима с идеолошким противницима, као и да је имао неколико мрља у ратном путу – хватање од Гестапоа у Панчеву, дезертерство 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. 2 М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 282–283.


32 |

у Србију због кога умало није био стрељан; крајње је нејасна и његова улога у ликвидацијама појединих комунистичких отпадника. О руководећем кадру Озне Јефто Шашић је забележио: „У први мах је био Макс Баће Милић, који је дошао са дужности начелника VIII корпуса на ову дужност, шпански борац, познавалац неколико језика, задужен да води офанзивну службу – I одсек. II одсек је водио друг Павле Пекић, који је до тада водио Комисију за заштиту народа, и на тим питањима нешто више радио и развијао тај рад, заједно са покојним Мошом Пијадом. Трећи одсек је припао мени, који сам отишао из војнообавештајне у контраобавештајну службу у ЈНА. Четврти одсек је припадао М. Вулетићу, који се до тада бавио, донекле, економским питањима, опет заједно са другом Мошом Пијадом, колико се он овим стварима бавио зато што је пок. Моше Пијаде био на челу и Управном одсеку Врховног штаба.“1 О почецима рада свог одељења, Шашић је писао следеће: „Мени је децидирано, са пажњом и аргументовано објашњено да ми залазимо у фазу велике политичке битке, када је проглашена општа мобилизација, да је принцип добровољности укинут, да ће у редове наше војске доћи хиљаде и стотину хиљада непроверених, да је терет био, због наше борбе, под утицајем страних агентура и окупаторских и домаћих. Окупаторских оних најкрупнијих, а домаћих разноразних квислинга. Уз то није требало заборавити да су и Англоамериканци на томе подручју развијали своју службу. Тад ни крајичком ока нисмо мислили на совјетску војнообавештајну службу, против нас, али смо се са њом врло брзо срели на самом терену и тамо где нисмо ни мислили да би требало да буде. Њих је било у четничким редовима, имали су своје агентуре, знали су одлично каква је ситуација у оквиру покрета Драже Михаиловића и низ других четничких интерпретација и противу којима ми нисмо били најбоље верзирани. Трећи одсек имао је, дакле, врло сериозан задатак: да морамо учинити све што је у нашој моћи, мобилизацијом, организовањем војске да непријатељ не би убацио у редове Армије своју агентуру. Довољан је и један једини агент који би прецизно знао податке о нашим намерама, покретима наших дивизија, па да нам непријатељ може нанети страховито зло. Тако је почео да ради наш Трећи одсек. Донекле сам се разумео у саму војну организацију и њену офанзивну службу. Битно ми је било да што пре упознамо 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8.


специјалне методе рада страних обавештајних служби и да подесимо према томе наше методе.“1 У директној вези са формирањем Озне била је и Уредба о војним судовима, донесена 24. маја 1944. која је садржала укупно 35 чланова. Уредбу је потписао Тито, а она је креирана у Војносудском одељењу Врховног штаба НОВЈ-а, чији је начелник био Јосип Хрнчевић. У првом делу Уредбе („Устројство и надлежности војних судова“), у члану 8, писало је да Војни суд корпуса сачињавају судска већа, од којих се једно формира при штабу корпуса, а по једно при свакој дивизији. Веће Војног суда корпуса при штабу корпуса (члан 10), сачињавају председник суда, један официр из штаба корпуса, и један подофицир или редов. Председника Војног суда корпуса поставља Врховни штаб, док остале чланове именује штаб корпуса. У састав Војног суда улазе још и војни иследник чији је задатак био да води истрагу и прикупља доказни материјал, како оптужбе тако и одбране, што је типична револуционарна „необичност“; затим, да саслушава окривљеног и сведоке и да на главном претресу заступа оптужбу (члан 11).2 Члан 13. прописао је коме се суди: „Ратним злочинцима, били они грађани Југославије, окупаторских или других земаља, имају се сматрати: покретачи, организатори, наредбодавци, те помагачи и непосредни извршитељи масовних убијања, мучења, присилног исељавања, одвођења у логоре и на присилни рад становништва, затим палежа, уништавања и пљачке народне и државне имовине, сви поједини поседници имања и предузећа [у] окупаторским и другим земљама, који су нечовечно експлоатирали радну снагу на присилни рад одведених људи, функционери терористичког апарата и терористичких наоружаних формација окупатора и домаћих у служби окупатора, они који су вршили мобилизацију нашег народа за непријатељску војску.“3 Члан 14. одредио је ко су народни непријатељи: „Народним непријатељима имају се сматрати: сви активни усташе, четници и припадници осталих оружаних формација у служби непријатеља, и њихови организатори и помагачи; сви они који су у служби непријатеља ма у ком виду као шпијуни, достављачи, курири, агитатори који 1 Исто. 2 Наведено према: Документа Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/articles/vesti/uredbao-vojnim-sudovima-nov. html 3 Исто.


| 33

34 |

су натеривали народ да окупаторима преда оружје; сви они који су издали народну борбу и били у дослуху с окупатором; сви они који се одметну од народне власти и раде против ње; сви они који разарају народну војску, или су на други начин помагали и помажу окупатора; сви они који изврше тешке случајеве убиства и пљачке и слично.“1 Друга „необичност“ ове уредбе била је у њеном 27. члану, у коме је писало: „Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени.“2 •••

Непосредно по формирању Озне уследио је немачки ваздушни десант на Дрвар. Јефто Шашић је о томе оставио више него занимљиво сведочанство. Он је трагао за одговором на питање како су Немци имали тачне податке о локацији Врховног штаба и бројном стању партизанских јединица. Осим преко прислушне радио-службе, Немци су до података дошли и преко помоћи коју су имали унутар Врховног штаба: „Друга ствар јесте чињеница да је податке дао курир, неки муслиман код Вујовића Митра у Економском одсеку. Они су га детаљно саслушавали. Дао је врло прецизне, сериозне податке као што су, уосталом, сви пребегли из наших редова увек чинили. На бази тих података Немци су имали јасну слику како изгледа ситуација Дрвара.“3 Шашић је још занимљивији када прича о хаосу у командовању који је наступио када је почео немачки напад: „Оно што је могло припремити изненађење десанту, то је била личка бригада која се налазила на висовима, од Каменице, ка Дрвару. Међутим, Немци су, ваљда намерно, направили притисак на долину Уне, па нешто и око Кључа. Арсо Јовановић је дозволио да оде на позиције саме Уне у састав Шесте личке дивизије. Тако је Дрвар остао без иједне оперативне јединице у смислу противдесантне одбране. Била је само официрска школа, која се добро показала. У њој је био наставник бивши домобрански официр који је стварао панику. Увече 25. маја добио сам задатак од начелника Озне да га кратко саслушам. Саслушао сам ту потпуну кукавицу. Одлука је била: стрељати га, јер се показао толики паничар да му није било места у нашим редовима, 1 Исто. 2 Исто. 3 ВА, ВБА, К–20.


нарочито у ситуацији повлачења из самог Дрвара, у неизвесност. Имам и личних доживљаја који нису пресудни за хисторијат, на примјер, сама евакуација и понашање појединих другова. То остављам за нека друга сећања која можемо посветити Дрвару.“1 Почетком јуна 1944. извршена је евакуација из околине Дрвара. Са Титом је био и Вивијан Стрит (V. Street), британски официр за везу. Они су избегли заробљавање, док су Немци уништавали околна села и убијали њихове становнике. Британци су одговорили бомбардовaњем и извели су велики напад на острво Брач, са скоро три хиљаде партизана и преко хиљаду својих командоса. То је била највећа британска операција предузета у Југославији у Другом светском рату.2 Тито је изгубио контакт са већином својих снага и више није био у могућности да контролише или усмерава операције. Почетком јуна, он и Стрит одлучили су да напусте Југославију; позван је РАФ да пошаље авион, али је Тито изненада отишао са совјетским авионом који је дошао по генерала Корњејева.3 После краћег боравка у Италији, Тито је замолио Британце да га евакуишу на Вис. Британски генерал Хенри Вилсон (H. M. Villson), врховни савезнички командант на Средоземљу, обавестио је премијeра Черчила да то треба прихватити, али и обуставити сва обавештења о резултатима немачке операције.4 Черчил је 4. јуна одговорио да прихвата предлог о склањању Тита на Вис и напоменуо: 1 Исто. 2 Хедер Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани. Управа за специјалне операције у Југославији 1941–1945, Београд, 2009, стр. 273. 3 О овим догађајима Филип Брод (Philip Broad), први секретар у Форин офису, обавестио је Черчила 18. јуна на следећи начин: „Један руски авион који је судјеловао у евакуацији дошао је у Југославију прије уговореног времена, помакнувши план далеко унапријед. Стога је генералу Корњејеву било лако наговорити Тита да уђе у авион. Вивијан Стрит, вршилац дужности шефа наше мисије, успио је такођер ући у авион када је видио што се догађа. Сазнао сам од њега да је за вријеме лета било прилично забавно, јер је Корњејев дао велике количине вотке. При доласку у Бари, убрзо након поноћи, авион се спустио на кривом крају аеродрома. Опростили су се од Вивијана Стрита и оставили га да лута, а Тито и Корњејев су отишли руским аутом. Један представник СОЕ који је аутом појурио преко писте у друштву генерала Судакова, овдашњег руског представника, нашао је само облак прашине који је подигао ауто који је одјурио. Тито је остао недохватљив цијелог тог дана, али је очито следећег дана схватио да мора направити неки потез, па је позвао генерал-мајора Стивела и мене на ручак у партизанску вилу у коју се био преселио“. (Tito–Čerčil. Strogo tajno. Uredio: Dušan Biber, Zagreb–Ljubljana–Beograd, 1981, стр. 196). 4 Tito–Čerčil, стр. 170. Генерал Вилсон Черчилу 3. јуна 1944.


| 35

36 |

„С политичког стајалишта тај би потез морао остати у тајности што је дуље могуће, јер ће чињеница да је Тито истјеран с копна на оток који штите британска флота и британско ратно зракопловство, бити ускоро кобна по његов утјецај на истомишљенике.“1 Тако је Тито прешао на острво Вис да би формално био на југословенској територији, са новим штабом у пећини, на највишој тачки острва. Са Титом су стигли и сви руководиоци Озне, осим Светислава Стефановића. Први задаци Озне били су везани за Тита и његову безбедност, борбу против немачке обавештајне службе, али и праћење и шпијунирање англоамеричких официра, јер су они и даље третирани као „империјалисти“, а свакако је доста послова обављано и за совјетску обавештајну службу. Ипак, лична безбедност Тита била је приоритет. Како смо већ констатовали, о томе нема сачуваних података, а једину помоћ пружа нам Јефто Шашић који је у свом накнадном извештају о томе рекао следеће: „1. Будност према Абверу, као и према савезничким мисијама. Мислим што треба подвући из рада на отоку Вису нашу будност према Абверу. Тада смо ми већ добили прве ухваћене абверовце. Видели смо да су се оно оријентирали на противгерилску борбу са тзв. командосима. Они су нам на средњем јадранском оточју направили неколико изненађења. Са те је стране требало да се добро постарамо. Уз то је требало противдесантну одбрану уредити, ако би евентуално покушали да се искрцају, да ми предузмемо противмере. Поготово што је Вис био и подесан, јер смо посекли винограде и на месту тих винограда направљен је помоћни аеродром на који су се искрцавали, или искакали и спуштали савезнички пилоти из летеће тврђаве. Треће, било је јако значајно, морали смо заоштрити будност према савезничким мисијама. По природи ствари они су давали своје најбоље експерименте, најбоље познаваоце наших прилика. Често пута су то били људи који су свршавали стаж у тој служби пре рата, а што је познато из историјата те службе. По томе су били код четника Драже Михаиловића, и ту даље пекли занат кроз читаве четири године. Оно где су били слаби, то је била америчка обавештајна служба. Она је морала тражити наше људе због језика, јер сами Американци нису били особити познаваоци. То су били наши сународници из Америке. 1 Tito–Čerčil, стр. 174.


Ми смо углавном, мислим, успели добити неке документе шта знаду о нама, каква им је спознајна моћ и слично. Тако смо се осећали, што је психолошки јако важно, прилично сигурни, да, ето, можемо и у стране обавештајне центре да продиремо. У том погледу улога наших другова који су радили у Барију била је изузетно велика. Они су пуно тога учинили и у односу на савезничке обавештајне службе, а поготову на сва настојања краљевске владе, њихове обавештајне службе. Како било, период на отоку Вису, тај боравак је био врло значајан у погледу конституисања наше службе опћенито, па и Трећег одсека. Он је добијао у склопу свих осталих – таква је организациона структура – већу сигурност да нас неће непријатељ тако лако у редовима наше армије да изненади. Наше је остало да смо више изучавали метод рада обавештајних служби у непријатељским војскама, да спознајемо на који они начин покушавају ка нама продријети и сазнати о нама и како ми да се заштитимо. Значи, морали смо изучавати задатке извиђачке службе, па онда и агентурне службе и тражити константно мере како се њима супротставити. Покушавали смо и друге обавештајне службе да што више изучимо, да би наши кадрови стекли увереност да је могуће против таквих метода борити се из просте чињенице да их знадемо. 2. Обезбеђење друга Тита. У оквиру боравка на отоку Вису Трећем одсеку је, између осталог, била дужност да обезбеђује друга Тита за време његовог кретања. То диктирам из простог разлога да је од првог дана требало имати осећај деликатности у том послу. Ми смо се, наиме, када се купао поставили прилично грубо, скоро смо истурили да се виде војници који су окружили купалиште. Да ствар буде још гора у тој ревности, направили смо глупост да смо увредили адмирала Чернија,1 који је хтео поздравити Тита кога смо потерали са прозора. Војници су га протерали са прозора када је пролазио Тито. Чини ми се нису му дозволили да приђе да рапортира. Био је јако увређен, јер ако се њему поверило да командује нашом морнарицом, како му се онда не може поверити да може видети свог врховног команданта. Ето било је важно одмах, истог момента, уочити те неправилности на које је, међу осталима, и Тито реагирао. То смо одмах исправљали. Ударали смо одмах у темеље, да се више такве ствари не догађају. 1 Јосип Черни (1903–2000). Први командант новоформиране Југословенске ратне морнарице.


| 37

38 |

Иван Рукавина, Јефто Шашић, Олга Хумо и Тито на Вису, август 1944.

3. Сусрет друга Тита са Винстоном Черчилом. У односу на сусрет друга Тита и Винстона Черчила, ја сам пре тога два пута путовао у Италију и тамо сагледавао ситуацију, изучавао где Тито најбоље да се смести, како тај боравак да учинимо што безбеднијим. Разуме се питање је било деликатно. Сарађивао сам са друговима који су били у нашој бази у Барију, који су могли у том погледу много да помогну и да се ангажују. И заиста су тако и учинили. И друго, требао сам се ослонити на првог нашег шефа протокола и каснијег шефа протокола код друга Тита, а то је Словенац Смодлака, син старог Смодлаке,1 који је био наш повереник за вањске послове. Смодлака је те ствари делом описао у своме дневнику, тако да ја овај пут не бих ништа додавао из те прве фазе. Углавном, та путовања су ми помогла да сам се саживео, да сам могао одабрати људе и поставити организацију за обезбеђење друга Тита. [...] Једно што би требало да напоменем, а то је, нажалост, да извештаје које сам ја сваки дан Олги Хумо,2 којој је исто позната материја, која о 1 Мисли се на Јосипа Смодлаку (1869–1956). Хрватски и југословенски политичар. У првој комунистичкој влади био је повереник за спољне послове. 2 Олга Хумо (1919). Титов преводилац, касније и његова лична секретарица. Њен отац Момчило Нинчић био је министар иностраних послова Краљевине СХС, а исту функцију обављао је и у Југословенској емигрантској влади


тој ствари пише – која је била преводилац, да сам њој диктирао сваки дан писма, да су ишли курири на Вис доносили и односили ту пошту, и да те поште, упркос свега трагања нема. То би били једини аутентични наши извештаји са сусрета Тито–Черчил. Захваљујући нотесу, све је остало само на мојим сећањима, која сам рекох, издиктирао и не би овде посебно да бележим. Разуме се, ако нешто значи за историју службе безбедности, онда треба подвући да је III одсек био тај који је први обезбеђивао свог врховног команданта на његовој првој дипломатској или војнополитичкој мисији у иностранство.“1 И на руководећа места републичких (земаљских) Озни постављени су „поуздани“ и „стабилни“ чланови КПЈ. Тај процес завршен је до новембра 1944. Прво је, још у мају, формирана Озна у Хрватској, а њени одсеци у три корпусне области почетком наредног месеца. За начелника је постављен Крајачић који је на тој функцији остао све до 1946, када је, у чину генерал-пуковника, преведен у резерву и постављен за министра унутрашњих послова Хрватске (до 1953). Он је веома брзо поставио своје поверенике у појединим за време Другог светског рата. За време студија на Филозофском факултету у Београду, Олга се прикључила студентском револуционарном покрету. Удала се 1940. за Авда Хума, истакнутог босанскохерцеговачког комунисту. Учесник је рата од 1941. године. Докторирала је 1959. на Филозофском факултету у Београду и потом радила на Катедри за енглески језик. 1 ВА, ВБА, К–20. – О првом Титовом ратном путовању легенду је касније створио Владимир Дедијер. Она је говорила како је Тито „забљеснуо“ и „преварио“ Черчила. О тој посети Владимир Велебит је скоро пола века касније причао: „Черчил је имао симпатије рема Титу јер га је он сматрао: ’Ево га један романтичан човек који је из народа изникао, из масе, који је својом умешношћу, својом храброшћу створио једну незанемарљиву војну снагу.’ Сада је према Черчиловом мишљењу, како ја претпостављам, он требало да клекне пред краља и каже: ’Величанство, изволите се вратити на наше одушевљење и аплаузе’. Међутим, Тито је био убеђени бољшевик. Он уопште није ни помишљао на то да би краља вратио у земљу, и то је било прво разочарење Черчила. Друго, Тито је имао, ако хоћете, неке ситне провинцијске навике, а Черчил велики аристократа, велики господин, једна од најугледнијих фамилија, разумете. Он је видео ту сада једног провинцијског занатлију, да тако кажем, који се шепурио у тој униформи. Њему је то било смешно. Када је Тито увео у собу за разговоре два телохранитеља са машинкама, Черчил није могао доћи к себи: ’Ви сте међу нама, то је енглеско-британска војска, шта ће Вам ти смешни телохранитељи?’ Дакле, то је све њега одбијало и смањило је у Черчиловим очима Титов лик. А даље, када је касније увиђао да је Тито потпуно одан Стаљину у својим гледиштима, онда је још и даље изгубио симпатије према Титу.“ (Наведено према: Радојица Лубурић, Врући мир хладног рата, Подгорица, 1994, стр. 51–52). Један од тих Титових телохранитеља био је управо Јефто Шашић.


| 39

40 |

хрватским регионима. Марко Лопушина пише да су у питању били следећи људи: Маријан Цветковић, обућарски радник (Загреб), Боривој Вискић (Вировитица), Јосип Бољковац (Карловац).1 Озна у Босни и Херцеговини установљена је у јуну 1944, а за начелника је постављен Угљеша Даниловић, организациони секретар ПК КПЈ за ову републику. Кровна организација Озне за Херцеговину био је Уред Озне у Требињу, на чијем је челу био Слободан Шакота, Србин из Чапљине. Повереници Озне распоређени су по јединицама 29. херцеговачке дивизије, повереници у командама војних подручја и срезова, као и у свим новоформираним телима партизанске власти, што је Озну учинило далеко најмоћнијом структуром унутар комунистичког покрета у Херцеговини. У Словенији је начелник био Иван Мачек (Матија, 1908–1993), такође високи функционер КП Словеније. И он је био искусни комуниста, једно време на челу словеначке партијске организације. Био је и на партијском „школовању“ у Москви, а робијао је три године у Сремској Митровици, одакле је 1941. отишао на Фрушку гору, код локалних партизана. Затим је отишао у Словенију, где је до 1943. био командант Главног партизанског штаба. Фебруара 1944. постао је повереник за унутрашње послове у словеначком народноослободилачком одбору, парадржавном органу који је током рата преузимао компетенције извршне власти. Једна од најважнијих личности у словеначкој Озни била је Зденка Кидрич (1909–2008), супруга Бориса Кидрича, високог партијског и државног функционера Словеније и СФРЈ. Она је заједно са Мачеком била на „школовању“ у Совјетском Савезу средином тридесетих година 20. века, али је имала проблема због свог социјалног порекла: „Зденка није била примљена у школу након провјере коју јe извршио шеф кадровске службе у Коминтерни Ангаретис, јер није била из пролетерских редова. Одређена јe за краћи течај, али како јe он почињао кaсније, Зденки су допустили да до почeтка наставе слуша предавања зaједно са нама.“2 Зденка Кидрич је од 1937. била у Паризу, у пункту КПЈ у коме су деловали југословенски кадрови повезани са Коминтерном и совјетском обавештајном службом. Тај пункт је био од пресудне важности за Титов успон у хијерархији КПЈ. Центар је био 1 М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 41. 2 Ivan Maček Matija, Sjećanja, Zagreb, 1983, стр. 66.


| 41

Иван (Матија) Мачек

у књижари „Хоризонт“. У њој се припремала илегална комунистичка литература, али и будућа кадровска структура КПЈ. Иван Мачек је у својим мемоарима о преузимању функције начелника Озне са Словенију забележио следеће: „Посао који сам преузео за мене је био сасвим нов и бојао сам се хоћу ли моћи њиме овладати. Почео сам градити на темељима и искуствима дотадашње сигурносно-обавјештајне службе коју је готово три године, дакле у најосјетљивијем раздобљу, срчано и с истанчаним политичким слухом с успјехом водила Зденка Кидрич Мајрета. Дотадашњи кадрови ВОС-а наставили су радити у оквиру нове службе и на тај начин је била осигурана непрекидност рада.“1 У Словенији је и иначе била најразвијенија партизанска тајна служба безбедности. ВОС је основан још 15. августа 1941. посебном одлуком ЦК КП Словеније. Био је састављен искључиво од комуниста, у почетку је активан само у Љубљани, а од 1942. проширио се и на остале крајеве Словеније. Имао је три сектора рада (војни, специјална мрежа и сектор масовне мреже) а извршавао је смртне пресуде „народног суда“ над „издајницима“, без обзира на то где се 1 Исто, стр. 225.


42 |

налазили. Овом организацијом руководио је колегијум од три члана, а извештаје о раду подносио је само врху словеначке Комунистичке партије. Од 1943. ВОС је свој „рад“ проширио и на Италију где је образовао неколико обавештајних центара. Од фебруара 1944. ВОС је имао функцију органа за унутрашње послове.1 На челу ВОС-а, све до његовог укидања 19. новембра 1944, била је Зденка Кидрич. Она је и у СФРЈ била једна од најважнијих архитеката служби безбедности. Све до 1964. била је члан Комисије за кадрове ЦК СКЈ. Мачек је на овој функцији остао до 1946. а онда је, исто као и Крајачић, постављен за министра унутрашњих послова Словеније (до 1953). Његова рођена сестра Пепца била је удата за Едварда Кардеља. Први начелник црногорске Озне био је Вељко Милатовић, члан најужег руководства ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак. У Македонији је тајна полиција била врло слабо развијена, са свега 12 људи, а повереништва су постојала у Скопљу, Охриду, Битољу и Штипу. Затим су формиране организације у Војводини (Чеда Рељић, члан ПК КПЈ за Војводину), за Санџак (Ђорђе Перуничић, члан Обласног комитета КПЈ за Санџак), за Косово и Метохију (Спасоје Ђаковић, такође истакнути комунистички функционер).2 Током 1945, када је Србија добила свој коначни статус у југословенској федерацији, укинуте су организације Озне у Војводини, на Косову и Метохији и у Санџаку. У једном свом интервјуу, Милован Ђилас је потврдио специфичну самосталност Озне за Хрватску, наводећи да њу није контролисао Ранковић, „него директно Тито“. Додао је и да је словеначка организација била под већом контролом него Хрватска.3 Како су партизани напредовали и заузимали нове територије, ширене су и испоставе Озне. Тако се она постепено издвајала из војске и постајала оружана сила која је располагала изузетном моћи. Помоћу ње комунисти су себи осигурали власт над народом и политичку контролу над војском. Власт Озне била је неограничена. Она је хапсила, стрељала, судила, одузимала имовину, слала на принудни рад и убијала. И јавно, и тајно.4 1 2 3 4

O. Đorđević, Leksikon bezbednosti, стр. 24. М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 41–42. Момчило Ђорговић, Ђилас верник и јеретик, Београд 1989, стр. 119. Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд 1992, стр. 129.


Јефто Шашић о томе пише: „Сада ћу навести само начелнике одељења појединих република и шефове трећих одсека. У Словенији је на челу службе био Иван Мачек. По нашем дојму у току рада био је нешто мало крут. Мало је мистифицирао службу. Код њега је по линији Трећег одсека радио Нико Шилих, довољно еластичан, паметан, сталожен, тако да никаквих проблема у односу на њега није било. У Хрватској је на челу службе био Стево Крајачић, дотадашњи организациони секретар Централног комитета Комунистичке партије Хрватске. На челу Трећег одсека је био Јосип Брнчић, дипломирани правник, комуниста дуго година. Са те стране није било никаквих посебних проблема, сем што је можда неки пут тврдоглаво на неким својим стварима инсистирао, али иначе је нормално ствар текла. Касније га је на том послу заменио Дракулић, док није постао заменик Стеве Крајачића. У Босни и Херцеговини на челу службе је био Угљеша Даниловић, а Трећи одсек је водио Илија Костић,1 који је до тада био секретар Окружног комитета, па члан Обласног комитета са свим његовим позитивним познатим особинама, које не би желео сада посебно третирати. У Србији, на што ћу се још вратити, на челу Трећег одсека је био Крстић, звани Учо,2 а на челу целе службе је био Слободан Пенезић. У Македонији је службу водио Цветко Узуновски Шпанац.3 На челу Трећег одсека се налазио Злато Биљановски, одабран и вероватно један од способнијих другова у целом томе одељењу. На челу укупне службе у Војводини је био Чедо Рељић, што није био особити избор, а Трећи одсек је, мислим, водио један Херцеговац, сад моментално не могу да се сетим који је то друг био. У Црној Гори је на челу службе био је најприје Славко Брковић,4 а војни сектор, мислим да је имао 1 Илија Костић, генерал ЈА и правник. После рата био је војни тужилац и председник Врховног војног суда. 2 Слободан Крстић. 3 Цветко Узуновски (1916–1994). Истакнути македонски комуниста, учесник грађанског рата у Шпанији. Члан најужег руководства македонске партијске организације и македонског Главног партизанског штаба. Већник Другог заседања АВНОЈ-а. Од 1946. до 1953. начелник Удбе за Македонију, а касније министар унутрашњих послова ове републике. 4 Брковић се „прославио“ откривањем државног новца Краљевине Југославије који је априла 1941, непосредно пре одласка краља Петра II Карађорђевића и његове владе у емиграцију, склоњен у манастир Острог. Индискрецијом Андреје Копривице, некада професора Богословије, а тада помоћника министра просвете на Цетињу, Озна је дознала где се крије закопано благо. Брковић је 22. априла


| 43

44 |

Нико Ђукановић, али нисам сасвим сигуран, то ћу још једанпут проверити. У Београду на челу Одељења (Озне) био је најпре Вељко Мићуновић,1 а Чиклован је водио Трећи одсек – војни, а касније је дошао на чело те службе Милош Минић.2 Срђан Брујић3 је водио Трећи одсек. То је углавном била почетна организациона и кадровска структура наше службе.“4 •••

У овој раној фази Александар Ранковић је, у једном од првих сачуваних наређења насталом пре 7. јуна 1944, издатом I пролетерском корпусу, задатке Озне дефинисао као најважније у одбрани државе у настајању од спољњег и унутрашњег непријатеља: „Наш Народноослободилачки покрет и наша Народноослободилачка војска стварали су се, јачали и развијали у условима неједнаке и крваве борбе наших народа против много надмоћнијих и многобројнијих непријатеља и њихових слугу, издајника свих боја. У свом развитку, НОП је постигао незапамћене успехе које историја до данас још није забележила. Ниједан народ на свету није жртвовао толико за своје ослобођење, као и за ослобођење свих поробљених народа, колико су дали народи Југославије. У свим борбама нашег народа, од почетка устанка па до данас, наш I пролетерски корпус одиграо је улогу авангарде, улогу првоборца нашег народа. Борци и руководиоци I пролетерске бригаде, после дивизије а данас 1945. дошао у манастир Острог и са војницима приступио откопавању преосталих пет сандука државног новца, два кофера златних ствари и металне касице који су припадали Двору. После свега тога, старешина манастира архимандрит Леонтије, могао је само да констатује како „ништа није могло бити сачувано“, мада је учинио све, излажући чак и свој живот, да се спасе бар нешто. (Бранислав Глигоријевић, Краљ Петар II Карађорђевић, Београд, 2010, стр. 76). 1 Вељко Мићуновић (1916–1982). Истакнути црногорски и југословенски комуниста. Први шеф Озне за Београд, па за Црну Гору. Одликован је Орденом народног хероја. Касније дипломата и амбасадор СФРЈ у Совјетском Савезу. 2 Милош Минић (1914–2003). Један од најистакнутијих српских и југословенских комуниста. Члан КПЈ од 1936. Активно је учествовао у Другом светском рату. Одликован је орденом народног хероја. Други шеф Озне за Београд, што је мање познат детаљ из његове биографије. У послератној Југославији градио је успешну политичку и дипломатску каријеру (министар иностраних послова). 3 Срђан Брујић, учесник рата од 1941. Организатор устанка у Лици, политички комесар одреда „Огњен Прица“, па политички комесар 1. бригаде Шесте личке дивизије. Каснији генерал ЈНА. 4 ВА, ВБА, К–20.


I пролетерског корпуса били су инспиратори и организатори народноослободилачке војске. Они су постали пионири нове, федеративне демократске Југославије.“1 Први пролетерски корпус поново је имао авангардну улогу – да предводи напад на Србију. Ранковић је објашњавао да је то био најважнији задатак у завршној фази рата, а једну од најважнијих улога у томе требало је да одигра управо Озна: „С обзиром на даљи, све већи и бржи развитак НОП-а, који је развојем војнополитичких догађаја у свету и сопственом борбом, упорношћу и истрајношћу народних снага наше земље прерастао од Другог заседања АВНОЈ-а у нову државу у настајању, нужно је и потребно створити јединствену организацију која би управљала политичком обавештајном службом и контрашпијунажом у нашем корпусу, односно дивизијама и бригадама. Војничка и политичка обавештајна служба и контаробавештајна служба увек су биле моћно оружје у рукама једне земље – државе у борби против својих унутрашњих и спољних непријатеља. За нас, који смо се ухватили са јаким непријатељем и већ три године се боримо на живот и смрт, политичка обавештајна служба и контраобавештајна служба представљају моћно оружје за наношење удараца свим подухватима, намерама и тежњама окупатора, његових слугу и агената. Због тога се данас питању организовања и обављања политичкообавештајне службе и контрашпијунажи, изградњи и оспособљавању кадрова, приступа са највећом озбиљношћу. Једна од гаранција, услов и врло важан фактор за очување тековина наше борбе, нове демократске власти у федеративној демократској Југославији, како данас, тако и убудуће, јесте изградња органа државне безбедности, органа Озна.“2 На крају је Ранковић сажето дао најважнији задатак за ову војну формацију: „Наш I пролетерски корпус и на овом сектору рада треба да буде пионир у борби против непријатељске шпијунаже и пропаганде, и на овом пољу борбе треба да постане страх и трепет за непријатеља, а најдоследнији заштитник и чувар тековина народноослободилачке борбе. Озна треба да буде строга и неумољива према непријатељима, а праведна према сваком поштеном човеку. Озна ће постати најомиљенија организација у нашем народу.“3 1 ВА, ВБА, К–1, свеска 12. 2 Исто. 3 Исто.


| 45

46 |

Мајор Момчило Дугалић био је задужен за организовање рада Озне у I пролетерском корпусу НОВЈ-а.1 У једном од првих, ако не и првом наређењу, датираном 7. јуна 1944, он је проследио ово Ранковићево објашњење, и на основу њега одредио смернице за касније понашање јединица овог корпуса приликом њиховог надирања у Србију, које је уследило крајем јула и почетком августа. Из тог наређења јасно је да су армијске јединице у овој групацији биле подређене органима Озне, а да је I пролетерска бригада била најважнији „резервоар“ кадрова за Озну. Њен најважнији задатак био је да омогући „што бољу и успешнију безбедност просторије коју наш корпус држи, заштита наших јединица и нашег народа од продирања непријатељске шпијунаже у наше војне јединице и позадину, спречавање њихових намера, онемогућавање сваког покушаја непријатеља да преко својих агената и шпијуна прикупља потребне податке о нашој војсци, њеним намерама и покретима.“2 Да би се тај циљ реализовао, требало је урадити следеће: „Све јединице нашег корпуса, а нарочито оне које су на положајима, треба да развију што већу будност и контролу над сваким лицем, било војним или цивилним, које се креће око њихових положаја и логора а нису из њихове јединице. Не дозволити никакво прелажење цивилног становништва преко положаја са наше просторије на непријатељску и обратно. Не издавати никоме пропуснице и објаве за кретање, осим у најнужнијим потребама са довољним и јасним образложењем. Не дозволити никакво кретање по просторији коју наш корпус држи, било војним или цивилним лицима, која немају специјалне и прописане дозволе за то. На овај начин имаће се пуна контрола над непријатељским елементима убаченим у наше редове или на нашу слободну територију. Биће онемогућен сваки њихов рад. Строга конспирација наших намера и покрета. Скренути пажњу 1 Први (пролетерски) корпус формиран је 5. октобра 1943. од Прве пролетерске и Шесте личке дивизије „Никола Тесла“. До лета 1944. командант овог корпуса био је Коча Поповић, а затим Пеко Дапчевић, који је њиме командовао и за време „Београдске операције“, а и касније, на Сремском фронту. Начелник штаба корпуса био је Саво Дрљевић, а његов помоћник Вукашин Суботић. Политички комесар био је Мијалко Тодоровић. Дугалић је био први начелник Озне у овој војној јединици. Овај корпус је, у складу са новом реорганизацијом војних јединица, и заједно са 12. корпусом којим је командовао Данило Лекић Шпанац, од 1. марта 1945. преформиран у Прву армију ЈА. 2 ВА, ВБА, К–1, свеска 12.


војницима да наређења која они добијају јесу војничка тајна. Треба да буде правило: Што год не мораш да знаш, не треба да знаш.“1 Дугалић је у наредном наређењу задатак Озне дефинисао као откривање „непријатеља – шпијуна у редовима НОВ-а или ван њега“, праћење њиховог рада, онемогућавање њихових намера „и кад на делу или на основу неких других података или докумената утврди његов деструктивни непријатељски рад, коначно га уништи“.2 Да би се ти задаци остварили, требало је добро познавати „елемент“ од кога је јединица састављена, њен национални и социјални састав; познавање прилика у крајевима одакле је трупа мобилисана; да ли су новомобилисани војници били изложени „непријатељској пропаганди и агитацији или шпијунажи“, какав однос су имали према партизанима и комунистима. Што се тиче појединаца у јединицама, требало је подробно испитати њихове родбинске, пријатељске, друштвене и политичке везе, живот пре ступања у НОВЈ, „круг кретања, контакт у трупи и на терену, држање, говор и мисли, дакле, податке из прошлости, садашњости и за будућност, нарочито о лицима која нас интересују у трупи. Треба практиковати систем дужег проверавања сумњивих (шпијунажи наклоњених и сличних елемената) без обзира на то да ли ћемо моћи који податак сада добити, касније или кроз неко дуже време. Обавезно га се има тражити.“3 Методе којима ће се доћи до свих података морале су да буду „разнолике и комбиноване“, требало је избегавати „крутост, шаблонско и једноставно прилажење задацима“, али никада се није смело заборавити да „непријатељ“ жели да уништи партизане, и то на три основна начина: шпијунажом, саботажом и контрашпијунажом. Зато је требало систематски спроводити опште мере безбедности у војсци, учврстити „трупу“ у војничком и политичком погледу, испитати узроке дезертерства, обезбедити јединице када су у насељеним местима, утврдити да ли неко од војника одржава везе са „непријатељем“ и обавезно цензурисати пошту. Озна је требало хитно да створи систем повереника у јединицама НОВЈ-а, као и да оствари „најтешњи контакт“ са осталим секцијама Озне: 1 Исто. 2 Архив Безбедносно-информативне агенције, Београд, фонд: Одељење за заштиту народа (даље: Архив БИА), К–1, свеска 12. Упутства за рад 3. одељења Озне од 28. јула 1944. године. 3 Исто.


| 47

48 |

„Поверенике бирати према средини, предмету или материјалу који нас интересује. Повереник не сме да се разликује у спољном погледу од средине и околине у којој живи и ради. Повереницима постављати конкретне задатке, један или више, на дуже или краће време.“1 У делу који је говорио о „школовању кадрова“, речено је да је најбоља школа конкретан рад, као и да у рад не треба уносити „претерано сумњичење у све и свакога“. Број сумњивих лица у јединицама требало је свести на што је могуће мањи број људи: „На овај начин директно се приближава елементу који треба да открије, а у исто време и круг дејстава дотичног лица сужава. Ако повереник буде посумњао у читаву околину у којој ради, тешко ће моћи да пронађе непријатеља, јер је велики простор у коме га тражи. Наша служба мора да буде строго конспиративна. Треба се чувати духа мистичности – тајанствености у раду, јер нас то разоружава у раду.“2 Феномен револуције и њеног очувања од различитих противника из спољњег и, посебно, унутрашњег света, условио је стварање већег броја безбедносних формација. Стварање територије на којој су партизани преузели власт наметнуло је потребу формирања специфичних јединица за одржавање реда и мира, прогон непријатеља и противника са домаће политичке сцене, обезбеђење заробљеничких логора, затвора али граничне линије и комуникација. Нови корак у очувању „тековина револуције“ уследио је када је формиран Корпус народне одбране Југославије – КНОЈ. То је била класична унутрашња војска, формирана по совјетском моделу, и у овој фази директно је на терену била потчињена официрима Озне. КНОЈ је такође био под директном Титовом командом, а задатак му је био да штити позадину, одржава ред на ослобођеним територијама и бори се против остатака антикомунистичких формација, односно да спроводи „ликвидацију четничких, усташких, бјелогардејских и других антинародних банди на ослобођеној територији Југославије“, како је то истакао Тито у наредби о формирању КНОЈ-а издатој 15. августа 1944. на Вису.3 Основну оперативну јединицу КНОЈ-а представљао је батаљон (састављен од четири чете). Бригада се састојала од три до пет батаљона, а дивизија од три до четири бригаде: „У састав КНОЈ-а улази Војска државне важности која је још раније била формирана у 1 Исто. 2 Исто. 3 ВА, ВБА, К–32, Ф–1.


Словенији, све јединице одсјека заштите народа, као и оне јединице у Хрватској намијењене за борбу против пете колоне – батаљони ППК. Веза штаба Корпуса народне одбране са својим формацијама и јединицама на разним секторима остварује се, за прво вријеме, преко линије везе Озне, а у извјесним случајевима и преко опште војне везе. Обезбјеђење централних органа власти (Националног комитета, Врховног штаба, земаљских антифашистичких вијећа, Озне) стално врши иста засебна јединица Корпуса народне одбране, која врши само ту дужност. Органи Озне немају право да код себе задржавају јединице Корпуса народне одбране дуже него што је неопходно потребно за извођење операције. За случај неопходности извођења борбених акција за ликвидацију антинародних устанака и крупних група банди, план операција израђују заједно начелник Главног штаба, начелник Озне и командант формације Корпуса народне одбране.“1 За команданта КНОЈ-а Тито је именовао генерал-мајора Јову Вукотића, за политичког комесара Владу Јањића, за заменика команданта потпуковника Николу Љубичића, за начелника штаба потпуковника Маријана Дермастја, за обавештајног официра потпуковника Месуда Хотића, за начелника персоналног одељења Јагоша Ускоковића, за начелника интендантуре капетана Живорада Михајловића и за референта санитета потпуковника Воју Ђукановића. Формирање овог штаба требало је да обави Александар Ранковић.2 У Босни и Херцеговини су крајем 1943. и почетком 1944. формиране чете и одреди народне одбране, који су били под непосредним руководством тадашњег Одсека за заштиту народа. Од тих јединица су, од јесени 1944, формиране бригаде, а децембра 1944. формирана је босанскохерцеговачка дивизија КНОЈ-а. Хрватска дивизија КНОЈ-а створена је 20. августа 1944. од батаљона за борбу против пете колоне и свих до тада формираних јединице Озне.3 У Црној Гори је формирана Бригада народне одбране. У Македонији, Србији, Војводини, на Косову и Метохији формације КНОЈ-а створене су од батаљона Озне, партизанских стража и преименованих јединица НОВЈ-а. У састав КНОЈ-а у Словенији ушле су бригаде Војске државне безбедности (Vojska državne varnosti). Она је почела 1 Исто. 2 Исто. 3 S. Joksimović, KNOJ, стр. 64.


| 49

50 |

да се стварa 1. марта 1944. одлуком Председништвa словеначког Народноослободилачког савета од постојећих батаљона ВОС-а. Ова војска имала је само један задатак – борба против „пете колоне“. У периоду од марта до септембра 1944. формиране су три бригаде ове војске, а од њих је 3. децембра 1944. формирана I словеначка дивизија КНОЈ-а.1 Детаљан запис о задацима Озне у КНОЈ-у оставио је Александар Ранковић у наређењу од 23. августа 1944. године. У овој наредби начелник Озне говорио је о „тековинама“ ослободилачке борбе, а као највеће достигнуће означио је „народну“ власт која је из ње изникла и која представља „залогу“ нове и „срећније“ будућности за све југословенске народе „и за сва њихова покољења“. Иако су дотадашњи успеси „огромни“ а тековине „велике“, пред комунистима су биле „велике и жестоке“ борбе посебно против „домаћих изрода и банди“. Ранковић је нагласио да ће се све „противнародне клике“ организовати и покушати да се свим снагама и „не бирајући средства“ супротставе „рађању, развијању и јачању новог“.2 Зато је и формиран КНОЈ – његов превасходни задатак био је да обезбеди ослобођену територију: „Обезбедити сигурност позадине НОВ-а, одржавати ред на ослобођеној територији, борба за ликвидацију четничких, усташких, белогардејских и других банди на ослобођеној територији, обезбеђење централних органа власти, чишћење ослобођене територије од шпијуна и диверзаната. Јединице КНОЈ-а ће бити најдоследнији чувари тековина народноослободилачке борбе, за које су пролили и још увек проливају своју крв десетине и десетине хиљада најбољих синова наших народа. [...] Нема узвишеније, одговорније и светлије дужности за јединице КНОЈ-а и сваког борца да часно извршава задатке који се пред њим постављају. Бити борац Корпуса народне одбране – то није само велика част већ и велика обавеза и одговорност. Зато приликом одабирања и мобилисања војника и официра треба строго водити рачуна да то буду људи до краја проверени и одани ствари НОП-а.“3 На крају је Ранковић прецизирао и задатке Озне у КНОЈ-у: помоћ на формирању јединица и њихово војничко и политичко „уздизање“; помоћ штабовима на организовању и учвршћивању 1 O. Đorđević, Leksikon bezbednosti, стр. 175. 2 ВА, ВБА, К–32, Ф–1. 3 Исто.


јединица; успостављање „правилног односа“ у погледу компетенција и дужности између јединица КНОЈ-а и јединица главних штабова. Органи Озне није требало да стављају под своју команду јединице КНОЈ-а већ да с њима буду у свакодневном контакту, да сарађују с њима и помажу им у одређивању и извршавању задатака.1 Осим борбе против пете колоне и „чишћења“ армијских јединица, КНОЈ се, у директној вези с органима Озне, старао и о обезбеђивању свих парадржавних органа власти које је стварала КПЈ. Како пише један од службених аналитичара институција безбедности СФРЈ, најважнији задатак КНОЈ-а у раној фази био је да извршава све „примљене задатке“ од Озне: „Учешће у разним акцијама – потерама, заседама, претреси станова и легитимисање, спровођење ухапшеника“.2 Убрзо по заузимању Србије, створена је и Народна милиција, са истим задацима али на микронивоу појединих средина. Карактеристика овог система била је испреплетеност у компетенцијама министарства за одбрану и министарства унутрашњих послова и његова широка присутност на терену, како у самој армији тако и у друштву. Ове службе биле су свуда присутне, „очи и уши“ новог режима, биле су у функцији владајуће Комунистичке партије чије су директиве за њих биле закон изнад закона. Оваква обавештајно-безбедносна структура стварала је латентну дозу свеопште несигурности, сумњичења и доушништва. Службе су често знале да се поставе мимо власти или органа у чијем су формацијском саставу били развијени. На другој страни, рад ових служби помогао је да се комунистичка власт избори с унутрашњим противницима у првих неколико послератних година и на тај начин Титу и КПЈ обезбеди сигурну и неузнемиравану владавину.3 •••

Опуномоћеник Озне у VII ударној дивизији послао је 28. августа 1944. следеће наређење: „Велики успјеси који су постигнути у задњим данима на источном и западном бојишту довели су 1 Исто. 2 O. Đorđević, Leksikon bezbednosti, 175. 3 КНОЈ је укинут јануара 1953. Титовом наредбом. Његове задатке на границама преузеле су Граничне јединице ЈНА, а на унутрашњем сектору безбедности Народна милиција.


| 51

52 |

до кризе код сателитских земаља које су помагале Хитлера. Капитулација Румуњске је уследила, Бугарска тражи излазак из рата и разоружава њемачке фашисте, може се очекивати за који дан да ће следити Мађарска и Финска. Краљ Петар у Лондону својим указом докинуо је штаб Југославенске војске у отаџбини коме је на челу, као врховни заповједник, био издајник Дража Михајловић. Сви ови догађаји који су се последњих дана одиграли и које предвиђамо да ће уследити за неколико дана, изгледи су скором завршетку рата. Када је реч о свршетку рата, онда морамо промотрити ситуацију из које ћемо донети следеће закључке: 1. Пад фашизма иде бржим темпом него се очекивало, капитулација Њемачке може уследити тако исто раније него се предвиђа; 2. Падом Њемачке и искакивањем сателитских земаља из немачког табора поставља се питање успоставе власти, што је данас најважније. Код овога мора се бити опрезан, јер реакција и капиталистичка буржоаска клика у задњем моменту положити ће све снаге и сва расположива средства да се докопа власти. Данас се већ господа која су се пре две године усуђивала борити против нашег покрета, то не усуђују, јер су увидела да наш народ тражи слободу и своје право и да га није лако ни једноставно преварити и одвести странпутицом. Зато та реакционарна господа данас настоје, не да настоје него на томе већ раде како би се политички увукли у наше редове и поткопали тековине трогодишње борбе нашега народа. Зато што се год више ближимо крају и свршетку рата, морамо све будније пратити развој ситуације, имати све у виду и не дозволити да нас нешто изненади; 3. Ми имамо још увек један добар део бораца у нашим јединицама, не један добар него половицу којима ми још нисмо детаљно оцјенили став нити можемо на њих сигурно рачунати да се не би што догодило. О сада се скреће пажња да се ови догађаји у јединицама прате најопрезније и будност појачати до крајње могућности. Рад не смије бити спор јер догађаји се одвијају већом брзином него што се очекује.“1 Пред почетак завршних борби у Србији, задаци Озне дефинисани су као борба против контраобавештајне службе, „непријатеља НОВЈ-а“, која је желела да спречи „развитак нашег покрета и наше војске“. Наратив о „унутрашњим непријатељима“ свуда и на сваком месту дошао је до пуног изражаја. Зато је армијске јединице требало темељно „очистити“ од „непријатељских агената и штеточина“. 1 ВА, ВБА, К–20, свеска 1.


То се могло урадити само ако се рад Озне развије до врхунца „јер само на тај начин открићемо све оне људе који се налазе у нашим редовима, а служе непријатељу“.1 Пошто у Србији још увек није у потпуности профункционисала организација Озне, задатак „лова на вештице“ пао је на III, војно одељење централне Озне, а његовим припадницима остављена је велика слобода у „раду“. Да би се прописани задаци реализовали, требало је спровести строгу контролу пре свега над оним лицима која су добровољно прилазила НОВЈ-у: „То значи да ми морамо знати ко нам се све налази у јединицама, ко одлази и долази у јединице. Да би то знали, потребно је што пре увести јединични списак с потребним рубрикама, а посебно списак сумњивих у јединици која се контролише. Затим, будност према оним лицима која се крећу по ослобођеној и неослобођеној територији. Доласком на нову територију, потребно је што пре повезати се са Озном тога краја, уколико она постоји, ради координације рада. Да би Озна била што чвршћа, потребна је конспирација наше илегалне мреже, а посебно проверавање исте. [...] Приликом самог рада, према цивилном становништву наше држање подесити најлепше, а према народним непријатељима немилосрдно и најоштрије кажњавати. Оваквим нашим радом ми ћемо стећи поверење и љубав код народа, а сам народ помагаће нам у раду, тј. откриваће народне непријатеље. Наступањем на територији Србије, у крајеве које наше јединице нису контролисале, непријатељ је успео да организује своју власт и да дигне у борбу против нас све оне који могу да носе пушку. Зато је наш рад на овом терену од огромног значаја. Прикупљајте податке о свим народним непријатељима, а по могућству их похватајте и најоштрије казнити. Овај рад са цивилним становништвом пред нас се ставља с обзиром на то да у нашем одсеку још није постављена друга секција.“2

1 ВА, ВБА. Наређење од 31. августа 1944. 2 Исто.


| 53

ii. озна у србији

Озна за Србију формирана је у јуну 1944. на Вису. За њеног првог начелника постављен је Слободан Пенезић Крцун (1918– 1964). Пенезић је основну школу и гимназију завршио у родном Ужицу, Пољопривредни факултет у Земуну уписао је 1937. године. У КПЈ је примљен 1939. а почетком наредне године постао је секретар Партијског бироа у Земуну и члан најужег руководства српске комунистичке омладине (ПК СКОЈ-а за Србију). Априлски рат 1941. затекао га је у Београду, од лета 1941. радио је у родном граду по партијској линији. У време Ужичке републике био је организатор борбе против пете колоне. КПЈ је 16. новембра формирала први парадржавни орган – Централни народноослободилачки одбор. Његов председник био је Драгојло Дудић, а секретар Петар Стамболић. У појединим апокрифним списима о Пенезићу често се може наћи податак да је он у овом одбору водио ресор унутрашњих послова, али тај ресор тада није ни постојао. Пенезић се бавио позадинском линијом одбране тзв. слободне територије, а највише борбом против пете колоне. Пенезић је имао значајну улогу у ликвидацији Живојина Павловића, тадашњег најпознатијег комунистичког дисидента. Павловић је уочи Другог светског рата водио књижару „Хоризонт“ у Паризу. Он је 1940. постао дисидент када је објавио књигу Биланс совјетског термидора: приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора. Због те књиге су га убили бивши партијски другови 28. новембра 1941. у Ужицу, непосредно пред евакуацију Тита и Врховног штаба. Комунистички врх је сматрао да је Павловић својом књигом извршио „клевету Партије и друга Стаљина“. Наређење за Павловићево хапшење издао је Тито, а тај задатак поверио је Пенезићу. Павловића су, осим Пенезића, саслушавали и Владимир Дедијер, Петар Стамболић, Александар Ранковић


56 |

и Милован Ђилас. Павловић је дуго мучен, а његов егзекутор био је извесни Видан Мићић, кога је за тај задатак ангажовао Пенезић.1 Касније је Пенезић био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба и стварању партизанске обавештајне службе. Септембра 1943. одређен је за политичког комесара II пролетерске дивизије. Смењен је 7. децембра 1943. због великог и болног пораза код Пријепоља. После тога налазио се са II и V крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче јуна 1944. отишли на Вис. На Вису је Пенезић изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Озне. Са Виса је почетком јула отишао у Бари, у Италију; одатле је у ноћи између 11. и 12. августа 1944. Пенезићева група авионом пребачена у јужну Србију. Из јужне Србије Пенезић је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд. Као што је био случај и са шефовима Озне у другим републикама, Пенезић је од 1946. до 1953. био министар унутрашњих послова Србије. После тога је био члан и потпредседник републичке владе, члан савезне владе, а од 1962. и председник српске владе. Погинуо је у саобраћајној несрећи 5. новембра 1964. у селу Шопићу код Лазаревца. Током лета 1944. већ су постојали повереници Озне у Пироту, Врању, Лесковцу, Нишу, Крушевцу, Зајечару и Београду, а прва организација Озне створена је у Прокупљу. Шеф Озне за западну Србију (Ваљево, Шабац, Ужице) био је Душан Карић, комунистички ветеран и већник АВНОЈ-а.2 Како је који део Србије потпадао под партизанску контролу, тако су руководиоци Озне разгранавали мрежу тајне полиције. Основна организација било је Опуномоћство које се оснивало у округу, при команди подручја, с тим да се у седишту среза, при команди места, постављао повереник Озне који је, уобичајено, имао 1 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:318891-Rehabilitacija 2 У једном интервјуу из 2009. Карић је сведочио да је тада умало заробио генерала Михаиловића који је био у повлачењу према Босни: „Први пут нам је мало недостајало да га ухватимо. Било је то 1944. у селу Брежје, када сам лично ја запленио његову комплетну архиву. Када сам предао архиву, био сам шеф Озне за западну Србију. Ту архиву, која је стала у двоје кола, предао сам суду у Мионици. Рецимо Милош Минић, који је био тужилац у процесу против Драже, није имао појма о овој архиви. Та архива је остала у Ваљеву и нисам је предао Војсци.“ (Печат, 30. јун 2009).


| 57

Тито и Слободан Пенезић (четврти с лева)

и неку другу легалну активност, обично у народноослободилачком одбору. Повереник је изграђивао „поверилачку мрежу“ (агентуру) на терену која се бавила прикупљањем података „о свему и свакоме“. Мрежа Озне стварана је буквално у свим институцијама које су могле да на било који начин угрозе НОП и КПЈ. Тако је Пенезић, током јесени 1944, успео целу Србију да премрежи органима Озне. Опуномоћства су 1945. прерасла у окружна одељења.1 Пред почетак завршних борби у Србији, Тито је послао Јефту Шашића код Слободана Пенезића, а Павла Пекића код Пеке Дапчевића, који је и водио све операције НОВЈ-а. Пред полазак, одржан је заједнички састанак, такође у Барију, како би се координирао рад у оквиру Озне. Шашић је о томе записао: „Озна Србије била је конституисана, као што сам рекао, на челу са Слободаном Пенезићем. Шеф I одсека био је Миле Милатовић;2 шеф II одсека био је Радован Грковић;3 шеф III одсека био је Крстић – Учо, IV одсека био је Бодо, не знам му тачно презиме иако човека лично знам.4 Летели смо по лошем времену. Мислим да је са мном ишао и Жива Ђорђевић, 1 Министарство и министри полиције у Србији 1811–2001, Београд 2002, стр. 158–159. 2 М. Лопушина пише да је ту функцију обављао мајор Василије Ковачевић. (Убиј ближњега свог, I, стр. 45). 3 Радован Грковић (1913–1974). 4 Мајор Светолик Лазаревић.


58 |

Документација Озне

као Србијанац. Спуштали смо се на Бојник. Врло лепи су утисци били из Прокупља. Одржавао сам и саветовање са безбедносним официрима на територији. Код Пенезића сам се осећао пријатно. Касније ми је он потврђивао да сам се коректно поставио, да нисам дошао да командујем већ се са препоруком друга Ранковића како он мисли да би требало свршити одређене задатке, можда да се не заборави; ми смо Вуксана убацили у Београд са радио-станицом. Обично се само спомиње она станица коју је Вучко, обавештајни официр I армијске групације, убацио у Београд. Ова се заборавља, вероватно и због тога што је касније Вуксан отишао у Коминформ, па онда није било особито пробитачно да се популаризује. Али како било, треба оставити то забележено. Значи, имали смо две убачене радио-станице. Ова друга је била Ознина.“1 За Београд није планирана класична шема изградње Озне. Одељење у њему било је аутономно, са статусом Земаљског одељења и директно је за свој рад одговарало Александру Ранковићу. Уочи завршних борби за Београд, српски Главни штаб издао је директиву 1 ВА, ВБА, K–20.


Озни да сазна што више чињеница о стању у граду, које би биле корисне за израду плана напада. Још средином септембра 1944. у Београд је из Топлице послата једна обавештајна екипа. Они су у граду формирали обавештајни пункт са радио-станицом. У Београду су образована опуномоћеништва за сваки кварт.1 Јефто Шашић је 2. октобра 1944. одржао саветовање са официрима III одељења српске Озне о ситуацији у Србији: „Хтео сам да чујем њихово мишљење за низ подручја. У уводном делу сваки је требало себе да представи, тј. да изнесе укратко своје биографске податке да би могао да видим о каквим се кадровима ради и њихову могућност. Друго, требало је да обухвате неослобођену територију, да изнесу војне формације и каква је међу њима наша агентура, да ли шта знамо и шта опћенито знамо о непријатељској агентури на том неослобођеном територију, одакле ћемо врло брзо мобилизирати људе за наше јединице. Посебно питање је било у којој мери су обухваћени баш градови на том подручју, где је очигледно непријатељска агентура имала боље услове за рад, и више потребе него у разасутим селима по Србији. Трећа тачка је обухватала стање ослобођеног дела територије, посебно у вези са мобилизацијским стањем, мобилизација повезана са безбедносним проблемима. Тражили смо да видимо каква нам је сарадничка мрежа, у којој мери она открива четничку активност и уопште те врсте акције. Посебно је дискутовано о политичким проблемима, с тим везано за бандитизам, да видимо колико нам са те стране прети опасност, у којој мери можемо бити угрожени. Четврта тачка, сва запажања у војсци, морално-политички проблеми у оперативним јединицама и опћенито све што се могло рећи у војсци. У петом делу смо говорили о нашој властитој организацији. Још једанпут смо њу продискутовали, мрежу, проблеме, колика је њена моћ, шта ми можемо побољшати у нашој властитој организацији да би била што јача, што чвршћа и што боља. Први је излагао друг који је радио у Јабланичком војном подручју. То је био Игњат Миљковић. Представио се да има седам разреда гимназије, да је у средњој школи постао скојевац, да је радио на терену углавном Пусте Ријеке. Био је партизан до расформирања наших јединица у марту 1942. године. Тада се он повукао кући и био илегалац. Тамо је био и хватан од непријатеља. Једном је био у затвору 15 дана код Ђурића, четничког команданта, који је касније 1 М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 48.


| 59

60 |

пришао нама.1 Он је тада био окружни четнички начелник. Он га је и пустио. Држао је везу са Јабланичким одредом. Члан је Партије постао 1942, примио га је Војо Ристић. Поред Миљковића, у том нашем одсеку радио је Ђорђе Стаменковић, столар кога је Окружни комитет партије доделио на рад. Уз њега је био Раде Перовић, који је водио пријавно одељење. Затим је радио и Ачић, који није био члан партије, а био је техничко лице. Коначно било је у питању обухват мисије савезничких официра који су били код Главног штаба Србије. Ту смо имали двојицу другова који су функционално радили, који су извештавали какво је стање у том погледу.“2 У Јабланичком подручју били су срезови Пуста Ријека, Лесковац, Горњојабланички и Власотиначки срез. О организацији Озне на том простору Шашић је забележио: „АФЖ и омладина била је организована у 200–300 села, а народноослободилачки одбори су исто тако значајно обухватили тај крај. Наши су сарађивали са свим тим организацијама. Нису запазили појаву црне берзе. Са одредима који су били на том терену и даље су сарађивали. Извештавали су често о низу неправилности, да би се предузеле мере да се у народу не квари политичка ситуација. Иначе нису имали судова нити иследника. Дакле сами су вршили тај посао. До тада су стрељали 13, а имали су 52 у затвору. На терену су постојале као безбедоносне јединице партизанске страже. Сарадничку мрежу имали су ту негде, на том подручју, око 50 сарадника. [...] У Топличком подручју радио је у III одсеку Душан Михаиловић, који је по занимању трговачки помоћник. Био је најпре намештен у задружној продаваоници, а 1941. био је у месном народном одбору. Касније је био хапшен од Бугара. Избегао је у село после тога и био 3–4 месеца на селу и радио као скојевац, био је секретар среског комитета СКОЈа, затим је био у окружном УСАОЈ-у за Топлички округ, иза тога је био као политички комесар неке болнице, па затим подручја, па је био комесар чете. После овога, друг Лазаревић, који је радио по другом одсеку, код Крцуна, примио га у Озну. Није био кандидат већ је изравно примљен у партију у мају 1944. године. Уз њега је радио Милутин Трчић, члан Партије који је пре тога био интендант 1 Потпуковник (касније пуковник) Радослав Ђурић (1906–1980). Некадашњи командант „Штаба 110“ ЈВуО (обухватао југ Србије и Македонију) који је маја 1944. прешао код партизана. 2 ВА, ВБА, K–20.


болнице. Затим је био Градимир Филиповић, члан Партије, који је радио до тада на терену. И, коначно, Михаило Ђурић. Повереника су имали око 100. У борби против непријатеља јако је био развијен агитациони рад и стално се раскринкавао непријатељ, па је то помогло пооштравању будности. Дискутовало се и у односу према политичким организацијама. Прављени су планови при наступању за Прокупље, за Куршумлију и за Блаце, шта учинити у таквим местима кад дођемо тамо. Подвучено је посебно питање архива и осталог што нам може да даде трагове непријатељској агентури у граду. Дискутовали смо и о голубовима писмоношама, да сврате пажњу не би ли нам непријатељи иза себе оставили и те врсте везе. Дискутовано је и објавама тако да се ограничи кретање, да се на тај начин направе препреке, евентуално непријатељским обавештајцима. И о проблему црне берзе, као политичком проблему, дискутовало се да нам се не квари политичка ситуација да непријатељ не користи за своју психичку диверзију. Морали смо разјаснити, јер је стално искрсавало питање односа Озне и власти на терену где једни, где други то раде, уз то је било још низ разговора како се врши претрес стана, како се контролише путовање, какве су објаве на железници, затвори. На раду у Нишком округу по линији III одсека био је Милан Вилотић. Вилотић је имао четири разреда гимназије, а затим је био три године у занатској школи. Изучавао је браварски занат у Београду. За мене је било важно да је био повезан са Чилетом Ковачевићем.1 Ми знамо да је Ковачевић у то доба радио за совјетску обавештајну службу, разуме се са знањем наше Партије. Зато о томе нисмо разговарали. У Ваљеву 1939. он је [Вилотић] постао члан партије. У Раковици је био члан Окружног 1 Василије Ковачевић (1911–1961). Истакнути црногорски комуниста. Уочи Другог светског рата био је повезан са Мустафом Голубићем, високим совјетским обавештајцем кога је Гестапо стрељао јуна 1941. године. Од 1943. био је контраобавештајни официр Прве пролетерске дивизије. На рад у Озну Југославије прешао је 1945. и остао до јуна 1946. године. Тада је постао шеф југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и у америчкој зони Немачке. Новембра 1948. вратио се у Београд и радио у Удби. Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања спортског друштва „Раднички“. Године 1952. премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника у југословенској амбасади у Канади. Од 1957. до 1960. био је начелник Четвртог одељења у Секретаријату за иностране послове, тј. Управе за анализу и документацију – Обавештајне службе. Ковачевић је 1960. постављен на дужност генералног конзула СФРЈ у Сан Франциску.


| 61

62 |

комитета до 1942. године. Забележено је да је отишао у Шумадијски одред, а затим био осам месеци на боловању у Београду, и био је ту везан. Није јасно како. Затим је био члан Окружног комитета Ниш и одатле је додељен на наш рад код нас. Други на раду је био Витко Крстић, ђак, борац од 1941, члан Партије од фебруара 1944. године. Пре тога радио је у СКОЈ-у. Трећи на раду је био Шћепановић Раде. Држао је везу са нама и требало је још преиспитати карактер тога рада. Билбија је из Ниша, био је техничко лице. Имали су само четири повереника у Нишу. На терену су имали 20 повереника који су на њих везани. За њих је био проблем на том терену Драгољуб Јовановић, земљорадници који су радили врло активно на том терену. Затим је био проблем терористичких група које су узнемиравали тај крај. Као питање постављен је однос конфискације народноослободилачких одбора. Крушевачко војно подручје је имало срезове: Крушевачки, Жупски, Моравски, Трстенички, Копаонички и Ресавски. На челу наше службе се налазио Драгољуб Ђокић, питомац занатске школе у Обилићеву пре рата, а касније је радио у Крушику. Са њим је заједно радио Хранислав Милошевић, члан партије. Био затваран и прогањан. Трећи који је био на раду је Радош Лепенац, апсолвент права, који је од 1942. био организован. Стоји забелешка да је био везан преко неког Ћосића. Од августа 1941. почео је самоиницијативно да ради. После тога је отишао у јединицу и са јединицом се кретао на том терену. Са овим друговима смо дискутовали о везама са градом, и то посебно са Крушевцом; дискутовали смо и о II пролетерској која се налазила на њиховом подручју и контакту; да је правилно да се прикупљају подаци о новодошлим људима, а и од новодошлих људи што знају за њихов терен, одакле су. Дискутовало се и о томе у којој мери скојевци треба да буду и чланови Озне, о томе да ми само политичке противнике ни близу не можемо да решимо и да таквих илузија Озна не треба да има. Исто тако дискутовало се о проблему повереника. Ето то су најбитније забелешке са саветовања којег смо одржали 2. октобра 1944. године на овом терену.“1 Почетком октобра 1944. Тито је за команданта Београда поставио новоименованог генерала Љубодрага Ђурића, па је од Александра Ранковића 8. октобра тражио да хитно пошаље неколико руководилаца Озне да помогну Ђурићу „првих дана“. Титов план 1 Исто.


је иначе био да партизанске трупе под командом Пека Дапчевића у Београд уђу пре трупа Црвене армије.1 Јефто Шашић је оставио и драгоцене податке о раду Озне у Београду. План о „дејству“ у Београду направљен је 12. октобра 1944. на једном састанку, негде између Аранђеловца и Тополе, на коме је био и Благоје Нешковић,2 шеф српске партијске организације: „Ево тога општег плана. Прво, формирати центар који ће руководити радом за цео Београд. Друго, поставити организацију по квартовима. Треће, помоћне јединице за извршење свих тих задатака, и четврто, поступак и план рада. У односу на квартове требало је постављати опуномоћенике за кварт и војног изасланика при кварту. Требало је поставити и одељење које ће се старати за непријатељске архиве, које ће примати пријаве од грађана против непријатељских елемената. Поставило се питање колико ће нам бити потребно људи за такве задатке. Саветовање нисмо одржали сами. Били смо заједно са секретаром Покрајинског комитета Благојем Нешковићем. Њему смо поставили неколико питања, ради своје оријентације и помоћи. Прво, у којој мери су Немци имали свој утицај у разарању наше организације у Београду, и можемо ли се, на тај начин, у потпуности ослонити на нашу организацију да нам не би непријатељ нешто подвалио. Друго, како ћемо доћи до помоћног техничког особља у Београду, јер ми таквог нисмо имали. И треће, у којој мери се може мобилисати људство са тог терена и како ће се у том погледу реаговати. Благоје Нешковић, по мојој забелешци, нас је оријентирао да ћемо више података о људству добити из шумадијских бригада и од Космајског одреда, који су имали живу везу са Београдом и познавали прилике. Упозорио нас је, између осталог, да у Хаџи Мелентијевој 10 или 12 постоје жандари који су били наши пријатељи. Затим, вероватно, заоштравао нам је да свратимо пажњу што ће код народа особито бити добро примљено. Економски кривци који су се бавили црноберзијашењем и пљачкањем народа. Свратио нам је пажњу на управу логора у Смедеревској Паланци. Ми смо центар у Београду поставили овако. Први, информативни одсек је под руководством Чилета 1 Наведено према: Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945. Документи и материјали, Београд, 1996, стр. 551. 2 Благоје Нешковић (1907–1986). Лекар по образовању, шеф српске партијске организације. Члан КПЈ од 1935, учесник грађанског рата у Шпанији, члан најужег руководства КПЈ, председник прве српске послератне владе. Искључен из Партије 1952. и смењен са свих функција.


| 63

64 |

Ковачевића, старог Београђанина1 који га је одлично познавао, уз њега је био Богавац и Поповић. Дакле, другови који су могли у том погледу да испоље иницијативу и да даду резултате. Други одсек је био иследнички. Уз њега сам био и ја. У извршном је био Павле Пекић, Стола Ковачевић и још неки. Смештај, за исхрану и све остале ствари, старао се друг Симић. Са једног од тих састанака под прву тачку сам ставио да је први задатак пред нама да изучимо ситуацију, изградимо организацију, да централизирамо акцију. Да би то могли извршити, требало је правилно распоредити људе и правилно разделити рад по секторима. Требало је имати јак информативни центар, а исто тако иследни, извршни и технички апарат и све то скупа да буде координирано са другом Благојем Нешковићем, као секретаром Покрајинског комитета. Техничкој страни смо посвећивали пажњу. Тако сам имао забележено да треба послати на Јајинце четири шофера за аутомобиле, да треба преузети команду над ауто-блиндом за наше потребе. Шиљо се стара за моторна возила. Затим, да се изда наређење да јединице немају право конфискације; да се Мујо Ковачевић2 постара за логор, заробљенике, да је то наше, а не руско. За иследни одсек смо поставили да треба отворити картотеку. Исто тако је требало да Лекић формира упут – људство. Чиле Ковачевић публикације и осталу архиву, да би се из тога дошло до што више података. Нешковић ће нам дати два, три који ће нам помагати. Вучко треба да дође и да ради заједно са Чилетом на задацима познавања Београда. Он је познавао својим боравком врло добро ту страну Београда. За извршни апарат је требало 11 официра и 15 војника, и уз то превозна средства. Божовић је био тај који је требало да направи формуларе по којима би прегледали логоре, да се постара за легитимације, за наоружање и све остало што је потребно за такав рад. [...] Задаци који су стајали пред нама, са малобројним центром, нису се могли усавршавати, па га је требало ојачавати. Тако се, између осталих, у центру нашао као стари Београђанин и Боро Нешковић, па Поповић Видак3 1 Ковачевић је у Београду живео од 1932. године. 2 Митар Мујо Ковачевић је касније био задужен за Санџак (родом је из Прибоја). Током 1945. дошао је у сукоб са Хилмијом Хасанагићем, секретаром Среског комитета КПЈ за Прибој око ликвидација појединих српских породица. Због тога је чак код Слободана Пенезића поднео и пријаву против Хасанагића. Касније је радио у Савезној служби Државне безбедности. 3 Видак Поповић, мајор Озне. Композитор Војислав Воки Костић, који је хапшен 1946. о њему има следеће сећање: „Најстрашнији, који је малтретирао


заједно са другом Момом Дугалићем. Дакле, мобилизирали смо из јединица људе да бисмо могли да радимо. Уз то, да бисмо могли одрађивати послове, ми смо тада добили чету извиђача и кадрове по квартовима. Дана 15. октобра забележио сам да нам треба из XII корпуса хитно позвати официре у Београд, јер нам треба само за два кварта 11 и 12 бар по 10–12 људи. Као друго, поставио сам да нам се стави на расположење Коњичка бригада да бисмо могли што ефикасније радити у Београду.“1 Прво званично упутство о формирању Озне за Београд издато је 16. октобра 1944. године. Први задатак био је да се, одмах по заузимању града, освоје важне београдске институције како би се дошло до званичних докумената окупационих власти, али и до полицијских архива. Реконструкција рада тих служби био је примарни задатак аналитичара Озне. Београд је био подељен на 16 административних квартова којима је управљао по један официр Озне. Њихови задаци били су да започну успостављање нове власти и прикупљање података о држању становништва за време окупације, као и да хапсе сараднике окупатора и припаднике преосталих Недићевих јединица. По уласку у Београд, Озна је прво била смештена на Обилићевом венцу у згради ПРИЗАД-а, односно Специјалне полиције (данас ТАНЈУГ-а). Следећа локација била је у згради „Београд“ на данашњем Тргу Николе Пашића. У једном тренутку Озна за Србију налазила се у улици Кнегиње Љубице (Змај Јовиној), а као затвор службе коришћена је „Главњача“, која се налазила на месту људе, био је неки мајор Видак Поповић. Кад смо изашли из затвора, ја и многи моји другови, пошто смо их пратили, не да бисмо правили досијеа о тим нашим бившим иследницима, видели смо по новинама – овај постао оно, онај постао оно. Тај Видак Поповић нам се свима урезао у главу, многи ће се сетити Видака Поповића, он је био страх и трепет, био је мајор Озне. Он је у међувремену завршио два факултета и он је на нашем Правном факултету одбранио докторску дисертацију са темом: „Хуманост у југословенским затворима“. Имали су тако неке своје цаке. Рецимо, казне нас 20 дана без соли. То ја уопште не могу да опишем шта значи. Ја сам својим очима гледао најстрашније пушаче који су давали по пет, шест својих цигарета за неколико грама соли. Рецимо, Видак Поповић, како ко уђе, тако он, а био је страшно крупан човек са огромним рукама, како уђете тако вас тако ошамари да морате да паднете на земљу,“ (www.b92.net. 7. јун 2002). Мајор Озне Милан Трешњић овако се сећа свог колеге: „Било је претеривања, репресије, ’енкаведеовских метода’ саслушања, изнуђивања признања. Рецимо, тако је радио Видак Поповић, Глумац и многи други.“ (www.beranetown.net). 1 ВА, ВБА, K–20.


| 65

66 |

Јово Капичић

данашњег Природно-математичког факултета. Између ова два објекта постојала је директна веза.1 Због хитности задатака, први шеф Озне за Београд био је Пенезић, али је на тој функцији остао веома кратко. За свог наследника изабрао је Милоша Минића; он је, на позив Александра Ранковића, дужност примио почетком новембра. Ни он се није превише задржао на тој функцији. Када је изабран за републичког јавног тужиоца, на његово место дошао је црногорски комуниста Вељко Мићуновић. За заменика изабрао је Радована Грковића. Мићуновић је врло брзо именован за начелника црногорске Озне, а на његово место дошао је други црногорски комуниста Јово Капичић.2 1 Бошко Матић, Крцун. Животопис Слободана Пенезића Крцуна, Горњи Милановац 1983, стр. 238. 2 Исто, стр. 51. – Јово Капичић, једна од најпознатијих личности југословенског комунизма. Рођен је 2. септембра 1919. у Италији, где су његови родитељи, као присталице краља Николе, избегли после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Касније су се вратили на Цетиње где је отац Мило био професор богословије. Капичић је био изразито црногорски опредељен, и то је био основ његовог раног уласка у КПЈ 1936. у Београду, где је студирао на Медицинском факултету (завршио четири семестра). Организатор устанка у Црној Гори 1941. и један од најрадикалнијих комуниста у обрачуну са четницима. У митологију југословенског комунизма ушао је као министар унутрашњих послова Црне Горе и један од најважнијих људи у суровом обрачуну са информбировском опозицијом у КПЈ на Голом отоку. И у његовој биографији пажљиво је заобилажено челно место у београдској Озни. Био је, као и други бројни кадрови Озне, у дипломатији – амбасадор СФРЈ у Мађарској и Шведској.


| 67

Милош Минић

Према појединим сведочењима савременика, седиште Озне за Београд било је у Маглајској улици.1 Озна (Удба) за Београд била је потчињена Озни (Удби) за Југославију све до јануара 1948. Озна није „на слепо“ ушла у Београд. Њени челници имали су од раније прикупљене податке, како би се најважнији задаци што пре обавили. О карактеру тих задатака и њиховом извођењу у раној фази елиминисања „народних непријатеља“, Шашић каже следеће: „Други моменат који би желео споменути, а то је питање евиденције која је стварана већ тада. То је била опсежна картотека на бази низа извора о Београду, тако да нисмо у Београд одлазили празних шака. Одлазили смо с одређеном сликом о непријатељским 1 Предраг Пузић, Ломача за Сенса. Злочин и казна Светислава Стефановића, Сремски Карловци, 2003, стр. 10.


68 |

елементима које је требало хапсити. Очигледно, још није било критерија. Метод рада није био довољно проверен, тако да смо неки пут успели набити у затворе и преко мере људи који, нормално, не би требало бити у затвору. Знам само једно, кад су већ стављани и у подруме, да сам добио задатак од Ранковића непосредно да одем и да са пуним његовим овлашћењима преиспитам ко је све то у затвору и да пустим све оне за које сматрам да не треба да буду у затвору. Наиме, добрим делом је и војска преузимала неке иницијативе, па је и са те стране, посебно у неким подрумима, била набијена маса људи, што нас је могло само компромитовати. Тако смо били у стању и заоштрити будност, али неки пут у некој претераности и крутости и одступити и поправити своје пропусте. Трећи проблем који нам се наметао, било је питање критерија. Нама ситуација у том погледу није била довољно јасна, значи кога третирати као злочинца, а кога мобилизирати, па прећи преко такве прошлости. Друго питање је било деликатно – Српска државна стража. Она је имала карактер професионалне војске, нешто између војске и жандармерије. Како се поставити према њима, у којој мери су припадници те непријатељске формације били типична фашистичка политичка војска, а са друге стране, колико су као органи безбедности вршили неке послове које нормално треба свака организована заједница да свршава. Дилема је једино била у оквиру Озне за Србију, да ли да се са Српском стражом бави III или II одсек. Ми смо се врло брзо споразумели да је то питање II одсека, да он рашчишћава, а колико се тиче војске да сарађује са III одсеком. Ни у ком случају тенденца која је почела преовлађивати да би ми требало, као III одсек, да радимо непријатељске формације, није била прихваћена и нисмо се са њом могли да сложимо.“1 После хапшења обављана су саслушања, узимани подаци, прављена евиденција. Једном, а по потреби и два пута дневно, шефови квартова одлазили су у штаб Озне за Београд, где су виши официри прегледали спискове и доносили пресуде: стрељање или Бањица.2 Слободан Пенезић је директно учествовао у избору својих сарадника и шефова регионалних испостава Озне за Србију. На нивоу округа у Србији постављена су опуномоћства, на нивоу срезова повереници, да би се касније с учвршћењем власти кренуло и са 1 ВА, ВБА, K–20. 2 П. Пузић, Ломача за Сенса, стр. 10.


већим организационим јединицама Озне – окружним одељењима и среским опуномоћствима. Ту треба додати и органе Озне при јединицама ЈА на терену. Како је изгледао рад Озне „на терену“ у раној фази, сведочи и један телеграм који је Слободан Пенезић добио 29. октобра из Лесковца: „Лесковац је већ идућег дана био слободан. Ми смо се сви спустили у град. Одмах смо предузели хапшење. Први дан ухапшено је око стотину. Хапшење се продужило и наредних дана, тако да је за прва три дана било у затвору преко 230 људи, од којих је 32 за ликвидацију.“1 Организационо конституисање Озне извршено је 31. октобра 1944. на састанку у „палати Озне“. Улога Озне за Југославију (њеног војног одељења) била је пресудна у том процесу. Јефто Шашић о томе пише: „Наилазим на забелешку да сам поставио питање Срђана Брујића да дође из VI дивизије [’Никола Тесла’] код нас на рад и да сам добио сагласност да га треба хитно укључити у рад.2 Павле Пекић треба да извести како је извршена подела кадра из I корпуса и да се ту изврше становите коректуре. На томе састанку се дискутовало како да поставимо рад наших одсека, како да буде смерaн. Први одсек, одсек иностране агентуре треба да установи, а затим да обухвати установе конзулата који се налазе у Београду. Све то треба поделити на референте. Други одсек треба да направи распоред против даље организационе поделе. Трећи одсек је одсек контрашпијунаже у јединицама гарнизона. Треба да се тако постави и да он преузме послове које је до сада радио Центар. Четврти одсек да одмах конституише организацију, и то картотеку и све оно што се односи на везе, а да се посебно стара за средство за тајно саобраћање. Ново што смо формирали, а то је V одсек као економско-технички. Пракса је показала да без њега не може да се ради. Ја мислим да је то забелешка са састанка са Александром Ранковићем, јер налазим са друге стране забележено да су нам дати одговори на нека питања. На састанку је било и ово: 1) Са социјалистима треба бити опрезан, треба јако пажљиво са њима поступати, јер Енглези играју на њихову карту да би исфорсирали Топаловића.3 1 Архив БИА, К–1, свеска 1, К. О. 3.2.06. 2 Брујић је постао један од помоћника Милоша Минића. 3 Живко Топаловић (1886–1972). Српски политичар, правник, председник Југословенске социјалистичке странке. Од 1944. главни политички саветник генерала Драгољуба Михаиловића.


| 69

70 |

Ми обрнуто немамо за то интереса, али не треба да им дамо повода. 2) Љуба Радовановић1 треба да дође код друга Ранковића. Наводно је побегао и крије се. Остављен је без стана и хране, изјурен итд. Био је чак и у притвору. Ко год на њега наиђе, треба да га доведе. 3) Треба преузети контролу саобраћаја, и то треба да преузме КНОЈ. Треба издавати објаве да оне истовремено служе као возне карте.“2 Посебно занимљив детаљ везан за методологију рада Озне био је састанак са Марком Ристићем, унуком познатог српског политичара Јована Ристића, једним од најистакнутијих левичарских интелектуалаца у Краљевини Југославији. Шашић о томе пише: „Света Стефановић (телефон 44–433) позвао ме је да заједно кренемо код Марка Ристића, који жели да се види и да заоштри неке ствари, као добар познавалац прилика у Београду. Марко Ристић је становао у улици Риге од Фере на броју 8 или 11. Дао нам је имена за Максимовића, Цала Браловића, Драгог Михаиловића, Ћиковића, министра трговине, Драгог Стаменковића, карикатуристу, Бачић Сашке, чији је отац послао неколико милиона и има признаницу Драже Михаиловића. Затим је говорио о Доли Миљановићу, Ђорђу Туфегџићу за кога жена говори да је погинуо или нестао, међутим, он се скривао и организовао четнике. Вељко Петровић, адвокат, исто тако организатор четника. Други Вељко Петровић, трговац, организатор Дражиног покрета. Затим је ту забележено име Боже Марковића, млађег доцента, званог Ждребе. Затим Саве Обрадовића, секретара индустријске коморе, затим Лазара Ђукића, стални генерални секретар Радио-станице који је био везан на Александра Дамјановића. Затим инж. Ђорђе Анчић или Јаничић, Јевремова 32а. Он је био саветник за III кварт Дражи Михаиловићу. Зарије Вукичевић, из Курсулине улице број 10, исто дражиновац, па Велимир Димић Војиновић, комесар житне централе, три пута су били у врховној команди Драже Михаиловића. Тоша Обрадовић, ваљда је био везан за групу Драже Михаиловића, код њега је остала радио-станица, Озрен Бачић, индустријалац, дражиновац. По томе, адвокат др Милетић. У гостионици ’Ариље’ негде код Цветног трга, постоји неки Гојко и неки Љубинко Новинковић на које треба свратити пажњу. Драган Митровић, залази у локал ’Ужице’ – то је агент. 1 Љубомир Радовановић, стари српски комуниста, оснивач КПЈ, присталица Симе Марковића. Искључен из КПЈ 1939. Робијао на Голом отоку. 2 ВА, ВБА, К–20, Ф–8.


Неки Звонко Ковачевић из Дражине пратње налази се забележен да на њега треба свратити пажњу. Као што се види, Марко Ристић нам је дао једну читаву лепезу имена и на тај начин другови који су радили у II одсеку, и који су били као референти задужени за Дражу Михаиловића, имали су само из овога извора добру одскочну даску да могу наставити са радом.“1 После освајања главног града Југославије, органи Озне посебно су агилно радили да дођу до свих документационих фондова српске окупационе владе и немачких окупационих власти. Посао је био олакшан „приливом“ многих заробљеника, међу којима је био и Драги Јовановић, шеф државне безбедности српске владе и бивши управник београдске вароши. Задаци Озне у Београду били су веома сложени, односно, како је речено у извештају ЦК КПЈ од 11. новембра 1944, „оценити, схватити и растумачити политичко-друштвену ситуацију у данашње време у Београду јесте јако тежак и деликатан проблем“. Пред новим властима појавило се пет група проблема које су оне морале да превазиђу: посебна улога Београда у српској историји; Београд је био „духовни и материјални ослонац“ покрета генерала Михаиловића; требало је санирати дејство немачке пропаганде; у Београду се налазило много избеглица из Босне и Хрватске; 1 Исто. – Марко Ристић (1902–1984), надреалистички песник. У познатом сукобу на „књижевној левици“ уочи Другог светског рата био је на страни Мирослава Крлеже. Тито је Ристића 1939. жестоко критиковао и означио га као „издајника“ идеје револуције и „троцкисту“, што је у то време било равно осуди на смрт. У том контексту треба посматрати и Ристићево понашање у првим данима по уласку партизана у Београд. Он је и јавно подржао „нови поредак“. Урадио је то на један памфлетски начин, у најутицајнијим српским дневним новинама, у Политици, и то у три опширна текста објављена 5. новембра, 28. новембра и 14. децембра 1944. године. Милован Ђилас је овај Ристићев „салто мортале“ назвао „жељом за сређивањем односа са партијом“. Управо је Ђилас особа са којом се Ристић, у октобру и новембру 1944. састајао у београдском хотелу „Мажестик“, у коме је, после ослобођења, била смештена елита нове власти. Ту је био и Агитпроп, комисија за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ, којом је руководио Ђилас, уз бројне сараднике; Радована Зоговића, Скендера Куленовића, Владимира Дедијера, Елија Финција. Ту је основана и редакција Борбе и дата дозвола Владиславу Рибникару за штампање првих бројева Политике. Према сведочењу Душана Матића, Ристић је тих тешких поратних дана више пута виђан како у „Мажестик“ носи ташну са документима о држању београдских интелектуалаца за време окупације. (Наведено према: П. Пузић, Ломача за Сенса, стр. 46–47). Марко Ристић је 1945. именован за првог амбасадора комунистичке Југославије у Паризу.


| 71

72 |

Београд је био „варош малог човека“ који је трпео и патио и пре рата и за време окупације.1 На удару органа Озне прво је требало да се нађу „они кругови и појединци“ који су „злонамерно“ коментарисали прве дане живота под новим властима: „Њима није ништа право. Они шапатом или неумесним примедбама, излажу руглу ослобођење и слободу. Они праведне казне и разна хапшења уопштавају истичући, неосновано и злонамерно, да се хапси на све стране, да се хапсе Срби, да је до сада ухапшено 20.000–30.000 Београђана. Они разне мање инциденте, који су скоро сасвим појмљиви за извесне моменте као што су то били они из првих дана ослобођења Београда, преувеличавају, називају крађом, отимачином или пљачком. Држање ових кругова и појединаца не заслужује никакву политичку пажњу, али се на сваки начин намеће прека потреба да се овај њихов нови издајнички рад онемогући.“2 Затим, требало је неутралисати утицај предратних српских странака које су и даље признавале легитимитет Краљевине Југославије, а посебну пажњу требало је посветити и раду Српске православне цркве која је, како се веровало у Озни, била спремна на борбу против новог поретка. Зато је у првој фази, пре него што је учвршћена власт КПЈ, требало уверити врх СПЦ-а да нова власт према њој неће бити непријатељска. У том смислу је др Стојан Прибићевић, новинар и публициста, син предратног политичара Светозара Прибићевића, по налогу Озне, посетио митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), заменика патријарха Гаврила Дожића. Прибићевић се трудио да са митрополитом разговара „као верни син“ СПЦ-а и представио се као „верни антититовац“. Митрополиту је, између осталог, рекао да он осуђује усташки режим и Католичку цркву због злочина нaд Србима, као и да ће све елаборате и документа која о томе има СПЦ доставити будућој мировној конференцији.3 О томе шта је и како Озна конкретно радила у Србији, драгоцено сведочанство оставио је један опуномоћеник Озне 47. дивизије НОВЈ-а, који се тада налазио у Ћуприји: „Да би испунили задатке постављене од нашег народа и наше Партије, морамо својски прионути на рад и постати мајстори свога посла. Један од најглавнијих 1 Izvori za istoriju SKJ, Dokumenti centralnih organa. NOR i revolucija 1941–1945. Knjiga XXI, Beogrаd, 1987, стр. 114. 2 Исто, стр. 115. 3 Исто, стр. 118.


задатака уопште, данас је уништење домаће реакције – издајника – њихово истребљење из самог корена и давање власти народу. Да би успели у овоме, морамо пре свега подићи и учврстити организацију – Озну. Организацију Озне подићи ћемо и учврстити само ако у њу за поверенике узимамо оне који су то својим понашањем, оданошћу и радом заслужили. Треба имати на уму да повереници не смеју знати један за другог, као и да се исти на раду покажу што конструктивнији. [...] Приметио сам и достављено ми је да се стрељање не врши како треба, односно, да се не врше конспиративно. Да се убудуће не би грешило и да се не би стављале примедбе, саопштавам вам да се стрељање не сме извршити у војсци, односно, у вашој јединици. Уколико се укаже потреба да се мора извршити стрељање, доставићете ми податке са којима располажете, и тек пошто вам ја дам одобрење, стрељаћете. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност.“1 На крају овог наређења речено је следеће: „Другови, подвлачим и наглашавам да се сав наш рад и посао заснива на конспирацији, и само на конспирацији. Другови, настојте да на терену на коме се задржите развијете такву обавештајну службу да вам ни једна ствар не измакне а да је ви не видите. Спроводите строгу контролу над тереном на коме се налазите, не дајте да ниједан непријатељски подухват успе. Уколико у току чишћења наиђете на случајеве да поједине породице одржавају везу са четницима у шуми, онога на кога се сумња да одржава везу – стрељајте најконспиративније, а породици забранити кретање из села и обавестите је да је стрељани упућен у логор.“2 О првим данима живота под режимом Озне у Београду, историчар и савременик Димитрије Ђорђевић забележио је следеће: „Одмах по уласку у град, ослободиоци су увели полицијски час од шест по подне до следећег јутра. Опустелим улицама крстарили су ознаши и приводили људе под оптужбом да су сарадници окупатора, издајници и реакција. Наравно да је било и таквих, али је исто тако један уперени прст био довољан да се осумњичени одведе. Куда? То нико није знао. Озна их је саслушавала у старим затворима, подрумима 1 ВА, ВБА, К–11, Ф–1. Извештај од 15. новембра 1944. 2 Исто.


| 73

74 |

и напуштеним становима. Нова власт је организовала скупове на Славији и код Вуковог споменика, којима је присуствовало неколико хиљада Београђана. Не зна се, међутим, колико их је остало код куће збуњено начином ослобођења. [...] У Београду је ускоро образован контролни апарат који је преко тајне полиције, кућних повереника, уличних секретара, кућних и уличних конференција залазио не само у мисли већ и у кухиње и спаваће собе грађана.“1 Слично је било и у другим српским градовима. Страховлада коју је завела Озна оставила је тешке последице и у Шапцу. О томе је лекарка Ружица Војић, која је такође била ухапшена одмах по уласку партизана у овај град, у свом недавно откривеном дневнику записала следеће речи: „Таква тешка атмосфера је овладала нашим живљем у Шапцу да је било невероватно све шта се догађало, оптуживало, коментарисало, до те мере да се коса на глави дизала од страха, освете, па није било чудо што су људи и жене бегали, избегавали. Видело се у овим данима овог нечувеног оптуживања, лажи, безобзирних клевета, достава, таквог утркивања ко ће више кога оптужити. Осветити се, за ситне увреде често су животе губили, имања губили да је човеку стао мозак од свих ових прљавих лажи пуних освета. Често се дешавало да су озбиљни људи или младићи из некад добрих породица прихватили се врло лоших послова, да су склањали људе из живота не мислећи на своју савест. У овим данима револуције открили су се многи лоши карактери: убити, оптужити лажно, било је утркивање да је запањеност од прљавих, крвавих освета створила запањеност, потиштеност, страх, револт и тугу у човеку – пометњу у души и бол у срцу. За све што се догађа, преживљује сваког дана све теже, тужније вести су раздирале тело и душу.“2 Јефто Шашић је оставио драгоцене податке и о другим аспектима рада Озне у главном граду Србије. О раду у Земуну записао је следеће: „Земун је цело време рата успео да сачува своју партијску организацију. Врло добро су радили и једнако по територију, као и предузећима у самом Земуну, укључујући и ’Икарус’. Просто је било задовољство срести се са друговима, сећам се Црног, па Томића. Ту је пре тога био и Бранко Пешић. Тако да је ситуација Земуна била јасна и врло брзо смо се снашли, односно они су чак врло иницијативно низ мера подузели. Мој је задатак био, опет по одлуци 1 Димитрије Ђорђевић, Ожиљци и опомене, II, Београд, 1995, стр. 10–11. 2 Дневник др Ружице Војић (рукопис).


друга Ранковића, да видим ту ситуацију и да коначно донесем одлуку по свему томе што су они направили. Ишао сам код другова да се упознам са ситуацијом. Прво што сам се интересирао шта постоји од месне организације – Партије и како се она користи у овоме раду. Друго, шта има у томе раду Озна. Затим сам се интересовао какво је стање управног и политичког апарата – власт НДХ, који су били евентуално мачековци, с обзиром на то да је Земун био у саставу Павелићеве државе, који су нама сметали у рату. А затим, јер је ту постојао дражиновачки један центар који је покушавао продрети у Срем и Славонију, па сам се и за те ствари интересовао. Другови су са своје стране поставили питање проблема конфискације ликвидираних, па онда место ликвидације, па каква су средства потребна за Озну, а они су тражили техничких средстава, посебно аутомобила. Питање прописа за Озну, која су њена права, докле може ићи, какво је стање са затворима итд. Поставили су питање критерија шта радити са домобранима и како оцењивати логораше. Из забележака видим да смо у Земуну до тада 57 стрељали. Од тих 57 стрељаних, 31 је био усташа, а 14 је било гестаповаца, агената шест и разних других шест. Дато је наређење да се још 187 ликвидира, а у затвору је било око 90 људи.“1 У београдској Политици је 27. новембра 1944, у време док је рат још увелико трајао, на првој и другој страни објављен списак од 105 имена стрељаних људи. Реч је о „Саопштењу Војног суда I корпуса НОВЈ-a о осуђеним ратним злочинцима у Београду“. У овом обраћању јавности, и својеврсној опомени, пише: „У току битке за Београд и после ослобођења Београда, у руке Народноослободилачке војске пали су многи издајници и непријатељи народа, који су под окупацијом радили за фашистичке освајаче и извршили за њихов рачун велики број злочина. Војни суд I корпуса Народноослободилачке војске Југославије судио је, на својим заседањима од 26. и 30. октобра, 2, 6, 10. и 18. новембра 1944. у Београду, тим издајницима и непријатељима народа. Пресудом Војног суда I корпуса осуђена су на смрт лица чија се имена наводе. Смртна пресуда изречена им је као народним непријатељима и ратним злочинцима, у смислу чл. 13, 14. и 16, Уредбе Врховног штаба о војним судовима. Општи разлози пресуде су: што су поменути злочинци припадали окупаторским и издајничким, терористичким и шпијунским организацијама, 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8.


| 75

76 |

окупаторској оружаној сили и издајничким војним организацијама Недића, Љотића, Драже Михаиловића и других; што су свим својим силама радили на учвршћењу Хитлеровог поретка у Југославији, односно против ослободилачке борбе наших народа и свих наших савезника; што су убијали борце Народноослободилачке војске и поштене родољубе, или их потказивали непријатељу или предавали, мучили, прогањали и убијали; што су зборовима, штампом, радијом, представама, карикатурама и другим средствима подупирали окупаторско-фашистичку тиранију и изругивали војничке и моралне напоре слободољубивих народа. Сва поменута лица кажњена су и губитком часних права за свагда, и конфискацијом целокупне имовине у корист Народноослободилачког фонда.“ Нико од истраживача, који су се бавили репресијом у Србији, није у доступним архивама пронашао било који документ о хапшењу и осуди ових лица, нити поузданију информацију да је суђење заиста и одржано. То је отворило простор за доста утемељену претпоставку да су на овај начин само санкционисана дотадашња убиства извршена у Београду (тзв. дивља чишћења). Пошто је Озна за Србију у овом периоду још увек била у фази конституисања, као и то што је I корпус (до одласка на Сремски фронт) био под директном командом III одељења Озне за Југославију, може се, са доста сигурности, претпоставити да су најодговорније личности у овој акцији били Момчило Дугалић, начелник Озне у Корпусу, и потпуковник Шашић, који је то индиректно и потврдио у свом исказу из каснијег периода. У том исказу, он је врло јасно саопштио која су све лица, у једном тренутку, била на списку за хапшење или ликвидацију. Са тог списка доста људи је и убијено, а њихова имена обзнањена су 27. новембра у Политици. Шашићево сведочанство гласи: „Вероватно од свих ових забелешки, ово ће бити један од најдрагоценијих података. Ја се толико ограничавам диктирајући ово из забележака што нисам сигуран да ли је то заиста све списак оних који су потписали срамни апел 1941, против чега је Тито морао реагирати и назвати то актом грађанског рата који се намеће. Друго, да ли је све то што је Благоје Нешковић, а то су биле његове одлуке, одлучио, да ли је све то било и спроведено. Како било, диктирам онако како је то остало као историјски докуменат забележено. Јосиф, који је био митрополит, убити.1 Кума1 Јосиф Цвијовић (1878–1957). Епископ битољски (1920–1931) и митрополит скопски (1932–1957) Српске православне цркве.


нуди1 – има нека забелешка која се односи на њега, али ја не могу да дешифрујем о чему се ради. Александар Цинцар Марковић.2 Уз њега стоји плус. То значи да би требало да буде ликвидиран. Затим, Петар В. Костић. Код њега је стављен упитник, да ли и како поступити, треба испитивати. Затим, Велимир Јанковић.3 За њега није ништа забележено. Вероватно нам није Благоје Нешковић знао о томе човеку одговорити како да заузмемо став, није му случај био познат. Уз име Душан Летица стављен је плус, што значи да се ликвидира. Уз име Јојића4 стављен је да је тражи везу, али и поред тога да га треба извести под суд. Уз Ђуру Јанковића5 стављен је плус. Ђорђевић се повукао с окупатором у Словенију и није га било у Београду. За Пантића стављен је плус. За Ђуру Котура6 стављен је плус, а за Милоша Стојмировића није ништа стављено. Уз неког Јовановића је стављен плус. Доктор Александар Белић,7 и за њега је стављен плус, али је иза тога стављен упитник и забележено да се потраже за њега још једном подаци. За Петра Мицића важи као и за др Белића. Затим име Русомир се помиње, и за њега важи као и за претходну двојицу. Уз име Петар Коњевић8 стављено је љотићевац 1 Коста Кумануди (1878–1962). Српски политичар, истакнути члан Демократске странке, бивши министар финансија у влади Љубомира Давидовића, градоначелник Београда. Први пут ухапшен 1944. године. Суђено му 1946. на судском процесу генералу Михаиловићу. Осуђен на 18 месеци затвора. 2 Александар Цинцар Марковић (1889–1952). Српски и југословенски дипломата. Министар иностраних послова Краљевине Југославије уочи Другог светског рата. Ухапшен заједно са супругом и осуђен на временску казну. 3 Треба: Велизар Јанковић. Српски политичар, члан Народне радикалне странке, министар у владама Николе Пашића. Ухапшен и осуђен током 1949. због организовања ауто-трка око Калемегдана 1. септембра 1939. Робијао у Сремској Митровици. 4 Ристо Јојић, бивши комесар за просвету у Комесаријату Милана Аћимовића (до јула 1941). Члан Демократске странке. Стрељан новембра 1944. 5 Ђура Јанковић (1894–1944). Шумарски инжињер, бивши министар привреде у влади Милана Стојадиновића. Стрељан новембра 1944. 6 Ђура Котур, бивши сенатор, помоћник министра социјалне политике у Недићевој влади, стрељан новембра 1944.. 7 Александар Белић (1876–1960). Истакнути лингвиста и филолог, предратни ректор Београдског универзитета, потписник Апела за борбу против комунизма из августа 1941. Када је, под притиском, подржао комунистичку власт, постављен је за председника САНУ. 8 Треба: Петар Коњовић (1883–1970). Истакнути српски композитор класичне музике.


| 77

78 |

и упитник, тј. да ли је све то тачно, требало је преиспитати. Затим Мирослав Стојадиновић без икакве ознаке. За Николу Беловића је стављено плус. Јован Мијушковић плус.1 Милан Стојановић2 и Душан Глишић,3 забелешка из које се не може прочитати о чему се ради. Вероватно да смо морали конкретније видети та два случаја. Исто уз име Ивана Милићевића, Бошка Богдановића, др Милана Хорватског,4 инж. М. Васиљевића,5 Стеве Иванића,6 инж. С. Јосиповића, Буда Цвиновића7 или слично, иза свију стоји плус. Јован Гоновић, суд. Бранко Милетић,8 стављен под упитник. Велимир Јанковић плус, Перић плус, Порежбик плус, Ковачевић плус, Петровић плус, Ђорђе Пешић плус. Галијан Фрања без ознаке. Савичић, треба видети породицу – стављен је упитник. Милош плус, Вујић плус, Парнос суд,9 Виљковић иследити, Тривунац плус,10 Медић плус, Милош Дивљак плус, Цвијић плус, Влајинац иследити,11 Поповић плус, Душан Поповић иследити,12 др Лазо Костић, министар плус,13 1 Јован Мијушковић, министар социјалне политике и народног здравља у Недићевој влади. Стрељан новембра 1944. 2 Милан Стојановић (рођен 1889). Позоришни редитељ. По пресуди Суда части уклоњен из Народног позоришта у Београду. 3 Душан Глишић, технички директор Новог времена, пашеног Милана Стојадиновића. Стрељан новембра 1944. 4 Милан Хорватски, помоћник министра финансија у Недићевој влади. Стрељан новембра 1944. 5 Милисав Васиљевић, доцент Техничког факултета. Отишао из Београда пре доласка партизана. Удаљен из наставе 1945. 6 Стеван Иванић, професор Медицинског факултета. Удаљен из наставе 1945. 7 Буда Цвијановић, помоћник министра пољопривреде у Недићевој влади. Стрељан новембра 1944. 8 Бранко Милетић, ванредни професор Филозофског факултета. Удаљен из наставе 1945. 9 Илија Паранос, шеф ДИРИС-а (дирекције за исхрану). Осуђен на пет година робије. 10 Милош Тривунац, редовни професор на Катедри за германистику Филозофског факултета у Београду. Министар просвете у Недићевој влади. Стрељан новембар 1944. 11 Гојко Влајинац, доцент Техничког факултета. Отишао из Београда пре доласка партизана. Удаљен из наставе 1945. 12 Душан Поповић, професор Филозофског факултета, 15. марта 1945. проглашен за ратног злочинца због учествовања у изради Српског цивилног плана. Осуђен на губитак српске националне части. 13 Лазар Костић (1897–1979). Историчар, публициста, професор Београдског универзитета. Из Београда је избегао пре доласка партизана. Тзв. суд части


Даринка Стојановић, плус, Томић С. Душан, без ознаке, Керечки плус1 и Мића Димитријевић2 плус. [...] У 10. кварту се налазио као полицијски службеник Ђорић Глишо. Њега треба извући из хапшених, из списка оних који би требало бити ликвидирани, јер је он радио за нас. Наилазим на забелешку о Чолаку Антићу,3 а у продужетку су имена Милице Лозанић, па затим жена Бране Петровића који је сада у Лондону, а његова жена се налази у Петровцу на Млави. Знам да смо имали састанак са Чолаком Антићем, но шта је било и како је било, ништа не могу евоцирати. Иза списка потписника наилазим на забелешку да је неки Страњаковић,4 професор универзитета, био веза између Драже Михаиловића и Недића. Никола Стоисављевић, који станује у Француској 22, на V спрату, у стану који се води на име Марка Марковића или Гине Марковић. Ту се крије један мајор, члан Дражиног штаба за Београд, Алекса Јовановић, члан виших Дражиних форума држи везу са Немцима. Био је представник босанских четника овде у Београду, а живи у Топличкој 31, али није сигурно да је тамо и ноћу. Ево, то су сасвим децидирана имена где сам могао забележити нешто одређеније непријатеље. Пред тога има два пута више разноразних имена која нема смисла овде диктирати јер ничему не би то довело и остају онако забележена као што су у нотесу. Ако убудуће буде некада шта кога интересовало, може детаљније да се испита.“5 О стрељањима у Београду Милован Ђилас је накнадно писао: „Већ пре уласка у Београд утврђени су критеријуми по којима је Економско-комерцијалне високе школе оптужио га је 26. марта 1945. због дела „културне, административне, привредне и политичке сарадње“ са окупационим снагама и њиховим „домаћим помагачима“. 1 Симеон Керечки, асистент Техничког факултета. Напустио Београд пре доласка партизана. 2 Мића Димитријевић, новинар из Београда, робијао у Сремској Митровици. 3 Није јасно на кога се из породице Чолак Антић мисли. 4 Драгослав Страњаковић (1901–1966). Историчар, члан Централног националног комитета Равногорског покрета. Докторирао је 1932. на Филозофском факултету у Београду, са радом Влада уставобранитеља 1842–1853. Предавао је на катедри за националну историју. Пензионисан је 1945. а у новонасталим политичким околностима хапшен је и затваран. Био је на робији у Сремској Митровици до 1954. Од 1955. предавао је на Богословском факултету у Београду. 5 Исто. – Опширније о овом стрељању и свим пропратним догађајима видети у: Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Репресија у Србији 1944–1953, Београд, 2006, стр. 181–196.


| 79

80 |

требало одмах, на лицу места, поубијати припаднике Недићевих и Љотићевих формација. То је већ било обављено. Дакако, било је међу стрељанима и оних које би такве судбине поштедео и најгори, најнеправеднији суд. Али ратови, поготову револуционарни и контрареволуционарни, врше се по шематским, идеолошким критеријумима који током истребљења постану страст и пракса, навика и врлина: неко је крив не само што је нешто учинио него и што је нечему припадао. Бес и мржња су у таквом одлучивању били значајни, али не пресудни. Судски процеси таквим људима изгледали су бесмислени, сем у спектакуларним случајевима, коловођама: не може суд изрицати стотине, хиљаде смртних пресуда.“1 Посебне задатке Озна је имала и у Војводини. Титовом одлуком од 17. октобра 1944. на подручју Баната, Бачке и Барање уведена је војна управа. У надлежност партизанских јединица прешла је сва извршна и судска власт, како би се, како је објашњено, што пре створили услови за редовно функционисање „народне демократске државне власти“. Тито је у овој наредби рекао и да је циљ увођења војне управе да се отклоне „све недаће“ које су југословенским народима нанели окупатори и „овде насељени туђински елементи“.2 За команданта војне управе постављен је хрватски генерал-мајор Иван Рукавина, некадашњи командант партизанског хрватског Главног штаба. У нoвембру 1944, када је НОВЈ припремала офанзиву на Барању, у договору са Главним војвођанским партизанским штабом, Покрајински комитет КПЈ за Војводину упутио је допис месним партијским руководствима да треба најтемељитије „приступити чишћењу пете колоне“ и „најсвестраније помоћи органима Озне у проналажењу ратних злочинаца, нарочито Шваба и Мађара који су уништавали и малтретирали наш народ“.3 Главни народноослободилачки одбор Војводине известио је 14. новембра 1944. све народноослободилачке одборе у Банату, Бачкој и Барањи да је потребно да се „темељито обрачунамо са свим Швабама, а и с оним Мађарима“ који су вршили злочине: „Услед великог броја тих непријатељских елемената, који живе у нашој средини, наша народна власт није могла одмах да има онај ауторитет 1 M. Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990, стр. 407. 2 J. B. Tito, Sabrana djela, XXIV, Beograd, 1982, стр. 96. 3 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 30.


који би требало и морала да има. Затим, потребно је водити рачуна о напуштеној имовини и о свој имовини народних непријатеља.“1 Централно место у одмаздама, хапшењима и конфискацији имовине имала је Озна. Уведени су војни судови и строги нaдзор над становништвом, и забрана кретања без посебних дозвола, а део становништва, укључујући готово све Немце, пресељен је из појединих градова и села у друга за то „погоднија села где ће се над њима моћи спровести боља контрола“.2 Убрзо је основан читав низ сабирних и радних логора који су били у надлежности Одељења за радну службу и логоре. Органи Озне добили су специјалне дозволе војне управе за Банат, Бачку и Барању да „по своме нахођењу“ могу вршити хапшења и „уопште према своме нахођењу радити“. Документација о томе, нажалост, није сачувана, а Озна је водила рачуна и о саборним логорима. Озна је водила рачуна и о логорима у којима су били смештени банатски Немци. Примедбе њених руководилаца односиле су се на исувише попустљив однос према интерниранима. У Бачкој Паланци у две куће које су служиле као место за изолацију налазило се 313 лица: „По питању унутрашњег режима логора и дисциплине све је препуштено само себи. Однос према логорашима је до крајности прешао у фамилијарност, тако да се скоро не види никаква разлика између логораша и команданта логора и његовог заменика, који су једини у том логору одговорни. Радна снага се не искоришћава онолико колико потребе захтевају из разлога што немају никакве контроле, а нити страже. Једноставно их изјутра одведе на посао заменик команданта и да им тамо задатак који треба да раде, а логораши онда раде како хоће и како се коме свиди. А што је најважније, имају додир са вањским светом тако да и најмање дете зна шта се ради, а поготову онај кога то интересује. Логично је да непријатељ то користи.“3 Са јединицама совјетске армије, које су у другој половини септембра 1944. прешле на територију Србије, били су и различити специјализовани обавештајно-безбедносни састави који су пратили борбени поредак и деловали на ослобођеним територијама. Када су Београд заузеле јединице Црвене армије и југословенске партизанске снаге, у град је стигло једно одељење НКВД-а на челу са 1 Исто, стр. 78. 2 Исто. 3 ВА, ВБА, К–19, Ф–3. Извештај Озне за Војводину од 13. марта 1945.


| 81

82 |

генералом Селивановским. Према југословенској идентификацији, овај састав носио је назив „Југословенска група контрашпијунаже – Одељење за Југославију“. Састав ове групе појачао је официр НКВД-а који је био код I југословенске бригаде,1 која је такође у овом периоду стигла у Србију. У таквом саставу група је у Београду остала до краја рата.2 Оперативна група НКВД-а, по смештању у Београд, поделила се на четири мање групе. Једна се сместила у Ужичку улицу на челу са генералом Цилибановим, друга, која је бројила девет лица на челу са потпуковником Мештаковим, била је у улици Мајке Јевросиме, а трећа је, са 14 људи, била смештена у Команди града. Део ове групе напустио је Београд јануара 1945. године. У другој половини 1945. (у периоду август–новембар), извршене су персоналне промене у саставу ове групе. Преостали део групе повукао се из Београда средином 1947. године.3 Јефто Шашић је на следећи начин описао ове догађаје: „Доласком у Београд имали смо прилике сусрести се са првим траговима Совјетске војнообавештајне службе. Мислим да је то био први сусрет са ’Смершом’. Под том фирмом се крило свега. Битно је то да су они користили боравак у Београду да су једним масовним саслушањем тражили тобоже агентуру против њих. У ствари, настојали су да нађу повољне [људе] за њих, да их врбују и вежу за себе, како за рад у Југославији, тако и за неке, то сам већ у Србији могао установити, далекосежне комбинације.“4 Шашић наводи пример да је у том времену један од инструктора „који се налазио код нас, који је био задужен за I одсек“, неки Одинцов, идентификовао у Прокупљу једног белоруског емигранта, заврбовао га и припремио за неку обавештајну „комбинацију“ ван Југославије. Међутим, дотични Рус је, према наређењу Слободана Пенезића Крцуна („не дајући баш ништа за ту комбинаторику“), 1 Ова формација НОВЈ-а била је састављена од људи из 369. ојачаног хрватског пука, формираног у НДХ, који је 1941. отишао на Источни фронт. Његови припадници могли су да буду само Хрвати, Украјинци, муслимани и „бели“ Руси. Као део VI армије Фон Паулуса, пук је уништен код Стаљинграда јануара 1943. Од преживелих заробљеника и бораца из других хрватских јединица, почетком 1944. формирана је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију. 2 Б. Димитријевић, Совјетска обавештајна служба, стр. 442. 3 ВА, ВБА, К–9, Ф–16. Видети и: Б. Димитријевић, Исто. 4 ВА, ВБА, К–20, Ф–8.


ликвидиран. Шашић наводи да је сличан метод примењен и у Београду: „Они су вршили врбовку, кога и на који начин то нама није било до краја јасно, сем што смо знали да се тамо нешта ради. Ми смо, разумије се, по линији контраобавештајне службе са њима имали најуже да сарађујемо.“1 Поред групе НКВД-а, у Београд је стигла и контраобавештајна група из састава специјалне совјетске службе назване СМЕРШ. Група се бавила борбом против непријатељске агентуре и вршила њену ликвидацију.2 Југословени су приметили да се њихов рад „одликовао брзином“, као и да су имали велика овлашћења у погледу одлучивања и предузимања различитих мера: „Уз то, радили су на стварању масовне агентуре у Југославији“. Сарадња с окупаторским обавештајним апаратом (Гестапо, на пример) била је добра основа за врбовање сарадника. Страх од компромитације или казне био је добар основ за сарадњу, а посебно код белих емиграната.3 У прво време рад групе СМЕРШ састојао се у „разрађивању“ белоемиграната, агената Гестапоа и других „интересантних“ личности. Део „белих“ Руса био је похапшен, неки одмах депортовани у СССР, а део је заврбован и пуштен на слободу. Примећено је да је обавештајни рад имао нарочито тежише на стварању агентуре међу белоемигрантима, као и украјинској мањини у Југославији. Овим начином рада, контраобавештајна активност групе СМЕРШ у Југославији постепено се претварала у рад на стварању типичне агентуре.4 Друга, далеко интересантнија групација на коју су наишли припадници Озне у Београду, октобра 1944, био је Савез совјетских патриота (ССП). Идентификована је група у команди Српске државне страже, за коју су совјетски обавештајци рекли припадницима Озне да је тзв. централни комитет те организације. Ова група била је активна од октобра 1942. године. Сачињавали су је искључиво 1 Исто. 2 Под одредницом СМЕРШ (на руском: „смрт шпијунима“), у Лексикону безбедности наведено је да је то био назив контраобавештајне управе Трећег украјинског фронта Црвене армије. У њеном саставу била су четири одељења: 1. за заштиту сопствених јединица и команди; 2. за проналажење и привођење непријатељевих агената, диверзаната и сарадника; 3. за истрагу против осумњичених, и 4. које вршило административно-техничке послове. (О. Đorđević, Leksikon bezbednosti, стр. 346). 3 Б. Димитријевић, Совјетска обавештајна служба, стр. 444. 4 Исто.


| 83

84 |

(бело)руски инжењери, њих петорица. Група је одржавала везе са руским заробљеницима у Србији, а деловала је и ван Београда. Шашић је недвосмислен у ставу да се радило о „совјетском обавештајном центру“. Са шефом ове групе, инжењером Лебедевим, састао се у вили „Милица“, у Ужичкој улици, шеф оперативног центра Озне (формираног за послове у Београду пред улазак партизанских снага), већ спомињани Василије Чиле Ковачевић „да целу ствар преиспита“. Сам Ковачевић је „неко време пре рата био везан на совјетску војнообавештајну службу овде у Београду и био је експерт за та питања.“1 •••

Као и у другим војним службама, тако је део кадрова Озне школован у Совјетском Савезу. У академију НКВД-а у Москву упућено је 29 официра из свих републичких Озни; курс је трајао шест месеци. Из Озне за Србију била су тројица: Коча Јончић, Миса Лукић и Владан Бојанић. По повратку из СССР-а, они су по републичким организацијама Озне организовали читав низ предавања и курсева, на којима су своје колеге упознали са искуствима НКВД-а. Слушаоци из Југославије понели су сазнање да је НКВД, а самим тим и Озна – „мач револуције“. Један од најзначајнијих метода научен у Москви био је метод „покривања“; једно од правила тог метода било је да на 10 грађана мора бити један повереник Озне, да у сваком одељењу министарстава и установа, у сваком погону предузећа треба „уградити“ по једног агента.2 Тако су у новој Југославији чланови КПЈ добили улогу денунцијаната Озне, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле дошао је до станара сваке поједине зграде. Настојници кућа имали су дужност да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Они који нису били поуздани, нису могли да добију запослење. Свака улица, према величини, имала је своје поверенике или секретаре који су вршили контролу за службу безбедности.3 О школовању кадра Озне у Совјетском Савезу у једној накнадној анализи речено је следеће: „По ослобођењу Београда упућена 1 Исто, стр. 444–445. 2 Б. Матић, Крцун, стр. 188–189. 3 Бранко Лазић [Драгослав Страњаковић], Титов покрет и режим у Југославији 1941–1946, Београд, 1992, стр. 166–167.


је на школовање у СССР једна група руководиоца Озне и официра који су требало по повратку да раде у Озни. Међу њима је био и известан број официра из III одсека Озне. По њиховом повратку, у пролеће 1945, приступа се одржавању курсева и семинара при корпусима и армијама. Кроз ове курсеве и семинаре прошло је током 1945. године 15–20% официра Озне. Курсеви су трајали 15 до 20 дана. На њима су проучаване најважније и најнеопходније ствари. Предавања су одржавали најуздигнутији официри армијских и корпусних одељења. Дневно се радило по 11 часова, а систем је био предавање, индивидуални рад по кружоцима и семинари. На завршетку курсева вршени су испити. Курсеви су давали добре резултате и много су користили.“1 Према ухваћеним герилцима, Озна је користила три начина: стрељање без суда, ослобађање без судског пoступка или предају суду. Стрељање према кратком поступку на месту после заробљавања, понекад и после истражног поступка, али без судског процеса, требало је да буде знак застрашивања или, једноставно, проста ликвидација непожељног као вид одмазде. Утицај појединог герилца и процена њихове опасности за режим, могао је навести органе власти да организује јавни судски процес. Овакви процеси били су у функцији јавног „разоткривања злочиначке делатности“, често уз потенцирање елемента криминалног, као што су убиства, пљачке, вишеструка колаборација. У таквој виртуелној реалности, изречене драстичне казне за вође група или истакнуте чланове биле су упозорење за све. Пуштање на слободу значило је у мањем броју случајева да актер није био битан, или у знатно већем броју случајева да је пристао на сарадњу. Судбина појединца у рукама службе зависила је од слободнe проценe, а не од законскe регулативe. Историја Озне у Србији не може се разумети и без сагледавања културолошких и менталитетских особина њених припадника. Једна од битних карактеристика новог режима у овом периоду било је организовање терора над идеолошким противницима и контроле над свим „непоузданима“. Терор је, као што то увек бива код свих насилника, најбруталнији и најмасовнији у првом периоду доласка на власт. У Србији је од јесени 1944. терор био већи него било где до тада, јер су комунисти били лишени било какве врсте контроле. 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. „Десетогодишњи извештај. Борба против непријатеља 1944–1954“.


| 85

86 |

Припадници Озне имали су одрешене руке за све могуће мере, јер су добили власт у земљи где их скоро уопште није било у току претходне три године. Такође, они се нису појавили као доносиоци реда и поретка, већ као победничка сила у грађанском рату у Србији, где су комунисти, и по војничкој снази и политичком расположењу народа, били најслабији. У свим другим покрајинама Југославије партизани су за три претходне године местимично држали власт у својим рукама, па су могли да врше чишћење и ликвидацију противника. Када су коначно овладали Србијом, они су за неколико месеци имали да постигну оно што је урађено другде за неколико година. Тако је започела владавина страха. Партизанска правда функционисала је са судовима без закона, судијама без икаквог правног знања, с оптуженима без одбране и осудама без призива.1 Као победници, комунисти су били горди и самоуверени, и то се убрзо показало кроз њихове активности. Они су са собом донели и специфичан речник са много нових и потпуно непознатих речи, који ће се убрзо укоренити у говору. Добар део руководећег кадра Озне за Србију формиран је од оваквих партизана. Доминирали су припадници I и II пролетерске бригаде који су напустили Србију новембра 1941. и марта 1942, после слома партизанског покрета. Други, такође малобројни Србијанци који су се са својим симпатијама према комунизму и партизанима скривали у најдубљој илегали, сада су као ранији „позадински партијски радници“ укључени у органе Озне. Овакав спој означавао је разлику између живота и смрти за многе „народне непријатеље“ и „реакционаре“. Они, ако нису одмах похватани у току партизанског надирања, систематски су тражени, проналажени и ликвидирани. У јесен 1944. посебно су се спроводиле драстичне мере и нови органи су, често вођени исказима и прстом оних који су их дочекали као ослободиоце, били немилосрдни.2 После хапшења, официри Озне саслушавали су људе и правили њихове картоне (досијее). Било је случајева да су се припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми, поштари, ватрогасци и слична униформисана лица сами предавали, јер су сматрали да се нису огрешили о закон и „окрвавили руке“ 1 Б. Лазић, Титов покрет, стр. 162. 2 Kosta Nikolić, Bojan Dimitrijević, „Formiranje Ozne u Srbiji i Beogradu i likvidacija ’narodnih neprijatelja’ 1944“, Istorija 20. veka, 2/2010, стр. 20–21.


у рату. Суђења су у првим месецима била тајна или фиктивна. У Београду се са картонима и списковима дневно (некада и два пута) одлазило у Маглајску улицу (на Дедињу) где су људи из централе Озне проверавали спискове. Њихова оловка најчешће је исписивала две речи: „Бањица“ или „стрељати“. Много чешће ову другу реч, ако су у питању били униформисана лица или појединци означени као „изразити непријатељи“. Класни мотив обрачуна видљив је из чињенице да се у документима често, поред ликвидираних лица или оних који се налазе на списку за ликвидацију, наводе и прецизни подаци о власништву над земљиштем, некретнинама и другој имовини.1 Директиве са врха биле су прецизне, тражила се „највећа конспиративност“ и бескомпромисни обрачун са „реакцијом“ и „колаборантима“. Егзекуције су вршене по унапред добро припремљеном плану. После кратког боравка у истражном затвору, где су често подвргавани мучењима и суровим тортурама, затвореници су, везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу, довођени у групама и стрељани на локацијама на ободима градова, у кругу касарни, обалама река и другим местима. Затим је следило сакривање трагова злочина, што је био више него јасан знак да су организатори и спроводиоци злочина знали шта раде.2 Према сећању Милан Трешњића (некадашњег начелника Озне за 12. кварт), Озна је по уласку партизана у Београд била врло оштра у својим поступцима. Он наводи да је његова канцеларија „увек била пуна народа спремног за сарадњу“. Предмети приведених ишли су у Озну за Београд: „Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: ’Бањица’ или ’стрељати’. Ако је неко био означен као изразити непријатељ или ако је нађен у униформи – стрељати! Сви! Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Ко год је тада био затечен у Београду, био је стрељан.“3 1 Срђан Цветковић, Годишњи извештај. Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, Београд, 2010, стр. 25–26. 2 Исто, стр. 26–27. 3 Ослобађање Дедиња, Милан Трешњић – мајор Озне и генерални конзул СФРЈ у Штутгарту, Круг, 1998, стр. 62–66.


| 87

88 |

Пошто би добио ознаке уз имена људи који су били похапшени, Трешњић би се враћао и предавао списак за стрељање командиру „пратећег“ вода, кога је давала извиђачка чета неке од дивизија које су ушле у град (у овом случају вероватно „VI личка“ из које је био Трешњић) и неки од „шефова“ Озне за Београд: „Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичији поток или Бањичку ливаду. Знам само да је командир тог стрељачког вода био увек стравично потресен, али се наређење морало извршити. Ја тврдим животом да нико од њих не би био осуђен на дуже казне од две године робије само да је сачекао да прође тај први талас ликвидације.“1 Марко Милуновић је следећим речима описао пругу ка Београду убрзо после партизанског освајања Србије: „Почев од Младеновца, отприлике један километар уз железничку пругу, видели су се лешеви брадатих људи, већином потпуно голи, прислоњени уз неки плот, насип или подупрти кочевима. Питао сам неке који су седели до нас: ’Ко су ти побијени људи?’ ’Четници, које је осудио народни суд због издаје.’ Пред самим Рипањским тунелом, усправљена и потпуно гола, са дугим брадама, била су четири леша а изнад њих је стајао натпис ’народни издајници’. Опет ми неко рече да их је на смрт осудио ’народни суд’.“2 Извори показују да се у првим послератним годинама водила детаљна и прецизна документација о ликвидацијама. У подацима који су постали доступни у најновијем периоду, могу се наћи детаљни спискови, досијеи и читаве укоричене књиге стрељаних „антинародних елемената“. У тим документима се као квалификација поред имена ликвидираних најчешће налази сасвим кратко објашњење (припадност неком антикомунистичком покрету или само „непријатељ“). Није редак случај да су међу стрељанима била и малолетна лица; било је и случајева грешком стрељаних лица са истим именом и презименом; уз опаску да „нема везе, и он је био непријатељ данашњице“.3 Убистава је било у свим крајевима, по томе Београд није био изузетак. Улазак партизанских снага значио је и почетак прогона свих противника нове власти. Преживели локални комунисти 1 Исто. 2 М. Милуновић, Од немила до недрага, стр. 131. 3 Srđan Cvetković, „Pregled uhapšenih i streljanih lica od Ozne na teritoriji Vojvodine do 20. juna 1945“, Istorija 20. veka, 1/2011, стр. 190.


упирали су прстом на многе, и они су одмах, без икаквог суђења, стављани пред стрељачки строј. Ваљево, као прва већа варош заузета од партизана, било је и поприште првог већег обрачуна с „унутрашњим непријатељем“, и ту је било масовних ликвидација. У источној Србији за органима безбедности нових власти остала су многа стратишта са неутврђеним бројем ликвидираних: јаруге код Бољевца, брдо Краљевица, шума код Тупижнице, друм код Вражогрнаца, затим на северу код Пожаревца – на старом Петровачком путу, селу Смољинац, у кориту Велике Мораве. И Чачак је био поприште стрељања народних непријатеља (најмање 150).1 У Војводини, по уласку у Нови Сад 23. октобра 1944, „ослободиоци“ су извршили стрељање групе „народних непријатеља“ у једној шуми; у Суботици, такође, највише људи мађарске националности. Озна је, од краја октобра до средине новембра 1944, у Банату ухапсила, осудила и стрељала 211 Срба под оптужбом да су сарађивали с покретом генерала Михаиловића. Њихова имена и занимања, датуми хапшења и погубљења, као и штури описи кривице која их је, док су ратна дејства још трајала, довела пред пушчане цеви победника, записани су у документима која се чувају у Архиву Војводине у Новом Саду. Уз оне из Баната, ту је било и нешто Срба из Бачке. У одвојеним списковима, наведена су и имена око 1.100 Мађара, стрељаних углавном због припадности Хортијевим окупационим снагама у Бачкој, и нешто више од 400 сремских Хрвата, за које је наведено да су припадали усташама. У документима се налазе и имена 33 Руса из Баната које је на смрт осудила совјетска НКВД. Ухапшени су крајем октобра 1944. а пресуде су махом извршене већ почетком новембра исте године.2 До средине 1945. у Војводини је ухапшено 14.069 лица, од којих су најмање 10.360 стрељали Озна и војне јединице, највише Немаца и Мађара. Наведени број стрељаних представља само доњу границу страдалих; њој треба придодати број лица која су стрељале само војне јединице, као и број касније судски процесуираних, како би 1 Према неким сећањима, из села Горња Атеница било је исељено свих 300 кућа у Таково због подршке равногорским остацима на терену. Највећи део хране из тог села дат је војсци, а део је продат у Немачкој, и за тај новац су купљена два аутомобила за Озну. У друге „грешке“ Озне спада и случај из једног трнавског села, када су људи из Озне, у потери за равногорцима, ликвидирали седморо сељака, сасвим недужних. (М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 56). 2 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:356156


| 89

90 |

се у потпуности сагледале размере репресије. Добар део ликвидација у Војводини био је руковођен голом осветом и анархичном репресијом појединаца и група које државни апарат једноставно није могао да обузда.1 Није, међутим, свуда подједнако беснео терор нових власти. Говорило се да је пред пробој Сремског фронта Озна издала поверљиво наређење да се у Хрватској сме „деловати“ само двадесет четири часа, за разлику од Србије где таквог ограничења није било, „па су освете без суда, личне и ко зна све какве, трајале месецима“.2 Комунистички врх није могао да дозволи да се борци којима су најближи били ликвидирани у прогону Срба у НДХ, сада неконтролисано свете и да на самом крају рата поремете прокламовану идеолошку основу нове државе, „братство и јединство“. Зато је тамо изостала постслободарска фаза ликвидација која је била карактеристична за исток државе. Много насилности и неправилности у раду органа Озне у Србији учинило је да сам Пенезић упути својим подређенима акт следеће садржине: „1. Нико не сме бити ухапшен а да зато нема довољно разлога, а одлука се доноси на основу прикупљених података; 2. Истрага се мора спроводити у најкраћем року, на сасвим коректан начин, истрагом ми добијамо податке да би лакше откривали сараднике и саучеснике; 3. После спроведене истраге окривљени се предаје суду на даљи поступак у коме ми немамо више никаквог удела ни утицаја; 4. Органи Озне не смеју се мешати у рад јединица Народне одбране; 5. Не дозволити да хапшење врши свака команда, или чак и сваки појединац на своју иницијативу, и да се ствара у сваком срезу затвор; 6. Тежиште рада бацити на прикупљање и стварање мреже за контролу сумњивих лица, контролу привреде, саобраћајних средстава и о томе нас редовно извештавати. [...] Са кољачима и официрима треба поступати према раније издатом упутству. Наша наређења треба схватити озбиљно и реаговати брзо на њих.“3 Владислав Сретеновић, некадашњи официр Озне, сведочио је 2011. о ликвидацијама у Крагујевцу: „Хапсили смо прво по селима, а онда и по граду све који су били обележени као издајници. Сви су, 1 S. Cvetković, Pregled uhapšenih i streljanih lica, стр. 190–191. 2 Угљеша Крстић, Најлепши позив на свету, Београд 1994, стр. 76. 3 М. Лопушина, Убиј ближњега свог, I, стр. 58. – Овај аутор наводи документ Озне за Србију Стр. Пов. 345 од 9. фебруара 1945.


| 91

Потврда о извршеном стрељању

по одлуци преког суда, стрељани. Већина је убијена у Капислани, и то су ти подруми које сте сликали. Ту су довођени јер одатле нису могли да побегну, нити су се чули пуцњи. Било је то тешко време, а у њему су страдали и они који нису криви. Памтим да смо, када је било ослобођење, дошли преко Милановца до села надомак Крагујевца. Заробили смо око 1.500 четника. Команданта, који је био мој земљак из оближњег села, из Жировнице, стрељали смо одмах. У селу Лужнице смо ухапсили две девојке које су сарађивале са четницима и стрељали их. Ухапсили смо и учитељицу из Опорнице. Она је исто убијена. Имала је, сећам се, малу ћерку. Ми смо били 15. мајевичка бригада, са пуно Босанаца. У самом граду су многи страдали и били хапшени.“1 Милован Ђилас је накнадно писао да су у органе безбедности у почетку бирани „најревноснији, најбољи, најбескомпромиснији комунисти“. Али, ти органи брзо су постали најпривлачнији за политичке каријеристе, постреволуционарне револуционаре: „Но за друштво, па и саму владајућу партију, било је разорније и поразније што је тајна полиција распрострла своју контролу на све области, у све поре, у породице и приватни живот. Моја прва жена Митра интимно ми се жалила, 1947. да се чак и они чланови ЦК Србије, прибојавају – пазе шта ће рећи, како се изразити – пред својим другом који руководи тајном полицијом. А како ли је тек било у унутрашњости, у среским комитетима?“2 1 Блиц, 17. август 2011. 2 Milovan Đilаs, Druženje s Titom, Beograd, 1990, стр. 82.


92 |

Совјетски изум – контролисање партије помоћу тајне полиције – југословенски врх је преузео, али би до тога, према Ђиласовом мишљењу, дошао и самостално. Процес ширења и отварања Партије морао је да се контролише да сама КПЈ не би постала уточиште њених противника. Самим тим, тајна полиција је постала „средство врха над партијом, чиме је Партија губила могућност демократичности“.1 Остаје чињеница да се до данашњих дана српска држава никад није званично одредила о овом специфичном „црвеном терору“, а није утврђен број побијених, као ни разлози. О именима ликвидатора и пуној рехабилитацији жртава, још увек нема ни говора.2

1 Исто. 2 У Србији је, одлуком Владе од 12. новембра 2009, формирана Државна комисија за проналажење свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних „народих непријатеља“ после ослобођења (пун назив „Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944“). Комисија је до средине 2012. пописала 36.388 жртава на укупно пронађене 33 локације. (Опширније о томе видети: Срђан Цветковић, Немања Девић, Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944, Београд 2012. и на сајту Комисије http://www.komisija1944. mpravde.gov.rs/lt/articles/o-nama/).


iii. озна у словенији и хрватској

За свој рад у Словенији, Озна је одмах добила врло широка овлашћења од Народноослободилачког одбора Словеније. Председништво одбора је 19. јула 1944. донело, а дан касније објавило, нова упутства о прогону „народних непријатеља“. У питању је била „Одлука о ванредним мерама против помагача окупатора, домобрана и велеиздајника“. Озни је дато право прогона јавно познатих противника НОБ-а и њихових породица, као и родбине домобрана, са правом конфискације њихове имовине. Одлука је добила и потребну политичку популаризацију пошто је она, у облику обавезног упутства, послата и свим окружним одборима Ослободилачког фронта (Osvobodilna fronta) у Словенији.1 У том упутству стајало јe да нико од органа нове власти, ни форуми, ни функционери нeмају право да спречавају органе Озне у извршавaњу Одлуке о ванредним мерама против помагача окупатора, домобрана и велеиздајника: „Сви органи наше власти, одбори ОФ и сви активисти ОФ, дужни су давати органима Озне све потребне податке о бјелогардистичким обитељима и појединцима с точним информацијама о њиховом пријашњем држању и садашњем раду, а прије свега о њиховом понашању приликом упада квислиншких банди.“2 До 24. септембра 1944. Озна је са ослобођеног подручја у Словенији протерала 178 породица, а широка овлашћења која је добила условила су развој процеса који ће бити карактеристичан и за целу Југославију – Озна није била спремна на сарадњу с локалним политичким органима и органима власти уопште. У томе је предњачио 1 Словеначка организација за време Другог светског рата која је окупљала већину словеначких антифашистичких организација у борби против окупатора и домаћих „издајника“. Основана је 27. априла 1941. и као таква деловала је све до 1953. када је трансформисана у Социјалистички савез радног народа Словеније. 2 Наведено према: J. Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast, стр. 38.


94 |

њен шеф – Иван Мачек Матија. Временом се она поставила као посебна власт која је одговарала само врху КПЈ. О томе је Едвард Кардељ октобра 1944. разговарао са Ранковићем, а затим је обавестио и ЦК КП Словеније. Кардељ је саопштио да ће Мачек „морати много тога да промени“, пре свега да буде мање конспиративан у свом раду, и да о свему обавештава ЦК КПС. Контраобавештајну службу требало је да пребаци на војску, односно у штабове, да их о свему информише и да се саветује са њима: „Партија би морала имати водећу улогу и контролу над Озном, а Озна би морала са својим радом упознавати ниже партијске комитете.“1 Кардељ је тражио и да се „преконтролишу“ кадрови у Озни, од ЦК је тражио да јој пружи сву помоћ у одбрани револуције, али и да успостави надзор над њом. Али прилике се нису мењале све до јуна 1946, када је, после реформе службе безбедности, Мачек „померен“ на функцију министра унутрашњих послова. Део задатака словеначке Озне био је и рад на стварању досијеа свих водећих политичких кадрова у Словенији, како у државном и партијском апарату, тако и у Ослободилачком фронту. У та досијеа сливале су се информације о прошлости тих људи и о њиховим амбицијама. Однос према револуцији и припадност Партији у јесен 1944. већ је био пресудан критеријум у словеначкој политици, што је само био увод у послератно раздобље.2 Овај задатак словеначкој Озни доделио је Ранковић, па је логичан закључак да је сличан поступак примењиван и у другим крајевима Југославије. Страх од Запада условио је и да одељењима Озне, широм Југославије (тамо где су постојала), стигне помоћ „искуснијих колега“ из Совјетског Савеза. О њиховом доласку Тито је из Крајове, 9. октобра 1944, обавестио Ранковића који је тада био у Врховном штабу на Вису: „Дошли су људи одозго, за рад по Озни. Потребно је одмах обавијестити штабове ради знања. У Главни штаб Војводине долази капетан Терскиј. У Главни штаб Србије мајор Гордијанко, поред Одинцева који је тамо. У Главни штаб Македоније капетан Ињков. У Црну Гору, тј. у штаб II корпуса, мајор Бародкин. У Главни штаб Хрватске мајор Закурдајев. У Главни штаб Словеније мајор Жавронков и мајор Сорокоумов. Они ће одмах бити отправљени авионима у дотичне штабове.“3 1 Исто, стр. 39. 2 Исто. 3 J. B. Tito, Sabrana djela, XX, стр. 39. Коста Николић

Посебно отежани услови за рад Озне били су у Хрватској. Овде је прва бригада Озне формирана врло рано, 16. јуна 1944, и то од пет ППК батаљона. Врло брзо формиране су још четири такве бригаде, а 5. августа 1944. образована је дивизија Озне.1 У Хрватској је требало створити организацију у ратним условима, када је још увек функционисала власт НДХ. Друго одељење хрватске Озне највише се бавило спровођењем „ужих“ хрватских циљева. Тако је разрађивало планове о свом дејству након уласка партизанских јединица у Загреб. У једном предлогу, који је септембра 1944. достављен Ивану Крајачићу, уочљива је тенденција да то одељење Озне преузме контролу над Загребом, као и другим хрватским градовима, а не југословенске партизанске јединице, за које је предвиђено да се одмах повуку у касарне: „У противном случају неће се моћи избјећи пљачка и неред, што би се могло назвати двовлашћем, а што би свакако било од највеће штете.“2 Лов на „банду“ почео је одмах по ослобођењу појединих градова. По томе је карактеристично понашање Озне у Пакрацу и Липику. Ови градови су ослобођени почетком септембра 1944, а у извештају о раду Озне од 25. септембра речено је следеће: „Након ослобођења Пакраца и Липика, већ првог дана издан је проглас о забрани кретања грађанства дању и ноћу. Затим се приступило хапшењу најистакнутијих типова. У хапшењу истих у Пакрацу су ипак постигнути лијепи резултати, тако да се тек мањи број домаће банде успио извући, док у Липику није било нарочитог успјеха пошто су избјегли баш они најтежи бандити, сем извршитеља Хојке, Пере Штефанчића и неких других. У Пакрацу је ухапшено од почетка до сада око 170 лица, што домаћих, Шпановчана и осталих уљеза. [...] Дана 17. IX проведено је генерално чишћење и истјеривање свих уљеза – избјеглица Шпановчана, Драговчана, Босанаца, Херцеговаца и осталог олоша из околних села како из Пакраца, тако и Липика. [...] Што се није реченог дана уклонило и изгнало, то се наредних дана, све до сада, чистило. Људи од тих, осим старих и дјеце, већином су похапшени и отјерани на присилни рад.“3 Истовремено је ово одељење хрватске Озне било веома активно у протеривању мађарског становништва из Славоније. Крајачић 1 O. Đorđević, Leksikon bezbednosti, стр. 175. 2 Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944–1946. Dokumenti. Knjiga III. Priredio: Vladimir Gajger, Zagreb, 2008, стр. 87. 3 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 54. Мач револуције

| 95

96 |

је 26. септембра 1944. одобрио ту акцију; мађарски цивили из округа Бјеловар могли су са собом да понесу само ручни пртљаг, а мушкарци способни за војску требало је буду задржани и послати у радне батаљоне.1 У извештају од 29. септембра Крајачић је обавештен како је текла та акција: „Који Мађари имају неког у партизанима, тима не дозвољавамо сељење из разлога што бисмо им морали дати и њихов иметак, који би им Швабе опљачкали и употријебили за рат. Они Мађари који имају неког у непријатељској војсци проглашују се народним непријатељима и исељава их се без разлике да ли они то хоће или неће. Сви мушкарци способни за војску од такових иду у концентрациони логор. Они пак који немају никог ни у банди ни код нас, а хоће да селе, могу да селе остављајући иметак, а мушкарци иду у логор. Они, који од такових неће да селе, морају послати способне мушкарце у НОВ.“2 Истовремено је Озна за загребачку област обавестила Обласни комитет КП Хрватске за Загреб да је Војни суд команде Бјеловарског подручја „скроз опортунистички“ у свом раду и да наноси штету целом покрету: „У посљедњи мјесец и пол дана исти суд није изрекао ниједну смртну казну, премда је било више случајева да су оптужени заслужили смрт. Случајеве шпијунаже, посве доказане, суди исти суд на два мјесеца присилног рада или једно свињче. Сваки суд у мирно доба суди шпијунажу смрћу, односно тешком и дугогодишњом робијом, а овај суд може да приушти да суди шпијунажу са једним дебелим прасетом. Осим тога, ових дана у вези са сељењем Мађара изјавио је један безобразни и непријатељски расположени Мађар да ће запалити своју кућу кад буде селио, само да не остане на корист партизана, те се поред тога дерао против нашег покрета. [...] Озна га је предала суду Команде Бјеловарског подручја тражећи најенергичније за истога смртну казну. Међутим, суд га је осудио на пет година присилног рада, што је посве сигурно да неће издржати, јер ако већ није побјегао, он ће сигурно побјећи. Ми ћемо истога поново ухапсити и предати га суду Корпусне области који ће му судити по заслузи.“3 Друго одељење хрватске Озне било је у овим периоду веома активно у обрачуну са „унутрашњим непријатељима“. Органи Озне 1 Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 91. 2 Исто, стр. 92. 3 Исто, стр. 93–94.


редовно су, осим хапшења, водили и истражни поступак и предлагали казну, најчешће смртну. У случају веће групе ухапшених становника Жумберка, предложено је да „неке до њих осудимо и без конкретног материјала“, јер је „познато“ да су се према НОП-у истицали „непријатељски“.1 У Пакрацу је доследно спровођено „чишћење реакције“, па се тако на удару Озне нашао и православни свештеник Танасије Јовановић из Граховљана: „На њега се пази. Такођер му помажу у том неке нововјерке из поменутог села. Понеки великосрбин знао је протурити по коју у корист краља и старог режима, но то је такових обичај. Пред изгон банде сви се компромитовани елементи нешто притајили, те се није могло нешто крупније запазити код њих.“2 Стање у Озни за Хрватску било је веома лоше. Тако је 10. октобра 1944. у храну за један батаљон у Вировитици бачен отров, при чему се отровало 40 бораца а, према службеним и углавном нетачним подацима, двојица су преминула. Током 24. октобра подметнута је бомба у штаб VI ударног корпуса НОВЈ-а, у селу Звечеву код Славонске Пожеге. Том приликом погинуо је потпуковник Јован Маринковић, обавештајни официр. Из Озне за Хрватску нису прослеђене информације о томе, а „веровало“ се како иза тих акција стоје Немци или усташе. Зато је Александар Ранковић 3. новембра 1944. од Ивана Крајачића тражио да предузме хитне мере како би се ситуација поправила: „Почетком октобра извршено је масовно тровање војника VI корпуса НОВЈ-а. У октобру је погинуло девет руководилаца VI корпуса, на прилично сумњив начин. У штабу VI корпуса постављен је паклени строј, и том приликом погинуо је потпуковник Маринковић и још неколико другова рањено. Ако си ово све знао, онда нас чуди зашто нам ниси јавио о чему се ради. Тражи одмах детаљније податке о тој диверзији која можда потиче од агената Интелиџенс сервиса. Било би корисно да пошаљеш једнога или два друга на рад у Београдско одељење Озне како би стекли и касније пренели искуство за наш рад у Загребачком одељењу.“3 О постојању ове шпијунске организације, Едвард Кардељ је обавестио и ЦК КП Словеније. И он је сматрао да је у питању организација иза које су стајале западне војне мисије у Југославији. 1 Исто, стр. 96. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 62. 3 Наведено према: Izvori za istoriju SKJ, Knjiga XXI, стр. 22.


| 97

98 |

У Словенији је тада био веома раширен страх од савезничког искрцавања у Истри и могуће подршке антикомунистичким снагама у Словенији. Због тога је словеначка Озна добила задатак да прати те мисије и мотри на њихов рад, али и да контролише однос и понашање партизанских официра према савезничким официрима. Колико је дубока и идеолошки утемељена била мржња према западним савезницима, најбоље је показало следеће Кардељево упозорење: „Открили смо интересантну шпијунску организацију оних о којима смо последњи пут говорили и због којих смо критиковали Бориса Крајгера што им даје сувише слободе. Мислим да то схватате. Та организација је имала упутства да организује атентате, да трује, да врши саботаже, диверзије. У Славонији су ти шпијуни до сада отровали 40 војника Озне, од којих је до сада умро приличан број, а остали се налазе у болници. Почиње време индивидуалног терора и пучева. Будите на стражи. Развијајте свуда кампању за будност. Поручите Озни сву помоћ да би могла да успостави своју контролу. Разговарајте с Матијом опширно и поред потребних кадрова дајте му предлоге и савете. Озна треба да изради картотеку свих руководећих кадрова, све до срезова, као и у државном апарату и у апарату ОФ. Добро пазите на то ко се гура напред. Ствaри сежу далеко назад.“1 У овом периоду профилисан је још један задатак Озне, на основу кога је она временом имала готово неограничену моћ. Он се тицао њене посебне улоге у судском поступку. У случајевима када су војни судови судили „народним непријатељима“, Озна је имала искључиво право вођења истражног поступка. То право задржала је и после рата, у политичким процесима. Сарадња Озне са судовима у Словенији била је различита, од коректне до самовољне. Озна углавном није одговарала на дописе судова, а самостално је доносила смртне пресуде и обављала ликвидације, што је процес који је до посебног изражаја дошао у Србији. Иако је била најмлађа, Озна је за себе сматрала да је најзначајнија институција револуције. Тако је, на пример, Јоже Брилеј Болко,2 други човек словеначке Озне, на једној конференцији о истрагама против „ратних злочинаца“ и „народних непријатеља“, 1 Наведено према: Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti Centralnih organa KPJ. NOR i revolucija 1941–1945. Knjiga XX, Beograd, 1987, стр. 283. 2 Јоже Брилеј (1910–1981). Члан КПЈ од 1932. Учесник рата од 1941. и каснији дипломата, амбасадор СФРЈ у Лондону, Каиру, Јемену и Уједињеним нацијама.


рекао да Озна спроводи заједничку политику југословенског центра према ратним злочинцима и да је одговорна само Повереништву НКОЈ-а за народну одбрану и да има строго војнички карактер. У Озни треба гледати извршни орган „народне власти за откривање злочинаца и народних издајника“ а не стару полицију: „Конкретне мјере против народних злочинаца морају бити концентриране искључиво у једној институцији која, онда, може имати контролу над повезаношћу организација народних злочинаца на цјелокупном територију. Нема сумње да Озни припада главна улога баш у откривању и прогону ратних злочинаца и народних издајица и да се ње не тичу казнене мјере и казнена рјешења.“1 Хрватска Озна је 23. октобра 1944. на следећи начин прописала како се хапсе „унутрашњи“ непријатељи: „Хапшења врше јединице Народне одбране, а ако ових нема или до доласка њихова, вршиће чета, вод или десетина за то одређена од Штаба јединице која је ослободила град. Ова хапшења врше се искључиво и само по предлогу органа Озне. У сагласности са штабом јединице треба одредити мјесто за заробљенички логор и затвор.“2 Хрватска Озна била је јако незадовољна понашањем цивилних органа власти (народноослободилачки одбори) приликом исељавања Мађара. Људи из ових одбора покушавали су да на све начине заштите мађарске цивиле, што је Озна тумачила као „опортунизам“, па је у једном извештају од 24. октобра 1944. предложен појачан политички рад: „Мишљења сам да би нaрoду на рејону са кога су дизане мађарске фамилије на зборовима и слично требало објаснити потребу тог корака, како народ не би имао лош суд о руководству, јер НОО неће моћи, а нарочито мјесни и опћински, да у том погледу задовоље, већ ће требати да то објасне другови политички зрелији и јачи.“3 Доста проблема било је и на суђењима „народним непријатељима“. Извештавајући 3. новембра 1944. о суђењу једној групи „четника“ и „усташа“ на Покупљу, Повереништво Озне истицало је да је суђење било потпуно политички неприпремљено: „Суђење је се развукло све до ноћи до када су се сви разишли, осим оних који су у сродству са осуђенима. Омладина уопће није припремљена, 1 Наведено према: Ј. Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast, стр. 42. 2 Архив БИА, К–1, свеска 1, к.о.3.2.06. 3 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 125.


| 99

100 |

те су се омладинке и омладинци бунили што их се није обавијестило о суђењу, јер овако нису знали о чему се ради. Омладина није на своју руку извикивала против народних издајица, а кад им се објаснило касније, омладина је тражила смрт народним издајицама. То је била саботажа од Котарског НОО који су се показали помирљивци према издајицама.“1 Да би се грешке исправиле, односно да би се добио јасан преглед над ратним злочинцима и „непријатељским елементима“, требало је доставити спискове свих таквих лица која су откривена, а посебно је требало вршити непрестано проверавање бивших домобрана: „Увек се треба придржавати и имати на уму да је наша најпреча дужност очистити наше јединице од корова.“2 Озна је у Хрватској реализовала политику нових власти о протеривању немачког становништва. О томе је у извештају Котарског комитета КП Хрватске из Ђакова речено следеће: „Надаље, био је проблем истјерати непријатељске фамилије Њемаца и усташа, што је већ до сада скоро у потпуности учињено. Имовина истих конфискована је, превози се у магазин.“3 У селима око Славонског Брода стање је било следеће: „У изгону Нијемаца са нашег округа могло се примјетити и да је добар дио од њих са весељем одлазио, дочим из неких села на Ђаковачком котару нису хтјели да се одазову да иду у Њемачку, већ напротив, стално су 1 Исто, стр. 136. 2 Исто. 3 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 87–88. Извештај од 1. децембра 1944.


бјежали пред гестаповцима и скривали се да не иду у Њемачку. Ових дана смо истјерали Швабе из села Гашинца, те кад смо им покупили спрегу и остало, били су упућени у Ђаково. Међутим, други дан исти су се вратили и изјављују да радије воле погинути у својој кући него да иду у Њемачку, али и поред тога смо наставили са њиховим изгоном, без обзира на то хтјели они ићи или не.“1 Проблемом новопридошлих партизана у јединице НОВЈ у Хрватској, Озна се бавила континуирано, посебно када су у питању били борци из крајева који су од почетка рата били под утицајем „јаке непријатељске пропаганде“, како се тада говорило. У децембру 1944. поново је тражена „појачана будност“, контрола бораца и интензивнији рад. Борце је требало сврстати у три групе: 1) они који су се добровољно јавили у намери да се „одано и несебично боре“ у партизанским редовима. У ту групу спадали су и они који су се „несвјесно и из неупућености борили против нас“; 2) у другој групи „за обраду“ били су они борци који су се активно борили против партизана и који су чинили злочине „и важили као четничке вође и старјешине“. Њих је требало да контролишу посебно одређени повереници, а у случају да се опази било какво „непријатељско деловање“, одмах је требало водити „прве испитне радње“; 3) у трећој групи били су они на које је требало обратити највећу пажњу – агенти и шпијуни које је „непријатељ“ убацио у партизанске редове: „Ове ће бити много теже проналазити и овдје ће углавном обавјештајна служба морати да се ослони на своје снаге. Што се тиче њиховог поступка, они ће се у самом почетку прикривати и неће озбиљније дјеловати, већ ће чекати за то повољни моменат. Тај моменат је углавном долазак непријатељске офанзиве, стање послије већих губитака, стање теже исцрпљености. У таквим моментима они ће почети јачим дјеловањем.“2 Најважнији задатак Озне у Хрватској био је да открије „усташко-домобранску агентуру“, њихов систем организације обавештајне и контраобавештајне службе: „Начин распореда и обавештајне мреже како по војним јединицама, тако и на терену. Такође се интересовати и сазнати који људи врше обавештајну службу у усташкодомобранским пуковнијама, бојнама и сатнијама. На овај начин упознаћемо обавештајну структуру и састав усташко-домобранске обавештајне службе, ући ћемо у њихове канале кроз које она 1 Исто, стр. 88. Извештај од 2. децембра 1944. 2 Исто. Наређење од 5. децембра 1944.


| 101

102 |

прикупља своја обавештења и успети да похватамо органе обавештајне и контраобавештајне службе“.1 Ово наређење није заобишло ни цивиле „који су били у служби окупатора“ и који су се склањали испред партизана када би они заузели одређену територију: „Ми као војска у нашим првим налетима треба да искористимо тај моменат да их похватамо и по заслугама да их казнимо. На тај начин ћемо олакшати рад нашој новој власти која буде успостављена и осигурамо њену безбедност од тих деструктивних и разорних елемената који би после могли да праве сметње.“2 Посебно је на Банији Озна била веома дисциплинована у спровођењу одмазде према „четничким“ и „усташким елементима“, а често је била и самостална у доношењу одлука, процени ситуације и осудама на смрт. Када је, на пример, мајка једног младића (Хрвати) који је исписивао „непријатељске пароле“ од стране локалног народноослободилачког одбора из Глине осуђена на протеривање у родни Слуњ, одсек Озне за Банију спречио је извршење ове одлуке и од хрватске Озне тражио сагласност да се та жена протера на непријатељску територију „скупа са сином“. Тражена су и детаљнија упутства у вези с амнестијом коју је Тито прогласио, „пошто ми у ствари не видимо да је потребно давати амнестију појединим четничким организаторима на ослобођеној територији, и то нарочито онима који унаточ амнестији и данас раде“. Посебно незадовољство исказано је одлукама Војног суда Главног хрватског штаба који је одбио да потврди смртне пресуде „које смо ми предложили“. Речено је и да се убудуће ухапшени неће предавати војним судовима „док не добијемо од вас упуте“. Као илустрација наведен је случај Стане Ножинић коју је „наш војни суд осудио на смрт“ а Виши војни суд одбио да то потврди: „Како видите из самог записника да је Стана Ножинић на сваком 1 ВА, ВБА, К–12. Наређење опуномоћенику Озне 5. дивизије Првог пролетерског корпуса од 11. децембра 1944. 2 Исто. – Задатак Озне био је да константно проверава „сумњиве“ војнике, а једна од мера предвиђала је и контролу поште: „Обавезна цензура поште наших бораца коју они добијају од својих породица, а такође и коју борци шаљу својим породицама. Ово организовати да врше комесари батаљона и чета. О значају овога мислим да није потребно овде наглашавати јер нам је познато да преко писама родитељи позивају своје у војсци да дезертирају, обавештавајући их о ситуацији на њиховом терену и о могућности бежања из војске. Ово вршити на тај начин да они не знају да им се пошта цензурише.“ (Исто).


кораку издавала партизане, а чак, што више, нанела је жртве партизанима што је правовремено јавила непријатељу у Дивуши да ће партизани те ноћи нападати, ту ноћ усташе су спремно дочекали, те унаточ партизанских жртава нису успјели освојити Дивушу. Вама је добро познато да је ГШХ одобрио да се Зрин спали, што је и учињено, пошто унаточ свих напора две и пол године рата није се могло наћи ниједног човјека ни жене који би држали везу с партизанима. Зринске усташе су познате по својим звјерствима да ниједна душа српског поријекла није се пред њима смјела појавити, док је Стана Ножинић, штавише, 1941. илегално одлазила к њима.“1 Највише проблема са прокламованом амнестијом од 15. септембра 1944. било је у VI корпусу НОВЈ-а, где је Озна III извршила ликвидацију неколико стотина домобрана (официра и војника) који су се одазвали амнестији. Начелник Озне у овој моћној армијској јединици био је мајор Лазо Видовић; он се у сачуваној документацији Озне често појављује као доследни спроводник „линије Партије“ у елиминисању „унутрашњих непријатеља“. Карло Мразовић (Гашпар),2 истакнути хрватски комуниста, тражио је да се Видовић смени, што је и урађено. На Лазовићево место именован је Иван Мишковић Брка, који је 1963. постављен за начелника Контраобавештајне службе ЈНА. Он је у свом првом извештају саопштио следеће: „Одмах по доласку у VI корпус повео сам истрагу у вези са ликвидацијом домобранских официра и војника, о чему ми је говорио друг Гашпар. Установио сам да су приликом овога учињене замашније грешке. Према подацима које сам могао сакупити, ликвидирана су 102 лица. Ова је цифра само приближна. Мањи дио стрељан је пресудом суда, док је већина ликвидирана без суда. Приликом испитивања овога, установио сам да су ликвидације вршене неодговорно, како код саме секције, тако и код штабова дивизија и команди подручја. Прије ликвидације није проведен потребан поступак којим би се доказале кривице похапшених, некима чак нису узете ни потребне генералије. Шеф секције Лазо Видовић није централизирао овај посао у својим рукама, 1 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 184–185. 2 Карло Мразовић (1902–1987). Учесник Мађарске револуције 1919, Шпанског грађанског рата и Другог светског рата. Руководио је одељењем за агитацију и пропаганду при ЦК КП Хрватске, већник АВНОЈА-а, народни херој. После рата био је „друштвено-политички радник“ у Југославији и Хрватској.


| 103

104 |

те су поједини чланови секције вршили ликвидацију на своју руку и давали налог за извршавање истих. Разлог овим ликвидацијама било је становиште које је у Славонији узела не само Озна III него и друге установе, а које се своди на ово: без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и који ће сутра бити против нас. Карактеристично је да је већина ликвидација извршена на сугестије које су даване Озни III од стране појединих чланова штаба Корпуса. Тако су позивали другове из Озне командант корпуса Мато Јерковић, његов замјеник Тоља [Богдан Црнобрња],1 начелник штаба, пуковник Милан Станивуковић и постављали им питања: Шта је с тим и с тим, зар га још нисте убили? Одмах га убијте.“2 У извештају од 25. јануара 1945. Мишковић је обавестио III одсек хрватске Озне да је VI корпус у периоду од 15. септембра 1944. до 1. јануара 1945. стрељао укупно 198 домобранских официра и војника: „Скоро све ликвидације су извршене без записника.“3 Слично стање било је и у Далмацији, где је Озна вршила „превентивне“ ликвидације, а главна замерка партијских руководилаца била је да се то радило исувише јавно. О томе је податке оставио Драго Деспут, члан судског одсека Главног штаба НОВ-а и ПО Хрватске: „Повјереник Озне за кнински сектор Илија Грубић изјавио ми је да су они добили директиву да приликом ослобађања ухапсе што више људи, један дио од тих, који испуњавају потребне услове да ликвидирају, а остали дио да пусте на слободу. У духу те директиве, од Дубровника, Книна па до Задра, ликвидиран је становит број људи. Од ликвидираних, један су дио домаћи људи, а један дио заробљеници, наши држављани који су били у заробљеничким логорима. За један дио од ликвидираних затражено је од наших војних судова да се израде пресуде у сврху објављивања, што је и учињено. Код спровођења наведене директиве са стране другова који су је спроводили, учињено је крупних погрешака. Прво, све је рађено врло неконспиративно. Тако су, на примјер, из затвора и 1 Богдан Црнобрња (1916–1998). Био је први командант I славонске бригаде из које је касније формирана 12. славонска дивизија. После рата био је савезни секретар за трговину, амбасадор СФРЈ у Индији и САД и генерални секретар Кабинета Јосипа Броза. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 102–103. Извештај из јануара 1945. 3 Исто, стр. 106.


заробљеничког логора у Сплиту одвођени затвореници и заробљеници у камионима, у групама различитог броја, са изјавом да иду у војску. Разумије се да је то било врло провидно и неувјерљиво, јер нитко не може вјеровати да ће се затвореници и заробљеници равно из затвора или заробљеничког логора возити камионима у јединице, док наши борци иду пјешице; с друге стране, кад су породице ликвидираних почеле обилазити наше јединице тражећи своје чланове, и разумије се, нису их могли пронаћи, брзо им је постало јасно што се с њима десило. Вративши се својим кућама, разумије се да о томе нису шутиле, него навелико приповиједале. Друго, код спровођења те мјере употребљавани су људи недовољно озбиљни, што довољно доказује приложени прилог команданта заробљеничког логора у Сплиту, у којем је изнио уз службени печат логора и свој потпис, тачан број лица који су из логора одведени и јачину појединих група, уз усмени коментар да су та лица одведена у подрум неке зграде гдје су пострељана. Треће, сама јустификација ликвидираних вршена је без потребне опрезности на врло незгодан начин, што као примјер наводимо случај, гдје је једна група из Дрниша стријељана и бачена у јаме а да сви из те групе нису били ни до краја убијени тако, да су из јаме викали – мајку вам вашу убијте ме до краја! (То ми је приповједао командант книнског подручја и предсједник војног суда 8. корпуса); или случај у Дубровнику гдје се јустификација вршила не стријељањем већ су се таква лица клала. То је у Дубровнику радила јединица народне обране, а ја сам за то сазнао од командира чете народне обране. Четврто, код спровођења те мјере, другови који су је спроводили били су врло површни. Као примјер наводимо случај који се десио у Дубровнику, гдје је у огласу осуђених на смрт био наведен и један грађанин Дубровника, који се у том моменту налазио на слободи и у огласу међу стријељанима читао своје име и презиме; или случај у Сплиту гдје се још и данас налази у судском затвору један грађанин Сплита који је био одређен за стријељање и непосредно прије одвођења на стријељање неким случајем доспио је у судски затвор. Код Озне је заведен у попису ликвидираних. Пето, међу ликвидиранима без суда налазе се и такви који би да имају десет живота, десет пута били осуђени на смрт. То су људи који су својим радом починили толико зла тамошњем народу, организатори четничких и усташких банди, те би се, њиховим извођењем на јавно суђење, дала не само извјесна задовољштина тамошњем народу већ би се и постигао велики политички успјех јер су то класични


| 105

106 |

примјери преко којих би се сјајно могло раскринкати и усташтво и четништво, као и дјеловање окупатора. Осим тога, међу ликвидираним има и таквих који се никако нису смјели ликвидирати унутар четири зида. Њих је требало најприје раскринкати међу народом, извести на јавно суђење и онда судити. Као примјер наводим случај са 20 попова у Дубровнику. Шесто, већ сам напред навео да је за један дио од ликвидираних затражено од наших судских органа да се изради пресуда искључиво у сврху јавног објављивања. Наши судски органи у великој су већини тек од новијег времена у нашем покрету. Политички су неизграђени, с нашим покретом и борбом несаживљени, малограђани. Сазнавши за такав поступак Озне, они су, разумије се, примили то с негодовањем и о томе, можда не у злој намјери, приповједали другима.“1 •••

Треће одељење „централне“ Озне имало је у Хрватској доста посла са контрашпијунажом. О томе је у елаборату Управе Контраобавештајне службе ЈНА, под насловом: „Десетогодишњи извештај. Борба против непријатеља 1944–1954“ речено следеће: „Крајем септембра 1944. је на простору X корпуса ухваћен шпијун Геза Хегедуш, резервни заставник мађарске војске, који је са падобраном бачен на простор око Светог Ивана Зелине, са задатком обавештавања Немаца о нашим снагама и односима са савезницима. Кроз истрагу над њим добијени су важни војни подаци о непријатељској авијацији и аеродромима у Мађарској, те је зато предат на располагање совјетској мисији при Главном штабу Хрватске. Гестапо је послао крајем 1944. из Загреба младића Плантек Вјекослава, који је дуже време био у усташкој младежи и који се успео увући у јединице 34. дивизије са шпијунским задацима. Откривен је од стране органа Озне у моменту када се је хтео вратити у Загреб. У VIII дивизији IV корпуса пронађен је на дужности санитетског референта Адамовић Милован који је био од стварања НДХ стожерник усташке младежи. У партизане је дошао септембра 1944. из Карловца, са задатком вршења шпијунаже у корист Гестапоа. До свог хапшења успео је послати у Kарловац пет шпијунских извештаја. Био је 1 Наведено према: Zločini i teror u Dalmaciji 1943–1948, počinjeni od pripadnika NOV, JA, Ozne i Udbe. Dokumenti. Priredili: Blanka Matković i Ivan Pažanin, Split, 2011, стр. 83–84. Извештај Централном комитету КП Хрватске од 17. јануара 1945.


повезан са још тројицом лица на терену. Откривен је од стране сарадника пошто се претерано интересовао за бројно стање и друге податке јединице. Сва четворица су стрељани. Органи Озне VIII корпуса успели су ухватити немачког шпијуна Лазић Бошка, који је радио у немачкој обавештајној служби од 1939. и који је по наређењу Абвера, приликом повлачења, остао са две радио-станице у Мостару. Приликом мобилизације увршћен је у наше јединице и доспео у артиљеријску бригаду VIII корпуса. Пронађен је приликом проверавања новодошлог људства. Пошто је овом случају стварност слична филмској причи, зато што се тим путем открила сва мрежа која је прије рата живела у Југославији, и која је остала законспирисана чак и од других обавештајних служби Немачке у рату. У III корпусу било је значајно продирање непријатељске немачке агентуре у Романијску бригаду, где су убачени агенти из Сарајева успели заврбовати неколико људи. Због несмотрености и преурањености хапшења, свега је један ухапшен, а један је успео побећи. Озна за IV армију, по подацима Лазића, у времену борбе је за Трст открила пунктове немачке обавештајне службе у Ријеци, Удинама, Опатији и Цриквеници. Приликом уличних борби у Трсту ухваћен је немачки шпијун Адолф Рерберт у чијем стану је пронађена радиостаница. У Опатији је откривена Даринка Бишћан која је радила за ABWER, а врбована је од Наде Јанеш, Хербертове секретарице. Са њом је ухапшен Енцо Вибијан, радио-телеграфиста и пронађена је друга радио-станица. У Трсту је откривено још шест немачких агената из исте мреже. Активност усташких обавештајних организација била је знатно појачана у 1944, посебно на простору Загреба, Подравине и Славоније. У Копривници су децембра 1944. организовали једномесечни курс за војне обавештајце, једног код Копривнице, затим једног у Загорској бригади. Јануара 1945. ухваћен је агент УНС-а, усташки поручник Златарић Стјепан на сектору Краварско. У усташама био је од почетка рата и најактивније суделовао у подухватима усташа у загребачком здругу, по Босни, Банији, Кордуну и Лици. Неколико пута је одликован. Октобра 1944. године послан је у партизане од стране усташког пуковника Ференчића са задатком да се издаје за домобрана који добровољно прелази на позив маршала Тита и да се увуче у позадинске јединице НОВ-а где треба да организује шпијунску мрежу. На истрази је признао да је лично убио око 50 партизана. Дао је податке за 39 усташких официра који су исто тако били предвиђени за слање на ослобођену територију.


| 107

108 |

Усташки поручник Перовић Стјепан је две године радио за обавештајну службу усташа под руководством Ференчића и најзад је убачен на ослобођену територију са фалсификованим партизанским документима. Граховац Милан, таборник усташке младежи у Сиску, агент УНС-а и кројач, који је 1941. вршио злочине над српским живљем, ухапшен је на простору IV корпуса којом приликом је требало бити уврштен у допунски батаљон. Убачен је из Сиска у циљу шпијунаже. У XII дивизији НОВ-а откривен је десетар Јашаревић Салко, који је послат од стране усташког пуковника Толија са три флаше отрова са задатком тровања наших војника и руководиоца, у чему није успео. Да би му био што боље маскиран долазак, са њиме су дошле две жене да би испало како су ово троје побегли из логора. На истрази је открио још 32 шпијуна тровача који су са њим били на курсу у Немачкој. У активности по шпијунажи за фашистима нису много заостајали ни органи западних сила. Само на територији Хрватске је јануара 1945. било укупно 58 чланова англоамеричких војних мисија. Свима мисијама заједничко је било да по сваку цену настоје створити што шири круг својих пријатеља у војсци и на терену, и преко њих доћи до података од интереса. Служили су се разним средствима од службених посета штабовима, до повезивања са квинслишким елементима и другим незадовољницима, посета наших приредби и обилажења села под видом куповања живежних намирница, приређивањем гозби. На терену су највише волели склапати познанства са припадницима старих грађанских странака, са ХСС-овцима, са четничким елементима и проблематичним женама које су им поред љубавних чиниле и друге услуге. При свему овоме обилно су се служили чоколадом, цигаретама, одевним предметима и новцем. Највише их је занимало бројно стање наших јединица, расположење народа, став према династији и Озна. Један од најактивнијих чланова мисије у прикупљању података и остале делатности, у то време, био је шеф енглеске мисије при IV корпусу капетан Byrd J. H. Он је и сам изјављивао да је у служби IS.“1 Чланови мисија и други припадници западних сила који су се налазили на територији ЈА, развијали су шпијунску делатност и преко својих агената. О томе је забележно следеће: „Крајем 1944. ухапшен је Шварц Адолф, резервни поручник БЈВ, Јеврејин, који 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. IS – британска обавештајна служба (пун назив: Secret Intelligence Service).


је 1941. заробљен од Немаца, па пуштен као Хрват. За време рата кретао се по Далмацији док није ухапшен и интерниран од Италијана. Јула 1944. је ступио у партизане на Вису и распоређен је у Команду места Комижа. На Вису се упознао са двојицом енглеских официра који су га ангажовали за прикупљање разних података. Борац IX корпуса Голуб Милан ухапшен је октобра 1944. као шпијун IS-а, пошто је Енглезима доставио неке податке са подручја Истре и Пулског одреда. Као заробљеник бивше италијанске војске ступио је у Југословенску војску на Блиском истоку, где је завршио код IS радио-телеграфски и падобрански курс и упућен у НОВ. Кроз истрагу над њим расветљени су многи интересантни детаљи из рада IS и откривени неки други шпијуни који су упућени од Енглеза у Југославију. [...] Кроз истрагу откривени су многи агенти IS-а на територији Загреба, Земуна, Осијека, Винковаца и Славонског Брода и добијени други корисни материјали непријатељске делатности против нове Југославије. Јануара 1945. откривен је случај групе војника у морнарици, која се повезала с енглеским наредником Филдом – шефом радио-станице и давала му извесне податке о јединицама. Група је касније покушала бекство за Италију, па је спречена хапшењем. Два организатора су стрељана.“1 Друго одељење хрватске Озне имало је детаљне планове о понашању приликом уласка у градове. Најважнији елементи тицали су се хапшења „народних непријатеља“. Тако је 31. марта 1945. направљен план за Вараждин, који је имао два списка за хапшење. У првој групи било је 173, а у другој 270 лица: „С овим планом који Вам предлажемо обухватили смо углавном најистакнутије народне непријатеље, које смо ставили у прву групу, док смо у другу групу ставили оне за које немамо тако добре податке, које ћемо након доласка у Вараждин надопунити и провјерити.“2 Да је стање у хрватској Озни било далеко од идеалног, потврдио је Јефто Шашић у писму Александру Ранковићу од 13. априла 1945. године. Он је Ранковића прво обавестио да Крајачић очекује долазак „курсиста“ из Совјетског Савеза и моли да се од њих 18, колико је отишло на усавршавање, бар осам људи врати у Хрватску, 1 Исто. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 237. – Почетком априла направљен је и списак за Бјеловар. На њему је било 102 имена људи предвиђених за хапшење у првом таласу. (Исто, стр. 240).


| 109

110 |

јер има рачуна за будући рад. Крајачић је тражио и 20 радио-станица: „У Хрватској су ликвидирани енглески агенти Владо Фелер и Сава Селемић. Друг начелник моли за савјет у том погледу за Нику Бартуловића, а за инжењера Кошутића мисли да треба исто учинити, и то инсценирајући неки вањски напад, кад га се буде спроводило.“1 Шашић је писао да је рад IV одељења Озне у Хрватској и Босни био јако лош – не зна се начин на који се воде картотеке у одељењу и окрузима, а влада велико несналажење и у погледу фото-службе и фалсификовања потребних докумената. Рад јединица Озне у КНОЈ-у није био чврст и сигуран, јединице КНОЈ-а нису биле довољно „пречишћене“, нити је у њима створен легални апарат Озне. Посебно је писао о слабостима у раду II одељења Озне за Хрватску, које је на све начине избегавало да Крајачић врши контролу над њим: „Још и више, чак је и организација постављена у овом смислу. Наиме, за области Истре, Загреба и Славоније, да не говоримо о окрузима, нису постављени руководиоци са задатком руковођења и обједињавања рада свих одсјека у области, него су само постављени шефови по одсјецима који су могли, ако су хтјели, да међу собом координирају рад. Редовно се догађало, а то се одразило и у самом одељењу Хрватске, да је тада један руководилац по једном одсјеку наметнуо се руководиоцу II одсјека. Конкретно, II одсјек Хрватске притиснуо је III одсјек, просто је отимао неке случајеве ислеђивања. На тај начин остајали су предмети које ни једни ни други нису преузимали.“2 Шашић је опширно писао и о другим недостацима: неправилно постављена организација у окрузима, велико присуство жена у окружним одељењима, инфилтрација енглеских обавештајаца у мрежу Озне у Загребу, батинање се увело као метод, вршене су 1 Наведено према: Тито – строго поверљиво. Архивски документи. Приредили: Перо Симић и Звонимир Деспот, Београд, 2010, стр. 160. – Нико Бартуловић (1890–1945). Далматински књижевник и југословенски унитариста. Ликвидиран од стране Озне. У послератној Југославији дуго је писано да је погинуо 1943. у четницима. (Софија Божић, „Нико Бартуловић у предвечерје Другог светског рата. Идеолошки погледи једног хрватског интелектуалца“, Прилози за историју, књижевност, језик и фолклор, 77/2011, стр. 13). Аугуст Кошутић (1893–1964), један од лидера ХСС-а, напустио је Загреб 1944. и подржао је партизане, али је ипак доспео на „црну листу“ Озне. У затвору је био до 1946, после чега је радио у фабрици „Раде Кончар“. Иако се више није бавио политиком, био је под непрестаним полицијским надзором. Умро је у Загребу. 2 Тито – строго поверљиво, стр. 161.


ликвидације без одговорности, само зато што је ухапшеник био избатинан, истраге се врше веома слабо, организација није „очишћена“ од људства из некадашњег Главног обавештајног центра Хрватске, превише се водило рачуна о форми извештаја („у III одсјеку постоје спискови официра квислиншких војски, али рад се у том погледу свео на регистрацију, а није се војска чистила од туђих елемената“); постоји тенденција да се кадар Озне попуни оним што се добије, конспирација је врло слаба, Озна је била преоптерећена пословима који нису њој припадали („ликвидација криминалних и дисциплинских грешака“).1 Шашић је Ранковића обавестио и о неким слабостима у армијским јединицама: политички комесари споро су реаговали на нове политичке моменте, само су чекали да добију тумачење од виших штабова из страха да се не би погрешило; има доста корупције; у Крајини је регистровано преко 100 нервно оболелих војника и руководилаца; штаб IV армије формирао је кажњеничке батаљоне у које се смештају дезертери и остали преступници; војна тајна се не чува; енглески официри се не прате како треба; 13. и 35. дивизија из 11. корпуса имале су од почетка 1945. велике губитке; 13. дивизија је, на пример, од 2.300 људи имала 400 мртвих, а од тога 60% командног кадра: „Карактеристично је за састав наше војске да је добрим дјелом попуњена домобранцима. Сав наш командни кадар необично је задовољан том војском, сматрају их бољим дијелом своје војске.“2 •••

Непосредно уочи ослобођења Загреба, Иван Крајачић је од Владимира Бакарића, политичког секретара ЦК КП Хрватске, и Душана Бркића, организационог секретара ЦК КПХ, тражио да интервенишу код Генералштаба ЈА да у борбама за ослобођење главног града Хрватске учествују и хрватске јединице а не само припадници II армије ЈА, у којој су углавном били Срби: „Данас сам овдје у Топуском сазнао да у овом крају, тј. са јужне стране Загреба, нема нити једне наше домаће јединице, све су изгледа из II армије. Врло су крути били на свом путу кроз Банију. Мислим да би то политички слабо одјекнуло у случају њиховог уласка у Загреб.“3 1 Исто, стр. 162–163. 2 Исто, стр. 164–165. 3 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 267.


| 111

112 |

О поступку органа Озне, по уласку у Загреб, мајор Момчило Дугалић је 6. маја 1945, у наређењу шефу Озне у I армији ЈА, истакао следеће: „Официре чистите све редом, осим ако за некога добијете од Озне или Партије да га не треба ликвидирати. Уопште, у чишћењу треба бити енергичан и немилосрдан. Са нама одржавајте сталну везу и настојте да будемо у свакодневном контакту ради координације нашег рада са радом одељења за град Загреб.“1 Одмах по ослобођењу Загреба и Хрватске, почео је рад Озне на ликвидацији усташа који нису избегли: „Шаљемо вам упутства како треба поступати са ратним заробљеницима, као и са осталим непријатељским елементима. Све заробљенике, као и осуду према њима, треба спроводити тако да ниједан усташа не остане, док са домобранима треба поступати на тај начин што ће се шиљати у заробљеничке логоре у Загребу, на Каналу, јер је тамо образован заробљенички логор. Официре које заробљавате треба казнити најоштрије, а с официрима који се предају треба поступати еластичније: треба изабрати најгоре и казнити најоштрије, а остале слати у логор. Све заробљене агенте или похватане треба доставити нама, ма из које обавештајне службе. Не смију се по никакву цену уништити. Нарочиту пажњу треба посветити хватању политичких личности, као и државника који су бјежали испред наше војске и њих треба добро чувати и послати их нама.“2 Александар Ранковић је био незадовољан радом хрватске Озне, па је 15. маја Ивану Крајачићу упутио телеграм следеће садржине: „Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност за чишћење Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших наређења, јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима. Заборављате да сада у Загребу има скоро милион становника и да се ту слегао сав усташки апарат који је бјежао из унутрашњости пред нашом војском. [...] Међутим, шеф II одсека Загребачког одељења има неки свој став. Њега и иначе смењујемо с ове дужности и тражимо да нам предложите другог. Ову депешу показати Влади.3 Потврдите пријем и будите чешће у контакту са нама.“4 1 АВИ, ВБА, К–5, Ф–3. 2 ВА. ВБА. K–20. Непотписано наређење III одељењу Озне за Хрватску од 12. маја 1945. године. Вероватно је потекло од Јефте Шашића. 3 Владимир Бакарић. 4 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 378.


Детаљнија упутства оставио је мајор Момчило Дугалић. Он је наредио да све заробљене официре и војнике непријатељских војних формација, „после прочишћавања“, треба послати Команди позадине I армије: „Приликом чишћења заробљеника, фашистичке елементе терба немилосрдно смицати и при томе тежити да по могућству ниједан не промакне. Према осталим заробљеницима који се шаљу у заробљенички логор имати правилан војнички однос и поступак. Не сме се дозволити да спроводници, или макар ко други, врше неко малтретирање или груб поступак над њима, већ им објаснити, иако су Југословени, пошто се нису одазвали позиву маршала Тита, да се третирају као ратни заробљеници и да се тако према њима поступа све до даљег решења њиховог питања. Ово се односи на домобране. Према Аустријанцима заробљеницима треба такође имати правилан однос и поступак с обзиром на будући однос Југославије и Аустрије. Према Немцима који се шаљу у заробљенички логор имати правилан поступак, а према члановима Националсоцијалистичке партије – немилосрдно их чистити, а нарочито Швабе из Југославије. Уколико међу њима откријете неког официра или подофицира из Гестапоа, Абвера или неких других немачких шпијунских организација, обавезно га сачувати да се не убије а потом га послати нама.“1 Упутство о поступању са домобранима предвиђало је да се они постепено припремају за прелазак у Југословенску армију. Њима је требало саопштити да нису више заробљеници него припадници ЈА: „При издвајању домобрана треба пазити да се не би ко прошверцовао преко команде Подручја или Корпусне области. Органи ОЗНЕ направиће списак издвојених домобрана, те један списак послати Одсјеку III ОЗНЕ за Хрватску, а попуњене картотеке и други списак предати допунској бригади. [...] Све домобранске активне и резервне официре, као и активне подофицире, одвојити из логора од осталих домобрана и упутити их у правцу Сремске Митровице у сабирни логор. Унутар логора усташе издвојити посебно и разврстати их по усменим директивама друга из овог одсјека. Сва млађа годишта усташа издвојити и уколико се нису огријешили о интересе народа, а мобилисани су силом пред крај 1944. и у 1945, уврстити их међу домобране и са њима упутити у допунску бригаду, а нама доставити списак такових. [...] Све њемачке више официре упућивати у правцу Винковци–Осијек, док остали нижи официри остају и даље 1 ВА, ВБА, К–12. Наређење из маја 1945. године.


| 113

114 |

у логору са њемачким војницима, али ће бити одвојени од истих. И официри и подофицири њемачки из заробљеничког логора моћи ће се употребљавати за рад као и остали њемачки војници. Органи Озне који раде у заробљеничким логорима водит ће строго рачуна да се у логору не би догодила какова побуна. Усташама у логору не дозволити никакву везу са грађанима и цивилима.“1 Према подацима Озне за Славонију од 5. маја 1945. до тада је било похапшено „око 1.600“ особа: „Тешкоћа помањкање способних истражитеља. До сада похапшени су већином из градова. Врши се веће планско чишћење округа. Тешкоћа у малобројности бригаде Народне одбране. Ових дана почињемо са чишћењем Шваба из Осијека и околице. Ово вршимо заједнички са нашим властима. Логоре са Швабама преузеће управни одјели.“2 Према подацима III одељења Озне за Хрватску од 26. маја 1945, партизанске јединице које су ослободиле Славонију оставиле су „рђав утисак“ због свог неправилног односа према становништву: „Опћенита је појава да се војска по доласку у град разилазила по цивилним кућама, вршећи на своју руку претресе станова под изговором да траже војничке ствари. Народ је био уплашен и није се противио, него се тек касније жалио нашим војним властима. Било је случајева да су неки војници разбијали излоге, ушли у трговину и опљачкали скоро све. [...] Лазић Бранко, замјеник команданта Команде мјеста у Слатини, неправилно се односи према народу, говорећи да су сви банда, да су до јучер шуровали с усташама, а данас су сви партизани. Примјећује се да се наша војска није успјела приближити довољно народу ради неправилног држања и односа према њему.“3 Непријатељски став Озна је заузела и према официрима бивше Војске Краљевине Југославије, који су се током рата враћали из заробљеништва. Тумачено је да је њихова предаја 1941. била кривично дело за које је предвиђена врло тешка казна: „Некажњени маневар ових људи утицаће и у нашој војсци на опортунистичко гледање, што слаби отпорност бораца и морал војске. Већину ових официра је непријатељ после извесног времена пустио на слободу. Многи су били пуштени под изговором болести и на разне начине су се довијали да своје тешко стање олакшају. Требало је очекивати 1 Исто. Наређење о поступању са ратним заробљеницима из маја 1945. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 155. 3 Исто, стр. 190.


да се ови официри прикључе одмах по доласку из заробљеништва нашој војсци. Напротив, многи ови официри ступили су у разне службе на окупираној територији.“1 Однос према њима сагледан је, како се говорило, „из перспективе“ народноослободилачке борбе, у којој су „исправни грађани дали своје животе често да би само малу штету нанели непријатељу, док су официри уживали гостопримство и заштиту окупатора по варошима“. Одређене су три групе ових официра: они који нису ништа „привредили непријатељу“ и они се могу примити у ЈА; те официре требало је послати на распоред у дивизије; другу групу чинили су они који нису били способни ни за какав рад у војсци и за њих је одобрена помоћ док не стекну услове за пензионисање; у трећој групи били су они који су служили „непријатељу“, и они нису могли да буду равноправни са осталим борцима ЈА. Њих је требало предати војном или грађанском суду и осудити на губитак грађанске части.2 У рекапитулацији рада органа безбедности 1954. рад Озне у Хрватској у завршном периоду рата објашњен је на следећи начин: „На крају, знатну улогу имали су органи III одсека Озне у току завршених операција у односу чишћења терена, новоослобођених територија и градова, у заједници с органима Озне на терену, откривајући и уништавајући ратне зликовце који се нису повукли заједно са непријатељским формацијама и настојали се прикрити. Поред тога, значајна је њихова улога у вршењу акција на организоване остатке оружаних банди које су се криле у унутрашњости земље, против којих је наша војска вршила у том периоду акције. Одсек Озне I армије учествовао је у најтешњој сарадњи са Озном за Срем у чишћењу терена. Формиран је одсек официра Озне I и V дивизије, који су ликвидирали приликом заузимања Шида 37 присталица и инспиратора усташког покрета. У великој офанзиви која је почела априла 1945. оформљен је посебан одсек од седам официра, који је имао задатак саслушавања заробљеника и њихове категоризације: за логор, за радне батаљоне и злочинце за ликвидацију. До заузимања Загреба органи Озне I армије ликвидирали су око 7.000 лица, највећи број усташа, затим око 2.000 есесоваца и Черкеза и других. Даљњим напредовањем предузете су исте мере над већим бројем лица у простору Цеља. Тако је укупно на сектору Загреба и Цеља 1 ВА, ВБА, К–32. Наређење из маја 1945. 2 Исто.


| 115

116 |

уништено око 10.000 ратних зликоваца. Официри Озне II армије су доласком у Загреб у сарадњи са Озном на терену открили око 300 непријатељских агената, усташких функционера, око 150 усташких доушника и других лица. Ухапшено је и испитано око 500 особа из грађанства, од којих је касније стотину пуштено.“1 Трећи одсек хрватске Озне је у јуну 1945. извршио одређене организационе промене како би свој рад усклaдио са новим условима. Јосип Брнчић, начелник овог одељења, у извештају Ивану Крајачићу рекао је како се приводи крају формирање окружних одељења Озне, а да је његов одсек имао укупно 16 „другова“. Осим Брнчића, ту су били потпуковник Иван Робић, као заменик, и мајори Милојко Ћук, Дамјан Вујновић, Лазо Видовић и капетан Славко Јанековић као помоћници.2 Основни проблем у раду било је питање заробљеника, јер се међу њима налазио „највећи број ратних злочинаца и народних непријатеља“ за које се страховало да ће побећи. Није најјасније шта је Брнчић мислио када је Крајачића обавестио како мисли да поступа са тим људима, али је наговештај „чишћења“ био више него очигледан: „Да би се постигла чим већа ударна снага, ефикасност и брза интервенција наших руководиоца по питању ратних заробљеника, употребљавали смо систем одашиљања појединих група у мјеста гдје се показала за то потреба. У таквим екипама увјек је био неко од руководиоца из овог одсјека, односно лица која су под непосредним надзором и усменим директивама из овог одсјека на терену извршавала конкретне задатке. У нашем одсјеку имамо 10 војника за хапшење и пет војника за специјалне задатке који су снабдјевени, поред војничких, и цивилним одјелима. Ти другови упућују се систематски у нарочито важне задатке. Та форма одговара и још је извјесно вријеме нужна.“3 Хрватска дивизија КНОЈ-а имала је, после завршених ратних операција, великих проблема са дисциплином бораца и њиховом спремношћу да извршавају постављене директиве. О томе је мајор Звонко Комарица, командант ове јединице, Ивана Крајачића обавестио 5. јула 1945. године. Он је писао о најизраженијим проблемима: често 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. „Десетогодишњи извештај. Борба против непријатеља 1944–1954“. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 439. 3 Исто, стр. 440.


се дешавало да они који се воде на стрељање успеју да побегну, а још чешће су „крваве усташе“ успевале да побегну из затвора које су обезбеђивали припадници хрватске дивизије КНОЈ-а. Да у питању није била случајност, види се из следећег објашњења: „У самом Загребу имадемо 10 случајева, гдје су наши борци који дају осигурање затворима послужили као пунктови за везу између затвореника бандита и њихових пријатеља и породица. [...] На Банији код Петриње, приликом извршења вођења на стрељање једне веће групе бандита, одговорни официр из штаба батаљона народне одбране повео је за припомоћ и добровољце цивиле из околних села. У истом батаљону дешава се да нови борци, који су дошли из 8. дивизије (муслимани), неће да стрељају бандите јер им то, како наводе, не дозвољава Алах. Други батаљон III бригаде осигуравао је на жељезничкој станици у Ђурмановцу два вагона бандита који су вођени на стрељање. Бандити су провалили врата и 30 их је побјегло. Опћенита карактеристика бораца и нижих руководиоца народне одбране, у погледу војничких недостатака, састоји се у слабој спремности и стручности за извршавање специјалних задатака које нам намеће ситуација, а што је најважније у слабом схваћању политичких посљедица у ужем и ширем омјеру које настају усљед површно и неправилно војнички извршених задатака.“1 У Хрватској су све више до изражаја долазили неспоразуми Озне са јавним тужиоцима. Они су се Јакову Блажевићу жалили да органи Озне врше хапшења иако није прикупљено довољно података, тако да је већина ухапшених била „по мјесец или више дана“ затворена а да над њима није вођен никакав поступак, нити су били саслушавани: „Но, кад је већ настало такво стање, није се смјело дозволити да се исти пусте на слободу док се не прикупе подаци, јер је много њих било повезано са другима над којима је истрага била у току. У први час ту се уочава грешка Озне, но кад смо извидили право стање ствари видјело се да је њихов апарат премален да би могао савладати огроман посао који је био пред њима. [...] Данас се међу народом на нашем територију, а особито у граду, осјећа у некој мјери плашљивост. Разлог томе била су честа хапшења од стране Озне у самом почетку, која су се догодила у вези с ранијом непријатељском пропагандом да ће их партизани све побити.“2 1 Исто, стр. 483. 2 Исто, стр. 547–548. Писмо Јанка Нејака, јавног тужиоца за округ Карловац, Јакову Блажевићу од 19. јула 1945.


| 117

118 |

Слична ситуација била је и у округу Бјеловар. Иван Луперт, јавни тужилац, обавестио је 20. јула 1945. Јакова Блажевића да је „реакција на нашем округу прилично ошамућена и разбијена“, јер је Озна похапсила све „реакционаре“. Неправилности у раду Озне састојале су се у томе што је она у логоре слала и људе за које нису донесене никакве пресуде, а у њеним затворима налазило се и много оних за које се не може доказати „основана кривица“.1 У јулу 1945. одржано је тзв. прво саветовање начелника и руководилаца Озне за Хрватску. Иста таква саветовања одржана су и у осталим републичким (земаљским) руководствима Озне, али материјали са њих још увек нису доступни. Конференцији у Хрватској присуствовао је и Душан Бркић, истакнути српски комуниста из Хрватске, организациони секретар ЦК КПХ и министар правосуђа Народне владе Хрватске. Бркић је највише говорио о шовинизму у Хрватској. Он га је на један потпуно необичан начин сместио у Србију, одакле је, преко Војводине и Срема, почео да долази у Хрватску. То није била спонтана појава већ „рад непријатеља“ који је на тај начин угрожавао „братство и јединство“. Бркић је говорио и да шовинизму у Хрватској доприносе нерешавање економских проблема и благе казне: „Предузимане су од стране Озне преблаге мјере с Нијемцима који су се враћали. Требало је енергичније поступати. Прије свега стрпати их у логор, не дати им да се враћају у своја села и касније их пребацити преко Драве. Тиме ћемо дати сигурност сељацима који се тамо колонизују.“2 Бркић је дотакнуо и нешто што је било „опште место“ у првим послератним данима у Југославији, али о чему није било конкретних података – са „највишег места“ је одобрен револуционарни терор, али у једном ограниченом временском интервалу: „Морам напоменути, и то вама као комунистима, да судови за заштиту националне части нису одговорили својим задацима зато што нису схватили наши окружни комитети и судови њихов значај као револуционарних судова, нису схватили да су то форме за брзо и енергично чишћење непријатеља из наших редова. Нама се дао један кратак период времена за трајање тих револуционарних судова, као што су Суд националне части и војни судови, да би у најкраће вријеме 1 Исто, стр. 552. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, III, стр. 577.


очистили земљу од непријатељских елемената, било казном смрти или робијом како би непријатеља онемогућили и захватили ствар у своје руке. Ми нисмо доста брзо дјеловали. Грађанство није никада било за НОБ и ми нисмо успјели да ствар ухватимо у своје руке. А Суд националне части формиран је уназад неколико дана. Требало је да се укаже на хитност рада револуционарних судова.“1 Стање хрватско-српских односа било је поразно. Начелник Озне за Банију о томе је саопштио мрачне податке: „Могло се запазити да је шовинистичка мржња већ на врхунцу. Између српских и хрватских села се толико распламсала да се скоро туку. У Костајничком и Дворском котару народ не вјерује у данашњу власт, и у Дворском котару неки кажу да то није наша држава и наша власт јер су Срби у командама. Срби су свугдје, а Хрвати нигдје. У котару Костајница догодило се да су наше власти похапсиле неке људе, изрезали им ’У’ на челу и проводили их кроз село и доводили у шуму гдје су их ликвидирали. Одузимају имовину, благо, доводећи лажне свједоке. На тај начин уносе незадовољство у крајеве који су до сада били уз наш покрет, и такорећи све од себе дали. Шовинистичка мржња се развија у великој мјери доласком повратника из Србије. Они говоре: ’Што не убијеш све Хрвате? Зашто чекате? У Србији краљ имаде већину уза се’.“2 На крају је Иван Крајачић затражио да се обуставе убиства: „Не зато што ја можда жалим непријатеља, не жалим ни мога оца, него зато што се у народу кује, рује. Ми морамо настојати да нађемо нов начин којим ћемо исте непријатеље одстранити. Ми имамо војне судове, суд националне части. Има начина како пронаћи непријатеља, ући у њихове редове и одстранити га на легалан начин да изађемо као побједници. Ми треба заједно са партијским организацијама на терену да покажемо да нисмо они како су нас описали. Сваки моменат члана Озне који пропусти, нека зна да је пропустио један моменат који ће противник искористити. Никада у хисторији није био случај да је партијска организација створила организацију Озне и да већ за пар мјесеци није више водила рачуна о њој. Сви чланови Озне су уједно и чланови Партије. Они морају да мисле политички, да не направе апарат агената и жандара, него да будемо збиља помоћни апарат Партије која има углед у свијету.“3 1 Исто, стр. 577–578. 2 Исто, стр. 578. 3 Исто.


| 119

iv. „чишћење“ армијских јединица

У периоду после освајања Србије, Озна се највише бавила проблемима у армијским јединицама. У елаборату Управе Контраобавештајне службе ЈНА из 1954. под насловом: „Десетогодишњи извештај. Борба против непријатеља 1944–1954“, у коме је извршена рекапитулација рада безбедносних служби, задаци Озне у „чишћењу“ јединица НОВЈ-а, касније Југословенске армије, објашњени су на следећи начин: „Кроз четворогодишњи народноослободилачки рат југословенских народа против страних завојевача и њихових слуга у земљи, стварала се, и кроз безброј крвавих борби калила, нова Југословенска народна армија. То је била војска радника, сељака и поштене интелигенције која је једина у срцу Европе, у тзв. хитлеровској тврђави, водила крваву и бескомпромисну борбу против фашистичке агресије. Руковођена Комунистичком партијом Југославије постављала је темеље нове народне државе. Због своје снаге, својих огромних успеха и прогресивне улоге била је увек, од почетка свог постојања и даљњег развитка све до данас, примамљива и интересантна за разне непријатеље. Да би је уништили, они су поред чисто физичких и војних напора, против ње примењивали све остале подземне форме и методе борбе. Њено јединство и снагу, покушавајући да униште, настрадали су заједно с окупаторима, у циљу да спасу преживели и пропали режим, под покровитељством реакционарних западних сила, припадници израбљивачке класе у земљи и они у емиграцији, организирајући квислиншке формације и ставивши их под команду окупатора. Пошавши у најодлучније и оштре борбе за коначно ослобађање земље, Народноослободилачка војска Југославије је после VII непријатељске офанзиве, ослобађајући нове територије, непрестано бројчано расла да би 1945. достигла број од преко 800.000 људи. Кроз необично велик добровољан прилив нових бораца, мобилизацијом као и заробљивањем и укључивањем људи


122 |

из других формација, у другој половини 1944, и касније, дошло је у нашу војску на хиљаде лица која су учествовала у непријатељским формацијама, лица одгојених у непријатељској средини, разних интелектуалаца и других елемената који су у току ослободилачке борбе стали по страни или шуровали са окупатором, лица која су се прикључила победоносној армији на позив друга Тита, а до тада служила окупатора или чекала последњи час и других. Међу њима били су многобројни они који нису искрено дошли у редове бораца за ослобађање земље и за стварање нове народне државе. Поред тога, непријатељ је у последњим грчевима борећи се за сваку стопу земље, приликом повлачења, убацивао под видом добровољности и на друге начине своје људе са задатком непријатељског и штеточинског рада у редовима НОВ-а. Да би се сакрили, или пак покушали стећи какво-такво поверење, у војску су дошли – а многи су били и мобилисани – људи, који су крвљу бораца за слободу упрљали своје руке. Они су се први активирали у новим условима, наставивши своју антинародну делатност. Користећи се ситуацијом када су јединице улазиле из борбе у борбу, овакви елементи деловали су на разне рафиниране начине, прикривајући се у јединицама. Код велике већине је век деловања био кратак јер су брзо онемогућени, но известан њихов број успевао се камуфлирати и подземно роварити дуже времена.“1 У једном документу из краја октобра 1944. циљеви Озне дефинисани су као борба против „непријатељских елемената“ (непријатељски агенти, шпијуни, диверзанти, терористи), који су или покушавали да продру или су већ били у редовима НОВ-а; затим, откривање и хватање „домаћих слугу окупатора и њихово предавање ратном суду.2 Да би се ови задаци остварили, официри Озне били су обавезни да проналазе и прикупљају „непријатељске“ архиве (војне, полицијске, жандармеријске), као и документе; да хватају и воде истрагу над дезертерима и организаторима дезертерства, „исте испитају и предају ратном суду“; да хапсе и воде истрагу над свим врстама „непријатеља и антинародних елемената“. За поступак са свим тим људима била је надлежна искључиво Озна: „Уколико официр Озне у вршењу своје дужности у пословима за које је надлежан наиђе на сметње неког од чланова штаба услијед тога што није можда упознат 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. 2 Исто. Наређење од 24. октобра 1944.


са надлежношћу органа Озне, дужан је наш орган да га упозна да је то његова надлежност.“1 У Србији је највећи проблем било дезертерство новомобилисаних бораца, па је Озна у XII корпусу НОВЈ-а забранила појављивање цивилних лица на положајима, „јер међу њима има оних који долазе с намером шпијунаже и одвођење бораца с положаја“. Требало је истовремено развити што активнији рад по јединицама, а проблем је била и „апсолутна самосталност“ агената Озне који нису желели да сарађују са штабовима војних јединица. Њихов рад морао се координирати са радом комесара бригаде и његовим помоћником: „Одмах подузмите хапшење свих лица која су на ма који начин отишла из својих јединица без дозвола и спроведите их својим јединицама пошто их будете саслушали.“2 У овом периоду укинута је и функција опуномоћеника Озне у батаљонима. Опуномоћеницима је требало руководити директно из бригаде, па је зато била неопходна реорганизација Озне на нижим нивоима: „У опуномоћеништво бригаде треба узети најбоље другове из батаљона који су показали да имају смисла за рад. У бригади је довољно да у опуномоћеништву буду три друга, док је у одреду доста два друга. Опуномоћеништво бригаде организује у свим јединицама своје поверенике, а са истом оно лично руководи и за њих може да зна само дотично опуномоћеништво бригаде. Затим, треба организовати и централне поверенике у батаљонима који морају имати своју мрежу у батаљону. За централне поверенике терба узети другове који раде по културно-просветном раду, економе, информативце, помоћнике комесара.“3 Иако је партизанска војска низала победе, из врха Озне стално су стизала упозорења да прети појачана опасност од непријатељских контраобавештајних служби, и на ослобођеној и на неослобођеној територији. Зато је, у складу са логиком „класне борбе“, тек створене јединице требало систематски „чистити“ од „свих штеточина“ народноослободилачког покрета, како би се спречиле њихове „зле намере“ и они дефинитивно били уништени: „То ћемо постићи ако своју контрашпијунажу (будност) развијемо до врхунца.“4 1 2 3 4

Исто. ВА, ВБА, К–20. Наређење од 8. новембра 1944. Исто. Наређење од 9. новембра 1944. Исто. Наређење од 16. новембра 1944.


| 123

124 |

Треће одељење Озне за Југославију имало је, према накнадном писању Ј. Шашића, 12. новембра 1944. следећи састав: пуковник Јефто Шашић, шеф одсека; мајор Јово Божовић, заменик шефа; Вељко Драговић, помоћник; поручник Жарко Броз, помоћник и Стипе Буторац, секретар: „У томе моменту се друг Јово Божовић налазио на раду у II одсеку, да им помогне, као и Београдско одељење. Тамо га је требало разрешити дужности како би могао да дође у III одсек. За друга поручника Жарка Броза је напоменуо друг пуковник Света Стефановић да неће даље радити у Озни, да ће отићи на неку другу дужност. Према томе, са њим више није требало да рачунам. Код мене је био на раду од отока Виса, па све до тада. И он је био прешао у Србију, али се налазио на раду код друга Коче Поповића и у Главном штабу Србије. Међутим, тамо није могао ништа, јер су тамо радиле жене – помоћно особље, које су га нападале и нису му дале мира с обзиром на то да је Титов син. Ја сам истицао да се у последње време наша војска бројно много повећала и да је порасла за неколико пута, да су се створили нови видови као што је то авијација, да се ствара снажан нови род као што је то артиљерија. Затим нарастају одељења која су саставни део Врховног штаба, као што је то Економско, па Одељење за везу, Инжењерско одељење, Техничко-снабдевачко, Санитетско итд. У вези с тим нама се наметала хитна потреба да стварамо органе да бисмо тај повећан број мобилисаних што пре и што боље обухватили, да нас нешто не изненади. [...] Као што се види, прва концепција је никла из потребне превентивне безбедности а не ради контроле. Радило се о томе да се на осетљивим местима провере људи како нам се не би понеко ко је сумњив на ову или ону агентурну везу ушверцовао. Тако ниче тзв. досије који може да буде са врло добрим подацима. Коначно, онај који је остао у ЈНА, после те селекције тај је могао само имати позитивне податке у та два омота папира. Требало је наново конституисати погоне за рад. Уз већ споменуто што сам рекао, требало је створити Одсек за ваздухопловство. Предлагао сам да се прекомандује капетан Бора Нешковић из Одељења Београда за шефа Одсека ваздухопловства. Дао сам позвати оперативног официра из XII крајишке бригаде да имам бар кога за тај одсек и он је почео радити како би се нашао бар један руководилац да би могли имати центар у самом ваздухопловству. До тада то је само био реферат код нас у нашем одсеку. За поједине ваздухопловне дивизије, пукове, ескадриле, те за аеродроме потребно је тражити међу људством самог ваздухопловства, а са друге стране рачунати на људство које се


моментално налази у Совјетском Савезу, а које има способности да ради за Озну. При томе, морам напоменути да смо ми један добар део младог света из тзв. ваздухопловног батаљона проверавали и послали на школовање у Совјетски Савез у низ социјалистичких школа. Радили смо Драговић и ја. Мислим да је Центар био или у Вршцу или Ковину, и то је један значајан посао завршен у првом почетку. Касније се показало да смо добре момке одабрали, да су били одлични ђаци. Мислим да су већина њих били прваци у својим школама и да су им имена била забележена у почасне табле тих самих школа. А, с друге стране, врло мален, скоро незнатан број њих решио се да остане после резолуције Коминформа у Совјетском Савезу. [...] Што се тиче квалитета људи за наш рад, поред осталог, то је приврженост и оданост нашем покрету. За све одсеке долазе у обзир комесари батаљона, па чак и чета који су спремнији и развијенији другови. За руководиоце под нашом непосредном контролом долазе у обзир људи квалитета опуномоћеника бригада или дивизија, па ће се уз нашу помоћ развијати.“1 Посебно строгу контролу Озна је требало да успостави над онима који су добровољно улазили у јединице НОВЈ-а, а претходно су били у „непријатељској“ војсци: „То значи да ми морамо знати ко нам се све налази у јединицама, ко одлази а ко долази. Да би то могли знати, потребно је што пре увести јединични спис своје јединице са потребним рубрикама, а посебно списак сумњивих у јединици који се контролишу. Затим, будност према свим лицима која се крећу на ослобођеној територији, а посебно будност према шверцерима који су ради трговине у стању да пруже непријатељу податке од велике вредности. Да би Озна била што чвршћа, потребна је конспирација наше илегалне мреже, а посебно проверавање исте. Приликом уласка у градове или села, направили смо извесне пропусте, нисмо искористили све оно што смо могли, на пример: архива која се налази по општинама, среским и другим начелствима није у потпуности искоришћена, тј. она која интересује нас. До данас наше тежиште било је усмерено на контролисање грађанства, тако да смо заборавили на ову другу страну. Задатак Озне приком заузимања градова и села јесте: запосести надлештва, поставити стражу, извући сав материјал из архиве: хапсити све народне злочинце тога места. Интересовати се преко најближих и најповерљивијих грађана о злочинцима и уз њихову помоћ откривати их и хапсити. Нарочиту 1 ВА, ВБА, К–20.


| 125

126 |

пажњу треба обратити у проналажењу непријатељских радио-станица или писмоноша голубова које непријатељ оставља приликом напуштања градова. Да би се ово постигло, потребно је пре акције (напада на град) направити план свога рада и издати задатак својој мрежи. Приликом самог рада Озне према цивилном становништву наше држање подесити најлепше, а према народним непријатељима немилосрдно и најоштрије кажњавати.“1 Ово наређење прописало је и како се најлакше контролишу јединице ЈА: „Увести администрацију на свом пољу рада, тј. водити списак легалних и илегалних повереника Озне у јединици. Увести списак сумњивих лица која се налазе у вашим јединицама. Тај списак треба да сачињавају извесне рубрике преко којих ми можемо имати преглед њиховог рада. Исто тако списак свих активних и резервних официра и подофицира бивше Југословенске војске, а који се налазе у вашим јединицама било заробљени, мобилисани или добровољно пребегли нама од непријатеља.“2 Како је требало проналазити ратне злочинце у 12. дивизији 6. корпуса НОВЈ-а, сазнајемо из наређења опуномоћеника Озне од 14. новембра 1944. године: „Запажено је да се у нашој дивизији слабо и аљкаво ради на откривању ратних злочинаца и народних непријатеља, којих има доста у нашим јединицама. Чињеница да једна шпијунка може бити у једној од наших бригада по мјесец дана и да је наша организација не открије већ да је други хапси, а да ми то сазнамо тек послије неколико дана, и то кад сами питамо; да се поједини ратни злочинци налазе у јединицама под другим или сличним именима, а да ми то не знамо; да, иако се сазна за поједине непријатељске елементе у јединици, не води се поступак брзо и ефикасно; да нема у томе самоиницијативе довољно; да се дешавају дезертерства или томе слично, а ми сазнајемо прије из друге руке, а кад их добијемо, то није потпуно и не виде се јасно узроци. Све те чињенице саме по себи говоре о аљкавости и слабом осјећању одговорности, те недовољном залагању у раду, што не служи баш на углед нашој организацији. Са оваквом погрешном праксом треба прекинути и приступити раду. Да би се добио јасан преглед над ратним злочинцимa, те свим непријатељским елементима, потребно је учинити сљедеће: 1. Доставити овоме опуномоћенику списак свих ратних злочинаца 1 ВА, ВБА, К–20. – Ово наређење највероватније је издао Јефто Шашић. 2 Исто.


који су откривени у нашим јединицама од 15. септембра до данас. У сваком редовном мјесечном извјештају треба са кратким образложењем подносити колико је откривено ратних злочинаца и што су ти учинили против НОБ-а. Свако опуномоћеништво у бригади треба да води списак свих оних откривених непријатељских елемената према рубрикама које сте добили. У списку који ћете послати и који ћете добити треба назначити шта је са истим учињено и ако је послан овамо или предан суду, треба навести где му је суђено и како је завршен поступак. 2. Треба непрестано вршити провјеравање бивших домобрана преко антифашистичких организација и било којих других веза. Све пронађене злочинце треба темељно преслушавати и слати овом опуномоћеништву. Овога се треба придржавати и имати на уму да је наша најпреча дужност чишћење наше јединице од корова! Смрт фашизму – слобода народу.“1 Ђуро Станковић, опуномоћеник Озне у IV корпусу НОВ-а у Хрватској, писао је 5. децембра 1944. како треба проверавати новомобилисане борце из крајева који су дуго били под утицајем „јаке непријатељске пропаганде“. Тражио је појачану будност, контролу и интензивнији рад. Наредио је спровођење следећих мера: борце је прво требало поделити у неколико група; у првој групи били би они који су се добровољно јавили, у другој они који су се активно борили против партизана, „огрешили се о нашу борбу, учествовали у низу злочина над нашим друговима и важили као четничке вође и старјешине“. Њих је требало ставити под веома јаку контролу, а појединце је требало контролисати специјалним и само за њих задуженим оперативцима Озне. У трећој групи били су они на које је требало обратити највећу пажњу – агенти и шпијуни „које је непријатељ убацио овом згодом у наше редове“. Ти људи, како је оцењено, деловаће у „погодном моменту“, у време јаких борби и већих губитака: „У таквим моментима они ће почети јачим дјеловањем. До тог момента они ће се показати храбри, дисциплиновани, примјерни и бучно ће показивати своју тобожњу приврженост нашој борби.“2 Спровођење „линије Озне“ у Југословенској армији морао је за њене делатнике да буде задатак „изнад свега“ и „пречи од свега“. То је посебно вaжило за чланове КПЈ, они су директиве морали да извршавају без обзира на све и они нису могли да се одрекну задатака које 1 Архив БИА, К–1, свеска 1, к.о.3.2.06. 2 ВА, ВБА, К–1, Ф–1/3.


| 127

128 |

им је Партија додељивала. Тако је почетком децембра 1944. једном официру Озне у Ћуприји речено да је Озна организација која има основни задатак да „очисти“ јединицу од „непријатељских елемената“, а да се њен рад не сме ни приметити, ни уочити: „Да би се постигао постављени задатак и циљ, мора се пре свега имати савршена контрола над јединицом. Не контрола какву имају штабови – уочавање напретка и постигнутих резултата – већ, напротив, уочавање лоших и рђавих страна и особина у јединици, почев од бораца па до штабова. Није само задатак чишћење већ и спречавање ма каквог разорног непријатељског рада пре него што он покуша ма шта да предузме. Ми морамо имати мрежу својих повереника независно од обавештајне службе или неке друге организације. Те наше људе не сме нико знати, као што се они сами међу собом не смеју познавати. Како ваља устројити ту нашу организацију? Врло просто, треба се највише ослонити на чланове КПЈ и СКОЈ-а, људе треба одабирати постепено. Извештаје од обавештајаца и повереника узимати увек насамо, тј. увек једног по једног тако да се они међу собом не би познавали.“1 Извештаји су се подоносили на свака три дана. Они су морали да садрже стање организације Озне (број повереника и обавештајаца), војничко стање јединице (какви су војни кадрови, почев од штаба бригаде па све до десетара); њихова вредност као руководилаца, њихово понашање, ниво политичке свести; политичко стање у јединици; културно-просветни рад; хигијена и здравствено стање; обућа, одећа, исхрана, морал, наоружање, дисциплина, однос према народу, однос међу штабовима, борбена вредност јединце, стање и прилике на терену: „Једно је врло важно: подносиш редовно извештаје без обзира да ли има нечег новог или нема. Мораш имати списак свих сумњивих који се прате, а такође ћеш имати и списак свих активних официра и подофицира, жандарма, недићеваца и четника који морају бити добро контролисани. Ако будеш поступао онако како ти је назначено, успех ти је загарантован. У твој рад не може се нико мешати и стављати примедбе, сем опуномоћеника у дивизији. Нарочито поверенике не сме и не може нико знати.“2 На Сремском фронту проблеми су се множили, па су руководиоци Озне наређивали да се посебна пажња обрати на основни задатак – спречавање дезертерства и „чишћење“ армијских јединица од 1 Исто. Наређење од 10. децембра 1944. 2 Исто.


„непријатељских елемената“. У једном наређењу с краја 1944. речено је да се сви повереници Озне баве искључиво војним питањима: „Ниједан извештај не говори о новомобилисаним, сумњивим, специјалистима, околини штабова – како је то предвиђено по упутствима која ви већ посједујете. Слиједећи извјештај мора обухватити ова питања. Ради солиднијег и правилнијег рада препоручујемо да још једном добро проучите све упуте и да се њих придржавате.“1 О обавештајним проблемима које је ЈА имала на Сремском фронту, у већ цитираном елаборату из 1954. забележено је следеће: „Поред наведених форми, непријатељ је веома активно радио на линији шпијунаже, инфилтрирајући на разне начине у наше јединице, током борби и касније, своје агенте. У овоме раду истицали су се сви, од немачке обавештајне службе, њених центара као и појединих локалних јединица, до усташких, четничких и других организација, као и енглеска, руска и италијанска обавештајна служба. Циљ им је био углавном исти. Први су више настојали да прикупљају податке за своје успешније ратовање и касније повлачење, а други, пре свега Енглези, за прикупљање података о расположењу наше војске према њима, о нашим плановима, а и за обезбеђење својих извора информација у перспективи. У том циљу они су преузели на своју везу и низ фашистичких и квислиншких агената и провокатора после пропасти њихових господара. Највећа активност примећена је од стране немачке обавештајне службе. Још у току рата се на основу разних околности могло закључити да Немци имају своје сараднике како у јединицама, а тако и у позадини на ослобођеној територији, који им шаљу становите податке. Приликом борби на Сремском фронту је на сектору јединица I армије непријатељ сазнавао где се налазе минска поља, те их је приликом напада заобилазио. На терену 1. дивизије код Ђелетоваца није могао проћи ни један камион а да није био тучен од непријатељске артиљерије. Органи ОЗНЕ открили су једну радио станицу у једној кући близу железничке станице на којој је радио за Немце један железничар коме је успело побећи. Он је извештавао Немце о покретима наших јединица. Радио станице пронађене су и на другим местима.“2 Јефто Шашић је 1. јануара 1945. прописао рад Озне при штабу Морнарице НОВЈ-а: „За успешан рад у јединицама нужно је правилно поставити мрежу. Мрежа треба да буде двострука и трострука 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–20.


| 129

130 |

и да обухвати све делове јединица у којима се ради. [...] Главно тежиште рада треба бацити на рад у јединицама. То је ваш први и основни задатак и никад га немојте губити из вида.“1 Најтеже стање и највећа самовоља била је у Црној Гори. Тамо су органи Озне, на територији коју су ослобађали партизани, спроводили немилосрдну одмазду према ројалистима (четницима) и њиховим породицама, према свима који нису прихватали „нови поредак“. Стање је било толико алармантно да је пуковник Вељко Мићуновић, нови начелник црногорске Озне, морао да реагује 7. јануара 1945. године. Мићуновић је оштро критиковао веома изражен „терор и самовољу“, и то не само у органима Озне, већ и код припадника армије: „Ово се огледа у хапшењима, самовољним незаконитим одуговлачењима истраге, губљењу контакта са свим осталим органима НОП-а, одбијању свачијих примједаба и приговора на неправилан рад Озне. Код ових другова као да се све више формира једно схватање да су органи Озне неке неприкосновене установе и да су они неки свемоћни људи који могу, без обзира да ли се то свиђа некоме или не, ријешити ствар како то они хоће. Слабост код неких наших установа показала се у непознавању позитивних законских прописа. Отуда наопака примјена истих у пракси. Овде наводимо као примјер Уредбу о војним судовима коју је прописао маршал Тито, као и Уредбу о амнестији коју је на приједлог маршала Тита донио АВНОЈ. Имамо доказа за лошу примјену и једне и друге уредбе, имамо доказа о врло слабој конспирацији појединих наших функционера. [...] Нажалост, имамо доказа о багателисању оправданих приговора, имамо доказа о неправилном односу појединих наших функционера према народу. Они са народом, без обзира на то је ли то родбина ухапшених лица или није, не знају се људски опходити, они умију да разговарају само кроз вику и галаму, кроз командовање и пријетње показујући неку своју велику моћ. Што је још горе, поједине наше установе, иако прикривено, показују тенденције да се мало удаље и готово да прекину неопходни контакт са руководствима НОП-а на своме терену. Ми имамо доказа о свјесном или несвјесном кршењу наших наредби у погледу амнестије, поступака према појединим ухапшеницима, режиму у затвору. Овакве и сличне грешке, довеле су до тога да се о Озни често пута у народу шапуће 1 ВА, ВБА, К–5, Ф–3.


као о некој организацији која никоме не одговара, од које човјек може да изгуби у подне, у поноћ главу, једном рјечју, од Озне да прави баук о којему се могу чути само неповољне и немиле ствари.“1 Мићуновић је саопштио да број затвореника по једном опуномоћеништву Озне износи између 150 и 300 људи без обзира на усвојену амнестију, па је тако изгубљен „крупан“ политички циљ који је амнестија требало да има. Зато је наредио да се одмах изврши ревизија свих ухапшених и да се стриктно примене одредбе Уредбе о амнестији. Затим, „најстрожије“ је забранио „од сада па убудуће“, без обзира на то о коме се радило, незаконите поступке према ухапшеним лицима. Наредио је и „најстрожије“ поштовање законских прописа приликом претреса, конфискације и хапшења грађана: „Имамо извјештаје да је стање у појединим затворима Озне крајње неповољно. Хигијенски услови, смјештај, храна, као и читав режим у појединим затворима врло су тешки и једва сношљиви. Ово долази углавном због великог броја ухапшених и неспособности наших руководилаца да решавају разна техничка питања, што на, крају крајева, доводи до политичке штете за наш покрет.“2 Мићуновић се осврнуо и на одлуку Председништва црногорске антифашистичке скупштине о стварању радних логора на територији Црне Горе и Боке: „У ове логоре одређиваће се разни издајнички елементи који се због својих дјела не могу осудити на казну смрти, нити пустити на слободу. У логоре ће се упућивати кривци на основу судске пресуде која ће одређивати вријеме боравка у логору на принудном раду, почињући до три мјесеца па на даље. Сва наша опуномоћства вјероватно имају већи број ухапшеника који су заслужили осуду на боравак у логорима. У вези с овим наређујем да се одмах спроведе иследни поступак према таквима да се исти смјеста предају судовима. [...] До сада је била озакоњена пракса да наша пуномоћства не достављају овом одјељењу ствари од вриједности које одузму од народних непријатеља. Ова пракса је скроз неправилна и служи као доказ о нереду који влада међу нама. Од сада па убудуће, све ствари од вредности које се одузму од народних непријатеља доставиће се спроводним аутом овоме одјељењу, које ће са истима поступати према наређењу НКОЈ-а и наших надлежних органа. [...] У последње вријеме није ријетка 1 Исто. 2 Исто.


| 131

132 |

појава да поједини нездрави елементи из оперативних јединица и јединица Народне одбране одузимају народу ствари незаконито. На крају вам скрећемо пажњу на карактер наше организације, која као војничка установа мора најстроже водити рачуна о дисциплини свих наших функционера. Нама нису потребни никакви џелати, људи склони терору и самовољи, већ такви руководиоци који на сваком послу и на сваком поступку показују високу свијест о својој одговорности пред нашим руководиоцима и пред нашим народом.“1 Противници или претпостављени противници нове власти уклањани су и даље по кратком поступку или су осуђивани на квазисудским процесима. Осим „ратних злочинаца“ убијани су или хапшени и осуђивани политички противници на основу паушалних оптужби. Како је то изгледало у пракси, показује извештај III одсека Озне VI корпуса НОВЈ-а од 15. јануара 1945. године: „Разлог овим ликвидацијама било је становиште које је у Славонији узела не само Озна III него и друге установе, а која се сводила на ово: без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и који ће сутра бити против нас.“2 Озна у 5. НОУ дивизији саопштила је 16. јануара 1945. следеће: „Не смијемо заборавити да ми нашим радом треба да омогућимо спровођење у живот политике наше партије, њену линију.“3 После још једне амнестије, која је проглашена 15. јануара 1945, командант КНОЈ-а, генерал Ј. Вукотић, писао је 21. јануара 1945. Александру Ранковићу како би договорили упутства која треба дати јединицама КНОЈ-а и Озне „у погледу поступка у потерама и разбијању наоружаних непријатељских банди“ у новим условима. Иако је основни принцип („гоњење без предаха и ликвидација свих база снабдевања“) био добро познат, генерал Вукотић је саопштио одређене потешкоће и тражио додатна објашњења. Предложио је следеће: да се према „наоружаним бандама“ поступа одлучно и без попуштања „до потпуног уништења или безусловне предаје“, 1 Исто. – Током 1952. из тадашње Управе Државне безбедности (Удба) за Југославију издвојена је њена Прва управа и препотчињена Министарству иностраних послова. Ова управа је постала Управа за анализу и документацију (познатија и као Координационо одељење, или једноставно „4. спрат“, по локацији у згради МИП-а у Улици кнеза Милоша) и постала је обавештајна служба југословенског министарства спољних послова. На њеном челу био је Вељко Мићуновић. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 37. 3 ВА, ВБА, К–3, Ф–1.


а заробљенике и оне који се предају и даље је требало предавати Озни; јатаке треба хапсити и такође предавати Озни са подацима прикупљеним у току хапшења; појединце „за које постоји оправдана сумња да потпомажу или би били у стању потпомагати банде, с обзиром на њихово политичко гледање, пасивно држање према нашем покрету“ требало је „одстранити бар за време чишћења с тог терена и заточити их на унапред установљеном месту“. У „непријатељски расположена“ насеља, која помажу као целина „непријатеља“, требало је послати довољан број војника како би они за време акција „чишћења“ спречили „противнику“ улазак у та села, „а становницима за то време спречили и улаз и излаз“.1 И у другој половини јануара 1945. проблем дезертирања са Сремског фронта био је у I армији НОВЈ-а велики, па је мајор Момчило Дугалић тражио хитно формирање крстарећих патрола Озне које ће спречавати бекства са положаја: „Ти бегунци не само да слабе фронт, уносе панику у наше јединице, него и, проносећи алармантне вести приликом бежања кроз народ – како су наше јединице разбијене и претрпеле велике губитке, опкољене, повлаче се у нереду – уносе панику и деморалишу нашу позадину и на тај начин ремете нормално функционисање наших цивилних власти кад су нам најпотребније. Све паникере и бегунце са фронта хватати и враћати их у јединице, а изразите паникере кажњавати, а понеког и за пример осталима стрељати. Чим добијете овај допис, обавестите ме шта сте предузели по овоме и како су вам штабови изашли у сусрет.“2 Један од важних задатака Озне у овом периоду било је инфилтрирање у јединице немачке војске, па је Светислав Стефановић, 24. јануара 1945, затражио да се почне са прикупљањем свих врста исправа које при себи имају заробљени или убијени немачки војници и официри, жандармерија, тајна полиција и СС јединице. Тражио је и прикупљање свих врста немачких ордена, ознака за све официрске и подофицирске чинове и за све родове оружја, еполете, ознаке за СС војнике, сва документа и саопштења: „Поред овога одмах организовати прикупљање комплетних немачких униформи, како војничких тако и подофицирских и официрских, и то за све родове и специјалне организације у војсци. С обзиром на то да 1 Наведено према: Тито – строго поверљиво, стр. 149–150. 2 ВА, ВБА, К–20. Наређење од 20. јануара 1945.


| 133

134 |

у немачкој војсци и жене врше извесне функције, то настојати нарочито да се прикупе и униформе за жене.“1 У јануару 1945. Спасоје Ђаковић је Озни послао једно наређење о својеврсном такмичењу у „остваривању резултата“ на Косову и Метохији. То необично наређење није сачувано, али се на основу једног документа из Озне III од 27. јануара 1945. може закључити о чему се радило. У овом наређењу наглашено је да „утакмица“ треба да буде „здрава и другарска“, да треба да доведе до подизања нивоа свих јединица и бригада; та утакмица није смела да изазове завист и жељу да остале организације не покажу успех: „Прва тачка позива на утакмицу у уништавању непријатеља нашег народа. Да би се ова тачка боље схватила, треба знати да се односи на оне непријатеље који организују борбу против нас, који се сада налазе у шумама. Не треба се задовољити бројем. Успех не лежи у броју него у томе какав је непријатељ уништен. Не треба ићи линијом најмањег отпора и уништавати оне ситне непријатеље који се налазе у кућама и надомак сваком партизану. У плану треба имати уништавање оних крупних, оних који политички и војнички припремају и врше злочине и ометају нам сређивање Титове Југославије.“2 У овом наређењу дотакнуто је и понашање Озне на Косову и Метохији. У делу који је објашњавао шта треба урадити да би Озна постала „најомиљенија институција“ у народу, речено је да она треба да штити народ од „непријатеља“, а не да „удара по невином становништву“, чиме се од ње ствара „страшило“ и она постаје „страх и трепет“ у народу. Озна је добила задатак да посебну пажњу обрати на новомобилисане српске партизане који су, у условима масовне побуне Албанаца, оптужени да имају „прочетнички“ наступ: „Досадашњи поступак наших бригада по шиптарским селима директно је у раскораку и непријатељски према нашим тежњама и задацима као органа Народне одбране. Млаћење, малтретирање, убијање довели су нас дотле да смо изгубили и оно мало симпатија које су те масе имале приликом нашег првог наступа на Косову и Метохији. Зашто се одједанпут променило држање наше војске? Зашто се наш иступ према Шиптарима не разликује много од иступа обичних комуниста? Објашњење лежи у томе што су се наше бригаде пуниле четничким елементима који су долазили из разбијених Дражиних бригада. 1 ВА, ВБА, К–20. 2 Исто.


Са својим уласком, они су уносили и своја схватања и, нажалост, успели у много случајева да утичу толико на партизане, те да бригада иступи онако како они желе. Њихова је тежња да компромитују наше јединице, да их удаље од народа и чак изазову сукоб између нас и маса. Има ли горе појаве до тога када комунисти дозвољавају да војска ради по директивама разбојника Драже Михајловића?“1 Зато је хитно требало пронаћи „непријатељске“ организације у партизанској војсци, а да оне заиста постоје; дилеме није било за Озну: „Треба у борби против непријатеља бити офанзиван, убацити своје поверенике, развити мрежу у непријатељској организацији. Ако се у бригади осети нека група која је незадовољна, сумњива, не треба одмах прићи хапшењу. Не заборавите да се обично деконспирише периферија не центар, то је једно. Друго, хапшењем смо предупредили друге и они ће нам умаћи. Ту је најбоље послати једног друга сигурног да се представи пред њима као незадовољник и тако им приђе полако и неупадљиво. Сваки официр Озне мора познавати целу своју бригаду. Разуме се да тим пре мора познавати све сумњиве људе. [...] Такмичење се примиче крају, но не треба заборавити да и надаље треба упрети све силе да би се постигли што већи успеси. Ово би такмичење било безначајно када оно не би подстакло наше кадрове да наставе рад с оном жестином и оданошћу као за време такмичења.“2 Састав Озне за Југославију на дан 25. фебруара 1945. био је следећи: I одсек: 1. пуковник Макс Баће, шеф првог одсека; 2. Милан Калафатић, заменик шефа; 3. потпуковник Бранко Спасић, референт за Италију; 4. мајор Бранко Љубић, референт за Италију; 5. мајор Војо Шобајић, референт за Француску; 6. мајор Лука Шћепановић, референт за југословенску емиграцију; 7. капетан Војо Зечевић, референт за извештаје; 8. Бранко Карапанџа, на распореду; 9. Мило Врбица, на распореду; 10. потпоручник Анте Зорић, на распореду; 11. поручник Раде Блечић, секретар; 12. Павле Лукин, шеф одсека за штампу; 13. капетан Уриш Крајгер, лектор за италијанску штампу; 14. Франчек Кос, лектор за италијанску штампу; 15. Југослав Ђорђевић, лектор за енглеску штампу; 16. Вељко Милошевић, лектор за америчку штампу; 17. Емилија Михаиловић, лектор за 1 Исто. 2 Исто.


| 135

136 |

мађарску штампу; 18. Вељко Поповић, лектор за француску штампу; 19. Даница Кабиљо, дактилограф првог одсека; 20. Велинка Гајић, дактилограф одсека за штампу; 21. заставник Јагош Вуковић, курир првог одсека; 22. Петар Мрђа, курир првог одсека; 23. Божо Обрадовић, курир првог одсека. II одсек: 1. потпуковник Павле Пекић, шеф одсека; 2. мајор Ђуро Станковић, заменик шефа и референт за четнике; 3. потпуковник Владимир Роловић, референт за грађанске странке; 4. мајор Мато Радуловић, референт за грађанске странке; 5. мајор Славко Одић, референт за Гестапо; 6. мајор Никола Ђаконовић, истражни референт; 7. мајор Рађо Радовић, референт за установе; 8. Мирко Мастиловић, референт за установе, а предвиђен је за рад у Далмацији; 9. капетан Никола Бугарчић, помоћник референта за четнике; 10. поручник Душан Кнежевић, дактилограф; 11. потпоручник Божо Дубајић, дактилограф; 12. заставник Никола Ландуп, дактилограф; 13. Леон Франклин, помоћник референта за Гестапо; 14. старији водник Гојко Адамовић, курир; 15. Момчило Грујић, курир и 16. Милутин Николић, помоћник, на распореду. III одсек: 1. потпуковник Јефто Шашић, шеф одсека; 2. мајор Јован Божовић, заменик шефа, задужен и за кадрове и извештаје; 3. Стјепан Фунарић, помоћник за контрашпијунске случајеве; 4. ранг мајора Ђоко Новосел, помоћник за контрашпијунске случајеве; 5. мајор Вељко Драговић, помоћник за проверавање; 6. капетан Миле Антонијевић, помоћник за проверавање; 7. капетан Данило Јауковић, помоћник за проверавање; 8. мајор Богдан Вујновић, помоћник за истраге; 9. капетан Миро Бралић, помоћник за истраге; 10. ранг мајора Милисав Кољеншић, на расположењу; 11. ранг мајора Вук Ћулафић, помоћник на расположењу; 12. капетан Михаило Жугић, помоћник – секретар: 13. Беба Алкалај, дактилограф; 14. заставник Данило Крндија, курир; 15. Миле Ђаковић, курир и 16. Ђуро Бошковић, помоћник, на распореду. IV одсек: 1. капетан Вид Грегорач, руководилац технике; 2. поручник Слободан Кованџић, помоћник руководиоца технике; 3. потпоручник Милан Тробец, фотограф; 4. заставник Бошко Ђекић, канцеларијски радник; 5. Стане Жнидарчич, гравер; 6. Дрина Делић, секретарица; 7. Дана Глухић Мариновић, дактилограф и 8. Кићо Панић, курир. V одсек: 1. мајор Едуард Брајник, шеф одсека; 2. потпуковник Мирко Сарделић, заменик шефа; 3. потпуковник Боривоје Ковачевић,


референт за мрежу повереника; 4. мајор Јокаш Брајовић, референт за иностране мисије; 5. Хилда Седеј, секретарица; 6. Милутин Пивац, курир и 7. Божидар Петрушић, курир.1 Према подацима из елабората КОС-а из 1954. о питању дезертерства, стање у јединицама ЈА, до марта 1945, било је следеће: „У првом периоду, у времену када су јединице водиле сталне битке до коначног истеривања непријатеља из земље маја 1945, најопаснији, а уједно и најраспрострањенији вид непријатељског рада било је дезертерство, самоудаљавање из јединица и напуштање положаја. Непријатељ је путем разних непријатељских и дефетистичких парола успевао, пре свега код несигурних, новодошлих и непрекаљених људи, да организује чак и групна дезертерства, самоудаљавање из јединица и напуштање положаја. Ипак, с обзиром на доста велик број дезертерстава у том периоду, релативно је мало људи отворено прешло на страну непријатеља. Већина лица се после бекства из јединица крије по својим кућама или у њиховој близини, да би се касније, када се ситуација побољшала, вратили или били похватани од војних патрола. Извесне цифре које ћемо изнети показују да је у неким тадашњим јединицама наше армије дезертерство узимало великог маха. Од 2.000 новомобилисаних лица у VIII корпусу, децембра 1944, дезертирало је око 400 до 450. Већина се крила код куће, а један број се прикључио зеленом кадру. Истог месеца је у 10. корпусу из две дивизије побегло 350 људи. У неким далматинским јединицама, нарочито у 19. дивизији, појављивале су се у јесен 1944. пароле оваквог карактера: ’Сачувај главу – не иди у борбу’; ’Нећу Титу, нећу Дражи, идем у шпиљу, па ме тражи’; ’У грм лези док не дођу Енглези’. Ове последње пароле потицале су од елемената званим у тим јединицама шпиљари. Из далматинских јединица било је више случајева дезертерства у вези са припадницима савезничких војски, на њихово наговарање, бродовима, помоћу фалсификованих објава у Италији. Један обавештајни официр и заменик команданта Лошиња признали су у истрази да су покушали побећи у Италију на наговарање једног енглеског официра, који је то чинио дуже времена. На крају им је дао бензин за моторни чамац помоћу којег је требало да изврше бекство. И у другим јединицама био је већи број дезертерстава. Преношене су пароле да ће рат завршити и без појединаца, да треба сачувати главу, да ће заратити Руси и савезници итд., оне које 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8.


| 137

138 |

су највише, поред непријатељских елемената у јединицама, уношене међу борце од стране посета чланова породица. Према извештају III одсека Озне за Хрватску од фебруара 1945. из IV корпуса је у раздобљу од 15. децембра 1944. до 15. јануара 1945. било 627 случајева дезертерства. У јединице се након краћег времена вратило 130, а на страну непријатеља је прешло 434. У истом раздобљу је из V корпуса било око 250 случајева бекства, нарочито из 2. дивизије, где је из допунског батаљона одједном побегло 100 новомобилисаних приликом напада непријатеља. Дезертерство је из IV корпуса било касније у опадању. Тако је у марту 1945. било око 400 дезертерства, од којих се свега за 23 установило да су пришли непријатељу. Приликом покрета 19. дивизије према Херцег Новом, пронела се вест да су се Енглези искрцали и за кратко време је побегло 120 бораца. Неки од ухваћених бранили су се да нису хтели чекати да их ’Енглези разоружају’. Из јединица VI корпуса III армије, које су биле углавном попуњаване борцима из ослобођених територија (Србије и Војводине) дезертирало је у периоду јануар–март 1945. око 470 лица. Из јединица 27. дивизије VI армије је марта 1945. побегло 80 бораца у Србију, а исто тако били су бројни примери у 28. дивизији, из које је у периоду од новембра 1944. до марта 1945. побегло 380 бораца.“1 У једној накнадној анализи из времена Контраобавештајне службе, речено је да су „основне начелне ствари“ правилно постављене 1945. „по доласку другова из Совјетског Савеза, а од оперативних радника у јединицама је зависило како су се директиве спроводиле у пракси. У периоду до априла 1946. приступило се чишћењу директних руководилаца из мреже.“2 Што се тиче развоја Озне у 2. пролетерској дивизији, закључено је да су форме и начини рада „у периоду стварања наше организације“ били револуционарни: „На непријатељске манифестације одговара се брзо и енергично.“3 Озна је добила посебне задатке и уочи ослобођења Сарајева. И овога пута најважније је било прикупљање података о „народним 1 ВА, ВБА, К–20. 2 ВА, ВБА, К–13, Ф–1. 3 Исто. – Да се ништа није препуштало случају, показује и један пример из Србије, када је наређено да се мрежа Озне ствара и у војним у болницама: „У болницама, с обзиром на то да су то много веће установе и установе у којима се, што сигурно знамо, до сада накупило доста разнородног шљама и разних отворених или скривених непријатеља, морамо стварати већи број повереника“. (ВА, ВБА, К–32, Ф–1. Наређење Озне за Прокупачки округ од 12. марта 1945).


непријатељима“, па онда о „усташама кољачима“ који су се можда повукли у „миран живот“. Да би се рад у граду одвијао што ефикасније, требало је организовати један центар од свих опуномоћеника Озне: „Тај центар треба да има потребан број људи који ће им служити за хапшења и чување затвореника. На основу расположивих података које буду прикупили наши органи, треба радити брзо и спровести организацију на сектору свога центра: ’Приликом претресања затвореника и одузимања њихових личних ствари, треба водити рачуна да не буде самовоље и јагме, нарочито пред хапшеницима. У ту сврху одредити једно лице које ће одузимати и чувати те ствари’.“1 Да би се избегла ситуација из Хрватске када су у редове НОВЈ-а масовно улазили „непоуздани војници“, наређено је да се мобилизација спроведе тек после заузимања Сарајева и детаљне провере свих оних који би желели да се укључе у партизанску војску: „У таквој ситуацији, задатак наше организације јесте откривање и немилосрдно уништавање оваквих типова. Овде нарочито мора доћи до изражаја наша вјештина у откривању непријатеља, као и организациона способност у проширењу и учвршћењу наше мреже како би могла парирати непријатељском раду. Једно нам мора бити јасно да без широке и учвршћене мреже не може бити ни успешног рада, поготову у Сарајеву где наша организација мора бити шира.“2 Да је за нову комунистичку власт Сарајево имало посебан значај, показао је последњи део ове наредбе који се бавио и политичким и економским уништењем „реакције“, како се то онда говорило: „Ослобођењем Сарајева, престонице федералне Босне и Херцеговине, пред нашу организацију, како на терену, тако и у војсци, постављају се веома важни задаци. По ослобођењу Сарајева, најважнији задатак биће на нашој организацији како при успостављању власти и њеног нормалног функционисања, тако и рад свих органа друштвеног живота. Непријатељ ће се покушати повезати са нашим покретом преко разних привредних, индустријских и финансијских организација, и ту створити себи упоришта како би што више саботирали и спречавали нормалан развој наше војске и позадине. Ове методе непријатељског рада морамо још у зачетку открити и енергично спречавати. Поново напомињемо да је Сарајево центар 1 ВА, ВБА, К–32, Ф–1. Наређење од 13. марта 1945. 2 Исто.


| 139

140 |

реакције и разних шпијунских организација. Сав тај трулеж ми морамо што прије очистити и од Сарајева створити наш културни, политички и привредни центар, и на тај начин ћемо заиста имати истинску престоницу федералне Босне и Херцеговине.“1 У овом периоду, када је формирана прва влада нове комунистичке Југославије, Ранковић је послао две инструкције свим јединицама Озне. Прва се односила на понашање према ухапшеним особама: „Још једном упозоравамо на груби, неправилан однос наших органа према затвореницима. Нижи органи раде на своју руку. Примена батина, малтретирање и слично врло је честа појава. Има случајева да се претучени затвореници пуштају на слободу или се стрељају само због тога што су тучени. Такве неправилности спречите одмах и најоштрије поступите према онима који се не буду придржавали ових упута. Код компликованих истрага према појединим кривцима нашим држављанима, решаваће начелник све појединости.“2 Следећег дана Ранковић је од органа Озне тражио да утврди расположење народа према првој влади ДФЈ: „У вези с образовањем привремене владе и њене декларације, обавештавајте нас радиограмом првих 15 дана о мишљењу и расположењу у народу. Како реагују групе и поједини истакнути људи из фронта, а како групе и појединци изван фронта на ослобођеној и неослобођеној територији. Како реагује народ уопште и поједини друштвени кругови посебно. Податке темељито проверавати како би извештаји били што вернији. Поједини карактеристични моменти могу нам такође послужити за упознавање расположења у народу. Било би интересантно чути примедбе и мишљења о министрима из Лондона. У овом послу нека се ангажује нарочито II одсек Озне.“3 У завршној фази рата најважнији задатак Озне био је да спречи „непријатељу улазак у редове војске“, а ако је већ тамо, „да га пронађе, слиједи, онемогући и коначно уништи“. Директиве које је врх нове државе прослеђивао, прописивале су поступак према јединицама Југословенске армије као да се радило о непријатељским 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–20. Наређење од 13. марта 1945. 3 Исто. Наређење од 14. марта 1945. – Руководиоци Озне тражили су да се овом наредбом баве само повереници Озне, „и то политички образованији по нашим јединицама, да виде како мишљење влада међу нашим борцима према новој народној влади. Ово нека проверавају на политичким конференцијама које се одржавају у вези с образовањем нове владе.“ (Исто).


војним формацијама. Уверење о потреби перманентне борбе против „унутрашњег непријатеља“ произвело је шпијунирање сопствене армије (као и целог друштва) и стварање огромне мреже повереника и агената. Почетком марта 1945. већи број припадника Озне из других одељења, која су се бавила цивилима, прешао је у трећа која су се бавила војском, што је створило одређене недоумице у даљем раду. Зато је за све њих поново објашњено шта је задатак трећих одељења Озне: „Задатак III oдсека је да се бори против сваког непријатељског рада и непријатељских јединица које се налазе у нашој војсци. Повереници се узимају између најбољих, најоданијих и најпожртвованијих бораца, односно руководилаца дотичних установа и јединица. Приликом узимања повереника водити рачуна о томе да наши повереници не буду много заузети другим пословима. Ти повереници ће створити широку мрежу својих информатора који ће их обавештавати о стању, раду и животу у дотичним установама. Информатори и сарадници неће знати, и не смеју знати да раде за нашу организацију, већ ће то бити људи који сматрају за дужност да укажу на поједине нездраве појаве и поједине непријатељске елементе. Ти људи, који нису чак богзна како расположени према нашој борби, али којима ћемо ми, односно наши повереници, умети лепо да приђемо, да извучемо од њих потребна обавештења која нас интересују, а да они и не знају коме их дају и зашто их дају.“1 Озна је требало да својим „запажањима“ помогне старешинском кадру ЈА да реализује постављене задатке: „Да би официри Озне могли постићи успјехе у своме раду и извршити задатке који се пред њих постављају, морају да познају крај, политичке, културне и економске прилике онога терена одакле је војска мобилисана, под којим условима је мобилисана, каква је веза између војске и тога краја. Овдје треба рећи да официре Озне по свим питањима првенствено интересују људи. Зато је задатак официра Озне да упорно и систематски упознају и проучавају људе своје јединце. Људи, војници наше војске су непресушно врело рада за наше официре.“2 Да би се ти задаци остварили, требало је формирати илегалну организацију Озне у оквиру ЈА, а она се спроводила преко повереника, сарадника и информатора: „Повјереник је онај који активно, 1 ВА, ВБА, К–25. Распис од 12. марта 1945. 2 Исто. Наређење од 16. марта 1945.


| 141

142 |

свјесно и одговорно ради за Озну. За повјереника треба узимати најбоље међу најбољима, оне другове којима се могу саопштити извјесне ствари тајне природе, објаснити задатак и који ће потписати писмену обавезу о сарадњи (формулар писмене обавезе коју потписује повјереник прилажемо у упутствима), те извршити сваки задатак који пред њега поставља официр Озне. Према потреби, могу се повјереници у споразуму са штабовима (комесарима или помоћницима политкомесара) пребацивати из јединице у јединицу. Сарадник је онај друг који је пристао да сарађује са Озном. Било да обавјештава сам или пак да уза се веже своју околину и од ње прикупља обавјештења и доставља Озни. Сарадник исто тако потписује писмену обавезу, али у нешто блажој форми и њему се не саопштава оно што је нама сумњиво, или лица која пратимо. Информатор је сваки онај друг који даје било какве информације које користе Озни. Они не примају на себе никакве обавезе, а сваки официр Озне је дужан да својим вјештим приступом сазна од информатора све оно што интересује Озну. Системом сарадника и информатора треба испреплести јединце неколико пута, а саме повјеренике, наш најпоузданији илегални кадар, употребљавати за блокаду појединих непријатељских елемената.“1 Тежиште рада Озне требало је сконцентрисати на штабове јединица ЈА „јер је баш на тим мјестима и тежиште рада непријатеља“. Требало је формирати „густу мрежу“ за прикупљање података: „Број повјереника, сарадника и информатора треба стално повећавати и с њима стално радити, јер од њиховог броја и њихових квалитета, односно нашег рада с њима зависи какве ћемо успјехе получити и борби с непријатељем и да ли ћемо извршити задатак који је пред нас постављен. За све оне у бригади који су сумњиви, непровјерени а за које индиције говоре да раде или би могли радити за непријатеља, треба створити тзв. картон података у кога се уноси све што се зна о таквом лицу. [...] Официр Озне, ма гдје био, дужан је увијек да мисли о задатку који му је постављен, а то је борба против непријатеља унутар наше војске,“2 Прописано је било и слање детаљних извештаја на сваких 15 дана: „Повјереници треба да шаљу писмене извјештаје у којима треба да буду конкретна обавјештења са тачним подацима. Своје писмене извјештаје достављају резидентима, а то су најбољи повјереници 1 Исто. 2 Исто.


који служе као технички пункт за преношење писмених извјештаја од осталих повјереника до бригадног опуномоћеништва. Треба тежити ка томе да јединица буде испреплетана што већим бројем повјереника, сарадника и информатора, тако да са густом мрежом не може да се деси ниједна ствар а да официри Озне неће на вријеме сазнати и реагирати.“1 Рад III одељења Озне у Београду био је испуњен различитим облицима несналажења и погрешно донесених одлука, а многи руководиоци нису могли да се „снађу“ по питању организације легалног апарата и, посебно, илегалне мреже у јединицама ЈА: „Опуномоћени официри Озне често су грешили у постављању односа и подели компетенција између штабова и наше организације. У исто време нису знали да поставе правилне односе између наше организације у војсци и Озне на терену.“2 Требало је при свакој армији формирати одељење Озне, на чијем је челу требало да буде начелник, са једним замеником и осам помоћника. Одељење Озне при армији директно је било подређено Александру Ранковићу, односно Озни за Југославију. Одељења Озне требало је формирати и на нивоу корпуса, па дивизија и тако даље, до најнижих јединица, што је довело до стварања гломазне мреже. На исти начин требало је формирати и илегалну мрежу која ће се ослањати на резидента и повереника: „Као што је раније речено, бригадни официр у батаљонима и према доле ствара илегалну мрежу. Ако могућности дозвољавају (способност кадрова и могућност чувања конспирације) у батаљону се поставља резидент. [...] Резиденте из батаљона треба тражити међу људима чије кретање у оквиру батаљона или штаба бригаде неће изазвати код осталих никакву сумњу, дакле људе чије легалне функције баш захтевају да се на том терену крећу. Ово због тога што је резидент дужан да обилази поверенике, да прима од њих извештаје, да на њих преноси задатке које им даје бригадни официр Озне.“3 Дотадашње термине „информатор, сарадник, обавештајац“ требало је избацити из употребе, а задржати само термине „резидент“ и „повереник“. Илегалну мрежу у батаљонима, па наниже, требало је да ствара бригадни официр; ако је било могуће, у батаљонима је 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–36. Извештај од 24. марта 1945. 3 Исто.


| 143

144 |

требало поставити резиденте. Њих је требало тражити међу људима чије кретање у јединицама неће изазивати никакву сумњу, „дакле људе чије легалне функције баш захтевају да се они у тим срединама крећу“. Официри Озне строго је требало да чувају илегални апарат који је имао задатак да региструје све „негативне појаве“ и да створи потпуно јасну слику стања јединице „у сваком погледу и у свако доба“. Официр Озне био је одговоран пред вишим руководством за стање у „својој“ јединици јер је он имао под својом контролом апарат који је био дужан да му обезбеди увид у право стање.1 Однос КПЈ и Озне често је био нејасан и партијским кадровима и органима Озне, нарочито у случајевима тајних ликвидација које су могле да нанесу политичку штету. Зато је требало детаљно разрадити механизам репресије да би се што лакше ликвидирали „народни непријатељи“, а КПЈ од тога имала политичку корист. О томе се расправљало 24. марта 1945. на окружној конференцији КПЈ за Срем. Тада је речено да су партијске организације престале да се интересују за борбу „против непријатеља на терену“ од када је формирана Озна, што је оцењено као велика грешка. Озна јесте била ванпартијска организација, али је требало да буде под контролом Партије, и „било је скроз неправилно што се нисмо више интересовали о форми односа са Озном да бисмо могли, нарочито у прво време, дати одговарајућу помоћ, да бисмо избегли разне политички штетне појаве у вези с радом неких органа Озне.“2 Однос КПЈ и Озне требало је изграђивати на следећим принципима: „брига“ за борбу против непријатеља „разне врсте“ на терену јесте, и поред постојања Озне, стална дужност и комуниста и партијских организација, „само што питање хапшења (да ли ће и када бити ухапшен), као и вођења истраге против кривца не може више бити ствар сваког појединог нашег активисте, ћелије, одбора, нити ма којих других организација, до само и искључиво једино Озне. Већ ово објашњење довољно говори како и на који начин треба ту борбу водити. Конкретно, партијска ћелија у селу има утисак на основу извесних разлога да је овај или онај у селу непријатељ. Она ће о томе обавестити срески комитет са детаљним подацима о непријатељу, а СК ће доставити Озни, која ће читаву ствар поново проверити и, уколико постоји довољно разлога, извршити хапшење, повести истрагу, 1 Исто. 2 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 131–132.


ако је крив послати га на суд и тамо ће му бити суђено. Друга ствар, кад се неки непријатељ ликвидира, суд ће послати пресуду среском одбору, а овај ће, у сагласности са месном организацијом, извршити обнародовање пресуде, дајући јој онакав значај, онакву ширину колико је сам случај ликвидираног више или мање значајан. То значи да морамо обавезно настојати да физички ликвидирајући непријатеља извршимо и његову политичку ликвидацију, и то свакако на основу моћних аргумената које ће свака та пресуда садржати, и самим тим учвршћујемо положај наших народних власти у народу.“1 Најбоље решење било је да се политичка ликвидација „непријатеља“ изврши пре физичке, „што значи да овде органи Озне треба да помогну да се аргументи против неког непријатеља на време доставе партијским и другим организацијама тога терена, који ће одмах приступити раскринкавању непријатеља, да би народ, будући на време обавештен, и сам тражио заслужену казну за наведеног. Међутим, постоје случајеви да Озна не нађе за сходно да одмах обавести партијске и друге организације о томе да је неко сумњив на њиховом терену, па чак ни зашто је ухапшен, јер се може деконспирисати ствар код евентуалне непријатељске групе која је са тим сумњивим или ухапшеним повезана. Али, у сваком случају остаје задатак свих наших организација да бдију у борби против непријатеља на терену, налазећи се у најужем контакту са Озном којој морамо довољно да помогнемо.“2 Значајну улогу за дефинисање задатака Озне у армијским јединицама у овом периоду имао је документ који је сачинио пуковник Шашић, 24. марта 1945, којим су генерално разрађени задаци Озне. Документ је насловљен: Инструкција о контраобавештајном раду у НОВ Југославије. У каснијем сећању, Шашић је рекао следеће: „Ову Инструкцију сам лично писао 24. марта 1945. Напомињем да је резултат искуства у раду после 10 месеци прилично интензивних контаката са стварном проблематиком. Тада још нису дошли наши курсанти из СССР-а, нити смо преузели оно што се тада звало ’Руска школа’, односно ’Школа НКВД’. Прилажем је у оригиналу,3 а сада ћу је само прокоментарисати.“4 1 2 3 4

Исто, стр. 132. Исто. Овај документ није пронађен у архиви ВБА. ВА, ВБА, К–20.


| 145

146 |

Армијска Озна имала је задатак да онемогућава рад непријатеља у војсци, води „непомирљиву“ борбу против недисциплине и непоштовања старешина, „утемељује братство и јединство наших народа“, односно проналази и кажњава све који раде против братства и јединства, чува војне тајне и спречава њихов одлив из војске; води борбу против непријатељске шпијунаже, осигурава безбедност штабова, води борбу против дезертерства, „паникерства и деморализације, незадовољства, саморањавања, диверзија, штеточинства уперених против ЈА“. У складу с овим упутством, при свим армијама формирани су одсеци Озне, везани за III одсек Озне, а хијерархијски ниже били су корпусни и дивизијски одсеци, бригадна или батаљонска опуномоћства: „Према свим негативним појавама у јединицама Озне се односи активно. Треба указивати командном кадру на војничке и политичке недостатке који су у јединицама запажени и тражити од командног кадра да се те слабости отклањају или да се само испитају запажене појаве.“1 У накнадном исказу, Шашић је на следећи начин прокоментарисао ово наређење: „Релевантни фактори дотадашњег нашег рада истакнути су у уводу Инструкције. Побројао сам их редом да би дао правац у даљем раду контраобавештајне службе у нашој армији. Прво, у маси негативних појава, официри Озне били су склони да их сврставају и карактеришу резултатом рада непријатеља. На то упозоравам и градирам да ставови морају бити диференцирани, да су официри Озне дужни видети оно што је опште негативно, из којих разлога, и то разлучити од политичке провокације противника наше политике, а поготово од онога што је рад директне непосредне агентуре непријатеља; друго, официри Озне, а затим и њихови руководиоци, политички комесари, нису се сналазили у функционалним компетенцијама. Чињеница је да је задатак Контраобавештајне службе рад непријатељске агентуре. Због тога је долазило до појава које су трајно претиле служби да на себе навуче властитом вољом неке задатке или да јој се наметну задаци за које официри Озне у армији нису оспособљени и задужени; неке врсте пада у конкуренцији између штабова и организације Озне. Треће, 1 Управа безбедности ССНО, кл 0.01.01 фасцикла 1, кл 0.01.02 фасцикла 1. Развој ОС СФРЈ 1945–1985. – Током 1945. извршено је неколико корекција „војне“ Озне: укидање трећих одсека у земаљским Ознама (јул), формирање комисије за кадар Озне МНО (октобар), прецизирање задатака и допуна формације (децембар).


официри Озне у војсци били су првенствено дужни штитити јединице од обавештајне службе на терену. Али, у вези са тим наша је општа обавеза да се чува војна тајна. Ваљало се чувати од непријатеља који је опсервирао јединице на правцу покрета и на простору битака, у смештају, дислокацији и у борбеном распореду јединица. А и рад на терену је био у надлежности, како смо говорили, ’Озне два’. Непријатељ је исти, али у односу на њега су, у ствари, деловале обе службе. То је захтевало потпуно координацију која сваки пут није била. Зато моја констатација ’да би се знали поставити правилни односи између организације Озне у војсци и Озне на терену’. [...] Легални апарат у духу ове инструкције, али и тадашњих општих одредаба, поставио је вертикално и хоризонтално строго централистички. Илегални апарат је сведен на резиденте и поверенике. Интенција је да буде поуздан, да се сачува конспирација и да буде квалитетан. Садржински је ипак Инструкција усмерена на политичко-обавештајни правац. Дакле, доста широко, да се региструју све негативне појаве у јединицама, да се осигура јасна слика стања јединица у сваком погледу и у свако доба. А нас су тада нападале службе, и немачка и квислиншка, па онда из суседних земаља, из Италије, Албаније, из Корушке, Бугарске и Мађарске. Била је присутна и англоамеричка служба. Затим су биле службе усташа, дражиноваца, Беле гарде и других. Ми смо тада о њима врло мало знали. Коначно, не треба потценити ни становиште бирократске тенденције у нашем апарату. Нама је тај апарат, управо, говорио да смо ’мач револуције’, да смо дужни одговорити својевременом захтеву Стаљина: ’да један шпијун непријатеља више вреди него читава дивизија’. Зато из осећаја одговорности до умишљености и до бирократизације разлика је могла бити од корака мања, и на ту страну је требало свраћати пажњу. Радио сам посебни део упутства усмерен да пружи одговор на изнете дилеме. Све се додуше прати, али све не решавају официри Озне. [...] Озна је једино дужна да ликвидира ’изричите непријатељске агентурне случајеве’. На другом месту упутства наводим, када се говори о негативним појавама, да треба увек навести што се подузело и какви су резултати. Ипак, ова одговорност је двојна. Изричито наводим Инструкцију, мислим и веома правилно, да су ’командант и политички комесар одговорни за своју јединицу’. Ту одговорност треба све више развијати. Нижи штабови и команде су иначе дужни извршавати наређења, извршавати вишу вољу. Без обзира на ту несумњиву и организирану


| 147

148 |

одговорност политичког и војничког руководства, официр Озне одговоран је пред својим вишим руководством за јединицу, јер он у тој јединици има свој апарат, који ће њему (официру Озне) обезбедити увид у право стање. Изричито Инструкција каже да смо оријентисани на активност непријатељске агентуре.“1 Одмах после издавања овог наређења, Јефто Шашић је 26. априла 1945. Александру Ранковићу поднео детаљан извештај о стању у јединицама ЈА на основу података органа Озне. Општи утисак је био повољан: јединице су поправиле своје понашање, командни кадар је појачао своју одговорност, политички рад се систематски спроводи, али је пљачка и даље честа појава јер новопридошли борци се не сматрају ослободиоцима већ освајачима, „а нарочито се ово осјећа код прочетничких елемената који наступају у Хрватској“. Најбоље стање било је у I армији, борбеност је била на висини, упркос великим губицима код Славонског Брода због недостатка артиљеријске муниције. Највише пажње Шашић је, по обичају, посветио „непријатељској делатности“ у армијским јединицама, а највећу опасност је видео у повезивању „прочетничких елемената“ у војсци са „великосрпским елементима“ на терену: „Ти су им покушаји онемогућени, радом наше мреже.“2 Што се тиче стања Озне у овој армији, Шашић је рекао како је легални апарат попуњен према директивама, код официра Озне је развијен осећај одговорности, али још није било довољно ширине у раду јер официри нису били офанзивни и упорни у агентурном раду. Шашић је био незадовољан стањем у II армији, где је постојао јак центар „непријатељске делатности“ који су чинили „великосрпски елементи“. Реченица треба да гласи: У почетку су сви дезертери и они који су се саморањавали, стрељани без милости, а после наређења о формирању кажњеничких јединица требало је "овакове борце упућивати у њих“. Легални апарат Озне није био попуњен јер није било довољно кадра: „Општа карактеристика наше организације јесте да ради површно, а с друге стране да се утапају у ситницама. Доста појава пролази мимо нас. Организација још није правилно схваћена ни од бораца ни од руководилаца, тако да се осјећа страх од официра Озне.“3 1 ВА, ВБА, К–20. 2 Тито – строго поверљиво, стр. 166–167. 3 Исто, 169.


Најбоље стање било је у III армији у којој су борци били у заносу због наступања преко Драве и даље на запад Југославије, а највише проблема било је са Словацима који су формирали своју посебну бригаду коју су водили „малограђански интелектуалци“ који су у први план рад ставили своју словачку индивидуалност. Зато је та бригада и расформирана.1 Што се тиче стања у Србији, у надлежност III одсека Озне спадале су 24, 26. и 47. дивизија, 3. допунска бригада и неколико артиљеријских центара. Дисциплина је била врло слаба, јер је у овим јединицама било доста новомобилисаних бораца који се нису прекалили у борбама, а нису ни били вични ратовању: „Ово се нарочито осјећа у 46. дивизији, која је на Косову где у борби с Арнаутима трпи знатне губитке. Штабови батаљона прилично су се у себе затворили и одају се личном уживању. Чување војне тајне готово никакво, тако да непријатељски шпијуни знају сваки покрет наших јединица. Забиљежен је низ појединачних случајева непријатељског дјеловања са изразито четничком оријентацијом. Најгора је ситуација у 47. дивизији чије је људство из изразито четничких крајева.“2

1 Исто, стр. 170. 2 Исто, стр. 174.


| 149

v. мач револуције

У завршној фази Другог светског рата извршен је обрачун с антикомунистичким формацијама (и бројним цивилима), које су се пред надирућим партизанима од јесени 1944. окупљале у Словенији и Аустрији. Главну улогу у ликвидацији ових људи одиграли су органи Озне. Приликом спровођења масовних злочина и репресалија над пораженим снагама, Озна се није руководила ирационалним осећањем мржње и освете колико рационалном тежњом уклањања свих могућих противника у освајању власти – непријатеље или претпостављене непријатеље једноставно је требало уклонити. Одмазда као мотив постојала је на нижим нивоима власти. Извештавајући о разлозима ликвидације домобранских официра и војника који су се одазвали амнестији коју је Тито прокламовао још 1944, Озна при VI корпусу НОВЈ-а наредила је 15. јануара 1945. да „без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да су нам непријатељи и који ће сутра бити против нас.“1 •••

Прва фаза у сламању југословенских антикомунистичких формација уследила је после освајања Србије. НОВЈ се припремао за одлучујућу офанзиву према западу Југославије како би поразио остатке српских и црногорских антикомунистичких снага. Српске четничке јединице (Југословенска војска у Отаџбини – ЈВуО) повлачиле су се према Босни, са доста нејасном представом о наставку рата. Остале српске и црногорске антикомунистичке формације – Српски добровољачки корпус, четници под командом Павла Ђуришића, лички четници под командом Доброслава Јевђевића и 1 Vladimir Geiger, „Tito i likvidacija hrvatskih zarobljenika u Blajburgu 1945“, Istorija 20. veka, 2/2010, стр. 32.


152 |

Динарска четничка дивизија Момчила Ђујића – кретале су према Словенији где је требало створити зону слободну од комуниста и сачекати крај рата. Генерал Драгољуб Михаиловић је до краја веровао да Запад неће препустити Југославију апсолутној комунистичкој доминацији, па је био одлучан противник стварању избегличког сабиралишта у Истри и словеначком приморју, који су после капитулације Италије постали ничија земља. У овај простор најпре је дошао Доброслав Јевђевић са око 2.000 личких четника. После повлачења из Србије овде су се сместили и „добровољци“, заједно са Димитријем Љотићем. Он није прихватио позив генерала ЈВуО Мирослава Трифуновића да заједно са Српском државном стражом и Kомандом Србије ЈВуО крене ка Санџаку, и даље ка Босни, као што је одбио позив Павла Ђуришића да са I добровољачким корпусом дође у Црну Гору. Око пет хиљада „добровољаца“ у Словенију је стигло возовима преко Срема.1 Крајем 1944. у овај простор стигла је и Динарска четничка дивизија Момчила Ђујића, која се са 6.500 људи повукла из Далмације. Њихов покрет почео је 1. децембра, од Книна ка Лици, када је пробијен партизански обруч код Пађена. Три војске среле су се 29. децембра у Шкрљеву. У Приморску су, после бекства из састава ЈВУуО, децембра 1944. отишли и припадници некадашње Српске државне страже (њих око 1.600) и попунили „добровољачке“ редове. Михаиловић се није сложио с овим планом, како због тога што није желео наставак борбе уз директну или индиректну помоћ немачке војске, тако и због тога што је највероватније већ тада прихватио амерички предлог о концентрисању националних снага у Бања Луци.2 Тако је 25. децембра 1944. Момчилу Ђујићу писао како се 1 Живко Топаловић, Покрети народног отпора у Југославији 1941–1945, Париз, 1958, стр. 172–173. 2 Ову идеју Михаиловићу је саопштио амерички пуковник Роберт Мекдауел (R. H. McDowell), оперативац америчке обавештајне службе ОСС (The Office of Strategic Services – ОSS). Он је септембра 1944. уверавао Михаиловића да Црвена армија неће ући у Југославију, а када се то догодило, тврдио је да ће то означити скори почетак војне конфронтације Запада и Совјета и да треба издржати до тог тренутка: прикупити војне снаге на одређеној територији, одморити их, реорганизовати и припремити за одлучујући сукоб. На састанку с Радованом Милинковићем, Србином рођеним у Чикагу, који је био ратни шеф Обавештајне службе у Михаиловићевом штабу, Мекдауел је истакао да ЈВуО може да добије значајну политичку победу иако је изгубио грађански рат. То се могло остварити уз америчку помоћ ако би се четници сконцентрисали на борбу с комунистима. Предложио


не слаже с напуштањем терена и одласком у Истру; у Словенију је требало послати избеглице, а војска је морала да продужи борбу на целом простору Југославије: „Ни у ком случају наши војници не смеју бити избеглице, нити служити окупатору. Борба мора бити до краја.“1 У Словенији је крајем 1944. дошло до уједињавања словеначких антикомунистичких формација, под вођством Словенске људске странке, која је имала и своје оружане одреде – Словеначку легију. Средином децембра почео је да ради Народни одбор, у чији састав су ушли и представници Либералне странке. Политички програм заснивао се на уједињавању читаве словеначке националне територије у оквиру будуће федеративне краљевине Југославије, под владарском круном династије Карађорђевић. Одбор се конституисао као „привремена врховна народна власт“. Одбором је руководило четворочлано председништво, на чијем је челу био др Јоже Басај.2 Представници Одбора састали су се 28. децембра са генералом Иваном Презељом, заступником генерала Михаиловића у Словенији. Упознали су га са формирањем Народног одбора и његовим правима, при чему су нагласили да она садрже и врховну команду над „словеначком оружаном силом“. Предложили су да Михаиловић буде начелник Врховне команде „која припада краљу, те му на тај начин дати на територији Словеније формални легитимитет“.3 Овај став народног одбора важио је све до краја Другог светског рата.4 је да Михаиловић оснује своју владу у Бања Луци, а Американци ће је признати као легитимну и обезбедити им помоћ како њихове јединице буду стизале са запада. Пошто ови предлози нису били у складу ни са британском, ни са званичном америчком политиком, могуће је да су потекле од генерала Вилијама Донована (William Donovan), команданта ОСС-а, иначе жестоког антикомунисте. (Хедер Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизан. Управа за специјалне операције у Југославији 1941–1945, Београд, 2008, стр. 288–289). 1 Војни архив, Београд. Фонд: Четничка архива (даље: ВА, ЧА), 276–1–6. 2 Boris Mlakar, „Slovenački kontrarevolucionarni i kolaboracionistički tabor pri kraju rata“, Vojnoistorijski glasnik, 3/1990, стр. 168–169. 3 Исто, стр. 170. 4 Народни одбор је Уредбом од 4. јануара 1945. формирао „Словеначку народну војску“; за њеног команданта постављен је генерал Презељ. Његов помоћник био је мајор Мирко Битенц, командант Словеначке легије. Предвиђало се да Презељ постане командант целокупне Југословенске војске у Отаџбини у Словенији, са чиме се сложио и Димитрије Љотић, али не и Михаиловић који ће на ту функцију касније именовати генерала Миодрага Дамјановића. Због тога је Народни одбор, у марту 1945, на чело Словеначке националне војске поставио Франца Кренера, којег је истовремено унапредио у генерала. (B. Mlakar, Slovenački tabor, стр. 171).


| 153

154 |

Илирска Бистрица и Постојна све више су постајале привлачне тачке за многе национално опредељене људе и борце који су тражили склониште. Из дана у дан долазиле су групе из разних крајева Југославије, као и бивши заробљеници из немачких логора. Тако су из Беча дошли патријарх Гаврило Дожић и епископ Николај Велимировић. Они су из немачког логора Дахау ослобођени почетком децембра 1944. залагањем Хермана Нојбахера.1 Он је то 11. децембра саопштио Димитрију Љотићу и Бошку Костићу у Бечу. Љотић је замолио Нојбахера да му се омогући долазак у Беч, што је и реализовано.2 Политички господар над овим избегличким логором био је Димитрије Љотић. Он је производио официре и држао целокупно снабдевање и финансирање у својим рукама. Његова канцеларија налазила се у Бечу и преко ње су ишле све везе са немачким војним и цивилним властима. Политички противници су га оптуживали да је постао „мали краљ“ у Јулијској Крајини и да је желео да у Словенији створи „малу Југославију“ којој би он био на челу.3 Према замисли Димитрија Љотића, све те снаге требало је да се уједине на идеји националног југословенства и да створе слободну територију у захвату западних савезника, а довољно далеко од надируће Црвене армије. Ова зона, нека нова врста Солунског фронта, постала би основа за повратак краља у Југославију и реална конкуренција комунистима. Још увек се, мада све мање, веровало да ће англоамеричке трупе ући у западне делове Југославије. На реализацији овог плана били су ангажовани и патријарх Гаврило и епископ Николај. Рачунало се и на евентуалну помоћ тзв. руске ослободилачке армије под командом генерала Андреја Андрејевича Власова. Словеначки Народни одбор требало је да, по одласку немачких снага а пре доласка јединица НОВЈ-а, прогласи успостављање „народне државе Словеније“ и позове краља Петра да преузме власт. Од западних савезника затражило би се да се партизанима не дозволи улазак у Словенију. Нереална надања била су усмерена ка томе да ће се бар овај део Југославије одржати слободним од комуниста, да се ту спремно дочека сукоб западних савезника са комунистима, југословенским ако не совјетским. Сматрало се да ће, по 1 Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Београд, 2004, стр. 177. 2 Радмила Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881–1950, Београд, 2006, стр. 285. 3 Ж. Топаловић, Покрети народног отпора, стр. 174.


природи ствари, одмах после пораза Немачке доћи до тог обрачуна. Претпостављало се и да већина народа, макар у Словенији и Србији, не подржава комунисте и да ће савезници уважити ове аргументе. По овом питању дошло је и до разлаза између Михаиловића и црногорских четника. У штабу Павла Ђуришића је 21. фебруара одржана конференција војних команданта и чланова Националног комитета. Констатовано је да су партизанске снаге бројно јаче и боље снабдевене, па би свако даље продужење борбе водило уништењу трупа. Дуги маршеви, слаба исхрана, физичка изнемоглост, велики губици, болесни, рањени, избеглице (жене, деца, старци) знатно су ослабили црногорске четнике, па је одлучено, док не наступи „промена курса политике у нашу корист“, да се крене у западни део Југославије. Михаиловићу је упућен захтев да се све четничке јединице, са Врховном командом на челу, пребаце у Словенију.1 Михаиловић је, у једном телеграму од 23. фебруара, ове одлуке прокоментарисао речима да „велики број избеглица паничара“ утиче на Ђуришића да тражи „некакав излаз из ситуације на штету опште ствари, јер је присуство његових трупа овде у вези с одлучујућим догађајима неопходно потребно“.2 Ђуришић је затим 3. марта оптужен да је прекорачио своја овлашћења; командант војске био је Михаиловић, а политичке одлуке могао је да доноси само Централни национални комитет. Михаиловић је одбацио примедбе везане за смештај избеглица и болесних и одлучно одбио „диктат Врховној команди“ да нареди концентрацију свих снага у западном делу Југославије.3 Михаиловић је позвао Ђуришића на састанак и тражио је да се заврши започета операција заузимања леве обале реке Босне. Али, Ђуришић и „Национални комитет виших војних старешина и интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старог Раса“ донели су одлуку да се иде на запад Југославије и без одобрења Врховне команде. Димитрије Љотић је покушавао, независно од Ђуришића, да убеди Михаиловића да му се придружи са својим снагама како би се створио јединствени национални антикомунистички фронт. Зато је 28. фебруара 1945. из Илирске Бистрице код Михаиловића пошла делегација у саставу: генерал Матија Парац, командант фиктивног хрватског дела ЈВуО, мајор Миле Капетановић, начелник штаба Динарске дивизије, 1 ВА, ЧА, 138–4–13. 2 ВА, ЧА, 276–1–6. 3 Исто.


| 155

156 |

мајор Василије Маловић, у име Јевђевићеве групе, и Бошко Костић, лични Љотићев секретар. Касније су се прикључили и Милан Аћимовић и мајори Иван Павловић и Јован Налевић.1 Делегација је у Михаиловићев штаб стигла 15. марта, с предлогом да се све националне снаге групишу у Словенији и Истри, али Михаиловић није прихватио Љотићев план. Само је 16. марта поставио генерала Миодрага Дамјановића за команданта Истакнутог дела Врховне команде за Словенију (Горски штаб 1В), са задатком да под своју команду стави све националне снаге: „Ђенерал Дамјановић формира свој штаб од људства које поведе одавде и од оног које узме из јединица и са терена.“2 Под његову команду требало је да се ставе све националне снаге у Истри и Словенији: Динарска четничка дивизија, под командом Момчила Ђујића, I лички корпус (под командом Доброслава Јевђевића), СДК, тзв. хрватска армија (под командом генерала Матије Парца) и Словеначка национална армија (под командом Ивана Презеља). По Бошку Костићу послао је писма за Љотића, Ђујића и Јевђевића. Заједничка мисао свих порука садржана је у писму Јевђевићу: „Главно је у нашој борби постићи јединство свих националних снага. На томе треба сви заједнички да радимо. Потпомажите се братски међусобно. То је све што могу да Вам кажем.“3 Дамјановић је 17. марта постављен и за вођу делегације коју су, осим њега, сачињавали потпуковници Љубомир Јовановић и Синиша Оцокољић. Делегација је имала задатак да прикупи остатке српских националних снага и да успостави везу са савезничким командама „ради заједничког дејства и рада“.4 Михаиловић је и даље веровао да ће западни савезници помоћи његову борбу, па је генерал Дамјановић требало да под својом командом обједини све националне снаге које су се већ налазиле или су пристизале у Словенију. Али, на овом простору Михаиловић није имао себи одане трупе већ само три поуздана официра. Дамјановићева команда била је још слабија и формалнија него што је некада била Михаиловићева команда над четницима у италијанској окупационој зони. Ђујић и Јевђевић задржали су стриктну 1 Бошко Костић, За историју наших дана, Београд, 1990, стр. 206. 2 Архива Удружења бораца Краљевске југословенске војске „Дража Михаиловић“, Лондон (нерегистрована грађа). Овлашћење бр. 300. 3 Наведено према: Б. Костић, За историју, стр. 220. 4 Архива Удружења бораца КЈВ. Наредба генерала Михаиловића од 17. марта 1945.


команду над својим јединицама и признавали су једино Димитрија Љотића, јер је од њега зависило снабдевање.1 Генерал Дамјановић је, заједно са члановима делегације који су разговарали са Михаиловићем, кренуо ка Словенији. На том путу наишли су на црногорске четнике и Дамјановић је накратко посетио Павла Ђуришића. У Постојну су стигли 26. марта. Дамјановић је одмах разговарао са Љотићем, генералом Костом Мушицким, командантом СДК-а, и потпуковником Радославом Таталовићем, начелником штаба СДК-а. Одатле су исто вече отпутовали за Илирску Бистрицу, која је одређена за Дамјановићев штаб.2 Офанзива IV армије НОВЈ-а почела је 27. априла, а основни циљ било је заузимање Трста и Словеначког приморја. Због тога, а и због одступања немачке војске (97. армијски корпус), уследила је наредба генерала Дамјановића од 29. априла о повлачењу свих националних снага на десну обалу реке Соче. Српски добровољачки корпус и Босански корпус Динарске дивизије, под командом генерала Мушицког, требало је да обезбеде заштиту повлачења свих трупа из Випавске долине преко Горице ка Ћивидалеу. Лички корпус требало је да обезбеђује долину Випаве од села Випаве до села Цернице од напада партизанских снага. Јевђевић је требало да образује одбрану одступнице правцем Врапца – Сан Данијеле – Рифенберг – Монтеспино. Далматински корпус обезбеђивао је линију Церница–Рифенберг, преко Монтеспина до Горице. Избеглице и комора ишле су линијом Свети Вид – Випава – Ајдовшчина – Монтеспино – Горица ка десној обали Соче. Покрет је требало да почне тачно у поноћ, између 29. и 30. априла.3 Истовремено је текла и трка за Трст између НОВЈ-а и британске војске. Титове јединице стигле су до центра града 1. маја, дан пре новозеландске II дивизије, а 3. маја партизани су заузели и Ријеку. Тито је своје снаге затим померио у јужну Корушку, да би и ту област припојио Југославији, али су Британци стигли у Клагенфурт (Целовец) неколико сати пре партизана. Британски команданти су чак размишљали и да се боре против њих како би их приморали да напусте 1 Ж. Топаловић, Покрети народног отпора, стр. 178. 2 Архива Удружења бораца КЈВ. 3 Исто. – Одлука о напуштању Југославије донесена је мимо одобрења генерала Михаиловића, од стране команданата у избегличком логору. Повлачење је изведено у великој тајности и брзини, а о томе није обавештен ни словеначки Национални одбор.


| 157

158 |

ту територију, али то није била добра идеја због близине Црвене армије и Американаца који нису хтели да се померају. Та идеја није била добра ни због њихових сопствених снага које су веровале да је рат готов и да је Тито савезник, јер је пропаганда и даље партизане представљала као „храбре саборце“, иако су се политичке и војне вође Велике Британије све више разочаравале у Тита.1 Винстон Черчил је размишљао о сукобу с Титовим снагама и покушао је да за ту идеју придобије САД. Али, Хари Труман, нови амерички председник, одговорио му је 30. априла како жели да избегне да америчке снаге „буду уплетене у борбу на балканској политичкој сцени“.2 Идеја о сукобу са југословенским партизанима напуштена је када је фелдмаршал Харолд Александер, врховни командант савезничких снага на Средоземљу, 11. маја, саопштио да његове снаге неће показати „исти борбени дух и исту преданост борби“ као до тада: „Узимајући у обзир објаву Дана побједе и дуготрајан публицитет дат Титовим операцијама у борби за савезничку ствар, двојим да ли ће стварно бити тако. По мом мишљењу, и америчке и британске јединице врло нерадо ће се у овој фази рата упустити у нов сукоб с Југославијом.“3 •••

У пролеће 1945. југословенска ратна драма доживела je свој крвави епилог. Партизанска војска јурила је у освету и била је припремљена за потпуно уништење противника. Око свих неко1 Х. Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани, стр. 289–290. – На опасност од британско-југословенског сукоба због Јулијске крајине Антони Идн, британски министар спољних послова, говорио је још 10. фебруара 1945. на састанку у Јалти: „Чак и ако Тито под крајњим притиском буде натеран да прихвати савезничку (британску) војну управу, његови ће партизани остати наоружани широм те области и било би чудо ако пре или после они не би правили опструкцију војној управи. Ми бисмо тада морали да предузмемо принудне мере да успоставимо ауторитет, те би могло да дође до борбе.“ (Dokumenta o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, II, Beograd, 1988, стр. 386). 2 Tito–Čerčil, стр. 536. 3 Исто, 545. – Черчил је био разочаран оваквим ставом, што се види из његовог телеграма Антонију Идну од 16. маја: „Жао ми је што се Александер показао тако малодушним. Од ратом исцрпљених јединица никада не треба очекивати да ће на нови задатак кренути с одушевљењем, но искуство из Атене нас учи да се они, кад пуцњава започне, убрзо загрију, под претпоставком да им се, након разматрања, успије доказати да се боре за праведну ствар.“ (Исто, 549).


мунистичких војних формација створен је велики обруч смрти. Јединице које нису биле под командом генерала Дамјановића доживеле су трагичну судбину – словеначки домобрани, делови „добровољаца“, црногорски четници и сви они који нису успели да се пребаце у Италију, највероватније око 30.000 људи. Уследио је велики покрет најјачег дела борачког састава СДК-а, кроз простор кроз који су, са супротне стране, надирали партизани, јурећи ка северозападним границама Југославије. Вођене су непрестане борбе са надмоћном IV југословенском армијом, а крајем априла прекинута је веза са војском Павла Ђуришића, кога су усташе већ ликвидирале. По сазнању да су црногорски четници масовно страдали, кренуло се назад, у словеначко приморје, поново уз борбе са партизанима. Затим је донесена одлука о повлачењу према Аустрији. Караванке су пређене у првој декади маја, а 12. маја сва три пука предала су се Британцима код села Унтерберген на Драви.1 Затим је извршена предаја енглеским снагама у логору Ветриње, у близини Целовца. У исто време у логор Ветриње доведене су словеначке националне снаге, Словенска народна војска под командом генерала Франца Кренера, такође разоружане од стране Британаца. После повлачења немачких снага из Словеније, 3. маја састао се први Привремени словеначки парламент. Формирана је словеначка влада, проглашено је успостављање Словеније као саставног дела будуће федеративне Краљевине Југославије. Упућен је позив краљу Петру да се врати на „од непријатеља ослобођену територију“.2 Генерал Дамјановић је о овим одлукама обавештен 4. маја.3 Од овога није, наравно, било ништа. Савезници нису ни планирали улазак својих снага у Словенију, а Дамјановић више није био у позицији да одлучује о било чему. Краљ Петар је практично абдицирао, а српски антикомунисти већ су били у Италији. Зато су ту били партизани, па је бискуп Грегор Рожман од Дамјановића тражио да о томе обавести савезничку команду у Италији како би се доласком англоамеричких трупа у Словенију спречило „даље крвопролиће и уништавање словеначког народа“.4 1 2 3 4

Б. Костић, За историју, стр. 247. B. Mlakar, Slovenački tabor, стр. 172. Б. Костић, За историју, стр. 261. Архива Удружења бораца КЈВ.


| 159

160 |

Под таквим околностима и словеначки национални борци прешли су 9. маја преко Драве и склонили се на аустријску територију, где су се већ налазиле британске трупе. Одмах су разоружани и стављени у логоре. Словеначким командантима 11. маја је обећано да ће британске војне власти заштитити „словеначку народну војску“, а 17. маја словеначки Народни одбор у писаној форми се захвалио британској војној команди што је узела у заштиту словеначку војску и избеглице.1 Главнина црногорских четника страдала је 4. и 5. априла 1945, код Лијевча Поља, од усташа, а делимично и партизана. Павле Ђуришић и група највиђенијих црногорских националиста, заједно са групом која је напустила Михаиловића, побијена је у логору Стара Градишка. Остали су се пробијали ка Словенији и даље ка Аустрији. Током 9. маја прешли су границу код Дравограда, у намери да ступе у везу са британском војном командом. Али, Дравоград је већ био у партизанским рукама; они су у заседама хватали борце и избеглице. Црногорци су се предали код места Црње и доведени су у логор недалеко до Камника. Други део црногорских четника кретао се преко варошица Подгорја и Словенграда. Партизани су се ужурбано кретали из Марибора, Цеља и целе Корушке. И британска команда из Клагенфурта придружила је своје јединице снагама ЈА.2 Истовремено су у овај простор дошле бројне избеглице из Хрватске – усташе, припадници државног апарата НДХ и цивили, више десетина хиљада људи. Штаб III армије ЈА (командант Коста Нађ) обавестио је 13. маја 1945. Генералштаб ЈА и Тита о постојању ових снага („усташе и нешто четника, око 50.000 људи“) и затражио појачања из I армије (једну до две дивизије), правцем Шоштањ – Словењ Градец, како би се „уништила непријатељска групација“ у рејону Дравограда. Тито је истога дана обавестио о томе штаб I армије (командант Пеко Дапчевић), као и о томе да се у тој групи налазе „Павелић, Мачек, хрватска влада и велики број зликоваца“ који желе да се предају Енглезима: „Треба да најхитније кренете с вашим снагама из рејона Цеља, правцем Шоштањ – Словењ Градец, како би концентрисали напад за уништење ове групе.“3 1 Ж. Топаловић, Југославија, стр. 165. 2 Veseljko Koprivica, Od Vezirovog do Zidanog mosta, www.montenegrina. net 3 J. B. Tito, Sabrana djela, XXVIII, Beograd, 1988, стр. 41.


Штабу III армије Тито је 13. маја наредио да хитно пресече све везе за Аустрију и спречи повлачење „њемачких и квислиншких трупа“.1 У другом наређењу овој армијској групацији од истога дана, Тито их је обавестио како је наредио Пеки Дапчевићу да са својим снагама из рејона Цеља хитно крене правцем Шоштањ – Словењ Градец: „Ви не смијете дозволити ни по коју цијену да се ова група са Павелићем и Мачеком преко Драве пробије на сјевер. Предузмите све потребно за њено брзо уништење. Одмах ступите у директну везу са штабом армије и урадите по овоме све подробности.“2 Коначни напад је почео већ 13. маја касно увече. Борбе су биле изузетно жестоке, па је штаб III армије у ноћи између 13. и 14. маја затражио појачања од I армије. У другој депеши тражио је да било чије јединице, I или II армије, што пре дођу пошто се „непријатељ“ пробио комуникацијом Крањ–Великовец. Штаб I армије је 14. маја 1945. из рејона Цеља упутио 5. и 11. ударну дивизију у свеобухватни напад према Шоштању и Пољанама. Тито је још 2. маја 1945. наредио јединицама IV оперативне зоне поход у Корушку, како би пресекле одступницу немачко-усташким снагама и „ослободиле“ део Корушке пре доласка савезничких снага. Али, партизанске снаге су биле недовољне, па је Тито 13. маја тражио од Косте Нађа да и тамо пошаље појачања. У току 13. маја VII бригада 51. „ударне“ дивизије и једна бригада из 14. „ударне“ дивизије из састава III aрмије пробиле су се до простора Пољана–Блајбург (Плиберк). Разбијене су снаге немачке 104. ловачке дивизије, а према партизанским изворима, око 50.000 „усташа“ (од тога 20.000 цивила) и око 5.000 „четника“ (такође са породицама) покушали су да изврше продор преко Дравограда ка Целовцу како би се предали британским трупама. Због тога је штаб III aрмије, поступајући по Титовом наређењу, послао нова појачања – 12. и 16. дивизију на простор Блајбурга. Током 14. маја стигло је и пет дивизија из састава III армије (12, 16, 17, 36. и 51. „ударна“ и 14. „ударна“ дивизија IV оперативне зоне, као и V и XI „ударна“ дивизија из састава I армије).3 Током 14. и 15. маја 1945. ови људи у потпуности су опкољени и без икакве милости побијени. Они који су се предали, ликвидирани 1 Исто. 2 Исто, стр. 42. 3 Исто, стр. 171.


| 161

162 |

су врло брзо. Титова одговорност је и лична и командна, сва кључна наређења он је издавао, али он није био једини одговоран. Тито је 14. маја 1945. наредио I, II и III aрмији да све заробљенике предају главним штабовима Словеније и Хрватске. Истога дана је од Главног штаба Словеније тражио да предузму „најенергичније мјере“ како би „по сваку цијену“ спречили убијање ратних заробљеника: „Уколико постоје међу заробљеницима и ухапшенима таква лица која треба да одговарају за дјела ратних злочинстава, предавати их на реверс војним судовима ради даљег поступка.“1 Тито је 14. маја још једном од Пеке Дапчевића тражио да „енергично и брзо дејствује“ како би спречио предају антикомунистичких снага Енглезима: „Предузмите све потребно да се постигне успјех.“2 Тито је 15. маја посебном наредбом похвалио јединице III армије, што су, после тродневних „тешких борби, брзим и енергичним надирањем“, опколиле, разбиле и присилиле на капитулацију немачке и усташко-четничке банде: „Овим су ликвидиране посљедње снаге које су пред нашим трупама још пружале организован отпор. Заробљено је преко 20.000 усташа, међу којима има велики број познатих зликоваца. Са усташама је заробљен и већи број четника. Трупе III армије за посљедњих 15 дана заробиле су око 100.000 непријатељских војника и официра. За извојевање ове побједе, ако и за брзо, успјешно и потпуно извршење постављеног задатка похваљујем храбре трупе наше III армије под командом генерал-лајтнанта Косте Нађа, пуковника Бранка Петричевића и пуковника Вукашина Суботића.“3 Штабови југословенских армија доставили су 16. маја 1945. податке о броју ратних заробљеника. Према подацима I армије, на територији Хрватске и Словеније заробљено је укупно 35.817 припадника свих непријатељских формација; штаб III армије је саопштио да је заробио 90.880 људи у Словенији, а штаб IV армије укупно око 120.000 људи, такође у Словенији.4 „Марш смрти“ црногорских четника и чланова њихових породица почео је 16. маја левом обалом Драве према Марибору. Постројена по срезовима, колона је више личила на погребну поворку него на некадашњу војску. Прво су прошли кроз Дравоград, и то кроз 1 Исто, стр. 43. 2 Исто, стр. 44. 3 Исто стр. 46–47. – Бранко Петричевић је био политички комесар, а Вукашин Суботић начелник штаба III армије ЈА. 4 J. B. Tito, Sabrana djela, XXVIII, стр. 173.


| 163

Тито и генерал Коста Нађ

шпалир партизана који су у победничком заносу певали песме о Титу, а колоне заробљеника називали „издајницима“ и „фашистима“. Они који су препознати, изведени су из колоне и убијени на лицу места. У Марибору су грађани покушали да им помогну давањем хлеба и воде, али су у томе били спречени. Одатле су транспортовани, као и остали, у Шент Вид, предграђе Љубљане.1 Коста Нађ је Генералштаб ЈА, 24. маја 1945, обавестио о успешним борбама у којима је било ликвидирано 25.000 „непријатеља“, а заробљено 105.000 Немаца, усташа и четника: „У завршној фази офанзиве Југословенске армије за коначно ослобођење наше земље, наша армија остварила је са успехом одређени јој задатак од стране врховног команданта. Притом је до нарочитог изражаја дошло брзо гоњење потученог непријатеља, који се после ослобођења Загреба повлачио кроз Словенију, у намјери да се пребаци преко бивше југословенско-аустријске границе и преда савезницима. [...] Битка за уништење и заробљавање непријатељске групације, јачине преко 130.000 војника, у горњем току Драве у простору између Караванки и Похорја, трајала је од 12. до 16. маја са жариштем на сектору Дравоград–Блајбург–Словенградец. Усташе, а и четници, борили су 1 V. Koprivica, Od Vezirovog do Zidanog mosta.


164 |

се на живот и смрт да се пробију из нашег обруча, али им то није успело. Ова побједа има велики војнички и политички значај: уништена је сва жива сила усташко-домобранске Павелићеве војске, јер је главнина заробљена, а знатан део убијен у борби. Поред тога, уништена је и групација четника која се борила раме уз раме са усташама и која је, као и она, покушала да избјегне нашем заробљавању. Тако је домаћим издајницима четницима, нарочито усташама, задан одлучујући смртни ударац и тако им онемогућено да избјегну заслужену народну казну за сва злочинства и недела која су починили према нашим народима.“1 •••

Савезничка врховна команда генерални став према југословенским антикомунистима одредила је још 20. марта 1945. године. Одбијена је њихова жеља о заједничкој борби у сламању нацизма. Требало их је разоружати и задржати као избеглице. Хетерогени југословенски антикомунистички фронт је последњи напор да буду прихваћени као део савезничке коалиције учинио 28. априла 1945, када су Миха Крек, генерал Марко Михаиловић и Живко Топаловић посетили Савезничку врховну команду за Средоземље.2 Истога дана Ралф Стивенсон (R. S. Stevenson), британски амбасадор некада при југословенској краљевској, а у овом тренутку при југословенској комунистичкој влади, обавестио је Форин офис да су у питању људи који су „компромитовали себе јавном сарадњом са Немцима“ и да они само покушавају да се „рехабилитују у очима британских и америчких команданата“. Изручивање тих људи Југословенској армији не би било у складу „са традиционалним правом на азил политичких избеглица“ на крају грађанског рата, па је Стивенсон препоручио да ти борци буду разоружани и задржани у логору за избеглице: „Мислим да би било веома важно да, уколико ту одлуку прихвате у Главном штабу савезничких снага, мој колега из САД и ја добијемо упутства да о тој намери информишемо југословенску владу пре него што дође до инцидената.“3 Орме Сарџент (Sir Orme Sargent), заменик министра спољних послова задужен за Југославију, писао је 29. априла Черчилу да је 1 Наведено према: Partizanska i komunistička represija, III, стр. 394. 2 Архива Удружења бораца КЈВ. 3 Исто.


пропуштена прилика да југословенске антикомунистичке формације буду употребљене да спрече продор партизана у Трст и Јулијску крајину. Њихова намера да у будућности сарађују са Савезницима није могла да се прихвати: „Не видим како бисмо могли да оправдамо сарадњу са трупама које су до сада отворено сарађивале са Немцима. Наслућујем да се ради о хрватској полицији званој усташе, коју подржава марионетска хрватска влада и о словеначким белогардејцима. Ја сумњам да су у њих укључене Михаиловићеве снаге које су, кад се последњи пут о њима нешто чуло, биле опкољене у јужној Босни. Морамо се, нажалост, сложити са Стивенсоновим предлогом.“1 Британски премијер је истога дана Сарџенту одговорио да је разоружавање и смештање југословенских антикомунистичких формација у избегличке логоре „једино могуће решење“ и да о томе треба обавестити Стејт департмент.2 У Главном штабу савезничких снага у Казерти и даље се, међутим, интензивно расправљало шта радити са југословенским јединицама. Тада су се први пут појавили и наговештаји да би ове трупе требало „изручити Титу“ да би се избегла сопствена одговорност. Из Стејт департмента тумачење је стигло 2. маја: ове снаге требало је разоружати и одвести у избегличке логоре. Директиву у том духу издала је 3. маја и британска VIII армија.3 Убрзо је дошло до драстичне промене у понашању Британаца. Најважнију улогу у одлуци да се југословенским властима преда велики број Југословена имао је британски амбасадор Харолд Макмилан (Harold Macmillan). Током 12. и 13. маја он је посетио британске војне команданте у Тревизу и Целовцу. Разговарало се о проблему „југословенских антипартизанских снага“, које су се налазиле у Аустрији. Већ 14. маја генерал Брајан Робертсон, шеф административног одељења савезничке Врховне команде у Казерти, издао је директиву британској VIII армији да све Југословене „који су служили у немачкој војсци“ треба разоружати и предати Југословенској армији.4 Иако су агенти СОЕ,5 који су обезбеђивали 1 Исто. 2 Исто. 3 Исто. 4 Исто. 5 „Управа за специјалне операције“ (The Special Operations Executive – SOE). Основана је јуна 1940. наређењем премијера Черчила. Управа је требало да врши саботаже против Немаца у окупираној Европи, да подржава и помаже групе отпора и прикупља податке о непријатељским снагама.


| 165

166 |

везу британске војске и партизана, касније тврдили да нису имали представу да те људе шаљу у смрт, ипак је више него извесно да је тајним службама било потпуно јасно каква ће бити њихова судбина.1 Ускоро је уследила велика ликвидација ратних заробљеника, уз садејство британских и југословенских снага. Таква одлука спроведена је у дело упркос томе што је 15. маја из Стејт департмента још једном захтевано да се поштује раније договорена савезничка политика. Зато је предаја изведена у тајности. Током 17. маја британски V корпус добио је дозволу да у Југославију врати све „југословенске националисте“ који се налазе на њиховој територији. Требало их је прво разоружати, „али им не рећи куда ће бити послати“. Према књизи депеша 26. дивизије Југословенске армије, Британци су их 17. маја обавестили да ће им бити предато „око 32 хиљаде усташа и четника“.2 Пуковник Бошко Шиљеговић, политички комесар IV армије 3 ЈА, одредио је посебну групу војника из III батаљона XI далматинске бригаде.4 Штаб ове бригаде упутио је сутрадан IV батаљон у место Подрошци, са задатком да осигура шири простор око железничке станице, а један вод је истурен у Јесенице да тамо осигура пријем заробљеника. Конкретан договор британске и југословенске стране постигнут је 19. маја 1945. године.5 Занимљиво је да је такође 19. маја Тито обавестио британског амбасадора Ралфа Стивенсона да је наредио јединицама Југословенске армије да се повуку на предратну граничну линију између Аустрије и Југославије: „Наредбу о повлачењу издали смо како бисмо до крајности удовољили жељама својих савезника, Велике Британије и 1 Х. Вилијамс, Падобранци, патриоти и партизани, стр. 291. 2 Staniša R. Vlahović, Anglo–jugoslovenski odnosi 1941–1948. Zbornik dokumenata iz Britanske arhive, Birmingham, 1985, стр. 357. 3 Бошко Шиљеговић (1915–1990), касније генерал–пуковник ЈНА и народни херој Југославије. 4 Jeданаеста далматинска ударна бригада формирана је у селу Козици на Биокову, 2. октобра 1943, као Биоковска бригада. При оснивању имала је три батаљона са око 800 бораца, а 10. октобра ушла је у састав 26. дивизије НОВЈ–a као њена 11. бригада. Учествовала је у свим важним борбама на западу Југославије на крају Другог светског рата. Према сведочењу Ивана Гугића, припадника ове јединице, по наређењу Душана Кораћа, политичког комесара 26. дивизије, од припадника ове бригаде формирана је посебна јединица (тзв. убилачка чета) која је одговорна за смрт више десетина хиљада људи. (http://www.pobijeni. info/povijesneokolnosti/clanak/29). 5 S. Vlahović, Anglo-jugoslovenski odnosi, стр. 357.


Сједињених Држава, не прејудицирајући коначно уређење граница са Аустријом, до којег ће доћи на мировној конференцији.“1 Предаја је извршена у периоду између 23. и 31. маја. Британска војна команда саопштила је 23. маја југословенским старешинама у овом логору да целокупно људство треба да буде спремно за покрет ради пребацивања у састав Истакнутог дела штаба Врховне команде Југословенске војске у Италији. Тако је створено уверење да се иде ка снагама под командом генерала Дамјановића. У међувремену је, на бројним локацијама, већ почела ликвидација раније заробљених. Први су стизали транспорти припадника хрватских снага. Истовремено, према договору са британским командама, партизанске снаге почеле су да се повлаче из овог дела Корушке у Југославији, са собом односећи и сав ратни плен који се могао наћи.2 Пре подне, 24. маја, команда 11. бригаде добила је наређење да за овај задатак остави један батаљон у Јесеницама, а остале снаге да предислоцира у Костањевицу на Красу. У Јесенице је стигла 1. бригада 16. војвођанске дивизије, која је требало да од 11. бригаде преузме дужност пријема заробљеника.3 Прва војвођанска бригада већ је била стигла и неки њени делови укључили су се у пријем или рад комисија на аустријској страни, како потврђује сећање једног њеног поручника који је касније пребегао Британцима. Међутим, три сата касније бригади је наређено да остане до даљег у Јесеницама. Комисија британске војске у „Марија Еленду“ предавала је партизанској комисији композицију. До 25. маја предато је око 16.200 заробљеника, у наредним данима још око 6.000, па се чини да је у тим данима испуњена договорена квота у испоруци заробљеника.4 Током 24. маја заробљеници су укрцавани и пребацивани камионима до железничке станице „Марија Еленд“ и вожени у правцу југословенске границе, а на вагонима су се изненада као стражари појавили до тада сакривени партизани. У овом првом таласу било је 3.000 српских „добровољаца“ (2, 3. и 4. пук СДК-а), 12.000 словеначких 1 Tito–Čerčil, стр. 544–555. 2 Бојан Б. Димитријевић, Грађански рат у миру. Улога армије и службе безбедности у обрачуну са политичким противницима Титовог режима 1944–1945, Београд, 2003, стр. 50. 3 Исто, стр. 51. 4 Исто, стр. 52–53.


| 167

168 |

домобрана (са породицама), 2.500 Хрвата и око 3.000 црногорских четника.1 У наредним данима предато је још најмање око 6.000 заробљених Југословена. У Розенбаху би улазили партизани и одузимали све оно што је било видно (махом сатове, накит, злато и друго). На станици у Хрушчици, у воз који би се зауставио, ускакали би партизани. Већ ту су одвођени официри и ликвидирани у оближњој шуми; официри 3. батаљона 1. војвођанске бригаде само из једне композиције ликвидирали су 54 заробљена официра, махом клањем, и тек по неким револверским метком. Закључно са 3. јуном укупно је било 16 композиција смрти.2 Паралелно са испоруком људи, кроз тунел су тутњале композиције с ратним пленом. У Операцијском дневнику 3. батаљона 1. војвођанске бригаде, за 23. мај 1945, стоји следећа белешка: „Место Марибор. Време сунчано. По наређењу штаба наше бригаде, батаљон је имао задатак ликвидирања народних издајника. Због извршавања постављеног задатка, није се никакав рад одвијао у току дана. Исхрана и здравствено стање батаљона су задовољавајући.“3 После кратких саслушања заробљени Словенци подељени су у групе А, Б и Ц. Они из групе Ц, којих је било највише, после краћег времена су убијени. Мањи део послат је на суђење пред војни суд. Заробљени Хрвати, Срби и Црногорци подељени су по окрузима и срезовима. Онда су официри Озне из појединачних срезова одлучивали о њиховој судбини. У тим мајским и јунским данима живот ратних заробљеника и цивила био је мало вредан, постојала је подела на леву и десну страну, на смрт или живот, у зависности од личне одлуке официра Озне, као и од личног познанства и предратних односа, односа у рату и после њега. Ликвидацију Словенаца у највећој мери изводиле су изабране јединице и појединци словеначке Озне и КНОЈ-а. Заробљене Хрвате, Србе и Црногорце већином су ликвидирали припадници Југословенске армије из других делова Југославије. Читава акција ликвидације неколико десетина хиљада људи за неколико дана у тадашњим условима не би била могућа без одлуке 1 Бранислав Ковачевић, Од Везировог до Зиданог моста, Трагична судбина црногорских четника у завршној фази рата 1944–1945, Београд, 1993, стр. 143–144. 2 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, стр. 53–54. 3 ВА, ВБА, К–20.


највиших политичара и официра, пре свега Тита. Он се тада налазио у Љубљани, са врхом Озне за Југославију, али и за Србију, Црну Гору, Хрватску и Словенију. То више него јасно говори ко је организовао ликвидацију југословенских заробљеника. Рапорт о овим догађајима Титу је 25. маја поднео тадашњи мајор Симо Дубајић, који је деценијама касније о томе причао: „Ишао сам у вилу код њега да известим шта је тамо било. Ја сам отишао, а онда су у мој хотел у Шентвиду дошли у пола ноћи Мачек [Иван Матија], Макс Баће, још неки од Црногораца, један од Ранковићевих помоћника. Мислим да је то био Јово Капичић. Тачно не знам. Они су мени рекли да их све треба гонити у Кочевски рог и ту побити.“1 На питање да ли је та наредба морала да стигне од Тита, Дубајић је одговорио: „Наравно. Нико такву није могао одлуку донети сем Тита.“2 Тито је у свом говору у Љубљани 26. маја послао више него јасну поруку о судбини ових људи: „Што се тиче ових издајника који су се нашли унутар наше земље, у сваком народу посебице – то је ствар прошлости. Рука правде, рука осветница нашег народа достигла их је већ огромну већину, а само један мали дио успио је побјећи под крило покровитеља ван наше земље. Ова мањина никада више неће да гледа ове наше дивне планине, наша цватућа поља. Ако би се то догодило, онда ће то бити врло кратког вијека.“3 1 Наведено према: Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, стр. 57. 2 Исто. – Симо Дубајић (Кистање, 1923. – Београд, 2009). Познат по томе што је као југословенски партизански официр учествовао у масакрима над антикомунистичким снагама и био први од учесника тих догађаја који је о томе јавно говорио. Дубајић је на крају Другог светског рата био командант Мотомеханизованог одреда IV армије ЈА. Са њиме је средином маја 1945. дошао на тадашњу југословенско-аустријску границу, где су му поверени заробљени припадници поражених формација (усташе, домобрани, српски и црногорски четници, словеначки белогардејци). Дубајић је, према каснијем сопственом сведочењу, добио задатак да их ликвидира у Кочевском рогу, што је и учинио у периоду до 5. јуна 1945. године. Касније је тврдио да је све време био „пијан“, али и да је наредио да се у јаму у коју су бачени лешеви додатно баца експлозив, „како нико не би остао жив“. Дубајић је пажњу југословенске јавности на себе први пут скренуо 1990. када је у интервјуу београдском недељнику Свет признао своје суделовање у масакру и рекао да је побио на „хиљаде усташа“. Објавио је 2006. књигу Живот, гријех и кајање: Од Кистања до Кочевског рога у којој је детаљно објаснио своје учешће у масакру, спомињући да је у томе учествовала и Милка Планинц, каснија југословенска премијерка. 3 J. B. Tito, Sabrana djela, XXVIII, стр. 78.


| 169

170 |

Из Јесеница транспорти су ишли до Крања. Ту су заробљеници сабрани у логор, а затим доведени у Шентвид, предграђе Љубљане, где се налазио логор отвореног типа. Заробљенике су повремено посећивали партизани (међу њима је било и Калмика), који су ишли од групице до групице и трпали у шаторска крила драгоцености које су заробљеници до тада успели да сакрију. Из група за стрељање издвојени су млађи од 18 година. Официр који је „преполовио“ број српских заробљеника „млађих од 18“, био је начелник Озне за Србију Слободан Пенезић Крцун. Остали су потерани даље пешке. Укрцани су у композиције, које су их одвезле на југозапад Словеније у беспутне шуме Кочевског рога. Словеначки домобрани камионима су пребачени од Кочевја. Њима су придружили и друге заробљене групе, као на пример из Шкофје Локе 500 заробљеника. На другој страни, за извршење „специјалног задатка“, 11. далматинска била је спремна. Негде пред поноћ мајора Симу Дубајића пробудили су (телефоном) „Ранковићеви помоћници“ и пренели му хитну наредбу и да се на Кочевском рогу отпочне са масовним стрељањем и ликвидацијама заробљених.1 Штабу 11. далматинске саопштено је 27. маја „да се бригада до даљњега ставља на располагање министарству народне одбране ДФЈ“. Према сећању већ спомињаног дезертера из ове јединице, то је значило да је чета егзекутора, која је вршила стрељања од 25. маја у Шентвиду, током 28. маја пребачена у Кочевје да тамо настави задатак. Њоме је командовао капетан Никола Марушић. Према том сведоку који је паковао униформе побијених (12 пуних вагона одеће), последња група стрељана је у суботу 9. јуна. То потврђује и један преживели словеначки „домобранац“, који је тога дана био стрељан и гурнут у јаму. Он је успут око стратишта препознао и неке словеначке официре – партизане.2 Зденко Завадлав, заменик начелника Озне за подручје Марибора, који је био задужен за организацију ликвидације заробљеника, накнадно је описао где су и како у мају 1945. ликвидације спроведене. Он спомиње „транспорте“ и „серијско стрељање“ заробљеника које су вршили Озна и КНОЈ; наводи да је наредба за елиминисање заробљеника стигла „с врха“, јер „непријатеља треба убијати без суђења“ док „револуција још траје“.3 1 Наведено према: Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, стр. 57–58. 2 Исто. 3 Наведено према: V. Geiger, Tito i likvidacija hrvatskih zarobljenika, стр. 33.


Једна група виших партизанских официра посетила је Кочевје 9. јуна. Они су отишли над јаму која је затим зарушена у неколико експлозија. Касније је организована игранка и забава за војнике чете која је извршила задатак: „У недељу ујутру у седам сати чета егзекутора је отишла возом на одмор на Блед. Нисам то знао тада, али сам о томе чуо много касније кад су се ове убојице вратиле у своје чете које су у међувремену послате у Македонију. Рекли су да су као награду за извршене масакре у Кочевју добили дванаест дана одмора на острву Блед, где им је додељен смештај у бившем луксузном хотелу. Имали су добру храну, пливали по језеру, једрили и гледали представе које је сваке вечери изводила аматерска позоришна трупа при штабу дивизије.“1 Са овим људима стрељана су и 73 свештеника, свештеномонашка лица и богослова Српске православне цркве из Црне Горе.2 Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) одведен је у Србију и, после малтретирања и мучења, убијен јуна 1945. код Аранђеловца, заједно са Луком Вукмановићем, рођеним братом истакнутог југословенског комунисте Светозара Вукмановића Темпа. О томе су одлуку донели пуковник Озне Владимир Роловић и командант I армије НОВЈ-а Пеко Дапчевић.3 Преживели ратни заробљеници упућивани су у заробљеничке логоре у Хрватској и Србији. О томе је Александра Ранковића 12. јуна 1945. известио совјетски пуковник Димитрије Георгијевић, специјални опуномоћеник Озне за Југославију, што је још једна потврда да су органи Озне били главни организатори масовне ликвидације, али и да је са тиме настављено и током јуна 1945. године. Он је саопштио да је 8. јуна почело „главно кретање“ колона ратних заробљеника „који су заробљени у Словенији и на границама 1 Наведено према: Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, стр. 59. 2 Б. Ковачевић, Од Везировог до Зиданог моста, стр. 136. 3 Александар Бајт, Берманов досије, Београд, 2006, стр. 824. – Светозар Вукмановић није сумњао у исправност такве одлуке, није хтео да интервенише за Луку, оца четворо деце, одбио је да изда пропусницу њиховом брату од стрица Милу Вукмановићу који је хтео да иде у Словенију и да спаси Луку („Нећу, што је тражио, то је и нашао“), чак је био врло груб и према својој мајци. О томе је у мемоарима накнадно писао: „Са мајком нијесам хтио да разговарам о Луки. Она се није усуђивала ни да га помене преда мном. Само једном је покушала да ми каже како није био с окупаторима, али је сам је грубо прекинуо и рекао да га више не помиње у мом присуству ако жели да будемо заједно. Није га више помињала.“ (С. Вукмановић, Револуција која тече. Мемоари, књига 2, Београд, 1971, стр. 13–14).


| 171

172 |

Аустрије, остале су мање групе које се налазе на проматрању – чишћењу или на евентуалним радовима који носе временски карактер: оправка пруга, мостова, цеста“.1 У логоре у Хрватској требало је сместити 50.175 заробљеника (22.905 Немаца), у Војводини 56.846 заробљеника (10.000 Немаца): „Од заробљених домобрана и усташа, после извршеног чишћења, предато је допунским јединицама II армије – 43.901. Око 15.000–20.000 ратних заробљеника налазило се на разним радовима, као и чишћењу, у местима Марибор, Цеље, Зидани Мост, Загреб, Самобор, Дуго Село, Сисак и Петриња. [...] С официрима из Озне додељеним у логорима, ја сам лично свакоме одређеном официру дао потребне инструкције за рад у логорима са заробљеницима. Такође, провео сам једно саветовање са официрима Озне који су додељени по областима II армије. До сада рад свих официра Озне по логорима сконцентрисао се на смештај заробљеника и њихову класификацију према делима и родовима војске. Већина рада Озне била је код домобрана, на њиховом испитивању и чишћењу од усташа из разлога да би се исти што пре предали Допунским јединицама.“2 У реферату из марта 1946. Александар Ранковић је истакао да је у је том тренутку у Југославији било 19 казнено-поправних домова и завода за присилни рад, 49 окружних и 265 среских затвора. У њима је било „свега“ 22.578 осуђеника, од којих је 5.197 било у среским и окружним затворима. Остали, 17.381 лице било је распоређено овако: Србија 6.362, Хрватска 6.669, Словенија 1.430, Босна и Херцеговина 1.711, Македонија 946 и Црна Гора 323.3 Према подацима Контраобавештајне службе ЈА, на дан 23. новембра 1946. стање „затвора за унутрашње непријатеље“ било је следеће: „Сисак (3.000), Карловац, Госпић, Сушак, Волоско, Дубровник, Сплит, Шибеник, Задар, Огулин, Пожаревац (4.800), Крагујевац, Никшић, Котор, Цетиње, Титоград, Бијело Поље, Нови Пазар, Косовска Митровица, Урошевац, Призрен, Пећ, Приштина, Нови Сад, Сомбор, Суботица, Петровград, Штип, Титов Велес, Скопље, Идризово, Куманово, Битољ, Струга, Кичево.“4 1 2 3 4

Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 211. Исто, стр. 214. Народна армија, 26. март 1946. ВА, ВБА, К–11, Ф–11.


Истовремено је у току 1946, због оптужби за шпијунажу у јединицама и установама Југословенске армије, ухапшено 7.104 лица – 432 официра, 219 подофицира, 6.093 војника и 354 цивила.1 На крају 1946. „решена“ је судбина заробљеника у Словенији. Није најјасније како је то изведено, али једна наредба мајора Лазе Видовића, шефа КОС-а при IV армији ЈА, много говори о томе. Мајор Видовић је већ имао репутацију официра који је без много размишљања спроводио директиве врха Озне у Хрватској крајем 1945. године. У наредби „Одсеку КОС-а“, у 26. бригади IV армије од 3. октобра 1946, он је истакао следеће: „Достављамо вам наредбу Генералштаба бр. 369,2 са којом треба упознати све официре КОС-а виших јединица, с тим да воде контролу да се она спроведе у живот. Споразумно са штабовима, приступите одмах чишћењу свих заробљеника. Штаб у том правцу нека изда наређење да се одстране и сви заробљеници који раде око исхране, у апотекама, у штабовима, а и другим опасним мјестима, што се види из наређења Генералштаба.“3 •••

Масовне ликвидације поражених снага карактеристичне су за многе земље на крају Другог светског рата. Историчари који се тиме баве имају обичај да пишу о томе да ономе коме припада ратна слава припада и стид због нехуманих и нечовечних дела која су починили над незаштићеним људима, вођени наводним „вишим циљевима“. У југословенском случају у питању је била смишљена и добро организована политика уништења „класног непријатеља“, „издајника народа и државе“, односно, сузбијања било какве идеје о неком отпору „новом поретку“ у Југославији. Да су југословенске власти врло добро знале шта раде, показује тек неколико сачуваних докумената. Посредно знамо да је Александар Ранковић, већ 18. маја 1945, донео наредбу о потреби одстрањивања и разарања гробова немачких и других окупаторских војника „и њихових сарадника“ како би се о њима избрисао сваки траг. То наређење су појединачни федерални министри, у целости или скраћено, послали нижим органима власти. Тако је 1 ВА, ВБА, К–7. 2 Ова наредба није сачувана. 3 ВА, ВБА, К–11, Ф–1.


| 173

174 |

Зоран Полич, министар унутрашњих послова Словеније, 12. јуна донео наредбу намењену свим окружним народноослободилачким одборима, у којој се, између осталог, каже: „Зато је савезно министарство за унутрашње послове издало, 18. маја 1945, наређење по којем народноослободилачки одбори треба да учине све што је потребно да одмах уклоне (сравне са земљом) сва гробља, као и појединачне гробове окупатора и домаћих издајника, и да се на тај начин избришу сви трагови о њима.“1 Едвард Кардељ, тада потпредседник владе ДФЈ и министар за Конституанту, критиковао је 25. јуна 1945. Бориса Кидрича, председника словеначке владе, због спорог „чишћења“ заробљеника: „Најкасније у току три седмице распустиће се судови националне части, војни судови ће судити само војним лицима, све друго ће преузети редовни судови. Прогласиће се нова амнестија. Зато немате више никаквог разлога тако спором чишћењу као до сада.“2 Последице рата у Југославији биле су више него страшне, а послератна убиства су само појачавала ту страхоту. Демонстрирањем „револуционарне правде“, разорена је морална и биолошка основа друштва. Од стратишта и масовних гробница по аустријским и словеначким шумама и јаругама, у Хрватској се највише чуло за Блајбург, у Црној Гори за Зидани Мост, у Словенији и Србији за Кочевски рог. То су постале метафоре за масовно страдање, али и за тешки морални пораз врха КПЈ, који никада није био ни признат, ни јавно саопштен. Према изјави Андрије Мугоше црногорском историчару Браниславу Ковачевићу из 1987, у партијским и државним руководствима није се разговарало о злочинима према идеолошким противницима. Ћутањем победника затирало се сећање на сопствена недела. На једном састанку организационих секретара републичких, односно покрајинских партијских организација почетком 1948. којим је руководио Александар Ранковић а присуствовао и Тито, Андрија Мугоша (организациони секретар Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору) предложио је критички осврт на сопствене грешке учињене у рату и одмах после ослобођења, када су почињене бројне неправде, па и убиства невиних људи. Предложио је и да се 1 Наведено према: Mitja Ferenc, „Istraživanje prikrivenih grobnica u Sloveniji“, Istorija 20. veka, 1/2010, стр. 13. 2 Исто, стр. 12.


недужне породице ослободе непостојеће кривице, као и да им се врате неправедно конфискована добра. Мугоша је то образложио чињеницом да је Црна Гора мала и да се у њој тачно зна да ли је неко оправдано или неоправдано ликвидиран: „Чим сам завршио своје гласно размишљање, Тито је енергично реаговао: ’Нема ревизије’. Од тада више нико никада није на било којем партијском или државном нивоу поставио то питање.“1 У послератној Југославији жртве су систематски брисане из јавног сећања. Злочини, које је нова југословенска власт починила над својим држављанима, масовна убиства лица проглашених кривим ван суда, додатно су потенцирани наређењима о ћутњи и одузимању права на гробно место. Масовне гробнице, појединачни гробови и жртве једноставно нису смели да постоје. Гробнице су биле разорене, прикривене, уништене. Преко њих су грађене градске депоније, стамбене зграде или ауто-путеви. У Словенији, делимично и Хрватској, доста је урађено на њиховом проналажењу и идентификовању жртава. У Србији је завет ћутања и даље на снази, посебно код левичарске интелигенције. Наратив о „издајницима“ и „народним непријатељима“ има исти значај и снагу који је имао и у ратним годинама. Из историје је познато да ниједно сакривање злочина не може да остане заувек тајна, па тако ни судбина жртава југословенског комунизма није остала сакривена. Затвореници који су успели да побегну из логора, а посебно они који су преживели стрељања, о томе су говорили родбини и пријатељима; о њиховој судбини нашироко се писало у емиграцији. Зато је, на пример, у близини гробница у Словенији, посебно масовних и посећенијих, словеначка Државна безбедност, 80-их година 20. века, још увек вребала ко обилази места где би требало да се налазе остаци жртава. То се посебно радило пред Дан мртвих (1. новембар). Али, како закључује М. Ференц, ако се у словеначкој јавности 20 година после злочина о томе само шапутало, после 30 година први пут јавно проговорило, после 40 година знало за пет или шест масовних гробница, после 50 година њихов број повећао се за десет пута, а у 2010. пописано је 600 непознатих – прећутаних гробница.2

1 Наведено према: V. Koprivica, Od Vezirovog do Zidanog mosta. 2 M. Ferenc, Istraživanje prikrivenih grobnica, стр. 14–15.


| 175

vi. одбрана поретка

Иако је основана док је рат још трајао, било је јасно да је Озна претеча целокупног система државне безбедности, који ће се касније све више изграђивати и бити један од најважнијих ослонаца тоталитарне власти Комунистичке партије Југославије. Као и у Совјетском Савезу, тајна полиција представљала је „исукани мач“, „најреволуционарнији и најборбенији орган за чување великих тековина наше револуције“. Озна је добијала епитете као што су „херојска управа на челу са другом Марком“ или „једна од најлепших тековина велике народноослободилачке борбе наших народа“.1 Одмах по окончању ратних дејстава у Југославији, Озна се, у заједници са осталим органима репресије, „бацила“ у лов на унутрашње непријатеље, односно на сузбијање било каквог опозиционог рада или јавног испољавања незадовољства новим политичким поретком. Репресија и злочини над пораженим непријатељима вршени су на основу донетих одлука, уредби и закона или директног и индиректног налога КПЈ. Намера да Озна буде „сила изнад закона“, у првим послератним данима огледала се и у томе што је за сваког ухапшеног, када је он предаван војном суду, предлагана и казна, најчешће смртна. Када то не би било прихваћено, уследили би жестоки протести и улагани напори да се воља Озне реализује . У борби против одметника, после 1945, ослободиоци су се ослањали на најразноврсније методе: проширивали су круг информатора, расељавали читава села, стрељали најпознатије јатаке, забрањивали ноћно кретање у одређеним рејонима, ускраћивали следовање хране појединцима, али и сумњивим засеоцима или читавим селима на које се сумњало да су у вези са „бандитима“; конфискована је имовина, мобилисано сеоско становништво. Страх 1 Политика, 25. март 1946, стр. 1.


178 |

новог режима био је разумљив: одметничке групе могле би бити окидач будуће експлозије ако дође до спољне интервенције. Озна је приликом прогона остатака националних снага и хватања дезертера користила више метода, а најчешће притисак на њихове породице или јатаке како би продрла у групе на терену. Органи безбедности успевали су да придобију и поједине припаднике илегалних група, уз обећање поштеде живота или неку другу накнаду. У тим акцијама није било оригиналности, примењиван је совјетски модел који је Озна само преузела: врбовање једног од лидера побуњеничког покрета након његовог хапшења, припремање групе лажних одметника из редова поузданих официра државне безбедности, излазак групе на терен уз пратњу заврбованог члана итд. Тако је 13. марта 1946. ухапшен генерал Драгољуб Михаиловић. Акција изузетно је подсећала на методе које је НКВД, током 1944/1945, навелико користио за борбу против старешина Организације украјинских националиста (ОУН – УПА). У питању су биле „конспиративно-извиђачке групе“, формиране и коришћене најпре против лидера украјинских антикомуниста, а касније и у балтичким републикама и Пољској.1 Шему коју су још у пролеће 1944. разрадили високи официри НКВД-а искористио је Слободан Пенезић када је припремао операцију хапшења генерала Драгољуба Михаиловића.2 У првом периоду после рата Озна је имала праксу да јавно изложи тело ликвидираног одметника, посебно ако је он наносио доста муке потерним органима. Тако би удаљена среска места знала да освану са побијеним „народним непријатељима“, јавно изложеним, чија би тела остала разасута по трговима и пијацама, и тако утеривала страх „реакцији“, односно јасно опомињала све „колебљивце“ у то чија је победа. Осим тога, на тај начин се и народу показивало да је одметницима дошао крај. •••

У јуну, или најкасније почетком јула 1945, одржан је састанак републичких јавних тужилаца. Милош Минић је о том састанку, на тражење Александра Ранковића, обавестио ЦК КПЈ. Минић 1 А. Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији, стр. 364. 2 Опширније о томе видети: К. Николић, Б. Димитријевић, „Zarobljavanje i streljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. Nova saznanja o arhivskoj građi“, Istorija 20. veka, 2/2009, стр. 9–20.


је и даље био „на вези“ у Озни, а свој извештај послао је само о делу састанка који се односио на Озну, а на основу реферата који је поднео Јосиф Маловић, његов заменик. Маловић је у свом реферату констатовао да постоји неразумевање и несагласност између Озне и јавних тужилаца свуда изузев у Србији. Јаков Блажевић је рекао да у Хрватској постоји несагласност између јавних тужилаца и руководилаца Озне јер нису постојала никаква упутства о њиховом односу, а да су за све криви органи Озне, посебно због дешавања у Загребу. Блажевић је рекао да никаквих проблема у граду није било док су у њему биле оперативне јединице НОВЈ-а, а када су ушле јединице Озне, дошло је до пљачке „на све стране“, масовних хапшења и „нестајања многих лица“. На интервенције јавних тужилаца одговора није било, „конспирисало се и мистифицирало“.1 Ни Живко Жижић, црногорски јавни тужилац, није био задовољан сарадњом са Озном, јер му је начелник црногорске Озне рекао да не може да му доставља никакве податке. О Озни су похвално говорили тужиоци из Босне и Херцеговине и Македоније. На крају је говорио и Минић; рекао је да су тужиоци у Србији млади и непроверени, да су сви постали чланови КПЈ тек после ослобођења, па ипак између њих и органа Озне није долазило ни до каквих спорова. Минић је као негативну тенденцију означио настојања појединих тужилаца да постану нека врста контроле над државним органима. Он им је објаснио какав однос треба да имају према Озни: „Наиме, да морају показати разумевање да је Озна наша необично важна државна организација која се по својој природи, по своме карактеру, по својим задацима, разликује од других наших установа, па је зато неправилно инсистирати да Озна мора јавног тужиоца упознати са свим што он буде захтевао, још више да би сваки начелник Озне направио крупну погрешку ако би упознавао јавног тужиоца са стварима конспиративног карактера, да би се он у том случају огрешио о принципе на којима се Озна заснива. Зато не треба за њих да буде нимало увредљиво ако у неким случајевима не добију на своју интервенцију одговор. Нека знају да се у таквим случајевима ради о стварима конспиративне природе и нека имају поверења у начелнике Озне који знају да су чланови наше партије, и то изабрани између најбољих, проверени чланови 1 Тито – строго поверљиво, стр. 175–176.


| 179

180 |

Партије од којих се не може очекивати да ће самовољно и злонамерно радити противзаконито.“1 Минић је Ранковића обавестио да су га Блажевић, Жижић и Јоже Вилфан, савезни јавни тужилац, критиковали због ових ставова, говорили су да се он залаже за самовољу руководилаца Озне јер не постоји никаква законска контрола њиховог рада. Минићево излагање оцењено је као изигравање закона. Минић им је без имало двојбе одговорио да за њега закон није фетиш, да он неће одступати од свог мишљења јер то намећу конкретни услови, а сви руководиоци Озне били су проверени кадрови, и у Србији није забележен ниједан њихов незаконити поступак. На крају је одлучено да у случају неслагања јавних тужилаца округа и начелника Озне, по појединим конкретним питањима, спор реши републички тужилац с републичким начелником Озне: „После завршеног састанка ја сам размишљао о закључку донетом по питању примене инструкције за Озну, па сам закључио да никако не могу одустати од тога да извесне начелнике Озне не опоменем, преко начелника Озне за Србију, да према свим слабијим тужиоцима буду резервисанији, те да решавање евентуалних спорова између јавних тужилаца округа и начелника Озне на тај начин буде пренесено на федерална руководства ових двеју установа. Због тога сам отишао код начелника Озне за Србију, друга Крцуна, па смо заједно решили да по том питању тражимо савет и упутства од друга Марка. На крају, могу да кажем да друг Блажевић има неправилан однос према Озни и да због тога постоји неправилан однос према Озни и код појединих јавних тужилаца округа у Хрватској, баш зато што сматрају да пред јавним тужиоцем морају бити отворена врата сваке државне установе, па и Озне. Према утиску који сам стекао, мишљења сам да је схватање друга Блажевића по овом питању некомунистичко, да се заснива на заборављању да наша партија руководи како јавним тужилаштвом тако и Озном, тако и свим другим државним установама. Исто мишљење имам и о схватању друга Жижића и друга Вилфана, мада њихова мишљења нису била тако јасно исказана нити опширно изложена, као што је то случај са другом Блажевићем.“2 Одмах по окончању ратних операција дефинисани су политички задаци Југословенске армије. Њих је требало да спроведе КПЈ 1 Исто, стр. 177. 2 Исто, стр. 178–179.


преко својих трансмисија, укључујући и Озну. Требало је створити дисциплиновану и модерну армију. Зато је формирана институција политичког одељења у армијским јединицама, а њен начелник истовремено је био и шеф партијске организације. Политичко одељење имало је четири пододељења (политичко, инструкторско, агитационо-пропагандно и кадровско). Начелника политичког одељења постављао је директно Генералштаб: „Ниједном јединицом наше армије не руководе више централни и покрајински комитети федералних јединица. Ћелија не постоји више у чети, него само у батаљону, а по четама се формирају партијски одељци. Све команде места, подручја и разних војних база у нашој земљи укидају се и формира се шест армијских области и 27 војних подручја. До 1. јула 1945. мора да буде готова организациона формација наше армије. Официри Озне треба да се васпитају у општој култури и стручно по својој грани, а такође и по војничкој и политичкој наобразби. Наши официри у свом стручном и општем образовању приступају некако неодлучно, а донекле и аљкаво.“1 Посебно је требало водити рачуна о „моралном лику“ официра ЈА, јер је одмах по завршетку рата, у мирнодопском животу, долазило до многих скандала, и то посебно са женама: „Многи наши другови остављају своје жене, па чак и децу, с којима су се раније или прије рата оженили, а узимају друге јер тобож не одговарају њиховом нивоу политичког и културног развитка. Остареле су и нису лепе и слично. Често пута не гледају са киме ће да се жене и узимају разне чаршијске проститутке које су у моралном погледу испод сваке критике. Озна треба да буде у пуној сарадњи са комесарима јединице. Она треба да пружи пуно података о стању јединице. Озна то може најбоље јер има свој добар апарат и непристрасна је. Озна се мора свуда умешати тамо где види да је контрола слаба. Наши официри отуђују се од своје војске, а официри и војници отуђују се од свога народа. Немају више наши официри и војници оне љубави и топлине према нашем народу као што смо га имали за време партизанског рата. Питање популаризације наше армије врло је важно.“2 Рад Озне највише је зависио од добро организоване мреже агената и повереника: „Агентурно-повереничка мрежа има огроман значај за нас, како у миру тако и у рату за откривање и проналажење 1 ВА, ВБА, К–20. Наређење из јуна 1945. 2 Исто.


| 181

182 |

антинародних елемената. Она је нераздвојиви део наше организације, наше очи и уши. Наш рад се не може замислити без добро организоване агентурне мреже. Наш успех у раду зависи од наше мреже, до тога како смо је поставили, где се она налази и како руководимо њом. Преко агентуре сазнајемо и упознајемо се са нашим непријатељима, његовим намерама и плановима, непријатељском организацијом, структуром саме организације, упознајемо се с методама борбе које непријатељ спроводи према нама, откривамо канале и везе непријатељских лица и организација, како унутар земље, тако и са иностранством. Агентура има огроман значај како у миру тако и у рату. У мирном периоду наша агентура помаже државном апарату и нашем руководству у спровођењу своје линије рада и своје политике. У време рата значај агентуре и њена улога је много већа.“1 Обавештајна служба имала је два дела: офанзивни (агентурно-повереничка обавештајна мрежа за иностранство) и дефанзивни (контраобавештајна агентурно-повереничка мрежа у Југославији). Повереничка мрежа имала је три основне групе: повереник, резидент и агент. Они су се постављали у свим „надлештвима, установама, војним јединицама и местима где непријатељ има погодно тле и може да развије своју активност“. Повереници су морали да буду „врло бистри, окретни, проницљиви и интелигентни да би могли да се развијају у нашој служби и одговарају задацима које ми постављамо пред њих; одани, поверљиви, строго конспиративни и да имају воље за рад у Озни. Повереници не морају да буду комунисти или руководиоци него могу да буду и обични људи, патриоте и сви поштени, а нарочито тежити да се пронађу људи који одговарају свим условима за повереника.“2 Још у својој раној фази, Озна се профилисала као организација која је намеравала да контролише целокупно друштво, и то у свим његовим сегментима и на свим нивоима. И овде је улога повереника била најважнија. Он је био тајни сарадник који је живео и радио у једној средини (у фабрици, школи, селу, војсци итд.) и обавештавао органе Озне о свему: о људима с којима се сусретао, о њиховим политичким убеђењима, о њиховом односу према новој власти: „Живећи у једној средини, повереници нам региструју све појаве које за нас имају интереса а које они уочавају посматрајући ту средину. Јављају 1 Исто. 2 Исто.


нам о држању појединих људи, разговорима који се воде, обавештавају нас о томе како реагирају појединци и лица која нас интересују. Обавештавају нас о реагирању на поједине политичке догађаје, о држању и одговорности људи на службеној дужности, о томе да ли врше злоупотребе, крађе и друге недозвољене ствари. Преко повереника ми добијамо тачну слику живота и рада и настројења људи на једном месту. Повереници нам конкретно указују ко се непријатељски изражава према нама, ко проводи непријатељску пропаганду, ко саботира, ко врши разорни рад према нама. Преко повереника ми будно пратимо кретање сваког човека, у првом реду људи који су сада непријатељски расположени према нама и који донекле већ разорно раде, а поред овога будно пратимо живот и кретање сваког човека који нам по своме ранијем убеђењу, положају и материјалном стању може бити непријатељ, а то су чланови бивших реакционарних партија, бивши југословенски официри, бивши државни функционери, индустријалци, велетрговци, велики поседници, свештенство. Ово из разлога што горе наведена лица, уколико сада активно непријатељски не раде према нама, то ће се наш непријатељ обраћати на њих, повезивати се са њима и исти се повремено могу активирати. На тај начин ми на време хватамо непријатеља и онемогућавамо његово удруживање у борби против нас.“1 За поверенике је требало узимати само одане људе, и то оне који ће „са вољом да раде за нас“. Требало је да ти људи као своју моралну и друштвену обавезу прихвате рад за Озну, како би помогли у борби против заједничког непријатеља: „То је први и најважнији услов. Поред овога, нужно је да је повереник политички уздигнут, да схваћа и разумије политику наше владе и да према њој зна саобразити свој рад и држање, треба да буде интелигентан, сналажљив, да зна да заинтересује људе, да умије стећи симпатије код људи, да зна повести интересантан разговор, да уочи шта је за нас интересантно, да зна осјетити и најситније промене, да има оштро око да му се ни најмањи преступ који осети у раду других не измакне, не испусти из вида. Треба да буде хитар да би предухитрио непријатеља. Треба да је конспиративан, да умије чувати тајну својега рада у вези са Озном. Повереник мора да буде искрен према нама, да нас о свему тачно обавештава, мора да буде објективан да у извештајима износи ствари онакве какве су и како су се десиле. Повереника врбујемо из редова 1 Исто.


| 183

184 |

патриота, врбујемо га из свих слојева, но углавном људи који су блиски нашем покрету. Најзгодније је приликом врбовања одабрати људе који су учествовали у борби против непријатеља, који су из сиромашних породица, који су настрадали од нашег непријатеља.“1 Резидент је морао да испуњава све услове као и повереник, али је морао да буде и стручнији и политички образованији: „Он мора бити на вишем нивоу општег војнополитичког стручног знања да би могао правилно преносити или давати упутства поверенику која добија од официра Озне. Резидент не врши врбовање повереника, већ га официр Озне заврбује и везује за резидента, зато што официр Озне има много више смисла и рутине за то. Резидент подноси официру Озне усмене извештаје, по којима заједнички продискутују и на које официр Озне да своје примедбе, и на основу њих стварају план за даље задатке. Резиденте можемо имати и мушке и женске.“2 Задатак агента био је најкомпликованији. Он је требало да продре унутар „непријатељске организације“ и доставља обавештења о њеном раду: „Агент се увек врбује из непријатељске средине. Тражићемо човека који има слабости у личном животу било да много воли своју децу, жену, било да је слабић, и такав ће нам бити најподеснији за врбовање. Руководиоца непријатељских организација никад не врбујемо, јeр је он наш непомирљиви непријатељ и неће никад пристати на рад за Озну. Узимамо људе који су били чланови реакционарних партија, учествовали у борби против нас, сарађивали са окупатором. Пре врбовања припремамо добро компромитујући материјал против њега, на конспиративан начин позивамо га код себе, али не у просторије Озне и у виду саслушања припремамо врбовање.“3 Агент, кога је требало убацити у такве групе, морао је са собом да има одговарајући „компромитујући материјал“ којим би доказао да је био стварни непријатељ нове власти, да лако може да докаже да је био у четницима или усташама, на пример. Врбовање људи из „непријатељске групе“ захтевало је сложенији поступак: „Кад хоћемо да заврбујемо агента, хапсимо га или приводимо на саслушање, предочимо му све што знамо о њему и у каквој се опасности налази. Кад му све то предочимо, приступимо заврбовању, тј. ослободимо га одговорности, с тим што ће у непријатељској организацији или 1 Исто. 2 Исто. 3 Исто.


групи којој он припада од тог момента па убудуће радити за нас. Он потписује писмену обвезницу да ће нас верно и одано служити и да нас неће обманути. Уколико он на то не пристане, узима се у поступак за његова дела. Кад смо агента заврбовали и шаљемо га на задатак, обавезујемо га да нас мора обавештавати о непријатељској групи или организацији. Кад се приступи хапшењу групе коју су разрађивали, хапсиш и агента ако се друкчије не може. Зато агент не сме да делује провокаторски, да подстрекује на рад и акције, већ просто налази се у организацији као човек кога су они примили. Остаје краће време у затвору и ми га као човека за кога нема довољно доказног материјала да је наш озбиљни непријатељ пуштамо на слободу и поново му дајемо нове задатке. Агентом лично руководи официр Озне. Агент се мора чувати да се никад по могућности не дешифрује као такав. Зашто? Зато јер би на тај начин открили њега, изгубили једног агента и дешифровали метод читавог нашег рада.“1 Када би био заробљен бивши четник, на пример, постављало му се двадесет следећих питања: када је ступио у четничку организацију; ко га је уписао у четнике; које терене је обишао у рату; ко су му били команданти; у којим је борбама учествовао; формални резултат борбе; које дужности је обављао у четничким организацијама; како се зове вођа „црне тројке“; кога зна од четника да је убијао и „клао“ (кога је убио, заклао, када и где); ко је издавао наређења за убијање и „клање“; кога зна да је батинао, пљачкао и палио; које су ствари највише пљачкали; зна ли кога да је силовао жене; за кога зна да је као четник слободно одлазио у градове; зна ли кога да је ишао на преговоре са окупаторским властима; зна ли неку поверљиву личност из организације; које све четничке официре зна; зна ли које ближе цивилне сараднике; кога су оставили од поверљивих људи на терену; да ли су ишли по патролама на терен.2 Посебан део овог елабората посвећен је „контраобавештајној агентури“. Она је дефинисана као широка мрежа тајних органа који се стварају широм Југославије са задатком заштите државе од деловања страних обавештајних служби и „непријатељских“ појединаца и агената: „Контраобавештајна агентура служи нам да откривамо непријатељска лица и агенте који су већ продрли у наш државни апарат. Контраобавештајна агентура има за задатак откривање 1 Исто. 2 ВА. ВБА, К–22.


| 185

186 |

антинародних елемената разних реакционара из бивше Југославије и онемогућавање њиховог противнародног рада. Пошто јој је задатак да се у земљи бори против сваког непријатељског рада, било споља или изнутра, то се назва дефанзивна, а њен офанзивни карактер састоји се у томе што преко контраобавештајне агентуре тражимо и откривамо непријатеља, правилно и на време реагујемо на сваку нездраву појаву и тражимо у тим нездравим и за нас штетним појавама непријатељско деловање.“1 Занимљиво је да се Тито у једном тренутку јавно осврнуо на рад Озне. Учинио је то 7. маја 1945. на великом митингу на Космају који је био посвећен годишњици формирања Космајског посавског партизанског одреда. Тада је рекао како „има гласова“ да треба распустити војску и ликвидирати Озну. Његова порука била је следећа: „И ја сам некада желио да се ликвидира жандармерија. Али, нека се заносе таквим илузијама. Народна заштита јесте уистину онај орган безбједности народа који је потекао из народа. Ако ови органи тјерају страх у кости некима тамо, ми нисмо криви. Напротив, то је још позитивна ствар. Ако они тјерају страх у кости онима којима се не свиђа таква Југослaвија, то је онда на корист нашег народа. Никада ми то нећемо учинити и никада нећемо послушати такве савјете.“2 Током целе 1945. Озна се бавила дезертерством из „непријатељских“ побуда. О томе су у елаборату КОС-а из 1954. саопштени следећи подаци: „У 8. дивизији II армије пред изборе 1945. откривена је група од седам лица која су имала намеру побећи са оружјем и придружити се крижарима. У 32. дивизији исте армије у том периоду је откривена група од пет официра, коју је предводио потпоручник Самослијевић, а који су се спремали за бекство у циљу да се преко Македоније повежу са балистима. У 34. дивизији је откривена група бившег домобранског поручника Марић Данијела, са четири домобранска официра и подофицира који су имали намеру побећи у шуму, с тим да би претходно организовали у јединици побуну и ликвидирали штаб. Марић је одржавао везу са клерофашистима у Загребу и покушао је приликом истраге побећи, али је убијен. У VI корпусу армије је почетком 1945. Озна открила седам организатора дезертерства и иницијатора ширења алармантних вести, а другом половином 1945. се у 45. дивизији, дислоцираној у Словенији, група 1 Исто. 2 J. B. Tito, Sabrana djela, XXIX, Beograd, 1989, стр. 9.


од 17 лица спремала за бекство Енглезима. Ухапшени су. У V армији, у 22. дивизији је другом половином 1945. откривен рад групе од 14 лица, на челу са Стојановић Симом, која су се спремала за бекство. Четворици је то успело, али су остали ухапшени. У 38. дивизији VI армије је група од осам хоџа, априла 1944, радила на организовању бекства међу Шиптарима, који су благовремено у овоме спречени хапшењем. У 28. дивизији исте армије откривено је током 1945. група са по 15 до 20 људи, који су сви радили на линији дезертерства из армије. У I тенковској дивизији, Мустафа Јакутовић, бивши усташа, који је заробљен од наших јединица, окупио је око себе групу војника, раније припадника непријатељских формација. Причама да ће бити побијени пре избора и да им је једини спас бекство преко границе, стварао је незадовољство и успео придобити око 15 лица за бекство. Група је на време откривена. У болници III тенковске дивизије организовала је група од 15 четничких елемената, под руководством Симић Стојана, бекство у шуму, али су такође на време откривени. Из штаба Тенковске армије намеравали су бежати у Трст двојица официра од којих је један претходно био повезан са енглеским представницима. Против организатора дезертерства примењиване су оштре мере, обично су стрељани или суђени на дугогодишње издржавање казне. Поред тога, оштре мере предузимане су против лица која су по неколико пута дезертирала и била враћена у јединицу. После енергичних и свестраних мера против овог проблема, дезертерство је у другој половини 1945. знатно смањено, а нашто је утицао и свршетак рата“.1 Као други вид „непријатељског рада“ у време када су јединице ЈА имале борбе, било је саморањавања. О томе је у овом елаборату речено следеће: „У неким јединицама I армије била је карактеристична та појава у време стабилизације Сремског фронта, када су та кривична дела чинили малодушни елементи због страха од жестоких борби. Тако је у 1. пролетерској дивизији у кратком периоду стрељано осам бораца, у 21. дивизији три, у 5. дивизији три и у 6. пролетерској осам бораца због саморањавања. Овако оштрим мерама појава је у тим јединицима у великом мери сузбијена. Такође је у неким јединицама VI армије у једном периоду та појава заузела ширег маха. У априлу је у 27. дивизији стрељано 15 организатора тих дела.“2 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. 2 Исто.


| 187

188 |

Поред ових форми рада „непријатеља“, у свим јединицама осетило се и „непријатељско“ изјашњавање и пропаганда. У накнадној анализи КОС-а о томе је речено следеће: „Интензитет те делатности зависио је од појединих догађаја као што су формирање Владе Тито– Шубашић, затим избори за Народну скупштину, проблем Трста. Нарочито је запажено у јединицама ширење шовинизма, затим прочетничка пропаганда на линији одбране краља и фаворизовање Енглеза. Даље, било је парола против нове армије у виду блаћења руководиоца, иступање против Комунистичке партије и политичких руководиоца, затим проусташко и клерофашистичко иступање. Оваквим делима највише су се истицали разни интелектуалци из грађанске средине, представници бивших повлашћених класа, један део официра БЈВ и припадници квислиншких формација. На линији тог деловања било је више случајева групне активности. Наводимо неке од бројних случајева откривених непријатеља који су деловали у тој форми, из којих ће се видети и садржај њиховог иступања и њихови циљеви. У октобру 1944. откривена је на Бродском подручју четничка организација тзв. Т.А.К.О. (тајна антикомунистичка организација), која је била руковођена од стране Гестапоа, преко Стеве Драгојловића, из Осијека. Видно место у организацији заузимали су Богдан Миросављевић, Никола Видовић, Вито Шувак и др., који су сви били на дужностима у Команди подручја. Организација је створена по узору илегалних ћелија КП, чланови су се редовно састајали, ширили су пропаганду за повратак краља, распиривали мржњу према Хрватима, стварали нерасположење према руководиоцима и НОР-у и спремали се за диверзионе подухвате. Похапшено је 25 људи, од којих је осам осуђено на смрт, неки на теже временске казне, а остали, за које се испоставило да су заведени, кажњени су другим казнама. [...] У јединицама у Србији било је такође почетком 1945. знатног непријатељског деловања, изразито четничког карактера. Највише таквих појава било је у 47. дивизији, из које је највећи део људства дошао из крајева где су у току рата доминирали четници. Највише парола било је у смислу да овако не може остати јер ће сви Срби изгинути, затим ’одакле Тито као Хрват може бити господар Србима’, ’на изборима ће 80% гласати за краља’, ’Недић и Дража имају заслуге за спас српства’, ’доћи ће до рата између Русије и Енглеске јер Енглези неће дозволити да владају Козаци’. У 2. дивизији V армије откривена је другом половином 1945. група официра БЈВ, под руководством капетана Стојиљковића, која је стварала организацију ’Бели


орао’. Главна им је била парола: ’ослобођење путем Англо-американаца’. Петорица их је осуђено на дуже временске казне. [...] Половином 1945, од стране Озне Ратне морнарице, откривена је у 7. батерији Јужног Јадрана група лица на челу са Калођера Марком, поручником БЈВ. Под претпоставком да ће се на нашој обали искрцати Енглези, ширили су непријатељску пропаганду и истицали да ће избити сукоб између Запада и СССР-а. Један члан групе је осуђен на смрт, а остали на временске казне. Слично је радила и једна група од четири борца у истој јединици, припремајући се за рад у случају искрцавања Енглеза. У стручној школи у Дивуљама били су носиоци непријатељске пропаганде великосрпског и шовинистичког карактера, група од пет официра БЈВ, од којих је капетан Главенић ухапшен октобра 1945. године. Јула 1945. оформила се група од пет лица на официрским дужностима, на челу са начелником поморске команде Шибеник, који су се непријатељски изјашњавали против нове Југославије, ширили незадовољство, прижељкивали интервенцију савезника и најзад се повезали са једним Американцем, чланом УНРЕ у Сплиту у циљу пребацивања у иностранство. Током октобра месеца ухапшени су и суђени. Октобра 1945. ухапшена су три лица у Хидрографском институту у Сплиту због ширења једног Гроловог летка непријатељског карактера. У 4. дивизији Ратног ваздухопловства радила је половином 1945. група састављена од официра и техничких руководилаца, који су се истицали непријатељским изјашњавањем против Нове Југославије. У Тенковској армији се непријатељ у виду пропаганде осетљивије активизирао током 1945. у вези с кампањом око Трста и у вези са изборима за Уставотворну скупштину. Поред тога, утврђено је неколико случајева ширења незадовољства и политичке пропаганде путем писама. У неколико случајева откривено је ширење ’пастирског писма’.1 У II тенковској 1 У питању је „Пастирско писмо католичких бискупа Југославије, издато са општих бискупских конференција“ у Загребу 20. септембра 1945. године. Врх католичке цркве у Хрватској оштро је критиковао нове власти: „Комунисти обећају народу да ће поштивати слободу вјероисповести, слободу савјести, те приватно власништво, а с Црквом да ће сва спорна питања ријешити међусобним споразумом. Међутим, све се одвијало другим тијеком: убија се и црквено особље и пучанство. [...] Нова власт силом намеће свој сустав вриједности у тиску, одгоју, браку, школи, господарству, болницама. Ни мртвима не допуштају миран починак.“ (Наведено према: http://www.miljenko.info/userfiles/Pastirsko-pismo-prijepis.pdf). Идејни творац овог писма био је Алојзије Степинац, надбискуп загребачки и председник


| 189

190 |

дивизији нарочито се истицао роварењем против руководилаца и ширењем непријатељске пропаганде поручник Фирм Владимир, који је због свог рада осуђен на 20 година затвора. У II ПА бригади откривена је група Колер–Фрич, у којој је било још пет бораца – Словенаца. Један од њих је у току рата сарађивао са гестаповском организацијом. Килер и Фрич су пропагирали како ће доћи краљ и Енглези, затим како је бискуп Рожман поручио Словенцима да се стрпе и причекају још неко време пошто је краљ са својим трупама већ у Корушкој. Фрич је предлагао да би требало у случају напада Енглеза похапсити све комесаре и комунисте. У I тенковској дивизији ухапшена је група од петорице чланова, на челу са Братичевић Антом, од којих су тројица били усташе. Радили су у културном одбору једног батаљона и тамо роварили, хвалили Енглезе и њихову демократију, нападали комунисте, приказивали стање неодрживим, критиковали изборе Народне власти. Повезивали су се са сеоским жупником који им је препоручио да се склоне код њега у случају побуне у војсци. У комади позадине Тенковске армије роварила је четничка група на челу са Милинковић Радишом, састављена од 10 војника, мобилисаних почетком 1945. Група је створена са циљем да окупља све оне који се не слажу са постојећим стањем код нас и који живе у нади да ће четнике са краљем Петром довести код нас на власт Англоамериканци. Када су постали својом пропагандом опасни, ухапшени су и предати суду. [...] У току 1945. нису биле ретке појаве појединачног, па и групног повезивања војних лица са бандом и другим непријатељским организацијама, крижарима, остацима четничких формација и усташа итд. Овај вид непријатељскога рада био је нарочито актуелан у другој половини 1945, када су многе наше јединице водиле акције са остацима непријатеља камуфлираним у шумама. У периоду пред изборе за Уставотворну скупштину оформила се на сектору Тузле, где је тада била 27. дивизија, непријатељска бискупских конференција. Управо у време одржавања бискупске конференције, у Југославију су из два различита правца илегално ушла два истакнута руководиоца бивше НДХ: усташки генерал Анте Мошков и Павалићев последњи шеф Уреда за јавни ред и сигурност Ерих Лисак (у младости је био богослов), први из Аустрије, а други из Италије. Циљ њиховог доласка био је испитивање стања у земљи, могућност окупљања разбијених усташких снага и евентуално подизање побуне. У тој мисији, њихова прва станица био је надбискупски ординаријат у Загребу, односно, надбискуп Степинац и његови свештенци. Ухапшени су почетком октобра 1945. (https://sites.google.com).


организација крижарског карактера. Организатори су били група проусташки настројених цивила из Тузле. Најпре су се повезали преко двојице војника из батаљона који је обезбеђивао логор са бандом из логора и у граду. Октобра 1945. пронађени су у Тузли непријатељски леци са позивом да се на изборима не гласа. Један од летака нађен је и код једног од војника из поменутог батаљона. Ухапшен је, а убрзо након тога и други војник у Сарајеву, где се повезивао са руководиоцима крижара. Кроз истрагу разоткривена је цела организација, њени руководиоци, циљеви и друго. Умешано је било у њу око 35 војних лица. Међу њима био је и поручник Јурас Ђурица који је поред осталог, израдио банди план логора са распоредом стража за случај њиховог напада. У I шиптарској допунској бригади фебруара 1945, од стране једне непријатељске групе организована је побуна у јединици. У I батаљону се преко ноћи издвојило 70 људи који су пошли према II батаљону, разоружали и растерали стражу и позвали Шиптаре са паролом: ’Арнаути на Косово, нека овде остану Срби’. Нешто добровољно и нешто под притиском из овог батаљона одвојило се око 300 људи, тако да се број побуњеника попео на 470. Упутили су се према III батаљону у циљу да и овде организују отпор, али је ту дошло до сукоба у коме је погинуло пет Шиптара. Побуњеници су се повукли ван града на пут и пругу према Панчеву. У циљу да се побуна угуши пристигле су јединице из Панчева, Петровграда и Беле Цркве и побуњеници су се предали. Враћени су у Вршац где су притворени. Кроз истрагу је издвојено 38 лица као главних учесника и организатора. Већина њих били су бивши командири у четничким и балистичким јединицама који су и раније правили разне незгоде у бригади. Поред организоване побуне ширили су вести да се на Косову воде борбе између балиста и партизана, да су партизани све Срби и Црногорци који кољу жене и децу, да ће уништити све Арнауте. [...] Овом случају погодовало је и лоше стање и састав те бригаде. Највише лица налазило се раније у непријатељским формацијама и у СС дивизији, те су као такви учествовали у борбама против партизана. Већина побуњеника били су из бивше VIII косметске бригаде. Осим тога, материјално обезбеђење војске није било добро, одећа и обућа слаба, а политички рад био је слаб. Недостајало је способног кадра. У целој бригади није било официра Озне. Штаб бригаде поставио је легалне поверенике по батаљонима, и то је било све од наше организације. Међутим повереник II батаљона је већ 10 дана пре избијања случаја обавештавао штаб батаљона да се Арнаути


| 191

192 |

спремају на бекство, но, то није било озбиљно схваћено па се и није на време ништа предузело. [...] У једној артиљеријској бригади у Македонији је фебруара 1945. група од 12 лица такође организовала побуну и после истраге осуђени су на дуже временске казне затвора. Сви су били Македонци по националности. Ради постизања својих намера служили су се паролама: ’Не идемо на Берлин, хоћемо Солун, нећемо српске начелнике’. Организовали су и демонстрацију у касарни и на улици пред официрским домом у Скопљу. У 11. дивизији I армије ушло се од стране органа Озне у траг усташко-крижарској групи под руководством Марчић Петра, која је имала циљ да се придружи крижарима у шуми. Три члана групе осуђена су на смрт, а остали на временске казне. У јединицама III армије на сектору Славоније и Срема су се, другом половином 1945, такође појављивале крижарске групе са којима су се повезивали припадници војске. Само у 12. дивизији ухапшено је 27 лица због тих дела. Октобра 1945. је при штабу 27. дивизије VI армије откривена крижарска организација са 27 лица, која је била везана за одговарајућу организацију на терену. Избацивала је летке и вршила припреме за акције на руководиоце. Четрнаест лица из те групе осуђено је на смрт. У јединицама Ратног ваздухопловства такође је откривено неколико оваквих група. У III дивизији организовала се крижарска група на чијем челу је био др Миха Крушац. Били су повезани са бандом и имали циљ да онеспособе мостарски аеродром, и да омогуће бекство немачким заробљеницима у шуми. Ухапшени су и предати суду. У болници III тенковске дивизије био је на дужности секретара Симић Стојан, који је за читаво време рата био четник. Окупио је око 15 четничких елемената и повезао се са бандом у шуми помоћу своје сестре и адвоката Којовића из Београда, бившег Гроловог1 секретара. Преко своје сестре послао је један аутомат, украден и болници, једној четничкој групици. Циљ групе био је окупљање незадовољника и затим одлазак у шуму. Симић је осуђен на 16, Којовић на 14 година затвора, а остали на мање временске казне.“2 Одмах после ослобођења уочена је појава масовног одласка војних лица у иностранство по разним основама. Пошто се многи нису враћали, Тито је 11. јула 1945. „најстроже забранио“ свим 1 Мисли се на српског политичара Милана Грола (1876–1952), председника Демократске странке. Грол је од марта до августа 1945. био потпредседник владе ДФЈ. 2 ВА, ВБА, К–20, Ф–8.


војним институцијама и војним установама давање дозвола за одлазак у иностранство. Такве дозволе убудуће је могао да издаје само Савезни секретаријат за унутрашње послове.1 Када је почетком августа 1945. проглашена општа амнестија за све дезертере из ЈА, Озна је наредила да се то не сме односити на организаторе – они се морају позвати на одговорност или предати војном суду. С тим у вези било је и питање „чишћења јединица“. Требало је спровести детаљну истрагу ко може а ко не да остане у армијским јединицама: „Када сте ријешили кога је нужно одстранити из наших јединица, задатак штаба је да у споразуму са оперативним јединицама на вашем терену ријеши у коју ће јединицу исти бити упућен и на који начин“.2 Репресивне мере су комбиноване с појачаним „васпитним радом“ међу војницима. Требало је да руководиоци Озне више времена проводе међу њима и ван занимања, да разговарају са њима, „нарочито с онима код којих је политичка свест на ниском нивоу“. Од „најстроже контроле“ није се одустајало: „Контролу вршити обавезним прозивањем људства два пута дневно – изјутра пре занимања и увече, пре вечере. За сваки случај дезертерства одговорни су штабови и команде чета. Најенергичније ћемо предузимати истрагу о сваком случају и уколико утврдимо да нису у јединици предузете све мере које су дужни штабови и команде да спроведу, чинићемо одговорним штаб дивизије.“3 Нова реорганизација рада трећих одељења Озне прописана је крајем јула 1945. и била је у складу са појачаном централизацијом у армијском раду. Александар Ранковић је нагласио да се томе приступа због стварања јединственог војнополитичког руководства Југословенске армије. Реорганизација је требало да почне 1. августа и извршила би се на следећи начин: 1) укидају се трећи одсеци окружних одељења на подручју целе Југославије. Кадар који је радио у тим одсецима „ставља се на расположење“ окружним одељењима за транспортне одсеке, а делом за попуну опуномоћства при командама подручја; 2) дотадашњи трећи одсеци земаљских одељења (по републикама) укључују се у армијске одсеке, и то по следећој шеми: III одсек Озне за Словенију ушао је у састав IV aрмије; 1 ВА, ВБА, К–36. 2 ВА, ВБА, К–20. Наређење Одсека ОЗНЕ за КНОЈ од 17. августа 1945. 3 Исто. Наређење од 22. августа 1945.


| 193

194 |

III одсек Озне за Хрватску укључен је у састав II aрмије; III одсек Озне за Војводину ушао је у састав III aрмије; III одсек Озне за Србију у састав I aрмије; III одсек Озне за Црну Гору у VI aрмију; III одсек Озне за Босну и Херцеговину такође у VI aрмију и III одсек Озне за Македонију у V aрмију: „Како се територија земаљских одељења не поклапа у целости с армијским областима, треба настојати да кадар при расподели припадне на расподелу оном земаљском одељењу, односно армијском одсеку равнајући се на територију земаљског одељења. На пример, Цазинска крајина одељењу Босне и Херцеговине, односно VI армији, Врањски округ одељењу Озне Србије. Трећи одсеци градских одељења остају до даљњег под руководством начелника својих одељења.“1 Ранковић је прописао да се за земаљска одељења поставља нови помоћник начелника са својим помоћницима. Он је добио следеће задатке: да оствари увид у рад армијског одсека, да се упозна са „непокретним делом“ армијске позадине како се у случају покрета армије не би изгубио континуитет у раду; руководио је текућим пословима трећих одсека док се они не окончају; посебно је требало да води рачуна о мобилизацијским одељењима при окружним народноослободилачким одборима, као и да на терену повезује рад разних одељења. Одсеци при армијама организовали су се на следећи начин: шеф одсека руководи његовим целокупним радом, одговара за свој рад и рад организације под његовим руководством непосредно централној Озни, односно Ранковићу; држи чврсту везу преко помоћника начелника са земаљским одељењима на чијем се подручју налази армија. Он је имао свог заменика, референте са помоћницима за армијску позадину, референте са помоћницима за агентурни рад, постављао је повереничку мрежу у разним одељењима и одсецима и на „месту боравка“ са задатком обезбеђења штаба армије. Прописано је и формирање опуномоћства Озне при војним подручјима, а одсек Озне при КНОЈ-у тек је требало да добије нова упутства о свом раду.2 Другим наређењем Александра Ранковића из овог периода прописано је да се формира и VI одсек Озне, како при „главној“, тако и при земаљским (републичким) Ознама. Задатак овог одељења био је да контролише сав цивилни саобраћај који је спадао 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–9. Наређење од 27. јула 1945. 2 Исто.


| 195

Слободан Пенезић Крцун и Александар Ранковић

у делокруг федералног министарства саобраћаја: сувоземни, водени и ваздушни. Планирано је да ово одељење води борбу против сваког покушаја диверзије и саботаже у овом домену, али и да врши „уништавање антинародног рада домаћих и страних шпијуна“ и обезбеђење нормалног и правилног функционисања саобраћајне мреже у Југославији. Одељење је требало да формира своја опуномоћеништва на свим важнијим железничким станицама, пристаништима, железничким чворовима, великим улазним станицама и свуда где је то било неопходно.1 Озна је посебно била активна уочи новембарских избора 1945, када је требало строго контролисати припаднике ЈА и цивиле који су 1 ВА, ВБА, К–20.


196 |

са њима били у контакту. Тако је у једној наредби која се односила на Босну и Херцеговину речено следеће: „Читајући ваш извјештај примјећујемо да у појединим вашим јединицама има појединаца или групица који јавно, пред борцима или грађанима, говоре да не треба гласати за Тита, или се пак понеко усуди погрдним рјечима говорити о Титу, или пак причају да ће побједити краљ, да ће та и та федерална јединица гласати против Тита. Ове групе и појединце није довољно регистровати и контролисати мрежом. Истакнуте случајеве треба хапсити, саслушати конкретно по овом питању и предати јавном тужилаштву предлажући примјерену казну, јер ми нећемо и не можемо дозволити да поједини настрани елементи, макар и рјечима, јавно негодују против Народног фронта и носиоца листе, маршала Тита.“1 Понашање официра Југословенске армије у Босни често је одступало од замишљеног идеала о „чуварима револуције“. Најраширеније појаве биле су алкохолизам и коцкање, па је припадницима Озне наређено да се позабаве и тим питањем: „Такав рад наших официра није достојан и не можемо дозволити да у лицу грађана и уопште наши официри личе на официре војске против које смо се до јуче борили. Поведите анкету преко комесара ваших дивизија да се скрене озбиљна пажња официрима о начину живота и да им се оштро подвуче разлика између официра Титове армије и официра осталих армија.“2 Да би проверавање војника ЈА било што успешније, почетком октобра 1945. свим повереницима Озне достављен је упитник који је требало попунити за сваког официра, подофицира и обичног војника који је био сумњив због свог „антинародног рада“. Поред општих података, у овом упитнику требало је посебну пажњу обратити на живот тих људи до 1941, затим „где је био и чиме се занимао“ од капитулације Југославије у Априлском рату: када је ступио у „квислиншке формације“, да ли је добровољно или насилно мобилисан, да ли је икада био у било којим „фашистичким организацијама“, када је ступио у ЈА, да ли је мобилисан, заробљен или је добровољно пришао новој војсци.3 Посебно је требало обратити пажњу на то да ли појединци уживају поверење своје околине, какви су на раду, да ли су самоиницијативни или чекају наређења, равнодушни или пожртвовани, 1 Исто. Наређење од 14. септембра 1945. 2 Исто. 3 ВА, ВБА, К–36. Наређење од 3. октобра 1945. за организацију Озне у КНОЈ-у.


тачни или некорисни: „Да ли изражава симпатије или негодовање према НОП-у? С ким се дружи? Да ли постоји могућност или се опазило да одржава везе са било којом групом изван Фронта? Да ли према вишем командном кадру има правилан однос или се опажа намјера за склапање присних веза? Какав је лични живот? Да ли је повучен, весељак, интригант, пијаница, ласкавац, свађалица или женскарош? Да ли воли да се интересује за војничке тајне или за било какве податке по војним или политичким питањима? Да ли је интелигентан, религиозан и како је образован? Да ли показује вољу за учењем?“1 И Озна је у овом периоду добила политичку полицију унутар себе. Александар Ранковић је 8. октобра 1945. издао наређење о формирању Комисије за кадрове у Озни. Потребу формирања такве комисије образложио је „специјалним условима“ рада Озне: „Кадрове Озне треба изучавати не само у процесу рада, у времену када су они већ постали радници Озне, него и пре њиховог ступања на рад у Озни. Врата Озне могу се отворити само оним друговима чија је прошлост чиста, који су одани Народноослободилачком покрету и који су неограничено спремни да чувају велике тековине народноослободилачке борбе. Један од битних услова за примање у Озну мора бити њихова бескрајна љубав према отаџбини. Добро изучавати кадрове значи наћи им одговарајуће место у нашем раду, а то значи и правилно распоредити и искористити снаге, што је од великог значаја у вођењу правилне политике кадрова. Политичко васпитавање може се постићи упорним политичким радом у средини радника Озне, оно се може постићи нарочито одашиљањем најбољих радника Озне на курсеве ради подизања њиховог политичког и теоретског нивоа.“2 Комисија за кадрове требало је да решава следеће: одабир, проверу и проучавање кандидата за пријем у Озну; оцењује потребу премештаја или распореда кадрове на нове дужности, води рачуна о случајевима када „поједине другове“ треба ослободити рада у Озни; води, уз сагласност начелника, дисциплинске поступке и даје предлоге за одређивање дисциплинских мера; води бригу о материјалном положају кадрова; стара се о одликовањима и унапређењима функционера Озне у официрске чинове. Комисија за кадрове имала је два одељења: 1 Исто. 2 Исто.


| 197

198 |

организационо и за наставу. Комисија за кадрове требало је да се формира и у републичким Ознама, као и у Озни за Београд и Загреб: „Одсеци за кадрове у земаљским одељењима водиће политику кадрова за све функционере Озне у среским опуномоћствима и у окружним одељењима, као и за све административно-техничко особље које је на раду у опуномоћствима, окружним одељењима и самом земаљском одељењу. Одсеци за кадрове у одељењима за градове Београд и Загреб водиће персоналну политику за све кадрове у рејонским опуномоћствима, као и за све административно-техничко особље.“1 •••

Уочи избора заказаних за 11. новембар, репресија у војсци, али према цивилима, знатно је појачана. Александар Ранковић је почетком октобра 1945. послао једно наређење свим јединицама Озне у ЈА које није сачувано, али је из пропратних објашњења нижих команди јасно о чему је реч, а то је да је у питању један од најважнијих докумената из историје Озне. Тако је организација Озне у КНОЈ-у 13. октобра 1945. добила наређење да предузима знатно оштрије мере према „непријатељским елементима“, јер се „ми нисмо до сада довољно заузимали за спријечавање непријатељског рада који је понекад изгледао без неких тежих посљедица“, без организованости или је посматран као наиван: „Ми нисмо били довољно будни да брзо и енергично реагирамо на све такве појаве, па је критеријум за прогањање и кажњавање непријатеља у нашим јединицама био и превише благ. Посљедице оваквог нашег рада су очигледне, зато је потребно одмах поступити по приложеној депеши.“2 У будућем раду требало се придржавати следећих правила: „Не треба се бавити дубљим разрађивањем, већ је нужно брзо и енергично реагирати, тј. спроводити хапшење и истрагу да се установи одакле је парола потекла, ко је све преноси и на тај начин ликвидирати, односно одстранити оне који шире непријатељске пароле код нас. Да би могли правилно да спроведемо дате директиве, мора се највећа пажња посветити нашем илегалном апарату да би се исти могао у потпуности користити у борби против непријатеља наше војске. Морамо се руководити геслом да војску имамо 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–32.


потпуно у рукама и да не дозволимо ни најмањег непријатељског рада у нашим јединицама. Ову депешу је нужно добро проучити, са истом упознати команданте и комесаре дивизија, те исту послије тога уништити спаљивањем. Расписивање депеше и овог акта је строго забрањено. Наведене директиве преносити само усменим путем у сталном додиру и по појединим случајевима.“1 У истом тону биле су и две сачуване наредбе Александра Ранковића од 23. октобра 1945, следеће садржине: 1. „Скоро свуда је појава да се четници, усташе и остали бандити заробљавају уместо ликвидирања истих на лицу места. Изузетак чине само они које треба моментално или дуже саслушавати. Поступите по датим директивама. У последње време запажа се врло благ поступак према откривеним, утврђеним остацима наоружаних банди. Овакве треба у тежим случајевима по кратком поступку осуђивати на смрт, иначе на временску казну и конфискацију. Са овим упознати команданте и комесаре штабова, као и окружна одељења. 2. Појачајте будност у погледу личног обезбеђења наших истакнутих руководилаца, као и свих оних који иду на терен ради одржавања зборова и обављања других задатака. Начелници одељења и шефови одсека лично су одговорни за спровођење горњих мера. Они морају бити упознати о кретању руководилаца, одређивати и обезбеђивати правце кретања, зборна места и слично. Није искључена могућност да непријатељ баш ових дана пређе на терористичке, диверзантске и остале штеточинске подухвате. Треба имати у виду и оживљавање бандитизма, а нарочито у источној Босни, неким деловима Србије и Хрватске. Зато је нужно и неодложно свестрано предузети читав низ мера за обезбеђивање личности, железничког и путничког саобраћаја, разних објеката, нарочито значајних већих предузећа, војних установа и надлештава, магацина за наоружање и слично. [...] Контролишите извршење ових директива. Потврдите пријем депеше.“2 Опуномоћеништво Озне IV дивизије КНОЈ-а доставило је 25. октобра ова наређења потчињеним јединицима, уз следећи коментар: „Горње депеше нужно је проучити и предузети сљедеће: 1. Водити рачуна да се заведе најоштрији курс при уништавању остатака наоружаних банди, и приликом додира са истима да се иста на мјесту ликвидира. Са друге стране, ако је нетко већ заробљен, 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–2.


| 199

200 |

пазити да се редовним путем суди, но потребно је избјегавати свако заробљавање ако се већ може на мјесту ликвидирати. Све недостатке о овом питању моментално уочавати и предузети енергичне мјере. 2. По питању личног обезбеђења наших руководилаца, за сваки случај морамо се заинтересовати, те све недостатке у томе погледу на вријеме уочавати и у споразуму са штабом отклањати. Одговорни смо за сваки случај немарности по овом питању. Нужно је преконтролисати које објекте и које личности осигуравају наше јединице, да ли су дотични борци који су на тим дужностима сигурни и провјерени, да ли је обезбеђење довољно, имати у виду важност објеката који осигуравамо и колико је исти интересантан за непријатеља. С наше стране, учинити све и уз помоћ штабова појачати обезбеђење. Сваку сумњиву појаву одмах разјашњавати и ликвидирати, те вршити сталну контролу тако да нас не би изненадио ни најмањи случај. Имати у виду могућност непријатељске активизације у сваком погледу, а нарочито терористичка и диверзантска акта, те према томе организирати и наш рад. Са депешама упознати команданте и комесаре дивизија, а наше органе на доље усмено упознати, и са њима ова питања прерадити. У вези с овим упознајте се са наређењем штаба КНОЈ-а упућеног штабовима дивизија стр. пов. 214 и 215 од 25. октобра 1945. године. Потврдите пријем. Допис је строго повјерљиве природе, не умножавати га већ по упознавању уништити. Смрт фашизму – слобода народу.“1 Све јединице Озне обавештене су, 29. октобра 1945, да ће у периоду од 1. до 9. новембра бити спроведена контрола о „правилном“ извршавању директива о борби против „унутрашњег непријатеља“. У овом обавештењу речено је да једном заувек из редова југословенског друштва треба избацити „јавашлук и немарност“, а да се вршење дужности мора схватити као служење народу и држави: „Вашим даноноћним радом ви морате доказати да су наши агенти способни и спремни уочити сваки, па и најмањи покушај непријатеља. Особиту пажњу треба поклонити мјестима у којима банде изводе ситније терористичке акције. Та мјеста треба добро пречистити, а у мјестима оставити наше јединице које ће заиста улити повјерење код народа, јер зна се да у мјестима гдје се појављују одметничке и остале непријатељске групице долази до помањкања увјерења народа, а чим долази до тога онда код мање свијесних 1 Исто.


| 201

Александар Ранковић и Јово Капичић

долази до колебања и привидног убеђења да наша моћ није онаква каква фактички јесте. Тај народ је склон повјеровати бандитима који су агитатори оних који су у нашу земљу унели пожаре, покољ и убојства.“1 Јединице Југословенске армије у Србији добиле су 7. новембра 1945. наређење Генералштаба да закључно са крајем 1945. на територији I армије не сме да буде „ниједног четника“. Према овом наређењу, свака десетина, вод, чета и батаљон били су обавезни да 1. јануара 1946. известе своје претпостављене команде да на њиховим теренима нема више четника.2 На дан избора (11. новембар) команда IV дивизије послала је својим потчињеним саставима наређење о потреби ликвидације „четничких банди“ које на терену дивизије „ометају нормалан живот и рад“. Сугерисано је да „наши штабови морају развити код свих наших бораца и руководилаца, нарочито код десетара и водника и командира, истинску мржњу према непријатељу као здраву, активну и корисну иницијативу у раду.“3 Како су директиве са највишег врха разумеване и које последице су произвеле, најбоље илуструје један случај масовног злочина у Хрватској. 1 ВА, ВБА, К–36. 2 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, стр. 79. 3 Исто.


202 |

Дуг временски период у коме су се злочини спроводили, број жртава, као и број налогодаваца и извршилаца упућује на некажњено спровођење репресије. Познати су тек поједини случајеви казни или судских пресуда извршиоцима злочина. Очигледна су и настојања послератних југословенских власти, од најнижих до највиших ешалона, да се злочини прикрију. И у овом случају помажу нам истраживања хрватских историчара. Ради се о случају када су припадници 12. бригаде 12. дивизије III aрмије ЈА, почетком новембра 1945, у селима у околини Славонског Брода (котар Доњи Андријевци) ухапсили, одвели од куће, саслушавали, мучили, убили и у Саву бацили лешеве 23 особе (од тога три жене и једно малолетно лице). Организација Озне III у 12. дивизији о овом догађају водила је истрагу од 11. до 15. новембра 1945. године. Према тим подацима, одобрење за ову акцију дао је Вјекослав Креачић, политички комесар дивизије, иначе рођени брат познатог комунисте Отмара Креачића, који је 8. новембра одржао састанак са комунистима и скојевцима у дивизији. Командант акције био је Стојан Продановић. Према исказу Стеве Матића, командира бацачке чете 3. батаљона у саставу 12. бригаде, прву групу стрељао је лично Креачић – тројицу из пиштоља: „Након тога смо их побацали у Саву обучене. Отишли смо у штаб батаљона, па је тада командант наредио да идемо сваки у своју јединицу.“1 Сам Креачић, Хрват из Бања Луке, иначе младић од 21 годину, изјавио је да је на састанку од 7. новембра командант бригаде Милан Живковић пренео директиве које је добио лично, на састанку насамо, од команданта дивизије Ђуре Четника. Те директиве гласиле су да је потерне патроле требало састављати само од комуниста, да „сваког оног“ који пише непријатељске пароле и „кида наше летке“ на „лицу мјеста треба убити, за бирачка мјеста где се налазе наше јединице одговарат ћемо главом“. Директиве није требало записивати, а „нити постављати питања“. Још је речено да сви они који ометају изборе треба да на „паметан начин нестану: „Не могу рећи да је он мислио да их убијамо, али ја сам то схватио круто, на растанку, при преласку у батаљон: ’Видјет ћеш како ће тамо избори успјети и како ћу ја ту банду очистити.’ Ја сам кренуо у Славонски Шамац 8. новембра и стигао истог дана око пола ноћи. [...] Стрељање смо извршили послије пола ноћи на лијевој обали ријеке Саве, са пиштољима у затиљак, и метнули их у чамац и побацали их у средину Саве. Након тога, ујутро, 1 Наведено према: Partizanska represija u Hrvatskoj, II, стр. 499.


извршили смо преглед обале да се могуће не би што примјетило по дану, али међутим нисмо ништа примјетили. Прву ноћ, тј. 8 новембра убијено је 11, међу њима и двије жене, док другу ноћ убијено је 10, од којих је била исто једна жена.“1 О овом догађају јавни тужилац из Славонског Брода одмах је обавестио Јакова Блажевића, јавног тужиоца НР Хрватске, а Обласни комитет КП Хрватске за Славонију и Озна за Хрватски ЦК КПХ. У извештају хрватске Озне речено је следеће: „Укупно убијено 23 људи, од тога три жене и један младић од 15 година. Цијела обитељ од четири члана убијена. Послије је војска гурнула љешеве низ воду и избрисала крв. Одвођење су вршили војници у титовкама и капама, а неки са одликовањима.“2 Затим је 16. новембра 1945. о овом злочину хрватски Централни комитет обавестио Александра Ранковића, савезног министра унутрашњих послова и начелника Озне за Југославију, уз напомену да се ради „углавном о усташким симпатизерима“ и да је та акција била последица „настојања војних јединица да на неке неуспјехе у чишћењу банди реагирају терором, и то масовним, према становништву“.3 ЦК КПЈ је, на крају, 20. новембра 1945. обавестио ЦК КПХ да је „поводом неправилног и луђачког поступка“ отворио истрагу, уз напомену да треба „настојати да се тај догађај прикаже друкчије, јер би политички страшно одјекнуло ако би се сазнало“.4 Завршни извештај Озна III ЈА поднела је крајем новембра. Одговорност је пребачена на Вјекослава Креачића, а речено је и да је случај „врло комплициран“ и да ће се његове последице тешко санирати а да се у „извјесној мјери“ не компромитује и aрмија: „Прво, сви убијени били су претходно на саслушању у штабу 3. батаљона гдје су били и мучени. Приликом стрељања, двојица су побјегли којима је позната читава ствар. Друго, већ код хапшења сазнали су укућани да то ради наша војска, јер су војници говорили: ’Ми нисмо крвави усташе – и обећавали су да ће ухапшени након саслушања бити пуштени или чим избори прођу да ће исти бити пуштени својим кућама’.“5 1 2 3 4 5

Исто, стр. 503–504. Исто, стр. 540. Исто, стр. 541. Исто, стр. 547. Исто, стр. 549.


| 203

204 |

Озна је предузела следећу тактику да би некако санирала последице овог чина: народу је говорено да су се „нека лица“ из ЈА повезала са усташким бандитима како би правили неред уочи избора и спречили народ да изађе на изборе; одвођење људи од кућа требало је да изазове страх и спречи их да гласају. Лица која су одведена, требало је да се прикључе „бандама“, а они који су то одбили, стрељани су: „Њиховим фамилијама ће се дати за то сугестије. Наше организације позват ће читав народ тога краја да помогне властима да онемогући бандитским групама задржавање по тим селима, ради властите сигурности.“1 „Колеге“ из Совјетског Савеза и даље су помагале Озну, а та помоћ ишла је преко партијске линије. О томе сведочи писмо Бориса Зихерла, представника ЦК КПЈ у Москви, извесном „другу Александру Пањушкину“ од 26. новембра 1945. године. Зихерл је пренео Титову молбу да „одговарајући органи“ Совјетског Савеза омогуће набавку „неких материјала“ потребних за Озну. Тито је захтев доставио преко југословенске амбасаде у Москви, а онда је Зихерл покренуо овај канал како би убрзао поступак: „Сматрајући да је Ваша сарадња најпоузданији начин за набавку горе наведених материјала, у прилогу Вам шаљем детаљан списак тих материјала где се наводе циљеви за које ће се они употребљавати.“2 У другој половини 1945. најважнији задатак Озне у aрмији било је „чишћење“ јединица од „штетних елемената који су негативно утицали својим разорним деловањем на стање у њима“, као и проналажење „ратних злочинаца“ који су се, како је говорила политичка догма, „прикривали“ у редовима aрмије. Овом задатку се приступило систематски и највише се учинило од октобра до децембра 1945. године. Према једној забелешци Озне за II aрмију, од 26. новембра 1945, то је требало урадити на следећи начин: „У погледу чишћења наше армије, по ријечима политичког одељења МНО, да армија треба да буде наша, наши официри треба да, у заједници са комесарима, донесу одлуку о чишћењу.“3 Као и у претходним случајевима, елаборат КОС-а из 1954. најбоље илуструје ову ситуацију: „Из јединица I aрмије је у времену пред изборе предато судовима 354 бораца, 38 подофицира и укупно 78 1 Исто, стр. 549. 2 Наведено према: Тито – строго поверљиво, стр. 185. 3 ВА, ВБА, К–32, св. 1.


лица на официрским положајима. Око 50 њих је осуђено, 20 послато на присилни рад, 25 у дисциплински батаљон, а за остале процес још није био завршен током те године. Отпуштено је или демобилисано 247 официра, 102 подофицира и 184 борца. У 8. црногорској бригади откривен је један гестаповац који је завршио одговарајућу школу у Немачкој и био на Источном фронту, затим у другој јединици иследник четничког суда Тамнавског среза, један четнички агитатор који је код нас постао командир извиђачке чете и др. У 21. дивизији успело се открити једног команданта четничког летећег батаљона који је такође успео постати командир чете, затим три љотићевца – организатора омладине у околини Београда. У 5. дивизији откривен је један поручник БЈВ, лични секретар министра Крека и један четнички командант батаљона, један начелник штаба четничке бригаде, као и један поручник југословенске бригаде формиране у СССР-у, који је раније био усташки кољач у Босни. [...] У јединицама II aрмије је из 10. дивизије, септембра 1945, избачено 35 официра, предато суду 90 лица и 13 упућено у дисциплински батаљон. Из 28. дивизије је октобра 1945. ухапшено 224 лица, послато на суд 127. у дисциплински батаљон 142, а из 34. дивизије послато је 97 лица на суд, 105 у дисциплински батаљон, а 69 најурено из војске. Међу њима су откривени бивши питомац усташке официрске школе Марас Ловро, који је успео доћи до положаја руководиоца културне екипе бригаде, затим усташки агент Прпић, онда заменик шефа обавештајне службе у бившој 11. усташкој дивизији Томљеновић Звонко, кољач из јасеновачког логора Херцег Звонко и истакнути усташа Маљина Ђуро и Кочка Јосип. [...] Из јединица III aрмије је приликом чишћења у октобру 1945. истерано из aрмије 258 официра. На суд је послато 63, поред тога послато је на суд 226 бораца, у дисциплински батаљон 214. Укупно је очишћено око 900 лица. У 6. корпусу пронађена је група бивших домобранаца на челу са пуковником Сомоџијем који је у затвору извршио самоубиство. На дужности начелника штаба артиљеријске бригаде 36. дивизије откривен је капетан НДХ Фрут – сарадник Гестапоа. [...] Кроз чишћење Тенковске aрмије ухапшена су 322 лица, од којих је касније 91 пуштено на слободу, око 60 је стрељано – а остали послати на суд или у дисциплински батаљон. У штабу армије откривен је поручник Радован Милић, бивши командант четничког одреда и касније начелник штаба босанског четничког корпуса, ратни злочинац који је осуђен на смрт. У 1. дивизији пронађен је Цветковић Фрањо, бивши командант логора на отоку Пагу, затим усташки


| 205

206 |

официр Слунц Маријан, који је суделовао у нападу на Дрвар, усташки кољачи Биондић Петар и Јурачек Алојз, као и многи други.“1 Из јединица морнарице је до краја 1945. отпуштено 107 официра и подофицира, „непоузданих“ или оних који су било „непријатељи НОР-а“. Кроз затворе Озне током 1945. прошло је 555 лица, а суду је предато 229. У дисциплински батаљон упућено је 42 људи: „Стрељањем је после кратког поступка рашчишћено са око стотину непријатеља. У ратном ваздухопловству је састав људства био посебно проблематичан. Јуна 1945. је, на пример, од 11.000 људи 30% било из емиграције, а 20% бивших припадника оружаних снага НДХ. Чишћење јединица вршено је неколико пута. Марта месеца је из 42. и 11. дивизије послато 50 бивших пилота у пешадијске јединице, а јуна месеца из 42. дивизије 25 људи. До краја 1945. чишћење није било завршено. За истеривање из aрмије предвидели су 138 лица (38 официра), известан број лица за дисциплински батаљон и око 130 за хапшење. Укупно је од формирања одсека Озне у ваздухопловству, тј. од маја 1945. до краја године, ухапшено 234 лица. Од њих је 86 пуштено. До краја 1945. на смрт је осуђено 14 лица и по неколико њих на дуже временске казне. Укупно је у периоду од октобра до краја 1945. и јануара 1946. уклоњено из јединица око 14.000 лица, од чега око 2.200 официра и лица на официрским положајима. Судским путем очишћено је око 1.800 (250 официра), демобилисано и упућено у дисциплински батаљон око 12.200 (1.600 официра и лица на официрским дужностима).“2 Почетком децембра 1945. у Београду је одржано више саветовања са шефовима Озне у свим армијама ЈА. Разговарало се о дотадашњим искуствима, регистроване су све негативне појаве и одређени правци даљег рада. О томе је 11. децембра 1945. Александру Ранковићу пуковник Шашић доставио детаљан извештај. Основна тешкоћа виђена је у формирању „ужег дела“ армијског руководства јер није било довољно људи на које би се „шефови могли ослонити да свршавају самосталне задатке“. Највише проблема било је у IV армији, где је ситуација са кадровима била изузетно слаба: „Уопште, дојам нам је да се у IV армији површно радило иако смо указали потребну помоћ.“3 Слично стање било је и у Озни за 1 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. 2 Исто. 3 Исто.


Југословенску морнарицу, одакле су најспособнији кадрови повучени у друге јединице. Зато је у морнарицу послат мајор Ђоко Краљевић: „Посебну помоћ морамо указати Одсеку КНОЈ-а. Помоћници начелника нису се довољно ангажовали у свим земаљским одељењима (Хрватска, Србија, Војводина) у помоћи дивизијским опуномоћствима, а сам одсек је слаб квалитетом и бројем.“1 Да би се стање поправило, донесена је одлука да се организује специјалистички курс за већу групу руководилаца Озне. Тражено је и да се изврши реорганизација одељења, требало је изградити илегалну мрежу, правилно „врбовати“ сараднике и „заоштрити будност према иностраној шпијунажи. Посебно се инсистирало на појачаном ангажовању око „гоњења и уништавања банди“. Посебно место у новој организацији требало је да има референт за кадрове, који је морао да пази „да се непријатељ не увуче у нашу организацију“. Требало је проучити прошлост сваког официра, околности под којима живе он и његова породица, карактерне особине сваког официра и помоћног особља у Озни: „Нико од сада неће бити примљен у организацију док пре тога не буде преслушан код референта за кадрове.“2 Затим су детаљно разрађена упутства о чувању „војне тајне“, о томе како се води евиденција кретања и војних лица и цивила у армијским јединицама и о понашању у касарнама уопште. На крају овог дела документа речено је следеће: „Основне тачке и скице овог наређења узете су из њемачког наређења које су наше јединице заробиле у Срему прошле године. Ове би тачке требало попунити или их додати одговарајућем наређењу које важи за Црвену aрмију и које је важило за бившу југословенску војску, па издати као наређење Генералштаба ЈА. Мислимо да би оваково наређење требали обавезно знати и придржавати се све старјешине ЈА а у подесној форми га пренети и на војнике.“3 У извештају, који је Шашић 14. децембра доставио Ранковићу, посебно место предвиђено је за референта за кадрове. Његова улога виђена је на следећи начин: „Референт за кадрове је орган комисије за кадрове Озне МНО који ради заједно са шефом и замеником по пословима који се односе на комисију за кадрове. Основни му је задатак да пази да се непријатељ не увуче у нашу организацију, као 1 Исто. 2 Исто. 3 Исто.


| 207

208 |

ни да се створе околности које би погодовале непријатељу да се увуче у нашу организацију. Изучиће се прошлост наших официра, околности под којима сада живи он и његова породица, карактерне особине сваког официра и помоћног особља у Озни, проучити пропусте и позитивне особине у раду, указати сваком официру поштено и отворено да би се могао поправити и уздизати и с овим упознати више старешине, како би и они имали правилан однос и могли указивати правилну помоћ. Стараће се за школовање и општу политичку и војну изобразбу нашег кадра. Све је ово трајан рад. У моменталној ситуацији њему се пружа да обиђе кроз два месеца (јануар и фебруар) све официре, сабере све податке, упозна све једног човека, а све унети у годишњу оцену што ће се сигурно одразити позитивно на јачање дисциплине и индивидуалне одговорности.“1 Озна је тако крај 1945. дочекала као моћна организација, са разгранатом шпијунском мрежом. На дан 1. јануара 1946. стање „агентурно-повереничке“ мреже у Југословенској армији било је следеће: I aрмија имала је 3.297 резидената, агената и повереника; II aрмија – 1.306; III aрмија – 1.846; IV aрмија – 1.716; V aрмија – 2.664; VI aрмија – 1.263; Команда ваздухопловства – 694; Команда ратне морнарице – 636;2 КНОЈ – 4.719; Гардијска дивизија (старала се о Титовом обезбеђењу) – 39 и Београдски гарнизон – 358. То је дало укупну цифру од 18.529 шпијуна у Југословенској армији. Од тог броја, њих 7.680 били су чланови КПЈ, a 5.956 чланови СКОЈ-а.3 Истовремено је у Југословенској ратној морнарици на дан 1. јануара 1946. било 52 официра Озне (пет мајора, 10 капетана, 22 поручника и 15 потпоручника).4 У јануару 1946. одржан је нови састанак на „највишем нивоу“. Основни зaкључци били су да треба појачати легалан кадар у Озни, а истраге подићи на знатно виши ниво. Потпуковник Јосиф Маловић5 1 Исто. 2 Према једном другом прегледу, стање агентурно-повереничке мреже у ЈРМ било је следеће: повереника – 584, агената – 9, резидената – 81, „других“ повереника – 20, врбованих сарадника – 708. (ВА, ВБА, К–13, Ф–9). 3 ВА, ВБА, К–13, Ф–8. 4 Исто. 5 Јосиф Маловић (1910–1975). Партизански првоборац (командант батаљона у 4. црногорској бригади). Био је иследник генералу Драгољубу Михаиловићу у истражном затвору током априла и маја 1946. године. (Одлуку о постављењу Маловића за иследника донео је Политбиро ЦК КПЈ на седници одржаној 29. марта


пренео је искуства из Совјетског Савеза „која би се код нас примјенила“. Најважнији моменти који су препоручени из Москве били су: 1) правило да се пре хапшења тражи сагласност јавног тужиоца важила је само за тромесечну истрагу; 2) о хапшењу члана КПЈ прво се обавештавао партијски форум; 3) ухапшени не потписује на почетку записника да је упозорен да говори истину, док је то обавезно за сведоке; 4) спорно је ко издаје наређења за хапшење, јер је тек усвојени Устав одредио да нико не може бити задржан у притвору дуже од три дана без писаног образложења суда: „Ми смо поставили да наређење о затвору даје Озна, а јавни тужилац даје своју сагласност – потврду на ову одлуку. Дакле, спорно је да ли ће Озна доносити одлуку о хапшењу а јавни тужилац сагласност или ће одлуку доносити јавни тужилац.“1 На овом саветовању највише се разговарало о кадровима. Констатовано је да се у Озни још увек налазе поједини официри чија прошлост није довољно разјашњена: „У жељи да се формација што прије попуни, много се журило у избору, није се пазило на квалитет, а неки су руководиоци препустили овај избор дивизијским одсецима гдје, разумије се, није било оне нужне будности и јасног става. Посљедица је тога да нам је организација, додуше врло малим дијелом, али ипак онечишћена. [...] Поставља се пред армијска руководства да, пре свега, проучавањем официра и помоћног особља очисте организацију, створе је чистом и потпуно оданом. Кроз стабилну контролу и систематску помоћ свестрано проучавајући сваког официра, подићи ће се квалитет у сваком погледу и моћи најоштрије поставити принцип индивидуалне одговорности.“2 Најбоља ситуација била је у организационом раду. Успостављена је стабилна агентурна мрежа с одређеним категоријама: повереник, резидент и агент, што је довело до „успешних“ резултата у раду. Још увек се није водило довољно рачуна при избору повереничке мреже и није се вршила довољна провера приликом врбовања. Повереничка мрежа била је бројна, али она није обухватила све сегменте ЈА „како би се имао добар и цјелокупан преглед, а на важнијим мјестима бољи и већи“. Као крупна грешка оцењено је 1946.) Као замених савезног јавног тужиоца, био је истражни судија у судском процесу Михаиловићу јуна и јула 1946. године. Извршио је самоубиство 1975. године. 1 ВА, ВБА, K–32. Извештај Александру Ранковићу од 9. фебруара 1946. 2 Исто.


| 209

210 |

и напуштање илегалног рада („деконспирација“) у I армији, а мало пажње се посветило и „чишћењу мреже“ од „сумњивих, несигурних и непријатељских елемената“, а то је било најважније питање оперативног рада Озне. Посебну пажњу требало је обратити на стварање картотеке са подацима о официрима ЈА: „У списак улази и материјал о оним људима за које се због било чега интересујемо или смо о њима извјестили војнополитичко руководство, а да нису и не заслужују да буду заведени у картотеку антинародних елемената. Примјера ради наводимо: неки руководилац се опије и дружи са проблематичним женама. Он није такав да га треба увести у картотеку антинародних елемената, а опет је важно да се зна ова његова особина код распореда на дужности.“1 У току 1946. интензивно су разматрана кадровска питања; закључено је да кадар Озне није био на „довољној висини“ и да су се грешке догађале управо због тога што су поједини официри политички „слабо стајали“. Зато је приоритет било политичко „уздизање кадра“, а слабости је требало отклањати у сваком конкретном случају и на њима је требало „учити“. Неке од негативних особина официра Озне биле су: „умишљеност и самозадовољство, бежање испод партијске контроле“, што је долазило као последица „несхватања“ особености организационе структуре Озне и њених задатака. Заузет је став да тзв. објективне потешкоће које са собом носи природа посла, не смеју да буду разлог „непосвећивања бриге за идеолошкополитичко уздизање“. Од официра Озне тражено је да нађу „времена и могућности“ за присуствовање партијским и политичким састанцима. Такође, као важно се истицало да треба „правилно гледати“ на критику рада официра Озне, коју су упућивали партијски руководиоци, да треба учествовати у решавању тих партијских проблема, „критикујући код Озне све оно што заслужује критику.“2 Бољим „упознавањем“ кадра Озне, њени руководиоци „запазили су“ да у служби има официра који по својој прошлости, родбинским везама и социјалном пореклу не могу и даље да остану у овој служби, „да их се мора послати на друге дужности, или демобилисати“. У току године из Озне, касније из КОС-а, „отишло“ је са дужности 208 официра и 104 других лица. Од тога су отишли: због „слабе прошлости“ и непроверености 116, због личних грешака 23, 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–20, Ф–8.


због несналажења на дужности 90, у резерву је по „властитој жељи“ преведено 79 и из „других“ разлога – четворица: „Ово нам говори о правилности борбе за кадровску чистоту службе. Овако велики број непроверених и неподесних за КОС нашао се управо због тога што до друге половине 1945. није постојала комисија за кадрове, већ су на рад у Озну примани људи без довољног проверавања. Штавише, било је случајева да су и сами штабови, не проверавајући људе и карактер службе постављали официре КОС-а. Концем 1945. овај проблем је уочен и због тога се постављају референти за кадрове у армијским одељењима, чији је главни и основни задатак да воде кадровску бригу у служби.“1 Након доношења Устава ФНРЈ, 31. јануара 1946, реорганизоване су безбедносно-обавештајне службе. Од Првог и Другог одсека Озне је 13. марта формирана Управа државне безбедности (УДБА), док је од Трећег одсека Озне при Министарству народне одбране формирана Контраобавештајна служба (КОС) Југословенске армије. Формација КОС-а изведена је на следећи начин: одељење које је покривало свих шест aрмија имало је начелника, 22 официра, пет војних чиновника, два шифранта, двојицу телеграфиста, једног благајника, три аутомобила и три моторцикла; одсек при дивизији имао је шефа одсека, четири оперативна официра, једног војног чиновника, десет војника, аутомобил и моторцикл; опуномоћство бригаде имало је опуномоћеног официра, помоћника и пет војника; опуномоћство за школе и установе позадинске службе ранга дивизије и бригаде имало је опуномоћеника и официра. На исти начин замишљена су и руководећа језгра КОС-а при Југословенској ратној морнарици, Југословенском ратном ваздухопловству, КНОЈ-у и Гардијској дивизији.2 У састав републичких министарстава унутрашњих послова ушле су управе ДБ, управе Јавне безбедности и команде Народне милиције. У овој реорганизацији, по том принципу је створено Министарство унутрашњих послова Србије са Слободаном Пенезићем на челу. Припадници Удбе били су униформисани као и официри aрмије све до 1. јула 1952. године. Задржана је централистички постављена организација, што значи да је централу чинила Управа ДБ у МУП-у ФНРЈ (у жаргону Удба за Југославију). Непосредно 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–20, свеска 6. Наређење начелника КОС-а, пуковника Јефте Шашића од 18. марта 1946.


| 211

212 |

су јој биле потчињене Управе ДБ на нивоу МУП-а Република, а на терену су се налазила опуномоћства Удбе, која су имала срезове у надлежности. Са таквом организацијом служба је функционисала до почетка 1949, када су формирана обласна одељења Удбе, за која су непосредно везана среска опуномоћства. Те промене узроковане су сукобом са Информбироом. Током 1953. извршена је наредна реорганизација којом су укинута обласна одељења Удбе, а опуномоћства Удбе за срезове ушла су у састав секретаријата за унутрашње послове среза као организационе јединице. У току борбе са Информбироом, у зависности од потребе, формирани су центри Удбе који су спроводили обавештајне или контраобавештајне задатке.1 Удба је прошла кроз неколико реорганизација, а њен стандардни облик (који је задржала до 1966) установљен је 1952. године. По реорганизацији изведеној 1946, у саставу Удбе ФНРЈ била су следећа одељења (по овом моделу организоване су и Управе ДБ на републичком нивоу): прво – које је вршило послове организације и координације обавештајне активности према иностранству; друго – које је водило борбу с унутрашњим непријатељем. Између осталих, ту су били и послови надзирања цркава; треће – које је организовало и спроводило контраобавештајну активност према страним војно-дипломатским и других представништвима. Одељење је било подељено на четири одсека: Запад, Исток, Југ, Север; четврто – које је водило послове везе и евиденције. Одељење је имало у надлежности радио-везе, контролу поште, телефона и телеграфа, затим сву евиденцију и архиву, технику свих профила од фотографије до различитих вештачења. Било је организовано у пет одсека; пето – било је надлежно за материјално пословање службе и финансије; шесто – вршило је обезбеђење највиших партијских и државних руководилаца; седмо – бавило се криптографском заштитом порука и уопште пословима шифре; осмо – било је кадровско, подељено у два одсека: организациони и персонални. Постојале су још и Комисија за савезне функционере, која се бавила испитивањем порекла и других детаља из биографије руководилаца, затим и Истражни одсек, који је водио послове истраге за прва три одељења Удбе.2 У новој државној организацији Удба је била 1 О. Ђорђевић, Лексикон безбедности, стр. 397–398. 2 Исто, стр. 256–257


истражни орган за одређену врсту кривичних дела. Она је по службеној дужности покретала кривични поступак и водила извиђање против ратних злочинаца, „народних непријатеља“ и других лица осумњичених због дела и закона о кривичним делима „против народа и државе“. Уместо истражне службе код суда, истрагу су водили органи Удбе, на основу чијег је иследног материјала јавни тужилац био овлашћен да подиже непосредну оптужницу, а суду је остајала техничка припрема за претрес и извршење пресуде по спроведеним доказима. Истражни послови су се на тај начин стицали у рукама Удбе, јавног тужиоца и војних судова.1 Према формацији из 1946. КОС ЈА постављен је на свим армијским нивоима од МНО (одељење), преко армија, морнарице, ваздухопловства и КНОЈ-а (одељење), дивизија (одсеци), бригаде, школе и њима равне јединице (опуномоћства). Директивом помоћника МНО од 29. маја 1946. регулисано је да официри КОС-а имају право хапшења и ислеђивања над лицима која одговарају за различита кривична дела. У једној наредби из тог периода речено је следеће: „Одлуку о хапшењу за борце, подофицире и ниже официре доноси начелник одељења армије, уз претходно и искључиво одобрење комесара армије или по наређењу из вишег руководства.“2 Од формирања КОС-а ЈА њиме је у целини руководио, као и до тада, помоћник министра за народну одбрану који је истовремено, као члан ЦК КПЈ, био партијски руководилац у ЈА. На саветовању у одељењу КОС-а при Министарству народне одбране (одржано од 20. до 22. новембра 1946), формулисан је став да су органи КОС-а потчињени и одговорни „свом руководству по линији КОС-а и комесару армије и дивизије“, а у бригади и батаљону дужни су да редовно контактирају с комесарима. Од тада су политички комесари армија и дивизија усмеравали органе КОС-а у партијско-политичком смислу, остваривали рад и резултате, примали реферате о раду непријатеља, морално-политичким и другим негативним појавама и преступима, учествовали на саветовањима органа КОС-а. Накнадно је тумачено да је поред „позитивних страна“ ове спреге (политком – органи КОС-а) било и неповољног утицаја „на одговорност и активност осталих субјеката војне организације у погледу њиховог ангажовања на питањима превентивне безбедности и борбе 1 Josip Hrnčević, Svjedočanstva, Zagreb, 1984, стр. 117. 2 ВА, ВБА, К–20, Ф–1.


| 213

214 |

против појава и схватања која слабе и угрожавају морално-политичко стање и чврстину јединица.“1 У другој половини 1946. интензивиран је и процес школовања официра КОС-а у Совјетском Савезу. О томе је, у већ цитираном десетогодишњем прегледу развоја Озне и КОС-а, речено следеће: „Током 1946. школовање кадра КОС-а вршило се организованије. Стигла је и нова група слушалаца из СССР-а. Знање које су стекли на школовању коришћено је према могућностима, али не запостављајући и искуство из НОР-а и службе, које је она до тада имала. У току године формирани су курсеви и семинари при армијама, а један курс одржан је при Управи КОС-а у Земуну на којем је било 25 официра. Кроз ове курсеве прошао је 251 официр. Курсеви су били једномесечни и двомесечни. При армијама је одржано 16 семинара у трајању од 10–20 дана кроз које је такође прошло око 250 официра. За официре КОС-а одржан је посебан курс коме је присуствовало 35 официра. Из овога се види да је у току 1946. кроз разне курсеве и семинаре прошло 562 официра или 40% од укупног кадра КОС-а. Ово је без сумње био велики напредак за службу. Ово је помогло да се организација Озне врло брзо оспособи за задатке које је имала да извршава.“2 Током 1946. у КОС је примљено 320 официра и 71 лице за помоћне дужности. Први и основни задатак руководства КОС-а био је да новопримљени кадар што пре припреме и обуче за најосновније вршење дужности. Током те године у официрске чинове произведено је 412 лица на служби у КОС-у, унапређено 172, одликовано 892 официра и 72 лица на помоћним дужностима. Питања унапређења, производња у официрски чин и одликовања била су врло осетљива у то време. То је било због тога што све до почетка 1946. није било сређених персоналних података ни код армијских одељења ни код централног руководства, а ово питање су прилично недоследно решавала трећа одељења републичких Озни.3 Мада је улога КОС-а била у складу са својим називом, у суштини то је била политичка полиција у редовима ЈА. Брига за партијско јединство, „чистота“ војних редова од другачијег мишљења биле су увек за корак важније и испред борбе против страних обавештајаца и заштите државе од спољне опасности. 1 Исто. 2 ВА, ВБА, К–20, Ф–8. „Десетогодишњи извештај. Борба против непријатеља 1944–1954“. 3 Исто. Коста Николић

•••

Темељ целокупне власти, успостављене после избора 1945, заснивао се на потпуној контроли КПЈ над државом. Успостављање новог политичког и друштвеног система у Југославији изазвало је велики отпор, о коме се није писало и који је био табу тема како у политичким институцијама, тако и у интелектуалној јавности. Југословенска држава је носиоце отпора квалификовала као „реакцију“ и „бандитизам“, као наставак борбе поражених снага из Другог светског рата. Међутим, постојаност и трајање антикомунистичке гериле показали су да је немирење с „новим поретком“ било много озбиљније него што је то икада признато. Мотиви за сукоб с властима били су различити – од незадовољства решењем националног питања, до неприхватања економских и политичких односа. За разлику од Хрватске, где је антикомунистичка герила имала одређени степен покрета и форму свог деловања, у Србији су у питању махом биле изоловане групе из некадашње Југословенске војске у Отаџбини које нису представљале компактну целину. И у Србији и у Хрватској одигравао се истоветан процес – од „редовне“ војске настајала је герила, док је њен противник – Југословенска армија – из герилског покрета израсла у регуларну војску обновљене југословенске државе. И једна и друга герила биле су прозападно оријентисане и позивале су се на имагинарно савезништво са Великом Британијом и САД. Рачунало се на њихове државне интересе и антикомунизам који ће у најскоријој будућности, како се веровало, довести до сукоба са Совјетским Савезом. Заједничко им је било то што ниједна герила није успела да формира своју политичку организацију. У Словенији је, на пример, велико незадовољство изазивало уклањање политичких противника псеудосудским процесима и на основу неистинитих оптужби. Смртне пресуде су се свакодневно изрицале, а у затвору у Љубљани налазило се пет судија јер су „неадекватно“ тумачили вољу народа. Поједине судије биле су „дословно очајне“ због сталних „препорука“ да изричу смртне казне људима за које знају да су невини. Из Београда су зато почела да стижу упутства да треба избегавати „грубе сцене“ приликом суђења и бар привремено и у мањој мери изрицати смртне казне како би се смањили учестали протести западних земаља.1 Западне дипломате у Југославији извештавали су своје владе да се „процеси само нижу“, да процеси против ратних профитера следе 1 J. Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast, стр. 475. Мач револуције

| 215

216 |

процесима против „колаборациониста“ иако би се могло очекивати да су сви „издајници“ већ осуђени. Али, није била реч о „издајницима“ већ о људима који су успели да преживе рат, а судски процеси против њих никако нису били у складу са законом, па ни освете, већ су само послужили актуелној привредној политици југословенске владе. Циљ је био да што већи број привредних објеката пређе у власт државе, а да она, при томе, нема обавезу да за то плати. Југословенска власт декларативно је признавала приватну својину, а истовремено је спроводила национализацију.1 Џон Хеникер Мејџор, секретар британске амбасаде у Београду, у јануару 1946. пропутовао је целом Југославијом и уочио је растуће незадовољство људи новом влашћу и још строжу полицијску контролу но што је била пре избора из новембра 1945. године. Хеникер Мејџор је известио да је незадовољство врло велико, али да још нема јасних решења, људи се још не сналазе у новонасталој ситуацији, па очекују интервенцију западних савезника. Рекао је и да су у Словенији вероватно људи најразочаранији, да сељаци углавном не желе да говоре, а и они који су нешто говорили остављали су утисак уплашених људи и „неког мрачног незадовољства“. Сељаци су сматрали да нема излаза из тренутне ситуације, па су се помирили с тим да из „лошег положаја“ извуку највише што могу: „Мислим да је истина да је власт у Словенији репресивнија и безобзирнија него другдје. Сумњам да ће то привући сељаке који су образованији, отворенији западним утјецајима и успјешнији од оних у другим дјеловима Југославије.“2 Британски дипломата је сматрао да је већинску подршку у народу југословенска власт имала у Далмацији и на хрватском приморју, половичну у Босни и Херцеговини, док је у Словенији, централној Хрватској и Србији имала уз себе „тек незнатну мањину“. Под маском демократије наметнута је диктатура владе која је била толико нечасна да не буде отпорна на сопствену корупцију.3 Обрачун с „унутрашњим непријатељем“ трајао је до средине 20. века. Бројност антикомунистичке гериле, број убијених и ухапшених тешко је утврдити. У литератури су изнети противречни подаци о томе. У апокрифним списима бројке су намерно преуве1 Исто. 2 Наведено према: J. Vodušek Starič, Kako su komunisti osvojili vlast, стр. 476. 3 Исто.


личаване како би се „дало на значају“ акцији југословенских органа безбедности. Тако је, на пример, Секула Јоксимовић писао да је КНОЈ само до краја 1947. заробио, ранио или убио 116.000 припадника „непријатељских групација“ из целе Југославије. Од тог броја наводно је 86.031 заробљено, а 26.947 убијено.1 И у овом случају најпрецизнији су подаци које је оставио Александар Ранковић. Он је прво у експозеу на 3. редовном заседању Скупштине ФНРЈ, на заједничкој седници Савезног већа и Већа народа, одржаној 28. марта 1947. саопштио да се од 1. марта 1946. до 1. марта 1947. предало 1.179 герилаца, а да је убијено или заробљено 3.467 герилаца. Још је у илегали остало 1.758 људи: у Хрватској 337, у Босни и Херцеговини 643, у Црној Гори 120, у Македонији 87, у Словенији 85, а у Србији 486 побуњеника.2 Приликом обележавања петогодишњице Управе државне безбедности (12. маја 1949) Ранковић је на „свечаној академији“ рекао да је после завршетка војних операција 1945. у Југославији „лутало 790 банди“ са 11.800 чланова. До краја 1945. тај број се смањио на 5.700, а следеће године на око 3.000 људи, а на крају 1947. било је неколико стотина, да би крајем следеће 1948. било свега неколико десетина герилаца.3 Према накнадном сведочењу Милована Ђиласа, он је био у прилици да „натенане, најчешће у путовањима аутомобилом“, слуша приче функционера безбедности о истраживању и уништавању одметничких група: „Сви су се они уносили, с уживањем, у своје и својих другова домишљатости. И прелазили брзо, с нелагодношћу, преко неодржаних речи и стрељања. И Ранковић је, у кругу најближих другова, методично и живописно причао најзначајнија и најдраматичнија гоњења.“4 Овај „рат после рата“ водио се свом жестином, војним и политичким акцијама истовремено. Југословенски комунистички поредак дословно је следио изворна бољшевичка начела о државном терору над сопственим становништвом. И за то је основе поставио Лењин („нико се не може одрећи терора, или белогардејски 1 S. Joksimović, KNOJ, стр. 86. 2 Александар Ранковић, Изабрани чланци, Београд, 1951, стр. 142. 3 Исто, стр. 268–269. – Опширније о томе видети у: Zdenko Radelić, Križari: gerila u Hrvatskoj 1945–1950, Zagreb, 2011, стр. 180–184. 4 M. Đilаs, Druženje s Titom, стр. 87–88.


| 217

218 |

или црвени пролетерски терор, средине нема, ’трећег нема’ и не може бити“). За Лењина је терор био „средство убеђивања“, терор је требало да се „образложи и озакони, принципијелно, јасно, без обмањивања и без улепшавања, треба га само формулисати што је могуће шире“.1 У говору на трећем конгресу АФЖ Југославије, у Београду 28. октобра 1950, Тито је, поводом југословенског отварања према Западу, нагласио да неће бити промене у односу на унутрашње непријатеље: „Нашој реакцији ја кажем да је боље да буде на миру као што је била неко вријеме. Боље да ћути, јер се ми збиља не знамо шалити кад нам дозлогрди. И нећемо се шалити.“2

1 Наведено према: Слободан Антонић, „Класни рат: Лењиново наслеђе“, Социолошки преглед, 2/2010, стр. 198. 2 Наведено према: Документи о спољној политици ФНРЈ 1950, Београд, 1993, стр. 246.


консултовани извори и литература

I. АРХИВСКА ГРАЂА Архив Безбедносно-информативне агенције, Београд, фонд „Одељење за заштиту народа“. Архива Удружења бораца Краљевске југословенске војске „Дража Михаиловић“, Лондон (нерегистрована грађа). Војни архив, Београд, фонд „Војнобезбедносна агенција“. Војни архив, Београд, фонд „Четничка архива“.

II. ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ Broz Josip Tito, Sabrana djela (IX, Beograd, 1982; XIII, Beograd, 1982; XVI, Beograd, 1984; XIX, Beograd, 1982; XX, Beograd, 1982; XXI, Beograd, 1984; XXIV, Beograd, 1982; XXVIII, Beograd, 1988; XXIX, Beograd, 1989). Vlahović R. Staniša, Anglo-jugoslovenski odnosi 1941–1948. Zbornik dokumenata iz Britanske arhive, Birmingam, 1985. Dokumenta o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, II, Beograd, 1988. Документи о спољној политици ФНРЈ 1950, Београд, 1993. Zločini i teror u Dalmaciji 1943–1948. počinjeni od pripadnika NOV, JA, Oznе i Udbе. Dokumenti. Priredili: Blanka Matković i Ivan Pažanin, Split, 2011. Izvori za istoriju SKJ. Dokumenti Centralnih organa KPJ. NOR i revolucija 1941–1945. Knjige XX i XXI, Beograd, 1987. Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945. Документи и материјали, Београд, 1996. Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944–1946. Dokumenti. (Knjiga I i II, Slavonski Brod, 2006 i 2008. Priredio: Vladimir Geiger. Knjiga III, Zagreb, 2008. Priredio: Vladimir Geiger). Ранковић Александар, Изабрани чланци, Београд, 1951.


220 |

Тито – строго поверљиво. Архивски документи. Приредили: Перо Симић и Звонимир Деспот, Београд, 2010. Tito–Čerčil. Strogo tajno. Uredio: Dušan Biber, Zagreb–Ljubljana–Beograd, 1981.

III. СТУДИЈЕ, МОНОГРАФИЈЕ И ЧЛАНЦИ Антонић Слободан, „Класни рат: Лењиново наслеђе“, Социолошки преглед, 2/2010. Бајт Александар, Берманов досије, Београд, 2006. Божић Софија, „Нико Бартуловић у предвечерје Другог светског рата. Идеолошки погледи једног хрватског интелектуалца“, Прилози за историју, књижевност, језик и фолклор, 77/2011. Вилијамс Хедер, Падобранци, патриоти и партизани. Управа за специјалне операције у Југославији 1941–1945, Београд, 2009. Вукмановић Светозар, Револуција која тече. Мемоари. Књига 2, Београд, 1971. Geiger Vladimir, „Tito i likvidacija hrvatskih zarobljenika u Blajburgu 1945“, Istorija 20. veka, 2/2010. Глигоријевић Бранислав, Краљ Петар II Карађорђевић, Београд, 2010. Димитријевић Б. Бојан, Грађански рат у миру. Улога армије и службе безбедности у обрачуну са политичким противницима Титовог режима 1944–1945, Београд, 2003. Димитријевић Бојан, „Совјетска обавештајна служба у Југославији 1944– 1948“. У: Ослобођење Београда 1944. Зборник радова са научног скупа, Београд, 2010. Đilas Milovan, Revolucionarni rat, Beograd, 1990. Đilаs Milovan, Druženje s Titom, Beograd, 1990. Ђорговић Момчило, Ђилас верник и јеретик, Београд 1989. Ђорђевић Димитрије, Ожиљци и опомене, II, Београд, 1995. Đorđević Obren, Leksikon bezbednosti, Beograd, 1986. Илић Никола, „Партизанско судство – фактор правде, морала и дисциплине у лесковачком крају 1941–1942“, Лесковачки зборник, L/2011. Joksimović Sekula, „Formiranje i delatnost Korpusa narodne odbrane Jugoslavije“, Vojnoistorijski glasnik, 1/1985. Ковачевић Бранислав, Од Везировог до Зиданог моста, Трагична судбина црногорских четника у завршној фази рата 1944–1945, Београд, 1993. Костић Бошко, За историју наших дана, Београд, 1990.


Koprivica Veseljko, Od Vezirovog do Zidanog mosta, www.montenegrina. net Крстић Угљеша, Најлепши позив на свету, Београд 1994. Лопушина Марко, Убиј ближњега свог. Југословенска тајна полиција 1945– 1997, I–II, Београд, 1997. Лазић Бранко [Драгослав Страњаковић], Титов покрет и режим у Југославији 1941–1946, Београд, 1992. Лубурић Радојица, Врући мир хладног рата, Подгорица, 1994. Матић Бошко, Крцун. Животопис Слободана Пенезића Крцуна, Горњи Милановац 1983. Maček Ivan Matija, Sjećanja, Zagreb, 1983. Mlakar Boris, Slovenački kontrarevolucionarni i kolaboracionistički tabor pri kraju rata, „Vojnoistorijski glasnik“, 3/1990. Милуновић Марко, Од немила до недрага, Београд 1992. Министарство и министри полиције у Србији 1811–2001, Београд 2002. Николић Коста, „’Кужне јединке се одстрањују’. Рана фаза рађања комунизма у Србији 1944–1945“, Историја 20. века, 2/2004. Николић Коста, Димитријевић Бојан, „ОЗНА против ’народних непријатеља’ у Србији 1944“. Два документа, Наша прошлост, 10/2009. Николић Коста, Димитријевић Бојан, „Zarobljavanje i streljanje generala Dragoljuba Mihailovića 1946. Nova saznanja o arhivskoj građi“, Istorija 20. veka, 2/2009. Николић Коста, Димитријевић Бојан, „Formiranje Ozne u Srbiji i Beogradu i likvidacije ’narodnih neprijatelja’ 1944“, Istorija 20. veka, 2/2010. Нојбахер Херман, Специјални задатак Балкан, Београд, 2004. Ослобађање Дедиња, Милан Трешњић – мајор Озне и генерални конзул СФРЈ у Штутгарту, „Круг“, 1998. Поповић Никола, Југословенско-совјетски односи у Другом светском рату 1941–1945, Београд, 1988. Пузић Предраг, Ломача за Сенса. Злочин и казна Светислава Стефановића, Сремски Карловци, 2003. Radelić Zdenko, Križari: gerila u Hrvatskoj 1945–1950, Zagreb, 2011. Радић Радмила, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881–1950, Београд, 2006. Starič Vodušek Jera, Kako su komunisti osvojili vlast 1944–1946, Zagreb, 2006. Тимофејев Ј. Алексеј, Руси и Други светски рат у Југославији, Београд, 2011. Топаловић Живко, Покрети народног отпора у Југославији 1941–1945, Париз, 1958. Ferenc Mitja, „Istraživanje prikrivenih grobnica u Sloveniji“, Istorija 20. veka, 1/2010.


| 221

222 |

Hrnčević Josip, Svjedočanstva, Zagreb, 1984. Цветковић Срђан, Између српа и чекића. Репресија у Србији 1944–1953, Београд, 2006. Цветковић Срђан, Годишњи извештај. Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, Београд, 2010. Cvetković Srđan, „Pregled uhapšenih i streljanih lica od OZNE na teritoriji Vojvodine do 20. juna 1945“, Istorija 20. veka, 1/2011. Цветковић Срђан, Девић Немања, Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944, Београд 2012.


Регистар личних имена

Адамовић Гојко – 136 Адамовић Милован – 106 Александер Харолд – 158 Алкалај Беба – 136 Ангаретис – 40 Антонијевић Миле – 136 Антонић Слободан – 218* Анчић (или Јаничић) Ђорђе – 70 Аћимовић Милан – 77, 156 Ачић – 60 Бајт Александар – 171 Бакарић Владимир – 111, 112 Бародкин – 94 Бартуловић Нико – 110 Басај Јоже – 153 Баће Максимилијан Макс – 30, 32, 135, 169 Бачић Озрен – 70 Бачић Сашка – 70 Башкот Бошко – 20 Беблер Алеш – 27 Белић Александар – 77 Беловић Никола – 78 Biber Dušan – 35 Билбија – 62 Биљановски Злато – 43 Биондић Петар – 206 Битенц Мирко – 153

Бишћан Даринка – 107 Блажевић Јаков – 117, 118, 179, 180, 203 Блечић Раде – 135 Богавац – 64 Богдановић Бошко – 78 Богомолов – 25–27 Божић Софија – 110 Божовић Јован Јово – 64, 124, 136 Бојанић Владан – 84 Бољковац Јосип – 40 Бошковић Ђуро – 136 Брадић Миро – 136 Брајник Едуард – 136 Брајовић Јокаш – 137 Браловић Цало – 70 Братичевић Анто – 190 Брилеј Јоже Болко – 98 Бркић Душан – 111, 118 Брковић Славко – 43 Брнчић Јосип – 43, 116 Брод Филип (Broad Philip) – 35 Броз Жарко – 124 Броз Јосип Тито – 8, 15, 18–24, 26, 29, 33, 35–40, 42, 48, 49, 51, 55, 57, 71, 76, 80, 94, 102, 104, 107, 113, 122, 130, 134, 137, 157, 158, 160–163, 165, 166, 169, 174, 175, 186, 188, 192, 196, 204, 208, 218

* Имена дата курзивом односе се на ауторе коришћене литературе.


224 |

Брујић Срђан – 44, 69 Бугарчић Никола – 136 Буторац Стипе – 124 Byrd J. H. – 108 Васиљевић Милисав – 78 Велебит Владимир – 19–21, 39 Велимировић Николај – 154 Вибијан Енцо – 107 Видовић Лазо – 103, 116, 173 Видовић Никола – 188 Вилијамс Хедер – 35, 153, 158, 166 Вилотић Милан – 61 Вилсон Хенри (Villson H. M.)– 35 Вилфан Јоже – 180 Виљковић – 78 Вискић Боривој – 40 Влајинац Гојко – 78 Власов Андреј Андрејевич – 154 Vlahović Staniša R. – 166 Vodušek Skarič Jera – 24, 93, 99, 215, 216 Војић Ружица – 74 Врбица Мило – 135 Вујић – 78 Вујновић Богдан – 136 Вујновић Дамјан – 116 Вујовић Митар – 34 Вукичевић Зарије – 70 Вукмановић Лука – 171 Вукмановић Мило – 171 Вукмановић Светозар Темпо – 171 Вуковић Јагош – 136 Вукотић Јово – 49, 132 Вулетић Мијат – 20, 30, 32 Гаврило (Дожић) – 72, 154 Гајић Велинка – 136 Галијан Фрања – 78 Gajger (Geiger) Vladimir – 9, 151, 170 Георгијевић Димитрије – 171


Главенић – 189 Глигоријевић Бранислав – 44 Глишић Душан – 78 Глухић Мариновић Дана – 136 Голуб Милан – 109 Голубић Мустафа – 61 Гоновић Јован – 78 Гордијанко – 94 Горкић Милан – 18 Гошњак Иван – 31 Граховац Милан – 108 Грегорач Вид – 136 Грковић Радован – 57, 66 Григорјев Г. С. – 24 Грол Милан – 189, 192 Грубић Илија – 104 Грујић Момчило – 136 Гутић Иван – 166 Давидовић Љубомир – 77 Дамјановић Александар – 70 Дамјановић Миодраг – 153–157, 159, 167 Даниловић Угљеша – 40, 43 Дапчевић Пеко – 46, 57, 63, 160– 162, 171 Девић Немања – 92 Дедијер Владимир – 18, 39, 55, 71 Делић Дрина – 136 Дермастај Маријан – 49 Деспот Звонимир – 110 Деспут Драго – 104 Дивљак Милош – 78 Димитријевић Б. Бојан – 25, 27, 82, 83, 86, 167–171, 178, 201 Димитријевић Мића – 79 Димић Војиновић Велимир – 70 Доманкушић Стјепан – 31 Донован Вилијам (Donovan William) – 153 Драговић Вељко – 124, 125, 136 Драгојловић Стево – 188

Дракулић – 43 Дрљевић Саво – 46 Дубајић Божо – 136 Дубајић Симо – 169, 170 Дугалић Момчило – 46, 47, 65, 76, 112, 113, 133 Дудић Драгојло – 55 Ђаковић Миле – 136 Ђаковић Спасоје – 42, 134 Ђаконовић Никола – 136 Ђекић Бошко – 136 Ђилас Милован – 24, 26, 42, 56, 71, 79, 80, 91, 92, 217 Ђокић Драгољуб – 62 Ђорговић Момчило – 42 Ђорђевић – 77 Ђорђевић Димитрије – 73 Ђорђевић Жика – 57 Ђорђевић Југослав – 135 Đorđević Obren – 15, 20, 28, 42, 50, 51, 83, 95, 212 Ђорић Глишо – 79 Ђујић Момчило – 152, 156 Ђукановић Војо – 49 Ђукановић Нико – 44 Ђукић Лазар – 70 Ђурица Јурас – 191 Ђурић Љубодраг – 62 Ђурић Михаило – 61 Ђурић Радослав – 59 Ђуришић Павле – 151, 152, 155, 157, 159, 160 Жавронков – 94 Живковић Милан – 202 Жижић Живко – 179 Жнидарчич Стане – 136 Жугић Михаило – 136 Жујовић Сретен (Црни) – 74 Завадлав Зденко – 170 Закурдајев – 94

Зечевић Војо – 135 Зихерл Борис – 204 Златарић Стјепан – 107 Зоговић Радован – 71 Зорић Анте – 135 Иванић Стеван – 78 Идн Антони – 158 Илић Никола – 15 Ињков – 94 Јакутовић Мустафа – 187 Јанековић Славко – 116 Јанеш Нада – 107 Јаничић (или Анчић) Ђорђе в. Анчић (или Јаничић) Ђорђе Јанковић Велизар – 77 Јанковић Велимир – 78 Јанковић Ђура – 77 Јањић Владан – 49 Јауковић Данило – 136 Јашаревић Салко – 108 Јевђевић Доброслав – 151, 152, 156, 157 Јерковић Мато – 104 Јоаникије (Липовац) – 171 Јовановић – 77 Јовановић Алекса – 79 Јовановић Арсо – 24, 34 Јовановић Драги – 71 Јовановић Драгољуб – 62 Јовановић Љубомир – 156 Јовановић Танасије – 97 Јојић Ристо – 77 Joksimović Sekula – 19, 49, 217 Јончић Коча – 84 Јосиповић С. – 78 Јосиф (Цвијовић) – 72, 76 Јурачек Алојз – 206 Кабиљо Даница – 136 Калафатић Милан – 135 Калођера Марко – 189


| 225

226 |

Капетановић Миле – 155 Капичић Јово – 66, 169, 201 Капичић Мило – 66 Карађорђевић, династија – 153 Карапанџа Бранко – 135 Кардељ Едвард – 42, 94, 97, 98, 174 Кардељ Пепца, рођена Мачек – 42 Карић Душан – 56 Катунић Марко – 20 Керечки Симеон – 79 Кидрич Борис – 40, 174 Кидрич Зденка (Мајрета) – 40–42 Кнежевић Душан – 136 Кованџић Слободан – 136 Ковачевић – 78 Ковачевић Боривоје – 136 Ковачевић Бранислав – 168, 171, 174 Ковачевић Василије Чиле – 57, 61, 63, 64, 84 Ковачевић Звонко – 71 Ковачевић Митар Мујо – 64 Ковачевић Стола – 64 Којовић – 192 Колер – 190 Кољеншић Милисав – 136 Комарица Звонко – 116 Коњовић Петар – 77 Копинич Јосип (Ваздух, Валдес) – 20 Копривица Андреј – 43 Koprivica Veseljko – 160, 163, 175 Кораћ Душан – 166 Корњејев Николај Васиљевич – 24, 35 Кос Франчек – 135 Костић Бошко – 154, 156, 159 Костић Војислав Воки – 64 Костић Илија – 43 Костић Лазар – 78 Костић Петар В. – 77 Котур Ђура – 77 Кочка Јосип – 205


Кошутић Аугуст – 110 Крајачић Иван (Стево) – 18, 19, 31, 39, 42, 43, 95–97, 109–112, 116, 119 Крајгер Борис – 97 Крајгер Уриш – 135 Краљевић Ђоко – 207 Креачић Вјекослав – 202, 203 Креачић Отмар – 202 Крек Миха – 164, 205 Кренер Франц – 153, 159 Крлежа Мирослав – 71 Крндија Данило – 136 Крстић Витко – 62 Крстић Слободан (Учо) – 43, 57 Крстић Угљеша – 90 Крушац Миха – 192 Куленовић Скендер – 71 Кумануди Коста – 76, 77 Лазаревић Светолик (Бодо) – 57, 60 Лазић Бошко – 107 Лазић Бранко – 114 Лазић Бранко [Страњаковић Драгослав] – 84, 86 Ландуп Никола – 136 Лебедев – 84 Лекић Данило Шпанац – 46, 64 Лењин Владимир Иљич – 13, 217, 218 Леонтије – 44 Лепенац Радош – 62 Летица Душан – 77 Лисак Ерих – 190 Лозанић Милица – 79 Лопушина Марко – 10, 20, 29–31, 40, 42, 57, 59, 89, 90 Лубурић Радојица – 39 Лукин Павле – 135 Лукић Миса – 84 Луперт Иван – 118

Љотић Димитрије – 76, 80, 152– 157 Љубић Бранко – 135 Љубичић Никола – 49 Макмилан Харолд (Harold Macmillan) – 165 Максимовић – 70 Маловић Василије – 156 Маловић Јосиф – 179, 208 Маљина Ђуро – 205 Марас Ловро – 205 Маринковић Јован – 97 Марић Данијел – 186 Марковић Божа – 70 Марковић Гина – 79 Марковић Марко – 79 Марковић Сима – 70 Марушић Никола – 170 Марчић Петар – 192 Мастиловић Мирко – 136 Матић Бошко – 66, 84 Матић Душан – 71 Матић Стева – 202 Matković Blanka – 106 Мачек Владимир – 160, 161 Мачек Иван (Матија) – 40–43, 94, 98, 169 Медић – 78 Медић Мићо – 20 Мељников – 28 Мештаков – 82 Мијушковић Јован – 78 Мек Дауел Роберт (McDowell R. H.) – 152 Милатовић Вељко – 42, 57 Милетић, др – 70 Милетић Бранко – 78 Милинковић Радиша – 190 Милинковић Радован – 152 Милић Радован – 205 Милићевић Иван – 78

Милошевић Вељко – 135 Милошевић Хранислав – 62 Милуновић Марко – 42, 88 Миљановић Дола – 70 Миљковић Игњат – 59, 60 Минић Милош – 44, 56, 66, 67, 69, 178–180 Миросављевић Богдан – 188 Митров Васко – 21 Митровић Драган – 70 Митровић Ђилас Митра – 91 Мићић Видан – 56 Мићуновић Вељко – 44, 66, 130– 132 Михаиловић Драги – 70 Михаиловић Драгољуб Дража – 35, 36, 52, 56, 69–71, 76, 77, 79, 89, 135, 137, 152, 153, 155–157, 160, 165, 178, 188, 208, 209 Михаиловић Душан – 60 Михаиловић Емилија – 135 Михаиловић Марко – 164 Михајловић Живота – 49 Мицић Петар – 77 Мишковић Иван Брка – 31, 103, 104 Mlakar Boris – 153, 159 Мошков Анте – 190 Мразовић Карло (Гашпар) – 103 Мрђа Петар – 136 Мугоша Андрија – 174, 175 Мушицки Коста – 157 Нађ Коста – 160–163 Налевић Јован – 156 Натлачен Марко – 27 Недић Милан – 65, 76–80, 86, 188 Нејак Јанко – 117 Нешковић Благоје – 63, 64, 76, 77 Нешковић Бора – 64, 124 Никола Петровић, краљ – 66 Николић Коста – 86, 178


| 227

228 |

Николић Милутин – 136 Нинчић Момчило – 38 Новинковић Гојко (или Љубинко) – 70 Новосел Ђоко – 136 Ножинић Стана – 102, 103 Нојбахер Херман – 154 Обрадовић Божо – 136 Обрадовић Сава – 70 Обрадовић Тоша – 70 Овчеников – 25 Одинцо(е)в – 82, 94 Одић Славко – 20, 21, 136 Орлов – 25, 28 Оцокољић Синиша – 156 Павелић Анте – 75, 160, 161, 164, 190 Павлов Виктор – 28 Павловић – 21 Павловић Живојин – 55 Павловић Иван – 156 Pažanin Ivan – 106 Панић Кићо – 136 Пантић – 77 Пањушкин Александар – 204 Паранос Илија – 78 Парац Матија – 155, 156 Патрахаљцев – 25–27 Паулус фон – 82 Пашић Никола – 77 Пекић Павле – 20, 30, 32, 57, 64, 69, 136 Пенезић Слободан Крцун – 43, 55–58, 60, 64, 66, 68, 69, 82, 90, 170, 178, 180, 195, 211 Перић – 78 Перовић Раде – 60 Перовић Стјепан – 108 Перуничић Ђорђе – 42


Петар II Карађорђевић, краљ – 43, 52, 154, 159, 190 Петричевић Бранко – 162 Петровић – 78 Петровић Брана – 79 Петровић Вељко, адвокат – 70 Петровић Вељко, трговац – 70 Петрушић Божидар – 137 Пешић Бранко – 74 Пешић Ђорђе – 78 Пивац Милутин – 137 Пијаде Моша – 32 Планинц Милка – 169 Плантек Вјекослав – 106 Полич Зоран – 174 Поповић Вељко – 136 Поповић Видак – 64, 65 Поповић Душан – 78 Поповић Коча – 46, 124 Поповић Никола – 24, 28 Порежбик – 78 Презељ Иван – 153, 156 Прибићевић Светозар – 72 Прибићевић Стојан – 72 Продановић Стојан – 202 Прпић – 205 Пузић Предраг – 67, 68, 71 Radelić Zdenko – 217 Радић Радмила – 154 Радовановић Љубомир – 70 Радовић Рађо – 136 Радуловић Мато – 136 Ранковић Александар – 7, 20, 26, 29, 30, 42, 44–46, 49, 50, 55, 58, 62, 66, 68–70, 75, 87, 94, 97, 109, 111, 112, 132, 140, 143, 148, 169–174, 177, 178, 180, 193–195, 197–199, 201, 203, 206, 207, 209, 217 Рељић Чеда – 42, 43 Рибаченко – 27

Рибникар Владислав – 71 Ристић Војо – 60 Ристић Јован – 70 Ристић Марко – 70, 71 Робертсон Брајан – 165 Робић Иван – 116 Рожман Грегор – 159 Роловић Владимир – 136, 171 Рукавина Иван – 38, 80 Савичић – 78 Самослијевић – 186 Сарделић Мирко – 136 Сарџент Орме (Sargent Orme) – 164, 165 Седеј Хилда – 137 Селемић Сава – 110 Селивановски – 82 Симић – 64 Симић Душко – 20 Симић Перо – 110 Симић Стојан – 187, 192 Слунц Маријан – 205, 206 Смодлака – 38 Смодлака Јосип – 38 Сомоџи – 205 Сорокоумов – 94 Спасић Бранко – 135 Сребрњак Иван (Антонов) – 18 Сретеновић Владислав – 90 Стаљин Јосиф Висарионович – 39, 55, 147 Стамболић Петар – 55 Стаменковић Ђорђе – 60 Стаменковић Драги – 70 Станивуковић Милан – 104 Станковић Ђуро – 127, 136 Степинац Алојзије – 189, 190 Стефановић Светислав Ћећа – 29, 36, 70, 124, 133 Стивел – 35

Стивенсон Ралф (Stevenson R. S.) – 164–166 Стоисављевић Никола – 79 Стојадиновић Милан – 77, 78 Стојадиновић Мирослав – 78 Стојановић Даринка – 79 Стојановић Милан – 78 Стојановић Сима – 187 Стојиљковић – 188 Стојмировић Милош – 77 Страњаковић Драгослав – 79, 84 Стрит Вивијан (Street V.) – 35 Суботић Вукашин – 46, 162 Судаков – 35 Таталовић Радослав – 157 Терскиј – 94 Тимофејев Алексеј Ј. – 24, 25, 178 Тимофејев В. Т. – 28, 30 Тодоровић Мијалко – 46 Толи – 108 Томић – 74 Томић С. Душан – 79 Томљеновић Звонко – 205 Топаловић Живко – 69, 152, 154, 157, 160, 164 Трешњић Милан – 65, 87, 88 Тривић – 20 Тривунац Милош – 78 Трифуновић Мирослав – 152 Тробец Милан – 136 Труман Хари – 158 Трчић Милутин – 60 Туфегџић Ђорђе – 70 Ћиковић – 70 Ћосић – 62 Ћук Милојко – 116 Ћулафић Вук – 136 Узуновски Цветко Шпанац – 43 Ускоковић Јагош – 49


| 229

230 | Фелер Владо – 110 Ferenc Mitja – 174, 175 Ференчић – 107, 108 Филд – 108 Филиповић Градимир – 61 Финци Ели – 71 Фирм Владимир – 190 Франклин Леон – 136 Фрич – 190 Фрут – 205 Фунарић Стјепан – 136 Харитоненко – 25 Хас Херта – 20 Хасанагић Хилмија – 64 Хебранг Андрија – 18, 19 Хегедуш Геза – 106 Хеникер Мејџор Џон – 216 Херберт Адолф – 107 Хитлер Адолф – 52, 76 Хојка – 95 Хорватски Милан – 78 Хорти Миклош – 89 Хотић Месуд – 49 Хрнчевић Јосип – 33, 213 Хумо Авдо – 39 Хумо Олга, рођена Нинчић – 38, 39 Цветковић Маријан – 40 Цветковић Срђан – 79, 87, 88, 90, 92


Цветковић Фрањо – 205 Цвијановић Буда – 78 Цвијић – 78 Цилибанов – 82 Цинцар Марковић Александар – 77 Црнобрња Богдан Тоља – 104 Черни Јосип – 37 Черчил Винстон – 35, 36, 38, 39, 158, 164, 165 Четник Ђуро – 202 Чиклован – 44 Чолак Антић – 79 Шакота Слободан – 40 Шашић Јефтимије Јефто – 8, 19–21, 29–32, 34, 36, 38, 39, 43, 57, 59, 60, 63, 67, 69, 70, 74, 76, 82–84, 109-112, 124, 126, 129, 136, 145, 146, 148, 206, 207, 211 Шварц Адолф – 108 Шехо – 20 Шилих Нико – 43 Шиљеговић Бошко – 166 Шиљо – 64 Шобајић Васо – 135 Штефанчић Пера – 95 Шћепановић Лука – 135 Шћепановић Раде – 62 Шубашић Иван – 188 Шувак Вито – 188

белешка о аутору

Коста Николић (1963) ради у Институту за савремену исто рију у Београду, у звању „научни саветник“. Дипломирао је (1988), магистрирао (1993) и докторирао (1999) на Филозофском факул тету Универзитета у Београду. Области научног интересовања: историја комунизма у Краљевини Југославији, историја српског народа и српског друштва у Другом светском рату, култ личности у социјалистичкој Југославији, распад СФРЈ и историја историографије. Тренутно је руководилац пројекта: „Српско друштво у југословенској држави у 20. веку – између демократије и диктатуре“ (пројекат број 177016), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. До сада је објавио 35 монографија и преко 110 чланака у научним часописима у земљи и иностранству.


Коста Николић, МАЧ РЕВОЛУЦИЈЕ – Озна у Југославији 1944–1946 | Издавачи Јавно предузеће Службени гласник и Српски код | За издаваче проф. др Радош Љушић, в. д. директора и Сања Пајевић Бундало, директорка | Извршни директор Никола Вујчић | Дизајн Милорад Митић | Извршни уредник Борисав Челиковић | Лектор Светлана Грба | Коректор Бојана Бабовић | Техничко уређење Јасмина Живковић | Београд, 2013 | www.slglasnik.com

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-94 ПЕКИЋ, Борислав, 1930–1992 Život na ledu. 2, Dnevnici 1955-1982 / Borislav Pekić. – Beograd : Službeni glasnik, 2013 (Beograd : Glasnik). – 429 str. ; 24 cm. – (Biblioteka Svedoci epohe) Tiraž 700. – Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Registar. ISBN 978-86-519-0928-6 COBISS.SR-ID 197946892

Mac revolucije. OZNA u Jugoslaviji.pdf

Recommend Documents