Danilo Ki\u0161 Biografija 1935, 22. februara u Subotici ro\u0111en Danilo Ki\u0161, od oca Ed
Ki\u0161a (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), ma\u0111arskog Je
i majke Milice (ro\u0111ene Dragi\u0107evi\u0107), Crnogorke - kao njih dete (prvo je k\u0107i Danica ro\u0111ena 1932). 1937. Porodica Ki\u0161 seli se iz Subotice u Novi Sad. 1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kr\u0161ten po pravoslavno
obredu u vreme dono\u0161enja antijevrejskih zakona u Ma\u0111arskoj
1941. Po\u010dinje rat. "... ja sam u Novom Sadu, \u0161kolske 1940/4
godine po\u010deo da poha\u0111am srpsku osnovnu \u0161kolu, a 27. m \u010detrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandira sa razredom "Bolje rat nego pakt" (tu zagonetnu re\u010denicu sa asonantnom rimom \u010dije zna\u010denje, dakako, nisam shvatao), d izlogu brija\u010dnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama 1942. Januar: novosadski "hladni dani"; ubijene su stotine
vojvo\u0111anskih Srba i Jevreja. Porodica Ki\u0161 je u Bemovoj 21.
1944. Eduard Ki\u0161 odveden je (zajedno sa ve\u0107inom svojih r
u Zalaegerseg, a odatle u Au\u0161vic iz kojeg se ne\u0107e vratiti. " Danilo Ki\u0161 pi\u0161e svoje prve pesme. 1947. Milica Ki\u0161, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata,
Rista Dragi\u0107evi\u0107a, poznatog istori\u010dara i komentatora N 1951. Umrla Milica Ki\u0161.
1954. Zavr\u0161ava srednju \u0161kolu na Cetinju. 1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske knji\u017eevnosti sa teorijom knji\u017eevnosti. 1960. Zavr\u0161ava poslediplomske studije odbranom rada "O nekim
odlikama ruskog i francuskog simbolizma".
1961. Na odslu\u017eenju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bile\u0
Delnicama.
1962. U izdanju beogradskog "Kosmosa" objavljena prva dva Ki\u0161ova romana: Mansarda (satiri\u010dna poema) i Psalam 44 1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alza\u0161kom gradu u koji su mo\u017eda zalazili i njegovi da preci po ocu, pi\u0161e roman Ba\u0161ta, pepeo. 1965. Objavljen roman Ba\u0161ta, pepeo 1969. Objavljena zbirka pri\u010da Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Ki\u0161 je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i pri\u010du "Eolska harfa". 1972. Objavljen roman Pe\u0161\u010danik, tre\u0107a knjiga iz "
ciklusa".
1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Pe\u0161\u010danik ko
nekoliko godina kasnije vratiti. 1973-1976.
R adi
k ao
lektor
za
srpskohrvatski
jezik
na
Univerzitetu u Bordou. Pi\u0161e Grobnicu za Borisa Davidovi\u010da 1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.
1976. Objavljena zbirka pri\u010da Grobnica za Borisa Davidovi\u010da 1977. Nagrada "Ivan Goran Kova\u010di\u0107" za knjigu Grobnica za
Davidovi\u010da.
1978. Objavljena polemi\u010dka knjiga \u010cas anatomije; u toj knjiz
je izlo\u017eio knji\u017eevnoteorijske postavke na kojima po\u010diva
Borisa Davidovi\u010da i u odbrani svojih stavova (ne samo knji\u017eevn
superiorno (kako je tvrdila ve\u0107ina kriti\u010dara) odbacio napade n svoju knjigu. 1979. Nagrada \u017deljezare Sisak za knjigu \u010cas anatomije.
1980. Nagrada Grand aigle d'or de la ville de Nice za celokupan
knji\u017eevni rad. "Nagrade [...] primaj s ravnodu\u0161no\u0161\u010 da ih zaslu\u017ei\u0161." 1981. Rastaje se sa Mirjanom Mio\u010dinovi\u0107. Od tada do kra
sa Pascale Delpech
1983. U okviru Djela Danila Ki\u0161a po prvi put objavljene knjige N
i magla, Homo Poeticus i zbirka pri\u010da Enciklopedija mrtvih. 1984.
Dobija
Andri\u0107evu
nagradu
za
zbirku
pripovedak
Enciklopedija mrtvih 1986. Dobija nagradu "Skender Kulenovi\u0107" i francuski orde "Vitez umetnosti i knji\u017eevnosti". 1987. Sedmojulska nagrada. 1988. Izabran za dopisnog \u010dlana SANU. Dobija Avnojevu nagrad
i dve zna\u010dajne me\u0111unarodne knji\u017eevne nagrade, u Italiji Tevere) i u Nema\u010dko
1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život. Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika 15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu
Djela: 1.
Mansarda satirična poema [1962] (roman)
2.
Psalam 1962] (roman)
3.
Basta pepe [1965] (roman)
4.
Rani jadi: za decu i osetljive [1969] (pripovetke)
5.
Pescanik [1972] (roman)
6.
Poetika [1972] (eseji)
7.
Po-etika, knjiga druga [1974] (intervjui)
8.
Grobnica
za
Borisa
Davidoviča:
s ed a m
poglavlja
jedne
zajedničke povesti [1976] (pripovetke) 9.
Čas anatomije [1978] (polemička knjiga)
10. Noć i magla [1983] (drame) 11. Homo poeticus [1983] (eseji i intervjui) 12. Enciklopedija mrtvih [1983] (pripovetke) 13. Gorki talog iskustva [1990] (intervjui) 14. Život, literatura [1990] (intervjui i eseji) 15. Pesme i prepevi [1992] (pesme i prepevi) 16. Lauta I oziljci [1994] (pripovetke) 17. Skladište [1995] (tekstovi iz zaostavštine) 18. Varia [1995] (eseji, članci, pripovetke) 19. Pesme, Elektra [1995] (pesme; adaptacija drame Elektra)
Danilo Kiš Autobiografija Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti. Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna „amazonka“, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom. U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. „Uznemirujuća različitost“, ono što Frojd naziva Heimilchkeit
biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim
poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe. Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani „izmišljotina“ i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema „pustim izmišljotinama“ prisutna je latentno i u meni. Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu. Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali „Paganini“, ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere. U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli ofic fi iri, emigranti iz dvadesetih godina,
koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski. Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost. Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.
Nož sa drškom od ružinog drveta Mirku Kovaču Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i nedoumici, ima jedinu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka. Ali da bi bila istinita na način o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispričana na rumunskom, mađarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini svih tih jezika. Tada bi, po logici slučaja i mutnih, dubokih i nesvesnih zbivanja, blesnula u svesti pripovedačevoj i po koja ruska reč, čas nežna kao teljatina, čas tvrda kao kindžal. Kada bi, dakle, pripovedač mogao da dosegne nedostižni i stravični čas vavilonske pometnje, čule bi se ponizne molbe i užasna preklinjanja Hane Kšiževske, izgovorena na rumunskom, na poljskom, na ukrajinskom, naizmence (kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma), da bi se u predsmrtnom grču i smirenju njeno buncanje pretvorilo u molitvu za mrtve, izgovorenu na hebrejskom, jeziku postanja i umiranja.
Pozitivan junak Mikša (zovimo ga zasad tako) zašivao je dugme za manje od deset sekundi. Upalite šibicu i držite je među prstima. Od trenutka kada ste je ukresali do onog časa kada vas oprlji po prstima, Mikša je već prišio dugme na ofic fi irskom mundiru. Reb Mendel, kod koga je Mikša radio kao kalfa, ne može da poveruje svojim očima. Pričvršćuje naočari, uzima šibicu, i kaže, na jidišu: »Dede, još jednom, her Miksat.« Mikša ponovo udeva iglu, reb Mendel se smeši zagledan u kalfu, zatim naglo baca šibicu kroz prozor i pljuje u prste. Mikša, koji je već prišio dugme na mundir her Antoneskua, trijumfalno kaže: »Reb Mendel, dovoljna je jedna jedina šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija.« Dok ovaj gleda u daleku budućnost
osvetljenu ogromnim požarom, reb Mendel sa ona dva još vlažna prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrće ga kao da zavrće vrat piletu. »Her Miksat«, kaže. »kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postati odličan majstor... Znate li da se petrolejski izvori u Ploeštiju procenjuju na nekoliko miliona galona sirove nafte?« — »To će biti divan plamen, reb Mendel«, kaže Mikša zagonetno.
Nadmudrivanje Mikša nije postao majstor. Zašivao je dugmad još dve godine kod reb Mendela, slušajući njegova talmudijska mudrovanja, a onda je morao da ode, praćen prokletstvom. Jednoga dana, bilo je to s proleća značajne 1925. godine, reb Mendel se požalio da mu je nestala košinšinska kokoška. »Reb Mendel«, odgovorio mu je Mikša, »potražite lopova među Židovima.« Reb Mendel je shvatio težinu uvrede i jedno vreme nije više pominjao svoju košinšinsku kokošku. Mikša je takođe ćutao; čekao je da reb Mendel savlada svoj ponos. Starac se borio sam sa sobom, stavljajući na oltar svoje talmudijske oholosti svaki dan po jednu kokošku. Bdeo je sa štapom u ruci u kokošarniku, do zore, plašeći tvora lajanjem nalik na pseće. Predzoru bi zaspao, i iz kokošarnika bi nestala još jedna kokoška. »Neka me kazni veliki pravednik koji je rekao da su svi živi stvorovi jednako vredni njegove pažnje i milosti«, kaže reb Mendel devetog dana. »Zar može jedna košinšinska kokoška koja vredi najmanje pet červonaca da bude ravna jednom tvoru koji uništava siromahe i još smrdi nadaleko?« — »Ne može, reb Mendek, kaže Mikša, »ne može se ravnati kokoška koja vredi pet červonaca sa smrdljivim tvorom.« Ništa više ne kaže. Čeka da tvor uništi što uništiti može i da dokaže reb Mendelu da njegove talmudijske brbljarije o jednakosti svih božjih stvorenja ne vrede ništa sve dok se pravda ne ostvari na zemlji, sredstvima zemaljskim. Jedanaestog dana, reb Mendel, umoran od uzaludnih bdenja, podnaduo i crvenih očiju, s kosom
punom perja, staje pred Mikšu i počinje da se udara u grudl: »Her Miksat, pomozite!« — »U redu, reb Mendek, kaže Mikša. »Iščetkajte kaftan i povadite perje iz kose. Stvar prepustite meni.«
Klopka Klopka koju je Mikša sklepao bila je daleka kopija onih kakve je nekada pravio njegov deda u Bukovini: mutna i nostalgična uspomena. Izvan ovog značenja, to je bio jedan običan sanduk od tvrdih bukovih dasaka, sa poklopcem koji se otvara spolja ali ne i iznutra. Kao mamac, stavio je jedno jaje za koje je nedvosmisleno utvrdio da u njemu već trune, kao u kovčegu, košinšinsko pile. Ujutro, čim je stupio u dvorište, Mikša je znao da se životinja uhvatila: smrad je dopirao sve do kapije. Reb Mendel se međutim nije pomaljao iz kuće. Skrhan dugim bdenjima, prepustio se snu i sudbini. Mikša pomilova svojom teškom seljačkom rukom još jedinu preostalu reb Mendelovu kokošku, koja se beše skamenila od straha, i pusti je u dvorište. Onda podiže poklopac sa zupcima od krivih eksera i, u trenutku kada se pomoli kroz napuklinu vlažna životinjska njuška, vrati ga snažnim udarcem šake. Ne manje spretno proturi zarđalu žicu kroz nozdrve tvora, veza mu šape i obesi životinju o dovratak. Smrad užasan. Prvo napravi jedan rez oko grla, kao grimizna ogrlica, zatim još dva druga u samom korenu šapa. Zagulivši kožu oko vrata, zaseče za prste još dva proreza, nalik na rupice za dugmad. Probuđen stravičnom cikom životinje ili košmarnim snom, odjednom se stvori tu reb Mendel. Pritiskuje nos skutom zgužvanog kaftana i zakrvavljenim i užasnutim očima gleda u živo i krvavo klupko koje se, okačeno o žicu, grči na dovratku. Obrisavši nož o travu, Mikša se uspravlja i kaže: »Reb Mendel, oslobodio sam vas tvorova jednom zauvek.« Kada je najzad uspeo da progovori, glas
reb Mendela zazvučao je promuklo i strašno, kao glas proroka: »Operite krv sa ruku i lica. I budite prokleti, her Miksat.«
Posledice Mikš! je uskoro shvatio na svojoj koži šta znači reb Mendelovo prokletstvo: u celoj antonovskoj oblasti majstori su tražili preporuke za kalfe niotkog drugo' do od reb Mendela. A na pomen Mik šina imena, Jevrejin bi počinjao da bulazni na jidiš5 i hebrejskom, naizmence, udarajući se u grudi i čupajući kosu kao da je reč o samom Dibuku. Nije hteo da ga primi na posao ni reb Jusef, najgori od svih majstora, ne samo među krojačima. Doznavši za reb Mendelovo prokletstvo, otpustio je Mikšu posle svega dva dana. Mikša je zauzvrat svečano obećao da će se jednog dana osvetiti za uvredu koju su mu naneli talmudisti.
Ajmike Iste godine Mikša upoznaje nekog Ajmikea, E. V. Ajmike, koji se predstavljao kao student prava. Taj je Ajmike do skora radio kod firme Digtarjev u svojstvu nadzornika stovarišta, ali je bio otpušten, bar tako je tvrdio, zbog ilegalne delatnosti. Mikša i Ajmike, zbliženi istom mržnjom, pokušavaju da zarade nešto za život učestvujući u hajkama koje grof Bagrjan organizuje u okolini i gde antonovski lumpen-proletarijat služi samo kao zamena za pse u kružnim lovovima bukovičke i zakarpatske gospode. Sedeći u teškom hladu brestovih šuma, dok u daljini odjekuju lovački rogovi i čuje se nervozno lajanje kerova, Ajmike govori Mikši o budućnosti bez kerova, gospode i lovačkih rogova. Kada odjekne halali, Mikša jedva uspeva da dotrči do mesta gde se proliva krv divljeg vepra i gde gospoda, uz pakleno štektanje doga, nazdravljaju jedan drugom iz krivih, srebrom optočenih rogova-pehara koji se ispijaju na dušak.
Taj isti Ajmika (koji se posle dva meseca ponovo zapošljava u stovarištu firme Digtarjev), na jednom tajnom sastanku u podrumu neke kuće u predgrađu Antonovke prima Mikšu u organizaciju. Istovremeno zahteva od njega da se ponovo zaposli, kako ne bi u njemu otupela revolucionarna oštrica. Slučaj ide Mikši na ruku. Jednog avgustovskog popodneva, dok leži na ivici jarka kraj poštanskog druma na izlazu iz Antonovke, prolazi u čezama her Baltesku. »Je li istina«, pita, »da si odrao živa tvora i prevrnuo mu kožu kao rukavicu?« — »Istina je«, odgovara Mikša, »mada vas se to ništa ne tiče, her Baltesku.« — »Od sutra možeš da radiš kod mene«, kaže her Baltesku, nimalo uvređen Mikšinom drskošću. »Samo da znaš, dovikuje mu, jagnjad su astrahanska.« — »Ko zna da odere živa tvora, taj zna da prevrne i astrahansku kožu, ne praveći rez za palce«, viče za njim Mikša, samouvereno.
Zadatak Krajem septembra, Mikša se vraća biciklom sa dobra her Balteskua, antonovskog trgovca krznom. Iznad šuma diže se crven oblak koji naveštava jesenje vetrove. Usput mu se priključuje na svom sjajnom biciklu Ajmike i vozi neko vreme uporedo s njim, bez reči. Zatim mu zakazuje sastanak za sutradan uveče i na raskršću naglo skreće u sporednu ulicu. Mikša dolazi tačno u zakazano vreme i daje ugovoreni znak. Ajmike mu otvara vrata, ne paleći svetlo. »Biću kratak«, kaže Ajmike. »Svakom sam od članova zakazao sastanak na drugom mestu i u drugo vreme. Žbiri su se pojavili samo na jednom od tih mesta.« (Pauza). »U Vodenici Bagrjanovih«, kaže najzad. Mikša i dalje ćuti. Čeka da se izgovori izdajnikovo ime. »Ne pitaš«, kaže Ajmike, »kome sam zakazao sastanak u Vodenici
Bagrjanovih?« — »Ko je da je«, kaže Mikša lakonski. »ne bih voleo da budem u njegovoj koži.« Ajmike mu nije te večeri rekao ime izdajnika. Nije mu ga rekao nikad. Kao da nije želeo da preko njegovih usana pređe to obeščašćeno ime. Samo mu je rekao da veruje u njegovu (Mikšinu) odanost i mržnju. I rekao mu je: »Videćeš lice izdajnika. Samo pazi da te privid ne prevari: lice izdajnika može poprimiti izgled najveće pravednosti.« Mikša provodi jednu besanu noć. Pokušava da navuče smrtonosnu masku izdajnika na lice svojih saboraca, ali ona prileže uz crte svakog od njih, i nikome ne pristaje sasvim. Opasan gumenom keceljom, krvav do lakata, ceo sutrašnji dan provodi u klanju i prepariranju jagnjadi na imanju her Balteskua. Uveče se umiva na pojilu, oblači svečano odelo, stavlja crveni karanfil fi u o bod šešira i dolazi biciklom do šume. Put do vodenice nastavlja peške; kroz jesenju šumu, gazeći po gustom lišću koje ugušuje strašnu odlučnost njegovih koraka.
Lice Izdajnika Naslonjena na zarđalu ogradu vodojaže, zagledana u mutne virove, čeka ga Hana Kšiževska. Tu kraj islužene i trule vodenice Bagrjanovih, gledajući kako voda odnosi žuto lišće, mora da je razmišljala o sumornoj prolaznosti godišnjih doba. Imala je pege na licu (sada, u polumraku jesenje večeri jedva vidljive), ali to nije morao biti pečat izdajstva, te sunčane mrlje; možda pečat rase i prokletstva, ali ne i pečat izdaje. Došla je pre nekih mesec dana u Antonovku, pobegavši iz Poljske gde ju je policija tražila. Pre nego što se domogla granice, preležala je pet sati u ledenoj vodi rezervoara lokomotive, krepeći svoj duh stihovima Bronjevskog. Drugovi su joj izradili lažne papire, pošto su prethodno proverili
njenu prošlost: ona je bila besprekorna u svojoj shematičnosti (osim male mrlje građanskog porekla). U Munkačevu je davala privatne časove iz nemačkog (sa jakim jidiš uticajem), služila je kao veza između munkačevske i antonovske ćelije, čitala je Klaru Cetkin i L a f a rg a .
Izvršenje zadatka Držeći se načina na koji je postupio i Ajmike, Mikša nije progovorio ni reči. Na to je, istinu govoreći, imao više prava nego i sam Ajmike, tim pre što je on video Lice Izdajnika. Da li mu se u tom trenutku učinilo da uz lice Hane Kšiževske, lice posuto sunčanim mrljama kao peskom, prileže obrazina izdajnika kao zlatna posmrtna maska? Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenica i u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. Ono što se s pouzdanošću može utvrditi jeste sledeće: u ulozi izvršioca pravde, Mikša je stavio, bez reči, svoje kratke prste oko devojčinog vrata i stezao ih je sve dok telo Hane Kšiževske nije klonulo. Onaj koji je izvršio svoj zadatak, tada je na trenutak zastao. Trebalo je, kako to zahtevaju strašna pravila zločina, ukloniti leš. Nagnuvši se nad devojku, osvmuo se oko sebe (naokolo samo preteće senke drveća), zatim ju je uhvatio za noge i dovukao do reke. Ono što se dalje zbilo, od časa kada je gurnuo telo u vodu, liči na neku starinsku priču u kojoj se, kako bi pobeda pravde bila zagaranto vana, smrt služi raznim lukavstvima da bi izbegla žrtvovanje dece i devica: u središtu koncentričnih krugova, Mikša ugleda telo utopljenice i začu njene bezumne vapaje. To nije bio privid, niti utvara koja se pojavljuje nečistoj savesti ubica. To bejaše telo Hane Kšiževske koja je presecala ledenu vodu paničnim i sigurnim pokretima, oslobađajući se teškog gunja od jagnjeće kože sa dvama crvenim ljiljanima prišivenim u visini struka. Ubica (koga još ne bismo smeli zvati tim imenom) gleda skamenjeno kako devojka odmiče ka drugoj obali i
kako se kožna bukovička dolama spušta niz brzi rečni tok. Nedoumica traje samo tren. Pojurivši nizvodno, Mikša se domognu železničkog mosta i stiže na suprotnu obalu u istom času kada se iza njegovih leđa začu dug jauk lokomotive voza koji je svoj dolazak naveštavao još izdaleka kroz zvučno vibriranje šina. Devojka leži u priobalnom mulju između kvrgavih stabljika vodenih vrba. Teško dišući, pokušava da se ispravi, ne više i da pobegne. Dok joj zariva u grudi svoj kratki bukovički nož sa drškom od ružinog drveta, i sam znojav i zadihan, Mikša jedva može da razabere po koju reč iz drhtave, mutne, grcave navale slogova koji dopiru kroz blato, krv i jauke. Udarce zadaje hitro, sad već s nekom pravednom mržnjom koja daje zamah njegovoj ruci. Kroz kloparanje točkova voza i potmulu tutnjavu železne mostovne konstrukcije, devojka počinje da govori, da ropće, na rumunskom, na poljskom, na jidišu, na ukrajinskom, naizmence, kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma čiji je daleki koren u vavilonskoj pometnji jezika. Onaj koji je video kako vaskrsava mrtvac, s tim se privid neće poigrati. Mikša izvadi utrobu iz leša, kako ne bi telo isplivalo, zatim ga gurnu u vodu.
Neidentifikovan leš Oglas što ga je češka policija objavila u listu Hlasatel policejni i u kojem je dat opis jedne utopljenice od osamnaest do dvadeset godina, zdravih zuba i riđe kose, nije imao nikakvog odziva. Telo je pronađeno posle nedelju dana, nekih sedam milja nizvodno od mesta gde je izvršen zločin. Identitet žrtve međutim nije utvrđen, uprkos zainteresovanosti policija triju susednih zemalja da reše zagonetku. Kako je to bilo nesigurno vreme uzajamnih sumnjičenja i špijuniranja, shvatljiva je ta briga. Za razliku od dnevnih listova, koji su takođe
objavili vest o utopljenici, pomenuti je policijski glasnik dao detaljan opis rana koje su dovele do smrti. Pošto je naveo sve povrede u predelu grudi, vrata i leđa, nabrojeno je dvadeset i sedam udaraca nanetih »oštrim predmetom, po svoj prilici nožem«. Jedan od članaka govori o načinu na koji je leš oslobođen trbušnih organa i pri tom se pominje mogućnost da je izvršilac zločina neko lice koje raspolaže »nesumnjivim poznavanjem anatomije«. Slučaj je, uprkos izvesnim sumnjama, navodio na pomisao o zločinu iz strasti i kao takav, posle šestomesečne uzaludne istrage, stavljen ad acta.
Zagonetne veze Krajem novembra 1934. antonovska policija hapsi izvesnog Ajmikea, E. V. Ajmike, pod sumnjom da je podmetnuo požar u stovarištu fi firme Digtarjev. Taj je događaj pokrenuo čitav lanac zagonetnih i tajanstvenih veza. Ajmike se u času izbijanja požara sklanja u obližnju seosku krčmu, gde jasne osmice krivudavih tragova guma njegovog bicikla u gustom jesenjem blatu dovode policiju kao po Arijadninom koncu. Policajci odvode preplašenog Ajmikea; iza toga sledi fantastično i neočekivano priznanje: on je bio taj koji je obaveštavao vlasti o tajnim političkim sastancima u podrumu kuće u ulici Jefimovska 5. Uz masu konfuznih i protivurečnih razloga koji su ga naveli na taj postupak, navodi svoje simpatije prema anarhistima. Nisu mu poverovali. Izdržavši još nekoliko dana u samici i pritešnjen unakrsnim ispitivanjem, Ajmike je pomenuo slučaj ubijene devojke. To je trebalo da bude ključni dokaz u njegovu korist: kako su članovi čelije imali nesumnjive razloge da posumnjaju .da ih neko potkazuje, morao je da žrtvuje nekog od članova. Hana Kšiževska, koja je pristupila organizaciji tek odskora, bila je najpogodnija, iz više razloga, da bude proglašena izdajnikom. Naveo je pri tom detaljan opis devojke, mesto i način njenog pogubljenja, kao i ime izvršioca.
Priznanje Kada je Čehoslovačka zaključila sa Sovjetskim Savezom pakt o međusobnoj pomoći, i time bar za određeno vreme odložila uvek osetljivo pitanje granica, policiji obeju zemalja otkrili su se široki horizonti međusobne saradnje. Češka je policija dostavila Sovjetima imena nekoliko Sudetskih Nemaca, dokazanih špijuna Rajha, a Sovjeti su im za uzvrat dali podatke o nekim bivširn češkim građanima, uglavnom bez većeg značaja za sovjetsku obaveštajnu službu ili o onima koji svoje bekstvo u Sovjetski Savez nisu mogli da objasne jasnim ideološkim razlozima. Među ovima je bilo i ime izvesnog Miksata Hanteskua, zvanog Mikša. Kako su u njemu češke vlasti videle samo ubicu, jer im nije bilo teško povezati slučaj ubijene devojke sa nestankom Hanteskua i sa Ajmikeovom izjavom, zatražile su njegovo izručenje. Sovjetski organi tek su tada obratili pažnju na građanina M. L. Hantešija koji je radio u sovhozu Krasnaja Svoboda. Bio je vredan radnik u klanici, dvostruki udarnik. Uhapšen je novembra 1936. Posle devet meseci samice i užasnih mučenja, u kojima su mu izbijeni gotovo svi zubi i slomljena ključna kost, Mikša je zatražio da mu dovedu islednika. Dali su mu stolicu, list loše hartije i olovku. Rekli su mu: »Piši i ne izvoljevaj!« Mikša je priznao, crno na belo, da je pre nešto više od godinu dana ubio, po partijskoj dužnosti, izdajnika i provokatora imenom Hana Kšiževska, ali je odlučno poricao da ju je silovao. Dok je svojim tvrdim seljačkim rukopisom pisao priznanje, sa zida skromne islednikove kancelarije posmatrao ga je portret onoga kome se moralo verovati. Pogledao je Mikša u taj portret, u to dobroćudno lice sa osmehom, dobro lice mudrog starca, tako nalik na njegovog dedu, pogledao ga je molećivo i sa strahopoštovanjem. Posle meseci gladovanja, batinanja i mučenja, ovo je bio jedini svetli trenutak u Mikšinom životu, ova topla i prijatna islednikova kancelarija gde pucketa stara ruska peć,
kao nekad davno u kući Mikšinih u Bukovini, ovaj mir gde ne dopiru urlici zatvorenika i potmuli udarci, ovaj portret što mu se očinski smeši sa zida. U naglom zanosu vere, Mikša napisa svoje priznanje: da je bio agent gestapoa, da je radio na podrivanju sovjetske vIasti. Tom prilikom je naveo još dvanaest saučesnika velike zavere. Evo njihovih imena: I. V. Torbukov, inženjer, I. K. Goldman, šef pogona hemijske fabrike u Kamerovu, A. K. Berlicki, geodeta, partijski sekretar sovhoza, M. V. Korelin, sudija pokrajinskog suda, F. M. Oljševska, predsednik kolhoza Krasnojarsk, S. I. Solovjeva, istoričarka, E. V. Kvapilova, profesor, M. M. Nehavkim, sveštenik, D. M. Dogatkin, fizičar, J. K. Maresku, slovoslagač, E. M. Mendel, majstor krojač, M. L. Jusef, krojač. Svi su dobili po dvadeset godina. Onaj koji je imenovan vođom i organizatorom zavere, A. K. Berlicki, streljan je, uz huku upaljenih traktorskih motora, u zoru osamnaestog maja 1938, u dvorištu zatvora Butirka, zajedno sa dvadeset i devet članova jedne druge zavereničke grupe. Mihail Hantesku umro je od pelagre u logoru Izvestkovo uoči nove godine 1941.
Krmača koja proždire svoj okot Borislavu Pekiću
Zemlja večnosti Prvi čin tragedije ili komedije (u skolastičkom značenju te reči), čija je središna ličnost izvesni Gould Verskojls, započinje, kao svaka zemna tragedija: rođenjem. Pozitivistička prezrena formula sredine i rase primenljiva je na ljudska bića bar u onoj meri u kojoj je primenljiva na flamansko slikarstvo. Prvi čin ove drame započinje, dakle, u Irskoj, »najdaljoj Tuli, zemlji s onu stranu znanja«, kako je naziva jedan Dedalusov dvojnik; u Irskoj, »zemlji tuge, gladi, očajanja i nasilja«, kako je naziva jedan drugi istraživač, manje sklon mitu a više tegobnoj zemaljskoj prozi. Međutim i kod ovog drugog izvesna lirska izveštačenost nije, čini se, u skladu sa surovošću predela: »Najviši stepenik zalaska, Irska je poslednja zemlja koja gleda kako se gasi dan. Noć je već nad Evropom, kad koso sunce još obavija purpurom fjordove i pustinje zapadne. No neka se navuku tmasti oblaci, neka se stropošta zvezda, i ostrvo ponovo postaje, kao u legendi, onaj daleki kraj zaogmut maglama i tminama što je dugo za moreplovce označavao među poznatog sveta. A s onu stranu je prolom; mračno more u kojem nekad mrtvi nalažahu zemlju večnosti. Njihove crne barke, na žalovima čudnih imena, svedoče o dobu kada putovanja imađahu nečeg od metafiz fi ike: one pozivaju na snevanje bez obala, bez povratka.«
Ekscentrici Dablin je grad koji gaji menažeriju ekscentrika najznačajniju u čitavom zapadnom svetu: plemenito razočarani, agresivni boemi, profesori u redengotima, suvišne prostitutke, čuvene pijanice, odrpani proroci, fanatični revolucionari, bolesni nacionalisti, mahniti
anarhisti, udovice nakinđurene češljevima i nakitom, zakukuljeni sveštenici — vas bogovetni dan duž Lifija defiluje ova karnevalska kohorta. Burnikelova slika Dablina omogućuje nam da barem naslutimo, u nedostatku pouzdanih izvora, ono iskustvo koje će Gould Verskojls morati neminovno poneti sa ostrva, iskustvo koje se uvlači u dušu kao što se uvlači u pluća, za sparnih letnjih popodneva, užasni smrad ribljeg brašna iz fabrike konzervi na domak luke. U jednoj brzopletoj anticipaciji skloni smo da vidimo tu karnevalsku kohortu i kao poslednju sliku koju će, u brzom preletanju slika, ugledati naš junak: plemenitu menažeriju irskih ekscentrika (kojima je na neki način i sam pripadao) kako se spušta duž Lifija, sve negde do sidrišta, gde nestaje kao u paklu.
Crna Bara Gould Verskojls je rođen u jednom od tih dablinskih predgrađa na domak luke, gde je slušao pisak brodova, taj prodorni jauk koji kazuje pravdoljubivom mladom srcu da postoje svetovi i narodi i izvan Dubh-Linna, te crne bare u kojoj smrad i nepravda pritiskuju više nego drugde. Na primeru svog oca, koji se od potkupljivog carinika uzdigao do još bednijeg (u moralnom smislu) činovnika, i od strasnog Paraelovca do ulizice i puritanca, Gould Verskojls je stekao odvratnost prema svojoj otadžbini, odvratnost koja je samo jedan od vidova izopačenog i mazohističkog rodoljublja: »Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot«, zapisuje Verskojls u svojoj devetnaestoj godini ovu surovu rečenicu koja se više odnosi na Irsku nego na roditelje. Zamoren uzaludnim naklapanjima u mračnim pivnicama gde se kuju lažne zavere i gde smišljaju atentate lažni sveštenici, pesnici i izdajnici, Gould Verskojls upisuje u svoju beležnicu rečenicu koju izgovara neki visoki kratkovidi student, i ne sluteći da će te njegove
reči imati tragične posledice; »Kogod ima malo samoljublja, ne može podneti da ostane u Irskoj i odlazi u izgnanstvo, bežeći iz zemlje na koju se sručila gnevna ruka nekog Jupitera.« Ovo je zapisano pod datumom od 19. maja 1935. U avgustu te iste godine ukrcava se na trgovački brod Ringsend koji plovi za Maroko. Posle trodnevnog zadržavanja u Marselju, Ringsend isplovljuje bez jednog člana posade; tačnije govoreći, mesto radiotelegrafis fi te Verskojlsa zauzima neki novajlija. Februara 1936. Goulda Verskojlsa nalazimo kraj Gvadalahare, u petnaestoj anglo-američkoj brigadi koja nosi ime legendarnog Linkolna. Tada mu je dvadeset i osam godina.
Izbledele fotografije Pouzdanost dokumenata, makar bili nalik na palimpseste, ovde za trenutak prestaje. Život Goulda Verskojlsa nejasno se brka sa životom i smrću mlade španske republike. Posedujemo samo dva snimka; sa nepoznatim borcem pored ruševina nekog svetilišta. Na poleđini, ispisano Verskojlsovom rukom: »Alcazar. Viva la Republica!« Njegovo visoko čelo pokriveno je do pola baskijskom kapom, na usnama mu lebdi osmeh u kojem se može čitati (iz današnje perspektive) trijumf pobednika i gorčina pobeđenih: protivurečni odblesci koji grade, poput bore na čelu, senku stamene smrti. Grupni snimak sa datumom od 5. novembra 1936. Snimak je vrlo nejasan. Verskojls je u drugom redu, još uvek sa baskijskom kapom nakrivljenom na čelo. Pred postrojenom četom pruža se neki izrovan predeo i ne bi bilo teško poverovati da se nalazimo na groblju. Da li je to počasna četa koja je ispalila salve u nebo ili u živo meso? Lice Goulda Verskojlsa ljubomorno čuva tu tajnu. Iznad postrojenih vojnika, u dalekim modrim visinama lebdi aeroplan, kao raspeće.
Oprezno domišljanje Vidim Verskojlsa kako se povlači iz Malage, peške, u kožnom kaputu kojeg je skinuo sa mrtvog falangiste (ispod kaputa bilo je samo golo mršavo telo i srebrni krst na kožnoj vrpci); vidim ga kako juriša na bajonet, nošen svojim sopstvenim pokličem kao krilima anđela istrebljenja; vidim ga kako se nadvikuje sa anarhistima koji su svoju crnu zastavu istakli na golim padinama kraj Gvadalahare, spremni da umru nekom uzvišenom i besmislenom smrću; vidim ga kako sluša, pod usijanim nebom, negde kraj nekog groblja u blizini Bilbaoa, predavanja u kojima se, kao pri stvaranju sveta, razgraničavaju smrt i život, nebo i zemlja, sloboda i tiranija; vidim ga
kako ispaljuje čitav šaržer u vazduh na avione, nemoćan, da bi odmah zatim pao, zasut vatrom, zemljom i šrapnelom; vidim ga kako trese mrtvo telo studenta Armana Žofroa, koji je umro na njegovim rukama, negde u blizini Sentandera; vidim ga kako sa prljavim zavojem na glavi leži u improvizovanoj bolnici na domaku Gihona, slušajući buncanja ranjenika, među kojima neko doziva boga na irskom; vidim ga kako govori sa nekom mladom bolničarkom koja ga uspavljuje kao dete, pevajući mu pesmu na nekom njemu nepoznatom jeziku, da bi, u polusnu, opijen morfiju fi mom, video još samo kako se ona penje u krevet nekog Poljaka sa amputiranom nogom i čuo odmah zatim, kao u košmaru, njeno bolno ljubavno roptanje; vidim ga, negde u Kataloniji, kako sedi u improvizovanom štabu bataljona kraj Morzea i ponavlja očajničke pozive u pomoć, dok radio iz obližnjeg groblja emituje vedre i samoubilačke pesme anarhista; vidim ga kako pati od konjunktivitisa i od dijareje; i vidim ga kako se, go do pojasa, brije pored bunara čija je voda zatrovana.
Međučin Krajem maja 1937, negde u predgrađu Barcelone, Verskojls traži raport kod komandanta bataljona. Komandant, koji je tek prevalio četrdesetu, liči na dobro držećeg starca. Nagnut nad pisaćim stolom, stavlja svoj potpis na smrtne presude. Njegov zamenik, zakopčan do grla i sa sjajnim lovačkim čizmama, stoji kraj njega i pritiskuje upijač posle svakog potpisa. U sobi je sparno. Komandant briše lice batistanom maramicom. U daljini se čuju ritmične eksplozije granata teškog kalibra. Komandant daje rukom znak Verskojlsu da govori. »Šifrovane poruke dospevaju u nepoželjne ruke«, kaže Verskojls. »U čije?« pita komandant, pomalo odsutno. Irac okleva, pogledajući podozrivo u zamenika komandanta. Komandant tada prelazi na rečnik sa Verdena: »Kaži, sinko, u čije ruke.« Irac ćuti za trenutak, zatim se naginje preko stola i šapne mu nešto na uvo. Komandant
ustaje, prilazi Verskojlsu, prati ga do vrata i tapše ga po ramenu kao što se tapšu regruti i zanesenjaci. To je sve.
Poziv na putovanje Košmarnu noć između trideset i prvog maja i prvog juna (1937) Verskojls provodi kraj Morzea, šaljući stroge poruke na isturene položaje prema brdima Almeire. Noć je sparna i osvetljena raketama koje daju predelu izgled nestvarnog. Pred svitanje, Verskojls predaje Morzea nekom mladom Baskijcu. Irac odlazi u šumu, na desetak koraka od radio-stanice, i, iscrpljen, leže u vlažnu travu, licem prema zemlji. Budi ga štapski kurir. Verskojls pogleda prvo u nebo, zatim na svoj sat: nije spavao više od četrdeset minuta. Kurir mu predaje zapovest, tonom koji nije u skladu sa njegovim činom: u luci se nalazi brod na kojem ne funkcioniše radio; izvršiti popravku; po obavljenom poslu, izveštaj podneti pomoćniku komandanta; Viva la Republica! Verskojls hita u šator, uzima kožnu torbu sa alatom i odlazi sa kurirom prema luci. Na vratima carinarnice neko je tokom noći ispisao belom bojom koja se još sliva pobedničku parolu: VIVA LA MUERTE. Na otvorenom moru, daleko od doka, nazire se kroz jutarnju izmaglicu silueta nekog broda. Kurir i mornari u čamcu kraj mola izmenjuju nepotrebne lozinke. Verskojls seda u čamac i ne osvrnuvši se prema obali.
Okovana vrata Naokolo plutaju nagorele daske, po svoj prilici ostaci nekog broda koji je tokom noći torpedovan u blizini obale. Verskojls posmatra pepeljasto more i to ga, po svoj prilici, seća prezrene i prezrenja dostojne Irske. (Ne možemo poverovati da u tom prezrenju nema i trunke nostalgije.) Njegovi saputnici ćute, zauzeti svojim teškim
veslima. Dospevaju ubrzo u blizinu broda i Verskojls primećuje da ih prate sa gornje palube: kormilar je dodao dalekozor kapetanu. Evo nekih tehničkih pojedinosti, možda nevažnih za dalji tok priče: to je stari drveni parobrod od nekih petsto tona i zvanično prevozi antracit za francusku luku Ruan. Bakarni delovi — rukohvati, zavrtnji, kvake, prozorski okviri — skoro su zeleni od patine, a brodska zastava, prekrivena ugljenom prašinom, teško se može identifikovati. Kada se Verskojls popeo uz klizave brodske stepenice od užadi, praćen dvojicom mornara sa čamca (jedan mu je uzeo iz ruke kožnu torbu kako bi se gost lakše popeo), na palubi više nije bilo nikog. Ona ga dva mornara odvedoše u jednu prostoriju u potpalublju. Prostorija je prazna a vrata okovana onom istom bronzom bez sjaja. Verskojls čuje kako se ključ okreće u bravi. U istom času shvata da brod isplovljuje; kao što shvata, pre s besom nego s užasom, da je uleteo u klopku, naivno kao kakav žutokljunac. Putovanje je potrajalo osam dana. Tih osam dana i noći Verskojls je proveo u potpalublju, u tesnoj kabini kraj mašinskog odeljenja, gde je zaglušna buka mašina sakatila, kao žrvanj, tok njegovih misli i njegova sna. U nekom čudnom pomirenju sa sudbinom (sasvim prividnom, videćemo) on nije udarao pesnicom u vrata, nije dozivao u pomoć. Nije izgleda čak ni pomišljao na bekstvo, uostalom uzaludno. Umivao se ujutro nad limenim lavaboom bez ogledala, pogledao bi hranu koju su mu tri puta na dan dodavali kroz okrugli prozor na okovanim vratima (haringe, lososi, crni hleb), zatim bi, ne okusivši ništa sem vode, ponovo legao na tvrdi mornarski krevet bez posteljine. Zurio je kroz prozor kabine u jednoliko talasanje pučine.
Trećeg dana, Verskojls se budi iz košmarnog sna: na uskoj klupi nasuprot njegovom ležaju sede dva čoveka i ćutke ga posmatraju. Verskojls se naglo uspravlja.
Saputnici Plavih očiju i zdravih, belih zuba, saputnici se smeše Verskojlsu prijateljski. Sa nekom neprirodnom učtivošću (neprirodnom za mesto i trenutak), i oni naglo ustaju i izgovaraju svoja imena uz lako klimanje glave. Verskojlsu, koji se takođe predstavi. slogovi njegovog sopstvenog imena odjednom se učiniše sasvim nepoznatim i tuđim. Sledećih pet dana tri su čoveka provela u tesnoj i vreloj kabini iza okovanih vrata u strašnoj hazardnoj igri nalik na poker u troje u kojem se gubitak plaća životom. Prekidajući, diskusiju samo da bi pojeli na brzinu parče sasušene haringe (četvrtog dana putovanja i Verskojls je počeo da jede) ili da bi osvežili osušena usta i odmorili se od sopstvenog nadvikivanja (i tada bi nesnosna buka mašina postajala samo naličje tišine), tri su čoveka govorila o pravdi, o slobodi, o proletarijatu, o ciljevima revolucije, zapenjeno dokazivali svoja uverenja, kao da su namerno izabrali tu polumračnu prostoriju broda u međunarodnim vodama kao jedini mogućni objektivan i neutralan teren za ovu strašnu igru argumenata, strasti, uverenja i fanatizma. Neobrijani i znojavi, zavrnutih rukava i ispošćeni, raspravu su prekinuli samo jednom: kada su, petog dana putovanja, dva posetioca, (za koje znamo, pored njihovih imena, još samo toliko da su imali oko dvadeset godina i da nisu bili članovi posade broda) ostavili Verskojlsa nekoliko sati nasamo. Za to vreme Irac je čuo, kroz zaglušnu buku mašina, kako sa palube dopiru zvuci nekog fokstrota, koji mu se učini poznatim. Pred ponoć muzika je naglo zamrla i posetioci se vratiše, podnapiti. Saopštiše Verskojlsu da je na brodu slavlje: na osnovu kablograma koji je radiotelegrafis fi ta primio
tog istog popodneva, brod Vitebsk je promenio ime u Ordžonikidze. Ponudiše ga votkom. Ovaj odbi ponudu, u strahu da ne bude otrovan. Mladići to shvatiše i ispiše votku smejući se Irčevom nepoverenju. Iznenadni i neočekivani prestanak buke mašina naglo je prekinuo razgovor u kabini, kao da je taj ubitačan ritam bio ritualna pratnja koja je sve dotle davala snagu i polet njihovim mislima i njihovim argumentima. Sada su ćutali, sasvim zanemeli, i osluškivali pljuskanje talasa o bokove broda, bat koraka po palubi i dugo klizanje teških lanaca. Bila je prošla ponoć kada su se otključala vrata kabine i kada su tri čoveka napustila svoje boravište puno opušaka i ribljih kostiju.
Lisice Vitebsk-Ordžonikidze bio se usidrio na pučini, devet milja od Lenjingrada. Iz snopa dalekih svetiljki na obali, uskoro poče jedna da se izdvaja i da se uvećava; a vetar donese, kao prethodnicu, buku snažnih motora čamca koji se bližio brodu. Tri čoveka u uniformi, jedan u činu kapetana i dva bez oznake čina, priđoše Verskojlsu i uperiše u njega svoje revolvere. Verskojls podiže ruke. Oni ga pretresoše, zatim mu vezaše uže oko struka. Verskojls poslušno siđe niz stepenice od užadi i zauze mesto u motornom čamcu, gde ga privezaše lisicama za bakarni naslon sedišta. Posmatrao je avetinjsku siluetu broda osvetljenog snopom reflektora. Video je kako niz stepenice od užadi spuštaju, sa konopcem vezanim oko struka, i njegova dva saputnika. Uskoro su sva trojica sedela jedan kraj drugog, vezani lisicama za polugu sedišta.
Pravedna presuda
Ostaće po svoj prilici tajna za istraživače savremenih ideja pravi ishod one bitke rečima i argumentima koju su tokom šest dana i noći vodili Irac Gould Verskojls i njegova dva saputnika. Kao što će ostati tajna, psihološka i pravno krajnje zanimljiva, da li je mogućno da čovek, pritešnjen strahom i očajanjem, bude u stanju da snagu svojih dokaza i svog iskustva izoštri do te mere da bez spoljnjeg pritiska, bez primene sile i torture, poljulja u svesti druga dva čoveka sve ono što je u njih ugrađivano tokom dugog niza godina, vaspitanjem, lektirom, navikom i dresurom. Jer možda i ne treba smatrati sasvim proizvoljnom odluku sudskog veća koje je, po nekoj višoj pravdi, izreklo istu strogu osudu (osam godina zatvora) svakom od trojice učesnika duge igre ubeđivanja. Jer ako i poverujemo da su ona dvojica (Vjačeslav Ismailovič Žamoida i Konstantin Mihailovič Sadrov, tako su se zvali) uspeli da u teškoj i iscrpljujućoj ideološkoj polemici poljuljaju izvesne sumnje koje su se javile u glavi republikanca Verskojlsa (sumnje koje su mogle imati dalekosežne posledice), postojala je i sasvim opravdana bojazan da su i oni sami pretrpeli pri tom pogubni uticaj izvesnih protivdokaza: iz nemilosrdne bitke ravnopravnih protivnika, kao iz krvave borbe petlova, niko ne izlazi neoštećen, bez obzira na to kome će pripasti tašta slava pobednika. (Za vreme istrage, Verskojls će tvrdoglavo poricati đa je onog kobnog dana, prilikom raporta, došapnuo komandantu bataljona da šifrovane poruke dospevaju u Moskvu; on tada još nije mogao znati da je pred istražiteljem stajao izveštaj zamenika komandanta u kojem su Verskojlsove reči, koje su sadržavale opasnu i svetogrdnu sumnju »da sovjetska tajna policija nastoji dograbiti komandne položaje u Republikanskoj armiji« bile ponovljene doslovce. Jedan kratak susret sa samim pomoćnikom komandanta — Čeljustnikovim — na tranzitnoj stanici u Karagandi, rasvetliće mu tu tajnu:
komandant je saopštio svom pomoćniku Verskojlsovu poverljivu izjavu kao da je reč o nekom dobrom vicu.
Finale Tragove dvojice Verskojlsovih pratilaca gubimo u Murmansku, na obali Barentsovog mora, gde su jedno vreme, tokom strašne zime 1942, ležali u istom odeljenju logorske ambulante, poluslepi i iscrpljeni od skorbuta: zubi im behu poispadali i ličili su na starce. Gould Verskojls je umoren novembra 1945, u Karagandi, posle neuspelog pokušaja bekstva. Njegov zaleđeni goli leš, vezan žicom, okrenut naglavce, bio je izložen pred logorskim ulazom kao opomena onima koji su sanjali nemoguće.
Post scriptum U spomen-knjizi pod naslovom Ireland to Spain, koju je izdala dablinska federacija veterana, ime Goulda Verskojlsa pogrešno je zavedeno među stotinak irskih republikanaca palih u bici kod Brunete. Tako je Verskojls doživeo nemilu slavu da bude proglašen mrtvim nekih osam godina pre svoje stvarne smrti. Čuvena bitka kod Brunete, u kojoj se hrabro borio bataljon Linkoln, odigrala se u noći između osmog i devetog jula 1938. godine.
Mehanički lavovi Hommage a André Gide
Ljudina
Jedina istorijska ličnost u ovoj priči, Eduar Erio, vođa francuskih radikala, predsednik komisije inostranih poslova, gradonačelnik Liona, narodni poslanik, muzikolog itd., zauzeće ovde možda nedovoljno značajno mesto. Ne stoga, kažimo to odmah, što je od manjeg značaja za tok same priče od one druge osobe koja se ovde pojavljuje, neistorijske ali i ne manje stvarne, nego naprosto zato što o istorijskim ličnostima postoje i druga dokumenta. Ne zaboravimo: Eduar Erio bio je i sam pisac i memorijalista, političar od velikog ugleda, čija se biografija može naći u svakoj iole pristojnijoj enciklopediji. Jedno svedočanstvo daje ovakav opis Erioa: »Krupan, snažan, širokih ramena, ćoškaste glave pokrivene gustom čekinjastom kosom, lica kao kosirom istesana i presečena kratkim gustim brcima, taj je čovek odavao utisak velike snage. Njegov glas, divan već po sebi, prilagođen najtananijim zasenčenjima i najmodularnijim akcentima, lako je dominirao nad svakim metežom. Znao je njime da vlada majstorski, kao što je znao da vlada majstorski i izrazom svoga lica«. Isto svedočanstvo daje ovakav opis njegovog karaktera: »Bio je to pravi spektakl videti ga za govornicom gde prelazi s ozbiljnog na šaljiv ton, od poverljivog do jerihonskog objavljenja nekog principa. A pojavi li se neko ko mu protivureči, on prihvata taj mali izazov i, dok taj drugi razlaže svoj stav, jedan se širok osmeh razliva po licu Eduara Erioa – preuranjeni predznak jedne sverazarajuće primedbe koja će netom izazvati buru smeha ili aplauza a na sveopštu konfuziju sagovornika uhvaćenog u stupicu. Taj je osmeh, istina, nestajao čim bi kritika bila izrečena uvredljivim tonom. Takvi bi ga napadi dovodili do besa i izazivali u njemu žestoku reakciju, utoliko pre što je on uvek bio na oprezi — osetljivost koju su mnogi proglašavali sujetom«.
Onaj drugi O drugom važnom učesniku ove priče, A. L. Čeljustnikovu, znamo pouzdanije samo toliko da je imao oko četrdeset godina, da je bio visokog rasta, malo pogrbljen, plavokos, da je bio brbljiv, hvalisavac i ženskar i, do skora, urednik ukrajinskog lista Nova zora. Igrao je odlično poker i ajnc i znao je da svira na harmonici polke i častuške. Ostala svedočanstva o njemu jako su protivurečna, pa stoga možda i nevažna. No ja ih zapisujem, iako neki izvori navode na opravdanu sumnju: da je bio politički komesar u španskom građanskom ratu i da se istakao u konjičkom puku u borbama kod Barcelone; da je jedne noći spavao sa dve bolničarke iako pod malaričnom visokom temperaturom; da je nekog Irca, osumnjičenog za sabotažu, prevarom doveo na sovjetski teretni brod Ordžonikidze a pod izgovorom da treba na brodu da se popravi radio-primopredajnik; da je (uostalom) lično poznavao Ordžonikidzea; da je tokom tri godine bio ljubavnik žene jedne vrlo-vrlo poznate ličnosti (i da je upravo zbog toga dospeo u logor); da je u školskoj amaterskoj družini u Voronježu igrao Arkadija u komadu Ostrovskog Šuma. Ukoliko navedena svedočanstva odišu izvesnom sumnjom i nepouzdanošću, pogotovu ova poslednja, jedna od Čeljustnikovih priča, ona koja se odnosi na Erioa, makoliko izgledala na prvi pogled kao plod fantazije, vredna je da se zabeleži. I ja to činim ovde dakle zato što u njenu verodostojnost teško može da se posumnja; najzad, sve govori u prilog tome da su izvesne Čeljustnikovljeve priče, makoliko neobične, ipak zasnovane na stvarnim događajima. A kao najpouzdaniji dokaz može da nam posluži činjenica da je priču koja sledi potvrdio na izvestan način sam Eduar Erio, jedna blistava inteligencija (»une intelligence rayonnante«), kako je s pravom rekao za njega Daladje. Ispričaću dakle taj davni susret između Čeljustnikova i Erioa onako kako znam i umem, oslobodivši se začas
strašne more dokumenata koji zatrpavaju priču, a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na navedenu bibliografiju gde će naći potrebne dokaze. (Možda je bilo pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih sva ova dokumenta mogao da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi navode kao dokumentacija; a kao drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja.)
Telefon i revolver Te studene novembarske noći hiljadu devetsto trideset i četvrte godine, Čeljustnikov, spoljni saradnik lokalnog lista, zadužen za pitanja kulture i borbe protiv religije, spavao je, go kao od majke, u velikom plemićkom krevetu u toploj sobi na trećem spratu u ulici Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinove boje bile su uredno naslonjene na krevet, dok su mu odeča i rublje bili razbacani svuda po sobi i izmešani, u neredu (znak strasne hitnje) sa svilenim ženskim rubljem. U sobi se osećao topli vonj znoja, votke i kolonjske vode. Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izađe na scenu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali kako ne može da nađe nigde svoju odeću. Užasnut (u snu), čuje kako zvoni zvono kojim ga pozivaju na scenu, ali on stoji na mestu kao skamenjen, sedi zapravo, go i dlakav, nemoćan da pokrene udove. Odjednom kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je dignuta, kroz bleštavu svetlost bočnih reflektora koji ga osvetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopova, nazire gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihove glave ozarene ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokrajinskog komiteta, a među njima jasno razabira i svetlu ćelu druga M., glavnog urednika Nove zore, koji se zacenio od smeha i koji mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi na njegovu (Čeljustnikovljevu) muškost. A zvonce iz šminkernice jednako zvoni, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustnikovu čini (u snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upalile zavese i da će istog ovog časa doći do opšte bežanije i panike, a on će ostati tu, na sceni, go kao od majke, i nepokretan, izložen milosti plamena. Desna mu se ruka naglo oslobađa začaranosti i, na granici sna i budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru koji, po staroj dobroj navici, drži pod
jastukom. Čeljustnikov pali svetlo na noćnom ormaru i pri tom obara čašu s votkom. U magnovenju shvata da su sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probuđena i sama zvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske oči. Telefon je odjednom zaćutao i njima laknu. Nastaje mučno dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i preplašena, pokušava da navuče prsluk koji joj je dobacio sa gomile Čeljustnikov. U tom telefon počinje ponovo da zvrji. »Ustani«, kaže Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi usplahirenoj ženi, poljubi je između bujnih grudi i kaže joj: »Podigni slušalicu«. Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrće svojim kožnim kaputom, kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: »Koga? Čeljustnikova?« (Muškarac stavlja prst na usta.) »Pojma nemam«. (Pauza). Zatim žena spušta slusalicu, u kojoj se čulo naglo prekidanje veze, i stropoštava se u fotelju. »Iz Rajkoma«. (Pauza). »Kažu da je hitno«.
Fascikla Pre nego što se vratio u svoj hladni stan na Sokolovskom prospektu, Čeljustnikov se dugo motao po zavejanim ulicama. Išao je zaobilaznim putem, uz Dnjepar, tako da mu je bio potreban čitav sat da stigne kući. Skinuo je kožni kaput, nalio čašu votke i upalio radio. Nije prošlo ni pet minuta, telefon je zazvonio. Pustio je da zvoni tri puta, a onda podiže slušalicu. Na trenutak je odglumio da je iznenađen ovim kasnim pozivom (već je bilo prošlo dva), a onda reče da će, kad je već stvar hitna, stići najdalje za pola sata. Samo da se obuče, jer se upravo bio skinuo. U redu, odgovaraju mu, poslaće po
njega kola, stvar je hitna. Drug Pjasnikov će mu sve objasniti u s m en o . Drug Pjasnikov, sekretar Rajkoma, prešao je na stvar bez okolišenja: sutra oko jedanaest pre podne stiže u Kijev građanin Eduar Erio, vođa francuskih radnika. Čeljustnikov reče da je čitao u novinama o njegovom dolasku u Moskvu, ali da nije znao da će posetiti i Kijev. Pjasnikov ga onda upita da li zna on, Čeljustnikov, od kolike je važnosti poseta jednog takvog čoveka. Ovaj reče da zna (mada mu nije bilo baš najjasnije u čemu je značaj te posete i kakvu on ima u svemu tome ulogu). Kao da je shvatio Čeljustnikovljevu neupućenost, Pjasnikov mu poče objašnjavati: građanin Erio, uprkos svojim simpatijama, gaji izvesne tipično buržoaske sumnje prema tekovinama revolucije. Naveo je mnoge pojedinosti iz života i rada Eduara Erioa, naglasio njegovo sitnoburžoasko poreklo, citirao mnoge njegove stavove, naveo njegovu ljubav prema klasičnoj muzici i prema naprednim pokretima u svetu i naglasio ulogu koju je odigrao u priznavanju zemlje boljševika (tako je rekao: stran boljševikov) od strane Francuske. Najzad Pjasnikov izvadi iz fioke pisaćeg stola jednu fasciklu i poče da je lista. »Evo«, reče, »na primer ovo. Citiram: Nemogućno je čak i jednom nereligioznom Francuzu (kao što vidite, Erio se oslobodio religioznih predrasuda... ako mu je verovati), čak i jednom nereligioznom Francuzu, da ne digne svoj glas protiv proganjanja svestenika; (drug Pjasnikov tu ponovo zastade i podiže pogled na Čeljustnikova: »Razumete?« Čeljustnikov kimnu glavom, a Pjasnikov dodade: »Za njih su sveštenici još uvek neka vrsta svetih krava, kao kod naših mužika... ondašnjih, naravno«), jer i to predstavlja takođe atak na slobodu mišljenja. Atak uostalom sasvim nepotreban... I tako dalje, i tako dalje«, reče Pjasnikov i zaklopi fasciklu. »Mislim da vam je sad sve jasno?» — »Da«, reče Čeljustnikov i nali sebi čašu vode. Ostao je u
kabinetu druga Pjasnikova do četiri ujutro. A već u sedam bio je na nogama. Do dolaska voza ostalo mu je bilo ravno četiri sata.
Sati i minuti To značajno jutro u životu A. L. Čeljustnikova odvijalo se, sat po sat, ovako: u sedam, buđenje, telefonom. Čeljustnikov ispija našte srca čašu votke, umiva se u hladnoj vodi, go do pojasa. Oblači se, glanca čizme. Za doručak prži jaja na primusu, jede ih s kiselim krastavcima. U sedam i dvadeset telefonira u Rajkom. Drug Pjasnikov govori preko zalogaja, izvinjavajući se: nije napuštao kancelariju cele noći, odremao je malo u fotelji, za stolom; pita Čeljustnikova da li se oseća dobro; zakazao mu je, veli, sastanak sa Avramom Romaničem, šminkerom, u foajeu pozorišta (ulaz za glumce) za četiri posle podne; neka bude tačan. U sedam i dvadesetpet telefonira Nastasji Fedotjevnoj. Posle duge pauze (odozdo već trube kola poslata iz Rajkoma), čuje usplahireni glas žene glavnog urednika Nove zore. Ona ne može nikako da shvati kako su mogli, sinoć, da ga traže kod nje. Ona je očajna. Ako M. (to jest njen muž) dozna za stvar, ona će se otrovati. Ona neće moći podneti tu sramotu. Da, da, otrovati; mišomorom. Čeljustnikov jedva uspeva da kroz bujicu njenih reči, tepanja, jecaja i šaputanja proturi koju reč utehe: neka ona ništa ne brine, sve je to slučajnost, on će joj već stvar objasniti, ali sad mora hitno da krene, dole ga čekaju kola. A na mišomor i da ne pomišlja... U sedam i po seda u crni automobil koji ga čeka pred kućom; nešto pre četvrt do osam stiže u Rajkom. Drug Pjasnikov ima podnadule crvene oči; ispijaju po jednu votku, zatim se dogovaraju i telefoniraju od osam do devet i po, iz dve kancelarije, kako ne bi smetali jedan drugom. U devet i po drug Pjasnikov, čije su oči kao u zeca, pritiska jedno od dugmadi na velikom pisaćem stolu od orahovine i čistačica unosi čaj na poslužavniku. Dugo srču vreli čaj, bez reči, smešeći se jedan drugom,
kao ljudi koji su obavili težak i odgovoran posao. U deset sati odlaze na stanicu i proveravaju obezbeđenje. Drug Pjasnikov zahteva da se skine transparent sa natpisom Religija je opijum za narod i da se zameni na brzu ruku jednim drugim, sa pomalo metafiz fi ičkim prizvukom: Živelo sunce, dole noć. Tačno u jedanaest, kada voz sa visokim gostom ulazi na peron, Čeljustnikov se odvaja iz odbora za doček i staje sa strane među ofic fi ire iz obezbeđenja, koji, u civilu i sa prtljagom, predstavljaju slučajne i radoznale putnike koji spontanim aplauzom dočekuju prijateljskog gosta iz Francuske. Pošto je jednim hitrim pogledom osmotrio Erioa (učinio mu se nekako beznačajnim, valjda zbog beretke), Čeljustnikov izađe na sporedni izlaz i hitro se odveze kolima. Kada je stigao pred Sofijski sabor bilo je tačno dvanaest sati.
Prošlost Katedrala Svete Sofije izgrađena je kao mutna uspomena na slavne dane Vladimira, Jaroslava i Izjaslava. Ona je samo daleki model korsunskog manastira, nazvanog tako po »svetom gradu« Kersonu ili Korsunu. Hronika učenog Nestora beleži da je već knez Vladimir doneo iz Korsuna, grada svog krštenja, ikone i statue crkvene kao i »četiri bronzana konja«. Ali između tog prvog kamena za temelje crkve što ga je postavio blaženopočivši Vladimir i istorije Svete Sofi fije protećiće još mnogo vode, krvi i leševa slavnim Dnjeprom. Stara će se slovenska božanstva još dugo opirati slavnom kaprisu kijevskog princa koji prihvata jednobožačku veru hristijansku, a paganski će se ruski narod boriti sa paganskom surovošću protiv »sinova Dag-Boga« i još će dugo puštati svoje ubojne strele i koplja niz vetrove, »decu Striboga«. Surovost pravovernih nije međutim manje surova od paganske surovosti, a fanatizam verujućih u tiraniju jednog boga mnogo je žešći i efikasniji.
Slavni Kijev, majka ruskih gradova, imaće početkom jedanaestog veka oko četiri stotine crkava i, po kazivanju Djetmara od Merzeburga, biće »rivalom Konstantinopolja i najlepšim biserom Vizantije«. Privolevši se tako vizantijskom carstvu i veri, Rusija će, kroz pravoslavlje, pristupiti jednoj drevnoj i rafinovanoj civilizaciji, ali će zbog svoje šizme i odricanja od rimske vlasti biti ostavljena na milost i nemilost mongolskih osvajača i neće moći da računa na zaštitu Evrope. Ova šizma dovešće pak do izolacije ruskog pravoslavlja od Zapada; crkve će se graditi na znoju i kostima mužika, ne znajući za visoki zamah gotskih tornjeva, a u domehu osećanja Rusija neće biti zahvaćena viteštvom i »tući će svoje žene kao da kult dame nikad nije postojao«. Sve je to manje-više ispisano na zidinama i freskama KijevoSofijskog sabora. Ostalo su samo istorijske datosti od manjeg značaja: osnovao ga je Jaroslav Silni (1037), u večni spomen dana kada je odneo pobedu nad paganskim Pečenjezima. A da majka svih ruskih gradova, Kijev, ne bi imao šta da zavidi Konstantinopolju, on naredi da se uz portal crkve sagrade velelepna Zlatna Vrata. Slava je ta bila kratkog veka. Mongolske su horde, pokuljavši iz stepe (1240), sravnile slavni grad Kijev sa zemljom. Ali Sveta Sofija već je bila ruina: hiljadu dvesto četrdesete srušili su se njeni svodovi, u isto vreme kada i svodovi crkve zvane Desjatnaja, pobivši na stotine Kijevljana koji se behu u njih sklonili kako bi izbegli surovi masakr koji im behu spremili Mongoli. U svom Opisu Ukrajine, objavljenom u Ruanu 1651, gospar od Boplana, normanski plemić u službi poljskog kralja, beleži reči nalik na epitaf: »od svih kijevskih crkava ostadoše samo dve za spomen naraštajima; a ostale su samo žalosne ruine: reliquiae reliquiarum«. Najčuveniji mozaik ove crkve, Bogorodica koja blagosilja, bejaše slavljena od Kijevljana pod nazivom »nerušimaja stena«, nerazrušivi
zid — daleka aluzija na dvanaesti stih Himne akatista. Legenda međutim opravdava taj naziv na drugi način: prilikom rušenja crkve, svi zidovi se behu oburvali, osim apside, koja je ostala neoštećena blagodareći Devici-matroni u mozaiku.
Cirkus u božjoj kući Makoliko se na prvi pogled činilo da je izvan osnovnog toka naše priče (videćemo, uostalom, da je to udaljavanje sasvim prividno), ne možemo da ne spomenemo na ovom mestu one čudnovate freske koje ukrašavaju zidove kružnih stepeništa što vode na gornji sprat, odakle su prinčevi i boljari, njihovi gosti, mogli da prisustvuju bogosluženju ne izlazeći iz dvora. Te su freske otkrivene ispod svežeg sloja 1843, ali zbog hitnje i radoznalosti, majke otkrića i sagrešenja, restauracija je bila obavljena krajnje aljkavo: staroj patini, sjaju zlata i odežde, bejaše dodat skorojevićki sjaj bogatstva i raskoši boljarske. Ali izvan ovoga, prizori bejahu ostali netaknuti: pod modrim podnebljem Bizanta, hipodrom i cirkus, a u prvom planu, u počasnoj loži, imperator i imperatorka okruženi svojom svitom; konjušari iščekuju iza barijere da puste svoje propete ate u arenu; ratnici tvrda lica, naoružani kopljima, praćeni gomilom kerova, progone divlje zveri; pelivani i glumci izvode svoje veštine na pozornici pod vedrim nebom; mišićavi atleta drži u ruci dugačku motku po kojoj se, vešto poput majmuna, pentra jedan akrobata; gladijator naoružan sekirom ustremljuje se na ukrotitelja sa medveđom glavom. Knjiga Konstantina Porfir fi ogeneta koja govori o Ceremonijama na vizantijskom dvoru, daje nam, u poglavlju pod naslovom Gotske igre, smisao ovog poslednjeg prikazanja: »Zabave zvane Ludus gothicus održavaju se, po Volji Njegove Carske Milosti, svakog osmog dana posle praznika roždenija i tom se prilikom zvanice Nj. C. Milosti
prerušavaju u Gote, stavljajući na sebe obrazine i glave raznih surovih životinja«. Toliko o prošlosti.
Pivara Sad Kijevski Sofi fijski Sabor pod svojim visokim svodovima zaklanja deo pivare Spartak, sušaru i stovarište. Ogromne dvadesetotonske cisterne, stavljene na nogare od greda, raspoređene su duž zidina, a teške gvozdene bačve raštrkane su svuda između stubova, do same apside. Sušara je na dva sprata, sa drvenim rešetkama od visine prozora do arkada. (Stalna temperatura od 11° Celzijusa izvanredno je pogodna za klijanje korisnih bakterija koje daju pivu specifičnu aromu.) Kroz jedan od bočnih prozora koji je skinut, prolaze aluminijumske cevi, povijene kao sulundari, i vezuju sušaru sa flotacijom koja se nalazi u velikoj prizemnoj baraci na nekih sto metara od crkve. Skele i merdevine spajaju rešetke, cevi i cisterne, a nakisli miris hmelja i slada unosi među drevne zidine miris beskrajnih stepa posle kiše. Freske i oltar prekriveni su (na osnovu jednog skorasnjeg dekreta) dugim jutanim kulisama koje su spuštene niz zidove poput sivih barjaka. Na mestu gde je nekada stajala (tačnije rečeno gde i sada stoji, pod sivom koprenom) Prečista, »začuđena iznenadnom pojavom Arhangela«, sada je okačen portret Oca Naroda u teškom pozlaćenom okviru: rad akademskog slikara Sokolova, zaslužnog umetnika. Kroz snežnu vejavicu probija se starica iz gomile i pokušava da poljubi ruku Blaženog, da je poljubi onako mužički, narodski. Ovaj se smeš)" starici i stavlja joj ruku na rame, očinski. Vojnici, radnici i deca gledaju taj prizcr zadivljemm pogledima. Ispod portreta, na istom ziau, gde se između jute nazire mutna svetlost dvaju prozora — zidne novine i grafik fi oni. Čeljustnikov, onako mamuran i ošamućen mirisom hmelja, posmatra
grafikon proizvodnje, kao da posmatra, u groznici, sopstvenu temperaturnu listu.
Ponovna restauracija I. V. Braginski, »učesnik revolucije, seljački sin, boljševik», glavni inženjer pogona, skida kačket, češe se po glavi, okreće hartiju u ruci i čita je valjda već po treći put, bez reči. Celjustnikov za to vreme razgleda unutrašnjost crkve, diže glavu prema visokim svodovima, zaviruje iza skela, odmerava u sebi težinu kazana i cisterni, kalkuliše mrdajući suvim usnama. Ovi ga visoki islikani svodovi podsećaju na malu drvenu crkvu u njegovom rodnom selu kada je, nekad davno, sa svojim roditeljima odlazio na bogosluženja i slušao mrmljanje popova i pevanje pastve: »uspomena daleka i nestvarna, koja je bila zamrla u njemu, novom čoveku s novim pogledima na život. O onom što se dalje zbilo toga dana u Sofijskom saboru, imamo svedočanstvo samog Čeljustnikova: »Ivan Vasiljevič, učesnik revolucije, seljački sin, boljševik, utrošio nam je dva sata dragocenog vremena na uzaludno naklapanje i ubeđivanje. Smatrajući da je ispunjenje mesečne norme u proizvodnji piva važnije od crkvenih prikazanja, zgužvao je naredbu Narkoma i bacio mi je u lice. Uprkos saznanju da vreme neumitno prolazi, ja sam pokušao da ga urazumim i da mu objasnim da je u opštem interesu da se crkva osposobi za bogosluženje. Najzad sam ga, nemoćan pred njegovom tvrdoglavošću, odveo u kancelariju i u četiri oka mu poverio tajnu, ne pominjući ime zvanice. Ni taj argument nije mu bio dovoljan, kao ni nekoliko telefonskih poziva koje sam sa poljskog telefona u njegovoj kancelariji obavio sa rukovodećim ljudima. Najzad sam morao da potegnem poslednji argument: uperio sam u njega svoj nagan. (...) Sto dvadeset zatvorenika dovedenih iz obližnjeg oblasnog logora pod mojim su ličnim rukovodstvom izvršili ponovnu restauraciju crkve tokom nepuna četiri sata. Jedan smo deo sušare prislonili uz zid i
zakamuflirali jutanim pokrivačima i šatorskim krilom koje smo prebacili preko skela kao da je u pitanju stvarna restauracija istočnog zida. Bačve i cisterne izneli smo i otkotrljali na balvanima (samo ljudskom snagom i bez ikakve tehnike) u dvorište barake gde se nalazila flotacija... U petnaest do četiri seo sam u kola i tačno u zakazano vreme bio sam u foajeu pozorišta, gde me već čekao Avram Romanič.<
Brada i kamilavka Navodimo i dalje svedočanstvo Čeljustnikova: »Drug Pjasnikov mu je (to jest Avramu Romaniču) bio sve objasnio i čak mu je, kako mi je kasnije rekao, podneo na potpis izjavu kojom se ovaj obavezuje da će ćutati o svemu kao o državnoj tajni. To je očigledno delovalo: ruke Avrama Romaniča drhtale su dok mi je nameštao bradu. Mantiju sa ljubičastim pojasom i kamilavku pozajmili smo na revers iz fundusa pozorišta, a u pismu upravi naveli smo da su nam te stvari potrebne za članove agit-brigade koja se sprema da daje po selima i radnim kolektivima predstave antireligiozne sadržine. Avram Romanič se, dakle, nije više raspitivao i sav se bio predao poslu; čak su mu uskoro i ruke prestale da drhte. Nema šta, bio je to čovek svoga posla! Ne samo što je napravio od mene pravog pravcatog protojereja, nego mi je čak, po sopstvenoj inicijativi, stavio i lažan trbuh. »Kad ste videli, rekao je, kad ste videli, građanine Čeljustoikov, mršavog protu?« s čime sam se ja složio. I bez obzira na sve što se kasnije dogodilo s njim (o čemu ovde nemam nameru da govorim), tvrdim da je Avram Romanič zaslužan za celu stvar skoro u istoj onolikoj meri koliko i ja sam: dao mi je nekoliko dragocenih saveta koji su mi, bez obzira na činjenicu što sam već imao izvesno scensko iskustvo, bili od ogromnog značaja. »Građanine Čeljustnikov«, rekao nu je već sasvim zaboravivši na strah i ponesen svojim poslom, »nemojte ni na trenutak da smetnete s uma: brada, pogotovu ovakva brada, ne nosi se glavom, nego bistom, poprsjem. Stoga morate, sada odmah, za ovo kratko vreme, da uskladite pokret glave i tela«. Čak mi je dao i nekoliko vrlo korisnih saveta što se tiče samog bogosluženja i pojanja — nauk koji je, bez sumnje, stekao u pozorištu. (A možda i u sinagogi, đavo bi ga znao.) »Kad vam ponestane reči, građanine Čeljustnikov, mrmljajte u basu. Mrmljajte što više, kao da se ljutite
na pastvu. I prevrćite očima kao da proklinjete boga kome služite makar i privremeno. A što se tiče pojanja...« — »Nemamo sad za to vremena«, rekao sam mu. »Pojaćemo kasnije, Avrame Romaniču!»
Čizme malinove boje Čeljustnikov se zadržao u šminkernici nešto više od jednog sata; relativno kratko vreme kad se ima u vidu transformacija koju je doživeo. A. T. Kašalov, koga su svi zvali prosto Aljoša, šofer Rajkoma, onaj isti koji ga je dovezao, poljubio mu je ruku pri ulasku u kola. »To je bila neka vrsta generalne probe«, beleži Čeljustnikov, »i ona me sasvim oslobodila treme koju sam osetio u trenutku kada sam ostao bez nadzora i saveta Avrama Romaniča. U prvi mah sam pomislio da se Aljoša šali, ali sam se uskoro uverio da ljudskom lakoverju nema granica: da sam se bio pojavio sa carskom krunom na glavi, on bi, nema sumnje, pao ničice u sneg i blato. Biće potrebno još mnogo vremena i truda«, dodaje Čeljustnikov, ne bez gorčine i samoljublja, »da se iz mužičke ruske duše iskorene tragovi mračne prošlosti i vekovne zaostalosti«. (Kažimo odmah: Aleksej Timofejič nikad nije tokom svoje duge istrage priznao, ni pod najtežim mukama, da je toga dana bio namagarčen. Na suočenju sa Čeljustnikovim u islednikovoj kancelariji, nepun mesec dana posle tog događaja, on je tvrdoglavo ostao pri svojoj tvrdnji da je zapravo hteo samo da se pošali sa građaninom Čeljustnikovim. Uprkos telesnoj iscipljenosti i slomljenim rebrima, on je sa priličnom uverljivošću branio svoj stav: kako je mogao da veruje da u kola seda protojerej, kada je u pozorište dovezao građanina Čeljustnikova? Na pitanje: da li je tačno da je onoga dana — 21. novembra 1934 — tobožnjem sveštenom licu, to jest drugu Čeljustnikovu, postavio pitanje »a šta sa građaninom Čeljustnikovim, treba li da ga čekamo?« Aljoša je odgovorio odrečno.
Na pitanje: Da li je tačno da je tobožnjem sveštenom licu, to jest drugu Čeljustnikovu, rekao: »Uskoro če u Kijevu biti lakše sresti irvasa nego sveštenika«, odgovorio je takođe odrečeno. Na pitanje: da li je tačno da ga je tobožnje svešteno lice, to jest drug Čeljustnikov, pitao izmenjenim glasom: »A šta će vama, sinko, sveštenici?« a da je on, A. T, Kašalov, odgovorio: »Za dušu pomolitsja grešnuju«, optuženi je odgovorio takođe odrečno.) U pet i trideset crna se limuzina zaustavila kraj neosvetljenog crkvenog ulaza i protojerej-Čeljustnikov zadignu skute mantije i na trenutak blesnuše njegove sjajne čizme malinove boje. »Da li sad shvataš, durak«, reče Čeljustnikov Aljoši koji je buljio zabezeknuto čas u njegovu bradu, čas u njegove čizme, »da li sad shvataš?«
Kadionica »Bogosluženje je počelo nekoliko minuta pre sedam«, beleži Čeljustnikov koji nam, uostalom, daje i detaljan tok celog ceremonijala. (No izvesna stvaralačka potreba da se živom dokumentu dodaju možda nepotrebne boje, zvuci i mirisi, to dekadentno sveto trojstvo modernih, ne dozvoljavaju mi da ne zamislim i ono čega u Čeljustnikovljevom tekstu nema: treperenje i pucketanje sveća u srebrnim čiracima donesenim iz riznice kijevskog muzeja — i tu se dokument ponovo upliće u našu zamišljenu sliku —; odsjaj plamena na avetinjskim licima svetaca, u lučnoj sferi apside, na naborima dugog hitona Device-Matrone u mozaiku i na ljubičastom ogrtaču na kojem se ističu tri bela krsta; sjaj čađi i pozlate na oreolima i okvirima ikona, na crkvenim sasudama, putiru, kruni i kadionici, zanjihanoj u polumraku uz ciliktanje svojih lanaca, dok se miris tamjana, duša četinara, meša sa nakislim mirisom hmelja i slada.) »Čim je uleteo drug Rilski«, nastavlja Čeljustnikov, »i počeo da se krsti, uzeo sam kadionicu i počeo njome da mašem
iznad glava naše pastve. Pretvarao sam se da ne primećujem ulazak novih vernika, mada sam, kroz dim tamjana, jasno razabro u polumraku ćelu druga M. i čekinjastu kosu građanina Erioa. Tiho, na prstima, došli su do sredine crkve i tu su zastali. Trema koju sam osetio u času kada su ušli, namah me je napustila i, jednako mašući kadionicom, krenuh prema njima mrmljajući. Građanin Erio je imao ruke prekrštene ali ne kao za molitvu, nego je držao jednu pesnicu u drugoj, u visini prepona, čvrsto stiskajući svoju baskijsku kapu. Kada sam ih pokadio, produžih još nekoliko koraka, zatim se osvrnuh: građanin Erio je gledao u plafon, zatim se nagnu prema svom prevodiocu, a ovaj prema drugu Pjasnikovu. Onda sam zamahnuo kadionicom prema Nastasji Fedotjevnoj koja kleknu i pognu glavu ubrađenu crnom maramom. Ne okrećući se, baci na mene jedan brz pogled pun ohrabrenja koji rasprši u meni i poslednje tragove treme. (Od njenog jutrošnjeg straha nije bilo ostalo ni senke na njenom licu.) Pored Nastasje Fedotjevne klečala je, ruku prekrštenih na molitvu, takođe zabrađena crnom maramom, Željma Čavčavadze, stari partijski radnik, supruga druga Pjasnikova, kao i njihova osamnaestogodišnja kći Hava, komsomolka. Osim jedne starice, čije lice nisam poznavao i čije prisustvo nisam mogao sebi da objasnim, sva su mi lica bila manje-više poznata: pored drugarice Alje, koja nam je jutros uslužila čaj u kancelariji druga Pjasnikova, tu su se nalazile još i urednice iz naše redakcije i sekretarice rajkoma, dok jedan deo ženskih lica, ona koja nisam poznavao, behu bez sumnje žene drugova iz čeke. Moram priznati: svi su bez izuzetka igrali svoju ulogu disciplinovano i predano. Pored pomenutih, evo i imena ostalih drugova, jer smatram, kao što rekoh, njihov udeo u ovoj stvari ništa manje značajnim od mog sopstvenog udela. (Sledi četrdeset imena, ponegde popraćenih napomenom: »sa ženom«.) Zajedno sa dvanaest radnika iz kultbrigade i njihova dva čuvara to čini sve u svemu nekih šezdeset vernika«.
Posle nabrajanja imena, Čeljustnikov završava: »Drug Erio sa svojom pratnjom zadržao se u crkvi svega pet minuta, mada mi se učinilo da je bio ostao i čitavih petnaest«.
Objašnjenje cirkusa Bogosluženje je još uveliko trajalo u svom okamenjenom ritualu kao sa neke freske — gde vernici u zanosu molitve obaraju pogled čas ka zemlji koja je majka pakla, čas ka nebu, ložnici raja — kada je Erio sa svojom pratnjom izašao lagano, na prstima, i krenuo da razgleda čuvene freske islikane uz kružna stepemšta. Istoričarka umetnosti Lidija Krupenik, koja je bila angažovana za tu priliku, objasnila je na besprekornom francuskom jeziku (na čemu joj je iskreno čestitao drug Erio) prisustvo profanih scena u hramu božjem — zagonetku koja nije mogla izbeći pažnji radoznalog gosta. »Iako su kružna stepeništa dosta udaljena od samog svetilišta, o čemu se drug Erio mogao i sam uveriti, ona su ipak integralni deo hrama i na taj način, kako se nama čini, prisustvo cirkuskih scena u hramu božjem moglo je izazvati čuđenje i sablazan sveštenika. Mais ce sont la des scrupules tout modernes, nastavlja Lidija Krupenik, aussi etrangers aux Byzantins du onzieme siecle qu'aux imagiers et aux huchiers de vos cathedrales gothiques. Kao što pobožnost vaših predaka nije bila nimalo povređena nepristojnim pa često i skarednim scenama kojima behu oblikovane vodorige i mizerikordi, tako ni uvođenje svetovnog slikarstva u crkve nije imalo u očima naših pobožnih predaka ničeg sablažnjivog. Poznato je — nastavlja Lidija Krupenik, dok drug Erio maše glavom zagledan u freske, posebno zainteresovan za muzičke instrumente predstavljene na njima — poznato je da su u Konstantinopolju, za vreme vladavine vladara-ikonoklasta, likovi Hrista i svetaca bili zamenjeni svojevrsnim satanskim scenama: konjskim trkama i krvavim prizorima lova na
divljač i na ljude». (Drug Erio maše glavom i prevrće u rukama svoju beretku, kao kakav đak.) »Ne treba da zaboravimo pri ovom poređenju«, produžuje Lidija Krupenik svojim ljupkim glasom koji kao da prikriva izvesnu ljutnju, »ni druge spomenike kulture na zapadu, sa sličnim motivima, kao na primer tavanicu kapele Palatina u Palermu koja sadrži iste profane motive kao i Sveta Sofija Kijevska: borbu atleta i robove koji sviraju u flaute i svirale. I ne treba, najzad, smetnuti s uma ni činjenicu da je Sveta Sofi fija Kijevska bila, tout comme les chapelles de vos rois normands, palatinska crkva, i da su dakle kružna stepeništa vodila u apartmane prinčeva; na taj način, profane teme tu bejahu sasvim na svome mestu, n'est-ce pas?« Drug Erio, kome zebu noge, razgleda freske, bez reči, utonuo u razmišljanje.
Mehanički lavovi Sutradan, još pod svežim utiscima sa putovanja, sedeći u toplom kupeu spavaćih kola na liniji Kijev—Riga—Kenigsberg, grozničav i uvijen u ćebad, Eduar Erio zapisuje u beležnicu prve svoje utiske. Jedna činjenica (jedna od onih koje se odnose na našu priču) remeti čistotu njegovih utisaka: prisustvo prosjaka pred Sofijskim Saborom. On to svoje čuđenje formuliše ovako: »Ti prosjaci pred crkvom, mahom kljasti i stari, a katkad i vrlo mladi i naizgled zdravi, koji se sjatiše oko nas po našem izlasku iz velelepne Svete Sofije, bez sumnje su ono žilavo pleme ruskih bosjaka i jurodivih (iourodivy) koji činjahu bizarnu faunu stare Rusije«. (Zatim slede primedbe o zadacima koji predstoje novoj, mladoj državi.) Taj isti podatak o prosjacima (i samo ga zato i beležimo) nalazimo i kod Čeljustnikova: »Pri izlasku iz crkve pohapsili smo grupu parazita koji su se kao nekim čudom bili tu sjatili, valjda privučeni mirisom tamjana«.
Prelistavši svoj notes (iz kojeg pokuljaše lica, predeli i razgovori, čitav jedan svet, tako sličan i tako različit od onog od pre dvanaest godina kada je prvi put doputovao u Rusiju), Erio pokuša da sažme sve te utiske, da ih svede na bitno. I, sa njemu svojstvenim pragmatizmom i duhom, on se doseti da svoja nova zapažanja sažme (zasad) na najjednostavniji i najefikasniji način: ponoviće posvetu svoje knjige od pre dvanaest godina, ponoviće je kao znak istrajnosti svojih ubeđenja i time zapušiti usta zlobnicima. Ponoviće je in extenso, onako kako ju je napisao tada, novembra 1922, i taj će predgovor-posvetu uputiti istoj osobi: Eliju-Žozefu Boa, glavnom uredniku Petit Parisiena. Onda, da proveri ispravnost svoje odluke, izvadi iz nesesera primerak svoje knjige uvezene u kožu, jedan od onih dvadeset primeraka od kojih mu je ostao samo još ovaj (Il a ete tire de cet uovrage 20 exemplaires sur Alfa reserve a Monsieur Edouard Herriot) i prelete pogledom posvetu (koju dajemo ovde u prevodu, čime bez sumnje gubimo mnogo od autentičnosti i stila originala): »Dragi prijatelju; Kada sam krenuo u Rusiju, ne samo što bejah obasut pogrdama naših najviđenijih psovača, nego su mi proricali još i najgore nesreće. Najdobronamerniji su me smatrali slikom i prilikom onog bednog fratra koji je usred srednjeg veka krenuo iz Liona da pokrštava Tatare i Kane. To bejaše doba kad su moskovski prinčevi, da bi plašili svoje posetioce, prikrivali pod svojim prestolima mehaničke lavove čija dužnost bejaše da zareže u pravi čas i na pravom mestu tokom razgovora. A vi ste, dragi prijatelju, bili spremni da shvatite moje namere i da poverujete u moju nepristrasnost. — Vraćam se s jednog putovanja koje je proteklo sa smešnom lakoćom. Bejah svuda primljen dobre volje. Nisu napujdali mehaničke lavove da reže na mene; mogao sam da posmatram u miru i slobodno. Redigovao sam svoje beleške ne vodeći računa o tome da li ću se nekom svideti ili ne. I ja vam ih posvećujem u znak pažnje: primite ih. Vaš odani E. Erio«.
Zadovoljan svojom odlukom, odloži knjigu i zagleda se ponovo u ono što je nazvao melanholijom ruskog pejzaža. (Konsekvence Erioovog drugog putovanja u Rusiju od istorijskog su značaja i kao takve izvan interesa naše priče.)
Post festum A. L. Čeljustnikov uhapšen je u Moskvi, septembra hiljadu devetsto trideset i osme, četiri godine posle ubistva Kirova (a u vezi s tim) i nepune četiri godine posle događaja sa Erioom. Sedeo je na predstavi u bioskopu, kada mu je prišla razvodnica i šapnula mu na uvo da ga traže hitnim poslom. Čeljustnikov ustade, pritegnu opasač sa revolverom i izađe u hodnik. »Druže Čeljustnikov«, reče mu nepoznati »trebaju vas hitno u Rajkom. — Kola čekaju«. Čeljustnikov opsova u sebi i, po svojoj prilici, pomisli da je u pitanju ponovo neka velika komedija poput one koju su priredili pre četiri godine i zbog čega je dobio orden i nnapređenje. Seo je u kola ne sluteći ništa. Usput su ga razoružali, stavili mu lisice i odvezli u Lubjanku. Tukli su ga i morili tokom tri meseca, ali nije hteo da potpiše zapisnik da je podrivao sovjetsku vlast, da je učestvovao u zaveri protiv Kirova i da se u Španiji pridružio trockistima. Ostavili su ga u samici još deset dana da razmisli: ili će potpisati priznanje ili će mu žena biti uhapšena a jednogodišnja kći odvedena u dom za nahočad. Čeljustnikov se najzad prelomi i potpisa zapisnik u kojem je potvrdio sve navode optužnice, među ostalima i da je bio saučesnik zavereničke grupe na čijem je čelu stajao Avram Romanič Šram. Dobio je deset godina. U logoru je sreo svog starog poznanika, enkavedeovca, s kojim se nekada zajedno borio u Španiji. Postao je doušnik. Rehabilitovan je 1958. Oženjen, troje dece. Godine 1963. posetio je sa grupom turista Bordo, Lion i Pariz. U Lionu je razgledao
spomen-biblioteku slavnog gradonačelnika i upisao se u knjigu utisaka: »Divimo se delu Eduara Erioa«. Potpis: »A. L. Čeljustnikov«.
Magijsko kruženje karata Karlu Štajneru Doktor Taube, Karl Georgijevič Taube, ubijen je 5. decembra 1956, nepune dve nedelje posle zvanične rehabilitacije i tri godine nakon povratka iz Norilskog logora. (Taube je, ne računajući istražni zatvor, proveo u logorima sedamnaest godina). Ovo je ubistvo ostalo nerasvetljeno sve do juna 1960, kada je u Moskvi uhapšen izvesni Kostik Koršunidze, zvani Artist ili Orao, stručnjak za kase, »mečkar« broj jedan, u podzemlju cenjen kao kralj obijača. Kapetan Morozov, koji je ispitivao Kostika, bio je začuđen njegovim držanjem: Kostik je drhtao! Taj isti Kostik koji je u svojim ranijim istragama govorio sa ponosom o sebi i o svom poslu, sa dostojanstvom kakvo i priliči pahanu njegova kalibra. Čak je znao u bezizlaznim situacijama da prizna, ne bez ponosa, i ono što se nije tražilo od njega: neku pljačku (kao, na primer, onu kada je obijena pošta u Kazanju) koju je počinio dve-tri godine ranije. Ovakvo priznanje moglo se izvući iz Koršunidzea tim pre što je on, hrabri noćnik i majstor, imao jednu slabost koja je bila, makoliko da je ljudska, naizgled u neskladu sa njegovim životom: Kostik nije podnosio batine. Sama pretnja, podignut glas istražitelja, ili zamahnuta ruka, pretvarali su KostikaArtistu, Kostika-Orla, u krpu od čoveka. A iz krpe nećeš iscediti priznanje. Kapetan Morozov, koji se u svojoj karijeri već dva puta susreo s njim (jednom u logoru, kao s doušnikom, a jednom, neposredno zatim, kao sa obijačem) znao je dakle kako ne treba razgovarati sa Koršunidzeom (osim u slučaju krajnje nužde, naravno). Kostik bi, uz obećanje da ga neće tući i vikati na njega (što vređa njegovo dostojanstvo i ubija njegove moždane ćelije), pričao nadugo i naširoko, sa stručnim pojedinostima, o svim svojim zahvatima. Bio je rođeni glumac, glumac inspiracije. Jedno je vreme tokom svog burnog života pnpadao nekoj amaterskoj pozorišnoj
družini gde je svom prostačkom rečniku dodao izvestan rafinman. (Jedan od njegovih nadimaka, Dantes, svedoči o tom preobražaju; sam Koršunidze ga je razlagao na Dante i Dantes: on je svojeručno prosvirao metak kroz svoju pesničku lobanju i iz tog se slavnog hica rodio ne manje slavni mečkar). Svoje je glumačko iskustvo proširio kasnije u logorima gde je bio član kulturbrigade, režiser, glumac i doušnik. Uzgred budi rečeno: Kostik je svoje robije smatrao sastavnim delom svog posla, kao što su negdašnji revolucionari smatrali svoje robije »univerzitetima«; njegova fi filozofija fi ne bejaše dakle u raskoraku sa njegovim življenjem: »Između dve velike role (to je njegova reč) postoji logična praznina koju treba ispuniti kako najbolje znaš i umeš«. Treba priznati, u vreme najvećih trijumfa Kostike Koršunidzea, između tridesetih i pedesetih godina, robije su za njega bile, kao i za tolike druge razbojnike svake fele, samo nastavak »slobode«. Milionske gomile političkih bile su izložene svim ćudima i nastranostima takozvanih socijalno bliskih; u logorima su se ostvarivali najsmeliji i najfantastičniji snovi razbojnika: negdašnji gospodari, oko čijih su dača obilazili sitni lopovi i krupni obijači, sada su postajali sluge, »ađutanti« i robovi nekadašnjih prognanika iz raja, a gospodarice pravde, ministarke i sudije, postajale su naložnice i robinje onih kojima su nekad sudile i držale predavanja o socijalnoj pravdi i o klasnoj svesti, pozivajući se na Gorkog, Makarenka i druge klasike. Bejaše to, jednom rečju, zlatno doba zločinaca, pogotovu onih čije je ime u ovoj novoj hijerarhiji bilo obavijeno - oreolom pahana, što je bio slučaj i sa imenom Kostika Koršunidzea, zvanog Artist. Kralj podzemlja tek je u podzemlju pravi kralj; za njega rade ne samo bivši gospodari, nego se čitave legije ovejanih zločinaca pokoravaju njegovoj volji: dovoljno je da Koršunidze izjavi svoju želju, rečju ili makar samo pogledom, pa da čizme malinove boje bivšeg čekiste Čeljustnikova zablistaju na nogama novog vlasnika (Kostika) ili da se, ljubaznošću i milošću kuvara, bivšeg podvodača i ubice,
pothrani supruga (bivšeg) sekretara rajkoma, beloputa Nastasja Fedotjevna M.,. i privede Kostiki, jer Artist voli pretile dame, »belopute i drusle, to je tip naše, ruske žene«. Kako je i posle svog dugog priznanja Kostik jednako drhtao (a da istražitelj nije podigao svoj glas, i čak ga je, da bi ga odobrovoljio i istovremeno ismejao, oslovljavao sa građanine), kapetan Morozov, ponesen pre nekim čudnim nadahnućem nego dostavom jednog od svojih doušnika, dade stručnjacima da uporede Kostikine otiske sa otiscima nađenim na »svinjskoj nozi«, alatu obijača, kojim je usmrćen pre četiri godine, u Tjumenju, izvesni Karl Georgijevič Taube. Nalaz je bio pozitivan. Tako je skinut, bar delimično, veo tajne sa jednog naizgled besmislenog ubistva.
Slike iz albuma Karl Georgijevič Taube rođen je 1899. u Estergomu, Mađarska. Makoliko bili šturi podaci o njegovim najranijim godinama, provincijalno sivilo srednjoevropskih gradića s početka veka jasno izranja iz mraka vremena: sive prizemne kuće sa dvorištima koja sunce u svom sporom promicanju razdeljuje jasnom demarkacionom linijom na kvadrate ubitačne svetlosti i neke vlažne, plesnive senke nalik na tminu; drvoredi bagremova koji u proleće odišu otužno, kao gusti sirupi protiv kašlja i prsne bombone, mirisom dečjih bolesti; hladni barokni sjaj apoteke gde blista gotika belih porcelanskih posuda; turobni gimnazium sa popločanim dvorištem (oljuštene zelene klupe, pokidane ljuljaške nalik na vešala i belookrečeni drveni zahodi); opštinska zgrada ofarbana u marijaterezijažuto, boju uvelog lišća i jesenjih ruža iz romansi koje predveče svira ciganska kapela u bašti Grand-hotela. Karl Taube, sin apotekara, sanjao je, kao tolika provincijska deca, o tom srećnom danu kada će kroz debela stakla svojih naočara
pogledati poslednji put svoj grad iz ptičje perspektive odlaska, kao što se gledaju kroz lupu sasušeni i besmisleni žuti leptiri u albumu iz gimnazijskih dana: s tugom i gađenjem. U jesen hiljadu devetsto dvadesete seo je na peštanskoj Istočnoj stanici u prvu klasu brzog voza Budimpešta—Beč; čim je voz krenuo, mladi je Karlo Taube mahnuo još jednom svom ocu (koji je poput tamne mrlje nestajao u daljini sa zamahnutom svilenom maramicom u ruci), zatim je svoju kožnu torbu hitro preneo u treću klasu i seo među nadničare.
Credo Dva značajna razloga stoje na putu boljeg poznavanja ovog burnog razdoblja u životu Karla Taubea: ilegala i mnogobrojni pseudonimi kojima se u to vreme služio. Poznato nam je da je posećivao emigrantske kafane, da je sarađivao sa Novskim, da se družio ne samo sa mađarskom, nego, još više, sa nemačkom i ruskom emigracijom, i da je pod imenom Karoly Beatus i Kiril Bajc pisao članke u levičarskim listovima. Jedan nepotpun i sasvim nepouzdan spisak njegovih radova iz tog razdoblja obuhvata nekih sto trideset rasprava i članaka, i ovde navodimo samo nekoliko koje je bilo mogućno jasno dešifrovati po izvesnoj vehementnosti stila (što je samo drugi naziv za klasnu mržnju): - Religiozni kapital; Crveno sunce ili o nekim principima; Nasleđe Bele Kuna; Beli i krvavi teror; Credo. Njegov biograf i poznanik iz tih emigrantskih dana, dr Tamaš Ungvari, daje ovakav opis Taubea: »Kada sam hiljadu devetsto dvadeset i prve upoznao druga Bajca u bečkoj redakciji časopisa Ma što ga je u to vreme uređivao kolebljivi Lajoš Kašak, bio sam iznenađen njegovom, to jest
Bajcovom, skromnošću i mirnoćom. Mada sam znao da je on pisac Krvavog terora, Credoa i drugih tekstova, nisam mogao nikako da povežem žestokost njegovog stila sa tim mirnim i ćutljivim čovekom sa naočarima velike dioptrije koji je delovao nekako stidljivo i zbunjeno. I začudo — nastavlja Ungvari — češće sam ga čuo da govori o medicinskim problemima nego o političkim. Jednom mi je pokazao u laboratoriji klinike u kojoj je radio uredno poređane posude od stakla sa fetusima u različitim fazama razvitka; svaka je posuda nosila etiketu sa imenom nekog od ubijenih revolucionara. Tom prilikom mi je rekao da je svoje fetuse pokazao Novskom i da je ovom bukvalno pozlilo. Taj mirni mladić, koji je u svojoj dvadeset i drugoj godini delovao kao zreo čovek, uskoro je došao u sukob ne samo sa policijom, koja ga je od početka diskretno pratila, nego i sa svojim saborcima: smatrao je da su naše akcije nedovoljno efikasne, naši članci mlaki. Posle četiri godine provedene u Beču, razočaran sporošću revolucionarnih previranja, otputovao je u Berlin gde mu se činilo da se trenutno nalazi »jezgro i srce svih najboljih emigranata iz evropske tamnice«. Od tada pa do trideset i četvrte izgubili smo mu svaki trag. U ponekom članku, pisanom, pod pseudonimom, učinilo bi mi se, i mislim da se nisam varao, da prepoznajem Taubeovu rečenicu u koju »kao da bejaše ugrađen detonator» (kako je to jednom rekao Lukač). Poznato mi je da je sve do njegovog hapšenja, bio saradnik Ernesta Telmana. A onda smo, s proleća trideset i pete, čitali njegov govor što ga je održao pred internacionalnim forumom u Ženevi gde je obelodanio sve užase Dahaua i jos jednom upozorio svet na opasnost: Sablast kruzi Evropom, sablast fašizma. Slabići koji behu zadivljeni snagom nove Nemačke, njenim preplanulim momcima i snažnim amazonkama što defiluju uz zvuke strogih germanskih koračnica, na trenutak se behu trgli slušajući Taubeove proročke reči. Ali samo na trenutak: kada je Taube, izazvan provokacijom jednog poznatog francuskog novinara, skinuo svoj sako
i, zbunjeno ali odlučno, zavrnuo košulju na leđima i pokazao još nezarasle tragove teških pozleda. Čim je nacistička zvanična propaganda nazvala Taubeovo istupanje »komunističkom provokacijom«, oni odbaciše svoje sumnje: za potrebe evropskog duha potrebni su novi, snažni ljudi, a do njih se dolazi kroz krv i oganj. Tako je taj isti novinar, koji bejaše na trenutak zabezeknut živim ranama, odbacio u svom članku svaku sumnju i svaku očiglednost, zgađen svojom sopstvenom slabošću i malokrvnošću svoje romanske rase, »koja cmizdri na pomen krvi«.
Duge šetnje Prešavši litvansko-sovjetsku granicu jednog kišnog jesenjeg dana hiljadu devetsto trideset i pete godine, doktor Karl Taube postaje ponovo Kiril Bajc, valjda u želji da jednom zauvek zbriše tragove moralnih i fizičkih patnji kojima bejaše obeležen. U Moskvu je stigao (po Ungvariju) 15. septembra, dok jedan drugi izvor navodi nešto pozniji datum: 5. oktobar. Dva meseca se šetao Taube iliti Bajc ulicama Moskve kao zamađijan, uprkos pljuskovima ledene kiše i snežnim vejavicama koje su maglile debela stakla njegovih naočara. Viđali su ga, naveče, kako ruku podruku sa ženom krstari oko Kremaljskih zidina, ponesen čudom lampada koje velikim crvenim slovima osvetljavaju noćnu Moskvu revolucionarnim parolama. »Hteo je sve da vidi, da vidi i da opipa, ne samo zbog kratkovidosti, nego da bi se uverio da sve to nije san«, veli K. Š. U hotelu Luks, gde je stanovala sva elita evropske Kominterne i gde i njemu bejaše dodeljen stan, malo se zadržavao, a sa negdašnjim saborcima iz Beča i Berlina družio se nekako bez oduševljenja. Tokom dvomesečnih danonoćnih lutanja bejaše upoznao Moskvu bolje nego što je poznavao ijedan grad u svom životu; znao je sve prospekte, sve ulice, parkove, javne zgrade i spomenike, trolejbuske i tramvajske linije; znao je već i sve natpise nad radnjama i sve
parole; »učio je ruski, beleži jedan njegov biograf, na jeziku transparenata i parola, na onom istom govoru-akciji kojim se i sam najčešće služio.« Jednog dana shvatio je međutim, ne bez čuđenja, i to da osim zakopčaiuh i zvaničnih službenika Kominterne nije upoznao takoreći ni jednog jedinog ruskog čoveka. To iznenadno otkriće duboko ga je porazilo. Vratio se iz šetnje prozebao i sa visokom temperaturom. Po svedočenju već pomenutog K. Š.-a, koji je proveo nekih šest meseci u Norilskom logoru zajedno sa Taubeom, tog dana se dogodilo sledeće: u trolejbusu, na Tverskom bulevaru, seo je do Taubea neki čovek s kojim je ovaj želeo da zapodene razgovor; kada je shvatio da ima posla sa strancem, čovek je naglo ustao i promenio mesto, promrmljavši neko izvinjenje. Način na koji je to učinio potresao je Taubea kao udar struje i kao neko naglo i značajno otkriće. Sišao je na prvoj stanici i lutao po gradu do zore. Nedelju dana nije izlazio iz svoje sobe na trećem spratu hotela Luks gde ga je žena lečila čajem i sirupom protiv kašlja. Izišao je iz te bolesti nekako oronuo i još više ostareo, i energično zakucao na vrata druga Černomordikova, zaduženog za personalna pitanja. »Druže Černomordikov«, rekao mu je svojim drhtećim i promuklim glasom, »ja svoj boravak u Moskvi ne smatram toplicama. Hoću da radim«. — «Strpite se još samo malo«, rekao mu je zagonetno Černomordikov.
Podmuklo dejstvo biografije
„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)
1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke - kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932). „U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište, 325) „Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela
moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog iskustva, 243)
1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184) „... reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi, 32)
1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „...sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama...“ (Gorki talog iskustva, 185) Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha - dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom
distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje
1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene [...] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)
1941. Počinje rat. „... ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom 'Bolje rat nego pakt' (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)
1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)
„Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202) U Vojvodini traju progoni Jevreja. „... kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na 'generalnoj probi', nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186) „S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski... Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj
pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388) Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva 'spavaćom sobom' a drugi 'kuhinjom'. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Sklad ište, 301)
1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fi fijakere, vozove, tramvaje. [...] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188) Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima
sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126) Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad..., dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)
1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, 'je seme a tout vent', posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192) „U svakom slučaju bolest moje 'uznemirujuće različitosti' nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)
1951. Umrla Milica Kiš. „... posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko
mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)
1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda, 112) 1954. Završava srednju školu na Cetinju. „Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)
Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u 'Tri šešira', u 'Prešernovu klet', i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu
mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. 'Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?' Pisac je odgovorio: 'Ja sam noću pio, a danju radio.' Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)
1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960. 1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afin fi iteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... - Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. [...] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“ (Varia, 496).
1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve 'prirodne granice', nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. 'Nebo nema otadžbine. 'Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535). Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut') već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku 'Zetu' na plamenu sveće. [...] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.
1960. Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.
1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.
1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.
„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“ (Gorki talog iskustva , 12) „O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je 'putovanje oko moje sobe'.“ (Skladište, 328)
„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. [...] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance - element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)
„[...] u okviru mog 'opusa' ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafiz fi ičke opsesije, s jedne, i istorijske, 'dokumentarne' rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199) Ženi se Mirjanom Miočinović.
1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).
Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. [...] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti.
Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).
1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)
1965. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213) Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe,
tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića...
Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i 'tehniku') i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište, 161)
1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)
1969. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.
1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao 'techne', u njemu nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu 'tesna vrata' kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena
'savršenost', njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena 'pukotina'!“ (Gorki talog iskustva, 39) „Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , - Rani jadi Bašta, pepeo - Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafito fi m na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafito fi m, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki talog iskustva, 52) „...To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem 'Porodičnim cirkusom'. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L'Imaginaire.
Objavljena knjiga eseja Po-etika.
1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)
1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te 'uzorne priče'.“ (Gorki talog iskustva, 207).
1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.
1976. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „...ono što je za mene
važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207) „Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)
U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)
1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča.
1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.
1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.
Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im 'jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski...' Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).
„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe [...].“ (Homo poeticus, 177-178).
1980. Nagrada Grand aigle d'or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade [...] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)
1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.
1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)
„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu 'enciklopediju mrtvih' isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost... Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom... Međutim, skoro niko je nije zapazio...“ (Gorki talog iskustva, 238) „Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)
1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)
1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)
Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confid fi ential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura [...] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada
napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159). U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).
„[...] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)
1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade [...] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)
1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins). . 1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život. Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.
15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. 'Da', rekao je. 'Šta?', upitao je prijatelj. 'Život', odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)
„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od
večnosti itd... Delo iščezava u duhu sa smrću. [...] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela... pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180) Aleksandar Lazić, Predrag Janičić
Hommage a Danilo Kiš "Svaki je čovjek dužan da na sebe primi bol i muku svijeta i drugih ljudi, da podijeli njihovu sudbinu". Nikola Berđajev: DUH I REALNOST
"A ti Danijele zatvori ove riječi i zapečati ovu knjigu do pošljednjega vremena: mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti". Knjiga proroka Danijela, 12, 4 U književnom životu sreo sam dvojicu čije su norme obavezivale i strašile, čije je ludilo bilo opojan program i lijek duši; zračili su skromnost i detinjsku vedrinu; ali i gordost, nekakvu mračnu brigu za tekst koja u njih bješe uvijek nešto više od brige za literaturu; obojica su me grdili i nasmijavali ostavljajući mi da sam tumačim nježnost grdnje i grkost smijeha. Obojica sa istim imenom starozavjetnog proroka; ne pomišljam da će ovaj, koji je sad mrtav, ubuduće biti manje sa mnom. Ne htjede obrok od jela careva; ako mu je dar bio darovan za svoj se moral morao izboriti; sam. Bio je visok, nije stajao čvrsto na zemlji.
Bješe mu dato da razumije utvaru i sne, a čemu je trebalo mudrosti da bude bolji od vrača i zvjezdara. Pred likovanjem svakidašnjice očitovala se njegova nepokornost; brinući za zajedničko spasenje nije držao važnim misliti na vlastito. U svojim stanovima doimao se kao gost, kao da mu od stana dostaje posjedovanje adrese. Nigdje nije bio u tuđini osim u svojoj tuđini, u onom rasipajućem svijetu što ga je sabio u sebi. Površno je udisao zrak; neumjereno duhovnost, i dim. Rekao je: za pisca ne postoji alibi, nikad, nikakav, niučemu. U onomu što ga se ticalo iskazivao je sasvim nekršćansku strast, a sad kad razmislim vidim da je bio siroti monah. Kad bi udario rukom o stol, stol se lomio; ne od snage udarca, već od snage njegova uvjerenja. Radio je predano za Nekoga tko ne trpi laž. Prst je njegov na retku knjige bio kao mač, i bio je tad strašan u licu kao anđeo Gospodinov. Teško je tom nemilosrdnom sucu, tom eksterminatoru kontrafe, prispodobiti dobrohotnost i naivnost, ženskost i mekoću živog Daniluške. Koliko je mogao pomagao je drugima; koliko je mogao odmagao je sebi. Žene i tekstovi koje je on voljeo zauvijek su dobivali nešto svečano od njegove ljubavi.
Pio je ma koje smeće jer mu je drugo bilo preče od užitka; jedne noći odlučio je da se opija vodom. Nisam se usudio okusiti tu vodu da ne iskušavam, bez prijeke potrebe, izvjesnost. Za jednim će stolom mnogi lagati, domišljati se kako bi našli što da mu zabave; ali ne mogahu naći pogrješke. Sudili su ga po zakonu Medskom i Perzijskom ali on je bio uvjerljiviji od lavova; jer nije učinio zla. I riječi svemoći bit će još u ustima careva zemaljskih a Danilove će biti zapisane u knjigama. Bio je blizak Istoku i Zapadu; bio je užasnut i pobijedio je užas; sada je u kući čiji su prozori otvoreni. S neizdržljivom osjetljivosti, s bolnom potrebom preciznosti, D.K. je bio čist anakronizam; neka vrsta zalutalog viteza iz vremena kada se plemstvo mjerilo samo poletom duha i uzvišenošću cilja. Usuđujem li se ufati da je možda anticipirao neke buduće ljude o čijoj dobroti, žestokoj istinoljubivosti, i duševnosti, teško da možemo imati stvarne predodžbe? Da sam mu mogao što ukrasti dok je bilo vremena, izabrao bih njegov dar za neozbiljnost gdje je ozbiljnost bila preuzetna, ruganje sebi, hranjivu krepost smijeha. * Od onoga što nam je Danilo namro učit će se; što je Danilo činio razumjet će se. U tomu, prednost onih što su ga poznavali i voljeli nikakva je. Ako u prednosti ne brojimo sjetu što ih je dopala da je među se razdijele. Milan Milišić
Dubrovnik, 23.10.1989. Književne novine, br. 785 od 1. novembra 1989.
Mansarda Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće Azije, snegovi Amerike, evropska jesen. Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od... zvanog Orfej ili Orfeus.) Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili putokazi ka Istini, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, »golim noktima, dok krv ne brizne!« Evo nekih mudrosti iz hrama Mansarda: Jos arta, caci se prostituat! *
Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo. * Plenus venter non studet libenter. * Nulla dies sine linea. * Abyssus abyssum invocat. * Nec vivere carmina possunt. * Quae scribuntur aquae potoribus. * Ho bios brakhus, he de tekhne macra. * Castigat ridendo mores. * Amo, ergo sum. * Credo quia absurdum. *
Tempora si fuerint nubila, solus eris. * Felix qui potuit rerum cognoscere causas. * Gnohti seauton. * Habent sua fata libelli. * Os homini sublime dedit. * Pectus est quod disertos facit. * Albo lapillo notare diem. * Mens agitat molem...
Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika: O ubi campi! One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati: Primum vivere, deinde philosophari.
One gordosti: Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.) Eh, ta mansarda!
Psalam 44 ...Seća se: čovek je iz gomile što je bila doterana u dvorište opštinske zgrade izdvojio najpre jednu prsatu devojku pegava nosa i naredio joj da pođe sa njim na "naknadni pregled", kako reče, no onda se pojavi i ta treća osoba, očigledno devojčin otac i reče da će i on da pođe s njima... "Valjda da nam držiš sveću!" reče onaj i ritnu ga u stomak a čovek se skljoka na kolena; onda pritrčaše dva civila i svališe ga batinama u sneg. Jedan mu stade nogom na vrat, a drugi mu zavi brkove oko prsta, zatim ih jednim trzajem otrgnu s lica a krv šiknu po snegu; čovek urliknu i pokuša da oslobodi vrat ispod čizme, no čovek mu se tada osloni celim telom na vrat; onda onaj prvi izvadi kratki bajonet što ga je nosio na remenu preko debelog civilnog kaputa koji mu je dopirao jedva do bedara i odseče čoveku nos, zatim baci krvavi odrezak pred gomilu: "To je opomena da ne turate nos svuda", reče. Onaj što je pograbio devojku već ju je dovukao do stepeništa sa kojih je bio uperen u gomilu mitraljez, i još su mogli da vide kako se devojka opire i grabi sneg, pa zatim kako već naga i iscrpena klonu kao onesvešćena, zatim, dok je čovek skidao opasač sa kaputa, kako ona vrisnu i polete ka gomili, no čovek zamahnu opasačem i prebaci joj ga preko glave: "Zar se nismo još pomirili",
reče, "sasvim pomirili sa sudbinom": jednom joj je rukom stezao opasač oko grla, dok joj je drugom izvijao ruku, a bose noge pritiskao cokulom. Ona pokuša da oslobodi grlo iz omče no čovek pritegnu opasač i ona pade u sneg, zatim je prevrnu na leđa i s mukom joj razdvoji kolena kao kada se golim noktima otvara školjka; - i posle: kako se čovek uspravlja i priteže opasač preko kratkog sivog kaputa i kako kleknu pored devojke i vadi bajonet, i ono što nije videla ali je shvatila: kako joj levom rukom pritiska obraze dok joj se vilica nije razjapila i kako joj onda s dva poteza razreza usta s obe strane sve do ušiju i kako udara drškom po zlatnim kutnjacima dok ih ne istrese sebi u šaku: glava je zjapila kao kakva čudovišna riba-ljudožder; shvatala je i ono što nije videla: za minđuše nije bio potreban bajonet: kada se tkivo zamrzne postaje krto i lako puca. * U vitrinama logorskog muzeja bile su izložene tašne i novčanici od ljudske kože. Made in Germany. Uštavljena ljudska koža, kada se dobro isuši, naliči na pergament. A neispisani, beli list hartije, pogotovo pergamenta, draži ljudsku maštu, jer svaki je čovek umetnik i željan da ostavi traga na zemlji. Valjda je baš ta činjenica navela Ubermenscha da na sasvim anonimnoj i idealno beloj ljudskoj puti zabeleži svoje inicijale i da time u potpunosti osvedoči svoje umetničke naklonosti. Ars et artibus, umetnost i zabava, kako je to proklamovao još stari Horacije, to je oduvek bilo jedno od suštinskih obeležja svake iole valjanije umetničke tvorevine. A ljubav je, kao i uvek, samo stimulans. Zato se ne treba čuditi što je Ubermensch, u vidu nekog umetnički naklonjenog eses-ofic fi ira, izabrao baš damsku toalet-tašnicu za predmet svoga interesovanja. Pokloniti jednoj dami arijevske krvi toalet-tašnicu od ljudske kože - to znači dokazati dami bez mnogo cifranja da je ljudski život krajnje efemerna stvar i da ljudska koža nije ni tako skupa ni tako dragocena kao što se to misli.
A još ako je na takvoj tašnici otisnut pečat umetnika (dakle čoveka kome nije metafiz fi ika strana) u vidu crteža ili akvarela koji predstavlja jednu kičersku i infantilnu jedrilicu čija jedra nadima vetar (simbol viših, metafiz fi ičkih sila) ili jedan šablonski krin (simbol nevinosti duše i tela) time je efekat u potpunosti postignut. Ubermensch trijumfuje u ljubavi i u umetnosti.
Bašta, pepeo
Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će
moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija. Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu." Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize? Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao
siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profila fi ktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom? "Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".
Rani jadi Pogrom Želja da ne propustim događaj u koji su bile umešane manjeviše sve meni poznate ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da razmrsim klupko svih tih događaja u koje se u poslednje vreme bio upleo moj život, naterali su me da se hrabro pridružim gomili onih koji su jurili zadihano i koji su me povukli sa sobom. Išao sam rame uz rame sa financima i vatrogascima, dahtao kao na izmaku snaga i podešavao disanje prema njihovim koracima. Mislio sam da ću tako moći da ulovim smisao svih zbivanja koja su me tih dana potresala iz temelja i na koja nije znala da mi odgovori ni moja majka. Išao sam boreći se sa svojim strahom. Sneg nam je škripao pod nogama, tabao se i postajao tvrd kao pločnik, krt i zvonak. Gomila je tapkala po snegu kao kakva golema stonoga, a iz njenih se usta podizala para, čista i bela. Kroz zavesu smrdljivih isparenja i dahtanja do mene je dopirao, i pored snežnog filtra, miris jeftinih parfema, nakisli miris znoja koji se širio iz zelenih uniformi financa i plavih mundira vatrogasaca. Odjednom se začuo tresak stakla koje je svojim bleskom poput munje sevnulo iznad gomile, a za njim je usledilo kao daleki eho, prštanje dasaka i, najzad, dah olakšanja kada je kapija popustila pod pritiskom. Stajao sam uporno pod tremom magacina, hvatajući se za peševe kaputa, za suknje žena, bivao potiskivan i odbacivan, vraćao se opet uporno i zavlačio se kroz tu šumu nogu, nošen svojim strahom, uveren da sam tu, u srcu opasnosti, ponajbolje zaklonjen od tih ljudi, znajući da se ne smem udaljiti iz sigurnog zaklona njihove razjarenosti, da se ne smem udaljiti od te mnogočlane mase ni za razmak jedne ruke, jer bi me mogli dohvatiti i zgaziti nogama.
Kako su se vrata magacina otvorala prema vani, iskrslo je pitanje kako da se raskrile, jer niko nije hteo da se udalji iz prvih redova, pa je nastala paklena galama, vitlanje štapova i urlici, toptanje nogu i zapomaganje. Odjednom su se, ni sam ne znam kakvim čudom, velika jednokrilna vrata zasekla u tu crnu masu kao oštrica noža. Već je bio počeo da se hvata neki plavičasti sumrak u velikim kockama, poput nekog golemog lifta što se spušta između visokih zidova kao u svoje ležište. Vazduh je mirisao na petrolej i sapun, a iz razjapljenih usta magacina kuljali su slojevi najrazličitijih mirisa, kao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i začina. Zatim su počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke četvrtaste konzerve koje su sevale u mraku svojim bezopasnim mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz escajga, svežnjevi sveća zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene kosti, jabuke su padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod nogama, kao sažvakane. Iz mrkih papirnih džakova kuljao je šećer, škripeći pod nogama i mešajući se sa razgaženom susnežicom. Ljudi su s mukom izlazili iz gomile, noseći u naručju neke zamotuljke, kao decu. Brašno je lebdelo u vazduhu kao puder, taložeći se na obrvama i dajući ljudima neki svečan izgled, skoro šaljiv, praznički. Jedna je žena zasecala zubima svitak svile, koji je izvadila ispod kaputa. U svetlosti šibice, koja joj je na tren osvetlila lice, ugledao sam njene zube rumene u odsjaju svile. Gledao sam kako se jedna bala cica s cvetićima uporno mota oko nogu i oko glava gomile, kao trake krep-papira u novogodišnjoj noći. Taj je šareni cic počeo opasno da se steže; žene počeše da vrište. No kako se unutrašnje kretanje gomile time bilo samo još više uzburkalo, ljudi stadoše da se dave i da se otimaju, da cepaju taj cic razjareno, no on je odnekud jednako izvirao, kao reka, nadolazeći. Kada su u magacinu ostali samo goli zidovi i mrak, gomila se poče hitro razilaziti, odnoseći svoj plen pod kaputima.
Stajao sam sad po strani, kao pravednik, pošteđen osvete. Tada me primeti jedna žena dobra srca i, prolazeći pored mene, tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu šarenim papirom, na kome je pisalo velikim crvenim slovima SPAGHETI A LA MILANESE. Stiskao sam dugo tu kutiju u naručju, ne znajući šta da radim s njom, nemajući hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem kući. Gledao sam prestravljeno gospodina Antona, financa, koji je stajao na jednom buretu i bacao uvis konfete.
Livada Išao je obalom reke, ka Bakši. U vazduhu se osećao miris ozona pomešan s mirisom već prezrele zove. Sveži su se krtičnjaci crveneli kao kraste. Onda odjednom granu sunce. U travi planuše ljutići. Zamirisa kamilica, polje postade teško od obilja mirisa. Gledao je kako njegov pas grize jagorčevinu, dok mu se niz njušku cede zelene bale. Onda i on leže u travu potrbuške, kraj krtičnjaka koji se isparavao kao pogača. Grizao je zubima stručak još vlažne kiselice. Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana. Između prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge. (U to vreme još nisam ni pomišljao da ću ikada pisati priče, ali sam pomislio: "Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!") A u džepu je stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, kojima je trebalo da plati sumpor u šipkama. Pred lekarevom kućom trzao se na lancu veliki bernardinac. Bio je besan od presitosti. (Znao sam da ću morati da lažem: dva miliona, zapravo, ne vrede ništa.) "Šta je, momče?" upita lekar. Bio je u belom mantilu koji je mirisao na mentol-bombone. On pruži ruku i raširi prste: "Šuga", reče dečak. (Sve to ne može trajati večno, mislio sam u sebi. Neka se lekar pozabavi mnome pola sata, plus put natrag, cela ova neprijatnost završiće se najdalje za jedan sat. Kroz jedan sat, kroz pola sata čak,
vraćaću se obalom Kerke, a doktor, pretvaranje, laž i stid – sve će to biti prošlost. Sve će mi to biti iza leđa, kao rep u bernardinca. Sve će to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku između ta dva vremena. Tada sam, tog dana kod lekara, naučio: kada ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku.)
Lekar mu napisa recept, po navici, onda se predomisli i pocepa ga i dade mu dve šipke sumpora umotane u celofan. Dečak onda pokvasi grlo i vrati se sa livade kojom je već koračao u mislima: "Koliko vam dugujem, gospodine?" "Koliko imaš novaca?" upita lekar. "Dva miliona gospodine", reče dečak.
(A već je išao livadom i odsecao štapom glave zvončića. Lekareva se vila i pas, i sve to već nalazilo iza njega. I da je hteo, nije mogao da to vreme ponovo dohvati – mogao bi se samo vrteti ukrug kao pas koji hoće da dohvati svoj rep zubima.) "A šta se može kupiti za dva miliona, mladiću?" "Ne znam, gospodine." (A znao je. Jedno jaje. Najviše toliko.) "Ništa", reče lekar. (A on je već bio sasvim blizu svoje kuće. Bio je zapravo već na brvnu i gledao je na trenutak kako voda otiče, kao vreme.)
Išao je, dakle, obalom reke ka selu. Išao je kao pobednik. U jednom je džepu stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, a u drugom dve šipke sumpora zavijene u celofan. I već je video: Ana, njegova sestra, i njegova majka pred vratima. Ana krvari izmedju prstiju. Baciće šipke na sto i reći će: "Razmutiti u masti. Mazati uveče, pred spavanje." Onda će za trenutak zaboraviti (namerno), pa će se prisetiti. Baciće novčanice na sto: "Ovo nije hteo da uzme", reći će. "To ništa ne vredi. I on zna da to ništa ne vredi." Ali pre toga: stajaće na brvnu i gledaće kako voda otiče. Zamišljao je svoju majku kako muti sumpor u limenoj zdelici. Kao žumance. Dođe ti da ga pojedeš. Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom. * Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svog lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne
tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljenju, unapređenja za šefa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma – "Veliko i Malo zaveštanje" – kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu... Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od naše majke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam. Tu porodičnu arhivu, koju sam probrao tada pred odlazak, a po svojim sopstvenim merilima, sad vidim – pouzdanim, prokrijumčario sam u kofer zajedno sa svojim đačkim sveskama i knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa svojim školskim sastavima, a od knjiga đačku Bibliju, Mali katehizis, vrtlarski priručnik za drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od gospođe Lujze Haugseth Lamacs, Hodočašće dečjih srdaca, koje je, na osnovu crkvene pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor dioecesanus. Tu je još bio i jedan od mojih najdražih romana iz petparačke serije, Kapetan Srebrnog zvona, i najzad i pre svega, kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski zemaljski i internacionalni KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski, iz 1938. godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i koji će doživeti svoju ponovnu afir fi maciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće, u jednoj od mojih knjiga). Taj
sam kondukter stavio među svoje stvari, među moje knjige, kao dragoceno nasleđe. (Iz baršunastog albuma)
Peščanik 66 Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu
čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.
.
Po-etika, knjiga druga Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se "izrazi", ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, fi filozofskih, etičkih, književnih itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova "tajna" da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po
pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz naroda i za narod", koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih,
naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji
nikoga, "nikog do boga", a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, "ponos porodice", porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije - bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. "To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune" - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija... (1973)
Grobnica za Borisa Davidoviča Makarenkova kopilad U plavičastom polumraku ćelije gde se kolutaju oblaci dima, ležeći na steničavim pričnama pobočke kao boljari, četiri kartašarazbojnika okreću među krnjacima požutelih zuba prljavu slamčicu ili sišu mahorku zavijenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se oko njih tiska šarena gomila kibicera što zadivljeno gleda lica čuvenih ubica i njihove tetovirane grudi i ručerde (jer karte ne mogu videti, karta je za pahane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bačena, inače te može skupo stajati). No dovoljna je milost biti na ovom razbojničkom olimpu, u blizini ovih što u pobožnoj tišini drže u svojim rukama sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magijsko kruženje karata zadobija u očima kibicera privid slučaja i fatuma; biti njima na usluzi, podložiti za njih peć, dodati im vodu, ukrasti za njih peškir, biskati im košulje ili se, na njihov mig, baciti u gomili na nekog od onih dole i ućutkati ga jednom zauvek kako ne bi svojim buncanjem u snu ili na javi, svojim proklinjanjem neba, ometao neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan sa rednim brojem 13, označen bojom krvi i vatre, može da preseče ili da spali svaku iluziju. Stoga je dovoljna sreća što si gore, na pričnama, u blizini tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš da slušaš bez straha njihova tajanstvena bajanja i njihove užasne psovke koje skrnave sa psom i đavolom rođenu majčicu, jedinu svetinju razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka slika tih zločinaca, Makarenkove kopiladi, koji se pod mitskim imenom socijalno bliskih prikazuju, eto već nekih pedeset godina, po pozorištima evropskih metropola sa proleterskom kapom mangupski nakrivljenom na čelo i sa crvenim karanfilo fi m među zubima, ološi koja će u baletu Dama i huligan izvesti svoju čuvenu piruetu preobražaja razbojnika u trubadura i ovcu koja pitomo pije vodu iz dlana.
(Magijsko kruženje karata)
Telefon i revolver Te studene novembarske noći hiljadu devetsto trideset i četvrte godine, Čeljustnikov, spoljni saradnik lokalnog lista, zadužen za pitanja kulture i borbe protiv religije, spavao je, go kao od majke, u velikom plemićkom krevetu u toploj sobi na trećem spratu u ulici Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinove boje bile su uredno naslonjene na krevet, dok su mu odeća i rublje bili razbacani svuda po sobi i bili izmešani, u neredu (znak strasne hitnje) sa svilenim ženskim rubljem. U sobi se osećao topli vonj znoja, votke i kolonjske vode. Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izađe na scenu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali kako ne može da nađe nigde svoju odeću. Užasnut (u snu), čuje kako zvoni zvono kojim ga pozivaju na scenu, ali on stoji na mestu kao skamenjen, sedi zapravo, go i dlakav, nemoćan da pokrene udove. Odjednom, kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je dignuta, kroz bleštavu svetlost bočnih reflektora, koji ga osvetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopova, nazire gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihove glave ozarene ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokrajinskog komiteta, a među njima jasno razabira i svetlu ćelu druga M., glavnog urednika Nove zore, koji se zacenio od smeha i koji mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi na njegovu (Čeljustnikovljevu) muškost. A zvonce iz šminkernice jednako zvoni, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustnikovu čini (u snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upalile zavese i da će istog ovog časa doći do opšte bežanije i panike, a on će ostati tu, na sceni, go kao od majke, i nepokretan, izložen milosti plamena. Desna mu se ruka naglo oslobađa začaranosti i, na granici sna i budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru koji, po staroj dobroj navici, drži pod
jastukom. Čeljustnikov pali svetlo na noćnom ormaru i pri tom obara čašu s votkom. U magnovenju shvata da su sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probuđena i sama zvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske oči. Telefon je odjednom zaćutao i njima laknu. Nastaje mučno dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i preplašena, pokušava da navuče prsluk koji joj je dobacio sa gomile Čeljustnikov. U tom telefon počinje ponovo da zvrji. "Ustani", kaže Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi usplahirenoj ženi, poljubi je između bujnih grudi i kaže joj: "Podigni slušalicu." Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrće svojim kožnim kaputom, kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: "Koga? Čeljustnikova?" (Muškarac stavlja prst na usta.) "Pojma nemam." (Pauza.) Zatim žena spušta slušalicu, iz koje se čulo naglo prekidanje veze, i stropoštava se u fotelju. "Iz Rajkoma." (Pauza.) "Kažu da je hitno." (Mehanički lavovi)
Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluća, i gde ga je posetio jedan od članova Internacionale, izvesni Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar), o muzici (povodom nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoć ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja, koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno ćutanje koje je na trenutak zavladalo: "U Petersburgu je neka revolucija." (Pauza) Kašika u ruci Levina je zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari. Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da da svom glasu izraz najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri drhtanje: "Molim? A gde ste to čuli?" Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno bledi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. "Čuo sam kao u bunilu", beleži Levin, "žamor koji je dopirao iz salona i ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu." (Grobnica za Borisa Davidoviča)
Čas anatomije Probni kamen činjenica Šizopsihologija "Moderna forma fantastike jeste erudicija", rečeno je povodom Borhesa, ako se ne varam. Ova kratka konstatacija sadrži, međutim, čitavu jednu poetiku moderne literature i, rekao bih, ta je navedena formulacija zapravo temelj celokupne moderne literature. Šta se tom formulom želi reći? Da je vreme izmišljanja prošlo, da čitalac više ne veruje u izmišljotine, jer mu je moderno vreme, u konstelaciji "svetskog sela" koje umnožava bizarna fakta stvarnosti, pokazalo da ona famozna fraza Dostojevskog da "ništa nije fantastičnije od stvarnosti" nije samo spretna doskočica jednog književnika, već se ta fantastika stvarnosti prikazala modernom čoveku kao fantastična stvarnost: sablasni prizor grada nalik na mesečevo tle, sa dvesta hiljada mrtvih i do čudesnih razmera iznakaženih ljudskih telesa, jeste prizor do kakvog je srednjovekovna (ipak) fantazija jednog velikog pesnika mogla dospeti jedino snagom najsmelije uobrazilje, zamišljajući sličan prizor samo negde izvan ovog sveta, u dalekim predelima večne kazne i ispaštanja. Hirošima je središna tačka onog fantastičnog sveta čiji se obrisi počinju nazirati negde sa prvim svetskim ratom, kada se užas tajnih društava počiva ostvarivati kao masovno prinošenje ritualne žrtve na oltar ideologije, Zlatnog teleta, religije... Kažem "tajna društva", jer reč je o okultizmu: količina nagomilanog zla i surove fantastike stvarnosti ne može se tumačiti isključivo istorijskim i psihološkim činjenicama, već pre onim što Maklin, zajedno sa Kestlerom, naziva, na osnovu paranoidnog ponašanja homo sapiensa, šizofiziologijom, čija je pak logična konsekvenca – šizopsihologija. I tu više, ni na književnom planu, nisu dovoljni takozvani psihološki pristupi zasnovani na dihotomiji dobra i
zla i na moralnim kategorijama kao što su deset Božjih zapovesti ili sedam smrtnih grehova sa kojima se čovek rve: alegorija, taj, valjda, najstariji od umetničkih (pre svega književnih) pristupa čoveku i svetu (čija je krajnja konsekvenca u umetnosti tzv. psihologija), pokazala se nemoćnom u tumačenju čovekovog paranoidnog ponašanja. Sa ovakvim saznanjem, pisac više ne pristupa svojim junacima da bi njihove postupke protumačio psihološkim ključem prekršene zabrane ili moralne doslednosti, već pokušava da sakupi, kao Truman Kepot u knjizi Hladnokrvno, masu onih dokumenata i činjenica čiji mahniti i nepredvidljivi spreg stvara jedan besmislen masakr, u koji ulaze jednako sociološki, etnološki, parapsihološki, okultni i slični motivi koje tumačiti na starinski način bilo bi više nego besmisleno, jer u pozadini svega toga nalazi se šizopsihološko ponašanje čoveka, paranoidna, što znači fantastična stvarnost: dužnost je pisca da tu paranoidnu stvarnost fiksira, da ispita taj suludi splet okolnosti, snagom dokumenata, ispitivanja, istražnog postupka, i da ne pokušava da, na svoju ruku, i proizvoljno, daje dijagnoze i predlaže lečenje i lekove.
Psihološki pristup Psihološki pristup je, najčešće, polje banalnosti, a pisac svojevrsni diletant koji tobože snagom svog talenta otkriva uzroke zla (u socijalnoj i psihološkoj sferi podjednako) i predlaže radikalna rešenja, makar ta rešenja bila sugerirana samo implicite. Jeftina (spisateljska) psihologija povlači za sobom i jeftina rešenja, najčešće na moralnom planu: pisac postaje ikonofil ili ikonoklast (svejedno) u okviru postojećih društvenih sprega: crkve, nacionalizma, ideologije ili okultizma.
"Građa za sižejno oblikovanje"
Povesti poput one o Borisu Davidoviču ili bilo koje druge iz knjige Grobnica za B.D. zahtevale su da se manje-više svi podaci stave pred "probni kamen činjenica", kako bi to rekla gospođa Jursenar. A to će reći: umesto proizvoljnog izmišljanja (jer reč je, uslovno rečeno, o istorijskoj temi i istorijskim ličnostima, nekad datim pod pravim imenom, nekad u nekoj vrsti foto-robota), držati se dokumenata i istorijskih činjenica, pre svega na nivou fabule. ("Fabula je, zapravo, tek građa za sižejno oblikovanje" - Šklovski). Izmisliti (recimo) da je jedan borac iz redova španske republikanske vojske kidnapovan i odveden u sovjetski logor bilo bi danas, i gledano iz današnje perspektive, mogućno: masa činjenica i istorijskih dokaza idu na ruku takvoj vrsti uobrazilje. No, imajući u vidu krajnju osetljivost teme, što će reći duboko usađenu i ljubomorno čuvanu sujetu velikog broja intelektualaca, a tu mislim, pre svega, na zapadne tzv. leve intelektualce, koji ne žele da se suoče sa određenim činjenicama, jer bi one mogle izvršiti u njihovoj svesti i duhu duboke potrese i nužno revidiranje njihovih mladalačkih ideala (kad sve bejaše čisto kao sunce), imajući, dakle, u vidu tu i takvu osetljivost i psihološko slepilo, ja sam bio primoran, izabirajući teme za svoj ciklus priča, da se poslužim fabulama u čiju se autentičnost ne bi smelo posumnjati.
Opsesivne teme Biti profesionalnim piscem, danas i ovde, što će reći imati literaturu kao jedinu strast i vokaciju, to znači živeti u stalnom sukobu sa sobom i sa svetom. Sa sobom, jer svaka druga delatnost, makar bila i komplementarna u neku ruku sa literaturom, čini vam se izneveravanjem svog sopstvenog stava i dara, kao neka vrsta nadoknade i izgubljenog vremena; kao neka vrsta izdaje prema samome sebi. No, na žalost, ja uprkos tome, tom jasno određenom opredeljenju za literaturu, ne pišem kao profesionalac, nego kao
"pesnik", što će reći bavim se isključivo svojim sopstvenim opsesivnim temama, u nekoj vrsti pesničkog zanosa, i biram samo one teme i probleme koji me opsedaju intimno, što će reći intelektualno i moralno ili u nekoj lirskoj simbiozi intelektualnomoralnog. Prostije rečeno, ja nemam unapred izabranu temu kao takvu, po logici best-selera, "teme dana" ili narudžbine, već sedam za sto u onom retkom času (sve ređem) kada se prepunila čaša, kada je jedna intelektualna, moralna ili lirska dilema i sumnja narasla u meni do takvih razmera da osećam potrebu da je nekom saopštim. Odatle ta moja skromna bibliografija, pet-šest knjiga, odatle njihova relativna kratkoća, uprkos evidentnoj činjenici da su te knjige izašle ispod "ispisanog pera", što će reći iz vešte ruke. Čini mi se da su i kratkoća (tipična za savremene pisce), kao i fragmentarnost dela, posledica upravo tog "pesničkog pristupa" fenomenima stvarnosti, jer taj u suštini lirski prosede ne trpi epsku dužinu ("nadahnuće je kratkotrajno"). Ako u ovom i ovakvom stavu ima nečeg dostojnog poštovanja, onda je to u prvom redu činjenica da vešta ruka spisateljska ne želi i ne može (iz nekog višeg moralnog razloga) da se bavi literaturom kao profesijom, uprkos proklamovanim i dokazanim principima, uprkos jasnom opredeljenju za literaturu u smislu "svagdanjeg hleba". Moje prve knjige, pa i taj tzv. "porodični ciklus", nastale su iz mog mladalačkog (ipak) traženja odgovora na lirska i metafiz fi ička pitanja: odakle sam? ko sam? kuda idem? pitanja koja, zbog nekih mutnih i sudbinskih okolnosti (rasa-sredina-momenat), ostaju, uprkos završenim knjigama – još uvek otvorenim i nejasnim, no za mene već više neaktuelnim, bezbolnim: u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja, ali oslobodio sam se lirskog pritiska na sasvim starinski i, izgleda, efikasan način: puštanjem krvi iz žile-kucavice na mestu gde je taj pritisak bio
najjači, duga se mora završila i ja sam se osetio oslobođenim kao posle buđenja iz košmara ili posle seanse na divanu psihoanalitičarašarlatana. Stvarnost (napisanih knjiga) zamenila je fikciju mučnih pitanja. Što se tiče Grobnice za B.D., i ona je nastala po sličnom (neprofesionalnom) prosedeu, što će reći kao posledica jedne opsesivne teme: biti savremenikom dvaju sistema opresije, dveju krvavih istorijskih zbilja, dvaju sistema logora uništenja duše i tela a da se pri tome u mojim knjigama pojavljuje samo jedan od njih (fašizam), dok se drugi (staljinizam) previđa po sistemu psihološke slepe mrlje – ta opsesivna intelektualna ideja, ta moralna i moralistička mora pritiskala me je u poslednje vreme sa takvom silinom da sam morao da pribegnem tom "puštanju lirske krvi" na žili-kucavici. Iščitavši obilje literature, leve i desne, uglavnim nebeletrističke, na temu staljinističkih čistki i logora, u meni je narasla do stida i kajanja ta opsesivna misao da se mi manje-više svi ponašamo kao Pavlovljevi psi, da su naši uslovni refleksi još jedini pravi spiritus movens-i našim lirskim i epskim (književnim) postupcima, da mi balimo kao ti psi na zvuk posmrtnih zvona i na danse macabre logorskih (aušvicovskih) orkestara, a ti nam uslovni refleksi ponašanja i mišljenja diktiraju i onu po literaturu najopasniju rabotu koja se sastoji u ponavljanju stereotipija mišljenja, stavova, likova, odnosa. Kada je ova misao dobila svoju lirsku težinu, kada je narasla do stida i kajanja, do saznanja, ja sam počeo da pišem svoje priče u nekoj vrsti pesničkog grča, relativno lako i brzo, kao kad se čovek oslobađa more sna, sa osećanjem neke lagodnosti (uprkos temi) koja me je oblila. To je bila neka vrsta duhovnog olakšanja kakvu osećaju možda samo teški grešnici posle ispovesti na samrtnom času.
Psi i knjige
Sve ono, sve ono što je došlo zatim, to je samo cena te stvaralačke radosti: sav taj mahniti koloplet, književnici, doušnici i fariseji koji su pokušali i koji pokušavaju da nađu smisao i opravdanja (za sebe) ovakvom mom drskom postupku, ovakvom zahvatu, ovakvom mom razbijanju klišea, gde njihov pseći njuh gubi svoju pseću oštrinu, pa umesto da se nahrane mesom, što im je stavljeno na dohvat ruke, izgubivši sasvim svoje (pavlovljevske) navike, počinju da laju i da ujedaju, jer je i to deo njihovih (uspavanih) uslovnih refleksa. Sita je spisateljska bagra (uprkos objektivnom stavu kritike ili upravo zbog njega, uprkos čitaocima i dobronamernim piscima, istina retkim) prihvatila moju knjigu kao lični izazov – što ona i jeste, a naravoučenije knjige shvatila je mnogo bolje nego što sam se ja tome mogao nadati, pa je počela da joj iznalazi smisla i opravdanja, da je lišava moralnog i ideološkog aspekta (gde se ta bagra oseća takođe ignorantski). Knjiga je ta – po njima – jer oni ne znaju da misle osim u klišeima – samo varijacija na temu "stradanja Jevreja" i kao takva periferna, lokalna, irelevantna, sumnjiva. U jednoj jedinoj tački ti su pisci, imali sve prste ili ne, imali "muda" ili nemali, imali usta puna slatkih reči ili nemali, sasvim u pravu: priča o Darmolatovu jeste priča o njima, ona je neka vrsta alegorije u kojoj su se oni lako prepoznali. Psi laju a karavan prolazi... * Činjenica je, velim, da pisac ima svoje mitsko genealoško stablo kao drevne plemićke loze, i grb svog porekla s gordošću ističe na svom rukopisu, na svom palimpsestu: to je kao vodeni žig na hartiji na kojoj piše; vidljiv znak porekla. A kad je pisac tabula rasa, a
hartija mu bez vodenog žiga (govoreći simbolično), onda mu ne ostaje ništa drugo nego da se pozove na istorijsku tradiciju, da stvori svoje lažno porodično stablo ne na književnoj baštini, ne na (evropskom) kulturnom nasleđu, nego na istorijskom, na lokalnomitskom. To su oni lažni knezovi i boljari sa lažnim krunama, ljiljanima, lorenskim krstom i svakojakim simbolima što su ih dali da im se utisnu na hartiju u vidu mandata, i koji proglašavaju sebe čuvarima vladarskih pečata i narodnih predanja, čistote jezika i čistote folklornih običaja, svoju nacionalnu pripadnost smatraju svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može roditi sa lozom, kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim mlekom, kao da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je, bodlerovski rečeno, la noblesse unique, plemstvo jedino. I sasvim je u pravu Eliot: "Tradicija se ne može naslediti, a ako vam je potrebna, morate je (gospodo) steći velikim trudom."
Noć i magla Predgovor Dramolet (što je možda srećniji naziv od suviše tehničkog izraza TV drama) Noć i magla nije plod čiste fantazije; ličnosti, koje se tu pojavljuju pod imenom gospođe Rigo i Emila, transkripcija su stvarnih osoba. Kada sam posle nekih dvadeset godina hodočastio u onaj kraj Mađarske gde sam proveo deo detinjstva, nisam našao svoju učiteljicu; bila se odselila u Peštu, gde sam je potražio. Postala je narodni poslanik i, kako se to kaže, aktivistkinja. Njen muž je imao takođe značajnu, mada lokalnu funkciju. Bez obzira na neka dobra dela koja su nam za vreme rata učinili, pouzdano pamtim da su
oboje bili simpatizeri njilaša, mađarskih fašista. Podsećanja na takvu prošlost mojih junaka urednik TV-programa je, iz prevelike opreznosti, izbacio, tako da se ovaj moj dramski prvenac sveo na neku vrstu lirske varijacije na temu vremena i sećanja, a od pomenute aluzije ostao je samo naslov – doslovan prevod nacističkog Nacht und Nebel, čije je značenje uredniku izgleda izmaklo. Papagaj je dalek refleks tzv. "lipanjskih gibanja" iz godine 1968. Glavna ličnost je papagajski brbljiv, sentimentalan, poluobrazovan mladić, nakljukan opštim mestima; "crvena buržoazija", zaplašena i dezorijentisana, u početku se ponaša poltronski, a na kraju "puca iz svih oruđa". Ako se dobro sećam, u osnovi drame nalazi se neki fait divers (kako Francuzi zovu kriminalističku stranu novina i života) ili je neki sličan fait divers usledio posle emitovanja ove drame na televiziji. Na početku dramske igre Drveni sanduk Tomasa Vulfa stoji srećna zamisao – ili nesrećno odsustvo boljih ideja – nekog od urednika televizije, koji je predložio sedmorici pisaca, među kojima i meni, da napišu dramsku varijaciju na temu jednog od smrtnih grehova. Pošto sam već imao gotov model u ličnosti koja mi može poslužiti kao paradigma lenjosti, to sam predlog prihvatio. Anegdota o drvenom sanduku je, dakle, autentična, kao što je autentična i ličnost nesrećnog pisca koji provodi život čekajući nebeske znake nadahnuća. Za model mi je poslužio moj negdašnji prijatelj, kojeg sam upoznao u Strazburu, i čija se oblomovska fi figura nadvija kao senka nad celom tom edukativnom dramom. Volju su mu bili ubili u nekom od nemačkih logora, gde je bio odveden kao dete, preživevši pre toga pakao varšavskog ustanka. Živeo je od skromnih ratnih reparacija i u svetu svojih košmara. Verovao je, naivno, da je za literaturu iskustvo stradanja dovoljno.
Što se tiče druge ličnosti u drami, doktora, ona je nastala kontaminacijom dveju stvarnih osoba, koje sam takođe poznavao: jednog starog dobrog Rusa i jednog starog dobrog profesora keramike i crtanja, poreklom Mađara iz Češke, koji mi je, negda, uplatio sumu za tečaj francuskog jezika. Mada u ličnosti pisca iz drame ima bez sumnje deo i mog smrtnog greha – pošto je moj odgovor na pitanje iz Prustovog upitnika: Koju manu najlakše praštate? upravo lenjost – nadam se ipak da te dobre ljude nisam sasvim izneverio i da nisam povredio njihovu uspomenu.
Homo poeticus Između nade i beznađa Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih učitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara". Pozicija "jogija" jeste metafiz fi ički i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog bića, čoveka koji metafiz fi iku svodi na sociologiju, nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo" (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov "satirična poema" i bio je nekom vrstom mladalačkog portativnog inventara metafiz fi ičkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo
isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Peščanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom "komesara", napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "učiteljica života", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja da, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smrću", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše između nade i beznađa... Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim
fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote", "novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logora. Jednih i drugih, podjednako. Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri, ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nužnosti" i "svetle budućnosti" kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak, nečemu služi. Ljudskoj savesti.
(1980)
Enciklopedija mrtvih "Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži – nastavlja Simon, pogledavši u nemilosrdno sunce – a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže. I njihovi su spisi sastavljeni od lažnih reči i lažnih zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije im dovoljno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim na zemlju ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga
nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i pravednim! I da se pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su prisvojili za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve nevolje života, rane, bolesti, trešnje, povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete. Zašto bi inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je njegov posao, tog njihovog Jedinog i Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je da kolje i da ubija decu u kolevci, majke pri porođaju i starce bezube! To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da budete ovce! Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim zakonima!... I zato: ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti budućnost, budućnost koje nema..." * "... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu
slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca..." * "Svaka je zemlja zemlja i svejedno je gde čovek seje. Prava je zajednica kada se čovek i žena izmešaju." "Svaki čovek i svaka žena?" upita Petar i umalo se od čuđenja ne obrnu. "Žena je urna blaženstva", reče Simon. " A ti, kao svaki smetenjak, jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i sklanjaš pogled ili bežiš kad nemaš šta da odgovoriš." Tu sledi duga teološka rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju, o smislu života, o odricanju, o duši i telu, sve to izmešano skolastičkim dokazima i citatima na hebrejskom, grčkom, koptskom i latinskom. "Duša je alfa i omega", zaključi Petar. "Dobro je ono što godi Bogu." "Dela nisu dobra ili loša po sebi", reče Simon. "Moral određuju ljudi a ne Bog." "Dela milosrđa jesu zarok večnosti", reče Petar. "Čuda su dokaz za one koji još sumnjaju."
"Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device?" upita Simon, pogledavši svoju pratilju. "On ima duhovnu moć", reče Petar, očigledno zbunjen tim pitanjem. Sofija se smeškala dvosmisleno. "Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć?" nastavi Simon. "Ima", reče Petar bez oklevanja. "Onaj koji je izlečio gubavce, onaj koji je..." "... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera", prekide ga Simon. "Da", nastavi Petar. "Njegov zanat su čuda i ..." "Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo", reče Simon. "I milosrđe", reče Petar. Najzad, razljućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog pozivanja na Njegova čuda, Simon reče: "Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin." "Lako je to reći", uzvrati Petar i glas mu zadrhta. "On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine", reče jedan od Petrovih učenika. "Treba se pribojavati podvala." "I vaš je Nazarećanin – kako se ono zvaše? – mogao da nauči egipatske magije", reče Simon. "Čudo se zbilo više puta", reče Petar. (Simon Čudotvorac)
.... Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču na čkaljkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. – Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce preleće iznad sela Kraljevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i topi ledene stalaktite na oluku. Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblju pogrebna povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i piše u Knjizi – da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže – bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti o
onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim – da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastupljen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom "M" – jedan od hiljadu tomova na to slovo – jeste odsustvo poznatih ljudi. (To sam začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.) U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni Mažuranić, ni Mejerholjd, ni Malmberg, ni Maretić, iz čije je gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao jednom kod "Ruskog cara". Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje inspirisanu nekom od biblijskih postavki – a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božjim stvorenjima da jednako mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to da Enciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj
centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku – pošto sam joj poverila svoju nesreću – da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak ljudske sujete i sprečio pokušaj korupcije. * ...Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.) (Enciklopedija mrtvih)
Gorki talog iskustva Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj
budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofir fi ati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom
filozofije fi koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti. (1973) * Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka? Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafiz fi ika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija fi i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni fi filozofija fi ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari. Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu
prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu. U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom "aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga "ima moć"? Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo. Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera. Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama? Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu. Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.
S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva? O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili. Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje. No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme d uš u.
U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce. Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju. Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak? Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim
ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje. Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima. (1989)
Život, literatura Saveti mladom piscu Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. Drži se podalje od prinčeva. Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija. Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima. Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima. Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš. Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili. Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi. Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom. Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije. Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora. Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši." Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar. Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom. Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom. Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom. Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla. Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna. Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam. Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova. Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja. Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ. Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar. Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset. Ne piši po narudžbini dana. Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati. Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati. Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne. Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik. Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali. Čuvaj se "užasavajuće doslednosti". Čuvaj se lažnih analogija. Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost. Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju. Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji. Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš. Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog ne m a š . Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi. "Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16) Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara. Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva. Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno. Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao". Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva. Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit. Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva. Imaj o svemu svoje mišljenje. Nemoj o svemu reći svoje mišljenje. Tebe reči najmanje koštaju. Tvoje su reči najdragocenije. Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj! Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole. Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih. Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program. Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta. Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci. Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta. Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja. Ne budi pisac manjina. Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se. Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni. Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti. Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan. Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti. Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično. Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju. Ne budi dvorska luda. Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova. Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika. Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine. Ne budi kukavica, i preziri kukavice. Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu. Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati. Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati. Ako ne možeš reći istinu – ćuti. Čuvaj se poluistina. Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća. Ne čini usluge prinčevima i boljarima. Ne traži usluge od prinčeva i boljara. Ne budi tolerantan iz učtivosti. Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri". Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati. "Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper) "Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem) Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju. Nemoj da imaš misiju. Čuvaj se onih koji imaju misiju. Ne veruj u "naučno mišljenje". Ne veruj u intuiciju. Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog. Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate. Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem. Ne traži za to olakšavajuće okolnosti. Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu. Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću. Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor. Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima. Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta. Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola. Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore. Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante) (1984)
Endre Adi (1877-1919) Rođak smrti Ja sam rođak smrti. Volim ljubavi koje ginu I da poljubim svakog ko odlazi U daljinu. Volim bolesne ruže, Žene kad od čežnje venu, Volim sumornu, tmurnu Maglu jesenju. Volim kucanje tužnih satova, Njihov samrtni, preteći krik: Velike Smrti, svete Smrti Nestalni lik. Volim one koji putuju, Koji plaču i bude se bez volje, U hladnoj zori, pod injem Sleđeno polje. Volim umorno odricanje, Plač bez suza, mir i odmorišta, Mudraca, pesnika i bolesnika Utočišta. Volim onog ko se obmanuo, Ko je posrnuo, pao i kleo, Koji ne veruje, koji je tužan: Svet ovaj ceo. Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu I da poljubim svakog ko odlazi U daljinu. (1907)
Naricati, naricati, naricati Čekati, dok ponoćni zvon tinja, Da se donese crna škrinja. Ne pitati zbog kog je patnja, Zvoniti dok ne mine pratnja. Pod baldahinom i crnim velom Nositi raspelo belo, pred opelom. Pod teškim srebrom pognuti pleća, Daviti se u dimu sveća. S tamnim senama u boj stati I tihe psalme zapevati. Slušati orgulje pečalne I zvona posmrtnih ječanje. Kročiti preko zeva grobova U pratnji slugu, božjih robova. Mrznuti u začaranoj noći, Gledati tuđeg mrtvaca u oči. Drhtati na mesečini kobnoj, Uzdisati na humci grobnoj. Poreći prošlost, jecajući, Zamađijano, klecajući. Oprostiti svakom. Pokajnički Grliti sanduk, očajnički. Testament strašni sricati, i naricati, naricati, naricati.
Marina Cvetajeva (1894-1941)
Gatanje Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine – Spadnite, tugo-čame-gorčine, S moje mlade rabe Marine Pravovernice. Prošumite poput prolećnih voda, kradom, Nad mojom rabom Mladom. (Zlatan prsten ded u vodu baci, Po grudima jajce kotrljaj u šaci?) Od slatkih reči, od besa-nica, Od groznih zmija, od groznica, Od saveta družbenica, Od čoveka od opaka, Od mladih prijatelja – Od starih kneževa – Zaklanjam gospodaricu-kneginju, Mladu moju, vernu moju rabinju. (Nakloni lice, Raspoli jajce!) Nek rastu njeni dvorovi Iznad snežnih litica, Nek jure njeni putovi Iznad oblaka-ptica. Nek joj se zemaljski knezovi Klanjaju sve dublje, Nek joj u kesi zazvone Zlatne rublje. Rđa – s no ža .
S tebe, gospoža,
Žal! (21. maj 1917) *** B. Pasternaku Raz-stojanje: vrste, milje . . . Nas su raz-stavili, raz-sadili, Da bismo bili tihi ko dva siročeta, Na dva razna kraja sveta. Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . . Nas su razlepili, razlemili, I nisu znali da je to – legura Nadahnuća: žile i tetive . . . Nisu nas zavadili – već razbili, žive Raslojili . . . Uz zidove i rovove. Raselili su nas, ko orlove – Zaverenike: vrste, daljine . . . Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili. Po čestarima zemljine širine Nas su, kao siročiće, raz-putili. Koji je već – koji – zar kraj marta?! Razbili su nas – kao špil karata! (24. mart 1925)
Pol Verlen (1844-1896) Sentimentalni razgovor U pustom parku, niz sleđene staze, minuše načas dve čudne prikaze. Oči su im mrtve, a usne im trome jedva čujne reči sa naporom lome. U pustom parku, niz sleđene staze, dozvaše prošlost dve čudne prikaze. - Da li se još sećaš davnog žara svoga? - A zašto želite da se setim toga? - Da l' zadrhtiš kada neko me spomene? Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne. - Ah! ti davni dani kad smo usne svoje spojili u sreći! – Da, da, mogućno je. - Sijaše nam nada sa neba modrine! - Nada je odbegla u nebeske tmine! Koračahu tako kroz travu svelu, samo noć je čula reč im neveselu. (1868)
U meni sve jače plače Polako nad gradom daždi (Artur Rembo) U meni sve jače plače dok nad gradom kiša lije, kakva se to čama stače do srca što gorko plače? O tiše, tiše, kiše, po zemlji i po krovu! Za srce što uzdiše o tiše, pesmo kiše! Plače, bez smisla plače duša što je patnja kuša. Zar neverstvo neko jače? Zar bez smisla grca, plače? Najgore su patnje, čame, kad ne zna zašto, s čega, bez ljubavi i bez čame srce same tuge mame!
Lauta i ožiljci AIB A (The magical place) Iz Kotora (Kotor se trouve dans la region de la Zeta, en Yougoslavie, dans le golfe de Cattaro, une embouchure de la mer Adriatique) treba krenuti oko pet sati. Posle sat vožnje uz strme serpentine treba negde zastati i čekati. Dan treba da je vedar, ali je potrebno da na zapadu bude nekoliko belih oblaka i da liče na krdo belih slonova. Onda treba obuhvatiti pogledom more, planine, nebo. Zatim nebo, planine, more. I treba da znate pouzdano da je vaš otac išao ovim putem, autobusom ili taksijem koji je iznajmio u Kotoru, i da ste uvereni da je posmatrao ovaj isti prizor: sunce koje na zapadu izranja iz oblaka koji liče na krdo belih slonova, visoke planine koje se gube u izmaglici, tintanotamno plavetnilo mora u zalivu, grad u podnožju planina, belu lađu koja pristaje uz gat, fabriku sapuna iz čijeg dimnjaka kulja gust dim, a golemi vitraži gore svetlošću požara. Treba još obratiti pažnju na zrikanje zrikavaca (kao navijanje miliona ručnih časovnika), jer se inače to može lako zaboraviti, kao što se može ne primetiti, zbog postojanosti, miris dlakavog pelina kraj puta. Zatim treba sve drugo zaboraviti i posmatrati iz te božanske perspektive susret elemenata: vazduha, zemlje, vode.
Tada će vam se, ako su ispunjeni svi uslovi, javiti osećanje večnosti, što ga je Kestler nazvao “okeanskim čuvstvom”. P.S. Jedan moj prijatelj, foto-reporter, snimao je po odobrenju kapetana, na jednoj sovjetskoj krstarici ukotvljenoj u Kotoru. Zatim je, sa obale, snimio, širokim objektivom, krstaricu i pejzaž zaliva. Kada je razvio traku, traka je bila crna kao crna noć. Saznanje večnosti, “okeansko čuvstvo” daje na filmskoj traci samo mrlje, nezavisno od tehnike brujaža (brouillage), crvene, crne ili zelene, ukoliko je prilikom snimanja izostala neka od senzacija: sluha, njuha ili vida. Taj je isti prizor posmatrao moj otac, godine 1939 (pet godina pre nego što će nestati u Aušvicu), a godine 1898. gospodin Sigmund Frojd, koji će posle toga usniti svoj čuveni san o trima Parkama. B (The worst rathole I visited?) Spolja: Kuću s jedne strane zaklanja seoska kurija, s druge drvena štala, a sa lica nisko stablo bukve. Kuća je od blata, krov od potamnele cigle koja je mestimice razbijena ili razmaknuta. Vrata su niska, tako da odrasla osoba može da uđe samo ako se sagne do pojasa. Prema drvetu, koje se nalazi na nekih desetak metara od izbe, gleda jedan prozor površine pola m2. Taj se prozor otvara prema vani. S druge strane, prema “bašti”, gde se nalazi latrina i zapušten komad neobrađene zemlje zarasle u korov, gleda okrugao
svetlarnik ugrađen direktno u zid. Taj je prozor delimično razbijen. Otvor je zatrpan krpama. Iznutra: Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva “spavaćom sobom” a drugi “kuhinjom”. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj vodi rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.) U većoj prostoriji nalaze se dva drvena kreveta i dva ormana odmaknuta od zida nekih desetak santimetara. Na podu je, ukoso, prostrta krpara – od ulaznih vrata do kuhinje. U kuhinji, u uglu, nalazi se jedan limeni šporet, dva-tri lonca koja vise na velikim ekserima i jedan drveni sanduk koji služi kao ležaj i kao ostava. Kraj šporeta se nalazi gomila gnjilih i vlažnih šišarki koje služe za loženje. U kujni je gust dim, tako gust da se oni koji sede na sanduku ili na drvenim niskim hoklicama jedva vide. Glasovi im dopiru kroz dim kao kroz vodu. "Tu je stajao budilnik, na ovom ekseru", kažem čoveku koji me je dovezao iz Pešte kolima. "Odneo ga je neki pijani ruski vojnik, četrdeset i pete." "Ovde će stajati ploča", kaže čovek ironično u času kada smo izašli. "Na njoj će pisati: OVDE JE ŽIVEO JUGOSLOVENSKI KNJIŽEVNIK D. K. OD 1942. DO 1947." "Srećom, kuća je predviđena za rušenje", kažem.
"Šteta", kaže čovek koji me je dovezao iz Budimpešte kolima. "Da imam foto-aparat snimio bih ovo." P.S. Tekstovi A. i B. vezani su tajanstvenim vezama. * Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta je bolnica već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio. To što pamtim, jesu slike: zaljuljana palma i oleandri negde kraj nekog mora, Dunav koji teče mutnozelen pored livada, jednu brojanicu: enden-dina, ti-raka, tina... (Apatrid, 26)
Skladište LA PART DE DIEU 1. Negde tokom februara - marta 1976, ako me sećanje ne vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i dokolici, završio sam priču pod naslovom "Grobnica za Borisa Davidoviča"; prilika za slavlje! Sutradan, da, čini mi se to bejaše sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici zovu "nadahnućem", reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim u
knjižaru čija topologija nikog možda ne zanima ali koja je meni značajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjižaru, Molat, ne više intimnu kao one male knjižare od negda, i kakvih još ima i u Bordou i u Parizu, nego u knjižaru koja već prerasta u svojevrsni provincijski FNAC, ali koja još nije monstrum kao ona u Rue de Rennes u Parizu – Vavilonska biblioteka i Lavirint istovremeno – no u kojoj su već knjige poređane po jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj dakako, koja opasno ukida udeo slučaja i sreće. No sad svejedno. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce, povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča. Kao čovek koji odlaže čas naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta ću i kako ću... 2. Dok pišem, gledam da se oduprem omamljujućoj snazi dokumenata, da se prepustim tkanju proze kojoj su "dokumenta" samo potka. Kasnije ću uneti što je potrebno uneti, proveriti što je potrebno proveriti. Pišem povest Svete Sofije kijevske, na osnovu fotografije i šturih podataka, pokušavam da oživim sliku, kao na filmu, da zamislim mužike kako grade hram Božiji "svojom krvlju i kostima". Tekst je već gotov, liči na dokument, na istorijski izvor. A onda otkrivam – treba li reći: slučajno! - knjigu koja me dezavuiše, ne u tom smislu što raniji podaci nisu tačni ili su nedovoljni, nego u prvom redu stoga što su suviše pesnički dati, suviše "nalik na
dokument" ali ne još i dokument. Upoređujem taj svoj raniji tekst o Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim novim, neizmišljenim: onaj je prvi, onaj što je pisan "napamet", poetičan i bled, sad odjednom upoređen sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaća. 3. U toj istoj priči "Mehanički lavovi", u istom poglavlju, zapisao sam, napamet, slučajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i bilokoje ime, nekog slikara koji je – jedan od stotine hiljada, ovekovečio Oca Naroda, i pišem dakle Sokolov, prvo ime koje mi pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji o ruskom slikarstvu i umetnosti, u kojoj sam našao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam među umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime nekog Sokolova! Ne verujući svojim očima, proveravam podatke: I. A. Sokolov (1890), slikar i graver, zaslužni umetnik SSSR-a, itd., koji je poznat po svojim portretima, među kojima i po portretu J. V. Staljina! Đavo je opet umešao svoje prste. 4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka nepoznata dama koja, zajedno sa svojim mužem, iz Francuske dolazi u posetu Jugoslaviji i na savet mog prijatelja glumca D. Ž. sa nostalgijom priča o našim zajedničkim beogradskim "belim noćima". Upoznajem neka beznačajna bića, klasični francuski gošisti, koji mi pričaju ofucane francuske priče iz kojih jedino možete da shvatite ljudske gluposti. Kako bih na neki način sprečio tu bujicu banalnosti da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokušavam da na jedno od mogućnih pitanja svojih sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko da je to pitanje bilo takođe konvencionalno i izvan svakog interesa po one koji to pitanje postavljaju: o čemu govori moja najnovija knjiga (kao da ih se to tiče!). Koristim dakle priliku da im pričam o svojoj knjizi kao što se pričaju priče deci, kako bi se uspavala i kako nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do nervnog sloma. (Tom prilikom prisećam se jedne Borhesove opaske i zahvaljujući
njoj, čini mi se da sam našao najbolju mogućnu definiciju razlike između romana i priče: "Roman je ono što se ne može ispričati, a priča je ono što se može ispričati.") "Sedma priča, Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu, Eriou, Eduardu Eriou", nastavljam ja da vezem kao Šeherezada, kako bi taj mučni sastanak što pre prošao. "Čuli ste za Eduarda Erioa" (slede podaci). Gospođa odmahuje glavom, gospodin pokušava da se priseti da li je čuo i, gle, odjednom, kao da se nečeg prisetio, uzima novine (le Monde) i pruža mi ih trijumfalno. Čitam naslov: "Mere Marie-Yvonne est morte". Majka Mari-Ivon, benediktinka, preminula je 15. jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego što se zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na televiziji i u štampi, posebno u Mondu, a povodom raznih kontroverznih religioznih sižea. Prelećem pogledom tekst, zatim čitam dalje: U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci. 1969) ona izražava svoju punu privrženost svima onima koji traže Boga i ne znajući, a među kojima beše najslavniji predsednik Eduard Erio. Ona je već bila objavila pre toga svoju prepisku sa Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman, 1965). Itd. Itd. Datum je jučerašnji, 17. jul 1976. Pročitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju belešku o Eriou. Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu. Možda sličan onom koji je imala Sesil Sorel, pre nego što je postala sestra Mari-Ivon, i Eduard Erio dok je posmatrao melanholiju ruskog pejzaža.
VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME (fragmenat) On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset, može samo više - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom maternjem jeziku, češkom, slovačkom, poljskom, mađarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), možda i na jidišu (mada mi se čini odveć mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i čita na francuskom, nemačkom, mađarskom, ruskom, od rođenja je dvojezičan, a dva-tri je naučio kasnije, ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu čini) čuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto ne piše na francuskom, nemačkom, engleskom - a on već po stoti, po hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bićem, mitosom, tradicijom, svešću i podsvešću, utrobom, sećanjem, svim onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu metaforu, u asocijaciju, u književnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat. Jer on - i to ga upravo čini srednjoevropskim piscem vuče za sobom užasan teret melodija jezičkih i muzičkih; vuče za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono što je na tom klaviru svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim ramovima, reči i melodije - reči i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije, koje na drugim jezicima treba objašnjavati dugačkim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturološke pojmove, turcizme, germanizme, mađarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan poluton... jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao Englez, kao Nemac da ne uči i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi, uzrečice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba da biraš, jer sinonimi nisu iste reči, isti zvuk, ista boja, jer "kara-tamna noć", sa ovim zvučnim
turcizmom, nije isto što i "crna noć", "tamna noć", jer to "kara" izaziva istorijske asocijacije, podrazumeva neku etnografsku, etnološku, rekao bih nacionalnu, tešku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, plača dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva "vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim "vran" jeste ako ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke nove imenice, "vrana" je kosa devojačka, na primer, a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego "crna kao zift" ili tamna, kao što noć može biti "tavna-tavna", i to više nije ona ista turska, krvava noć puna jauka i strave, nego noć kada zađe mesec, kad zamiriše jorgovan, neka spokojna... lirska noć. I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da "black" nije isto što i "kara", "vran", "taman" i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo svetla boja kao što je tvrdio Malarme, a da je "jour" svojim muklim, dugim "ou" zapravo reč pogodna za noć, kao da se jezik poigrava značenjima, kao da je nalepio pogrešnu belu etiketu na noć a crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht" isto tako svojom kratkoćom, svojim stakatom nisu isto što i "crn", što i "tavan", "taman", "kara-taman" ili "noć", "noćca", "kara-tama" i "kosa vrana". I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva značenja, sve instancije njegovog jezika, sve istorijske, književne, nacionalne, verske, etnografske, pesničke asocijacije originala, i smešiće se tužno kad pročita u kritici da njegova knjiga na francuskom (npr.) zvuči "bolje od originala", gde se podrazumeva da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmišljen tek u prevodu.
Zato se on smeška gorko kada mu kažu: "Pišite na francuskom, pa vi divno govorite francuski!" jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokušaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom sudbinom poput neke teške operacije ili mutacije gena iz kojih se ne izlazi čitav, ne izlazi isti.
Varia JEDNA ŠETNJA GOSPODINA MAKA Pošto je odložio knjigu (Džems Džojs: Uliks) g. Mak se indignirano uputio ka obali mora da odmori svoj duh. Pokušava da se reši nekih sumnji. Utoliko nailazi jedan sprovod koji ga sasvim skrene sa puta. G. Mak jednim fanatičnim naporom želi da afir fi miše svoju volju... "Ovo se dobro završilo", reče g. Mak vrativši se iz šetnje. "Dakle", reče neko od upućenih "da li more govori ili ćuti?" "Idimo redom", reče g. Mak. "Oko dva sam sišao na obalu, ponevši sa sobom samo svudaprisutne moje cigarete. Vama je, mislim, jasno da se neću upuštati u džojsovske analize svoje (pod)svesti, neću vam opisivati samo stanja, već više fakta. Dosledno tome, zaključujem da sam u tom rusoovskom povratku prirodi osetio (izvinjavam se za ovu nedoslednost) da bi opisivati stanja moje podsvesti u tom trenutku o kome hoću da vam govorim (kao i u ma kom drugom trenutku) bilo u najmanju ruku taština. Pitate, naravno, zašto? Zato što bi samo jedan trenutak opisan detaljno, svestrano (a svaki je trenutak krcat sadržajem, ma koliko nam se čini lišen sadržaja) predstravljao kvantitativno čitav jedan univerzum, dakle mikrokozam i makrokozam ujedno, a kvalitativna determinanta tog univerzuma bio bi – haos. Pokušaj povezivanja svih asocijacija koje su se javile u mojoj svesti i u mojoj podsvesti dok mi
je pogled lutao s kamena na more, s mora na oblak, na pticu itd. – to bi bio haos pred kojim sam unapred spreman da bankrotiram. Jer u celom tom postupku svesti ima, prijatelji, bojim se, nečeg, da tako nazovem, neumetničkog. Znate li šta je umetnost, u definiciji koju mi je donela ova šetnja obalom mora. Umetnost je pre svega selekcija asocijacija, smelost uništenja misli još u zametku. Molim, bez smeška. Ne mislim ovde na delo, na uobličavanje, na doterivanje, na spaljivanje, i kako se već zovu svi ti postupci. Mislim na asocijacije (tzv. "strujanja svesti" i sl.) beskrajne u svom večitom talasanju, u svojoj plimi i oseki, i ako smo mi svesni te beskrajnosti, jednom reči ako smo mi svesni da iz tog beskonačnog niza koncentričnih asocijacija možemo registrovati jedva jedan infin fi itezimalni deo, jedan atom, onda... Jasno vam je na šta ciljam. Treba propustiti samo one asocijacije koje su funkcionalne već apriori, još pre teksta. Funkcionalne za sledeći niz asocijacija u prvom redu, a ujedno (naravno) i za tekst. Na ovaj ćemo način biti u stanju da sami doprinesemo apriornom rađanju jednog sveta – ideja i dela podjednako. Bićemo zatim u stanju da taj demijurški svet ne bude iskonstruisan. Inače nas može progutati stihija. Nazvao sam malopre "neumetničkom" ambiciju da se uhvati i registruje celokupnost asocijacija. Da. Jer kakav je to, molim vas, slikar koji nije u stanju da se odluči, da se opredeli i da izabere najbolju poziciju za štafelaj svoga oka i svoje svesti. Nemojte mi navoditi "Ruansku katedralu" - ona ide meni u prilog. To su razna osvetljenja jednog te istog univerzuma. Prometejska je, hoću da kažem umetnička, stvaralačka – snaga izbora. Molim. To ne znači da se time uništava sam po sebi jedan niz asocijacija i time osiromašuje svoj sopstveni doživljaj sveta. Naprotiv.
Treba izneti na videlo, staviti u delo samo jedan ili nekoliko određenih, bitnih, centralnih nizova, koji će latentno sadržati u sebi i sve ostale nizove – od minus do plus beskonačnosti. Cela je stvar u tome da se nađe baš taj jedan ili taj niz atoma univerzalne asocijacije. Jasno vam je konačno na šta mislim: tačka manjeg otpora svesti (to što sam nazvao neumetničkim) u ovom slučaju je u tome da se s mukom i naporom registruje svaki atom svesti i podsvesti čak – i da se tobože tako stvara univerzum. Ne. Univerzum, to su tri jabuke na Sezanovom stolu. Pod tim i tim uslovima svesti, podsvesti, univerzalija i realija... Ne mislite valjda da bi broj mogao bitno da utiče na širinu tog univerzuma? Ne mislite valjda da bi neke druge jabuke (lepše, veće, rumenije; ružnije, manje, rošavije) mogle da utiču bitno na sliku tog univerzuma? *** "Iz ovog aspekta", nastavi g. Mak, "da ne ostavim bez odgovora pitanje koje ste mi uputili na početku (da li more govori ili ćuti) odgovoriću vam da more govori o svom ćutanju. Stajati blumovski pred morem to znači biti vođen svojim asocijacijama kroz sve tajne i dubine mora, razgovarati s ribama i s talasom – a ne izneti ništa. Džojsovski pak se zaroniti u želji da se opipa oblina svakog talasa, sagleda boja svih dubina, oseti ukus svih korala – to znači taštinu. Istina prometejsku. Pregršt relikvija." "Kasnije sam", nastavi g. Mak, "ispratio jedan voz, zatim dočekao jedan brod. Zatim sam lutao obalom sasvim neodređeno i bez plana. Meni, prijatelji, nesezonsko more mnogo bolje prija i više koristi mom duhu nego kamijevsko vrelo leto. Letnje je more, bar za mene, suviše ezoterično, banalno čak. Svuda po žalu – jevtine konzerve turističkog seksa.
A more se kupa s jeseni i zimi. Golo kao od majke. Pod pazuhom miriše na večnost. Među nogama krije zvezdu." *** "Kada sam se umorio od hodanja", nastavi g. Mak, "rešio sam da se vratim, ali ne istim putem, uz šine, nego stazom koja vodi podnožjem brda, malo iznad mora. To bi bila neka vrsta promene rakursa. Onda je počelo da zvoni odnekud s brda. To zvonjenje mi nije dozvoljavalo da budem lišen anonimnosti pred samim sobom. Uz to je unosilo neku notu podrugljive izuzetnosti, tj. banalnosti u pejsaž moje šetnje. Svejedno, nije bio lišen prijatnosti. Tako stigoh do raskršća. Raskršće je pak ono mesto pred kojim slobodan čovek oseća svoju afir fi maciju. Zato rekoh: idem ovom stazom, a ne onom, samo zato da krunišem ovu šetnju jednim aktom slobodne volje, opredeljenja. Dok sam se naslađivao u magnovenju svojom odlukom, ne stupajući još uvek na put svog izbora, pomoli se iz borika, koji je zaklanjao levu stranu staze na kojoj sam stajao, jedan pozlaćeni krst, zatim sveštenik. Zamislite moje zaprepašćenje. Baš ta staza koju sam izabrao kao objekat (da se izrazim filozofski) na kome ću manifestovati svoju slobodnu volju, baš ta staza vodi na groblje. A da čudo bude još veće, baš u ovom trenutku nailazi sprovod... "Jedan, dva, tri, četiri, pet..." počeh da brojim do ... 127 (to je broj kote na raskršću). Ako izbrojim do tog broja a sprovod ne pređe raskršće i ne oslobodi mi prolaz, doneh hitro odluku u sebi (jer sam bio više indigniran zbog stereotipnog i filmskog završetka moje šetnje, nego zanet ili uplašen koincidencijom – uostalom neizbežnom – koja je
spojila naše puteve), ako dakle ovaj mrtvac ne pređe dotle raskršće – idem i ja u sprovod. Lep završetak moje šetnje. No to je i bio jedini način da još jednom afirmišem (ili barem da to pokušam) snagu svog metafizičkog opredeljenja... Tako sam, kao što vidite, ne svojom voljom, a ipak s njenim pristankom, krenuo za pogrebnom stazom koja vodi na groblje." *** "Ako ne bih imao da vam kažem ništa što i vi sami ne biste zapazili ili osetili, ne bih želeo da vas zamaram. Jer na redu ste i vi... Mislim, prijatelji, s pripovedanjem. Verujem da je svako od onih za sandukom imao iste asocijacije kao i ja: budući mrtvaci nose mrtvaca. I svi su se kao i ja trudili da misle o toj stvari tako intenzivno (a da i nisu bili svesni toga) da posle ne bi više mogli misliti o tome. Ili pak nisu o tome mislili ništa. Šta ima tu da se misli? Jedino mi je bilo nejasno (i žao u isto vreme) šta misle ona dva dečaka što su zastala u igri i gledaju u pozlatu sanduka. Žao mi je bilo što nisam mogao da se setim u kolikoj je meri u tim godinama bilo meni nejasno to što je nejasno. I žao mi je bilo jer mi se čini da mi je bilo prilično jasno. Zapazio sam još – tek sada – da se mrtvaci nose s nogama okrenutim napred. Ako se ima na umu obrnuti red pojavljivanja, onda se sme, bez metafore u značenju, nazvati cela komedija jednim spretnim skokom. Originalni salto mortale. Još ću vam kazati koju o susretima, o tišini. Ide tako čovek svojim putem i misli: stići ću lepo na vreme. Sve je u redu. A onda ugleda pred sobom na putu povorku. Znate li, prijatelji, zašto je zastao, i stoji s izrazom spokojstva na licu, mada
oseća da će ga ovo stajanje sprečiti da stigne na vreme. Kazaću vam jedan od razloga: on se stidi (pred kim?) da hita ili da bude zaposlen kada uvidi da se ima kada stići. U ma koje vreme. No, vidite, slični su razlozi i za tišinu. Tišina je navikavanje. Ovaj pogreb, međutim, ne bi bio, što se tiče mog opredeljenja, u dovoljnoj meri poučan, da nije i još jedne dozlaboga smešne činjenice. Kada sam se već bio na neki način opredelio da idem za pogrebom, znate li čime sam motivisao suštinu moga opredeljenja? Dopao mi se osmeh jedne devojke na kraju povorke. Smešila se kao da se smrt ne tiče njenog mesa. *** "Time sam bio toliko revoltiran da nisam ispratio pokojnika do stanice Terminus. Skrenuo sam prvom kozjom stazom i približio se opet toploj golotinji mora. Ležalo je na pesku s čelom zaronjenim u nebo. Među nogama je nosilo smrt. Pod pazuhom je skrivalo zvezdu." (1959)
GOSPODIN MAK SE ZABAVLJA G. Mak- racionalist parodira g. Maka – pesnika. Pri kraju te ravnopravne (da li?) borbe oseća se da ovaj drugi pobeđuje zahvaljujući valjda logici bumeranga. – Iz (pod)teksta se da lako zaključiti da je sporni objekt duha prhnuo poput vampira iz jedva prozirne tame Džojsovog Uliksa. Ova činjenica međutim nije bez značaja. Jer poznato je da postoje izvesne genetičke koincidencije između gospodina Maka i gospodina Bluma. *** Postoji dozlaboga dosadna doslednost tzv. realističke škole, koja uporno, već više od dva veka, iznosi zbivanja u spoljašnjem svetu. Filistarski filtrirana fakta. Filtrirana filistarska fakta. No postoji i drugi svet. Unutarnji. Isto toliko bitan i realan kao onaj drugi. Uhvatimo se dakle smelo u koštac sa tim svetom! Vade mecum: S. Frojd, E. Jung, A. Adler, Ps. Analiza, Kom. Inferiori, Un. Monolog, Str. Svesti, A. Bergson, Levi-Brihl, Aut. Pisanje, Kakoseonozvaše itd., itd.
Tehnika filma. Muzička kompozicija (sonatni oblik), štamparske poštapalice. Itd. Ali sve to što se naziva svetom psihološke realnosti (nasuprot neke nepsihološke realnosti) opet je samo jedan od vidova realnosti. Ipso suo: taj novi vid realnosti nosi istu potencijalnu grešku (istu nemoć) protiv koje se pobunila i koju je htela da zameni – jednostranost. Umesto dozlaboga dosadnih doskočica prastarih pripovedača kao što su gg. Golsfordi i R. M. di Gar (recimo) čije nam je objektivno sveznanje postalo otužno (vidi: Virdžinija Vulf) – imaćemo priliku da čitamo subjektivna strujanja svesti jednog Dž. Dž. i jedne V. V. i dr. manje talentovanih, čije nam je pak subjektivno sveznanje postalo ili može da postane u najmanju ruku ... čudno. Zasad samo to. Obuhvatajući tom reči dva oprečna suda: pozitivan i negativan. Pozitivno-negativan. *** Šta ima u Uliksu suviše? Suviše forme. I čega još? Suviše jezika. Suviše podsvesti, strujanja svesti, što se sve može svesti na napor svesti. Čega ima u Uliksu još suviše? Isuviše podteksta. Isuviše seksa. Isuviše teksta. Isuviše testa. (Kao što se vidi iz teksta, strana seksta, strana siksta, strana iksta). G. BLUM I MOLI
( u ho ru) Unutarnji monolog To je log, to je bog Monologbog Jer rad udovoljstvija svog I bog ima međ nogama rog *** Kazati sve što se nalazi prvenstveno u podsvesti, dakle ono nerečeno pre svega, ono neviđeno i nepredviđeno - jer ostalo se podrazumeva. Zato toliko seksa? Džojs ponekad podseća na one slikare koji su slikali pomoću lupe: svaka pora, svaka dlačica, svaki miteser na svom mestu. Samo što je on (ma koliko da njegova analiza ima u krajnjem rezultatu sintezu) s tom minucioznošću slikao unutarnje pore i mitesere na fluidnom tkanju duše, dlačice na onom delu podsvesti koji skriva genitalije i tamne nagone koji upravljaju mehanizmom obljube. Španska srednjovekovna madona sa očima od dijamanata, sa veštačkim zubima od liskuna i s kosom od nedavno preminule infantkinje zvane Čedna. Presveta Deva Marija, virgo intacta, no toliko (do odvratnosti) slična svome ženstvenom biću i liku da bi je vatreni španski seljak silovao u crkvenom portalu kada se ne bi bojao - ipak - nekakve božje kazne, tačnije kada joj telo ne bi bilo - ipak od drveta, a oči od dijamanata . . . Tako su pravili nekad portrete i siluete u Španiji. Ali to je možda samo naličje medalje.
*** Parodija na sve. Na roman (bez romana), na Uliksa, na život, na smrt, na umetnost, na fi filozofiju fi , metempsihozu, proces pisanja, Dedalusa, Dablin, arijevce, Jevreje, Irce, Engleze, na Svest, na Podsvest, na seks, na tekst, na poliglotiju, na kulu Vavilonsku, na kopno, na more, na čoveka, na ženu, na Kirku, na mene, tebe, njega, nas, vas, parodija na Sve i na Ništa. Parodija na parodiju. Na tome se drži cela stvar. *** Ima (međutim) u Uliksu nekoliko mesta koja donose osveženje umornome Radoznalcu Upornome. To su upravo ona mesta gde se dva sveta (subjektivni i objektivni) spajaju u jedinstvo koje je simbioza svesti i podsvesti ... 1. Početak "objektivne" šetnje g. Bluma kroz Dablin, (obuhvatajući i strujanje njegove svesti nad klozetskom šoljom pre pogreba); 2. Antologijski, divni, nadahnuti suton u kome Divna Devojka – Gerti – doživljava na domaku crkve svoja prva ljubavna uzbuđenja. Pomalo hroma, divna Gerti. I one dve: Edi i Sisi. I blizanci. I (naravno) Blum. 3.Molim monolog na kraju. *** No, naravno, sve gorerečeno pada u vodu ako se setimo (ne slučajno) Divine Commedije.
Nije li Uliks - božanstvena komedija Novoga doba. Višeslojno univerzalan. Enciklopedija XIX – XX vv? Možda malo razuzdaniji. Pustopašniji. Kao i to doba, uostalom. To je couleur jednog razdoblja istorije. Pustopašnorazuzdano doba. *** Parodija je neizbežna i neminovna ako objektivnost potčinimo subjektivnim hirovima jezika. (1959)
OPROŠTAJ S MAJKOM Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti i režu mi zjene izlomljene bore... Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti, a ja čujem tihe, nježne razgovore. Još jednom, majko, o još samo jednom tople prste ti u kosu mi uroni, da osjetim, majko, u tom jutru lednom žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni, samo jednu riječ utjehe mi kaži, pa sklopi oko što u beskraj zuri, osjećam da taj pogled mene traži, dok niz svelo lice zadnja suza curi. O, ta bi suza htjela reći mnogo: poljubac majke što se na put sprema, i savjet prije no se kaže: "Zbogom..." nježnu ljubav majke koje više nema! (OMLADINSKI POKRET, 1. april 1953)
NA VEST O SMRTI GOSPOĐE M.T. Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu! Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo, kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, Smrti, kakva demonstracija sile. (Kao da ti ne bismo verovali na reč.) (POLITIKA, 12. avgust 1989)
IN MEMORIAM
Angela Richter SVAKI JE ČOVEK ZVEZDA ZA SEBE* Uskoro ćemo se oprostiti od ovog veka. U red onih kojima nije bilo suđeno da pre početka novog milenija bace pogled unatrag, spada i Danilo Kiš. Mada se on izvan zemlje u kojoj je rođen tretira kao jedan od trojice velikih „K" istočnoevropske književnosti, tvrdim da – bez obzira na sve, a to znači i bez obzira na činjenicu da je njegovo delo objavljeno u više zemalja Evrope – nije stekao istu popularnost kao druga dva „K": Milan Kundera i György Konrad. Kiša u evropskom, pa i u svetskom kontekstu još uvek treba otkrivati u kompleksnosti svega što je napisao. Upravo Kiš je bio taj koji je razumeo ovaj vek kao niko drugi od autora u bivšoj Jugoslaviji, a to znači ovaj vek sa njegovim duhovnim poletima, ali takođe i mračnim ponorima: svetskim ratovima, totalitarnim sistemima, genocidom i erupcijama nacionalizma. Angažirati se kao pisac – to za Kiša nikad nije značilo uputiti se u dnevnu politiku. S druge, pak, strane to nikako nije značilo nemati posla s politikom. Za to nema ubedljivijeg dokaza od celokupnog njegovog dela. Međutim, ako Kiš pledira za „Homo poeticusa, uprkos svemu", onda on oštro pledira za to da ovaj ne sme da bude potisnut na stranu homo politicusom. Zato 1980. i polemiše sa očekivanjima zapadnoevropske publike po kojoj „mi treba da zabavljamo beli svet jedino našim političko-egzotičko-komunarskim temama." Iskustvo koje je stekao, izgleda, bilo je razlog da se više puta vraćao tom misaonom kompleksu; više puta se žalio na isprepletenost i prožimanje književnosti i politike. „... onaj ko hoće prozom da
prosvećuje, da agituje, da vlada, ...da "kaže svetu neke stvari", ... taj je publicista i najčešće nema s prozom nikakve veze." Svi mi koji se bavimo književnostima bivšega političkog istoka znamo na što on cilja - naime, na učestalo primarno određivanje književnosti njenom vanestetskom funkijom, na štetu estetike - a to važi i za recepciju i za horizont očekivanja publike. „Osnovni razlog za pisanje ima svoj izvor u subverzivnom delovanju biografije", rekao je Sartre čija su shvatanja bila Kišu u mnogo čemu bliska kao što su mu bila bliska i razmišljanja poljskog autora Bruna Schulza rodjenog u Galiciji. Poslednji je 1935. godine pisao Wietkiewiczu: „Ne znam odakle mi u detinjstvu dolazimo do određenih slika koje su od presudnog značaja za nas. One igraju ulogu tih poveznih niti i rešenja oko kojih se kristalizira smisao sveta za nas... Ima donekle sadržaja koji su predodređeni, pripremljeni i koji nas čekaju na ulazu u život." 1989. neposredno pred smrt, Kišu je dodeljena nagrada Bruno Schulz. Prisetimo se u tom kontekstu sledećih Kišovih reči: „Bez tog ambigviteta porekla, bez te‚ uznemirujuće različitosti, što donosi jevrejstvo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac." Za Kiša rođenog 1935. na jugoslovensko-mađarskoj granici kao sina Crnogorke i mađarskog Jevrejina koji je "nestao" u Aušvicu dok je on sam holokaust mogao izbeći samo zahvaljujući pravoslavnom krštenju, svi oni dominantni doživljaji ranog detinjstva koji su vezani za sudbinu Jevreja, postali su kasnije autorova tematska opsesija. „Sve vreme je ukradeno od smrti", piše početkom 1999. u nemačkom časopisu „Sinn und Form" Kišov dobar prijatelj G. Konrad. „Smrt je onaj pravi protuigrač umetnika. Dostojan protivnik. Stvaralačkim činom umetnik je tekuće vreme uključio u duhovni
okvir dela. Otuda ne može više pobeći. Svakim čitanjem, slušanjem umetničko delo postaje obnovljena sadašnjost, povezivanje predstava koje dosada nisu bile spojene." U književni život socijalističke Jugoslavije Kiš stupa 1962. godine, dakle, u dobi od 27 godina svojim prvim romanom „Mansarda". Ova knjiga koja kao i sva Kišova dela dozvoljava mnogobrojna tumačenja, eventualno se još može odrediti kao vesela priča o Orfeju, tom običnom pesniku, i Igoru koji gleda u zvezde i koji u srcu glavnog grada Beograda traže svoju sreću. Međutim, već u ovom delu možemo konstatovati da su svi ti intelektualni uzleti, ljubavni jadi, nezaboravni susreti i imaginarna putovanja u kombinaciji s imanentnom polemikom protiv ustaljenjih obrazaca književne prezentacije, odnosno pokušaji da se izvrši dekonstrukcija etabliranih pripovedačkih modela. Mladi Kiš zajedno s Mirkom Kovačem, Borislavom Pekićem i drugima spada u red onih koji u Srbiji i celoj Jugoslaviji nastupaju da bi se sa svojim specifičnim sredstvima pisanja usprotivili dominatnoj normi u odnosu na estetski i moralni ideal; oni najkasnije od sredine šezdesetih godina pojačano izražavaju svoju sumnju prema objektivnosti društvenih promena u koju se svi u to vreme zaklinju. Jasno je kao dan da njihovi takođe estetsko inovativni tekstovi odstupaju od konvencija onih tekstova koji su u to vreme opšteprihvaćeni u čitavom kulturnom prostoru. Ti tekstovi znače buntovnost protiv tradiranih uzoraka mišljenja, viđenja i opažanja. Opažanje i imaginacija se povezuju sa subverzijom tradicije. Za Kiša to znači da se diferencijalna vrednost njegovih dela vidi i u načinu mišljenja, i u pripovedačkim uzorcima, koje će on „obezgraničiti". Taj fenomen je bio jedan od razloga što smo našoj konferenciji o Kišu koja je održana u Wittenbergu, rodnom mestu reformatora Martina Luthera, u julu 1999. godine, dali naslov: Obezgraničene
reprezentacije – narušeni realiteti: Danilo Kiš između etike, književnosti i politike. Svestan opšteprihvaćene konstatacije Valtera Benjamina po kojoj je kanon uvek dokumenat iz istorije pobednika čime on još jednom potvrđuje ovu istoriju, sad na nivou kulture, Kiš je svestan da je breme umetnika koji piše protiv kanona dvostruko: ono je i problem izraza i problem načina mišljenja. Ako je Wittgenstein svojevremeno u svom delu „Tractatus logicophilosophicus" svima preporučio da se šuti o egzistencijalnim stvarima jer „o čemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti", onda je Kiš taj koji će stalno prakticirati „prelaženje granice". Početak toga beleži autobiografski motivisana porodična trilogija „Bašta, pepeo" (1965), „Rani jadi" (1969) i „Peščanik" (1972). Kišova literatura je usmerena na jedan tragični fenomen, na misteriozno iščezavanje ljudi koje on sam označava kao jezgro svoje literature. U pomenutoj trilogiji on taj fenomen egzemplificira, rekonstruiše i demitologizira u koncentraciji na fi figuru oca Eduarda Sama odnosno E.S. Diferencirani pripovedački postupci za rekonstrukciju izgubljenog sveta u celini kao i pojedinaca koji žive u njemu, mogu nam služiti kao uputa za to kakva se diferencirana pitanja u ovom korpusu tekstova pokreću. Najkraće formulisano, to je pitanje Kišove reprezentacije istorije putem priča, pitanje reprezentacije toga što se zapravo ne da reprezentirati (prikazati), pitanje zalaganja za ono što je neizrecivo (treba podsetiti na Kišov pojam Po-Etike = Etika i poetika), sasvim konkretno, to je i pitanje mogućnosti da se prikaže holokaust. Doskočiti istoriji za Kiša znači tragati, tragati pomoću malobrojnih, veoma ličnih uspomena kao što su fotografije i razglednice kao predmeti koji motivišu na dalje traganje. „Sakupiću dakle na gomilu sve te razglednice, tu epohu punu starinskog sjaja i
romantičnosti, pomešaću svoje karte, zatim ću ih razvijati u pasijansu za čitaoce koji vole pasijans i opoj, koji vole žarke boje i vrtoglavicu,"9, govori u romanu „Bašta, pepeo" pripovedač Andreas. Karte se uvek mogu na nov način pomešati.; polagati ih na sto znači uspostavljati stalno nove kombinacije i konstelacije. Pasijans znači traganje za izvesnim poretkom u opisima stvari i stanja; to je ritual koji treba smiriti čoveka da bi se oslobodio straha.10 Istorija koja treba da se rekonstruiše postaje eksperiment, a tom prilikom se ispituju razne mogućnosti reprezentacije. Tamo gde prilikom sastavljanja fragmenata (tj. dokumenata i svedočanstava iz pamćenja preživelih) ostaju prazna mesta, ostaće fantazija kao ono sredstvo koje će ih odstraniti. Kiš daje fantaziji istu vrednost kao i autentičnom dokumentu. Poznato je da se ovaj autor vehementno suprotstavio pokušajima da se iskoristi užas kao takav, što je najčešće povezano tako da se stalno nižu reči kao što su Aušvic i holokaust. On u prvi plan stavlja indirektno kazivanje o tim stvarima i „tehniku pisanja". Njegove slike o istoriji postaju rad na formi koja pomoću metafora i lanaca asocijacija dobija svoju relevantnost, i to bez „eksploatacije brojeva mrtvih".11 Singerica drnda kao vozovi (o plaču nevidljivih vozova bilo je reči već u romanu „Mansarda"); žuta zvezda koja se prišiva na toj mašini, vodi užurbanim pripremama na put i prinudnim putovanjima koja će „pored jednog slepog koloseka"12 za porodicu Sam značiti ukidanje svake iluzije. Ove slike vozova i koloseka apeliraju na ikonografsko pamćenje, upućuju na istoriju deportacija 20. veka.13 Tragovi Eduarda Sama, penzionisanog inspektora železnice, koji je i sam autor jednog mesijansko-revolucionarnog reda vožnje, gube se zbog jednog drugog reda vožnje. A taj je ekstremno ciničan, njegova zadnja stanica zove se uništenje.
U „Peščaniku" se vidovi traganja dalje radikaliziraju. Polazi se od jednog jedinog dokumenta u obliku autentičnog pisma oca E.S. Za autorov uporan i istovremeno strpljiv posao iskopavanja i oprezno približavanje mogućoj stvarnosti putem različitih pripovedačkih postupaka i stilova, stoji naslovna metafora „peščanik" čiji se značenjski potencijal, uostalom, doslovnim nemačkim prevodom kao Sanduhr (peščani sat) ne može ekvivalentno izraziti. „Peščanik" stoji za panonske peščare, arheološke iskopine, peščane dine i najzad za klepsidru. Drukčije rečeno: To podrazumeva traženje tragova na tlu panonskog mora, geografsko određivanje mesta u obliku metafore. „Biti savremenik dvaju sistema opresije, dveju krvavih istorijskih zbilja, dvaju sistema logora uništenja duše i tela a da se pri tome u mojim knjigama pojavljuje samo jedan od njih (fašizam), dok se drugi (staljinizam) previđa po sistemu psihološke slepe mrlje – ta opsesivna intelektuanlna ideja, ta moralna i moralistička mora pritiskala me je u poslednje vreme takvom silinom da sam morao da pribegnem tom‚ puštanju lirske krvi na žili-kucavici..."14 Ovo je citat iz Kišove knjige „Čas anatomije". Razumeti ga treba u kontekstu te knjige koja je svakako izazvala najveću polemiku u Jugoslaviji posle 1945. godine. Naime, imam u vidu „Grobnicu za Borisa Davidoviča". Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti iz 1976. Objavljivanje te knjige sledila je neverovatna kampanja klevetanja autora i jedna fatalna sudska parnica.15 Ceo taj konflik fl t je dokumentarisao B. Krivokapić u knjizi sa drastičnim naslovom „Treba li spaliti Kiša" (1980). Ipak, bez obzira na sve, u knjizi „Crna knjiga. Cenzura u Jugoslaviji 1945-91"16 uzaludno ćemo tražiti Kiša i podatke o toj aferi. U vremenskom kontekstu sedamdesetih godina Kišovu knjigu treba razumeti kao oštru kritiku javne svesti, koja nije
vezana samo za jednu zemlju. Kiš, koji je kao lektor mnogo godina boravio u Francuskoj, nije mogao prećutati svoj gnev o ponašanju mnogih levih intelektualaca koji jednostavno nisu želeli primiti na znanje postojanje sovjetskih logora jer to „nije (se) nikako uklopilo u njihove olako stvorene šeme, stoga su pokušali da zažmure pred stvarnošću, i da tu činjenicu ne uzmu u obzir."17 U sedam jednako strukturiranih novela od kojih šest, između ostalog, govore o jevrejskim revolucionarima, čiji se tragovi tridesetih godina gube u Sovjetskom Savezu, Kiš koristi sav instrumentarij koji pruža savremena proza: služi se tuđim načinima govora, ređa ih, poseže za književnim i dokumentarnim materijalom koji već postoji da bi to kombinacijom, pregrađivanjem, parafrazom i poetskom imaginacijom spojio u novu realnost. Za njenu skladnost odnosno uverljivost Kiš ne može i ne želi jamčiti; materijal koji je dala do tada zvanična istoriografija, kombinira se sa iskustvom tuđeg individualnog sećanja; katkad se sve ironično stavlja jedno nasuprot drugom. Ovde se Kiš svesno ugleda u Borgesa, ali u polemičkoj nameri: „Ono što kritika nije zapazila u Grobnici za B.D., ma koliko to bilo, čini mi se, evidentno, jeste činjenica da su ovde izvesni tehnički prosedei, "borhesovski", upotrebljeni na materijalu na izgled neprimerenom borhesovskom načinu: na fabulama od istorijske, čak političke relevantnosti, i da su borhesovski solipsizam i metafiz fi ička vanvremenost (kao program) zamenjeni tom istoričnošću i političnošću, i time je stvoren, ..., jedan na izvestan način nov književni pristup realnosti."18 Drugim rečima: njegova verzija Sveopšte istorije beščašća je totalitarističko groblje na kojem je 20. vek sahranio svoje ideale.19 On je, dakle, Borgesove fikcije proširio za onu političko-istorijsku dimenziju. U tom trenutku se Kiš zaista angažira kao homo politicus, ali i kao poet, kao čovek od pera. Ulogu arhivara savremene istorije on će preuzeti 1989. godine. Tada će
menjati medij; zajedno sa rediteljem Aleksandrom Mandićem će praviti dokumentarnu televizijsku seriju o Golom otoku koja je 1990. emitovana i na Sarajevskoj televiziji. Boris Davidovič Novski, protagonista naslovne novele „Grobnice", uhapšen je 1930., posle svog uzbudljivog ranijeg života, na vrhuncu karijere kao narodni komesar za veze i komunikacije. Uhapšen je pod lažnom optužbom. U vlažnoj kamenoj ćeliji, zvanoj psetarnik, počinje brutalan proces mrvljenja jedne ličnosti koji će potrajati. U ovoj epizodi Kiš posebno naglašava prikazivanje odnosa između islednika Fedjukina i njegove žrtve Novskog. Oba se cenkaju oko toga kako formulisati priznanje krivice, za koje oba čoveka znaju da je veoma daleko od istine. U knjizi se nalazi sledeći komentar: „Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga koji su prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika, nego i lika revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao da u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima sačuva strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi."20 Istorija teksta priznanja demonstrira na pojedinačnom primeru inscenaciju istorije; ona pokazuje na ovom slučaju, kao i na ostalim dobro izabranim primerima koji se mogu naći u knjizi, da nizašta nema apsolutno pouzdanih činjenica. Opreka između onoga što se zaista desilo i onoga što je konstruisano, teško se da razrešiti, bez obzira na to što reference koje se nalaze u tekstu kao i signali intertekstualnosti (između ostalog i oni iz knjige „7000 dana u Sibiru" Karla Štajnera) jasno upućuju na to da autorova namera nije apstrahiranje od istorijskog.
„Psi i knjige" – novela koja sledi odmah za „Grobnicom" deluje kao projekcija naslovne novele što na kraju krajeva vodi čitaoca do zaključka da staljinizam treba razumeti kao ponovljenu istoriju u kompleksnoj razvojnoj liniji totalitarnih sistema. Baruh David Nojman, Jevrejin iz Tuluza, 1330. pred inkvizicijom priznaje svoj greh koji se sastoji u tome da se vratio jevrejstvu, pošto je za vreme velikih pogroma bio prešao u katolicizam, od straha da ne bude ubijen. U jednoj od mnogobrojnih napomena pripovedač tvrdi da je biografija Nojmana „zapravo prevod trećeg poglavlja inkvizitorskog registra"21, čiji se rukopis čuva u Vatikanskoj biblioteci u Rimu. Ova novela, koja razbija vremenski okvir 20. veka, prelazi u alegoriju koja svedoči o tome kako pojedinac reaguje u kandžama nadmoćne ideologije koja u ime „istorijske nužnosti" ne razmišlja o načinu i o sredstvima kako da tu „nužnost"ostvari. Realizacijom transtekstualnih veza oba teksta stupaju u dijalog koji vodi razbijanju mita o vremenu koje nadire. Štoviše, pripovedač čak izražava svoj osećaj o cikličnom kretanju vremena. Ovome, uostalom, odgovara i univerzalistička dijagnoza vremena koju je Kiš dao u jednom od svojih poslednjih razgovora kad je rekao da je u principu ubeđen u to da se istorija realizira kao kob koja se neprestrano ponavlja u stravi i užasu.22 Specifično gledište koje je Kiš izabrao za razbijanje stvarnosti, za razbijanje postojećih diskursa – a to je od presudnog značaja - kao i razbijanje (re)konstruisanih realiteta na metafik fi cionalnoj ravni, ne drži se opšteg kanona nego razvija svoj sopstveni. Ako se „ovome ulazi u trag, dela se otkrivaju" kaže se u knjizi „Ethik der Ästhetik"23 (Etika estetike) iz 1994. godine. S obzirom na „slučaj Kiš", zvanični predstavnici kulturne politike kao i mnogi autori imali su svoje probleme s takvim postupkom. Zbog neoznačenih citata i navodnog
falsifikovanja istoriografskih tekstova, kao i dokumentarnih izvora, autor je okrivljen da je izvršio plagijat. Mnogo kasnije je došlo na videlo to čega je Kiš bio svestan od samog početka afere, naime, da temelj tog konflik fl ta nije bio tek samo slabo razumevanje pluraliteta paradigmi u književnoj reprezentaciji istorijskog događaja i istoriografije. U avgustu 1989. godine Kiš se još jednom vratio toj kontroverzi i istakao politički aspekt kampanje: „U laži-memoarima jednog od ondašnjih najviših partijskih funkcionera, doslovno stoji ovo: „Pročitao sam knjigu D. Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča, koju je kritika mnogo hvalila i pozitivno ocenjivala. Ne dopada mi se, ni kao literatura (iako u tom pogledu nije bez vrednosti), a ni po opredeljenjima koje zastupa. Njegov antistaljinizam je ravan antisocijalizmu. Osim toga, ona je opterećena i veoma prisutnim cionizmom (čini mi se)."24 Kišova etika obavezuje na ono što on individualno kao pisac smatra istinitim i relevantnim. On stvara bez uvažavanja odgovarajućih zvaničnih diskursa u Jugoslaviji. Međutim, vladajuća se kultura pokazuje kao premalo senzibilna za razlike kao realan preduslov za toleranciju. U polemičkoj i krajnje višeslojnoj knjizi „Čas anatomije" on zbog svega toga izražava svoje mišljenje ne samo o svojoj poetici i o sumnjivim strategijama svojih protivnika nego i – kao što je to radio već početkom sedamdesetih godina – o nacionalizmu. Označava ga kao kolektivnu i individualnu paranoju, kao ideologiju banalnosti i kao totalitarnu ideologiju. Pošto je on oduvek bio senzibilan posmatrač pomenutih negativnih pojava u Jugoslaviji, možemo njegovu metaforičku karakterizaciju sebe, kao „zadnjeg jugoslovenskog pisca", uzeti kao demonstrativnu. 1979. godine Kiš odlazi za Pariz; otad živi u nekoj vrsti progonstva à la Joyce, da parafraziram njegovu životnu saputnicu Mirjanu Miočinović, a to znači u dobrovoljnom progonstvu. Poznato je da je Kiš bio
ubeđen da ljudi – bez obzira na nagrade i priznanja - nisu razumeli njegovu literaturu. Znao je, kako kaže Mirjana Miočinović, da je to bila posledica dve stari: njegovog književnog rukopisa koji nije imao dodirne tačke s narativnim standardima ostale proze u Jugoslaviji, i njegovih tema koje ne nose ona obeležja na osnovu kojih bi autor bio bez problema označen kao nacionalni autor. Ova razmišljanja Mirjane Miočinović su po mom mišljenju bitna u mnogo čemu. Češki autor Milan Kundera je tek nedavno slikama razjasnio ovaj opšti problem. On tumači sve ove tzv. male nacije s njihovim – kako drugi smatraju – nepristupačnim jezicima kao porodice i govori o tome da „svi (i kritika, i istoriografija, i sopstveni zemljaci) nju, (umetnost, A.R.) lepe na veliku nacionalnu porodičnu fotografiju i ne puštaju je odande."25 Ali, ipak je (i to ne samo po Kunderi) znanje modernog romana u celom svetu, tj. poznavanje velikog konteksta ono odlučujuće za shvatanje novog.26 Kiš se klonio takvog umetanja u ovu „porodicu". U svojim „Varijacijama na srednjoevropske teme" (1986) govori o kulturnim tradicijama Srednje Evrope koje su mu bliske; njegove teorijske refleksije kao i specifični signali unutar njegovih dela ukazuju na to da se „prisustvo kulture"27 iz njegove perspektive uspostavlja baš pomoću onog velikog konteksta koji se zove svetska literatura. G. Konrad govori o zajedničkom moralnom jeziku preko kojeg je čovečanstvo povezano. I on ga vidi u svetskoj književnosti.28 Godine 1983. Kiš objavljuje svoju „Enciklopediju mrtvih", koja je za mene još jedan dokaz autorovog majstorstva lirskog komprimiranja metafiz fi ičkih tema. U toj knjizi izmeštanje intelektualca Kiša dostiže svoj vrhunac. U Parizu gde mu je, slično Nabokovu koga je mnogo poštovao, ostao jedino jezik, Kiš je uporno težio svom starom idealu enciklopedije, i to jedne koja bi svim božjim stvorenjima garantovala
isti status za večnost, zato što „svaki (je) čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo."29 U jednoj krajnje zanimljivoj novoj knjizi poznatog stručnjaka
Aleide Assmann pod naslovom „Erinnerungsräume. Formen und Wandlungen des kulturellen Gedächtnises" (Prostori sećanja. Oblici i mene kulturnog pamćenja) govori se upravo o tim arhivima za pamćenje pojedinca, arhivima koje treba shvatiti kao "protivpamćenje", jer se odnose na ono što se obično ne nalazi u arhivima kao institucijama. Jedan njen primer je takođe i knjiga Danila Kiša. Neka mi bude dozvoljeno da citiram jedan odlomak koji se odnosi na "Enciklopediju mrtvih": "Brižljiva ars memorativa ovih knjiga mrtvih fantastičan je projekat. Artikuliše potrebu koju ne može i ne treba ostvariti nijedna kultura: Sećanje, slava, pamćenje za svaki proživljeni život. Time se negira kulturna i psihička neophodnost zaborava.... Čitaoci pripovetke "Enciklopedija mrtvih" će sve to čitati kao kontrafaktsku enciklopediju zaborava i uzeće sa sobom čulni okus bogatstva i punoće celog jednog života, ne-arhivisanog života, kao nečeg što se ne da pohraniti."30 U njegovoj prozi ništa nije zanemareno, ..., „sve je tu "bogovski izmešano", ostajući i dalje prepoznatljivo, sa svojom bojom, svojim individualnim obeležjima, sa svojom putanjom od cvetanja do propadanja, sa svojim, uprkos prolaznosti, neizbrisivim tragovima."31 Postmoderno je Kišovo pripovedanje utoliko što je dekonstrukcija konvencionalne poetike romana putem fragmentarizirajućih i mistificirajućih strategija, putem oprečnih, faktičkih i mogućih stavova daleko od jednoznačnih ukazivanja na određena značenja, očita. Međutim, takođe njegove rane pesme se za mene aktiviraju ne samo kao postmoderne instalacije u rečima, nego kao poetizacija svakodnevice, kao poetizacija onog što zapravo znači život. Tu je on, uostalom, sličan ruskom autoru Ilju Kabakovu. U tom pogledu je
Kišovo delo svakako više od „semantičke igre s onu stranu dobra i zla"32, više od pokušaja da se stvara jedan samoreferencijalni umetnički svet i da pri tome ostane. Zar nije štoviše tako da se delotvornost Kišove umetnosti razvija iz napetog odnosa između „umetničke imaginacije, oblikovanja i neke tamo izvršene transformacije životno-društvenog iskustva, kao i – na kraju fantazije"?33 Ovo poslednje neka malo ostane za razmišljanje. Međutim, ima nešto što je svakako van sumnje: Kiš se celog svog života borio za novi model kulture. Oktobar 1999.
GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA
Uspomeni Leonida Šejke
Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima). No ono što odmah izaziva sumnju jeste pitanje: da li ga je istorija zaista sačuvala? U Granatovoj Enciklopediji i njenom aneksu među dvesta četrdeset i šest autorizovanih biografija i autobiografija velikana i pratilaca revolucije njegovog imena nema. Hopt u svom komentaru pomenute Enciklopedije zapaža da su sve značajnije ličnosti revolucije tu zastupljene i jedino žali »začuđujuće i neobjašnjivo odsustvo Podvojskog«. Međutim, ni on ne pravi ni najmanju aluziju na Novskog, čija je uloga u revoluciji u svakom slučaju značajnija od uloge onog prvog. Tako je, na začuđujući i neobjašnjiv način, taj čovek koji je svojim političkim principima dao značenje jednog rigoroznog morala, taj žestoki internacionalista, ostao zabeležen u hronikama revolucije kao ličnost bez lica i bez glasa. Ovim tekstom, makoliko fragmentarnim i nepotpunim, pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivurečnu ličnost Novskog. Izvesne praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje joj neposredno slede, mogu se objasniti istim onim razlozima koje navodi pomenuti komentator u vezi sa ostalim biografijama: njegov se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje »deo istorije». S druge strane, kao što kaže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtna hitnja, dodajmo.
Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj: onima koji su izgoreli, koje su progutali vulkanski krateri, koje je zatrpala lava, onima koje su rastrgle divlje zveri ili proždrli morski psi, onima koje su razneli lešinari u pustinji, gradili su u njihovoj otadžbini takozvane kenotafe, prazne grobnice, jer telo je vatra, voda ili zemlja, a duša je alfa i omega, njoj treba podići svetilište. *** Nakon božića 1885, Druga je carska konjička regimenta zastala na zapadnoj obali Dnjepra da predahne i da proslavi Bogojavljenje. Knez Vjazemski — u činu konjičkog pukovnika! — izronio je iz ledene vode Hristovo znamenje u vidu srebrnog krsta; pre toga su vojnici razbili debelu koru leda dinamitom u dužini od nekih dvadeset metara; voda je imala boju čelika. Mladi je knez Vjazemski odbio da mu vežu konop oko struka. Prekrstio se i zagledao svojim plavim očima u vedro zimsko nebo, zatim je skočio u vodu. Njegov izlazak iz ledenih virova bio je proslavljen puščanom salvom, a zatim pucanjem šampanjskih zapušača u ofic fi irskoj improvizovanoj kantini smeštenoj u zgradi osnovne škole. Vojnici su takođe dobili svoje praznično sledovanje: po sedamsto grama ruskog konjaka: lični dar kneza Vjazemskog Drugoj konjičkoj regimenti. Pilo se do kasno popodne, a slavlje je počelo odmah posle bogosluženja koje je održano u seoskoj crkvi. Jedino David Abramovič nije prisustvovao službi božjoj. Tvrde da je za to vreme čitao Talmud, ležeći u toplim jaslama u konjušnici, što mi se, zbog obilja literarnih asocijacija, čini sumnjivim. Neko je od vojnika primetio njegovo odsustvo i krenuše da ga potraže. Našli su ga u pojati (po nekima u konjušnici) sa nedirnutom bocom konjaka kraj sebe. Naterali su ga silom da popije piće koje mu je bilo podareno carskom milošću, zatim ga svukoše do pojasa, da ne bi skrnavili uniformu, i počeše ga šibati knutom. Najzad ga, onesvešćenog, vezaše za konja i odvukoše do Dnjepra. Na mestu
gde je bio razbijen led, već se bila uhvatila tanka kora. Gurnuše ga u ledenu vodu, držeći ga vezanog oko struka konjskim uzdama da ne potone. Kad su ga najzad izvukli iz vode, pomodrelog i polumrtvog, sasuše mu ostatak konjaka u usta i, držeći mu srebrni krst iznad čela, zapevaše u horu: Plod čreva tvojego. Predveče su ga, pod visokom temperaturom, preneli iz konjušnice kod seoskog »učitelja« imenom Solomon Melamud. Rane na leđima nesrećnog redova mazala je ribljim uljem šesnaestogodišaja Melamudova kći: pre nego što će da krene za svojom jedinicom, koja je već izjutra pohitala da uguši neku pobunu, David Avramovič, još uvek u groznici, zakle joj se da će se vratiti. Obećanje je održao. Iz ovog romantičnog susreta, u čiju autentičnost izgleda nema razloga da se sumnja, rodiće se Boris Davidovič koji će ući u istoriju pod nazivom Novski. B. D. Novski. U policijskim arhivima Ohrane zapisane su tri godine rođenja: 1891, 1893, 1896. To nije samo posledica lažnih dokumenata kojima su se služili revolucionari; nekoliko novčića pisani ili popu i stvar bi bila sređena: dokaz više o korumpiranosti činovništva. *** Sa četiri godine već je znao da čita i da piše; u devetoj, otac ga je odveo sa sobom u kafanu Saratov, u blizini jevrejske pijace, gde je za stolom u uglu, kraj porcelanske pljuvaonice, obavljao svoj advokatski zanat. Tu su navraćali isluženi carski vojnici, riđih plamenih brada i dubokih ispijenih očiju, kao i konvertirani jevrejski trgovci iz okolnih bakalnica, u dugim masnim kaftanima i sa ruskim imenima koja su bila u neskladu sa njihovim semitskim hodom (tri hiljade godina robovanja i duga tradicija pogroma stvorili su hod koji je odnegovan u getima). Mali je Boris Davidovič ispisivao njihove žalbe, jer već bejaše pismeniji od svog oca. Majka mu je uveče, vele, čitala Psalme, zapevajući. U desetoj godini jedan mu stari nadglednik imanja priča
o ustanku seljaka iz 1846: tegobnu priču u kojoj knut, sablja i vešala imaju ulogu izvršioca pravde i nepravde. U trinaestoj, pod uticajem Solovljevog Antihrista beži od kuće, ali ga u policijskoj pratnji vraćaju sa neke daleke stanice. Tu nastaje nagli i neobjašnjivi prekid: nalazimo ga na pijaci gde prodaje prazne boce za dve kopejke, zatim gde nudi krijumčareni duvan, šibice i limun. Poznato je da je njegov otac u to vreme pao pod pogubni uticaj nihilista i doveo porodicu na ivicu propasti. (Neki tvrde da je tome doprinela tuberkuloza, videći valjda u bolesti simptome nekog podmuklog, organskog nihilizma.) Sa četrnaest godina radi kao šegrt u mesarnici gde se kolje košer; kroz godinu i po nalazimo ga gde pere suđe i čisti samovare u onoj istoj kafani u kojoj je nekad prepisivao žalbe; u šesnaestoj, u arsenalu municije u Pavlovgradu gde radi na klasiranju topovskih granata; u sedamnaestoj, u Rigi, kao dokera, kako za vreme štrajkova čita Leonida Andrejeva i Šeler-Mihajlova. Iste godine nalazimo ga u fabrici kutija i ambalaže Teodor Kibel gde radi za dnevnicu od pet kopejki. U njegovoj biografiji ne nedostaju podaci; ono što zbunjuje jeste njihova hronologija (koju samo još više otežavaju lažna imena i vrtoglavo smenjivanje mesta zbivanja.) U februaru 1913. nalazimo ga u Bakuu kao pomoćnika ložača na lokomotivi; u septembru iste godine među vođama štrajka u fabrici zidnih tapeta u IvanoVaznesensku; oktobra, među organizatorima uličnih demonstracija u Petrogradu. Ne nedostaju ni pojedinosti: policija na konjima kako rasteruje demonstrante sabljama i crnim kožnim bičevima, junkerskom varijantom knuta. Boris Davidovič, tada poznat pod imenom Bezrabotni, uspeva da pobegne kroz sporedni ulaz javne kuće u ulici Dolgorukovska; nekoliko meseci noćiva sa beskućnicima u gradskom kupatilu koje se renovira, zatim uspeva da uspostavi vezu sa nekom terorističkom grupom koja sprema atentate
bombama; pod imenom nočnog čuvara pomenutog kupatila (Novski) nalazimo ga s proleća 1914. sa okovima na nogama na tegobnom putu ka centralnoj robijašnici u Vladimiru; bolestan i podvisokom temperaturom. prelazi etape kroz neku vrstu izmaglice; dospevši u Narim, gde mu skidaju okove sa izmršavelih i nažuljenih gležnjeva, uspeva da pobegne u ribarskoj barci koju je našao, bez vesala, vezanu uz obalu; prepustio je barku brzom toku reke, ali je ubrzo shvatio da se stihija prirode, kao i ljudska stihija, ne pokorava snovima i proklinjanjima: našli su ga pet vrsta nizvodno gde ga je izbacio vrtlog; proveo je nekoliko sati u ledenoj vodi, svestan možda da doživljava reprizu porodične legende: na obali reke još se držala tanka kora leda. U junu, pod imenom Jakov Mauzer, ponovo je osuđen na šest godina zbog organizovanja tajnog terorističkog društva među robijašima; tokom tri meseca u Tomskoj tamnici sluša krike i oproštajne reči onih koje vode u smrt; u senci vešala čita tekstove Antonija Labriole o materijalističkoj koncepciji istorije. *** S proleća 1912, u Petrogradu, u otmenim salonima gde počinje da se govori sa sve većom zabrinutošću o Raspućinu, pojavljuje se jedan mlad inženjer po imenu Zemljanikov, u svetlom odelu sašivenom po najnovijoj modi, sa tamnom orhidejom u reveru, sa mondenskim šeširom, sa štapom i monoklom. Lepog držanja, širokih ramena, sa bradicom i tamnom gustom kosom, taj se dendi razmeće svojim poznanstvima, govori o Raspućinu sa podsmehom, tvrdi da je lični poznanik Leonida Andrejeva. Priča se dalje odvija po klasičnoj shemi: u početku nepoverijive prema mladom hvalisavcu, dame počinju da ga saleču svojim pozivima i otkrivaju njegov nesumnjiv šarm, pogotovu kada je Zemljanikov uspeo da dokaže tačnost makar jedne od svojih priča: Marja Gregćrovna Popko, žena visokog carskog činovnika, ugledala ga je jednog dana u predgrađu kako, sedeći u
crnom lakiranom fijakeru, izdaje naređenja nagnut nad svojim planovima; vest da je Zemljanikov glavni inženjer zadužen za postavljanje električnih kablova i instalacija u Petrogradu (vest koja ima i svoju istorijsku potvrdu) samo je doprinela njegovoj slavi i uvećala broj poziva. Zemljanikov dolazi u crnom fijakeru na zakazane sastanke, pije šampanjac i priča o bečkom visokom društvu sa neskrivenim simpatijama i sa nekom vrstom nostalgije, zatim, tačno u deset, napušta društvo polupijanih dama i seda u fijaker. Nikad se nisu mogle dokazati opravdane sumnje da Zemljanikov ima nezakonitu ženu (po nekima i dete) iz visokog društva, sumnje koje je izgleda i sam pothranjivao svojim redovnim i naglim odlascima tačno u deset. Mnogi su međutim to smatrali delom njegove ekstravagancije, pogotovu posle onog čuvenog ispada kada je napustio salon Gerasimovih u času kada je Olga Mihajlovna pevala neku svoju ariju; Zemljanikov je pogledao na svoj srebrni džepni sat i, na opšte zaprepašćenje, napustio koncert, ne sačekavši kraj tačke. Iznenadni i nagli nestanci Zemljanikova iz sveta i života petrogradskih salona nisu čudili nikog: bilo je poznato da Zemljanikov u svojstvu glavnog inženjera često putuje u inostranstvo: dužnost koja mu je utoliko lakše padala što je tim povodom mogao obnoviti svoju garderobu nekim pomodnim detaljem i doneti, uz prigodan poklon, i neku novu priču o mondenskom životu izvan Rusije. Tako je njegov izostanak sa jedne čuvene salonske zabave s jeseni 1913. mogao izazvati samo žaljenje, tim pre što je Zemljanikov bio potvrdio telegramom svoj dolazak. Ali ovoga puta njegovo je odsustvo potrajalo malo poduže i već se moglo s pravom smatrati da je prisustvo Zemljanikova u petrogradskim salonima bila samo kratka sezonska priča, jedna od onih koje doživljavaju tužnu slavu naglog zaborava. (Njegovo je mesto zauzeo jedan lep mlad kadet koji je donosio sveže vesti sa
dvora, iz neposredne blizine Raspućina, i koji, za razliku od Zemljanikova, nije imao nikakvih obaveza i ostajao je da zabavlja društvo do rane zore.) Zaprepašćenje je bilo utoliko veće kada je ona ista Marja Gregorovna Popko, koja je izgleda volela poput kakve kraljice da obilazi grad kočijama, otkrila u ulici Stolpinska među premrzlim i izgladnelim robijašima koji metu ulicu jedno lice koje joj se učinilo poznatim. Prišla mu je i spustila mu u ruku milostinju; nije bilo sumnje, to bejaše Zemljanikov. Tako se duh inženjera Zemljanikova ponovo vratio u salone i na trenutak zapretio slavi Raspućina. Nije bilo teško utvrditi neke činjenice: Zemljanikov je koristio svoja česta putovanja u inostranstvo u sasvim nelojalne svrhe; pri njegovom poslednjem povratku iz Berlina, u crnim kožnim koferima, ispod svilenih košulja i skupocenih odela, pogranična je policija otkrila pedesetak brauninga nemačke proizvodnje. No ono što Marja Gregorovna nije mogla znati i na šta je trebalo čekati nekih dvadeset godina (to jest dok se otkriju arhivi Ohrane koje je ukrao ambasador Malakov) izaziva mnogo veće zaprepašćenje: da je Zemljanikov bio organizator i jedan od učesnika čuvene »eksproprijacije« poštanskog furgona, kada je nekoliko miliona rubalja dospelo u ruke revolucionara, da je, osim zaplenjenih brauninga, u tri navrata prenosio u Rusiju eksploziv i oružje; da je kao urednik Istočne Zore, štampane na cigaretpapiru u tajnoj štampariji, lično donosio u svojim crnim koferima matrice od kaučuka, vrlo nepodesne za rukovanje; da su spektakularni atentati u poslednjih pet-šest godina bili njegovo delo: ti se atentati mogu razlikovati od svih drugih: bombe proizvedene u tajnoj radionici Zemljanikova imale su takvu razornu moć da su svoje dobro odabrane žrtve pretvarale u gomilu krvavog mesa i polomljenih kostiju; da je zbog svog arogantnog držanja (bez sumnje glumljenog) bio omrznut među radnicima koji su mu bili povereni; da je, po
sopstvenom priznanju, sanjao da stvori bombu veličine oraha i ogromne razorne moći (ideal kojem se, kažu, bejaše opasno približio); da ga je policija, posle atentata na guvernera fon Launica, smatrala mrtvim: tri su svedoka potvrdila da glava izložena u posudi sa alkoholom pripada Zemljanikovu (trebalo je da se pojavi demonski Azef pa da se utvrdi da glava u špiritusu, već pomalo smežurana, nije identična sa »asirskom lobanjom« Zemljanikova); da je bežao dva puta iz zatvora, a jednom sa robije: prvi put je probio sa drugovima zid na zatvorskoj ćeliji, a drugi put je nestao za vreme kupanja u odeći nadglednika koji je ostao go; da je posle poslednjeg hapšenja, dospeo u jevrejskim taljigama preko granice poznatim Vilkomirskim krijumčarskim putem, preobučen u putujućeg trgovca; da je živeo sa lažnim pasošem na ime M. V. Zemljanikov, a da mu pravo ime bejaše Boris Davidovič Melamud iliti B.D. Novski. Posle jedne vidne praznine u izvorima kojima se služimo (i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisaca, izjednačava sa moći fantazije), nalazimo ga u ludnici u Malinovsku, među teškim i opasnim ludacima, odakle, preobučen u gimnazijalca, beži biciklom u Batum. Nema sumnje, ludilo je bilo simulirano, uprkos potpisu dvojice eminentnih lekara: toga je svesna i policija koja vodi na spisku i ovu dvojicu lekara kao simpatizere revolucionara. Njegov dalji put je manje-više poznat: jednog ranog septembarskog jutra hiljadu devetsto trinaeste, u samo svitanje, Novski se ukrcava u brod i skriven među tonama jaja dospeva, preko Konstantinopolja, u Pariz; tu ga danju nalazimo u ruskoj biblioteci u Aveniji Goblen i u muzeju Gime, gde studira filozofiju fi istorije i religije, a uveče u Rotondi, na Monparnasu, sa čašom piva u ruci i »sa najlepšim šeširom kakav se mogao naći u to vreme u Parizu«. (Ova aluzija Brusa Lokarta na šešir što ga je u to vreme nosio Novski nije
međutim lišena političkog konteksta: poznato je da je Novski bio funkcioner moćnog sindikata jevrejskih šeširdžija u Francuskoj.) Posle objave rata nestaje sa Monparnasa i policija ga nalazi u vinogradima u blizini Monpeljea u sezoni berbe sa korpom zrelih grozdova u naručju: staviti mu lisice ovoga puta nije bilo teško. Da li je Novski pobegao u Berlin ili je bio proteran, nije nam poznato. Zna se međutim da u to vreme sarađuje u socijaldemokratskom Neue Zeitungu i u Leipziger Volkszeitungu pod pseudonimima B. N. Dolski, Parabellum, Viktor Tverdohljebov, Proletarski, N. L. Davidovič, i da piše, između ostalog, svoj čuveni prikaz na delo Maksa Šipela: Istorija proizvodnje šećera. »Bio je«, beleži austrijski socijalist Oskar Blum, »neka čudna mešavina amoralnosti, cinizma i spontanog entuzijazma za ideje, knjige, muziku i ljudska bića. Ličio je, rekao bih, na nešto između profesora i bandita. Ali njegov intelektualni brio bio je izvan svake sumnje. Taj virtuoz boljševičkog žurnalizma znao je da vodi razgovore koji su bili isto toliko puni eksploziva koliko i njegovi uvodnici.« (Ova nas reč navodi na smelu pomisao da je O. Blum mogao biti upoznat sa tajanstvenim životom Novskog. Ukoliko nije reč o slučajnoj metafori.) U Berlinu, u vreme objave rata, dok su radnici pozvani pod zastavu izgledali kao aveti, a kabarei u gustom dimu cigara odjekivali ženskom vriskom i dok je topovsko meso pokušavalo da uguši u pivu i šnapsu svoje sumnje i svoja očajanja, Novski je bio jedini koji u toj evropskoj ludnici nije izgubio glavu i koji je imao jasnu perspektivu, dodaje Blum. Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog sanatorijuma Davos, gde leci svoje bolesne živce i načeta pluća, i gde ga je posetio jedan od članova Internacionale, imenom Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar), o muzici (povodom
nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoć ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno ćutanje koje je na trenutak zavladalo: »U Petersburgu je neka revolucija.« (Pauza.) Kašika u ruci Levina je zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari. Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da da svom glasu izraz najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri drhtanje: »Molim? A gde ste to čuli?« Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno bledi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. »Čuo sam kao u bunilu«, beleži Levin, »žamor koji je dopirao iz salona i ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu.« Neka svedočenja upućuju nas na zaključak da je Novski, ponesen valom nacionalnog oduševljenja i ogorčenja, vest o primirju primio, uprkos svemu, kao udarac. Levin govori o nervnoj krizi, a Majsne-rova prelazi preko tog razdoblja sa saučesničkom hitnjom. Izgleda međutim da je Novski ipak bez većeg otpora ispustio iz ruke svoju brzometnu mauzerku, a u znak pokajanja spalio, kažu, nacrte svojih ofanzivnih bombi i plamenobacača sa dometom od nekih sedamdeset metara i prešao u redove internacionalista. Neumornog i svud prisutnog, uskoro ga nalazimo među pobornicima Brestlitovskog mira gde deli propagandne letke antiratne sadržine i gde vatreno agituje među vojnicima, stojeći na -sanducima topovskih granata, uspravan kao spomenik. U ovom brzom i tako reći bezbolnom preobraćanju Novskog najveću je ulogu odigrala izgleda
jedna žena. U hronikama revolucije zabe-leženo je njeno ime: Zinaida Mihajlovna Majsner. Izvesni Lav Mikulin, koji je imao nesreću da se zagleda u nju, ocrtava njen portret recima kao urezanim u mramor: »Priroda joj je dala sve: inteligenciju, talenat, lepotu.« U februaru 1918. vidimo ga u žitorodnim predeli-ma Tule, Tambova i Orela, na obalama Volge, u Harkovu, odakle pod njegovim nadzorom kreću konvoji blokiranog žita ka Moskvi. U crnoj kožnoj odeći komesara, sa sjajnim čizmama i sa kožnom šapkom bez oznake čina, isrpaća konvoje držeći ruku na mauzeru sve dok poslednja lađa ne nestane u maglenoj daljini. Maja sledeće godine oblači kamuflažnu uniformu i postaje slobodan strelac u pozadini Denjikina. Strahovite eksplozije na jugozapadnom sektoru fronta, eksplozije koje se događaju tajanstveno i iznenadno, ostavljajući za sobom klanicu, nosile su pečat Novskog, kao što rukopis nosi pečat majstora. Krajem septembra, na torpiljerki Spartak na kojoj se vije crvena zastava, Novski kreće u Ravelu na izviđanje; iznenadno, brod naleće na jaku englesku eskadru od sedam lakih brodova naoružanih topovima od 25 mm; torpiljerka zaokreće i jednim vratolomnim manevrom, pod okriljem noći koja se spušta, uspeva da se domogne Kronštata. Ako je verovati svedočenju kapetana Olimskog, za ovo srećno spasenje posada torpiljerke treba da zahvali pre lukavstvu jedne žene, Zinaide Mihajlovne Majsner, nego prisustvu Novskog: ona je bila ta koja je vodila signalnim zastavicama pregovore sa engleskim kapetanskim brodom. Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje kao jedino autentično svedočanstvo te ljubavi, gde se revolucionarna strast i zanos čula isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim: »...Tek što sam seo na univerzitetsku klupu, dospeo sam u zatvor. Hapšen sam ravno trinaest puta. Od dvanaest godina koje su
usledile mom prvom hapšenju, više od polovine proveo sam na robijama. Sem toga, tri puta sam išao teškim putem izgnanstva, putem koji mi je uzeo tri godine života. Tokom mojih kratkih časova »slobode«, gledao sam kao u kinematografu kako promiču ružna ruska sela, gradovi, ljudi i događaji, a ja sam uvek jurio, na konju, na brodu, na taljigama. Ne postoji postelja u kojoj sam spavao više od mesec dana. Upoznao sam užas ruske stvarnosti u dugim i mučnim zimskim večerima kad blede svetiljke Vasiljevskog Ostrova jedva žmirkaju, a rusko se selo pojavljuje na mesečini u nekoj lažnoj i varljivoj lepoti. Jedina moja strast bejaše taj mučni, zanosni i misteriozni zanat revolucionara . .. Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to će biti bolno kao nositi kamen u bubregu.« Svadbena ceremonija održana je dvadeset i sedmog decembra hiljadu devetsto devetnaeste na torpiljerki Spartak, ukotvljenoj u Kronštatskoj luci. Svedočansrva su malobrojna i protivurečna. Po jednima, Zinaida Mihajlovna je samrtno bleda, »bledilom koje venčava smrt i lepotu« (Mikulin), i pre je nalik na anarhistkinju pred streljanje nego na muzu revolucije koja je za dlaku izbegla smrti. Mikulin govori o belom svadbenom vencu u Zinaidi-noj kosi, tom jedinom znamenju starih vremena i običaja, a Olimski, u svojim uspomenama, o beloj gazi koja je poput svadbenog venca obavijala ranjenu glavu Majsnerove. Isti Olimski, koji se u svojim sećanjima pokazao objektivnijim od raspeva-nog Mikulina (ovaj prelazi tako reći ćutke preko ličnosti Novskog) o liku političkog komesara u tom intimnom času daje i sam sasvim shematičnu sliku: »Lep, stroga pogleda, obučen monaški i u toj svečanoj prilici, ličio je pre na mladog nemačkog studenta koji je izašao kao pobednik iz nekog dvoboja, nego na političkog komesara koji se upravo vratio iz vatrenog okršaja.« U ostalim detaljima svi se manje-više slažu. Brod je (dakle) bio na brzinu iskićen signalnim zastavicama i osvetljen
sijalicama, crvenim, zelenim, plavim, crvenim. Posada, koja slavi istovremeno svadbu i pobedu nad smrću, pojavljuje se na palubi sveže izbrijana i rumena, pod punim naoružanjem, kao za smotru. Ali kablogrami, koji su izveštavali generalštab o toku operacije i o srećnom spasenju, privukli su pažnju ofic fi ira Crvene flote koji su pristizali u plavim šinjelima ispod kojih su obukli belu letnju uniformu. Torpiljerka ih pozdravlja pištaljkama i klicanjem posade. Zadihani radio-telegrafis fi ta donosi na komandni most, gde su se sklonili mladenci, nešifrovane depeše sa čestitkama upućenim iz svih sovjetskih luka od Astrahana do Enzelija: »Živeli mladenci. Živela Crvena flota. Hura za hrabru posadu Spartaka!« Revolucionarni savet Kronštata šalje u blindiranim kolima devet sanduka francuskog šampanjca koji je dan ranije, vele, zaplenjen od anarhista. Blehmuzika kronštatskog mornaričkog garnizona penje se uz pokretni most na palubu, svirajući koračnice. Zbog temperature od nekih trideset Celzijusa ispod nule, instrumenti imaju čudan, napu-kao zvuk, kao da su od leda. Naokolo se motaju motorne lađe i patrolni čamci, pozdravljajući posadu signalima. Sa isukanim revolverima, stroge trojke čekista tri puta se penju na palubu, zahtevajući da se, iz razloga bezbednosti, prekine slavlje; tri puta vraćaju revolvere u futrole na pomen imena Nov-skog i pridružuju se ofic fi irskom horu koji kliče Gorko! Gorko! Prazne flaše šampanjca lete preko palube kao ispaljena topovska đulad kalibra 25 mm. U prvo svitanje, kada se sunce u jutarnjoj zimskoj magli nazire kao vatra dalekog požara, jedan pijani čekista pozdravlja rađanje novog dana salvom iz protivavionskog mitraljeza. Mornari leže svuda po palubi, kao mrtvi, na gomilama razbijenog stakla, praznih flaša, konfeta i zamrzlih barka francuskog šampanjca, ružičastog kao krv. (Čitalac, verujemo, prepoznaje trapavu liriku Lava Mikulina, učenika imažinista.)
Poznato je da je ovaj brak raskinut posle osamnaest meseci i da je Zinaida Mihajlovna, prilikom jednog ilegalnog izleta u Evropu, postala saputni-com sovjetskog diplomate A. D. Karamazova. Što se tiče kratkog braka sa Novskim, neka svedočenja govore o mučnim scenama ljubomore i o strasnim pomirenjima. To da je Novski u nastupu ljubomore bičevao Zinaidu Mihajlovnu može međutim isto tako da bude i plod jedne druge ljubomorne uobrazilje — Mikulina. U autobiografskoj knjizi Talas za ta/asom Majsnerova prelazi preko svojih intimnih sećanja kao da ih ispisuje po vodi: bič se tu pojavljuje samo u svom istorijskom i metaforičkom kontekstu kao knut koji nemilosrdno šiba lice ruskog naroda. (Zinaida Mihajlovna Majsner umrla je od mala-rične groznice avgusta 1926. u Persiji. Imala je nepunih trideset godina.) Nemogućno je, rekosmo, uspostaviti tačnu hrono-logiju života Novskog u godinama građanskog rata i u godinama koje mu neposredno slede. Zna se da se tokom 1920. borio protiv nepokornih i despotskih emira u Turkestanu i da ih je pokorio surovošcu i lukavstvom, njihovim sopstvenim oružjem; da je tokom sparnog leta 1921, zabeleženog u analima po invaziji malaričnih komaraca i muva-zlatica koje sleću na krv u rojevima, bio zadužen za likvidaciju banditizma u predelu Tambova i da je tom prilikom bio ranjen sabljom ili nožem, što je dalo njegovom licu surov pečat herojstva. Na kongresu Istočnih naroda nalazimo ga za predsedničkim stolom, odsutna, sa večitom cigaretom između požutelih zuba. Njegov je govor pozdravljen aplauzom, ali jedan izveštač sa kongresa zapaža odsustvo žara i ugašen pogled onog kojeg su nekad zvali boljševičkim Hamletom. Znamo takođe da je jedno vreme vršio dužnost komesara Političke uprave Kavkasko-kas-pijskog revolucionarnog komiteta mornarice, da je bio član Štaba artiljerijske sekcije Crvene armije, zatim diplomata u Avganistanu i Estoniji.
Krajem 1924. pojavljuje se u Londonu u delegaciji koja vodi pregovore sa večito nepoverljivim Englezima; tom prilikom stupa, na sopstvenu inicijativu, u vezu sa predstavnicima tredjuniona koji ga pozivaju na sledeći kongres koji treba da se održi u Halu. U Kazahstanu, u Centrali za komunikacije i veze, poslednjoj službi za koju znamo da je vršio, kažu da se dosađivao i da je u svojoj kancelariji počeo ponovo da crta planove i da pravi proračune: bomba veličine oraha i strahovite razorne moći izgleda da ga je opsedala do kraja života. B. D. Novski, predstavnik Narodnog komesarijata za veze i komunikacije, uhapšen je u Kazahstanu 23. decembra hiljadu devetsto tridesete u dva sata posle ponoći. Njegovo hapšenje bilo je mnogo manje dramatično nego što se to kasnije pročulo na Zapadu. Nije bilo dakle, po pouzdanom svedočenju njegove sestre, nikakvog oružanog otpora i gušanja na stepeništu. Novski je bio zamoljen telefonom da hitno dođe u centralu. Glas je bio bez sumnje glas dežurnog inženjera Butenka. Prilikom pretresa, koji je potrajao do osam izjutra, odnesena su sva njegova dokumenta, fotografije, rukopisi, nacrti i planovi, kao i najveći deo njegovih knjiga. To je bio prvi korak ka likvidaciji Novskog. Na osnovu sasvim skorašnjih podataka, koji potiču od A. L. Rubine, sestre Novskog, stvari su se kasnije odvijale ovako: Novski je bio suočen sa izvesnim Rajnholdom, I. S. Rajnhold, koji je priznao da je špijunirao na račun Engleza i da je po njihovom nalogu vršio sabotaže u privredi. Novski je ostao pri svojoj tvrdnji da ne poznaje i da nikad ranije nije video tog nesrećnog čoveka sa napuklim glasom i ugašena pogleda. Posle petnaest dana, vreme koje je ostavljeno Novskom da razmisli, bio je ponovo pozvan pred istražitelja i bio ponuđen sendvičima i cigaretom. Novski je odbio
ponudu i zatražio je olovku i hartiju da bi se obratio nekim ljudima sa najvišeg mesta. Sutradan u zoru bio je izveden iz ćelije i upućen u Suzdalj. Kada su tog ledenog januarskog jutra kola sa Novskim pristigla na stanicu, kej je bio pust. Na sporednom koloseku nalazio se jedan jedini stočni vagon u koji odvedoše Novskog. Istražitelj Fedjukin, visok, rošav i nepokolebljiv, proveo je tada u vagonu nekih pet sati nasamo sa Novskim (vrata su bila spolja zabravljena) pokušavajući da ga uveri u moralnu dužnost jednog lažnog priznanja. Ovi su se pregovori završili potpunim neuspehom. Onda slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj kamenoj ćeliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zemaljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti. Novski je već bio čovek narušena zdravlja; duge godine robovanja i revolucionarni zanos koji se hrani krvlju i žlezdama, oslabili su mu pluća, bubrege, zglobove. Telo mu je sad bilo prekriveno čirevima koji su pod udarcima gumenih pendreka prskali i istiskali korisnu krv zajedno sa nekorisnim gnojem. No čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafiz fi ičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekti psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je našao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragoce-nog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ili se, u ime tog istog saznanja, predati zagrljaju ništavila.
Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje najvećeg stepena. Jer ako je u svojoj dugoj karijeri istražitelja sve dosad uspevao da lomljenjem kičme slomi i volju riajtvrdoglavijih (pa su mu stoga uvek davali i najtvrđi materijal), Novski je sad stajao pred njim kao neka vrsta naučne zagonetke, nepoznat organizam koji se ponaša sasvim nepredvidljivo i netipično u odnosu na celokupnu praksu. (Nema sumnje, u ovoj poštovanja dostojnoj spekulaciji Fedjukina nije bilo, s obzirom na njegovo više nego skromno obrazovanje, ničeg knjiškog, i stoga mu je svaka veza sa teleološkim rasuđivanjem izmicala; on mora da se osećao samo kao začetnik jedne doktrine koju je formulisao sasvim prosto i svakom čoveku razumljivo: »I kamen će progovoriti ako mu se polome zubi.«) U noći između 28. i 29. januara izvedoše iz ćelije čoveka koji je još uvek nosio ime Novski, mada to bejaše sada samo prazna ljuštura bića, gomila gnjilog i namučenog mesa. U ugaslom pogledu Novskog moglo je da se pročita, kao jedino znamenje duše i života, ta odluka da se istraje, da poslednju stranicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri punoj svesti, kao što se piše testament. On je tu svoju misao formulisao ovako: »Došao sam u zrele godine, zašto bih kvario svoju biografiju.« Mora dakle da je shvatio da ovo makar poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju je pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i svojim mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja, zaključak na kojem sve počiva, a da je sve ostalo (a da je sve ostalo bilo) samo sporedan traktat, računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja daje smisao tim sporednim operacijama. Dva stražara odvedoše Novskog, podupirući ga sa obe strane, niz neko polumračno stepenište što je vodilo vrtoglavo u dubinu, u trostruki podrum zatvorske zgrade. Prostorija u koju ga uvedoše bila
je osvetljena jednom golom sijalicom koja je visila sa tavanice. Stražari ga pustiše i Novski se zatetura. Čuo je kada se za njim zatvoriše gvozdena vrata, ali u početku još ništa nije razabirao do samo tu svetlost koja mu se bolno zasekla u svest. Vrata se onda ponovo otvaraju i oni isti stražari, ovoga puta predvođeni Fedjukinom, uvode nekog mladića i osovljuju ga na metar ispred Novskog. Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od mnogih, i tvrdoglavo stisnu bezube vilice i s bolnim naporom raširi otekle kapke da osmotri mladića. Očekivao je da će ponovo ugledati pred sobom nekog mrtvaca ugaslih očiju (kao što je to bio Rejnhold), ali sa nekom jezom bliskom slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim ljudskim. Mladić je bio go do pojasa i Novski sa čuđenjem i sa strahom pred nepoznatim shvati da je mišićavo telo mladića bez i jedne jedine modrice, bez i jedne jedine rane, sa zdravom tamnom kožom koju još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje nije mogao da prozre, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen, sad kada je već bio pomislio da je sve svršeno na najbolji mogućni način. Da li je mogao i da nasluti šta mu sprema genijalna i paklena intuicija Fedjuki-na? Fedjukin je stajao iza njegovih leda, nevidljiv ali prisutan, nem, suzdržana daha, ostavljajući mu da se sam doseti, da se užasne od te pomisli, pa kada mu sumnja koju rađa užas bude došapnula da je to nemogućno, da mu u tom času sruči istinu u lice, istinu težu od spasonosnog metka koji bi mu mogao opaliti u potiljak. Kada je sumnja koju rađa užas došapnula Novskom to je nemogućno, u istom času začu glas Fedjukina: »Ako Novski' ne prizna, ubićemo te!« Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim. Ovaj zatvori oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne
čuje mladićeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdu stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladić ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizna u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje. Iza čvrsto stisnutih kapaka u njemu se istovremeno sa saznanjem bola i slutnje poraza javi mržnja, jer je imao dosta vremena da razmisli i da shvati da ga je Fedjukin prozreo i da je resio da ga razori tamo gde se oseća najmoćnijim: u njegovoj sebičnosti; jer ako je on (Novski) došao na spasonosni i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja i stradanja, to je još uvijek moralni izbor; Fedjukinov intuitivni genij naslutio je i to da takav stav govori o jednom izboru koji dakle ne isključuje moralnost, naprotiv. Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladić je ležao pred njim u krvi, prosute lobanje. Fedjukin ne troši uzaludne reci, on zna da ga je Novski razumeo; daje znak stražarima da ga izvedu i oni ga uzimaju pod ruku. Ostavlja mu dvadeset i četiri časa da razmisli u svojoj dobro čuvanoj ćeliji gde će moći ponovo, »pod mrtvačkim pokrovom od kamena« , da utvrdi svoj moralni stav koji mu šapuće demonski na uvo da je njegova biografija konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena kao kakva skulptura. Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo jednog paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka; savršenstvo njegove biografije biće razoreno, delo njegova života (njegov život) biće ovim poslednjim stranicama unakaženo.
Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku da značenje identičnosti i neminovnosti, kao što je neminovan sled dana i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji). Fedjukin po svoj prilici naslućuje u tišini koja je na trenutak zavladala u podrumskoj ćeliji koliko je današnje iskušenje teže za Novskog od onog od juče; danas, dok stoji oči u oči sa nepoznatim mladićem, ne ostaje njegovoj moralnosti ni trunke nade i pribežište u nekoj pomisli koja bi mogla da mu pritekne u pomoć, pomisli koja bi mogla da mu došapne, uprkos izvesnim spoljnim i jasnim znacima, da je to nemo-gućno: sinoćna mu je demonstracija, brza i efikasna, pokazala da takva misao ne vredi, da je takva pomisao pogibeljna. (A ta će misao postati sutra i prekosutra^ i kroz tri ili deset dana, još besmislenija, još nemogućnija.) Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je stajao pred njim. Imao je belu kožu prošaranu pegama, nezdrav ten, gustu tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio naočari, i Novskom se učini da naslućuje u korenu njegova nosa tragove okvira tek skinutih naočara. Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne pomisli u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi izvesnu opasnost po Fedjuki-novu istragu i može na neki način da se pripiše kao greška i napuklina u Fedjukinovoj režiji. Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da će pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navesti Novskog da uoči i bitnu razliku; ova sličnost treba
samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije, dosledne, zaokru-gljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da saraduje sa istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime. Novski oseća iza svojih leda Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misli, njegovu odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: »Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna.« Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta: »Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!« Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, s cevima okrenutim prema lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo. Fedjukin napusti podrum bez i jedne reci, a stražari odvedoše Novskog i gurnuše ga na kameni pod. Novski provodi košmarne sate u svojoj ćeliji okružen parovima. Sutradan uveče, posle smene treće straže, zatraži da ga izvedu pred istražitelja.
Iste ga noći prebacuju iz kamene ćelije u zatvorsku bolnicu gde provodi kao u bunilu desetak dana pod budnim pogledom stražara i bolničkog osoblja, koje je dobilo zadatak da od ovih sažaljenja dostojnih ostataka stvori čoveka dostojna tog imena. Fedjukin bez sumnje zna, na osnovu iskustva, da čak i ljudi pravljeni od manje tvrdog materijala nego što je Novski zadobijaju neku neslućenu snagu u trenutku kada su prekoračene sve granice i kada se postavlja još samo časno pitanje smrti: u času umiranja pokušavaju da iz smrti izvuku najveću mogućnu dobit nekom tvrdoglavom odlukom koja se najčešće, valjda zbog organske iscrpljenosti, svodi na herojsko ćutanje; kao što mu je praksa otkrila i činjenicu da ponovo funkcionisanje organizma, normalan krvotok i odsustvo bolova, stvaraju kod rekonvalescenata i bivših kandidata smrti neki organski konformizam koji ima za posledicu, ma koliko to izgledalo paradoksalno, slabljenje volje i sve manju potrebu za herojskim razmetanjem. Optužba da je Novski pripadao špijunskoj mreži koja je radila za račun Engleza bila je u međuvremenu odbačena, pogotovu posle neuspelog suočen ja sa Rajnholdom. (Tome su izgleda doprineli dobrim delom i engleski tredjunioni, koji su podigli u evropskoj štampi isuviše veliku buku oko hapšenja Novskog i opovrgli kap sasvim neosnovane i besmislene neke optužbe koje su se u to vreme bile javile u zvaničnoj štampi: berlinski randevu sa izvesnim Ričardsom, koji je navodno potkupio Novskog za trideset zlatnika kao Judu, oboren je nedvosmislenim alibijem rečenog Ričardsa: on je tog dana bio na sednici tredjuniona u Halu.) Ova nespretna intervencija tredjuniona stavlja istragu pred nimalo lak zadatak da dokaže tačnost svojih tvrdnji i da time očuva svoj ugled na mnogo širem, međunarodnom planu. Trebalo je dakle ispraviti što se ispraviti može.
Pregovori traju od 8. do 21. februara. Novski oteže istragu, pokušavajući da u dokument svog priznanja, bez sumnje jedini koji će ostati posle njegove smrti, unese neke formulacije koje bi mogle ne samo da ublaže njegov konačan pad nego i da budućem istraživaču idošapnu, kroz vesto spletena protivurečja i preterivanja, da ćelo zdanje tog priznanja počiva na laži isceđenoj bez sumnje torturom. Stoga se sa neslućenom snagom bori za svaku reč, za svaku formulaciju. Fedjukin sa svoje strane, ne manje rešen i oprezan, postavlja maksimalne zahteve. Dva se čoveka u dugim noćima bore sa tim teškim tekstom priznanja, zadihani i iscrpljeni, nagnuti u gustom dimu cigareta nad tim stranicama, i svaki od njih pokušava da unese u njih deo svojih strasti, svojih uverenja, svoje viđenje stvari iz jednog višeg aspekta. Jer, nema sumnje, Fedjukin zna isto toliko dobro koliko i sam Novski (i to mu daje do znanja) da je sve to, ceo taj tekst priznanja, sročen na nekih deset gusto kucanih stranica, najobičnija fikcija koju je on sam, Fedjukin, sastavljao tokom dugih noćnih sati, kucajući s dva prsta, nespretno i sporo (voleo je sve da radi sam), pokušavajući da na osnovu nekih uslovnosti izvuče logične zaključke. I njega nisu dakle zanimale takozvane činjenice, niti takozvani karakteri, nego te uslovnosti i njihovo logično funkcionisanje; njegovi se razlozi mogu svesti u krajnjoj liniji na iste one koje je imao Novski kada je, polazeći od jedne druge sheme, idealne i idealizovane, unapred odbacivao svaku uslovnost. Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga koji su prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika nego i lika revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnosti-ma da sačuva strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i
interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljavao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i kokainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu mržnju, to bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih meridijanima svoje tvrde lobanje, a da ta njihova šlepa istina nije u stanju da se stavi u sistem jedne više vrednosti, jedne više pravde, koja traži da joj se prinesu žrtve i koja ne vodi i ne srne. da vodi računa o ljudskim slabostima. Stoga je za Fedjukina postajao krvni neprijatelj svako ko nije mogao da shvati tu prostu, skoro golim okom vidljivu činjenicu da potpisati priznanje u ime dužnosti jeste ne samo stvar logična nego i moralna, dakle dostojna poštovanja. Slučaj Novskog je za njega bio utoliko porazniji što ga je on cenio kao revolucionara i neko mu je vreme, pre desetak godina, bio uzorom. Onoga dana u stočnom vagonu na sporednom koloseku suzdaljske postaje, on mu je bio prišao, bez obzira na sve, sa nužnim respektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je do-živeo razočaranje koje je u potpunosti srušilo u njegovim očima mit jednog revolucionara: Novski nije mogao da shvati; njegova sopstvena sebičnost (bez sumnje izrasla iz laskanja i pohvala) bila je u njemu jača od osećanja dužnosti. Jednog ranog jutra krajem februara, Novski se vraća u svoju ćeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovanim rukopisom svog priznanja koje treba da nauči napamet. Rukopis je prekrajan i išaran isprav-kama unesenim mastilom crvenim kao krv; čini mu se da je njegovo priznanje u tolikoj meri teško da mu smrtna kazna ne može izbeći. Novski se smeši ili mu se samo čini da se smeši: Fedjukin je
izvršio njegovu potajnu nameru i pripremio završno poglavlje njegove časne biografije: budući će istraživači otkriti pod hladnim pepelom ovih besmislenih optužbi patetiku jednog života i dosledan kraj (uprkos svemu) jedne savršene biografije. Optužnica je dakle konačno redigovana 27. februara, a proces grupi sabotera predviđen za sredinu marta. Početkom maja, posle dugog odlaganja, dolazi do nagle i neočekivane promene u planovima istrage. Novskog sa napamet naučenim tekstom dovode na poslednju probu u kancelariju Fedjukina; ovaj mu saopštava da je optužnica izmenjena i daje mu tekst nove optužnice otkucane na mašini. Stojeći između dva stražara, Novski čita tekst, zatim naglo zaurla ili mu se samo učini da je zaurlao. Odvlače ga ponovo u psetamik i tu ga ostavljaju tri dana među ugojenim pacovima. Novski pokušava da razbije glavu o kameni zid ćelije; tada mu navlače luđačku košulju satkanu od solidnih vlakana i odvode ga u bolničku sobu. Vrativši se iz bunila, prouzrokovanog bez sumnje injekcijama morfiju fi ma, Novski traži da mu dovedu istražitelja. Fedjukin u međuvremenu uspeva, vodeći napore-do dve istrage, da iscedi priznanje iz nekog Paresija-na koji je, samo uz pomoć pretnji i obećanja (a, izgleda, i uz pomoć pokoje čašice) potpisao izjavu da je on lično predao Novskom prvu sumu novca još maja 1925, kada je zajedno sa njim radio u fabrici kablova u Novosibirsku. Taj novac, tvrdio je Paresijan u svojoj izjavi, bio je deo redovne tromesečne sume koju su primali iz Berlina kao napojnicu za povoljne aranžmane koje je Novski, preko Paresija-na i Titelhajma, udešavao za neke strane firme, nemačke i engleske u prvom redu. Titelhajm, inženjer starog kova i zastarelih nazora, sa belom jarećom bradicom i cvikerima, nikako da shvati zašto je potrebno da uvlači u svoje priznanje i druge ljude, koje i ne poznaje, no Fedjukin je već našao načina da ga uveri: posle dugog opiranja, stari je Titelhajm,
rešen da umre časnom smrću, čuo iz susedne sobe užasne krike u kojima je prepoznao glas svoje kćeri-jedinice. Uz obećanja da će joj biti život pošteđen, pristao je na sve Fedjukinove uslove i potpisao zapisnik i ne pročitavši ga. (Trebalo je da prođu godine da izađe na videlo istina o Titelhajmo-vima: starac je u jednom tranzitnom logoru doznao skoro slučajno, od neke logorašice imenom Gin-zburg, da mu je kći ubijena u zatvorskom podrumu još tokom trajanja njegove istrage.) Sredinom maja dolazi do suočenja između ove dvojice i Novskog. Novskom se čini da Paresijan zaudara na votku; zapetljavajući jezikom, na lošem ruskom, sručuje mu u lice fantastične pojedinosti o njihovoj dugogodišnjoj saradnji. Novski shvata po iskrenom besu Paresijana da je Fedjukin u svojoj umetnosti da se iscedi priznanje postigao u slučaju Paresijana onaj idealni nivo saradnje koji je cilj i svrha svake valjane istrage: Paresijan je, bez sumnje zahvaljujući stvaralačkom geniju Fedjukina, prihvatio uslovnosti kao živu realnost, stvarniju od magle fakata, i te uslovnosti obojio emotivno: kajanjem i mržnjom. Titelhajm, odsutan duhom, sa pogledom okrenutim ka nekom dalekom, mrtvom svetu, ne može da se seti pojedinosti koje je izneo u potpisanom zapisniku i Fedjukin mora da ga strogo podseća na pravila dobrog ponašanja; Titelhajm se polako priseća iznosa, navodi cifre, mesta i datume. Novski oseća da mu izmiče i poslednja šansa za spasenje i da mu je Fedjukin pripremio najnečasniju od svih smrti: umreće kao razbojnik koji je prodao svoju dušu, kao Juda, za trideset srebrnjaka. (Ostaće međutim po svoj prilici zauvek tajna da li je ovo bio samo deo smišljenog plana Fedjukina, kako bi zadobio iskrenu saradnju Novskog, ili je do ponovne promene optužnice došlo zaslugom onog koji nije želeo da umre nečasnom smrću.)
Te večeri posle suočenja, Novski ponovo pokušava da izvrši samoubistvo i time spasi deo legende. Budno oko i pseći sluh stražara otkrivaju međutim neke sumnjive zvuke, valjda po uzdahu olakšanja koji dopire iz ćelije umirućeg: sa pokidanim venama odvode Novskog u bolničku ćeliju gde on uporno trga zavoje i gde moraju da ga hrane veslački. (I to je sledeći korak ka konačnoj likvidaciji Novskog.) Pred tolikom tvrdoglavošću Fedjukin popušta i imenuje Novskog (na osnovu ranije optužnice) za vodu zavereničke grupe. Suočen ponaosob sa svakim članom budućeg saboterskog jezgra, koje se formira pod rukovodstvom Fedjukina, Novski, gledajući u prazno mrtvim, astigmatičnim očima, prepoznaje u nekim preplašenim i nepoznatim ljudima one sa kojima je »kovao smele planove o dizanju u vazduh postrojenja od vitalnog značaja za vojnu industriju«. Pri tom dodaje izvesne detalje iz napamet naučenog teksta scenarija. Fedjukin, koji otkriva najzad u Novskom korisnog i veštog saradnika, prepušta njegovoj sopstvenoj inteligenciji da izgladi neke protivurečnosti i neslaganja koja se javljaju u kom-plikovanom scenariju optužnice. (Pri tom Novski koristi svoje dugogodišnje iskustvo stečeno u carskim robijašnicama i u borbi sa opreznim prokurato-rima.) Mirni tok ove saradnje doveden je u pitanje samo jedan jedini put, krajem maja, kada je Novski suočen sa nekim Rabinovičem. I. I. Rabinovič je bio Novskom nekom vrstom duhovnog mentora, još 12 najranijih pavlogradskih dana, čovek koji je u svojstvu inženjera i stručnjaka otkrio talenat Nov-skog i uveo ga u tajne spravljanja eksploziva. U neredovnim ali stoga ne manje briljantnim studijama Novskog uloga Isaka Rabinoviča bila je višestruka: on ne samo da ga je snabdevao savetima i stručnom (tehničkom) literaturom nego ga je nejednom spašavao svojom intervencijom i svojim ugledom, kao i
visokim kaucijama koje je polagao kod prokuratora za mladog Novskog. (Pakleni učinak nekih eksplozija koje su potresale Petrograd oko 1910, izazvale su izgleda opravdane sumnje starog Rabinoviča i neko ga vreme udaljiše od njegovog isuviše talentovanog učenika.) Za mnoge usluge koje mu je učinio, kao i iz iskrenog poštovanja koje je gajio prema njemu, Novski je uspeo da mu se oduži u danima građanskog rata: izvukao ga je iz ruku revnosnih čekista koji su u Rabinoviču videli potencijalnog atentatora i gajili duboko nepoverenje prema njegovom poznavanju tajne eksploziva. Ali čini se da je veza između Novskog i Rabinoviča bila pre svega afektivne prirode: stara priča o idealizovanom ocu i o otkriću svojih potajnih sanja u ličnosti nekog mladog čoveka u kome pronalazimo svoje sopstvene crte. Novski odbija da potpiše deo optužnice koji se odnosi na Rabinoviča. (Međutim prisustvo Rabinoviča u optužnici bilo je za istragu od prvorazrednog značaja s obzirom na njegov profil: fi poreklo, rasa, sredina.) Fedjukin tada pribegava poslednjem sredstvu: vadi iz fijoke stola predmet sa priznanjem Paresijana i Titelhajma, predmet koji je u međuvremenu obogaćen novim detaljima i priznanjima još trojice učesnika onog što se nazivalo velikom pljačkom državnog novca: sva trojica imenuju Novskog kao inspiratora i daju pojedinosti o njegovom karakteru, gde se njegov revolucionarni elan svodi na beskrupuloznu strast za novcem i bogaćenjem, a njegova se legendarna askeza prikazuje kao komična maska i lukavstvo; neka se svedočenja dotiču ranih pariških i petrogradskih dana Novskog, sa jasnim aluzijama na mondenski život mladog revolucionara koji je svoje famozne šešire i crvene prsluke kupovao bez sumnje novcem dobijenim iz dubokih fondova Ohrane. Novski shvata da nema izbora. U zamenu za protivuslugu Fedjukina, potpisuje priznanje da je profesor Rabinovič sarađivao s
njim na spravljanju eksploziva; pojedinosti o vrsti šrapnela i detonatora, o razornoj moći baruta, dinamita, kerozina i trinitrotoluola, o načinu i mestu spravljanja paklenih mašina i njihovoj destruktivnoj moći u određenim uslovima, Novski diktira sam u zapisnik; za protivuslugu, Fedjukin spaljuje u velikoj gvozdenoj peći u kancelariji, naočigled Novskog, kompromitujući predmet (sada već nepotreban) o grupi pljačkaša i špekulanata. Suđenje saboterskom jezgru od dvadeset članova održano je, iza zatvorenih vrata, sredinom aprila. Po svedočenju izvesnog Snasereva, Novski je, uprkos povremenoj odsutnosti duha, govorio sa strašću koju je ovaj pripisivao visokoj temperaturi; »to je bio njegov najbolji politički govor za koji znam«, dodaje on ne bez zlobe (praveći jasnu aluziju na one lažne glasine po kojima je Novski bio loš govornik: prvi, preuranjeni predznak koji je vodio ka rušenju mita zvanog Novski). Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa (Kaurin) odaje mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi kojoj je bio podvrgnut tokom dugih meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje oštroumnosti »koja nas je sve zakopala«. — »To je nekad bio hitar čovek, pokretljivih i živih očiju, a sada je vukao noge i bio je upalih obraza, dubokih očnih duplji i izgledao je povremeno sasvim odsutan; ličio je na fantoma, ali ne na sopstvenog. Ne bar sve dotle dok nije progovorio; tada je ponovo bio đavo a ne čovek.« Treba međutim priznati da su ulogu Novskog u ovom procesu dobrim delom predodredili tredjunioni i emigrantska štampa, tvrdnjom da se u ličnosti ovog procesa kriju provokatori koji nemaju nikakve veze sa revolucionarima; Novski je dakle ubitačnu snagu svoje rečitosti usmerio u tom pravcu, pokušavajući, u nastupu iskrenog besa, da pobije one argumente menjševika i tredjuniona koji bi mogli da svedu njegovu biografiju i njegov kraj upravo na ono od čega se
najviše pobojavao i zbog čega je tokom ovih meseci vodio krvavu borbu na život i smrt. Državni tužilac, V. N. Kričenko, majstor visokih dela, zatražio je za petoricu prvooptuženih najtežu kaznu, ali, na opšte čuđenje, kako kaže Kaurin, nije u svojoj završnoj reci »vukao Novskog po blatu«. (Sklon sam da poverujem da je uloga Novskog u ovom procesu bila kupljena po tu cenu.) Na izvestan način odao je čak priznanje njegovoj ličnosti koja je sačuvala dokraja svoj integritet, uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrena saradnja sa istragom), i nazvao ga je čak »starim revolucionarom«, naglasivši da je Novski bio oduvek fanatikom svojih ideja i uverenja koje je u jednom odsudnom trenutku stavio u službu kontrarevolucije i međunarodne buržoaske za vere; Kričenko je pokušavao da nade naučno objašnjenje te moralne devijacije i otkrio ju je u sitnoburžoaskom poreklu prvooptuženog i u pogubnim uticajima njegovih čestih boravaka na Zapadu gde se više interesovao za književne tričarije nego za politiku. Stari je Rabinovič ispričao pred smrt doktoru Taubeu u kolimskoj bolnici, gde je ležao bolestan od skorbuta i poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku sudnice posle završenog procesa. »Borise Davidoviču«, rekao mu je, »bojim se da ste sišli s uma. Sve ćete nas ukopati svojim pledoajeom.« Novski mu je odgovorio sa čudnim izrazom lica koji je ličio na senke nekog osmeha: »Isak Ilič, vi biste morali poznavati običaje pri jevrejskoj sahrani: u trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge da bi ga odneli na groblje, jedar se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom, zovne ga i po imenu i kaže mu glasno: Znaj da si mrtav!« Onda je na trenutak zastao i dodao: »Odličan običaj!« U znak zahvalnosti, i valjda uveren da je izvukao iz smrti što živ čovek izvući može, Novski u svojoj završnoj reći ponavlja da su njegovi zločini zaslužili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino
pravednu, da odluku tužioca ne smatra niukoliko preteranom i da neće uložiti žalbu da mu se poštedi život. Pošto je izbegao pokretni čvor sramnih vešala, smrt pod puščanim plotunima smatrao je srećnim završetkom i dostojnim krajem; mora da je osećao, i izvan ovog moralnog konteksta, da neka viša pravednost zahte-va da mu dođu glave čelik i olovo. Ali nisu ga ubili (teže je izgleda izabrati smrt nego život): kazna mu je preinačena i, posle godinu dana provedenih na crnom hlebu, ponovno je krenuo tegobnim putem izgnanstva. Početkom 1934, pod imenom Dolski, onim istim koje je nosio u vreme svog poslednjeg, carskog tamnovanja, nalazimo ga u tek kolonizovanom Turgaju. (Ne bi trebalo međutim u ovoj promeni imena tražiti poruku za budućnost, znak prkosa i izazova: Novski je, čini se, bio rukovođen pre svega praktičnim razlozima: izvesna njegova lična dokumenta glasila su još uvek na to ime.) Iste godine dobija dozvolu vlasti da se nastani u još zabitijem Aktubinsku, gde okružen nepoverlji-vim kolonistima radi na nekom poljoprivrednom imanju koje gaji šećernu repu. Decembra meseca njegova sestra dobija odobrenje da ga poseti i zatiče ga bolesnog: Novski se žali na bolove u bubrezima. U to vreme on već ima nameštene vilice sa zubima od neoksidirajućeg čelika. (Da li su mu zubi polomljeni prilikom istrage, kako tvrdi doktor Taube, teško je reći.) Novski odbija njen zahtev da mu pokuša izdejstvovati kod vlasti dozvolu za preseljenje u Moskvu: nije želeo da pogleda svetu u oči. »Očekivao je smrt u rane jutarnje sate«, beleži ona, »koji su se poklapali sa njegovim hapšenjem: tada bi se skamenio, zastaklio očima i gledao prema vratima koja nije, međutim, zaključavao. Kada bi prošlo tri sata, uzimao je gitaru u ruke i pevao tiho neke sasvim nerazumljive pesme. Imao je zvučne halucinacije i pričinjavali bi mu se glasovi i koraci u hodniku.« (Tih se godina u Moskvi prepričavala sledeća anegdota: »Šta nam radi
Novski? — Pije čaj sa džemom od ribizli i svira na gitari Internacionalu. - Ali sa sordinom«, dodaje na to neki zlobnik.) Poznato je da je Novski tokom strašne zime 1937. ponovo uhapšen i odveden u nepoznatom pravcu. Sledeće godine otkrivamo mu tragove na dalekoj Insulmi. Poslednje pismo pisano njegovom rukom nosi pečat Kema u blizini Solovjejskih otoka. Nastavak i kraj povesti o Novskom potiče od Karla Fridrihoviča (koji ga omaškom naziva Podolski, umesto Dolski); mesto događaja: daleki ledeni Sever, Norilsk. Novski nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv način, po svoj prilici za vreme jedne od onih strašnih oluja kada su stražari na tomjevima, oružje i nemački ovčari jednako bespomoćni. Sačekavši da se smiri purga, kreću potrage za beguncem, prepuštajući se krvoločnom instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim barakama uzalud očekuju zapovest napolje!; tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica, tegleći premorene hajkače po dubokim snežnim nanosima. Četvrtog dana neki stražar ga otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu: begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnoće, od vrućine, od kazne i od kajanja. Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata posle podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za zube.
Krajem juna 1956, londonski Tajms, koji po staroj dobroj engleskoj tradiciji izgleda još uvek veruje u duhove, objavio je da je Novski viđen u Moskvi, u blizini kremaljskih zidina. Očevici su ga prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je prenela sva zapadna buržoaska štampa, željna spletki i senzacija.
