Kako Čitati Sveto Pismo Stari Zavet

KAKO ČITATI SVETO PISMO STARI ZAVET

Aleksandar Ninković

KAKO ČITATI SVETO PISMO STARI ZAVET

Beogradska Nadbiskupija

Aleksandar Ninković KAKO ČITATI SVETO PISMO STARI ZAVET Biblioteka „Treći milenijum” Izdavač Beogradska nadbiskupija, Svetozara Markovića 20, Beograd

Urednik izdanja mons mr Stanislav Hočevar Recezent Prof. dr. Pero Vidović, DI Lektura i korektura Maksim Santini Dizajn i tehnička obrada Kristóf Maucha Grafičko rešenje korica Studio Leonoff

Štampa Euro Dream Tiraž 1000 primeraka

Ovu knjigu posvećujem uspomeni na mog duhovnog oca, u Gospodu usnuloga, p. Marka Kurolta, koji mi je dao Sveto pismo u ruke i njime mi zapalio srce.

Извор: локална база података COBISS.SR/NBS CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-242-277/-278 НИНКОВИЋ, Александар, 1963Kako čitati Sveto pismo : Stari zavet / Aleksandar Ninković. - Beograd : Beogradska nadbiskupija, 2017 (Nova Pazova : Euro dream). - 228 str. : tabele ; 25 cm. (Biblioteka Treći milenijum / Beogradska nadbiskupija) Tiraž 1.000. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Registri. - Bibliografija: str. 219-224. ISBN 978-86-89179-15-6 a) Свето писмо. Стари завет - Тумачења COBISS.SR-ID 233759500

UVOD

Cilj ove knjige je da pokažemo da je Reč Božja živa i da je i danas, po Crkvi, upućena svakome od nas. Jednako važno je i to što želimo da pokažemo kako, rekli bismo čak i lako, Biblija i njene poruke mogu da se primene i usvoje i kao način svakodnevnog života. Naravno, neko će možda primetiti – kad je tako lako, zašto po svetu ima toliko zla, toliko mržnje, toliko greha? To je opet samo znak da mi ljudi zatvaranjem kanala milosti, blagodati koju nam Bog stalno i bez prestanka šalje, zapravo sprečavamo Boga da nam pomogne. Nije teško naučiti voziti bicikl, ali ako se bojimo, ako ne želimo da sednemo na njega – nećemo to nikad ni naučiti. Možda poređenje nije baš najbolje, ali veoma je blizu suštini stvari. Ako ne želimo da istražimo šta to Bog hoće od nas, koju nam pomoć daje i šta se od nas traži, nikad nećemo sebi omogućiti ni da se uverimo da je posle toga i ovozemaljski život lakši – ili da je barem lakše podneti ga i razumeti. Bog ne nudi laka rešenja i ne postoji čarobni štapić kojim bismo rešili sve probleme, ali Bog nudi silu kojom pobeđujemo teškoće na putu ka večnom životu – a ta sila je ono što nam u neophodnim životnim iskušenjima i mukama daje snagu da idemo dalje. Crkveni oci su govorili – bez iskušenja nema ni spasenja; strpljen-spašen, i to nije bilo slučajno. Praroditeljskim padom načinili smo sebe takvima da nam je sad potrebno poprilično borbe, na prvom mestu sa samima sobom, da bismo prihvatili spasenje koje nam se nudi. Lečenje katkad uključuje i veći bol od onog izazvanog samom bolešću, ali taj bol je koristan, isceliteljski – a tako je i s našim životima ako želimo da idemo za Isusom. Ali ići za Isusom nikad nije usamljenički marš. Tu su armije svetaca, a tu je i Crkva na zemlji – a pre svega tu je sam Bog koji nam po svojoj Objavi saopštava kako taj marš preći na najsigurniji, pa i najlakši način.

8

Da bismo to uputstvo upoznali, da bismo ga prihvatili, treba da poznajemo Objavu. Nju dobijamo po Crkvi koja je i dobila Objavu od Boga. Jedan vid te objave je zapisan i to je Biblija o kojoj ćemo ovde i govoriti. Plan je da čitaoca upoznamo s celom Biblijom, ali ne onoliko podrobno koliko bi to sigurno trebalo učiniti. Ovaj kurs je više kao mali putokaz kuda bi trebalo da se upute oni koji žele da se podrobnije bave Božjom Rečju. Navešćemo i dostupnu literaturu, a i onu teže dostupnu, koja je, kako bi stručnjaci rekli, referentna, koja može da pomogne zainteresovanima da dublje proniknu u Božju Reč, i preko granice onoga što ova knjiga zbog svoje prirode i prostora može da ponudi. Biblija je posebno važna i zbog svog ekumenskog značaja – ona je zajednička svim hrišćanima i kao takva predstavlja čvrst temelj na kojem ponovo može da se izgradi jedinstvo. Pri pisanju ove knjige trudio sam se da istaknem upravo tu dimenziju. Na kraju, kao i na početku ovog uvoda, još jednom ističem da svako istraživanje Božje Reči za svoj krajnji cilj mora da ima praktičnu primenu Božje poruke u našem svakodnevnom životu – molitvom i razmišljanjem o istraženom. Neka Presveta Bogorodica blagoslovi i ovaj naš rad i sve vas koji se njime koristite.

1. ŽIVI BOG U ŽIVOJ REČI Šta je Biblija i kako je nastala

1.1. Uvod Hrišćanstvo nije religija knjige, ono je vera u Isusa Vaskrslog i živog! To je stara, ali ponekad zaboravljana istina. I pored toga što Crkva od svojih početaka uči da se Božja objava nalazi u Svetoj predaji i u Svetom pismu, nekako je, sasvim razumljivo, zbog prirode Pisma1 ono izbilo u prvi plan pa je i odnos prema tvrdnji izrečenoj u prvoj rečenici umnogome zavisio i od odnosa prema Svetom pismu, to jest Bibliji. Uvek je, naime, u hrišćanstvu Isus bio na prvom mestu kao sama Reč Božja,2 ali kad se smatralo da je Njegova poruka prvenstveno u Svetom pismu, tada je Biblija zauzimala mesto koje je nepravedno zapostavljalo Svetu predaju,3 a kada se smatralo da je Sveta predaja važnija, onda je zapisana Božja Reč bivala gurnuta u stranu.4 Bivala su i vremena kada se smatralo da su i Predaja i Pismo jednako važni, pa je Pismo ipak ostajalo u senci i podalje od vernika laika.5 Početkom XX veka na Zapadu, posebno u Katoličkoj Crkvi, 1)     Zapisano je na trajnom materijalu i definisano šta spada u Pismo, o čemu ćemo kasnije govoriti, drugim rečima – opipljivo je, za razliku od Predaje koja nije baš tako lako „uhvatljiva“. 2)     Kao što stoji u prologu Ivanovom evanđelju: „U početku bijaše Riječ i Riječ bijaše u Boga i Riječ bijaše Bog“ (Iv 1, 1). 3)     To je upravo ono što se desilo u protestantizmu kada je, posebno na početku reformacije, Biblija uzeta kao jedini izvor Predaje, što se ogledalo u paroli pokreta sola scriptura – samo pismo. 4)     To je bio slučaj posebno u vreme borbe protiv reformacije, kada se u Crkvi smatralo da je individualno čitanje Biblije neka vrsta prihvatanja stavova reformacije. Sa druge strane, posebno na Zapadu, nastankom devotio moderna i polaganim zamenjivanjem lectio divina s duhovnim čitanjem, o čemu će kasnije biti reči, Biblija je opet gurana u stranu, doduše kao veoma važno štivo, ali ne i preporučivo za široke mase neupućenih, dok su njeno mesto zauzimale duhovne knjige koje su prepričavale ili tumačile samo Sveto pismo. 5)     Kod katolika je Đulio Negrone (1553–1625), isusovac rodom iz Đenove, autor mnogih istorijskih i duhovnih spisa, to izrazio ovako: Biblija predstavlja izvor, crkvena Predaja reku, a hrišćanski pisci potočić. Činjenica je da hrišćani, a pre svega monasi tog vremena, a i posle njega,

10

došlo je do značajnih promena, na prvom mestu u odnosu na naučno proučavanje Biblije, koje je od vremena reformacije bilo strogo kontrolisano – od tada je katoličkim egzegetama data potpuna sloboda. Taj novi zamah proučavanja istakao je dragocenu ulogu Svetog pisma u životu Crkve, zajedno i u skladu sa Svetom predajom, kao dêla jedinstvene Božje objave, pokazujući da je autentičan hrišćanski život nemoguć bez svakodnevnog kontakta sa Svetim pismom kroz čitanje, meditaciju i molitvu. Zašto je Sveto pismo – Biblija toliko važna za naš hrišćanski život? Sveti Jeronim kaže da ko ne poznaje Pisma, ne poznaje Hrista – i to je zaista velika istina, jer upravo je ta Reč ona sila koja nas menja, koja nas leči i preobražava.6 U dogmatskoj konstituciji Dei Verbum, 2,7 stoji: „Po toj nam objavi najskrivenija istina i o Bogu i o čovjekovu spasenju sviće u Kristu, koji je ujedno posrednik i punina svekolike objave.“ On „ne samo da donosi istinu, On je Istina“.8. On je u isto vreme i glasnik i poruka, onaj koji Objavljuje i objava; Onaj koji objavljuje i kome treba verovati, i lična objavljena Istina u koju treba verovati. Čitajući i proučavajući Sveto pismo mi tako ne samo što tragamo za Isusovim učenjem, nego tragamo za samim Isusom. Usvajajući reči Svetog pisma mi ne samo što pokušavamo da se složimo s Božjom voljom – mi se stapamo sa samim Bogom, postajemo jedno jer su upravo te reči koje čitamo, koje meditiramo i koje molimo – koje postaju deo nas – sâm Bog. Čitajući Sveto pismo susrećemo se sa živim Isusom koji je tu, baš ispred nas, u rečima knjige koju držimo u ruci.

do Božje Reči pokušavaju da dođu ne više direktno (preko Svetog pisma), nego čitajući duhovne pisce. 6) Vincenzo Paglia, La Bibbia ridona il cuore, Leonardo International 2005. 7) Dogmatska konstitucija o Božjoj Objavi, iako je dokument Drugog vatikanskog sabora Katoličke Crkve, odslikava učenje i istočnog i zapadnog hrišćanstva, ako ništa drugo a ono bar u velikoj meri. Ovde citiramo dokumente Drugog vatikanskog sabora jer su oni, kao i neki prethodni, uticali na razvoj biblijske nauke ne samo kod katolika, nego i kod pravoslavaca i ostalih hrišćana. Naučni pristup, koji je nekim prethodnim dokumentima pokrenut a Drugim vatikanskim saborom posebno podržan, doprineo je da naučno proučavanje uopšte, pa u velikoj meri i duhovni pristup tekstu Biblije, bude konfesionalno „neutralno“, u takvoj meri da se danas veoma često pojavljuju i zajednički prevodi Biblije na mnoge jezike, koje prihvataju svi hrišćani jedne teritorije ili jezika. 8) Mario Masini, La Lectio Divina, Teologia, spiritualità, metodo, Milano, 2002.

11

Pri čitanju Biblije stupamo takođe i u bliski kontakt sa Svetim Trojstvom zbog same prirode Objave: Bog Otac po Svetom Duhu objavljuje Isusa, a mi kojima i zbog kojih je data Objava, opet po Svetom Duhu, vođeni Isusom dolazimo do Oca. Jer „mi tražimo Boga čitanjem Njegove Reči, a Bog nas traži svojom Rečju koja osvetljava um i žari nam srce.“9 Važnu ulogu u otkrivanju Božje volje čitanjem Biblije ima i Duh Sveti, jer On je onaj Branitelj koji nam je obećan i koji će nas „poučavati u Istini“.10 Božja Reč je i deo liturgije Crkve. „Crkva je uvek poštovala Božju Reč kao i samo Gospodinovo Telo“11 i zato u svetoj liturgiji Crkva neprestano pruža vernicima hleb života, i sa stola Reči Božje kao i sa stola Tela Hristovog,12 pokazujući da je to jedan jedini Hrist koji se daruje i koji nas hrani. Bog je taj koji nam po sakramentima, Svetim tajnama, po Crkvi, šalje Duha Svetog da u nama deluje,13 tako da su oni koji zaista i žive svoju posvećenost, žive istinskim hrišćanskim životom u skladu i u zajednici sa Crkvom Božjom, samim tim već u prilici da čitajući Božju Reč, moleći se i razmišljajući o njoj, sve dublje ulaze u Božje poruke date svakome od nas, a te poruke nisu ništa drugo do „uputstvo za život“, putokaz kako prihvatiti i kako ući u večni život, živeći ovaj svoj, konkretni, svakodnevni život. Ta poruka ukazuje kako rešavati svakodnevne, i male i velike životne probleme na putu ka Večnom životu. Biblija nije knjiga „za policu“, ona nije književni „istorijski spomenik“ – ona je živa Reč Božja koja govori samo onima koji žele da je čuju – i njima otkriva koliko je „savremena“, koliko je primenjiva u svakom trenutku naših života i – kolika je pomoć.

9)     Mario Masini, nap. 7. 10)     Branitelj – Duh Sveti, koga će Otac poslati u moje ime, poučavat će vas o svemu i dozivati vam u pamet sve što vam ja rekoh (Iv 14, 26). 11)     Dei Verbum, 21 12)     Ibid. 13)     A Bog je onaj koji nas zajedno s vama utvrđuje za Krista; On nas i pomaza, On nas i zapečati i u srca naša dade zalog – Duha (2 Kor 1, 21–22).

12

1.2. Šta je Biblija? Na početku treba odmah reći – Biblija nije knjiga – ona je biblioteka knjiga. S obzirom na to da su mnoge knjige Starog zaveta vekovima prenošene usmeno, vreme koje je proteklo od stvaranje prve nastale knjige do poslednje u Bibliji bilo bi oko 1500 godina, a ako se uzme u obzir da su neke predaje Starog zaveta toliko stare da idu i do početka ljudskog sećanja – to razdoblje bilo bi i daleko duže. Neke od predaja koje su „ušle“ u sastav Mojsijevih knjiga potiču iz XIII veka pre Hrista, a ima i starijih. Među najmlađe knjige SZ-a14 spadaju Prva makabejska, Judita i Knjiga Mudrosti. Najraniji spisi Novog zaveta (NZ)15 su poslanice Solunjanima, nastale negde oko 51. godine posle Hrista, poslednji spis je Ivanovo evanđelje koje se datira negde pred kraj prvog veka. Ovim pitanjima podrobnije ćemo se baviti kasnije. Iako postoji jedinstvo poruke, jedinstveno učenje i jedna Božja volja u Objavi koja je zapisana u Bibliji, uzimajući u obzir ovo gore navedeno ipak moramo da ukažemo na jedan od najvećih problema onih koji s reše da prvi put pročitaju celu Bibliju – a to je očekivanje da, kao i u svakoj knjizi, nađu neposrednu i očiglednu vezu od prve do poslednje stranice. Veze između određenih biblijskih grupa knjiga, naravno, postoje. Čak nekoliko uzastopnih knjiga može tako i da se čita – posebno istorijske knjige SZ-a, Petoknjižje s Jošuom, Luka s Delima apostolskim (za koja se i pretpostavlja da su i nastala kao jedna jedina knjiga) – ipak, iako je moguć, takav način čitanja nije najpraktičniji, a ponekad može i da obeshrabri čitaoca, posebno ako nema mnogo predznanja o samoj Bibliji. Kada smo saznali šta je Biblija, da vidimo odakle joj ime. Ta knjiga se naziva i Sveto pismo, Pismo, Svete knjige, Božja reč, ali ipak najčešće koristimo reč Biblija. Na mediteranskoj obali, tridesetak kilometara severno od današnjeg Bejruta, nalazi se luka poznata po svom današnjem imenu Jubal, koja je i Feničanima bila jedna od glavnih luka davno pre 14)     Ovako ćemo ubuduće u tekstu označavati Stari zavet. 15)     Ovako ćemo u daljem tekstu označavati Novi zavet.

13

nastanka Tira i Sidona, a u to vreme zvala se Gebal.16 Ona je najstarija luka sa tih prostora koja se pominje u spisima egipatskog Starog carstva. Luka Gebal je inače u tadašnjem svetu bila posebno poznata po izvozu papirusa za pisanje, koji se koristio za sastavljanje ugovora, računa i verskih knjiga. Grci su luku nazvali Byblos, što dolazi od grčkog izgovaranja imena Gebhal,17 a pošto je celokupno snabdevanje papirusa za Grčku išlo iz te luke, vremenom je njeno ime u grčkom obliku postalo sinonim prvo za materijal na kojem se piše, a kasnije i za knjigu. Tako je naziv Biblija došao i do nas, doduše ne preko grčkog jezika nego preko latinskog. Latinski je od grčke imenice srednjeg roda u množini – „biblija“, što je značilo „knjižice“, napravio imenicu ženskog roda u jednini – Biblija – sa značenjem – Knjiga. Naša, hrišćanska Biblija deli se na dve celine: Stari i Novi zavet. Sama reč zavet – testament je latinski približni prevod grčke reči diathēkē, koja znači ugovor ili savez, a koja je, opet, prevod hebrejske reči berith koja označava savez Boga s Izraelom. Stari zavet sastoji se od jevrejskih svetih spisa koje smo i mi hrišćani preuzeli uz nekoliko dodatnih18 knjiga. Te dodatne knjige danas predstavljaju razliku između kanona19 Katoličke i pravoslavnih Crkava, sa jedne strane, i protestantskih zajednica sa druge. Razlika je nastala na sledeći način: izvorno, svi zapisani tekstovi jevrejskih svetih spisa nastali su na hebrejskom i aramejskom jeziku. Prvi prevod tih spisa načinjen je u Aleksandriji za tamošnje Jevreje koji su tamo živeli još od samog osnivanja grada 331. godine pre Hrista. 16)     U SZ-u u Jošuinoj knjizi (Knjizi Isusa Navina) pominje se kao teritorija koja je još ostala neosvojena posle smrti Jošue: „Onda zemlja Giblijaca i sav Libanon prema istoku, od Baal Gada u podnožju gore Hermona do Lebo Hamata“ (Jš 13, 5). Tragovi se takođe mogu naći i u 1 Kr 5, 18, gde se pominju stanovnici Gebala kao vrsni kamenoresci, a kod Ezekiela 27, 9 kao odlični brodograditelji. Takođe u Ps 83, 8 pominje se Gebal za koji stručnjaci smatraju da se radi upravo o toj staroj luci. 17)     Nije redak slučaj da se pri prelasku imenâ, posebno naziva naselja, reka, planina i sličnog, iz jednog jezika u drugi, ime promeni toliko da ostane samo zvučna sličnost. Recimo, u Italiji blizu Trsta postoji mesto koje se zove Re di Puglia (Re di Pulja – što bi značilo Kralj Pulje, što baš i nema nekog smisla, jer tamo nije bilo nikakvog kralja). Ime dolazi od slovenačkog imena Sredi Polja, koje su očigledno Italijani tako čuli i shvatili na način kako ga danas izgovaraju. 18)     Naravno, i te dodatne knjige nastale su među Jevrejima, ali razlikuju se po tome što su neke nastale na grčkom, a neke su opstale samo u grčkom prevodu. O tome više govorimo u tekstu koji sledi. 19)     Kanon je spisak knjiga koje su od strane Crkve prihvaćene kao Bogom nadahnute. O kanonu podrobnije u narednim temama.

14

Posle dve-tri generacije tamošnji Jevreji već su zaboravili svoj jezik i nastala je potreba da se Sveti spisi prevedu na jezik koji su tamo i koristili, a to je bio grčki. Prvo je nastao prevod Petoknjižja, prvih pet knjiga Biblije, negde oko 200. godine, a u sledećem veku prevedene su i ostale. Legenda kaže da su se za taj posao okupila 72. učenjaka koji su, svaki posebno, preveli sve spise, a kada su posle završenog posla uporedili prevode videlo se da su svi bili istovetni. Od te legende je taj grčki prevod i dobio svoje ime – Septuaginta – od grčkog broja 70 i odnosi se na prevod sedamdesetorice, a u stručnoj literaturi označava se rimskim brojem LXX. Taj prevod je, pored knjiga koje su izvorno nastale na hebrejskom i aramejskom, uključio i knjige koje su izvorno nastale na grčkom, kao i neke koje su možda i nastale na dva originalna jezika, ali su ušle u LXX samo u grčkom prevodu. LXX ima u sebi i nekoliko knjiga za koje postoje tzv. „izvornici“,20 ali koje imaju i „dodatke“ sačuvane samo na grčkom. Upravo taj prevod bio je i prva hrišćanska Biblija, pre nego što su spisi NZ-a počeli da se smatraju svetima, što se desilo postepeno i tek od sredine drugog veka, iako su čuvani u lokalnim zajednicama od trenutka kad su dobijeni. Padom Jerusalima i rušenjem Hrama 70. godine posle Hrista, Jevreji su ostali bez Hrama kao svog verskog središta i bilo je potrebno potpuno reorganizovati religijski život. Rabi Johanan je od cara Vespazijana dobio dozvolu da osnuje akademiju u Jamniji, u Palestini, gde su se od tog vremena okupljali rabini, učitelji i raspravljali o Svetim spisima. Po teoriji koja nije potvrđena – a moglo bi se reći ni sigurno dokaziva – 90-ih godina okupilo se više rabina i tu je unekoliko utvrđen kanon jevrejskih Svetih spisa. Na tom saboru raspravljalo se o tome koje knjige ulaze u kanon, koji tekstovi, a doneta je i odluka o izbacivanju iz sinagoga svih Jevreja koji su prihvatali hrišćanstvo. Kao što smo rekli, istorija baš ne govori u prilog tome da je do takvog skupa zaista došlo, iako se ta teorija široko pominje. Ono što je sigurno jeste to da je tokom vremena kanon ipak bio donesen i da je sadržavao ne samo popise knjiga koje su smatrane svetima, nego i koji tekstovi ulaze u kanon, a takođe je činjenica da je hrišćanska upotreba LXX-a kao svog 20)     Izvornici, ili izvorni tekstovi ne u smislu autografa – originalnih spisa, nego prepisa na originalnom jeziku – hebrejskom ili aramejskom.

15

svetog spisa sigurno odigrala ulogu u formiranju kanona jevrejskih spisa, posebno zato što su fariseji, pomoću kojih je jevrejska religija i preživela razaranje Hrama i izgon naroda, želeli da uklone svaku mogućnost da i hrišćane neko shvati kao pravoverne Jevreje, pa da tako daju „legitimitet“ hrišćanima protiv kojih su se već žestoko borili talmudskim tekstovima. Na taj način nastao je kanon jevrejskih spisa koji je sadržavao samo knjige koje su postojale na hebrejskom i aramejskom, a izbačeni su i delovi prihvaćenih knjiga koji su postojali samo na grčkom. To je posle Luterove reformacije postao i prihvaćeni SZ protestantskih zajednica. Koje knjige pripadaju kanonu SZ-a? Hebreji su te knjige delili na tri grupe: Zakon (Torah), Proroci (Nebim) i Spisi (Ketuvim). Od početnih slova tih triju reči nastao je i naziv hebrejske Biblije – Tanaka. Pod Zakon spada Petoknjižje,21 pod Proroke spadaju knjige koje mi svrstavamo pod istorijske, kao što su Jošua, Sudije, Samuel i Kraljevi, kao i većina proroka. Pod Spise spadaju svi ostali spisi, uključujući i Danijela, Nehemiju, Ezru i Letopise. Mi SZ delimo drugačije: na istorijske, poučne i proročke knjige, iako je današnja tendencija da se što više sledi raspored hebrejske Biblije.

21)     Petoknjižje – prvih pet knjiga Biblije, prvih pet Mojsijevih knjiga.

16

Istorijske

Poučne

Proročke

1.Petoknjižje: Postanak; 1. Mojsijeva

1. Job

1. Izaija

2.Izlazak; 2. Mojsijeva

2. Psalmi

2. Jeremija

3.Levitski zakonik; 3. Mojsijeva

3. Mudre izreke

3. Tužaljke

4. Knjiga brojeva; 4. Mojsijeva

4. Propovednik

4. Baruh

5. Ponovljeni zakon; 5 Mojsijeva

5. Pesma nad pesmama

5. Ezekiel

6. Jošua; knjiga Isusa Navina 6. Mudrost 7. Sudije

7. Sirah

6. Daniel22 7. Hošea

8. Ruta

8. Joel

9. 1. i 2. Samuelova

9. Amos

10. 1. i 2. o Kraljevima

10. Obadija

11. 1. i 2. Letopisa

11. Jona

12. Ezra

12. Mihej

13. Nehemija

13. Nahum

14. Tobija

14. Habakuk

15. Judita

15. Sefanija

16. Estera

16. Hagaj

17. 1. i 2. makabejska

17. Zaharija 18. Malahija

22)    Knjige koje su označene debelim italikom su one sačuvane samo na grčkom i ne pripadaju hebrejskom kanonu, kao što se ne nalaze ni u većini protestantskih biblija. Daniel ima delove koji su na grčkom i oni se ne štampaju u tim biblijama.

17

Knjige o kojima smo govorili a koje se ne nalaze u hebrejskom kanonu, u Katoličkoj Crkvi nazivaju se deuterokanonskim i smatraju se svetima – deo su kanona kao i ostale knjige, dok neke protestantske zajednice te iste knjige nazivaju apokrifima23 i smatraju ih u najboljem slučaju pobuđujućim, duhovnim štivom, ne pridajući im značaj svetih knjiga. U nekim pravoslavnim Crkvama kanon dodatno varira jer se negde dodaju i 3. i 4. makabejska uz još neke knjige. Slučaj s kanonom Novog zaveta daleko je jednostavniji. Sve hrišćanske zajednice24 prihvataju isti popis knjiga koji se sastoji od četiri evanđelja, Dela apostolskih, Pavlovih poslanica, Katoličkih ili Sabornih poslanica i Otkrivenja Sv. Ivana. Katolički kanon tako uz 46 knjiga SZ-a i 27 NZ-a broji 73 knjige. 1.3. Nastanak Starog zaveta i Novog zaveta Napisane su čitave biblioteke o ovoj temi, ipak, mi ćemo se dotaći samo nekih osnovnih informacija koje daju sliku nastanka Biblije kakvu danas znamo. Kao što smo već pomenuli, starost predaja koje se nalaze u knjigama SZ-a, posebno u Petoknjižju, zaista je velika. Mitovi25 o stvaranju sveta, potopu, patrijarsima delovi su kolektivnog sećanja narodâ Bliskog istoka koji sežu do duboko u prošlost. Iako su ti mitovi bili i delovi sećanja paganskih naroda, Izabrani narod ih je s vremenom sakupljao i u svetlu iskustva života s jednim Bogom počeo je da ih shvata i tumači u svetlu Objave koju im je taj isti Bog saopštavao. Objava koju je Bog saopštavao po delima koja je činio, ali i po iskustvima koja je saopštavao i pojedincima i celom narodu, kroz celu istoriju brižljivo je čuvana, ponekad preoblikovana 23)     O pravim apokrifima govorićemo u okviru jedne od narednih tema. 24)     Odnosno, velika većina, počevši od Katoličke i Pravoslavne Crkve, a zatim i Crkava i crkvenih zajednica nastalih iz reformacije, prihvata istu listu knjiga NZ-a. 25)     Termin mit, kako se danas često shvata, ne odgovara terminu koji koristimo kao i njegovom prvobitnom značenju. Mit nije izmišljena priča, nego su to stvarni događaji ili iskustva ljudi koji su s vremenom, prenošenjem sa generacije na generaciju, dobijali simbolička značenja koja su na poseban način opisivala i prenosila ta izvorna iskustva – ne istorijski – kako bi očekivali ljudi današnjeg shvatanja.

18

u svetlu novih shvatanja i novih iskustava do trenutka kad su počela da se zapisuju. Ipak, svi koji su učestvovali u procesu prenošenja tih predaja, bilo da su dodavali nešto svoje, bilo da su proveli redakciju tekstova koje su primili, učesnici su i „instrumenti“ Božje objave, makar i ne znajući to.26 Teško je na malom prostoru izneti potpuni proces prenošenja i nastanka Biblije, takođe i zato što je svaka knjiga imala poseban način nastanka, a u nekim knjigama i pojedini delovi imaju svoje sasvim posebne, lične istorije. Ipak, možda bi se moglo navesti nekoliko uobičajenih „shema“ po kojima su nastajale knjige. Za Stari zavet jedan od uobičajenih načina bio bi sledeći: neko je tokom vremena primio objavu od Boga.27 On je, možda, bio narodni pesnik koji je objavu pretočio u priču ili pesmu i na narodnim skupovima plemena pričao je ili pevao drugima. I drugi narodni pesnici čuli su to što je izvodio i sami su ga u svojim plemenima takođe prenosili drugima, ponekad dodavajući nešto da bi po svom ukusu ulepšali to što su izvodili.28 Tako su se javljale različite verzije jedne te iste priče ili pesme29 sve do trenutka kad su bile zapisane. Iako, recimo, za Petoknjižje najstarije tradicije potiču još i pre XIII veka pre Hrista, smatra se da su neke od današnjih formi, posebno iz Knjige Postanka, bile već prilično utvrđene početkom prvog milenijuma pre Hrista. U kasnijim vremenima, kad se uspostavio i kult Jahvea, Boga, nastala je potreba da se različite predaje, različite tradicije ujedine i tako je nastalo Petoknjižje – kombinovanjem različitih izvora koji su često ostavljani jedni iza drugih u istoj knjizi, a ponekad bi bili i pomešani.30

26)     O toj temi ćemo govoriti podrobnije u dêlu o Objavi i inspiraciji. 27)     Recimo to na ovaj način: objava je davana ljudima na mnogo načina – delima Božjim po prirodi, nadahnućem da se smisli kakva priča ili pesma, shvatanjem u svetlu vere nekog događaja u istoriji... 28)     To dodavanje ili „ulepšavanje“ može se svakako povezati s pojmom inspiracije, nadahnuća, a to je jedan od načina kako Bog učestvuje u autorstvu određenog teksta. 29)     Bernard Anderson u svojoj knjizi Živi svet Starog zaveta kaže: „Literatura Petoknjižja u svojoj pisanoj formi sasvim sigurno reflektuje dugačku povest usmenog recitovanja. Postoji analogija s ulogom usmene tradicije, na primer, u recitovanju porodičnih istorija koje su se prenosile sa kolena na koleno kod beduina, ili s ulogom narodnih ’pevača’, posebno guslara u slovenskim društvima.“ Autor je posebno obratio pažnju na guslare sa južnoslovenskih prostora. 30)     Malo podrobnije o tome ćemo govoriti kad na red dođu same knjige SZ-a.

19

Drugi način nastanka, posebno prisutan kod proroka, jeste taj da su prorokovi učenici pamtili i prenosili drugima dela i poruke svog učitelja. Često je to prenošenje bilo veoma pažljivo, tako da se javljaju samo male razlike u tekstovima. Kod hronika, kakve su Knjige Kraljeva, Salomonove knjige i Letopisi, osnove za današnje knjige su dvorske istorije vladara koje su već u ono doba počeli da zapisuju. Iako je od početaka stvaranja kulta Jahvea predaja iz Petoknjižja bila ona osnovna i najsvetija (ploče s Božjim zapovestima), ona svoj puni zamah dobija posle povratka Jevreja iz Vavilonskog izgnanstva (587–400. godine pre Hrista), kada se i zatvara kanon Petoknjižja. Ipak, kanon Svetog pisma SZ-a, kao što smo rekli, svoj konačni oblik dobija tek nakon prvog veka posle Hrista. To u isto vreme znači da su se u jevrejstvu koristile i druge knjige pored onih koje danas smatramo svetima – što se može videti i po korišćenju takvih knjiga u nekim spisima NZ-a (npr. Judinoj poslanici). Nastanak NZ-a kakav danas znamo delimično je sličan nastanku tekstova SZ-a, ali ipak – ako se tako može reći – znatno je jednostavniji, posebno zbog kratkoće vremena koje su određeni spisi „proveli“ u usmenom prenošenju. Kao što su i podeljeni po „grupama“,31 tako mogu da se grupišu i po načinu nastanka. Evanđelja su nastajala tako što su tekstovi bili usmeno prenošeni do trenutka kad su zajednice osetile potrebu da počnu da zapisuju izreke Isusove.32 Kasnije su uz korišćenje tih zbirki nastala i današnja evanđelja. Drugu grupu činile bi poslanice, posebno Pavlove – i to one za koje danas držimo da ih je Pavle zaista i sastavio.33 Budući da su one od samog početka bile zapisane, tu fiksnu formu su i zadržale bez značajnijih promena, osim prepisivačkih grešaka. Sledeću grupu činile bi poslanice koje su sastavili sledbenici škole određenog apostola, čije ime poslanice danas i nose. To su

31)     Postoji nekoliko podela knjiga NZ-a, ovde se misli na podelu: evanđelja s Delima apostolskim, poslanice, Otkrivenje. 32)     Te zbirke izreka današnja biblijska nauka naziva logije. Ti tekstovi su, uz neke dodatne izvore, služili kao osnova za sastavljanje evanđelja. Podrobnije o tome kad budemo obrađivali knjige NZ-a. 33)     Za neke od poslanica smatra se da su ih sastavljali Pavlovi učenici ili sledbenici njegove škole.

20

poruke određenim zajednicama, izrečene u duhu učenja određenog apostola. Ni one nisu značajnije menjale svoj oblik. Iako su već krajem prvog veka posle Hrista sve današnje knjige NZ-a postojale i bile u upotrebi, ipak je nastanak kanona NZ-a trajao duže. Spisi su, kao što smo u početku rekli, bili poštovani i prenošeni od jedne do druge zajednice, ali ne svi i ne svi jednako. Neka evanđelja su, recimo, u nekoj lokalnoj Crkvi bila više cenjena i ponekad isključivo korišćena, a u drugoj zajednici bilo je to neko drugo evanđelje. Neke zajednice su posedovale određenu grupu poslanica, a neke druge opet su imale svoju zbirku. Ipak, već od sredine drugog veka i ti spisi već dobijaju značaj svetih spisa, da bi se sredinom drugog veka, a posebno u četvrtom veku, kanon svetih spisa NZ-a prilično učvrstio. Katolička Crkva je tek na Tridentskom koncilu 1546. godine utvrdila konačnu listu Svetih spisa. Ovde se mora napomenuti još nešto veoma bitno, a to je da smo dosad govorili o kanonu knjiga koje manje-više danas poznajemo. Možda je bolje da kažemo popise imenâ knjiga, ne samih tekstova tih knjiga, jer se iza svake knjige krije još jedan dodatni svet očuvanih rukopisa, nastalih u različita vremena i u različitim zajednicama. Ponekad se ti rukopisi razlikuju jedni od drugih više, ponekad manje – i cela jedna nauka bavi se utvrđivanjem koje verzije tih rukopisa su najbliže onom izvornom, prvom tekstu. Treba takođe reći da se svi proučavaoci ipak slažu da razlike u tekstovima nikad nisu takve da bi dovele u pitanje neko od učenja Crkve, pa opet treba znati da kad danas uzmemo Bibliju u ruke, to je knjiga sastavljena od tekstova koji su, u svakoj knjizi, svakim danom sve bliži izvornim tekstovima – ali takođe i to da prve hrišćanske zajednice nisu imale takvu Bibliju – a to je opet ono što smo rekli u uvodu: znak da nas Duh Sveti uvek sve dublje uvodi u svekoliku istinu.

2. REČ U VREMENU

2.1. Istorija Saveza Na početku smo rekli da ova knjiga želi da pokaže kako je Biblija savremena knjiga,1 pa ipak, naredna tema odmah se osvrće prema istoriji. Često se institucijama koje svoje korene imaju u dalekoj prošlosti prebacuje da su više okrenute prema toj tradiciji nego ka budućnosti. Ovde to nije slučaj. Prvi razlog zašto onaj ko želi da upozna Bibliju mora, bar na elementarnom nivou, da se upozna s istorijom, kulturom, običajima naroda koji je primio Objavu jeste taj što se samo tako može bolje shvatiti Božja poruka.2 Bog je sišao među nas – uzeo ljudsko telo, postao je jedan od nas – u određenom trenutku istorije, u određenom narodu. Bog je govorio dok je bio među nama jednim od ljudskih jezika.3 Taj jezik ima svoja pravila, slike, načine izražavanja koji su svi povezani s načinom života naroda koji je tim jezikom govorio, s kolektivnim sećanjem tog naroda, s istorijom tog naroda, ali i s tim trenutkom u istoriji kada je Isus govorio. Sa druge strane, 1)     Zbog tradicije i jednostavnijeg izlaganja kažemo – jedna knjiga. Naravno, treba uvek imati na umu da je Biblija zbirka knjiga – biblioteka. 2)     Da bismo još jače istakli tu dimenziju, reći ćemo da se uvek mora imati na pameti da je sve ono što postoji u Bibliji, svaka priča, pesma, opis istorijskog događaja, u svojoj suštini i na prvom mestu nosilac poruke spasenja, a tek onda sve ostalo – i priča, i izveštaj, i pesma. 3)     Taj jezik je bio aramejski. Aramejski jezik bio je u upotrebi još pre 2000. Godine pre Hrista. Pripada semitskoj grupi jezika u koju spadaju i hebrejski, feničanski, ugaritski, moabitski itd. Relativno mali deo teksta SZ-a sačuvan je na aramejskom, i to su delovi Daniela, Ezre, Jeremije i Knjige Postanka, kao i nekoliko fraza i reči u NZ-u. Ipak, veoma je velika važnost aramejskog za proučavanje Biblije jer on je bio međunarodni jezik na Bliskom istoku od 600. godine pre Hrista pa sve do 700. godine posle Hrista, a bio je glavni govorni jezik u Palestini, Siriji i Mesopotamiji u vreme nastajanja hrišćanstva, ali i rabinskog judaizma. Sam Isus govorio je aramejski kao i Njegovi učenici, pa su način izražavanja i slike aramejskog jezika, budući da je i većini pisaca NZ-a aramejski bio maternji jezik, izvršile velik uticaj i na sam tekst NZ-a. Uticaj aramejskog takođe je velik i na tekst SZ-a, iako je, kako smo rekli, samo mali deo sačuvan na aramejskom budući da su Jevreji, posebno posle Vavilonskog izgnanstva, prestali da govore hebrejski.

22

to što je Isus činio i govorio zapisano je na jednom drugom jeziku koji je, iako je bio pod uticajem jezika kojim je govorio Isus, opet imao svoje načine izražavanja misli, svoje slike. Bog se objavio u određenom trenutku istorije, ali Njegova poruka namenjena je svim ljudima svih vremena i kultura. Da bismo ipak bolje shvatili šta Bog nama sad poručuje i kako da te poruke prenesemo na probleme i izazove našeg vremena, moramo dobro poznavati okolnosti vremena kad su te reči izrečene. Evo prostog primera koji nije baš povezan s biblijskim vremenima, ali daje lepu sliku. Fra Rafael Lipovac u knjizi u kojoj je opisao svoja misionarska iskustva u Africi navodi slučaj da je udaranje šakom u grudi, koje mi na zapadu imamo u liturgiji prilikom kajanja, u Africi znak oholosti – nepoznavanje te okolnosti odvelo bi nas u pogrešno tumačenje gesta. Ili, možda, primer iz samog NZ-a: priča o kralju koji je sa ulice pozvao uzvanike na svadbu (Mt 22, 2–14). Među njima je bio i jedan koji nije imao svečano ruho. Kralj obilazi uzvanike, primećuje ga, a kad ga pita zašto nije propisno odeven uzvanik ćuti i kralj ga baca u tamnicu. Reč je o temi izabranih i onih koji su neodgovorni prema toj milosti, međutim, postavlja se pitanje – kako je čovek mogao da nabavi svečano ruho kad je na svadbu ubačen sa ulice? Odgovor se ne nalazi u tekstu nego u poznavanju običaja tog vremena – uglednici su na samom ulazu nudili gostima svoje ogrtače.4 Taj gost se očigledno nije ni potrudio da to uzme. Na osnovu ovih dvaju primera vidimo koliko je važno proučavanje teme kojom ćemo se sada pozabaviti. 2.2. Razdoblja Nemoguće je da na ovako malom prostoru izložimo neki podroban pregled istorije Jevreja koja do Isusovog vremena obuhvata bar 3000 godina. Ipak, pokušaćemo da damo barem osnovne naznake, da označimo ključne periode koji bi bili smernica i pomoć svima koji bi 4)     U svojoj knjizi Matteo, Ortensio da Spinetoli navodi pismo nađeno u Mari od čoveka zvanog La’um nekom Zimri-limu, iz kojeg se može zaključiti da je kralj pozvanima na dvor obezbeđivao odgovarajuću odeću: „Ušli smo kod Hamurabija... Zimri-Adu, ja i Iarem-Adu. Preobukli su nas u [ceremonijalnu] odeću, a takođe su preobukli i (neke od) Jamhada koji su ušli s nama.“

23

poželeli da se bolje upoznaju s istorijom tog naroda. Svakako bismo, pre samog početka, još jednom naglasili da istorijski podaci i događaji koji se nalaze u Bibliji nemaju funkciju istorijskih tekstova našeg vremena – funkciju kojoj je cilj beleženje događaja i njihovo objašnjavanje u svetlu svetovnih događanja. Istorija Izraela je priča o sadejstvu Boga i stvorenja, priča o odnosu stvorenja prema svom Tvorcu, i obrnuto. Jevrejin je na istoriju gledao kao na događaje uslovljene njegovim odnosom prema Bogu i ona je tako tumačena. Njega nije zanimala naša današnja zapadnjačka tačnost, nego pre svega i iznad svega sâm Bog. Zato je i istoriju posmatrao kroz prizmu Boga i Zaveta sklopljenog s Bogom. Do pre 200 godina jedini izvor informacija o starom Bliskom istoku bila je sama Biblija i istoričar Herodot. U poslednja dva veka razvila se arheologija kao nauka i danas imamo daleko više informacija o istoriji i ljudskoj rasi na tim prostorima, tako da bi i naša podela ključnih vremena izgledala ovako: 1. preistorija (kameno doba – pre 3200. pre Hrista; bronzano doba 3200–1550); 2. vreme patrijarhâ (2000–1700); 3. Izlazak i Mojsije (oko 1250. godine); 4. osvajanje Obećane zemlje (13. vek pre Hrista); 5. vreme sudija (rano gvozdeno doba 1200–1050. pre Hrista); 6. početak monarhije (1020–922. godina pre Hrista: Šaul, David, Salomon); 7. raspad jedinstvene države do Izgnanstva u Vavilon (922–587. godina); 8. vavilonsko izgnanstvo (587–539. godina); 9. vreme posle izgnanstva (539–333. godina), persijska era; 10. grčka era (333–63. godine pre Hrista); 11. Makabejski ustanak (175. godina – 135. godina); 12. vladavina Rima do rušenja Hrama (63. godina pre Hrista do 69. posle Hrista).

24

2.2.1. Preistorija Pojam nacije onakav kako je mi danas shvatamo nastaje tek krajem 18. veka posle Hrista s početkom stvaranja nacionalnih država, iako je sam termin stariji.5 Rasprava o tome šta je nacija oduzela bi ogroman prostor budući da ni dan-danas ne postoje usaglašena mišljenja, a još manje čvrsta definicija tog pojma, tako da mislim da bismo sasvim slobodno mogli da prihvatimo da je pojam nacije sličan pojmu vremena – svi osećamo tok vremena, ali niko ne ume da definiše šta je to vreme. Ali kao što na neki način i vreme uspevamo da „definišemo“ bar gledanjem na sat, tako bismo i naciju mogli da definišemo kao grupu ljudi koje povezuju bar zajednički jezik i istorijsko-kulturno iskustvo. U svakom slučaju, u vreme preistorije, u skladu s gore rečenim, sasvim sigurno nije postojala nacija koja je sebe zvala Izraelcima, Jevrejima ili nekako drugačije. Ono što je postojalo bila su mala plemena bliskih srodnika koja su zajedno živela. Preistorijska plemena na Bliskom istoku tog vremena ne razlikuju se značajnije od onih na drugim prostorima, pa tako nećemo ništa podrobnije o njima ni govoriti. Ipak, pomenimo da su neke ličnosti i događaji iz prvih glava Petoknjižja upravo iz tih vremena: priča o stvaranju sveta, Adamu i Evi, Kainu i Avelju, Šetu, Jaredu, Enohu – ličnostima iz bronzanog doba kao što je Noa i priča o potopu. Ono što je bitno za nas jeste činjenica da su Jevreji posmatranjem nastanka sveta i razvoja ljudskog roda pokazali kako je na njih delovala Božja objava: gledajući unazad na svoje davne pretke učinili su jedinstvenu stvar u istoriji svih naroda – za razliku od svih ostalih paganskih naroda koji su na bogove gledali kao na hirovite stanovnike neba, Jevreji su Boga shvatali kao osobu koja čoveku želi da pomogne da bolje živi na zemlji. Druga ogromna stvar, što je opet čudesna razlika između pagana i Jevreja, jeste prihvatanje sopstvene krivice za to što se čoveku dešava u životu. Dotad je čovek samo trpeo hirove bogova, Jevreji krivicu prenose na same sebe. I treća stvar 5)     Neki naučnici pominju da je u širu upotrebu ušao tako što su ga koristili studenti na srednjevekovnim univerzitetima kao oznaku za grupu kolega koji govore istim jezikom, posebno na univerzitetu u Parizu u XIV veku. Ipak, prvi put zabeležena upotreba reči nacija je iz 968. godine i nalazimo je kod biskupa Kremone Liutpranda u pismu upućenom vizantijskom caru, u kojem je branio svog cara Ota I i gde kaže: „Zemlja za koju kažete da pripada vašem carstvu, pripada, kao što pokazuje nacionalnost i jezik, kraljevstvu Italije.“

25

koja bitno razdvaja Jevreje i ostale narode, jeste to što su umesto celog dvora bogova prihvatili jednog Boga, jedinog Tvorca i Boga milosrđa. Ta poruka proteže se sa prvih poglavlja Knjige Postanka na sve ostale spise i takav pogled na istoriju posebno je prisutan u vremenu patrijarhâ. 2.2.2. Vreme patrijarhâ6 Druga važna tačka u istoriji Izabranog naroda počinje s Abrahamom. Pozornica dešavanja je „Plodni polumesec“ Mesopotamije, prostor koji je bio kolevka velikih civilizacija, svedok njihovih nastajanja i nestajanja. To je prostor na kojem su nastale i današnje tri najveće svetske religije: judaizam, hrišćanstvo i islam. Vekovima niko nije postavljao pitanje jesu li ti biblijski patrijarsi zaista postojali, ili su samo mit, plemenske priče – nešto što se istorijski ne može dokazati, i tako sve do vremena reformacije kada su i istoričnost patrijarhâ kao i mnoge druge stvari u Bibliji bili dovedeni u pitanje. I ovde nam je pomogao razvoj nauke, a posebno književne kritike, kao i same istorijske nauke s arheologijom. Primenom naučnih metoda došlo se do zaključka da te priče, koje su u Bibliji prisutne od 12. glave Knjige Postanka, u sebi sadrže veoma stare elemente, određeno istorijsko jezgro koje je narod kasnije iskitio neistorijskim pojedinostima.7 Već sama imena Abrahama i Jakova, Nahora, Teraha, Benjamina, Zebuluna, Levija i ostalih koje susrećemo u Bibliji, nalazimo takođe i u dokumentima iz tih vremena. Ime Abraham nalazi se u tekstovima 6)     Pod patrijarsima se podrazumevaju praoci Izraela počevši od Abrahama i njegovih sinova, sve do Mojsija. 7)     Dr Celestin Tomić u knjizi Praoci Izraela kaže: „Biblijski izvještaji o patrijarsima napisani su negdje između 10. i 6. stoljeća. Ali jahvistički i elohistički teolozi povjesničari koji su zapisali te predaje nisu ih izmislili. Oni su samo zapisali staru predaju, dali joj današnji oblik i karakter. I svećenički pisac uklopio je te predaje u teološku povijest spasenja, i to kao njezin najvažniji i najbitniji dio. Oni su vjerno sačuvali sliku sredine religioznog, društvenog i političkog života vremena u kojem su živjeli patrijarsi, a koji je posve drukčiji nego u njihovo vrijeme. Arheološka iskapanja osvijetlila su nam to vrijeme, gotovo zaboravljene kulture i civilizacije, njihova društvena, politička i vjerska uređenja, njihovu književnost, zakonodavstvo i pravosuđe. Tako i književna kritika s jedne strane, i arheologija i povijest s druge strane, svaka na svoj način potvrđuju temeljnu povjesnost i istinitost povijesti patrijarha.“

26

nađenim u Mari (XVIII vek), a i ostala imena prisutna su u dokumentima i natpisima okolnih naroda. Patrijarsi su polunomadi. Žive pod šatorima i uglavnom imaju sitnu stoku. Obitavaju blizu gradova, na rubu pustinja. Ulaze u gradove radi trgovine i obavljanja verskih obreda, tek oko XIII veka počinju da formiraju stalne naseobine. Ipak, još su to zajednice jedne porodice ili rođaka koje vremenom formiraju klanove, malo veće grupe –sve to je još veoma daleko od naroda. U vreme Abrahama počinju dva polagana procesa – jedan je prelazak s politeizma na monoteizam, a drugi proces je stvaranje naroda od klanova i lutajućih plemena. U Bibliji se ime Hebrej prvi put javlja u SZ-u u Knjizi Postanka (14, 13). To ime nalazi se nekoliko puta i u Knjizi Izlaska kao i u Prvoj Samuelovoj. Ipak, češći naziv je sinovi Izraelovi. Arheologija nailazi na nazive Habiru u kuneiformnim tekstovima, u ugaritskim se pominje Apirim, a u egipatskim govori o narodu Apiru. Oni se pojavljuju do XX veka, pa do XII veka pre Hrista svuda po Bliskom istoku. Ipak, to nije jedinstven narod i naučnici se ne slažu u pogledu pitanja da li su Hebreji i Habiru jedan te isti narod. Najverovatnije je da je i jedan i drugi naziv u stvari naziv za nomadska plemena, pa tako ni ime Hebrej ne odgovara nazivu Izraelac, jer Hebrej je širi naziv i obuhvata etničku grupu srodnih naroda. Pravi „zamajac“ formiranju naroda počinje za Jevreje od Jakova i njegovih sinova. Rođenje dvanaest sinova koji će postati rodonačelnici dvanaest plemena Izraelovih – a koji će doći i do nas hrišćana kroz simboliku broja dvanaest – otkriva u sebi, pored istorijskih događaja koji se nalaze u temelju priče o rodonačelnicima izraelskih plemena, i složeni proces stvaranja eponima.8 Direktne primere nalazimo već u samoj Bibliji – Lot sa svojim kćerima dobija dva sina: Moaba, od koga po samoj Bibliji potiču Moabci, i Ben-Amija, koji je praotac Amonaca. Međutim, već ovde imamo primer kako je tekao proces. Naime, narod je dobijao ime po svome praocu ili praocima, a ponekad je narod koji je imao ime „projicirao“ to svoje sadašnje ime na pretka, nazivao je 8)     Eponim je ime osobe po kojoj je neko pleme ili narod dobilo ime. To je proces koji je u našem narodu dobro poznat – recimo, Petrovići su dobili ime po nekom pretku koji se zvao Petar, ili imena plemenâ u Crnoj Gori, npr. Vasojevići, gde pripadnici tog plemena nemaju ista prezimena. Podrobnije o tome može se naći u knjizi: Lawrence Boadt, Reading the Old Testament, An Introduction, Paulist Press, 1984.

27

pretka tim svojim sadašnjim imenom. Moabci i Amonci, česti neprijatelji Izraela, sasvim je moguće da su kao osvetnički „dar“od Izraela „dobili“ pretke koji su nastali na nečastan način iz rodoskrvne veze oca s kćerima.9 Na isti način ne treba uzimati zdravo za gotovo ni imena Jakovljevih sinova, jer to su u prvom redu imena plemena koja su nastajala i nestajala i čija su se imena gubila ili javljala u istoriji, pa tako imamo da su imena dvanaest plemena Izraelovih: Ruben, Šimun, Levi, Juda, Jusakar, Zebulun, Benjamin, Dan, Naftali, Gad, Ašer i Josip, dok su plemena koja su zauzela Obećanu zemlju sva pomenuta osim Levijevog i Josipovog, koja su nestala i bila zamenjena plemenima koja svoje poreklo traže od Josipovih sinova – Manašea i Efrajima, koji su zauzeli centralni deo Kanaana. Doduše, za vreme Mojsija Levijevo pleme je određeno za hramsku službu, a to pokazuje da je bilo malo i slabo uticajno u masi naroda koja je kasnije, tokom više vekova, polako naseljavala te prostore. S pričom o patrijarsima počinje i priča o Savezu Boga s ljudima i priča o posebnom obećanju Izraelu od Boga. Silaskom u Egipat za vreme dinastije Hiksa, koji su bili strani osvajači u Egiptu i vladali njime do sredine XVI veka, a pod čijom vladavinom su i Hebreji uživali povlastice ili barem jednakost s drugim stanovnicima, počinje uvod u najvažniji deo jevrejske istorije – izlazak iz Egipta pod snažnom Božjom rukom i vođstvom Mojsija, proroka nad prorocima. 2.2.3. Izlazak i Mojsije Priča o Mojsiju i Izlasku toliko duboko je urezana u narodno sećanje i svest Jevreja da tu prestaje svaka moguća rasprava o tome da li je Mojsije bio ili ne istorijska ličnost ili da li se Izlazak zaista desio ili ne. Naravno, sasvim druga priča je to ko je autor Mojsijevih knjiga ili Petoknjižja i kako su oni nastali, ali time ćemo se baviti kad na red dođu knjige SZ-a.

9)     Post (1 Moj) 19, 35–38.

28

Posle nekoliko vekova vladavine stranaca Hiksa nad Egiptom oni bivaju proterani iz zemlje i počinje nova era – vladavina XVIII dinastije u Egiptu i početak vladavine XIX dinastije. Neki naučnici govore da su Hiksi bili semitski narod koji su Egipćani mrzili, pa da je i to bio razlog zašto su posle odlaska Hiksa sa vlasti i Hebreji bili ugnjetavani – i oni sami su iz grupe semitskih plemena, a za vreme vladavine Hiksa, po pronađenim dokumentima, često se među dvorskom elitom sreću i hebrejska imena. Sa druge strane, počela je izgradnja velikih zdanja. Biblija kaže da je faraon počeo izgradnju velikih gradova skladišta u Pitomu i Ramzesu i za taj posao angažovane su i mase kako robova tako i ratnih zarobljenika,10 pa da je to izjednačavanje Hebreja s tim nižim slojem stanovništva za njih. bilo uvredljivo i ponižavajuće Većina naučnika slaže se da se Izlazak desio za vreme faraona Ramzesa II (1290–1224. godine pre Hrista), što potvrđuje i slaganje arheoloških podataka s podacima iz Knjige Izlaska (2 Moj). Kao što smo rekli, nema razloga da se sumnja u istoričnost Mojsija. Već i same pojedinosti govore tome u prilog – njegovo ime je egipatsko; nekoliko faraona ima ga u svom imenu: Tutmozes, Ahmozes... I to na neki način potvrđuje i samu priču o Mojsijevom odrastanju na egipatskom dvoru, koju je, doduše, narod najverovatnije dodatno iskitio. U Izlasku nije učestvovao, kako se danas pretpostavlja, sav narod koji je u Egiptu sebe smatrao pripadnicima tlačenog naroda, nego taj broj veoma varira.11 Ali tačan broj, pa čak ni sam broj nije ni bitan. Ono što je bitno i što daje toliku važnost tom događaju i onome šta se dešavalo na putovanju u Obećanu zemlju, jeste sámo izbavljenje naroda iz ropstva uplitanjem Boga, koji postaje Bog svekolikog naroda, koji se jasnim znacima ovaj put jasno predstavio celokupnom narodu. Središnji događaj, uspostavljanje Saveza na Sionu, zapečaćenog s Deset Božjih zapovesti, ostavio je neizbrisivi trag ne samo na sve knjige Biblije (uključujući i NZ) – na taj način da, posebno po jevrejskom shvatanju 10)     Ipak, neka novija istraživanja govore da su u izgradnji piramida učestvovali i slobodni stanovnici, čak možda i dobrovoljno. 11)     U Knjizi Izlaska (2 Moj) 12, 37 navodi se broj od 600.000 pešaka – muškaraca, osim žena i dece. Taj broj po komentaru jerusalimske Biblije može da bude broj svekolikog izraelskog naroda u vreme redaktora teksta i on je preteran. Sa druge strane, neki istoričari pominju broj ne veći od 40-50.000 ljudi koji su krenuli s Mojsijem.

29

kanona, sve ostale knjige SZ-a samo tumače tih prvih pet knjiga – nego i na ceo život Jevreja i kao naroda ali i kao pojedinaca. Svake subote – šabata oni se tokom celog svog života, i to pokolenje za pokolenjem, prisećaju i Izlaska i Saveza sklopljenog s Bogom. Na tom putu koji je i put sklapanja Saveza s Bogom, ali i put čišćenja i učenja, hebrejska plemena postaju jedan narod, narod kojem se ispunjava obećanje dato ocu Abrahamu da će njegovom potomstvu dati Obećanu zemlju (Post 12, 7). 2.2.4. Osvajanje Obećane zemlje Osvajanje Obećane zemlje ne počinje s Mojsijem nego s Jošuom.12 Sama Jošuina knjiga govori o tome kako bi trebalo da je izgledalo to osvajanje – brzo i beskompromisno. U stvarnosti, osvajanje je teklo duže vremena i to na tri načina. Jedan od njih je zaista vojno osvajanje, drugi postepeno naseljavanje i stapanje sa starosedeocima, a treći naseljavanje i „saživot“ sa starosedeocima. To razdoblje označava i buduće vreme stalnog odbacivanja i ponovnog nalaženja Boga među Jevrejima. Oni i dalje nisu ujedinjeni narod, ali se po veri u jednog Boga razlikuju od ostalih. Ovo vreme značajno je i po tome što je obećanje o zemlji i sticanje te zemlje ostavilo duboki trag na sve odnose među Jevrejima. Vlasništvo nad zemljom koju je Bog obećao i zadržavanje tog vlasništva bilo je nešto od neprocenjivog značaja, pa odatle nastaju i zakonski propisi kao što je levirat13 i zakonski propisi koji se odnose na brak, posebno na preljubu.14 Ulazak u Zemlju obećanja označava i polagani proces stvaranja organizovane države. Ipak, to je bio dugačak proces koji je oslikan u Bibliji kroz knjige o Sudijama i Samuelove knjige.

12)     Drugi prevod tog imena je Isus Navin. 13)     Obaveza brata da uzme udovicu umrlog brata ako on nije imao naslednika i da prvorođeni sin iz te veze nosi ime i sva nasledna prava preminulog. Ta obaveza protezala se čak i na bliže, pa i dalje rođake (uporediti knjigu o Ruti). 14)     Koja se smatra gotovo krađom nečijeg nasledstva – odnosno zemlje jer, budući da se ne zna poreklo deteta iz te veze može se desiti da dete vanbračnog oca nasledi zemlju koja pripada zakonitoj deci i na taj način se zakonitima krade nasledstvo.

30

2.2.5. Vreme sudija Vreme sudija i Samuelove knjige su prelazno vreme od plemenskih saveza do stvaranje prve snažne ujedinjene države pod Davidom i Salomonom. To razdoblje obuhvata vreme ranog gvozdenog doba – od oko 1200. do 1050. godine pre Hrista. Pritom nemamo nekakvu kontinuiranu istoriju, nego više zbirku priča o narodnim herojima, ljudima koji su uz Božju pomoć spasavali Izrael od njihovih ugnjetavača. Uglavnom, sve priče slede istu shemu koja se ciklično ponavljala – greh naroda, ugnjetavanje, obraćenje naroda i oslobođenje. To su priče o pojedinim plemenima. Izrael je podeljen u male grupe, povremeno se ujedinjuje nekoliko plemena da bi se odbranilo od ugnjetavača. To je vreme naseljavanja, vreme promene načina života. Od pastira i nomada oni sad postaju zemljoradnici, stvaraju se stalna naselja. Ipak, ono što je karakteristično za ovaj period takođe je ono što će Jevreje karakterisati i kroz dalju istoriju, ono što je i prorocima davalo razlog za stalno propovedanje i borbu – a to je privlačnost mnogobožačkih kultova okolnih naroda, posebno Kanaanaca, čijim čarima mnogi Izraelci nisu odolevali. Slabost razdeljenih plemena i jačanje okolnih pagana, posebno Filistejaca,15 doveli su do potrebe ujedinjenja naroda na jednom višem nivou, a to je bilo uspostavljanje prve monarhije. 2.2.6. Početak monarhije U XI veku najveća pretnja za Izrael bili su Filistejci. Ne samo što su ti narodi vladali tehnologijom pravljenja gvozdenog oružja, koje je u kombinaciji s konjskim zapregama oklopljenim gvožđem bilo užasavajuće po okolne narode i malo njih je moglo da se uspešnije odbrani, nego su Filistejci toliko ojačali, formirali savez pet gradova i počeli da osvajaju izraelske teritorije. U jednom od tih sukoba Filistejci su uspeli 15)     Filistejci su narod po kojem i danas nazivamo Palestinu. Za njih se pretpostavlja da su došli sa Krita; neki naučnici smatraju da su Palestinu naselili oko XII veka pre Hrista, posebno primorske krajeve, ali ipak na osnovu arheoloških otkrića i drugih izvora smatra se da su se naselili u dva navrata a ne u jednom trenutku.

31

da zarobe čak i Kovčeg Saveza u kojem su stajale ploče s Deset Božjih zapovesti – najveću jevrejsku svetinju. U tom trenutku pojavile su se dve ličnosti koje će Izrael povesti novim putem. Prva je prorok Samuel, koga ubrajaju i među poslednje16 sudije,17 a druga ličnost je prvi kralj Šaul, pod kojim su se izraelska plemena ujedinila pred filistejskom opasnošću. Ipak, da nastanak prve monarhije među Izraelcima nije naišao na nepodeljene simpatije pokazuje i postojanje dveju paralelnih struja, dvaju izvora koji se zajedno nalaze u istom tekstu Prve Samuelove knjige. Jedna je bila protiv kralja, a druga za njega. Po samom tekstu sâm Samuel je bio ipak više protiv te ideje nego za nju.18 Bilo kako bilo, od tada su Jevreji nad sobom imali kralja i tada je počelo stvaranje države koja će biti najača u vreme Salomona, Davidovog sina. Šaul nije uspeo da ostvari mnogo. Nije uspeo da ujedini sva plemena pod sobom, a vremenom je zbog svoje arogancije i promenjivog raspoloženja od sebe odbio i Samuela. Gotovo da je pogubio vlastitog sina Jonatana, a progonio je i svog najsposobnijeg sledbenika Davida koji ga je na kraju19 i nasledio na tronu. Iako je monarhija svoj zenit dostigla pod Davidovim sinom Salomonom, ipak je David najuspešniji kralj kojeg je Izrael imao. Ne samo što je bio briljantan vojskovođa, nego i oštrouman političar koji je pod svojom vlašću uspeo da ujedini sve Jevreje, i to njihovim izborom – što je veoma bitno. On je zaista vladao od „egipatskih reka do Eufrata“. Od njegovog vremena i Jerusalim dobija na važnosti jer ga on otima od Jebusejaca i počinje novu fazu i u religijskoj obnovi pripremom za izgradnju Hrama. Uza svu veličinu biblijski tekst pokazuje i Davidovu mračnu stranu, posebno krvoločnost prilikom ubistva sopstvenog zapovednika zbog njegove supruge Betšebe koja se svidela Davidu. Ipak, poznata je i veličina njegovog pokajanja posle smrti prvog sina kojeg je imao 16)     1 Sam 7, 1–15. 17)     Sudija ili šopet bio je u stvari harizmatični narodni vođa, vojskovođa koji je predvodio narod u borbi protiv onih koji su ga ugnjetavali. 18)     „Nije li sada pšenična žetva? Ali ja ću zazvati Jahvu i On će poslati gromove i kišu. I jasno ćete razabrati kako je veliko zlo koje ste učinili pred Jahvom tražeći sebi kralja“(1 Sam 12, 17). 19)     Posle Šaulove pogibije na bojnom polju.

32

s Betšebom, ali i trpljenja, pogotovo pod starije dane; možda se njegova žalost nad mrtvim sinom može ubrojati među najpotresnije i najlepše tekstove SZ-a (2 Sam 19, 1). Naravno, ne može se zaboraviti ni to da je njegova pesnička veličina ostala zabeležena i u psalmima, kao i da je njegova vernost Bogu ostala nepoljuljana ma šta da se dešavalo. Punoća sjaja i ispunjenje zaveštanja ostvaruje se upravo za vreme vladavine njegovog sina Salomona (961–922), drugog sina kojeg je dobio od Betšebe. Salomon je ostao upamćen po nekoliko stvari – prva je legendarna mudrost, a druga to što je izgradio Hram u Jerusalimu. Čuven je bio kao graditelj, a za njegove vladavine u Palestini je bio mir. Ipak, sa verske tačke gledišta, sve što je postigao kao kralj srušio je u drugoj polovini svoje vladavine time što se ženio pagankama, gradio paganske hramove i učestvovao u paganskim kultovima. 2.2.7. Raspad jedinstvene države do izgnanstva u Vavilon Posle Salomonove smrti počinje sunovrat izgrađenog za vreme Davida i samog Salomona. Kraljevstvo se, zbog nesposobnosti Salomonovog sina Jeroboama, razdelilo na dva dela: na Izrael i Judu. Od tada počinje nezavisni život tih dvaju kraljevstava. Kraljevstvo Juda bilo je ipak malo stabilnije i zbog toga što su centralne institucije, posebno Hram kao središte bogosluženja, bili izgrađeni u Jerusalimu, središtu kraljevstva. Izrael je kao nezavisno kraljevstvo potrajao od 922. do 721, do pada Samarije pod opsadom Asiraca. Za vreme trajanja od 200 godina u njemu je bilo barem osam državnih udara, kako bismo ih danas nazvali, a kraljevi su „trajali“ veoma kratko. Sa druge strane, Juda je potrajala od 922. sve do pada Jerusalima 587. godine pre Hrista, kad Jevreji gube poslednju nezavisnu državu (da bi je povratili tek sredinom prošlog veka). Od tada je istorija Jevreja istorija podanika velikih carstava.

33

2.2.8. Vavilonsko izgnanstvo (587–539) Odlukom Nabukodonosora Jerusalim biva razrušen i Hram uništen. Tu se gubi i trag Kovčegu Saveza. Da bi sprečili bilo kakvu pobunu, osvajači su sa sobom ponekad odvodili celokupno stanovništvo provincije ili pobeđene zemlje, a češće elitu naroda koji je pokoren, dovodeći na njihovo mesto stanovnike drugih osvojenih krajeva. Tako se desilo i s Jevrejima iz Jude, ali i ranije sa stanovnicima kraljevstva Izraela. Druga knjiga Kraljeva, 24, napominje da je prilikom prvog napada na Jerusalim Nabukodonosor odveo sa sobom između 8.000 i 10.000 ljudi – Jeremija navodi broj od njih 3000. Nekoliko hiljada odvedeno je u kasnijim deportacijama. Odatle potiče i mržnja Jevreja prema Samaritancima. Samaritanci su mešavina onih Jevreja koji su ostali – s dovedenim narodima. Kao što se izmešao narod, izmešala se i vera. To je i vreme stvaranja jevrejske dijaspore. Koliko god da je izgnanstvo bilo gorko iskustvo i velika nevolja, ipak je donelo i nešto dobro. Snaga održanja naroda u izgnanstvu bio je upravo sam Bog. Počelo je razdoblje izuzetne verske aktivnosti. Tora (Petoknjižje) počela je da dobija svoju pisanu formu, započela je kodifikacija hramskog služenja, sakupljani su spisi prorokâ, Ezekiel je ukazivao na buduće uzdizanje nacije, progovorio je i Tritoizaija.20 I, na kraju, tako ojačani mukom progonstva, Jevreji se 539. godine vraćaju u Judeju i tu počinju s obnovom Hrama, ali i cele zemlje. 2.2.9. Vreme posle izgnanstva (539–333). Persijska era Povratak počinje ediktom persijskog kralja Kira koji je dozvolio obnovu Hrama (Ezra 1, 2–4; 6, 3–5).21 I pored kraljeve dozvole Jevreji 20)     Jedan od učenika proroka Izaije čiji se tekstovi nalaze u sastavu Knjige proroka Izaije od glave 40. do 66, koji je govorio u vreme izgnanstva, a kojeg nazivamo Tritoizaija. 21)     Iako je na samom početku teksta trebalo da damo objašnjenje skraćenica i načina označavanja biblijskih stihova, ovde ćemo dati samo najosnovnija uputstva. Svaka knjiga Biblije ima pored imena i skraćenicu po kojoj se brže nalazi određeno mesto u tekstu, kao i brojčanu oznaku glave i stiha na koji se ukazuje. Oznake tog tipa su, relativno govoreći, novijeg datuma, dok su od samih početaka glave i stihovi označavani zbog lakšeg nalaženja. Današnje oznake glava i stihova nisu uvek usaglašene u svakom biblijskom izdanju, ali je stepen saglasnosti ipak visok. Princip je da prvo ide ime knjige u obliku skraćenice, zatim broj glave, pa broj stiha – npr. za Ezrinu knjigu prva

34

su imali velikih problema od strane okolnih naroda koji su se protivili i podizanju Hrama i njihovom povratku. Ipak, povratkom pod vođstvom sveštenika Ezre, a kasnije i visokog dvorskog službenika Nehemije, počinje i obnova Hrama kao i obnova Jude, sada kao persijske provincije. Povratnici insistiraju na obnovi hramskog služenja, povratku na stare običaje, povratku veri. Počinje zapisivanje knjiga Zakona, formiranje SZ-a. 2.2.10. Grčka era (333–63. godina pre Hrista) Persijanci su dva puta pokušali da ovladaju Grcima i u tome nisu uspeli: 490. pre Hrista pod Darijem i deset godina kasnije pod njegovim sinom Kserksesom. Ono što su naučili iz tih neuspeha jeste da je Grcima lakše vladati novcem nego ih vojno pokoravati. Tako je i bilo. Ogromno bogatstvo Persije je, uz podmićivanje jednog grčkog grada protiv drugog, omogućilo Persijancima vladavinu nad grčkim međusobno zavađenim gradovima. O Judeji tog vremena, persijskoj provinciji, malo se zna. Više se zna o tim persijskim avanturama s Grcima iz pera Herodota i Livija, ali upravo te avanture dovele su i do kraja Persijskog carstva. Grčka se pod pritiskom Persijanaca ujedinila pod Filipom, kraljem poluvarvarskog naroda Makedonije, koji je svojom vojnom silom prisilio Grke da se pod njim ujedine nakon što ih je 338. godine porazio na bojnom polju. Posle dve godine vladavine on biva ubijen i na presto dolazi njegov sin Aleksandar, s kojim počinje novo poglavlje ne samo istorije Grčke, nego i cele tadašnje zapadne civilizacije, a posebno naroda Bliskog istoka o kojima govorimo. Aleksandar je za samo deset godina vladavine, od 333. pre Hrista do 323. godine, kada je u Vavilonu umro u 33. godini života, osvojio područje koje se protezalo od Egipta do granica s današnjim Avganistanom. Želeo je on i dalje, ali smrt ga je sprečila. Njegova vladavina karakteristična je po tome što je u svim krajevima gde je zavladao počela snažna helenizacija. Grčki jezik postajao je službeni jezik, a grčka glava prvi stih: Ez 1, 1. – Ako je u pitanju nekoliko stihova, onda se navodi blok – npr. za Ezrinu knjigu, prva glava, od prvog do petog stiha: Ez 1, 1–5. Nazivi skraćenica biblijskih knjiga nalaze se u svakoj Bibliji, a mi ćemo ih dati na kraju s indeksom.

35

kultura, religija i običaji počinjali su da utiču na lokalno stanovništvo. Takav uticaj još se i povećao posle njegove smrti kada je carstvo razdeljeno na četiri dela, između četiri Aleksandrova generala. Dvojica naslednika nama su posebno zanimljiva. To su Ptolomej koji je dobio Egipat i Seleuk koji je dobio Aziju (u kojoj je i Palestina). Kraljevi iz dinastije Ptolomeja i Seleuka stalno su se borili za prevlast nad Palestinom. Od Aleksandrove smrti pa do 300. godine pre Hrista Palestinom su vladali Seleukovići, od 300. do 200. Ptolomejevići,22 da bi u bici kod Paniona Seleukovići pod Antiohom III povratili vlast koju će imati do Makabejskog ustanka. 2.2.11. Makabejski ustanak Za sve vreme vladavine Grka nad Judejom, na lokalnom nivou, rekli bismo, neku vrstu vlasti i reda držali su sveštenici i starci naroda. Pojačana helenizacija od strane Seleukovića uticala je i na Jevreje, pa su mnogi prihvatali običaje i kulturu Grka, kao što su odlazak na takmičenja u čast bogova, prihvatali su modu i grčki jezik. Međutim, vrhunac je bio kad je Antioh zaveo pravi teror – ne samo što je pod pretnjom smrtne kazne zabranio sve jevrejske običaje, kao što su žrtve i obrezivanje, nego je i u Hram postavio oltar Zevsu. Sve to je bio razlog za početak pobune koju su povela braća Makabejci (o kojima se govori u Makabejskim knjigama). Pobuna se uspešno završila. Tiranija Antioha IV je prestala, ali u isto vreme pokazala se perspektiva dobijanja još veće nezavisnosti i političke vlasti. Nastale su borbe između jevrejskih političkih stranaka okupljenih oko toga ko ima pravo na poziciju velikog sveštenika – i iz te borbe je kao pobednik izašao Jonatan. On se igrom prilika našao u poziciji da bira između podrške Aleksandru Balasu i Demeriju I, koji su bili u sukobu. Jonatan je izabrao Aleksandra koji je i izašao kao pobednik, 150. godine postao kralj, oženio se Kleopatrom i kao nagradu za Jonatanovu vernost proizveo ga je u generala i upravitelja Judeje. To je početak vladavine Makabejske dinastije. Iako su Jevreji i dalje 22)     U to vreme radi se i prevod hebrejskog Svetog pisma na grčki jezik – nastaje Septuaginta (LXX).

36

bili pod Seleukovićima, sada su bili u prilici da koriste njihove međusobne sukobe u svoju korist. Jonatan je išao tako daleko da je i sam počeo da pravi kontakte s Rimljanima, što nije prošlo neopaženo i na kraju je bio ubijen. Nalseđuje ga njegov brat Simon, ali i njega ubija zet Prolomej – da bi ga nasledio sin Ivan Hirkan, od kojeg započinje vladavina Hasmonejaca koja je trajala od 134. godine do 63. godine pre Hrista. Vladavina Hasmonejaca, odnosno potomaka Makabejaca, počela je kao odgovor duboko vernih Jevreja na represije paganskih Grka, međutim, kako je vreme prolazilo vladari su se sve više priklanjali grčkim bogovima i kulturi. U isto vreme naporedo su se događali stalni međusobni sukobi, koji će na kraju dovesti i do poziva Rimljanima da se umešaju, što su i učinili 63. godine, presuđujući između dvojice braće koja su bili u sukobu oko mesta velikog sveštenika: Pompej zauzima Jerusalim, zauzima Hram, pri čemu ubija 1200 Jevreja, prihvata Hirkana II za velikog sveštenika i Palestina postaje rimska provincija Sirije. Tako nestaje nezavisnost koju su izborili Makabejci. 2.2.12. Vladavina Rima Vreme od 63. godine pa do 4. godine pre Hrista vreme je uspostavljanja sve čvršće vladavine Rima nad Palestinom, kao i vreme opadanja i nestajanja dinastije Hasmonejaca i nastupanja Herodovaca. O tom razdoblju istorije prilično se zna, posebno o istoriji Rimskog carstva tog vremena. Ono je označeno borbom za prevlast posle smrti Julija Cezara 44. godine pre Hrista, između Marka Antonija i Oktavijana. Oktavijan je odneo pobedu 31. godine i iako je senat i dalje postojao, njegova vladavina bila je u stvari diktatura, ali Carstvom je vladao mir. Senat je Oktavijanu 27. godine dao naziv Augustus i njegova vladavina dobila je naziv Pax Augustiana jer je mir i posle njega potrajao nekoliko vekova. Oktavijan je vladao od 31. godine pre Hrista do 14. godine posle Hrista. Za sve to vreme rimske vladavine vlast Jevreja se smanjivala i sve više je ograničavana. Nekako u isto vreme s Oktavijanovom pobedom,

37

na pozornici istorije pojavljuje se Herod Veliki.23 Veštom manipulacijom i ženidbenim vezama Herod dolazi na položaj upravnika Galileje iako je bio nejevrejin – Herod je Idumejac, ali se oženio Mariamnom, unukom Hirkana II. U vreme sukoba između Marka Antonija i Oktavijana, Herod je prvo bio na strani Antonija, ali se brzo okrenuo drugoj strani i čak je Oktavijana posetio na ostrvu Rodos, skinuo pred njim krunu i izjavio mu pokornost. Posle pobede Oktavijan mu ponovo uspostavlja kraljevstvo, potvrđuje ga kao kralja i postavlja za rex socius-a Rima, koji je uživao potpunu domaću autonomiju i slobodu, ali je u pitanjima spoljne politike i rata bio zavisan od Rima. Za vreme svoje vladavine Herod je zaista bio veliki graditelj. Obnovio je Drugi hram,24 gradio amfiteatre, fontane, čitave gradove. Posle njegove smrti vlast su preuzeli tetrarsi – tri njegova sina: Arhelaj, Herod Antipa i Filip. Najkraće je vladao Arhelaj (nad Judejom, Samarijom i Idumejom) – samo devet godina. Nakon što je prognan, Rimljani su od njegovog dela napravili tri svoje provincije pod upravom svojih prokuratora. Herod Antipa je vladao Galilejom i Perejom sve do 37. Godinem, kada su Rimljani i njega poslali u izgnanstvo i preuzeli teritoriju. Filip je bio najblaži vladar od svih njih. Vladao je oko Galilejskog jezera, Betaneje, Trahonitisa. Bio je čuven po svojoj pravičnosti. Posle njegove smrti 34. godine, budući da nije imao naslednika Rimljani njegovu teritoriju pripajaju Sirijskoj provinciji. Isus se rađa u vreme Heroda Velikog, a raspeće i Uskrsnuće desili su se u vreme kraja vladavine Jevreja i potpunog preuzimanja vlasti od strane Rimljana. Rimska vlast je pod upravom prokuratora češće nastojala da u Palestini podstiče nemire nego što je radila na miru, tako da ustanak pokorenog naroda 66–70. godine dovodi i do konačnog uništenja Hrama, koji Jevreji više nikad neće obnoviti, kao i do masovnog raseljavanja Jevreja iz Palestine širom Rimskog carstva. To će biti i pozornica nastajanja i širenja hrišćanstva.

23)     Naziv Veliki Herod je stekao svojom političkom sposobnošću i graditeljskim delima, ali je ipak upamćen kao beskrupulozni ubica – ubio je svoja četiri sina, a i u NZ-u je poznat po pokolju betlehemske (vitlejemske) dečice. 24)     Hram je ipak bio završen tek 63. posle Hrista, odnosno sedam godina pre njegovog potpunog uništenja u vreme opsade Jerusalima od strane Rimljana.

38

2.3. Život i običaji Posle vremena osvajanja i naseljavanja Kanaana život Jevreja se nastavio po malim selima, gde su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom. Za vreme Davida i Salomona mnogi paganski gradovi su osvojeni i naseljeni Jevrejima, tako da su i paganski starosedeoci počeli da prihvataju veru u jevrejskog Boga. Sa druge strane, narod koji je živeo na selu bio je konzervativan, za šta je jedan od razloga i slabo mešanje s paganskim narodima i upravo ta razlika – između gradskog stanovništva, koje je delilo istu veru, ali ne više tako uporno, i seoskog stanovništva, koje je i dalje bilo verno plemenskoj organizaciji – bila je i uzrok stalnih napetosti.25 Sam grad tih vremena bio je zajednica do 1000–3000 ljudi sabijenih na malom prostoru unutar zidina koje su ga branile od napadača. Gradovi su bili podizani uglavnom na uzvišicama pored nekog stalnog izvora vode. Budući da su gradovi tih vremena često bili napadani i često rušeni sve do temelja, svaka nova generacija gradila je na ostacima porušenog grada, stvarajući sve više i više uzvišice. U naše vreme arheolozi su pronalazili gradove iz biblijskih vremena koji su po tim slojevima mogli da se „čitaju“ kao knjige. Svaka generacija ostavljala je svoj sloj. Zidajući tako svaki svoj novi „sloj“ grada, gradovi su postajali sve viši i viši, ali i sve tešnji, pa su i kuće u gradovima bile malene i zbijene jedna uz drugu tako da u njima gotovo da nije bilo slobodnog prostora. Ponekad su kuće građene i direktno u zidinama grada da bi primile više ljudi. Tipična kuća zidana je na kamenu sa zidovima od blata,26 s ravnim krovom na kojem se za vrelih noći spavalo. Posebno na selu, ili ako je porodica u gradu bila imućnija, kuće su imale 3-4 prostorije koje su okruživale maleno dvorište. U nekim krajevima kuće, ili barem pomoćne prostorije, dubljene su u stenama.27 25)     Posebno zato što su kraljevi u svojoj religijskoj indiferentnosti dozvoljavali i paganske kultove, što tradicionalisti sa sela nikako nisu mogli da dozvole. Ipak, iako su bili čvrsto protiv takvih stvari, selo je bilo veoma odano Davidovoj dinastiji pa se tako žestoko protivilo svakoj uzurpaciji vlasti. 26)     Poznata je priča u NZ-u o lopovu koji prokopava zid kuće. To je upravo i bilo moguće jer su zidovi kuća bili zbijeni, ali i zato što su zidovi bili od blata i lako su se prokopavali. 27)     Štala u kojoj se Isus rodio bila je ili pomoćna prostorija, ili štala u koju su se zimi smeštale dragocene domaće životinje, a bila je izdubljena u steni.

39

Glavni trg u tako malim i zbijenim gradovima bio je tik izvan gradskih zidina, kod glavnih vrata grada, ispred kojih je bio još jedan zaštitni zid. Na tim trgovima okupljale su se ugledne glave porodica i tu su se donosile odluke važne za grad. Na istom mestu se takođe vodila trgovina. Naravno, na raspolaganju nam je mali prostor da bi se dale sve pojedinosti života, ali evo još jednog primera kolika je važnost poznavanja uslova života za ispravno razumevanje biblijskog teksta: u Pesmi nad pesmama 7, 5 stoji stih: „Nos ti je kao kula libanska što gleda prema Damasku.“ Današnji čitalac pomislio bi da je jadna devojka kojoj pesnik govori ogromnog nosa i zrela za plastičnu operaciju, a ipak radi se o tome da je pisac stihova bio oduševljen lepotom i dignitetom tog dela devojčinog lica i uopšte nije mislio na veličinu, zato što su lepe visoke kule bile ne samo ukras nego i garant sigurnosti jednog grada; a kao dragoceni objekat često su korišćene da bi se opisala nečija lepota, u ovom slučaju – lepota devojčinog nosa. U ta vremena smatralo se da se čovek sastoji od tela, duha i duše. Srce je bilo organ kojim se razmišljalo, a bubrezi su proizvodili osećanja radosti, tuge ili straha. Trag takvog gledanja na telo imamo, recimo, i danas u izrazu „osećam strah u stomaku“. Ljudi su u to vreme živeli prosečno 45 godina, iako nije bilo neuobičajeno da neko doživi i 70-80, ali to je bio češće izuzetak nego pravilo. Među Jevrejima pre izgona iznenađujući je odnos prema smrti i onome što dolazi posle nje. Izgleda kao da je kod njih, za razliku od ostalih paganskih naroda, sve bilo obrnuto. Dok su svi okolni narodi verovali u veliki broj bogova i za svaki događaj u životu imali posebnog, Jevreji su verovali u jednog jedinog Boga, Tvorca svega sveta. U isto vreme, dok su svi narodi čvrsto verovali u zagrobni život – počevši od Egipćana čiji su faraoni sebi još za života gradili večne kuće koje će im i na onom svetu obezbediti udobnost kakvu su uživali dok su bili u životu, pa do naroda Mesopotamije koji su gajili nekakvu nadu da će bar oni koji su za života bili heroji uživati nakon smrti, Jevreji su razmišljali o smrti kao o potpunom kraju. Ako se i pomišljalo na smrt, onda je to bilo mesto u Šeolu, mesto slično grčkom Hadu – gde su mrtvi naslagani jedni preko drugih, bespomoćni i bez ikakve nade.

40

Zbog takvog gledanja na stvari bilo je zabranjeno i da se daju žrtve za mrtve, kao i da se prizivaju duhovi mrtvih, kako su činili okolni narodi. Ipak, Jahve je imao apsolutnu vlast nad smrću, što pisci psalama često ističu (Ps 88; 73; 49...) – smrt je već bila nad čovekom u vreme bolesti, ali Jahve je spasitelj koji otima dušu iz ruku smrti. Pretpostavlja se da su se Jevreji opirali ideji o zagrobnom životu pod uticajem egipatskog preterivanja oko istog pitanja, jer posle izgnanstva u Vavilon i među Jevrejima počinje da se javlja nada u srećniji život nakon smrti. Pitanje onih koji su za života bili pravednici i onih koji su bili zli i šta će u svetlu Božje pravednosti biti s njima posle smrti, dovelo je do razmišljanja da nakon smrti Bog neće zaboraviti pravednike. Ta ideja je posebno razvijena kod proroka Daniela i u Knjigama makabejskim, ali i u Psalmima (16; 49 i još nekima), kao i kod Izaije. Ta tema je posebno razvijena u kasnijem judaizmu28 kao i u hrišćanstvu. Porodični život bio je strogo patrijarhalan. Otac je imao gotovo apsolutnu vlast čak i nad životom i smrću članova porodice.29 Žena je imala veoma malo prava i odnos prema njoj je veoma blizu odnosu prema svojini. Nije imala pravo da se razvede od muža, ali zato je muž i zbog najmanje sitnice mogao da otpusti ženu. Žena je samo u retkim slučajevima bila nosilac nasledstva zemlje; ipak, postojala je i briga za udovice koja je poseban oblik dobila u zakonu leviratskog braka.30 Među Jevrejima je postojala poligamija, posebno u vreme patrijarhâ, ali i kasnije. Vremenom su običaj držanja više žena imali samo kraljevi ili dobrostojeći članovi više klase. Velika većina ipak je bila monogamna. I pored odsustva ženskih prava, Biblija često navodi veliku ljubav između žene i muža. Izreke, 31 sadrže veoma lepu himnu dobroj ženi koja pokazuje da je žena i kao majka, ali i kao stub doma, bila visoko cenjena i rado se slušalo njeno mišljenje. Deca su Jevrejima bila poseban blagoslov, ne samo kao naslednici Obećane zemlje, nego i kao buduća radna snaga i osiguranje 28)     Na suđenju pred velikim sveštenikom Pavle koristi činjenicu da su fariseji nosioci ideje života posle smrti: „Pavao je znao da su oni dijelom saduceji, a dijelom farizeji pa povika u Vijeću: ’Braćo, ja sam farizej, sin farizeja. Sudi mi se zbog nade, uskrsnuća mrtvih’“ (Djela apostolska 23, 6). 29)     Kasnije se kroz istoriju to promenilo. 30)     Zakon po kojem je brat ili najbliži rođak morao da uzme udovicu za ženu. Prvo dete iz tog braka bilo bi legitimno dete preminulog brata ili rođaka, s pravom nasleđivanja zemlje.

41

budućnosti celog klana. Sa druge strane, postojao je još jedan važan razlog za ljubav prema deci, osim one roditeljske – to je mesijansko obećanje: obećanje da će se u narodu roditi vođa koji će Jevreje izbaviti od tuđinskih zavojevača. Svaka majka i svaki otac nadali su se da će upravo njihovo dete biti taj obećani Mesija. Zato su nerotkinje među Jevrejima prezirane i smatralo se da su sagrešile pred Bogom kad im ne daje poroda, odnosno priliku da upravo one budu majke Mesije. Kao i u svakom patrijarhalnom društvu, ženska deca bila su manje cenjena i željena za razliku od dečaka. U isto vreme, posebno iz spiska onoga što neko poseduje, vidi se da je društveni status dece bio veoma nizak: kada se u Knjizi o Jobu nabraja šta on poseduje, prvo ide krupna i sitna stoka, onda deca – muška pa ženska, i na kraju robovi. Neki istraživači, posebno jevrejski, kada je reč o robovima i postojanju robovlasništva kod Jevreja, govore da pravo ropstvo nije gotovo ni postojalo. I zaista, ako se pogledaju okolne države, na tom terenu nisu postojale takve mase robova kao u Rimu ili Grčkoj, što je bio stalni izvor nestabilnosti. Ipak, robova je bilo, ali se nastojalo da se prema njima ponaša što blaže, za razliku od, recimo, Rima gde su robovi smatrani „alatkama koje govore“ i ničim nisu bili zaštićeni od samovolje vlasnika. Kod Jevreja su postojale dve vrste robova – prva vrsta su stranci, uglavnom ratni zarobljenici, koji su bili niža vrsta robova, ako se može tako reći, koje su i Jevreji sve do kraja njihovih života koristili za teške poslove, kao što su rad u rudnicima ili veliki građevinski poduhvati. Ipak, i pored takve sudbine ni ovi robovi nisu bili bez ikakvih prava, ne samo kod Jevreja nego i na čitavom Bliskom istoku. Poznat je Hamurabijev zakonik koji je kažnjavao okrutnost nad robovima, posebno ako je neko ozledio roba koji nije njegovo vlasništvo. Kod Jevreja je sistem zaštite bio i veći, tako da recimo po Zakonu (Knjiga Izlaska 21, 26–27), čovek koji oslepi roba ili mu izbije zub, morao je da ga kao naknadu oslobodi, a ako ga ubije, za osvetu je morao da bude strogo kažnjen. Druga vrsta ropstva ticala se samih Jevreja. Iako je Zakon zabranjivao Jevrejima da svoju braću učine svojim robovima, jer svim Jevrejima pripada Božje obećanje, ipak je bilo moguće da čovek sam sebe i svoju porodicu proda u ropstvo radi otplate duga – što nije bilo doživotno ropstvo i trajalo bi sedam godina, posle kojih je rob morao da bude oslobođen, a važila su i ostala pravila drugačija nego za robove

42

strance. Ali i pored toga postojali su neki propisi koji su uticali na to da ljudi doživotno ostanu robovi. Recimo, jedno od pravila bilo je da deca rođena u ropstvu ostaju trajno vlasništvo robovlasnika. Zato su porodice i kad su bivale oslobođene radije pristajale da i dalje nastave da žive kod svojih vlasnika, da bi tako svi njihovi članovi ostali na okupu. O blažem položaju robova među Jevrejima svedoči i sam naziv roba – ebed, koji nije označavao samo roba nego i slugu. Kraljevi su nazivani sluge (ebed) Jahvea, a to je bio i počasni naziv. S vremenom je ropstvo ipak nestalo iz Izraela, posebno posle odlaska u Vavilonsko izgnanstvo. Dolaskom Rimljana na vlast neke porodice Jevreja ponovo su stekle robove, što potvrđuju određeni talmudski tekstovi koji postavljaju dodatna ograničenja u odnosu na to kako sme da se postupa s robovima. 2.4. Verski život U početku, u vreme patrijarhâ, dok su još bili grupa nomadskih plemena ili klanova, Jevreji su slavili Boga na sličan način kao i ostali nomadi – slaveći svog Boga na bilo kojem mestu gde su se trenutno nalazili. Ipak, kao i druga paganska kanaanska plemena, imali su i posebna svetilišta podignuta u blizini nekog istaknutog stabla ili izvora, ili na uzvišicama, gde su oci dobijali posebne vizije, ali za razliku od pagana oni Boga nisu vezivali uz samo to mesto. Bog Izraelov je nazivan Bogom otaca, Snagom Izraelovom, Strahom Isakovim i drugim imenima, što otkriva i to da su različita nomadska plemena Boga nazivala drugačijim imenom. Prvi put Jevreji dobijaju ime za svog Boga u vreme kada se Bog objavljuje Mojsiju, i to je ime Jahve.31 Tetragram (četiri znaka) kojim se na hebrejskom piše Božje ime je JHWH i ono nikad nije bilo 31)     Kao i sam Bog, i Njegovo ime je zagonetno. U Knjizi Izlaska 3, 14 Bog kaže Mojsiju: „Ja sam koji jesam.“ Onda nastavlja: „Ovako kaži Izraelcima: ’Ja jesam’ posla me k vama.“ Teolozi ni danas nisu složni oko toga da li je Bog Izraelcima uopšte rekao svoje ime. „Ja jesam“ može da znači i: „Reci da im Onaj (Bog) koji (zaista) postoji poručuje...“ Sa druge strane, Ja jesam kao naziv jedinog bića iz kojeg su sva stvorenja dobila svoje postojanje, takođe savršeno odgovara toj prirodi.

43

izgovarano. Jevreji su smatrali da je Božje ime toliko uzvišeno da ne sme da se izgovara, pa su umesto imena Jahve izgovarali reč Adonaj, što znači Gospodin/Gospod, ali su i dalje pisali tetragram JHWH. Zbog takvog načina pisanja danas i dolazi do razmimoilaženja u izgovaranju Božjeg imena, pa, posebno kod sekti nastalih u Americi, može da se čuje i ime Jehova, što je rezultat pogrešnog i sasvim nemogućeg čitanja znakova koje su u kasnijim vekovima Jevreji dodali da bi označili samoglasnike, za koje u hebrejskom dotad nisu postojali znaci.32 Mesto gde se redovno slavio Bog, od Mojsija pa do vremena Davida i Salomona posebno, bio je Šator sastanka. a nakon tog vremena središnje mesto gde se slavio Bog bio je Hram koji je izgradio Salomon. Kada se pogleda Šator sastanka, koji je podrobno opisan u Knjizi Izlaska, vidi se da je on kao umanjena slika Salomonovog hrama. Sasvim je moguće da su kasnije generacije prenele oblik Hrama nazad na Šator. Od vremena kada je Salomon izgradio Hram, u Jerusalimu ipak nisu prestala da postoje ostala svetilišta iz vremena kad su plemena osvajala Kanaan. Salomonova kraljevska vlast, a kasnije i vlast njegovih naslednika, uticala je na to da se Hram izdigne iznad svih ostalih svetilišta, ali opstala su i ta druga svetilišta, posebno kada su se razdvojila kraljevstva Jude i Izraela. Naravno, sama činjenica da je Judino kraljevstvo potrajalo znatno duže od Izraela doprinela je da se Hram shvati ne samo kao središnje mesto kulta, nego kao jedino mesto kulta. Ipak, još i u vreme jake vlasti nezavisnih jevrejskih kraljeva narod je u svojim naseljima imao određena mesta gde se okupljao i slavio Boga. Nisu svi bili ni u mogućnosti da hodočaste u Jerusalim, ili bar ne tako često. Posebno od vremena Vavilonskog izgnanstva takva mesta dobijaju na značaju razvojem dijaspore – Jevreja u rasejanju po celom Mediteranu. Ta mesta su sinagoge. Sinagoga je grčka reč i označava mesto gde može da se bude zajedno. U tim zdanjima Jevreji su imali i prostor za smeštaj gostiju, školu za decu – jer bio je običaj da se deci, pa čak i u najmanjim mestima, dâ osnovno znanje o Tori – i tu se čitala i tumačila Tora, Zakon. Sinagoga je bila centar okupljanja Jevreja –bila je to posebno 32)     Naime, pisana reč je JHWH, ali tačkice kojima su iznad i ispod znakova za suglasnike označavani samoglasnici bili su u stvari znaci za čitanje reči Adonaj. Pogrešno čitanje suglasnika s ovim oznakama dovelo je do naziva Jehova. Jevreji su to činili kako bi čitače svetih tekstova upozorili da se na tom mestu čita reč Gospodin, bez obzira na to što je Božje ime drugačije.

44

u vreme posle izgnanstva, ali i u vreme Isusovo, vreme apostola, pa sve do naših dana. Glavna služba u Hramu bila je vezana za sistem žrtava. Za razliku od kanaanskih kultova i ostalih naroda Bliskog istoka, te žrtve nisu imale magijsko značenje. Osnovni značaj žrtve bio je vraćanje Bogu života koji je On dao, što se ogledalo u prskanju krvi žrtvovane životinje po oltaru. Jevreji su smatrali da se život nalazi u krvi živog bića, zato je bilo zabranjeno uzimati krv kao hranu, jer ona je pripadala samo Bogu. Osnovni tipovi žrtava bili su: paljenica (ili holokaust33) – tom prilikom palila se cela životinja nakon što je sveštenik poprskao oltar njenom krvlju –služila je i kao dnevna žrtva u ime celog naroda, ili kao pokajnička žrtva u ime pojedinca; prinosnica se pravila od čistoga pšeničnog brašna bez kvasca, s malo ulja i tamjana – njen mali deo sveštenik je palio, a ostatak je odlazio njemu i njegovoj porodici; pomirnica – žrtva koju je pojedinac nudio kao zavet učinjen Bogu ili kao zahvalnicu. Nije se palila cela, nego bi se po oltaru samo prolila krv i prineli najmasniji delovi s nekoliko unutrašnjih organa. Ostatak bi se pripremio kao obrok za prijatelje i porodicu onoga ko je žrtvovao. Žrtvu za greh prinosio je svako ko je postao nečist dodirnuvši telo mrtvaca ili zbog bolesti, ili iz nekog drugog razloga od pobrojanih u Zakonu, onaj ko je počinio neko zlo i za to zlo se pokajao. U tom slučaju samo bi se prolila krv po oltaru i spalilo nekoliko unutrašnjih organa, a sama žrtva paljena je van hramskog prostora. Ako je onaj ko prinosi žrtvu bio sveštenik – prinosio se bik, ako je bio običan čovek – ovca ili koza, a ako su u pitanju bili siromasi – dva goluba ili šaka brašna od koje je ispečen hlepčić. Žrtve su bile važan deo verskog života Jevreja, ali su takođe bile razlog za kritiku od strane proroka, ali i Isusa. Narod je, naime, žrtve često shvatao kao vrstu automatskog ispunjenja onog što se traži. Smatrao je da je dovoljno da se žrtva prinese da bi se Bog zadovoljio, bez unutrašnjeg obraćenja i promene ponašanja – „Jer ljubav mi je mila, ne žrtve, poznavanje Boga, ne paljenice“, kako kaže prorok Hošea.

33)     Po njoj je nazvano i stradanje jevrejskog naroda za vreme Drugog svetskog rata.

45

Naravno, pored sistema žrtava, u Hramu se odvijalo i versko obrazovanje. Pri hramu su funkcionisale i rabinske škole, tu se raspravljalo o pitanjima vere, kao što znamo i u Isusovo vreme, o čemu svedoči NZ. Hram je bio posebno važan za vreme velikih praznika, od kojih su najvažniji bili Pasha – praznik oslobođenja iz Egipta, Pedesetnica, koja je obeležavala primanje ploča Zakona na Sinaju i Sabat – dan odmora. Hramsku službu predvodili su sveštenici i leviti – iako neke knjige, kao što je knjiga Ponovljenog zakona, ne razlikuje levitsku službu od svešteničke i sve služitelje naziva levitima. Leviti su nastali kao naslednici Levijevog plemena iz vremena zauzimanja Kanaana i to je bilo pleme koje nije dobilo u nasledstvo nikakvu zemlju, nego im je isključiva dužnost bila hramska ili služba pri svetilištu. Nastanak svešteničke službe prilično je zagonetan i ne može sa sigurnošću da se kaže kad su se oni pojavili u sistemu hramskog bogosluženja. U svakom slučaju, posle rušenja Hrama 69. godine posle Hrista, nestaje i hramska služba, sistem žrtvovanja, a kao nosioci verskih dužnosti u narodu ostaju učitelji – rabbi, koji su predvodili lokalne sinagoge, ali kojima to nije bilo osnovno zanimanje, nego su često imali i svoju posebnu profesiju: ta tradicija je opstala do danas. 2.5. Jevejske verske institucije i grupe u novozavetnom vemenu Tokom dugačke istorije jevrejskog naroda mnogo toga je ostajalo isto, posebno ono što je bilo vezano za veru i kult, ali usled različitih istorijskih okolnosti dolazilo je do promena, kao i do nastanka i nestanka određenih grupa i institucija koje su uticale kako na verska shvatanja, tako i na političke poglede Jevreja u tom vremenu. Iako smo već u prethodnom poglavlju pomenuli neke osnovne momente vezane za veru Jevreja, ovde ćemo samo dodati najvažnije institucije i grupe koje su delovale u vreme nastanka hrišćanstva, a koje se često pominju i u NZ-u.

46

Na prvom mestu je Veliko veće.34 Prosečnom hrišćaninu koji u glavnim crtama poznaje događaje koji su doveli do osude Isusa, čini se da je uloga Velikog veća ili sinedriona prilično jasna, a ipak nije tako. Naime, kao što niže navodimo u napomeni, termin je imao široku upotrebu. Naučnici se ne slažu u mnogo čemu u pogledu Velikog veća iz vremena rimske oklupacije Palestine, ali ipak možemo izneti nekoliko podataka koji verovatno stoje. Jedan od tih podataka je vreme nastanka veća. Ovde namerno pišemo malo početno slovo, jer velika većina naučnika smatra da nije postojalo jedno veće, nego da je svako mesto imalo svoje veće, svoj sinedrion, koji je bio sastavljen od glavara porodica i uglednih ljudi u tom mestu, koji su vodili brigu o samom životu u njemu. Ako govorimo o Velikom veću, tu istraživači već nisu toliko složni. Neki smatraju da je nastalo već po povratku Jevreja iz Vavilonskog izgnanstva, neki drugi da je nastalo u vreme grčke vlasti nad Palestinom. U svakom slučaju, takvo telo sigurno je postojalo u vreme rimske vladavine, ali nije sasvim sigurna njegova struktura. Pretpostavlja se da je Veliko veće imalo ulogu ne samo da upravlja životom Jevreja u Jerusalimu, nego je služilo i kao vrhovni sud u pitanjima vere za celu Judeju.35 Pretpostavka je da je Veliko veće imalo stalni sastav, ako ništa drugo, bar mu je stalno predsedavao veliki sveštenik. Članovi su bili prvosveštenici, ali i gradski starci, glave porodica, pripadnici farisejske i saducejske stranke i njihovi književnici.36 Fariseji i saduceji bili su prilično suprotstavljene stranke, pa neki naučnici pretpostavljaju da su oni svaki za sebe imali i svoje sinedrione, svoja veća, gde su odlučivali o ponašanju svojih pristalica. Ipak, ako je i bilo tako, velika je verovatnoća da su sudelovali u radu jednog tela koje se brinulo o celom narodu, kakvo je bilo Veliko veće. 34)     U NZ-u se tim nazivom prevodi reč synedrion, a koristi se i izraz sanhedrin. Sama reč bukvalno znači sedeti sa... To je reč koju su Grci koristili sa značenjem skup, veće. Koristila se za skupove na Areopagu u Atini, skupove gradskih saveta, saveta gradova saveznika, sastanke rimskog senata itd. 35)     Izvan Judeje Rrimljani nisu dozvoljavali delovanje Velikog veća, iako postoje podaci koji govore da su Jevreji rado sledili uputstva Velikog veća ma gde se nalazili. Odlazak Savla (budućeg Svetog Pavla) u Damask da bi suzbio hrišćane u tamošnjim zajednicama, govori tome u prilog. Postoje i mišljenja da su se Jevreji van Jerusalima, ali i van Judeje, obraćali Velikom veću u slučajevima kad sami nisu umeli ili znali da reše neki lokalni problem. 36)     Pismoznanci.

47

Veliko veće je imalo ulogu nadgledanja verske ali i „političke“ discipline i života Jevreja.37 Rimske vlasti davale su Velikom veću određenu zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast nad Jevrejima, pa je tako Veliko veće imalo ne samo svoje zatvore, nego i svoju oružanu formaciju koja je mogla da privodi one kojima se sudilo. Ipak, Velikom veću i pored svega nije bilo dozvoljeno da izvršava smrtne kazne, nego je smrtnu kaznu morao da potvrdi rimski prokurator.38 Posle uništenja Hrama i rasejanja Jevreja, sinedrion nastavlja svoju aktivnost, naravno u drugačijem obliku nakon uspostavljanja Jevrejskog patrijarhata. Nestaje sa scene kao centralno telo koje se brinulo o veri nakon ukidanja patrijarhata 425. godine posle Hrista, iako je kasnije bilo pokušaja da se ponovo uspostavi jedno takvo telo. Druga važna grupa o kojoj ćemo reći nekoliko reči su fariseji. Nastali su u vreme nakon povratka iz Vavilona. Za sebe su govorili da su sledbenici Ezre, koga su uvažavali kao onoga ko je striktno poštovao Zakon, ali i usmenu tradiciju, kao i Mojsije. Najverovatnije je da su fariseji, koje poznajemo iz vremena NZ-a, nastali od hasidejaca,39 jevrejske sekte iz vremena Makabejskog ustanka. Opšti je stav da im ime perushim dolazi od hebrejske reči parash, što znači biti odvojen, i označava one koji su odeljeni, što unekoliko i odgovara tome kako su živeli. Fariseji su se pojavili odmah posle Makabejskog ustanka kao grupa laika i pismoznanaca koji su se usprotivili saducejima, u čiji sastav su uglavnom ulazili pripadnici aristokratije, laičke i svešteničke. Među najbitnije razlike između tih dveju grupa spada to da su saduceji odbijali svako rešenje aktuelnih problema ako se ono nije nalazilo eksplicitno u Tori, dok su fariseji smatrali da se Zakon sastoji od pismene tradicije, Tore, kao i od usmene tradicije jevrejskog naroda i da problemi mogu da se rešavaju i primenom te usmene tradicije. veru.

37)     Što je prvenstveno značilo da su brinuli o miru i redu, ali i o onima koji su ugrožavali

38)     Retko se dešavalo da prokuratori ne potvrde smrtnu kaznu, što se vidi i iz Isusovog slučaja. 39)     Hasid, znači pobožan. To je sekta koja se strogo pridržavala Zakona. Iako su se pridružili Makabejskom ustanku u borbi za religijske slobode i oslobođenje od paganstva osvajača, odmah posle sticanja slobode odvojili su se od novonastale vladajuće klase jer ih politika nije zanimala. Zato su pali u nemilost vladara. Za njih je bilo karakteristično da bi radije izdržali bacanje na muke nego prekršili i najmanje pravilo, recimo obdržavanja subote. Pominju se u 1 Mak 2, 42. S vremenom su polako nestajali mešajući se i stapajući se s farisejima.

48

Govorili su da, budući da se Zakon razvija, čovek mora da koristi razum pri tumačenju Tore40 i rešavanju savremenih problema, pa su u skladu s time – u zavisnosti od okolnosti – iste zakonske odredbe tumačili ponekad na sasvim drugačiji način, uvek tražeći u Pismu potvrdu za ispravnost takvih odluka. Veoma bitna osobina fariseja bila je i njihova vera u to da čovek ima slobodu odlučivanja, ali i da postoji određena vrsta predodređenosti svakog čoveka. Takođe, bitan deo njihovog verovanja, što je prisutno i kod hrišćana,41 jeste vera u uskrsnuće mrtvih i nagrada pravednicima u budućem životu, kao i vera u anđele. Ono zbog čega su bili posebno na meti saduceja jeste to što su za razliku od njih – koji su smatrali da je središte religijskog života svakog Jevrejina Hram i hramsko bogosluženje – učili da je svaki čovek pojedinačno dužan da usavršava sebe izvršavanjem i proučavanjem Zakona, a to je bilo moguće svakome u svom domu. Može se smatrati da je sinagoga institucija koju su upravo fariseji i stvorili jer su naglasak sa hramskih žrtava prebacili na lično usavršavanje. Iako su u početku i oni bili zainteresovani za politički život, ubrzo su posle loših političkih poteza odustali od političke borbe, posebno od borbe za prevlast u Veću,42 pa su, u skladu sa svojim verskim učenjem, bili skloni da prihvate i stranu vlast smatrajući da Bog odlučuje o sudbini naroda. Iz tih razloga nisu ni učestvovali u pobuni koja je dovela do uništenja Hrama, ali im je to omogućilo dalje delovanje i – kao što smo već napomenuli – mogućnost da obnove i održe judaizam kao religiju i posle uništenja Hrama. Iako je slika fariseja u NZ-u uopšteno gledajući negativna i Isus ih često veoma žestoko optužuje,43 ipak se mora reći da su učenja fariseja 40)     Jedan od njihovih prvobitnih ciljeva jeste da se utvrdi sadržaj pisanog Zakona. Oni su utvrdili ili „utvrdili“ da postoji 615 zapovesti, od kojih su 248 pozitivne a 365 negativne. Sledeći korak bio je da se protumače tako da bi bilo nemoguće prekršiti ih slučajno ili iz neznanja. 41)     Setimo se Pavlove odbrane u Djelima apostolskim 23, 6: „Pavao je znao da su oni dijelom saduceji, a dijelom farizeji pa povika u Vijeću: ’Braćo, ja sam farizej, sin farizeja. Sudi mi se zbog nade, uskrsnuća mrtvih.’“ 42)     Iako mnogi istraživači tvrde da su imali i odlučujuću reč u Veću. 43)     Posle uništenja Hrama i ponovnog oživljavanja judaizma, koje su predvodili fariseji, počela je i oštra borba protiv sve jačih hrišćanskih zajednica. U prvo vreme hrišćani se nisu razlikovali, posebno u rasejanju, od ostalih Jevreja. Tako da su rabini sastavili molitvu zvanu Amidah ili Osamnaest blagoslova, od kojih je dvanaesti „blagoslov“ bio u stvari kletva s molbom

49

doprinela tome da običan narod lakše prihvati hrišćanstvo, čije je učenje imalo niz dodirnih tačaka s njihovim učenjem, posebno zato što su fariseji bili veoma ukorenjeni upravo u tom običnom narodu. Mora se reći da se to osuđivanje fariseja, ma kako se činilo opštim, ipak ne odnosi na sve fariseje; s druge strane, za neke od optužbi – posebno za licemerje u vezi sa življenjem onoga o čemu se propoveda – znali su i sami fariseji i u Talmudu se o tom problemu govori kao o kugi farisejske sekte. Saduceji44 su grupa koja je nastala negde dva veka pre uništenja Hrama 70. godine posle Hrista. Po većini istraživača ime im dolazi od Zadoka, vrhovnog sveštenika za vreme Davida i Salomona, čiju je porodicu Ezekiel izabrao da vode brigu o Hramu, pa su bili i vodeći deo hramske hijerarhije sve do II veka pre Hrista. Saduceji su bili uglavnom politička partija sastavljena od svešteničke i ostale aristokratije, bogatih zemljoposednika i trgovaca. U njihovim redovima nije bilo običnih ljudi, pa su i zbog toga bili omraženi u narodu. Drugi razlog je taj što su saduceji zbog očuvanja svojih položaja i bogatstva pristajali na sve vrste kompromisa s rimskim vlastima. Već smo nabrojali njihove glavne pozicije u pogledu vere, ali glavni izvor neprijateljstva prema farisejima bilo je upravo to što su fariseji svojim učenjem na neki način odvlačili narod od Hrama kao središta bogosluženja i na taj način direktno udarali na temelj saducejske neprikosnovene vlasti. Znajući te okolnosti i ne čudi što su upravo saduceji bili ti koji su pokrenuli pitanje Isusa, jer su u Njemu i Njegovom učenju, kao i u onom farisejskom, videli pretnju – ne za narod, nego za svoje sopstvene pozicije. Njihov verski i politički konzervatizam i zavisnost od hramske službe doveli su do toga da kao grupa oni potpuno nestanu sa pozornice istorije posle rušenja Hrama 70. godine Dve grupe koje se neposredno ne pominju u NZ-u, ali o njima postoje posredni tragovi, jesu ziloti i sikarioti. Ziloti su agresivna politička grupa koja se protivila rimskim osvajačima i njihovom paganstvu. Sačinjavalo ih je niže sveštenstvo, ali i odmetnici, banditi. Bogu da uništi sve jeretike i nevernike, odnosno hrišćane. Ta molitva se moli i danas, s tim što je Nozerim (hrišćani – nazarećani) zamenjeno opštijim pojmom jeretici – nevernici. Upravo ta mržnja protiv hrišćana, govore određeni bibličari, možda je i doprinela da se i fariseje jače napadne u NZ-u. 44)     Hebrejski Tzatoq.

50

Nisu bili samo protiv Rimljana, nego i protiv svakog Jevrejina koji je bio za bilo koji oblik saradnje s Rimljanima. Oni su predvodili i ustanak koji je doveo do uništenja Hrama i rasejanja Jevreja 70. godine Njihova ekstremnija struja, ako je to uopšte bilo moguće, bili su sikarioti. Ime su dobili po bodežu koji su nosili ispod odeće i kojim su, posebno u gužvi na javnim mestima, ubijali političke protivnike i saradnike Rima. I pored teškog poraza koji su pretrpeli njima vođeni Jevreji, ziloti su ostali značajna politička grupacija sve do sredine II veka. Ono po čemu su bitni i za NZ, jesu stavovi nekih bibličara da je Juda Iskaritoski, Isusov izdajnik, bio njihov član. I da su oni u Isusu videli upravo onog mesiju koji će na vojnom polju poraziti paganske zavojevače i jevrejskom narodu doneti toliko željenu slobodu. Kad su videli da to nije bila Isusova namera, nego da Isus ne samo što se ne odupire Rimljanima,45 nego i da je to što uči neka vrsta saživota s Rimljanima,46 moguće je da su se priključili zaveri saduceja i svešteničkih glavešina i preko Jude im Ga predali. Poslednja grupa koju ćemo pomenuti su eseni. Ni oni se ne pominju direktno u NZ-u, ali neka od učenja, posebno kod evanđeliste Ivana imaju dodirne tačke s učenjem esena – što ne znači da su i nastala pod njihovim uticajem, pri čemu neki istraživači smatraju da im je Ivan Krstitelj bio bliži samim tim što je živeo životom veoma sličnim njihovom, a i na samo nekoliko kilometara od jedne od njihovih zajednica. Eseni su kao zajednica nastali već negde oko II veka pre Hrista. Poreklo imena im se ne zna i postoje mnoge pretpostavke o njegovom značenju.47 Takođe, nije sigurno ni kako je sekta nastala.48 Jedna od pretpostavki, zasnovanih na velikoj sličnosti s učenjem fariseja, govori da su eseni možda bili njihov ekstremni ogranak. 45)     Isus leči slugu rimskog oficira (satnika) – ziloti su možda i to videli kao izdajničko delo. 46)     Slično farisejskim stavovima – zato ni fariseji nisu bili sa zilotima. 47)     Neki naučnici pretpostavljaju da im ime dolazi od Hasid, kao i farisejima (pogledati napomenu br. 6). 48)     Iako smo za fariseje i saduceje upotrebili naziv grupa, priličan broj bibličara i za njih koristi naziv „jevrejska sekta“. Ipak, zbog prirode esena, njihovog života i učenja možda je za njih najbolji ovaj naziv, mada ne baš sasvim sa značenjem kakvo ta reč ima danas.

51

Ono što sigurno znamo jeste da su eseni zajednica slična današnjim monaškim zajednicama u hrišćanstvu.49 Glavna grupa esena živela je u zajednicama u pustinji, odvojena od ostalih ljudi. Živeli su u celibatu, radeći preko dana, ali okupljali su se na zajedničke molitve i obede. Strogo su sledili odredbe Zakona, posebno u pogledu obrednih pranja – i vršili su ih više puta tokom dana, vrlo pomno, a posebno pre svakog obroka i molitve.50 Primanje u zajednicu nije bilo jednostavno i sastojalo se od godine dana probe, posle čega bi, ako je uspešno prođe, kandidat dobijao kaiš, belu odeću i sekiricu kao znakove pripadnosti zajednici, ali i dalje nije bio punopravni član, jer tada dolazi period od dodatne dve godine probe, posle čega se polaže zakletva – da će zauvek mrzeti zle i pomagati pravednike, da neće imati ništa svoje niti sakrivati od sabraće, da će se pokoravati vođstvu, koje je bilo strogo hijerarhijsko, i da će čuvati tajne zajednice.51 Članovi zajednice, kako i zakletva traži, nisu imali ništa svoje, pa je ta činjenica bila zadivljujuća i istoričarima tog vremena.52 Već smo pomenuli sličnost s farisejskim učenjem. I eseni su verovali u besmrtnost duše, ali nisu verovali u uskrsnuće kao fariseji. Takođe su im bili slični po tome što nisu prihvatali hramsko bogosluženje kao središte vere – oni su, doduše, otišli još dalje, pa su smatrali da je centralizovani kult u Hramu u stvari degeneracija vere koja je predata od Mojsija. Neki naučnici tvrde da su ipak imali sistem žrtvovanja, ali su ga obavljali sami u svojoj zajednici a ne u Hramu.53 Vrlo karakterističan za veru esena bio je njihov dualizam – borba između sila dobra i sila zla, sila tame i sila svetla, pa su neki i u tome prepoznali uticaj na evanđelistu Ivana. 49)     Veoma upadljiva je sličnost života današnjih, posebno pravoslavnih monaških zajednica i esena. Počevši od strukture zajednica pa do načina primanja, tako da neki autori govore da su eseni ostvarili uticaj u hrišćanstvu i u pogledu monaštva. 50)     U iskopinama esenske zajednice blizu Mrtvog mora pronađen je veliki broj bazena za ritualno pranje, a o držanju ritualne čistoće govori i podatak da ako kandidat za primanje u zajednicu makar i slučajno dotakne člana zajednice, član mora potpuno da se opere jer ga je taj dodir ritualno onečistio. 51)     Ovo je verovatno i doprinelo očuvanju tekstova nađenih u jednoj od njihovih zajednica u Kumranu blizu Mrtvog mora. 52)     Jedan od njih čudi se kako je zajednica koja živi u beženstvu, a njeni članovi nemaju ni novca ni zemlje, uspela da preživi i stalno se obnavlja. 53)     Neki od stručnjaka drže da je taj sistem žrtava nije bio zasnovan na žrtvovanju životinja, nego na ritualnim hlebovima.

52

Eseni su bitni za nas jer je otkriće jedne njihove zajednice na obalama Mrtvog mora, kao i pećinâ u okolini te zajednice u kojima su nađeni mnogobrojni tekstovi, kako njihovih unutrašnjih pravila tako i Svetog pisma, doprinelo i razumevanju tog vremena, ali i potvrdilo tačnost tekstova SZ-a koji su došli do nas54. Druga grupa esena bila je razasuta po celoj Palestini. Iako neki autori tvrde da su te zajednice bile uglavnom po selima, postoje tvrdnje drugih istoričara iz tih vremena da ih je bilo i u gradovima, ali da im je život, osim po tome što je reč o porodicama, u drugim stvarima, posebno u nemanju ličnog vlasništva, bio sličan monaškim zajednicama esena. Takođe se pretpostavlja da se određeni broj tih esena pridružio Isusovim sledbenicima. Iako su učestvovali na strani pobunjenika protiv Rimljana, ipak se smatra da s uništenjem Jerusalima i raseljavanjem Jevreja esenska zajednica nije odmah nestala, nego je potrajala još neko vreme posle neuspeha ustanka. To su bile neke od najvažnijih grupa među Jevrejima tog vremena. Oduzela bi daleko više prostora priča o „lažnim“ prorocima i čudotvorcima koji su imali svoje sledbenike, često zavaravajući narod da su upravo oni taj Mesija kojeg narod očekuje.55

54)     U pećinama oko Kumrana 1947. godine nađeni su prvi ćupovi sa spisima esenske zajednice. Pretpostavlja se da su ih eseni tu sakrili posle početka ustanka zilota protiv Rimljana. Eseni su taj rat videli baš kao rat sila dobra protiv sila zla i priključili se ustanicima, ali u cilju zaštite dragocenih spisa i da svetinje ne bi pale u ruke paganima, oni su ih sakrili u zapečaćene ćupove i pohranili u obližnjim pećinama. Neki naučnici, posebno protivnici hrišćanstva, i dandanas govore da su nađeni mnogi spisi koji dokazuju jaku vezu hrišćana s esenskom zajednicom, ali pošto su objavljena kritička izdanja nađenih rukopisa u kojima ni u tragovima nema takve veze, te tvrdnje otpadaju. 55)     Neke od njih pominje i čuveni jevrejski naučnik Vermes Geza u svojoj seriji knjiga o Isusu, naravno iz jevrejskog ugla gledanja na Isusa, ali postoji primer i u NZ-u, iz Djela apostolskih 5, 34–39: „Ali ustade u Vijeću neki farizej imenom Gamaliel, zakonoznanac, kojega je poštovao sav narod. On zapovjedi da ljude načas izvedu pa će vijećnicima: ’Izraelci, dobro promislite što ćete s tim ljudima. Ta prije nekog vremena podiže se Teuda tvrdeći da je netko, i uza nj prista oko četiri stotine ljudi. Bi smaknut i sve mu se pristaše razbjegoše i netragom ih nesta. Nakon toga se u dane popisa podiže Juda Galilejac i odvuče narod za sobom. I on propade i sve mu se pristaše raspršiše. I sad evo kanite se, velim vam, tih ljudi i otpustite ih. Jer ako je taj naum ili to djelo od ljudi, propast će; ako li je pak od Boga, nećete ga moći uništiti, da se i s Bogom u ratu ne nađete.’“ – Eto i jedne od pozitivnih slika fariseja u NZ-u.

3. JEVREJSKA I HRIŠĆANSKA LITERATURA

Iz same činjenice da se u jednom trenutku moralo birati između postojećih spisa i među njima prepoznavati one u kojima je zaista Božja reč a u kojima nije, može se zaključiti da knjige koje su ušle u Bibliju nisu bile jedini verski tekstovi, a još manje jedini tekstovi koje je stvorio jevrejski narod. To se, takođe, može reći i za hrišćanske spise. Neki od tih tekstova bili su „na ivici“ da uđu u kanon Svetog pisma, neki su teološka tumačenja, neki pobožne vizije, drugi opet duhovno štivo, narodne priče. Bio je veliki broj onih koji su krivotvorili Božju poruku, tu su spisi sektaša, jeretika koji su svojim spisima pokušavali da opravdaju to u šta veruju. Svi ti spisi imaju svoj značaj. Neki su bitni za upoznavanje razvoja teološke misli, iz drugih saznajemo više o kulturi tog vremena i običajima, a iz nekih i verodostojne podatke koji nisu bili toliko bitni da bi ušli u Sveto pismo. Govorićemo o dve grupe tih spisa, kako se obično i dele na literaturu vezanu za Stari zavet i na literaturu vezanu za Novi zavet. Ali pre svega treba da se upoznamo s nekoliko pojmova koji se koriste pri označavanju te literature, a to su: apokrifa, pseudepigrafa, deuterokanonski (devterokanonski) spisi. Sama reč apokrif izvedena je od grčke reči apokryphos, što znači „sakriven“. U početku je sam termin korišćen da se označe neke od knjiga, ili njihov sadržaj, koje su bile preterano uzvišene (ili teške za shvatanje) da bi bile svima dostupne. U Danielu 12, 9–101 nalazi se trag toga. S vremenom je termin dobijao pejorativno značenje zato što je ispravnost2 tih knjiga često bila pod velikim znakom pitanja. 1)     On reče: ’Idi, Daniele, ove su riječi tajne i zapečaćene do vremena svršetka. Mnogi će se očistiti, ubijeliti i prokušati; a bezbožnici će i dalje biti bezbožni; bezbožnici se neće urazumjeti, a umnici će razumjeti.’“ 2)     Ortodoksnost, pravovernost.

54

Crkveni oci izričito su govorili o tome koje knjige se mogu čitati na zajedničkim bogosluženjima, a koje ne jer su apokrifne, upravo zato što su te druge često bile sastavljane od jeretičkih3 grupa. Iz tog razloga su crkveni oci počeli da koriste ovaj termin kao oznaku za te jeretičke knjige, zabranjene za čitanje na okupljanjima. Opet, s vremenom, termin je dobijao blaže značenje, više usmereno na to da označava knjige koje nisu ušle u kanon Svetog pisma, bez obzira na to da li je njihov sadržaj teološki ispravan ili ne. Danas u Katoličkoj Crkvi taj termin pokriva grupu spisa nastalih u biblijskom periodu4 (ili koji pretenduju da budu iz tog vremena), a koji od Crkve nisu prihvaćeni kao merodavni. Novim otkrićima starih rukopisa još više je povećana grupa spisa koje pokriva taj termin. U protestantskim zajednicama apokrif označava one knjige koje se nalaze u Septuaginti,5 koje Katolička i Pravoslavna Crkva prihvataju kao nadahnute, a koje ne postoje u hebrejskom kanonu. Katolička Crkva te spise naziva deuterokanonskim i smatra ih jednako nadahnutim kao što su svi ostali koji se nalaze u kanonu Svetog pisma.6 Naravno, u nauci ponekad postoji i zbrka u korišćenju termina, a upravo ovde imamo taj slučaj. One knjige koje protestanti nazivaju apokrifima katolici zovu deuterokanonskim knjigama, a knjige koje katolici nazivaju apokrifima protestanti nazivaju pseudepigrafima. Ipak, za literaturu o kojoj govorimo taj naziv nije sasvim odgovarajući, kao uostalom ni naziv apokrifi. Naziv pseudepigrafi označava delo koje tvrdi da mu je autor neka od poznatih ličnosti, ili mu se pripisuje da mu je autor neka poznata ličnost;7 sa druge strane, apokrifi izvorno znače tajni spisi, a spisi koje mi nazivamo apokrifima nisu takvi. U svakom slučaju, dok naučnici ne nađu bolje nazive, koristićemo ove koje imamo.

3)     Doktrina ili učenje koje je od Crkve osuđeno kao pogrešno ili lažno. 4)     Vreme nastanka biblijskih spisa. 5)     Prevod SZ-a na grčki. Pogledati prvu temu. 6)     O toj razlici govorili smo takođe u okviru prve teme. 7)     To nije uvek negativna činjenica. Postoje spisi, zastupljeni u Svetom pismu, za koje Crkva drži da su nadahnuti, a za koje se može reći da su pseudepigrafi – dela kao što su neke od poslanica koje se pripisuju apostolu Pavlu, posebno poslanica Hebrejima, za koju svi relevantni bibličari smatraju da je sigurno nije on pisao.

55

3.1. Apokrifi Starog zaveta Najstariji apokrifni spisi Starog zaveta potiču iz III veka pre Hrista. Velika većina nastala je u periodu od 70. godine do 100. godine posle Hrista, iako ima i onih koji potiču iz IV i V veka posle Hrista. Mnoge od tih tekstova napisali su Jevreji. Neke su sastavili Jevreji, ali su ih dopisali ili preradili hrišćani, a neke su i napisali hrišćani koji su u manjoj ili većoj meri koristili jevrejske tekstove ili usmene tradicije koje potiču pre 70. godine8 pre Hrista. Gotovo uvek su ti tekstovi nastali pod uticajem tekstova SZ-a; neki donose otkrovenja koja su pripisivana starozavetnim ličnostima, neki su prerađene verzije ili dodaci starozavetnih tekstova, neki od njih urađeni su u obliku psalama po uzoru na Davidove psalme, a neki su u obliku jevrejskih mudrosnih spisa. Iako su ti tekstovi nastali davno posle Abrahama, Mojsija, Davida, Salomona, Jeremije, Izaije, Ezre i ostalih čuvenih ljudi, oni su namerno, ali bez osnove, pripisivani njima. Mnogi Jevreji su do stvaranja kanona spisa SZ-a i te spise smatrali nadahnutima i koristili ih u teološkim raspravama, naravno, uvek razlikujući posebno mesto Petkonjižja u odnosu na ostale spise i tradiciju. Taj odnos i danas se prepoznaje u judaizmu po tome što se pored kanonskih knjiga Svetog pisma Starog zaveta9 kao osnov vere priznaju i ostali tekstovi, posebno talmudski10. Taj odnos prema ovim nekanonskim tekstovima može se videti i u nekim hrišćanskim spisima kao i u tekstovima NZ-a, a najbolji primer je Poslanica Jude apostola koji slobodno koristi nekoliko starozavetnih apokrifa kao što 8)     Vreme uništenja Hrama u Jerusalimu. 9)     Naravno, treba imati na umu da za Jevreje ne postoji podela na Stari i Novi zavet. Oznaka Stari zavet je hrišćanskog porekla i označava podelu u odnosu na konačnu Objavu koja je došla s Isusom Hristom, Novi zavet. 10)     Talmud je, uopšteno rečeno, zbirka komentara mišne (zakonskih komentara Pisma) i gemare (objašnjenja mišne), čiji su tekstovi postali srž jevrejskog zakonodavnog i moralnog razmišljanja. Postoje dve zbirke: Palestinski i Vavilonski talmud. Naziv talmud znači – učenje, proučavanje i odnosi se na učenja koja učenik preuzim od svog učitelja. Ako se Jevreji nazivaju „narodom knjige“, po nekim autorima ta bi knjiga bila Talmud, posebno Vavilonski talmud. Vavilonski talmud donosi okvire sistema judaizma na kojima se on temelji i danas. Mišna je kolekcija zakonskih tekstova, nastalih oko III veka posle Hrista, koja sadrži propise i osnove vere rabinskog judaizma, a time i judaizma svih potonjih vremena. Talmud ima i tekstove koji spadaju u midraš, koji su zbirka propovedi, ali i komentara na određene biblijske knjige. Zanimljivo je da su se sinagoge, kao mesta gde se proučavala i usmena i pismena predaja, nazivale i bet hamidraš – kuća midraša – a od istog korena dolazi i reč medresa – islamska škola za versku obuku.

56

su Knjiga Henokova i Oporuka dvanaestorice patrijarhâ. Upravo zbog ovog uticaja na hrišćansko učenje veoma je važno poznavati i te spise. Navešćemo nekoliko najbitnijih starozavetnih apokrifa: Etiopski Henok, ili Prva Henokova. Već smo pomenuli ovu knjigu u prethodnom pasusu. Različiti tekstovi, pisani uglavnom na aramejskom, kružili su među Jevrejima sve do II veka posle Hrista, kada su neuspesi revolucionarnih pokreta naveli rabine da izgube poverenje u ekstravagantne apokaliptičke nade za budućnost. Tako je Knjiga Henokova pala u nemilost pravovernih Jevreja i njen originalni tekst je nestao. Ta knjiga ipak je načinila uticaj na nekoliko crkvenih pisaca (apostol Juda, Barnaba, Irinej), čak ju je Tertulijan smatrao nadahnutim spisom. Tek negde između 350. i 650. godine tekst se ponovo pojavio kao prevod koji je koristila Etiopska Crkva. U toj knjizi su dva vrlo bitna učenja veoma bliska s hrišćanskim. Prvo je učenje o anđelima, posebno o sotoni i o palim anđelima, a drugo o Sinu čovečjem koji je u Knjizi Henokovoj Izabrani i pravednik, Gospodnji Pomazanik (Mesija) koji je primio Duha Mudrosti. On je pre svakog stvorenja i svetlo je naroda, vrhovni sudija koji će uništiti zle i vladati nad svima. On je onaj koji će primiti pravednike na svoje slavlje. Knjiga jubileja. Ova knjiga je nastala na hebrejskom. Fragmenti teksta na hebrejskom nađeni su u Masadi11 kao i na nekim drugim mestima. Knjiga jubileja je prevedena na grčki oko 220. godine posle Hrista, ali su od tog prevoda ostali samo oni delovi koji su nađeni kao citati u spisima crkvenih otaca. Sa grčkog je prevedena na latinski i etiopski, ali je samo etiopski prevod sadržavao ceo tekst knjige. Osnovna tema knjige je – kalendar. Knjiga deli istoriju sveta na 49 perioda od po 49 godina (jubilej je svake 49. godine), proširujući ono 11)     Masada je drevno planinsko utvrđenje u jugoistočnom Izraelu, poznato kao poslednje uporište Jevreja protiv Rimljana nakon pada Jerusalima 70. godine posle Hrista. Masada se nalazi na vrhu planine u obliku romboida i zauzima sam vrh. Nalazi se na visini od 434 metra iznad nivoa Mrtvog mora. Prvi je to utvrđenje podigao Jonatan Makabejac (143/142. godine pre Hrista), ali je kasnije Herod na istom mestu izgradio kraljevsku citadelu sa zaštitnim bedemima, cisternom za vodu koja je mogla da primi 750.000 litara vode. To je i omogućilo da 1000 branilaca, uključujući u taj broj žene i decu, gotovo dve godine brani tvrđavu od rimske opsadne armije koja je brojala 15.000 ljudi. Na kraju, kada su Rimljani uspeli da probiju odbrambeni zid, da ne bi pali u ruke paganima i neprijateljima, celokupna posada tvrđave, opet zajedno sa svojim ženama i decom, izvršila je samoubistvo. Preživele su samo dve žene i petoro dece koji su preneli priču o hrabrim braniocima. Danas je Masada mesto gde regruti Izraelske armije polažu zakletvu.

57

što donosi Knjiga Postanka. U njoj se takođe nalazi i učenje o anđelima, ne toliko razvijeno kao u Henokovoj knjizi, ali ovde se pojavljuju klase anđela (i dobrih i zlih), kao i anđeli čuvari (ali i zli anđeli) koji bivaju dodeljeni svakom čoveku. Zanimljivost knjige je najranije pojavljivanje među Jevrejima u Palestini učenja o životu posle smrti, odnosno o besmrtnosti duše. Oporuka dvanaest patrijarha. Literarna forma oporuke, testamenta kao oproštajne poruke, bila je dobro poznata i među Jevrejima kao i kod Grka. To su poruke čuvenih ljudi pred smrt, u kojima su svoje duhovno ili materijalno nasleđe ostavljali svojoj deci ili sledbenicima. Često su te poruke dopunjavali oni koji su videli šta se kasnije dešavalo s primaocima oporuke. Mojsijev blagoslov nad plemenima u knjizi Ponovljenog zakona, 33, ili Isusova poslednja beseda u Evanđelju po Ivanu, 13–17, primeri su takvih poruka. Neposredan uzor za ovaj apokrifni tekst je Jakovljev blagoslov koji je dao svojoj dvanaestorici sinova (patrijarhâ) u Postanku, 49. Oporuka dvanaest patrijarha donosi njihove blagoslove svojim naslednicima. Osnovna poruka govori o iščekivanju dvojice Mesija – jednog Mesije kralja koji bi poticao iz Judinog plemena, a drugog sveštenika koji bi bio iz Levijevog plemena. Hrišćanska konačna redakcija spaja te dve očekivane osobe u jednu – Hrista. U delu je takođe razvijena demonologija – Beliar (Belial – imenica koja dolazi od reči bezvredan) je vođa sila zla koje se protive Bogu. On je gospodar tame. Visoki sveštenik iz Levijevog plemena zaratiće s njim, pobediće ga, vezati i baciti u večnu vatru. Sličnost s novozavetnim učenjem je očigledna. U delu je takođe prisutno i učenje o uskrsnuću pravednih koji će boraviti u Novom Jerusalimu. Naveli smo samo tri od mnogih apokrifa SZ-a da bi se stekao utisak o kakvim delima se radi. Iako je to vrlo zanimljiva građa, retko se prevodi i teško ju je naći; ipak, zahvaljujući najnovijim tehnologijama, posebno internetu, moguće je doći do gotovo svih iole značajnih apokrifa SZ-a i NZ-a, često u neautorizovanim prevodima na engleski.

58

3.2. Apokrifi Novog zaveta Kao što smo već napomenuli, naziv apokrifi nije baš najsrećnije rešenje, posebno što se tiče celokupne hrišćanske literature. Zato neki pisci kada se radi o ranim hrišćanskim tekstovima radije govore o ranohrišćanskoj literaturi, jer to je ipak širi pojam koji može da obuhvati raznorodna dela koja su stvorili prvi pravoverni hrišćani, ali i jeretici. Ipak, u užem smislu reči apokrifima zovemo ona nekanonska dela koja su po svojoj formi i sadržaju slična delima koja su ušla u kanon NZ-a, ili, jednostavnije rečeno, ona dela koja žele da oponašaju kanonske spise, često koristeći imena apostola kao svojih autora.12 U jednoj od najvećih kolekcija hrišćanskih apokrifa pobrojano je preko 100 takvih dela. Kao i spise NZ-a, i apokrife možemo da podelimo na četiri grupe: apokrifna evanđelja, dela, poslanice i otkrovenja, a tu je i jedna posebna grupa koju zovemo agraphe – koja predstavlja kolekcije izdvojenih reči i izreka koje razni autori pridaju Isusu, a nema ih u evanđeljima.13 Kratko ćemo pomenuti ostale spise, a malo duže ćemo se zadržati na evanđeljima jer su nam iz nekih od njih došli vredni podaci. Na prvom mestu i po broju su poslanice, i to Pseudo-Pavlove: Laodicejcima, Aleksandrijcima, Treća poslanica Korinćanima, cela prepiska apostola Pavla i Seneke.14 Često se tim pismima daje značaj izgubljenih Pavlovih poslanica koje se pominju u njegovim kanonskim 12)     Ostali spisi iako mogu da nose nazive slične spisima u NZ-u, kao što su Poslanica Sv. Klementa rimskog Korinćanima, poslanice Sv. Ignatija Antiohijskog, Poslanica Filipljanima Sv. Polikarpa, ne spadaju u apokrife nego u ranohrišćanske spise – eventualno u pseudepigrafe, kao što je Barnabina poslanica, koja je u prvoj Crkvi imala ugled gotovo jednak današnjim kanonskim spisima. U te ostale spise spadaju i dela namenjena verskoj obuci kandidata za krštenje – katekumena, kao što je Didahe – Učenje dvanaest apostola ili Apostolska uputstva, ali i apokaliptički spisi – spisi koji govore o budućim događajima, kao što je Pastir, čiji je autor po nekim podacima Herma, brat pape Pija I. Međutim, čak i među onim delima koja smo ovde posebno nazvali apokrifima postoji razlika i ona se, uopšteno govoreći, sastoji u tome što su neka od njih dela jeretika, dela koja nose pogrešno učenje, a neka druga opet spadaju u ono što bismo danas nazvali „popularnom“ literaturom. 13)     Do nas je stiglo preko 200 takvih spisa. 14)     Čuveni rimski govornik i filozof iz I veka posle Hrista. Podaci govore da je Pavle verovatno susreo njegovog brata Galija 52. godine u Aheji. U prepisci se nalazi osam navodnih pisama Seneke Pavlu i šest Pavlovih odgovora. Seneka tu Pavlu odaje priznanje na dubini misli i mudrosti, ali mu prigovara da mu je stil loš pa ga poziva da to popravi. Pretpostavlja se da je spis nastao u IV veku posle Hrista.

59

poslanicama. Na drugom mestu su apokrifna dela apostolâ: Ivana, Petra, Pavla, Andrije, Tome – s tvrdnjom da su to verodostojni izveštaji o životu i delima apostola posle Isusovog uskrsnuća, popunjavajući na taj način priču o njima koja nedostaje u delima NZ-a. Kanonska evanđelja bila su kočnica koja je pisce apokrifnih evanđelja donekle sprečila da se predaju mašti prilikom sastavljanja svojih dela, međutim, te kočnice nije bilo za pisce apokrifnih dela. U njima zato možemo da nađemo svu silu čuda koja su apostoli izvodili, možemo da čitamo o čudesnim putovanjima apostola u još čudnije daleke zemlje, o dalekim narodima sa stranim običajima. Pisci su se bogato nadahnjivali paganskom putopisnom i pripovedačkom literaturom – oseća se jak uticaj helenističkih romana. I upravo ti spisi su prilično uticali i na stvaranje rakohrišćanske popularne literature, ali i na stvaranje literarne vrste legende, koju je hrišćanstvo prihvatilo i koristilo pri sastavljanju životopisa svetaca. Iako su mnoga od tih dela u početku bila ispunjena jeretičkim stavovima, mnoga su prošla kasnije ortodoksne15 recenzije, pa su neka od njih u tom izmenjenom obliku imala i uspeh u kasnijim vekovima. Ali i pored svega ta dela su veoma važna jer u njima nalazimo podatke o prvim načinima bogosluženja, posebno po privatnim kućama, nalazimo prve himne, molitve. Pronalazimo to kako se u samim počecima hrišćanstvo nosilo s paganskim običajima, ali nalazimo i delove izuzetne književne lepote kao i delove bitne za proučavanje hrišćanskog učenja. Priličan broj podataka i događaja iz tih dela ušao je i u kulturnu baštinu hrišćanstva, kao što su, na primer, Dela Pavla i Tekle ili čuveni prizor susreta Petra i Isusa, kad je Petar pokušao da izbegne progon u Rimu – Quo Vadis, Domine koji se nalazi u Delima Petrovim. U Delima Pavla i Tekle takođe nalazimo opis Pavla kao „niskog rasta, ćelavog, krivih nogu, lepo građenog tela, spojenih obrva, istaknutog nosa, punog dobrote“, koji je ušao i u ikonografiju. Kao šro smo već rekli, apokrifne apokalipse bile su popularne među Jevrejima nekoliko vekova pre Hrista i te apokalipse ostvarile su kasnije uticaj i na hrišćanska dela te vrste. Kao i dela, i apokalipse su maštom pokušavale da nadoknade manjak podataka o tome 15)     Pravoverne – recenzije pravovernih hrišćana.

60

„šta nas čeka“ na onom svetu, ali kao i kod delâ neki od tih spisa pružaju nam i značajne podatke vredne pri proučavanju određenih učenja hrišćanstva. Apokalipsa Pavlova, koja govori o Pavlovom viđenju Hrista, koji mu daje zadatak da propoveda pokoru narodima i gde ga anđeo vodi do zlatnog grada gde su pravednici Hristovi, ali i do ognjene reke gde trpe duše grešnika i bezbožnika.16 Spis je značajan za angelologiju, posebno za učenje o anđelima čuvarima.17 Petrova apokalipsa daje podroban opis lepota raja i strahota pakla. Opisuje poslednji sud i kazne onih koji su zaslužili pakao. To delo bilo je visoko cenjeno u starini (nastalo je početkom II veka) pa je ponegde bilo uvrštavano i u kanon svetih spisa. Izvršilo je uticaj na književnost u opisivanju paklenih muka. Naravno, postoje i druge apokalipse, ali one su kasnijeg datuma od ovih dveju koje smo naveli. Najbitnija grupa apokrifnih spisa su apokrifna evanđelja, upravo zbog toga što im je cilj bio da se, na neki način, „takmiče“ s kanonskim evanđeljima, često koristeći imena apostola kao „garant“ ispravnosti i verodostojnosti. Mnoga od njih došla su do nas samo u fragmentima, mnoga su citirali rani crkveni pisci, a veliki broj postao je dostupan otkrićem rukopisa u Nag Hamadiju, u Egiptu blizu Kaira.18 Sva kanonska evanđelja slede okvirno sledeću strukturu: 1) Ivan Krstitelj i krštenje Isusovo; 2) poziv učenika; 3) Isusovo učenje i isceljenja, što uključuje sukob s jevrejskim oponentima; 4) poslednji dani u Jerusalimu; 5) suđenje i stradanje Isusovo; 6) priča o praznom grobu i 7) pojavljivanje Isusa pred učenicima. Apokrifna evanđelja ne drže se te strukture nego razvijaju neku od tema kanonskih evanđelja tako da imamo: 1) evanđelja koja govore o čudesnom Isusovom rođenju 16)     U te opise uključeni su i biskupi, sveštenici, đakoni, svi grešnici i jeretici – što je uticalo i na umetnike srednjeg veka, a među njima i na Dantea. 17)     Svako ljudsko biće čuva po jedan anđeo. Oni Boga obaveštavaju o svakom dobrom i zlom delu onoga koga čuvaju i oni su ti koji posle smrti vode dušu u nebo. 18)     Trinaest koptskih kodeksa koji su tu bili zakopani oko 400. godine, koji obuhvataju oko 40 različitih rasprava. Tekstovi potiču najverovatnije iz manastira koji je bio povezan sa Svetim Pahomijem (292–348), koji je sam bio pravoveran, ali u rukopisima se vidi gnostički uticaj koji je počeo da prodire u manastir. Kopti su inače istočni hrišćani (danas u Egiptu tako zovu hrišćansku manjinu), a od V veka su bili monofiziti – pristalice jeresi po kojoj Isus, iako je bio u ljudskom telu, ipak ima samo božansku prirodu, a ne božansku i ljudsku kako uči pravoverno hrišćanstvo. Gnoza ili gnosticizam takođe je jeres prvih vekova hrišćanstva – u početku veoma jaka i protiv nje su se borili najveći crkveni oci tih vekova – koja je po svom učenju bila zapravo politeistička (mnogobožačka).

61

i neobičnom detinjstvu; 2) evanđelja koja su više zbirke izreka nego kontinuirana priča; 3) evanđelja koja se bave stradanjem/uskrsnućem Isusa i 4) evanđelja koja se bave razgovorima Uskrslog Isusa s učenicima. Kao i ostali apokrifni spisi, i apokrifna evanđelja su važna, posebno za proučavanje rasta i razvoja evanđeoske tradicije u kanonskim evanđeljima, međutim, upravo zbog toga što su ta evanđelja često prožeta jeretičkim učenjima, pri proučavanju tih tekstova treba biti veoma pažljiv. Prethodno smo rekli da je pisce apokrifnih evanđelja sama forma „kočila“ da se ne predaju previše mašti – ipak, u priličnom broju evanđelja pisac je dao sebi dovoljno „umetničke slobode“.19 Ali i pored toga, upravo iz nekih od apokrifnih evanđelja, baš kao i iz nekih dela, Crkva je dobila dragocene podatke o Mariji i Josipu, kao što je i iz dela crpla podatke za biografije apostola. U Protoevanđelju Jakovljevom, koje je i u hrišćanskoj starini bilo cenjeno i rado čitano, nalazi se opis detinjstva Marijinog i Isusovog do pokolja betlehemskih dečaka. Tu saznajemo imena Marijinih roditelja, tu se nalazi priča o Marijinom posvećenju i uvođenju u Hram (koje Crkva slavi 21. novembra), gde ostaje do svoje dvanaeste godine. Opisuje se njena veridba s Josipom, starcem,

19)     U grčkom tekstu Tominog detinjeg evanđelja, gde je Isus predstavljen kao samovoljno derište, stoji ova priča: „To dete Isus, kad je imao pet godina igrao se u plićaku potoka i sakupljao vode koje su tekle u barice i činio ih u trenutku čistim, čineći sve to samo svojom rečju. I imajući mekanu glinu, od nje je napravio dvanaest vrabaca, a bila je subota kad je to načinio, a bilo je i mnogo druge dece koja su se igrala s njim. I neki Jevrejin, kad je video šta je Isus učinio, da se igrao za vreme subote, odmah ode i javi to njegovom ocu Josipu: ’Slušaj, tvoj sin je na potoku, uzeo je glinu i načinio dvanaest malih ptičica i prekršio je subotu.’ I Josip dođe na to mesto i vide; i podvikne mu govoreći: ’Zašto činiš te stvari koje nisu dozvoljene da se čine subotom?’ Ali Isus samo udari dlanom o dlan i uzviknu vrapčićima: ’Hajde!’ I poleteše vrapčići te odoše cvrkućući. I kad su Jevreji to videli, zadivili su se te odoše i rekoše svojim glavarima ono što su videli da je Isus učinio.“ U petoj glavi istog evanđelja stoji i mnogo oštrija slika: „Nakon toga krenuo je [Isus] kroz selo, a dete je projurilo pored njega i udarilo ga o rame. Isus, izazvan, reče mu: ’Nećeš ti stići tamo kuda si se zajurio.’ I u istom trenu ono pade mrtvo. Ali jedan od onih koji su to posmatrali reče: ’Kako se ovo dete rodilo, jer svaka njegova reč je završeno delo!’“ Ali takođe ima i pozitivnijih delova: „Isus se igrao na gornjem spratu neke kuće, ali jedno od dece koja su se igrala s njim pade sa sprata i pogibe. Ostala deca kada su to videla pobegoše i Isus osta sam. I roditelji mrtvog deteta optužiše Isusa da ga je gurnuo da padne. I Isus reče: ’Nisam ga gurnuo’, ali oni ga jednako optuživahu. Tada Isus skoči dole sa krova i stade pored mrtvog deteta i uzviknu jakim glasom govoreći: ’Zeno’, jer mu je to bilo ime, ’ustani i reci mi, da li sam te ja gurnuo?’ I on umah ustade i reče: ’Ne, Gospode, nisi me ti gurnuo dole, nego si me podigao iz mrtvih.’ I kada to videše bili su zadivljeni, a roditelji deteta slavili su Boga po znacima koje su videli i poklonili su se Isusu.“

62

udovcem koji je već imao sinove. Spis posebno naglašava Marijino trajno devičanstvo (pre, za vreme i posle rođenja).20 Od svih apokrifnih evanđelja nekako je najviše pažnje privuklo Tomino evanđelje. Reč je, u stvari, o zbirci od 120 Isusovih izreka. Izreke nisu povezane pričom kao u kanonskim evanđeljima. Ono što je doprinelo popularnosti tog dela je veliki broj izreka koje se nalaze i u sinoptičkim kanonskim evanđeljima; iako one nikad nisu sasvim identične, a često su i menjane tako da podržavaju gnostičku jeres. Postoje brojne teorije o vremenu i načinu nastanka tog spisa. Počevši od onih koje tvrde da je, u stvari, to najstariji hrišćanski tekst, ili barem jednako star kao i kanonska evanđelja, pa do tvrdnji da je tekst nastao upravo korišćenjem već postojećih evanđelja. Biće da je ipak u pitanju ovo drugo tumačenje, tako da taj tekst i dalje ostaje značajan, ali ne tako što nam pomaže da vidimo razvoj tradicije pre nastanka sinoptičkih evanđelja, nego kako je tekla upotreba sinoptičkih tekstova nakon što su oni već bili poznati, posebno evanđelja po Mateju i Luki kojima je Tomino najbliže. Svi ovi tekstovi, apokrifne poslanice, dela, otkrovenja i evanđelja ipak nam na prvom mestu potvrđuju jedno – a to je da je tradicija o Isusu i Njegovo učenje zaista verodostojno preneto, jer čak i u onim delima koja su pod jakim uticajem jeretičkih učenja može da se vidi snažna podloga izvornog učenja koja se, ipak, najasnije nalazi u kanonskim tekstovima.

20)     Ovako stoji u evanđelju: „I babica uzviknu govoreći: ’Danas mi je osvanuo veliki dan, jer sam videla novost veliku!’ I babica iziđe iz pećine i sretne je Saloma. I reče babica Salomi: ’Saloma, Saloma, novost veliku moram da ti kažem! Devica je rodila i učinila što je prirodi nemoguće!’ A Saloma joj odgovori: ’Neka živi moj Gospod Bog, ali dok ne ispitam i proverim njeno stanje [devičanstvo] neću poverovati da je devica rodila.’ I babica ode i reče Mariji: ’Pripremi se jer nije mala rasprava nastala oko tebe.’ I Saloma je pregleda i kriknu govoreći: ’Jao meni na mojoj zloći i neveri! Jer sam iskušavala živoga Boga, gledaj, moja ruka otpade od mene u vatri!’ I pade na kolena pred Gospodom govoreći: ’O, Bože mojih otaca, seti se da sam seme Abrahamovo, Isakovo i Jakovljevo: nemoj činiti od mene javnu sramotu pred decom Izraelovom, već me ozdravi jer ti znaš, Gospode, da sam u tvoje ime lečila, i od tebe dobijala nagradu.’ I, eto, anđeo Gospodnji se pojavi govoreći joj: ’Saloma, Saloma, Gospod ti se smilovao: uzmi svoju ruku i prinesi je novorođenčetu i podigni ga, i to će ti biti spasenje i radost.’ I Saloma dođe i uzme ga govoreći: ’Slaviću ga, jer je velik Kralj rođen Izraelu.’ I gle, u taj tren Saloma bî izlečena.“

4. POTRAGA ZA SMISLOM

Polako se primičemo cilju ove biblijske kateheze, a to je – kako otkriti Božju poruku u tekstu Biblije. Problem nije mali jer je za njegovo rešavanje potrebno mnogo toga, ali sa druge strane nije ni nerešiv, jer imamo i priličan broj pomagala pomoću kojih dolazimo do rešenja. Na samom početku susrećemo se s hermeneutikom i egzegezom. Ako bismo se koristili jezikom bajki – to nisu dve Pepeljugine zle sestre s ružnim imenima, nego upravo (u ovom slučaju dve) dobre vile koje Pepeljugi pomažu da od obične sluškinje postane princeza. I zaista, bez pomoći hermeneutike i egzegeze biblijski tekst ostaje samo književnost – često lepa, ali ponekad i sasvim nečitljiva, čija je duhovna korist svedena na najmanju moguću meru. Šta je to hermeneutika, a šta egzegeza? Hermeneutika je, kako jedan autor reče, nauka i umetnost tumačenja Biblije.1 Nauka, jer postoje pravila njene upotrebe, a umetnost, jer nije dovoljno znati ta pravila. Pored još nekih uslova (kao što je na prvom mestu molitva) potrebno je i prilično vežbe u njenom korišćenju. Ime je dobila po Hermesu, vesniku i glasnogovorniku bogova. On je smatran pronalazačem govora i pisma, pa je na osnovu toga i ova nauka-umetnost dobila svoje ime. Često se hermeneutika izjednačava s egzegezom jer se bave istim „poslom“ – pronalaženjem smisla, ali hermeneutika je više teorijska, dok se egzegeza više bavi praktičnim pitanjima. Ali zašto uopšte imamo potrebu za tim alatima? Na prvom mestu zbog individualnosti pisca poruke i primaoca poruke. U teoriji komunikacije razlikuju se tri bitne komponente komunikacije – a to su pošiljalac, poruka i primalac poruke. Već svaka od tih triju komponenti je svet za sebe. Pošiljalac, sastavljač poruke, živi u svom svetu, ima svoja 1)     Ne samo Biblije, jer hermeneutička pravila koriste se i prilikom proučavanja druge, svetovne literature.

64

životna iskustva, način mišljenja, jezik kojim govori, omiljene slike, emocije. Kad sastavlja poruku on na nju gleda iz svoje perspektive i želi nešto da kaže. Međutim, i poruka ima svoje lične karakteristike – to su na prvom mestu pravila jezika na kojem je izrečena ili zapisana, zajedničko istorijsko iskustvo naroda, literarna forma sa svim svojim zakonitostima, i još mnogi drugi osobeni momenti. Tu je i primalac, takođe sa svojim sopstvenim svetom, pa čak i ako s pošiljaocem poruke deli isti jezik, ono što prima kao poruku za njega ne mora da bude istovetno, a često i nije u potpunosti istovetno s onim što je pošiljalac želeo da kaže. Evo malog primera: zamislite da se vozite putem, možda po magli, pa se ne vidi daleko ispred vozila i naiđete na saobraćajni znak – radovi na putu 1000 m. Pošiljalac poruke, onaj ko je postavio znak tu gde jeste, znao je koju poruku želi da uputi drugim vozačima, a sam znak ima univerzalno značenje – mi znamo konkretno značenje svih elemenata znaka – ali šta primalac dobija kao poruku? Počinju li radovi od znaka i vode se još 1000 m iza njega, ili radovi na putu počinju tek 1000 m iza znaka? Tačno značenje saznaćete, naravno, kad produžite vožnju, ili još ako ste zapamtili ono što ste učili o saobraćajnim znacima tokom obuke za polaganje vozačkog ispita – ali takva jednostavna rešenja nisu baš česta u životu. Svakodnevno smo prisiljeni da se bavimo tumačenjima, interpretacijom, zato što smo svakodnevno u komunikaciji, ne samo s osobama nego i prirodom oko nas. Možda upravo zato što su tumačenja sveta oko nas postala deo naše prirode, ponekad ne osećamo potrebu za tumačenjem neke posebne stvari, ili smo uvereni da znamo njeno značenje, pa nam i ne pada na pamet da bi to na šta smo naišli moglo da znači nešto drugo – a to je česta zamka onih koji čitaju Bibliju bez podrške Crkve i gore pomenutih dveju „vila“. Ali šta je to što je specifično za Bibliju kad govorimo o komunikaciji i traženju smisla Božje poruke u njoj, šta je to što pre svega moramo da imamo na umu kad započinjemo traženje? Prvo je to da je Biblija spis sastavljen od vernika – vernicima. Samo ako na nju tako gledamo, otkrićemo pravo značenje. Vera je ovde ključ za otključavanje šifre značenja. Samo u svetlu vere dolazi se i do Božje poruke, u suprotnom možemo da saznamo samo neke istorijske podatke, običaje ili da pročitamo lepo štivo. Sa druge strane, jednako važno je to da je Biblija

65

spis koji su ljudi određenog vremena, određene kulture, znanja i navika pisali drugim ljudima, na način kako je to bilo uobičajeno u to određeno vreme. Dakle, i Biblija je spis koji se može istraživati sredstvima nauke, kao i svaki spis iz starine. Ako bismo primenili jezik teorije komunikacije, rekli bismo da je kod Biblije situacija složenija nego u ovom prostom modelu koji smo ranije naveli. Komunikacija se u Bibliji ne zasniva samo na izvornom pošiljaocu poruke, poruci i primaocu – na piscu biblijskog teksta, samom tekstu koji je napisao i onoga kome ga je u to vreme uputio – nego se sastoji i od nas kao primalaca. Naime, sveti pisac nije mislio o nama kad je pisao poruku, niti je tu poruku slao nama, nego svom narodu, na svom jeziku. Ipak, to je poruka i nama jer je to Božja nadahnuta reč, pa da bismo je mi shvatili prvo moramo da istražimo šta je poruka značila onome kome je prvobitno bila upućena, da bismo tek onda mogli da zaključimo šta znači nama. Da ponovo uzmemo primer svadbenog slavlja iz Matejevog evanđelja (Mt 22, 1–14), na koje svi ulaze sa ulice i kralj nalazi jednog bez svadbenog ruha. Da bismo razumeli tekst morali smo da istražimo to vreme i da otkrijemo da se ruho delilo na ulazu. Originalni primalac poruke je to znao i lako je shvatao poruku i zašto je taj gost kažnjen. Znajući to, znajući kako je originalni primalac poruke shvatao poruku teksta, sada i mi možemo da otkrijemo značenje za nas, koristeći upravo poznavanje, bar delimično, toga kako bi prosečni Jevrejin tog doba iz svog životnog konteksta reagovao na priču. Ta potraga za smislom stara je koliko i Božja objava. Već i u samoj Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu, nalaze se ličnosti koje su tumačile Božju volju narodu – počevši od Mojsija, preko proroka pa sve do apostola i njihovih učenika. Sam Stari zavet je za Jevreje bio podeljen, kako smo i na početku rekli, na Zakon kao temeljnu volju Božju, a sve ostale spise Jevreji su smatrali tumačenjem Zakona. Kasnije nastaju čitave klase ljudi koji se bave tumačenjem Pisma – pismoznanci, kako ih naziva NZ, koji čak i nisu bili profesionalci nego ljudi svih profesija koji su svoje slobodno vreme posvetili proučavanju Božje reči. Hrišćanstvo je mnogo toga preuzelo od jevrejskog odnosa prema Pismu, budući da su i sami apostoli svi bili Jevreji, a neki od njih, kao što je Sveti Pavle, i veoma dobro podučeni u načinu istraživanja i tumačenja Pisma. Takođe, hrišćanski teolozi preuzeli su i metode

66

istraživanja kao i „škole“ tumačenja, pa je recimo u počecima hrišćanstva postojao određeni rivalitet između Antiohije, gde se gajio gramatičko-istorijski, bukvalni pristup Pismu, i Aleksandrije gde su više cenili alegorijski pristup. Upravo zbog različitih tumačenja postavljalo se pitanje koje je od tih tumačenja ispravno. Odgovor je nađen u osećanju vere, odnosno ispravno je ono tumačenje koje je u saglasju s učenjem Crkve. Ipak, prava ekspanzija proučavanja Biblije dolazi tek na izmaku srednjeg veka s pojavom protestantizma. Tada nastaju novi metodi, novi pristupi Bibliji, a razvijaju se i stare tehnike. Nastaje nagli razvoj egzegeze i njenih metoda. Grubo rečeno, zadatak egzegeze je u pažljivom proučavanju tekstova iz što je moguće više uglova. Taj posao vrši se primenom određenih kritičkih metoda,2 kojih je sve više i više kako nauka napreduje, ali ipak postoji nekoliko osnovnih koje ćemo kasnije navesti. Proces egzegetskog istraživanja teksta vrši se u više faza. Prva je proučavanje samog teksta i utvrđivanje njegove vrednosti i tačnosti. Budući da nemamo originalne tekstove, naime tekstove koje su napisali prvi autori, nego radimo s prepisima nastalim u različitim periodima – prvi je zadatak utvrđivanje koliko je neki određen tekst blizu pretpostavljenom „originalu“. To se radi proučavanjem samog materijala na kojem je tekst napisan, ustanovljuje se kojoj od postojećih varijanti taj tekst pripada – i tako dalje. Ovaj posao ipak ne treba da urade svi koji žele da proučavaju Bibliju. To su za nas već uradili stručnjaci, tako da postoje celovite verzije i SZ-a i NZ-a koje sadrže tekst koji se smatra najbližim onom izvornom. Drugo što se mora učiniti jeste prevesti tekst sa originalnog jezika na jezik tumača. Pritom moraju da se poznaju literarne forme u kojima su tekstovi nastali – da li je neki tekst himna, pesma, priča, homilija, basna, mit... Naravno, prvo mora da se zna jezik, značenje reči i gramatika jezika. Potom sve to mora da se stavi u određeni istorijski kontekst, socijalno okruženje u kojem je tekst nastao. Zatim dolazi smeštanje u literarni kontekst – zašto se neka knjiga nalazi u kanonu tu gde je, 2)     Pri čemu kritički metod ne znači kritikovanje, nego objektivno analiziranje nekog aspekta teksta.

67

odnosno zašto se neki odlomak nalazi tu gde je a ne negde drugde? Kakvi zaključci iz toga mogu da se izvuku? Već smo pominjali literarne forme – pronalaženje forme u kojoj je neki odlomak pisan i prepoznavanje te forme veoma je važan deo u shvatanju njegovog značenja: pesma ima drugačiju poruku od istorijskog izveštaja, ili priča od zakonskog propisa. Postoji približno osam formi koje nalazimo u Bibliji. To su: zakoni, istorijski izveštaji ili naracije s evanđeljima kao jedinstvenim tipom istorijskog izveštaja, primeri ili ilustrativne besede (parabole, alegorije), mudrosne izreke, proročanstva, himne i pisma. Naravno, sve one mogu dodatno da se podele zavisno od toga da li je određeni tekst poezija ili proza, kao što treba znati da svaka od ovih osam formi dodatno može dalje da se grana. Zatim može da se analizira sama struktura teksta. To znači utvrditi gde određeni tekst počinje a gde završava, šta je središnja misao ili poruka, a šta služi toj centraloj misli, da li su delovi teksta tu u funkciji priče ili samo služe da povežu jedan tekst s drugim, jednu temu s drugom, da li je autor posebnom strukturom želeo još nešto da kaže, da istakne, da li je shema slučajna ili je autor baš tako želeo da napiše svoj tekst... Veoma bitna je teološka analiza, odnosno utvrđivanje kako se određeni tekst uklapa u Otkrivenje, u Božju poruku koju smo dobili, ali i kakav zaključak možemo da donesemo i kakvu poruku taj odeljak nosi u odnosu na neku od posebnih oblasti teološkog razmišljanja – šta nam govori o Hristu, spasenju, Crkvi... Ipak, sav taj posao ne može se izvesti proučavanjem samo Biblije. Moraju se konsultovati mnogi komentari, spisi crkvenih otaca, leksikoni, gramatike, atlasi, istorije... I sav taj posao preduzima se da bismo došli do smisla Pisma. A šta je to smisao Pisma i kakav on može da bude? Origen, čuveni crkveni pisac iz II veka, rado je koristio alegorijski metod tumačenja Biblije i pomoću njega dolazio do smisla, za koji je govorio da ih ima tri; kao što je i čovek sastavljen od tela, duha i duše – tako i Pismo ima tri smisla: meso, odnosno doslovno značenje Pisma; dušu, moralno značenje, i duh Pisma, njegov duhovni smisao, koji je od svih najsavršeniji, a budući da duh tek u budućnosti postaje savršen, to značenje ima i tu eshatološku komponentu. Primer je Iv 2, 13: „Blizu bijaše židovska Pasha.“ U doslovnom smislu to se odnosi na jevrejski

68

praznik Pashu, u moralnom smislu označava Isusa kao pashalno jagnje koje se žrtvuje za nas, a u duhovnom smislu znači večnu gozbu blaženih u nebu. Ova Origenova hermeneutika kasnije se razvila u nauku o četvorostrukom smislu Svetog pisma. Taj metod četvorostrukog biće na snazi u Crkvi sve do vremena reformacije i sastoji se od: doslovnog i tri duhovna značenja alegorijskog, tropološkog i anagoškog smisla. Alegorijski se odnosi na dogmatiku, tropološki na moral, a anagoški na eshatologiju.3 Alegorijsko-dogmatski smisao tumači Bibliju u odnosu na veru, tropološko-moralni u odnosu na ljubav, a anagoško-eshatološki u odnosu prema nadi. Na taj način se Sveto pismo, prevazilazeći doslovni smisao, pokazalo kao veoma važno za sve vidove ostvarivanja hrišćanskog života. Iako je ovaj metod prevaziđen, on ipak u sebe uključuje određene vidove koji ponekad nedostaju savremenoj egzegezi. Naime, budući da ne naglašava samo doslovni – istorijski smisao, čemu su često sklone današnje egzegete, omogućava da se jasno vidi korist Svetog pisma za svakodnevni ljudski život. To je bio cilj i egzegeze otaca – oni su započinjali istraživanje Biblije istorijskim tumačenjima i doslovnim značenjem, ali ne bi tu stali. Glavno pitanje koje su postavljali bilo je: „Šta ovaj tekst govori čoveku danas?“ Upravo ova kateheza takođe ima za cilj da zajedno nađemo odgovor na pitanje – šta Biblija govori nama danas? Naveli smo osnovne pojmove bitne za istraživanje Biblije, pomenuli smo i kritičke metode, okvirni proces istraživanja, pa ne bi bilo čudno da se neko uplaši ili obeshrabri pred tom planinom od zahteva za znanjem, pri čemu smo ovde oslikali samo kamenčić na vrhu te planine koja se postavlja pred običnog vernika. Ipak, jedan od crkvenih otaca uporedio je Sveto pismo sa stablom koje raste beskonačno u visinu, a oni koji žele da ga upoznaju penju se na njega. Neko se popeo više, neko niže – niko ne može da stigne do vrha na ovom svetu – tako da je bitno to da se penjemo, a ne dokle smo stigli. Sa druge strane, tu je nešto što smo već pomenuli – ona bitna komponenta za shvatanje pisma – molitva koja je silno sredstvo koje uz pomoć Duha Svetog omogućuje da se dođe do shvatanja šta Bog od nas konkretno traži, i to bez visokih škola, samo ako smo u duhovnom jedinstvu s Crkvom, a preko 3)     Termin eshatologija nastao je od grčke reči eschatos, što znači poslednji, zadnji, krajnji. Počeli su da ga koriste teolozi u ranom XIX veku da bi ukazali na deo sistematske teologije koja se bavi hrišćanskim verovanjima koja se tiču smrti, života posle smrti, poslednjeg suda i uskrsnuća.

69

nje i s Duhom Svetim, jer kako je rekao Sveti Jeronim: „Ne možemo shvatiti Pisma bez pomoći Duha Svetog.“ To opet znači da ako neko i ima visoke škole i znanje egzegetskih metoda, a nema Duha Svetog, Biblija stoji pred njim zatvorena. Upoređujući Pismo s orgomnim morem koje moramo da pređemo maleckom barkom naše inteligencije – što je nemoguće – Origen kaže da ako Bog dâ povoljni „vetar“4 Duha krhkoj barci naše inteligencije, možemo da stignemo do luke dubokog razumevanja Pisma. Evanđelista Ivan ide i dalje, pa u svojoj poslanici (1 Iv 2, 27)5 govori da oni koji su primili „pomazanje“ od Duha Svetog imaju i znanje (1 Iv 2, 20) i da ih to pomazanje uči svemu, pa im ne trebaju drugi učitelji. Dakle, hrišćani koji su primili „pomazanje“ – u krštenju, u potvrdi i po ostalim sakramentima / svetim tajnama – dobili su dar Duha Svetoga i On ih vodi u razumevanju Pisma, tako da nema mesta strahu da nam je nemoguće otkriti šta Bog želi da nam poruči.

4)     Igrajući se grčkom reči pneuma koja znači i vetar, ali i duh kao i Duh. 5)     „A vi – Pomazanje koje primiste od Njega u vama ostaje i ne treba da vas itko poučava. Nego Njegovo vas Pomazanje uči o svemu, a istinito je i nije laž, pa kao što vas je ono naučilo, ostanite u njemu.”

5. OBJAVA, INSPIRACIJA, NEPOGREŠIVOST (ISTINITOST) PISMA

Da bismo mogli da pređemo na proučavanje konkretnih tekstova knjiga Biblije, potrebno je da kažemo bar nekoliko reči o ova tri pojma iz podnaslova. Kao i za ostale teme koje smo obrađivali, podrazumeva se da je na ovako malom prostoru nemoguće dati iscrpan prikaz i objašnjenje tih pojmova, ali za naše potrebe biće sasvim dovoljno da bar shvatimo koncepte o kojima se tu radi. Kada se govori o Objavi, za naše potrebe dovoljno je da samo navedemo uvodne paragrafe dogmatske konstitucije o Božanskoj objavi Drugog vatikanskog sabora. Ovde ćemo ih staviti onako kako ih je sažeo p. Celestin Tomić:1 „Bog je u svojoj dobroti i mudrosti odlučio da objavi sebe i da priopći otajstvo svoje volje, otajstvo spasenja, da u Isusu Kristu postajemo dionici Božanske naravi. Zato se Bog ’dijelima i riječima’ od početka javlja čovječanstvu. ’Bog, koji po Riječi sve stvara i uzdržava, pruža ljudima u stvorenjima trajno svjedočanstvo o sebi. Hoteći pak da otvori put višnjega spasenja, On je povrh toga već od početka praroditeljima otkrio samoga sebe. A po njihovu padu On ih je, obećavši otkupljenje, podigao dajući im nadu u spasenje. A u svoje vrijeme pozva Abrahama da ga učini velikim narodom. Taj je narod po prorocima poučavao, pripravljao na dolazak Mesije. On daje Objavi puninu i dovršava je’ (DV 3, 4). Ova Božja aktivnost po kojoj Bog ’zapodijeva razgovor s ljudima kao s prijateljima i s njima druguje da ih pozove u zajedništvo sa sobom i da ih u nj zagrli’, zove se Objava (DV 2).“ Što se tiče nadahnutosti Svetog pisma, Sabor izjavljuje da Crkva drži sve knjige svetima i kanonskima zato što su napisane po nadahnuću Duha Svetoga i imaju Boga za autora. A proces nadahnuća 1)     Celestin Tomić, Pristup Bibliji, Zagreb, 1986.

72

bio je takav da je Bog „izabrao ljude koje je, u djelatnosti njihovih sposobnosti i moći, upotrijebio da Njegovim djelovanjem u njima i po njima – kao pravi auktori pismeno predaju sve ono i samo ono što On hoće“ (DV 11). Šta bi to, u stvari, značilo? Ako bismo taj proces inspiracije mogli da uporedimo s nečim, možda bi najbolje bilo uporediti ga sa stvaralaštvom pesnika, pisaca ili muzičara. Umetnik izrađuje svoje delo kada dobije inspiraciju, ideju šta bi želeo da uradi i već pritom ima ideju kako izgleda to što želi da sastavi, napiše, naslika... Sama reč – dobiti inspiraciju, koju svi umetnici koriste – govori o tome da je to dar, da to nije njihovo, jer da je njihovo imali bi inspiraciju kad god to zažele. Dakle, ideja, kao inspiracija, dolazi i svetom piscu, a on je, kao i umetnici, oblikuje u skladu sa svojim sposobnostima, što ga čini zaista pravim autorom, ali ipak, budući da on piše o stvarima o kojima Bog želi da govori, takođe je u isto vreme i Bog autor. Pitanje nepogrešivosti Pisma, ili bolje istinitosti Pisma, poslednjih vekova često je potezano ne samo od strane nehrišćana nego i nekih hrišćana. Razvoj nauke doveo je do toga da se u Bibliji nađu „netačnosti“, posebno što se tiče poznavanja planete i živog sveta na njoj. Naravno, uvek je bilo i onih koji su navodili „neslaganja“ ili čak „kontradiktornosti“ u Bibliji. I zaista, postoji pogled na svet u Bibliji koji po današnjoj nauci očigledno ne stoji (zemlja – ravna ploča...), postoje nabrajanja životinja koja ne postoje (zmajevi, levijatan...), postoje i „neslaganja“ u podacima, pa čak i „kontradiktornosti“, ali njih vide ljudi koji ne poznaju šta je to Biblija, i koji gledaju na Bibliju kao na knjigu koju je neko juče napisao, neko od nas koji smo se školovali u XX veku, ne shvatajući da su autori živeli u sasvim drugačijem svetu, da je cilj Biblije nešto sasvim drugo a ne beleženje istorije kako je mi danas beležimo. Učenje Katoličke Crkve ističe. „Budući da sve ono, dakle, što nadahnuti pisci ili hagiografi izjavljuju valja držati izjavljenima od Duha Svetoga, mora se dosljedno ispovijedati da knjige Pisma čvrsto, vjerno i bez zablude naučavaju istinu koju htjede Bog da radi našega spasenja bude zapisana u Svetom pismu“ (DV 11). I zaista, onaj ko je proučio Pismo ne može u njemu da vidi nikakve „zablude“, jer te zablude koje neki vide uopšte nisu predmet rasprave Pisma. Ako bi trebalo da navedemo najupečatljiviji primer, to je „zabluda“ Biblije da je svet stvoren za šest dana! Oni koji u tome

73

vide zabludu ne shvataju da Biblija ne govori o tome za koliko dana je Bog stvarao svet, nego da je Bog tvorac svega, kao i to da je čovek kruna stvorenja i Božji saradnik koji ima odgovornost za ovaj svet jer mu ga je Bog predao na upravljanje. Sve u svemu, možda je najbolji odgovor na ovo pitanje poruka Svetog Avgustina: „[Gospodin] nas je hteo da učini hrišćanima, ne naučnicima... Duh Božji koji je govorio po svetim piscima nije hteo da nas pouči o stvarima koje nemaju nikakve koristi za naše spasenje.“

6. ČITANJE STAROG ZAVETA

Dolazimo do središnjeg dela ove knjige, a to je upravo čitanje same Biblije. Sve ono što smo dosad rekli služi da bismo našli način kako da dođemo do Božje poruke u Pismu, a zatim, još važnije, da tu poruku primenimo u životu. Ali da bi se došlo do značenja, kao što smo već pomenuli, izuzetno je bitna praksa čitanja i razmišljanja o pročitanom tekstu. Što češće pristupamo biblijskom tekstu, sve lakše stupamo u „dijalog“ s Biblijom. Što češće pokušavamo da nađemo odgovore u Bibliji, sve lakše ih nalazimo – a to je i činjenica iz života: uvežbanost doprinosi efikasnosti u svemu što radimo. Naravno, na ovom mestu nikad ne smemo da zaboravimo da „praksa“ ovde znači ne samo čitanje, nego i meditaciju, molitvu, a pre svega primenu onoga što otkrijemo pristupajući na ovaj način biblijskom tekstu. U uvodu smo napomenuli da ova knjiga ima 151 tema ili poglavlja. Prvih pet bilo je posvećeno onome što se na teološkim školama zove – opšti uvod, ili generalna introdukcija, drugih pet ćemo posvetiti Starom zavetu, a trećih pet Novom zavetu, ali na poseban način. Naime, sledićemo podelu knjiga kako je to u Katoličkoj Crkvi uobičajeno i za Stari i za Novi zavet; na početku tekstova daćemo kratak opis knjiga2 koje ćemo obrađivati – pa ipak, taj opis biće veoma uopšten i što je moguće kraći jer će nam glavni deo uvek biti primeri kako se čitaju i tumače konkretni tekstovi izabrani iz tih knjiga. Ovde je potrebno jedno dodatno pojašnjenje koje zahteva metod tumačenja koji ćemo koristiti. 1)     Knjiga je prvobitno bila zamišljena kao celovita, iz jednog dela, ali zbog obimnosti ipak smo je podelili na dve knjige. Prva se bavi opštim uvodom i čitanjem Starog zaveta – i imate je u rukama, a druga se odnosi na Novi zavet. 2)     Bolje rečeno – opis grupe knjiga, jer nećemo se baviti posebno svakom od knjiga Biblije. Za tako nešto bio bi nam potreban daleko veći prostor od onog kojim ovde raspolažemo.

76

6.1. Kako su Pismo čitali crkveni oci U 4. poglavlju već smo pomenuli kritičke škole, kao i četiri smisla tekstova Svetog pisma: literarni, alegorijski, tropološki i anagoški. Da bismo dodatno uprostili stvari, reći ćemo da se tu u stvari radi o bukvalnom, teološkom, moralno-hrišćanskom i buduće-spasenjskom značenju Pisma. Sveti Toma Akvinski je u svom komentaru na Poslanicu Galaćanima to ovako objasnio razmatrajući tekst Knjige Postanka, 1, 3 (1 Moj 1, 3): „Razmotrimo izraz:’Neka bude svetlost’. Ako pod ’svetlošću’ podrazumevamo ovu ’fizičku’, onda imamo ’literarno značenje’. Ako se pod ’svetlošću’ ukazuje na buduće svetlo Hristovo u Crkvi, radi se o ’alegorijskom značenju’. Ako se kaže ’svetlost’ želeći da naš razum bude osvetljen Hristom i naše srce spremno da sluša Hrista, izražava se ’tropološko značenje’. Ako se kaže ’svetlost’ da bi se označilo da će nas Hristos uvesti u slavu, radi se o ’anagoškom smislu’.“ Dakle, vidimo da je prvo značenje „svetlosti“ ono bukvalno – svetlo. Drugo značenje „svetlosti“ označava teološku važnost Hrista, govori o Bogu samom. Treće – i to je u stvari ono značenje kojim ćemo se mi najviše i baviti – govori o tome šta ta „svetlost“, koja je svetlost Hristova, znači za nas, šta mi moramo učiniti da bismo zaista bili obasjani tom svetlošću. I, na kraju, četvrto značenje „svetlosti“ govori o spasenju, pomaže čitaocu da raste u nadi. Ali zašto opet govorimo o ova četiri značenja? Pokušaćemo to da objasnimo na osnovu dveju poruka iz samog Pisma. Jednu smo već čitali (Prva poslanica apostola Ivana, 2, 20–21.27),3 a druga je iz Druge poslanice Svetoga Petra, 1, 20 – 2, 1.4 Na prvi pogled moglo bi nam se učiniti da postoji određena kontradikcija između ovih dveju poruka: sa jedne strane nam Sveti Ivan govori da nam, ako imamo 3)     „2, 20 A vi imate Pomazanje od Svetoga, i znanje svi imate. 21 Ne pisah vam zato što ne biste znali istine, nego jer je znate i jer znate da nikakva laž nije od istine...27 A vi – Pomazanje koje primiste od Njega u vama ostaje i ne treba da vas itko poučava. Nego Njegovo vas Pomazanje uči o svemu, a istinito je i nije laž, pa kao što vas je ono naučilo, ostanite u njemu.“ 4)     „1, 20 Ponajprije znajte ovo: nijedno se proroštvo Pisma ne može tumačiti samovoljno 21 jer nikada proroštvo ne bî ljudskom voljom doneseno, nego su Duhom Svetim poneseni ljudi od Boga govorili. 2, 1 Bilo je u narodu i lažnih proroka, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, onih koji će prokrijumčariti pogubna krivovjerja, zanijekati Gospodina koji ih otkupi, i navući na se brzu propast.“

77

Pomazanje – Duha Svetog – nikakvi drugi učitelji nisu potrebni, a sa druge strane Sveti Petar nam poručuje da se Pismo ne može tumačiti kako nam se svidi. Da li je, dakle, moguće i ne čitajući Pismo da otkrijemo šta je poruka? Možemo li to sami da uradimo? Da, naravno! Ali slédeći upravo ove dve poruke koje smo naveli. Onaj ko živi po Duhu Svetom, koji živi svoje hrišćanstvo trudeći se da što vernije sledi Hrista, biva vođen tim istim Duhom Svetim u razumevanju Pisma, ali i svog sopstvenog života, kako i kaže Sveti Ivan, i tada mu je opet Duh Sveti učitelj – i po onome što čovek oseća u sebi, slušajući glas savesti, koji je Božji glas u nama, ali i po učenju Crkve po kojoj saznajemo ko je Bog i šta Bog želi da činimo. Sa druge strane, budući da objava nije data po nama nego po Crkvi, svako tumačenje do koga sami dođemo mora da bude podložno i provereno učenjem Crkve. Ako se naše tumačenje ne slaže s učenjem Crkve – nije učenje Crkve pogrešno, nego naše. Lažni proroci koje pominje Sveti Petar upravo su oni koji svoje tumačenje suprotstavljaju učenju Crkve. Temeljni način kako izbeći mogućnost da se padne u zabludu kada dođemo u situaciju da nam neka od crkvenih učenja nisu jasna ili se naše tumačenje ne slaže s crkvenim, jeste da ne tražimo potvrdu da Crkva greši, nego da nađemo odgovor zašto Crkva uči to što uči i tako kako uči – i naći ćemo odgovor. Ipak, ne može svako da nađe sva značenja. Ljudi se razlikuju i po svom teološkom znanju, po obdarenostima, ali i po svetosti života. Zato se ovde nećemo baviti teološkim i eshatološkim značenjima, iako ih je nemoguće potpuno zaobići, nego na prvom mestu tropološkim, odnosno moralno-hrišćanskim značenjem – onim porukama koje nam govore šta da činimo u našem svakodnevnom životu.5 Nećemo se baviti direktno teološkim i eshatološkim značenjima i iz razloga što su ta značenja temelji na kojima se nalazi tropološko značenje. Ako nas Bog zove da nešto učinimo ili da se ponašamo na određen način u svakodnevnom životu,6 to je zato što je to način da učestvujemo u 5)     Naravno, naći smisao teksta uvek zahteva određenu količinu znanja – što ga je više, to smo u prilici bolje da razumemo šta tekst poručuje. To znači da oni koji i u svom svakodnevnom životu žele da primenjuju Bibliju, makar i ne želeći da se stirktno bave teologijom, moraju da produbljuju svoje znanje o Bibliji, odnosno da se bave proučavanjem onoga o čemu smo govorili unutar prvih pet tema. 6)     Moralno-hrišćanski smisao.

78

spasenjskom delu Gospodnjem, što je Hristos naš spasitelj7 i što ćemo čineći tako biti u stanju da prihvatimo Spasenje.8 Dakle, značenje Pisma za naš svakodnevni život upravo izvire iz učenja Crkve, ali dok značenje za naš svakodnevni život možemo da posmatramo iz različitih uglova, pa čak i da iz istog teksta dobijamo različite poruke u odnosu na naše životne situacije – dakle, da se smisao menja u odnosu na naš život – teološko i eshatološko značenje, odnosno učenje Crkve, ne može da se menja9 i ono je uvek jedinstveno bez obzira na naše životne uslove.10 Ovaj koncept ne bi trebalo da bude teško shvatljiv ako imamo na umu da je Pismo dato svim ljudima, svih vremena i kultura, pa tako i sam smisao određenog teksta mora da ima „prostora“ da obuhvati sve to. Rabi Išmael o tome kaže: „Kao što čekić (udarivši o kamen) proizvodi mnoge varnice, tako i tekst ima mnoga značenja.“ 6.2. Targum i midraš Več smo pominjali rabinske načine tumačenja pisma. Ovde ćemo ukratko ukazati na dva načina tumačenja koji su izvršili snažan uticaj i na hrišćansku hermeneutiku. To su targum i midraš. Targum je način tumačenja čiji je cilj da se shvate tekstovi Biblije koji su korišćeni u sinagogalnom bogosluženju. U sinagogalnom bogosluženju prvo je čitan tekst na hebrejskom, na jeziku koji Jevreji posle Vavilonskog izgnanstva nisu više govorili, pa je sam tekst odmah nakon toga bio prevođen na aramejski, jezik koji su svi govorili.

7)     Teološki smisao. 8)     Eshatološki smisao. 9)     Crkva je kroz vekove samo produbljivala shvatanje teološke Božje poruke i s vremena na vreme drugim rečima izražavala večne istine, ali nikad nije menjala te istine. 10)     Možda bismo to mogli ovako do pojasnimo: u Starom, pa i u Novom zavetu postoji osuda prostitucije, međutim, značenja te osude unekoliko se razlikuju iako je osnova ista. Osnovno teološko, nepromenjivo značenje jeste da je Bog onaj jedan jedini kome se treba klanjati i da je telo hram Duha Svetoga, promenjivi deo se odnosi na sledeće: u vreme i Starog pa i Novog zaveta prostitucija je, pored toga što je značila bludni greh, značila i dodatno odbacivanje Boga jer se više odnosila na hramsku prostituciju po paganskim hramovima. Tada prostituisanje nije, dakle, značilo samo blud, nego i učestvovanje u klanjanju lažnim bogovima i odbacivanje pravog i jedinog Boga. Danas se osuda prostituisanja odnosi pre svega na skrnavljenje svog sopstvenog tela, pa na taj način skrnavljenje hrama Duha Svetog koji je u nama.

79

Međutim, taj prevod nije bio bukvalan,11 nego više parafraza i tumačenje onoga što se čitalo.12 Tog načina držali su se i hrišćanski komentatori Biblije svih vremena. Sa druge strane, dok je targumsko tumačenje i dalje bilo Božja Reč a ne razmišljanje nekog od učitelja, midraš je tumačenje koje ima taj lični pečat. Midrašista isključuje mogućnost bilo kakve težnje da je njegovo tumačenje jedino ispravno, što je u skladu sa slikom čekića koji udarajući pravi mnoge varnice. Midraš je tako i postao način tumačenja prvih crkvenih otaca, a često se nalazi i u samom NZ-u, posebno kod Svetog Pavla. Čak i sama koncepcija o četiri značenja Pisma izvire iz samog midraškog načina tumačenja Pisma. Možda ne bi bilo pogrešno reći da će i metod koji ćemo ovde i u sledećim temama ponuditi, biti zasnovan upravo na koncepcijama hrišćanskog načina korišćenja midraša, koji je, kako rekosmo, čest i kod crkvenih otaca, pa kao što autori jevrejskih midraša kažu da njihova tumačenja nisu jedina moguća, tako i ja ističem da primeri načina tumačenja koje ću ovde izneti nisu jedini mogući – ali dodajem još jednu napomenu: cilj ovih tekstova i nije tumačenje konkretnih tekstova, nego želja da se pokažu principi tumačenja, da bi svaki čitalac u svom privatnom susretu s Božjom Rečju u Bibliji mogao da dođe do tumačenja koja će mu pomoći da svoj život što je to moguće više suobliči Hristovom.13

11)     Problem sa svim prevodima uvek je – naći pravi odnos između prevođenja samih reči teksta i ideja koje se prenose tekstom, pa je i prevod u većini slučajeva zapravo tumačenje ideje s pokušajem da se što vernije i bliže prenesu i značenja konkretnih izvornih reči. 12)     Rabi Juda, koji se pominje u Vavilonskom talmudu, ističe dva principa unutar kojih targumista mora da se nađe: „Ako prevodi na apsolutno bukvalnan način, onda je falsifikator; ako nešto doda čini svetogrđe.“ 13)     Za Svetog Avgustina taj susret je bio preko reči Poslanice Rimljanima: bio je duboko zahvaćen manihejskom jeresi, ali je jednog dana, kako sam kaže u svojim Ispovestima, čuo glas koji mu govori – „Uzmi, čitaj, uzmi, čitaj.“ Znajući da Bog često govori ljudima po Svetom pismu, uzeo je poslanice Svetog Pavla i slučajno otvorio Poslanicu Rimljanima 13, 13–14: „Kao po danu pristojno hodimo, ne u pijankama i pijančevanjima, ne u prilježništvima i razvratnostima, ne u svađi i ljubomoru, 14 nego zaodjenite se Gospodinom Isusom Kristom i, u brizi za tijelo, ne pogodujte požudama.“ To je bila poruka koja ga je „pogodila“ i na osnovu koje se obratio. Nesumnjivo, za svakoga od nas postoji poruka u Bibliji koja može da nas „prodrma“ i vrati na pravi put, a da za nekog drugog to mesto ne znači mnogo.

80

6.3. Crkva i Stari zavet Za veliku večinu hrišćana Stari zavet je jednako Božja reč kao i Novi zavet,14 iako je kroz istoriju bilo različitog gledanja na njega, a i pogrešan pogled na Stari zavet bio je razlog nastanka nekoliko hrišćanskih jeresi. Moramo imati na umu činjenicu da kada se u NZ-u pominju Pisma, pisac direktno misli na tekstove SZ-a. Ipak, proces shvatanja značaja SZ-a za hrišćane tekao je kako se produbljivalo shvatanje Hristove poruke u svetlu Njegovog Uskrsnuća. Već i sam NZ govori o tome: prilikom Preobraženja Isusovog tekst kaže da se Isus preobrazio pred svojim učenicima, lice Mu zasja kao sunce i haljine postadoše bele kao svetlo, a učenici videše sa jedne strane Isusove Mojsija, a sa druge Iliju. Kad su učenici začuli i glas Božji: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koga sam odabrao. Njega slušajte“, padoše ničice... i sledeće što su videli – bio je Isus sam. Vidimo da je Isus upravo to svetlo koje obasjava SZ uobličen u liku Mojsija,15 ali i svetlo koje obasjava i sav NZ i proroke.16 Posle Hristove svetlosti od SZ-a i NZ-a ostaje samo Isus u kojem su sjedinjena oba Zaveta. Kako su hrišćani postepeno shvatali Tajnu Isusa, to isto, gotovo fizički opipljivo, možemo da vidimo u NZ-u. Onaj ko i ovlaš čita evanđelja može da vidi da Isusovi učenici, dok je Isus bio s njima, pre Uskrsnuća, nisu shvatali šta im to Isus govori. Osećali su snagu Njegovih učenja, Njegovih dela, ali im nije bilo jasno šta to govori – kakvo je to Kraljevstvo koje pominje i kako će to podići Hram za tri dana? Međutim, posle Njegovog Uskrsnuća, u svetlu tog Uskrsnuća počeli su postepeno da shvataju o čemu je Isus zaista govorio. Taj proces možemo da vidimo na primeru samog gledanja na Isusa. Najstariji hrišćanski spisi – Pavlove poslanice, kao središnji spasenjski događaj navode Isusovo Uskrsnuće. Međutim, s vremenom svetlo Uskrsnuća dublje je prodiralo i navelo Isusove učenike da porazmisle i o tome ima li još koji ključni 14)     U stvari, oni koji sebe zovu hrišćanima a odbacuju Stari zavet i ne bi mogli da se nazovu hrišćanima. 15)     Već smo govorili da su Mojsijevih pet knjiga, Tora – srce i ceo Zakon, a da su za Jevreje ostale knjige samo objašnjenje Zakona. 16)     Ilija je uzor svih proroka i predstavlja sve one koji su govorili u Božje ime.

81

događaj koji bi govorio o Isusu, a koji u prvi mah nisu primetili – i, kao što svedoči Markovo evanđelje koje je po starosti odmah iza Pavlovih poslanica,17 došli su do Ivanovog krštenja Isusa u Jordanu. To krštenje smatrano je početkom Isusovog delovanja. Međutim, uskrsna svetlost išla je još dublje i dalje. Dublje razmišljajući o Isusu Hristu – Mesiji, hrišćani su zaključili da je, naravno, Uskrsnuće temelj naše vere, ali da je i Njegovo rođenje bitan događaj, i to već vidimo kod Mateja i Luke koji su svoja evanđelja sastavili nekih dvadesetak godina posle Marka. Ali ni tu nije bio kraj. Duh Sveti poveo je hrišćane dalje, opet po uskrsnoj svetlosti – i tu već imamo svedočanstvo evanđeliste Ivana u prologu njegovog evanđelja: „U početku bijaše Riječ, i Riječ bijaše kod Boga i Riječ bijaše Bog“ – Isus je ona Reč po kojoj je Bog stvorio svet. Sada je tom uskrsnom svetlošću krajem I veka bio obuhvaćen i ceo Stari zavet. Upravo to je pozicija sa koje ćemo i mi posmatrati tekstove Starog zaveta. 6.4. Petoknjižje Već smo pomenuli da ćemo u sledećih pet tema obraditi grupe knjiga SZ-a. Ovde počinjemo s prvom grupom knjiga, o kojoj je već prilično bilo reči – a to su prvih pet knjiga Biblije. U stvari, možemo reći da je to jedna knjiga izdeljena na pet delova.18 Naziv koji mi danas upotrebljavamo dolazi iz grčkog naziva za tih pet delova – Pentateuh, što bi i značilo pet knjiga. U Pravoslavnoj Crkvi se za pojedine knjige često koriste nazivi od prve do pete knjige Mojsijeve, dok su u Katoličkoj Crkvi i protestantskim zajednicama uobičajeni nazivi: Postanak, Izlazak, Levitski zakonik, Knjiga brojeva i Ponovljeni zakon. Ti nazivi potiču iz grčkog prevoda Starog zaveta. Sami Jevreji na više načina 17)     I na taj način Markovo evanđelje nosi najvažnija učenja do kojih su hrišćani dotad došli razmišljajući o Isusu. 18)     Prvih pet knjiga ili, kako je ih mi danas nazivamo Petoknjižje, zapisano je negde u vreme povratka Jevreja iz Vavilonskog izgnanstva i služile su pre svega u hramskoj službi – gde su čitani tekstovi iz njih (postoji svedočanstvo o tome u knjizi Nehemijinoj, 8. glava). Kako su tada postojali samo svici, knjige koje su pisane tako da su se listovi lepili jedan iza drugog i tako činili traku, svitak sa celom knjigom Zakona bio bi veoma nepraktičan za službu, pa je knjiga izdeljena na pet približno podjednakih delova zgodnijih za korišćenje. Otuda i današnja podela i naziv – Petoknjižje.

82

imenuju te knjige, ali najčešće ih nazivaju po prvoj reči kojom knjige počinju, pa se tako knjige zovu: Berešit, Šemot, Va-Yikra, Be-midbar, Devarim.19 Ipak, za Jevreje tih pet knjiga imaju pre svega ime Torah, odnosno Zakon,20 i kao što smo već više puta rekli – te knjige su za Jevreje središte i najvažniji deo Božje poruke. Od davnina se smatra da je pisac tih knjiga bio sam Mojsije i iako je to stanovište, posebno za katolike, bila stvar u koju se nije diralo do prvih decenija prošlog veka, danas je stav unekoliko drugačiji. Naravno, i dalje se smatra da je Mojsije onaj ko je uobličio predaju, kao i da je on doneo većinu zakona koji se nalaze u Petoknjižju, ali ipak i iz samog teksta Petoknjižja21 vidi se da su morali da postoje kasniji redaktori koji su sve te predaje uobličili i dali im oblik kakav Petoknjižje ima danas. Koja je starost te knjige, ili knjiga? Teško je proceniti. Ako se uzme u obzir da sa sigurnošću možemo da tvrdimo da je postojala u VI veku pre Hrista – nakon povratka iz Vavilona, a da je vreme Mojsijevog delovanja negde u XIII veku pre Hrista – onda bismo mogli reći da je knjiga postojala barem 700 godina pre Ezre. Međutim, starost predaja koje se nalaze posebno u Knjizi Postanka daleko je veća – tako da se može reći da je stara bar nekoliko milenijuma. Koja je struktura knjiga? Prva knjiga – Knjiga Postanka, počinje „istorijom“ stvaranja sveta i prvih ljudskih zajednica, ispričanom u formi mita.22 Knjiga nastavlja izborom patrijarhâ Abrahama, Izaka, 19)     Na sličan način u Katoličkoj Crkvi daju imena papskim pismima i saborskim dokumentima. 20)     Prevod naziva Torah kao Zakon opet je rezultat grčkog prevoda te reči. Upotrebljena je reč Nomos, što znači zakon. Ipak, bolji bi bio prevod učenje, uputstvo. 21)     Pomenućemo četiri predaje koje se primećuju u tekstovima Petoknjižja, a koje ponekad stoje u tekstovima jedna iza druge – na konkretnom primeru to ćemo videti već u tekstu koji ćemo ovde dati kao primer tumačenja tekstova Petoknjižja. Ali postoji još jedna važna činjenica koja govori u prilog redaktorima – a to je sam tekst iz Knjige Ponovljenog zakona, ili pete knjige Mojsijeve, 34, 5–12, koja govori o Mojsijevoj smrti – naravno da on sam nije to mogao da sastavi. Sa druge strane, bilo je raznih hipoteza ko bi mogao da bude konačni sastavljač. Od toga da je Jošua (Isus Navin), naslednik Mojsijev, posle njegove smrti sastavio te knjige, do stava Svetog Jeronima koji je držao da je knjige sačinio Ezra na osnovu tekstova koji je za sobom ostavio sam Mojsije. 22)     Mit, kao literarna forma, govori o bogovima i herojima i njihovim delima nezavisnim od istorijskog, geografskog ili hronološkog konteksta – ipak, kako navodi J. Alberto Soggin u svojoj knjizi Uvod u Stari zavet: „Bilo bi pogrešno reći da mit pripada svetu fantazije, bio on religijski ili ne, a još bi pogrešnije bilo reči da pripada svetu bajki. Mit pre pripada svetu kulta.“ Mit na taj način izražava jedno religijsko iskustvo koje sasvim lako može da bude i deo sećanja

83

Jakova i Josipa, koji su prvi nosioci obećanja, koji su takođe nosioci Božjeg plana, i uvodi nas u veliko delo izbavljenja iz Egipta. Knjiga Izlaska prenosi priču o tome kako je Bog izabrao Mojsija da po njemu izbavi svoj narod iz egipatskog ropstva i uvede ga u Obećanu zemlju. U ovoj knjizi Bog sklapa Savez sa svojim narodom i daje mu ploče na kojima je svojim prstom ispisao Deset zapovesti. Knjiga Levitskog zakonika donosi brojne propise i zakone koje je Bog uspostavio za svoj Izabrani narod i koje moraju da poštuju da bi bili učesnici Saveza. Ti zakoni tiču se žrtava, praznika, sveštenstva i ritualnih obaveza. Knjiga brojeva donosi dodatne propise, posebno oko uređenja i organizacije dvanaest plemena koja sam Bog vodi ka Obećanoj zemlji. Glave 10–20 nastavljaju i priču o lutanju pustinjom kao 40-godišnju kaznu za stalno neverstvo i pobune protiv Boga i Mojsija. Knjiga Ponovljenog zakona sastavljena je kao jedan veliki govor u kojem Mojsije tumači i sažima značenje Izlaska i putovanja kroz pustinju, kao i veliku važnost Zakona Saveza kao životnog putokaza Izraelu u Obećanoj zemlji. Tu se takođe nalazi i Mojsijev „oproštajni“ govor koji je izrekao upravo pred ulazak u Obećanu zemlju – zemlju u koju on sam nije mogao da stupi. Neki od stručnjaka često i narednu knjigu Biblije, knjigu Jošuinu (Isusa Navina), svrstavaju zajedno s prvih pet knjiga, jer bi ta knjiga bila logični završetak spasenjskog dela Boga prema svom narodu – sâm ulazak u Zemlju obećanja. Doduše, i sam stil kao i struktura knjige odaju veliku sličnost s knjigama Petoknjižja, pa ipak, ona im nije priključena i u katoličkoj podeli knjigâ pripada istorijskim knjigama. Knjige koje pokrivaju tako veliko razdoblje i tako raznovrsne izveštaje sadrže i mnoge literarne forme. Jednu smo već pomenuli – mit, a sada ćemo ukratko nabrojati koje još forme možemo sresti u Petoknjižju.23 naroda na neki istorijski događaj – kako mi danas gledamo na istoriju – koji možda ne može da se dokaže, a koji se prilagodio religijskom ritualu. 23)     O važnosti literarnih formi već smo govorili povodom 4. teme. Ovde bismo još jednom podvukli veliki značaj poznavanja tih formi i mogućnost razlikovanja jednih od drugih za pravilno razumevanje teksta, posebno prilikom utvrđivanja literarnog, bukvalnog značenja. Ako bih to izrekao u karikiranom obliku, izgledalo bi ovako: onaj ko ne zna čemu služi i šta je zapravo uputstvo za mašinu za pranje veša, bio bi veoma razočaran u pesničko umeće pisca uputstva ako bi u tom uputstvu pokušao da traži poeziju. Zato bar u osnovnim crtama moramo da poznajemo

84

Najbrojnija forma je u svakom slučaju zakon. Sledeća forma je veoma česta etiologija, ili naracija koja objašnjava nastanak nekog imena ili situacije. Tekstovi često imaju formu rituala, odnosno teksta koji objašnjava način kako se obavlja određeni ritual. Prilično zastupljena forma su i rodoslovi kao i blagoslovi. Od rekli bismo krupnih formi tu su saga – dugačka proza, priča s više događaja, oblikovana oko stereotipnih tema ili objekata – kao što su porodica, herojski poduhvati i slično. Među te dugačke forme takođe spada legenda,24 koju je ponekad teško razlikovati od sage zato što često imaju brojne zajedničke elemente. Tu su takođe priče koje se tiču konkretnih događaja, radnje koja se odvija oko određenog problema i u kojima se ti problemi razrešavaju. Najzad, tu su istorije, ne doduše u formi kako mi danas gledamo na istoriju – s hronološkom tačnošću, nego je reč o istoriji posmatranoj iz ugla vernika koji istorijske događaje u svom životu gleda kroz prizmu svog odnosa i odnosa svog naroda prema Bogu. To su, naravno, samo glavne, najlakše prepoznatljive literarne forme. Sada ćemo ukratko pomenuti i te četiri predaje, ili kako ih drugačije nazivaju – četiri izvora koji se nalaze u knjigama Petoknjižja. Među prvima je primetio postojanje više paralelnih izvora u tekstovima Petoknjižja, posebno knjige Postanka. Žan Astruk, doktor medicine, rođen u Francuskoj 1684. Godine, bio je sin protestantskog pastora koji je prešao u Katoličku Crkvu. Želeći da odbrani Mojsijevo autorstvo nad knjigama Petoknjižja, Astruk je pod pseudonimom izdao knjigu kojom je pokušao da dokaže da je prilikom sastavljanja Knjige Postanka i Izlaska Mojsije koristio dva izvora koji su postojali pre njega. To je bio i početak naučne kritičke analize Biblije. Vremenom su bibličari došli do gotovo jedinstvenog stava da u prvih pet knjiga Biblije mogu da se primete četiri izvora, četiri vrste tradicija, i to: prva i druga, koje se uopšteno razlikuju po upotrebi imena Božjeg. U prvoj je to Jahve, u drugoj Elohim. U stručnoj literaturi ti izvori se označavaju – prvi s J drugi s E. Druga dva izvora su kojoj literarnoj formi pripada određeni tekst koji proučavamo, da u njemu ne bismo tražili ono čega tu nema. 24)     Kao i mit, i legenda ima u današnjem rečniku dimenziju nečeg izmišljenog. Ipak, legenda ima kao osnovu stvarni događaj ili osobu. Hrišćanstvo je preuzelo tu formu opisujući živote svetaca.

85

sveštenički (označava se slovom P) i deuteronomistički25 (označava se sa D). Evo nekoliko karakteristika tih izvora: Jahvista (J)

Elohista (E)

Sveštenik (P)

Deuteronomista (D)

Bog je Jahve

Bog je Elohim Bog je Elohim Bog je Jahve

Bog hoda i Bog govori u priča s čovekom snovima

kultni pristup Bogu

moralistički pristup Bogu

Naglasak na blagoslovima

naglasak na strahu

naglasak na obdržavanju Zakona

naglasak na poslušnosti Mojsijevoj predaji

antropomorfni govor Boga

uzvišeni govor o Bogu

svečani govor o Bogu

govor koji podseća na Božja dela

naglašava vođe naroda

naglašava proroštva

naglasak je na naglasak na vernosti bogosluženju Jerusalimu

priče i govori

govori i upozorenja

liste zakona i obaveza

naglasak je na Judi

naglasak je na naglasak na severu Izraela Judi

koristi se ime Sinaj

koristi se ime Horeb

lokalno stanovništvo naziva se Kanaaniti

lokalno stanovništvo naziva se Amoriti dugačke liste porodičnih stabala

dugačke propovedi i govori naglasak na celoj zemlji Izraela

voli da koristi vojne slike, česta upotreba istih fraza

Naravno, pravo razlikovanje ovih izvora moguće je jedino prilikom proučavanja tekstova na hebrejskom; ipak, i za nas je važno da znamo za postojanje tih izvora jer se oni često nalaze nepomešani

25)     Od Deuteronomijum – ili Ponovljeni zakon. Taj izvor nalazi se u toj knjizi.

86

jedan iza drugog u tekstovima Petoknjižja, često iznoseći istu priču, kao što je slučaj i u tekstu koji ćemo ovde proučiti. 6.4.1 Analiza teksta Na samom početku bavljenja konkretnim tekstovima evo nekoliko osnovnih informacija o tome kako pristupamo tekstu: počinjemo tako što prvo pažljivo pročitamo tekst koji želimo da proučimo. Još jednom naglašavam izuzetnu važnost shvatanja bukvalnog značenja teksta. Nakon što se tekst pažljivo pročita, treba da nađemo njegovu centralnu poruku/poruke. Zatim pristupamo proučavanju njegove strukture – kako su određeni delovi teksta povezani s drugima, jer ponekad i položaj poruke u samom tekstu ima svoj značaj. – Sve dosad rečeno je više-manje vezano za shvatanje bukvalnog značenja teksta. Posle toga pristupamo razmišljanju o moralno-hrišćanskom značenju teksta – o poruci za nas same. Odmah ću dati i jedan primer koji rado koristim, a koji u punoj snazi pokazuje značaj ovakve analize kao i njenu jednostavnost – iako sve što smo dosad rekli o tumačenju može na prvi pogled da izgleda veoma komplikovano i da običnog čitaoca natera na pomisao da je biblijski tekst za nestručnjaka ipak zaključan sa sto brava, ovaj primer će pokazati da takvu analizu teksta može svako da napravi. Ovaj primer takođe može da se iskoristi i kao obrazac (u većoj ili manjoj meri) za pristup drugim tekstovima Biblije. Radi se o tekstu iz Evanđelja po Mateju: „Jedanaestorica pođoše u Galileju na goru kamo im je naredio Isus. Kad Ga ugledaše, padoše ničice preda Nj. A neki posumnjaše“ (Mt 28, 16–17). Prvo moramo da vidimo o čemu nam tekst govori – očigledno o putu jedanaestorice učenika na neku goru galilejsku, gde ih je Isus pozvao da se sretnu s Njim. Koji su bitni elementi? Jedanaestorica, jer je njima Isus naredio da pođu u Galileju na goru. Šta se dešava

87

kad su došli na goru? Ugledaše Ga i padoše ničice pred Njim, a neki posumnjaše.26 Razmotrimo podrobnije. Jedanaestorica – to je onih jedanaest učenika koji su ostali zajedno posle Judine izdaje. I oni su se bili razbežali, ali ih je upravo Isusovo Uskrsnuće ponovo okupilo zajedno i učvrstilo u veri. Galileja – prostor gde je Isus odrastao, gde je počeo svoje delovanje i gde je najduže i boravio, propovedao i činio čuda. Gora – gora za Semite ima pre svega, sa religijskog stanovišta, značaj mesta gde se susreću nebo i zemlja. Gora je mesto gde je Mojsije dobio ploče Zakona, gora je mesto gde je Isus izrekao svoje blagoslove, gde se preobrazio. Semitski narodi su svoja svetilišta i oltare rado podizali na uzvišicama, na gori – i sam Jerusalim je na gori. Naravno, to što ovako brzo provodimo analizu ovih triju rečenica ne znači da to može uvek da se uradi. Da bismo došli do zaključaka koje smo izneli potrebno je malo razmišljanja, pa i znanja o načinu života tadašnjih ljudi, ali i bar najopštijeg poznavanja dešavanja opisanih u NZ-u. Sa druge strane, za zaključak koji sledi potrebna je meditacija koja podrazumeva vreme, kao i molitva. Dakle, da pokušamo da spojimo elemente i da pokušamo da nađemo moralno-hrišćansko značenje teksta, jer ono bukvalno smo razumeli. Jedanaestorica su oni učenici koji su ostali Isusovi sledbenici iako su bili poljuljani. Oni predstavljaju sve hrišćane koji ostaju verni Isusu i Crkvi i idu i dalje za Njim, pored svega i uprkos svemu. Pođoše u Galileju – hrišćanski život nije mirovanje – on mora da bude kretanje. Onaj ko primi Isusa u srce ne može mirno da sedi, nego mora da širi Radosnu vest drugima, ne zato što je to zapovest, nego zato što on sam ne može da sedi i da je čuva samo za sebe. Sa druge strane, kretanje znači i duhovni napredak – Isus nam je to naredio – moramo da rastemo u veri, da jačamo. Pođoše u Galileju – Galileja, kako rekosmo, predstavlja mesto gde je Isus najviše boravio – danas Isus boravi u svojoj Crkvi, na prvom mestu. Crkva je mesto gde u liturgiji postajemo deo tela Hristovog, gde se srećemo s drugim hrišćanima koji su zajedno s nama deo istog tela. Dakle, Isusovi sledbenici 26)     Reči napisane italikom očigledno imaju poseban značaj za razumevanje poruke.

88

pozvani su u Crkvu. Na goru – gora znači susret s Bogom, a penjati se na goru podrazumeva duhovno uzdizanje, duhovni napredak. Na goru se treba popeti – kao što je za to potreban fizički napor, i za duhovno uzdizanje potrebni su napor i odricanje, a pre svega borba protiv svojih slabosti. Dakle – nije dovoljno biti Isusov sledbenik na papiru, biti samo član Crkve ili se tako zvati – naređeno nam je da se duhovno usavršavamo, a ne samo da budemo tu i čekamo da nam spasenje „padne s neba“. Oni koji su se popeli ugledaše Ga i padoše ničice. Samo onaj ko se duhovno usavrši može zaista da vidi Isusa, može da shvati ko je zaista Isus i šta zaista treba da činimo da bismo prihvatili spasenje koje nam se nudi, i samo tako može da Mu se zaista pokloni. Pasti ničice i pokloniti se znači ukazati Bogu poštovanje i slavu. Dakle, vidimo da nam ove tri rečenice, naizgled beznačajne, pružaju duboku poruku – međutim, tu još nije kraj. A neki posumnjaše! Ovde nam Bog po evanđelisti Mateju daje i upozorenje – i ako ste verni ostatak, i ako ste se trudili da sledite Isusa, da se potčinjavate Njegovoj volji, pa čak i uspeli da se duhovno usavršite toliko da zaista vidite Božju sliku u sebi i shvatite ko je Hrist, uvek je moguć ponovni pad – zato je Isus i govorio: „Bdijte, jer ne znate časa.“ I Crkva uči da nam je obraćenje potrebno svakog dana našeg života jer smo uvek u stanju da duboko padnemo, bez obzira na to koliko visoko smo se popeli. Kao što sam rekao, moguća su i drugačija tumačenja, ali ovo bi bio opšti način kako možemo da pristupimo jednom tekstu. A sada pogledajmo tumačenje koje sam izabrao kao primer iz Petoknjižja. 6.5. Pripovest o Noi (Post 6–9) Da bismo dobro proučili tekst prvo moramo da ga pročitamo – ali ne samo taj tekst, nego i one koje se nalaze pre i posle odlomka koji proučavamo, da bismo videli imaju li i ti tekstovi nekog uticaja na tumačenje glavnog teksta. Za naš tekst očigledno je važan i sam početak 6. glave jer nam daje razlog zašto se Bog odlučio da potopom očisti zemlju. Mi ćemo se

89

ovde ipak zadržati samo na delu od 6. do 8. glave, iako i 9. glava ima uticaja na tumačenje. Ovaj tekst je jedan od onih u kojima se jednostavno može videti kako je sastavljač okupio i usaglasio tekstove raznih izvora, pa ćemo ih i mi posebno označiti.27 Tekst koji ćemo ovde dati već je izdeljen po strukturi koja lako može da se otkrije čitanjem, a posle teksta daćemo analizu: Postanak, 6, 1: Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodile, 2 opaze sinovi Božji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god htjeli. 3 Onda Jahve reče: „Neće moj duh u čovjeku ostati dovijeka; čovjek je tjelesan, pa neka mu vijek bude stotinu dvadeset godina.“ 4 U ona su vremena – a i kasnije – na zemlji bili Nefili, kad su Božji sinovi općili s ljudskim kćerima pa im one rađale djecu. To su oni od starine po snazi glasoviti ljudi. Vidje Jahve kako je čovjekova pokvarenost na zemlji velika i kako je svaka pomisao u njegovoj pameti uvijek samo zloća. 6 Jahve se pokaja i u svom srcu ražalosti što je načinio čovjeka na zemlji. 7 Reče Jahve: „Ljude koje sam stvorio izbrisat ću s lica zemlje – od čovjeka do zvijeri, puzavce i ptice u zraku – jer sam se pokajao što sam ih napravio.“ 8 Ali je Noa našao milost u očima Jahvinim. 5

Ovo je povijest Noina: Noa je bio čovjek pravedan i neporočan u svom vremenu. S Bogom je Noa hodio. 10 Tri su se sina rodila Noi: Šem, Ham i Jafet. 9

1) 11 U očima Božjim zemlja se bila iskvarila; nepravdom se napunila. 12 I kad je Bog vidio kako se zemlja iskvarila – ta svako se biće na zemlji izopačilo – 2) 13 reče Bog Noi: “Odlučio sam da bude kraj svim bićima jer se zemlja napunila opačinom; i, evo, uništit ću ih zajedno sa zemljom. 27)     Za vrstu analize kojom ćemo se mi baviti to nije od velike važnosti. Pošto u samom tekstu postoje tri izvora: J, P i tekstovi sastavljača – označavaćemo ih ovako: jahvističke – J tekstove ćemo označiti italikom. Sveštenički tekstovi – P – biće ispisani normalnim tekstom, a tekstovi sastavljača biće podvučeni.

90

Napravi sebi korablju od smolastoga drveta; korablju načini s prijekletima i obloži je iznutra i izvana paklinom. 15 A pravit ćeš je ovako: neka korablja bude trista lakata u duljinu, pedeset u širinu, a trideset lakata u visinu. 16 Na korablji načini otvor za svjetlo, završi ga jedan lakat od vrha. Vrata na korablji načini sa strane; neka ima donji, srednji i gornji kat. 14

Ja ću, evo, pustiti potop – vode na zemlju – da izgine svako biće pod nebom, sve u čemu ima dah života: sve na zemlji mora poginuti. 17

A s tobom ću učiniti Savez; ti ćeš ući u korablju – ti i s tobom tvoji sinovi, tvoja žena i žene tvojih sinova. 19 A od svega što je živo – od svih bića – uvedi u korablju od svakoga po dvoje da s tobom preživi, i neka budu muško i žensko. 20 Od ptica prema njihovim vrstama, od životinja prema njihovim vrstama i od svih stvorova što po tlu puze prema njihovim vrstama: po dvoje od svega neka uđe k tebi da preživi. 21 Sa sobom uzmi svega za jelo pa čuvaj da bude hrane tebi i njima.“ 22 Noa učini tako. Sve kako mu je Bog naredio, tako je izvršio. 3) 7, 1 Onda Jahve reče Noi: „Uđi ti i sva tvoja obitelj u korablju, jer sam uvidio da si ti jedini preda mnom pravedan u ovom vremenu. 2 Uzmi sa sobom od svih čistih životinja po sedam parova: mužjaka i njegovu ženku. 3 Isto tako od ptica nebeskih po sedam parova – mužjaka i ženku – da im se sjeme sačuva na zemlji. 4 Jer ću do sedam dana pustiti dažd po zemlji četrdeset dana i četrdeset noći te ću istrijebiti s lica zemlje svako živo biće što sam ga načinio.“ 5 Noa učini sve kako mu je Jahve naredio. 6 Noi bijaše šest stotina godina kad je potop došao na zemlju. 7 I pred vodama potopnim uđu s Noom u korablju njegovi sinovi, njegova žena i žene sinova njegovih. 8 Od čistih životinja i od životinja koje nisu čiste, od ptica, od svega što zemljom puzi, 9 uđe po dvoje – mužjak i ženka – u korablju s Noom, kako je Bog naredio Noi. 4) 10 A sedmoga dana zapljušte potopne vode po zemlji. 18

91

U dan onaj – šeststote godine Noina života, mjeseca drugog, dana u mjesecu sedamnaestog – navale svi izvori bezdana, rastvore se ustave nebeske. 12 I udari dažd na zemlju da pljušti četrdeset dana i četrdeset noći. 13 Onog dana uđe u korablju Noa i njegovi sinovi: Šem, Ham i Jafet, Noina žena i tri žene Noinih sinova s njima; 14 oni, pa sve vrste životinja: stoka, gmizavci što po tlu gmižu, ptice i svakovrsna krilata stvorenja, 15 uđu u korablju s Noom, po dvoje od svih bića što u sebi imaju dah života. 16 Što uđe, sve bijaše par, mužjak i ženka od svih bića, kako je Bog naredio Noi. Onda Jahve zatvori za njim vrata. 5) 17 Pljusak je na zemlju padao četrdeset dana; vode sveudilj rasle i korablju nosile: digla se visoko iznad zemlje. 18 Vode su nad zemljom bujale i visoko rasle, a korablja plovila površinom. 19 Vode su sve silnije navaljivale i rasle nad zemljom, tako te prekriše sva najviša brda pod nebom. 20 Petnaest lakata dizale se vode povrh potonulih brda. 21 Izgiboše sva bića što se po zemlji kreću: ptice, stoka, zvijeri, svi gmizavci i svi ljudi. 22 Sve što u svojim nosnicama imaše dah života – sve što bijaše na kopnu – izgibe. 23 Istrijebi se svako biće s površja zemaljskog: čovjek, životinje, gmizavci i ptice nebeske, sve se izbrisa sa zemlje. Samo Noa ostade i oni što bijahu s njim u korablji. 24 Stotinu pedeset dana vladahu vode zemljom. 11

8, 1 Onda se Bog sjeti Noe, svih zvijeri i sve stoke što bijaše s njim u korablji, 6) pa pokrenu vjetar nad zemljom da uzbije vodu. Zatvoriše se izvori bezdanu i ustave nebeske, i dažd s neba prestade. 3 Polako se povlačile vode sa zemlje. 2

92

Nakon stotinu pedeset dana vode su jenjale, 4 a sedmoga mjeseca, sedamnaestog dana u mjesecu korablja se zaustavi na brdima Ararata. Vode su neprestano opadale do desetog mjeseca, a prvoga dana desetog mjeseca pokažu se brdski vrhunci. 6 7) Kad je izminulo četrdeset dana, Noa otvori prozor što ga je načinio na korablji; 7 ispusti gavrana, a gavran svejednako odlijetaše i dolijetaše dok se vode sa zemlje nisu isušile. 5

Zatim ispusti golubicu da vidi je li voda nestala sa zemlje. Ali golubica ne nađe uporišta nogama te se vrati k njemu u korablju, jer voda još pokrivaše svu površinu; on pruži ruku, uhvati golubicu te je unese k sebi u korablju.

8 9

Počeka još sedam dana pa opet pusti golubicu iz korablje. Prema večeri golubica se vrati k njemu, i gle! u kljunu joj svjež maslinov list; tako je Noa doznao da su opale vode sa zemlje.

10 11

Još počeka sedam dana pa opet pusti golubicu: više mu se nije vratila. 13 –Šest stotina prve godine Noina života, prvoga mjeseca, prvog dana u mjesecu uzmakoše vode sa zemlje. 12

Noa skine pokrov s korablje i pogleda: površina okopnjela. 14 A drugoga mjeseca, sedamnaestog dana u mjesecu, zemlja bijaše suha. 15 8) Tada Bog reče Noi: 16 „Iziđi iz korablje, ti, tvoja žena, tvoji sinovi i žene tvojih sinova s tobom. 17 Sa sobom izvedi sva živa bića, sva stvorenja što su s tobom: ptice, stoku i sve gmizavce što zemljom puze; neka zemljom vrve, plode se i na zemlji množe!“

93

I Noa iziđe, a s njime sinovi njegovi, žena njegova i žene sinova njegovih. 19 Sve životinje, svi gmizavci, sve ptice – svi stvorovi što se zemljom miču – iziđu iz korablje, vrsta za vrstom. 20 9) I podiže Noa žrtvenik Jahvi; uze od svih čistih životinja i od svih čistih ptica i prinese na žrtveniku žrtve paljenice. 21 Jahve omirisa miris ugodni pa reče u sebi: „Nikad više neću zemlju u propast strovaliti zbog čovjeka, ta čovječje su misli opake od njegova početka; niti ću ikad više uništiti sva živa stvorenja, kako sam učinio. 22 Sve dok zemlje bude, sjetve, žetve, studeni, vrućine, ljeta, zime, dani, noći nikada prestati neće.“ 18

10) Sklapanje saveza sa Noom (9, 1–17) Dakle, posle pažljivog čitanja možemo primetiti da tekst ima sledeću strukturu (shema 1): Uvod koji ovaj tekst povezuje s prethodnim (6, 9–10) 1. Narastanje zla (6, 11–12) 2. Prvi Božji govor: odluka da potopom očisti svet (6, 13–22) 3. Drugi Božji govor: „uđi u barku“ (7, 1–9) 4. Početak potopa (7, 10–16) 5. Rast vodâ (7, 17–24) Bog se setio Noe 6. Opadanje vodâ (8, 1–5) 7. Sušenje zemlje (8, 6–14) 8. Treći Božji govor: „Izađi iz barke“ (8, 15–19) 9. Božja odluka da više neće biti potopa (8, 20–22) 10.Četvrti Božji govor: Savez (9, 1–17)28 Prelazni zaključak (9, 18–19) Uočimo simetričnu strukturu teksta: 1 = 10; 2 = 9; 3 = 8; 4 = 7; 5 = 6 – kojoj je središnji deo Bog se setio Noe. Sama struktura teksta govori nam da je pisac pažljivo vodio priču i da je upravo središnja poruka 28)     Kao što smo napomenuli, 9. glavu nećemo obraditi nego ćemo je posmatrati kao jedinstvenu poruku sklapanja Saveza s čovekom.

94

Božjeg poduhvata briga za Nou-pravednika. Ta struktura može se videti i iz upotrebe brojeva u priči (shema 2): 7 dana Bog čeka do početka potopa (7, 4) 7. dana počinje potop (7, 10) 40 dana potopa (7, 17a) 150 dana traje potop na zemlji (7, 24) 150 dana traje potop i počinje povlačenje voda (8, 3) 40 dana posle prestanka potopa Noa otvara prozore na barci (8, 6) 7 dana posle puštanja gavrana, Noa pušta golubicu (8, 10) 7 dana posle prvog puštanja golubice, pušta je ponovo – ovog puta ona se ne vraća (8, 12) Već iz same strukture (shema 1) možemo da izvedemo neke zaključke. Razmotrimo šta nam govore odnosi 1 = 10 i 2 = 9: pred Božjim očima zlo se umnožilo (1), ali Bog ne dozvoljava da se zlo širi nego interveniše (2); međutim, Božja intervencija nije usmerena na uništenje celokupnog stvorenja, već služi da obezbedi novi početak i tom novom početku, novom stvorenju, Bog obećava trajanje (9) – i više: Bog deluje protiv zla i na taj način prokletstvo greha (1) svojom akcijom pretvara u blagoslov i Savez (10). Bog na taj način ne dozvoljava da zlo pobedi. Možemo takođe da vidimo i sledeće: potopne vode su za hrišćane simbol krsne vode, a krsne vode, kao i vode potopa, dovode do stvaranja obnovljenog stvorenja. Sada stvorenje ima još jednom zagarantovani blagoslov i samo je na čoveku hoće li ga prihvatiti ili ne. Bog više neće uništavati čoveka i sve ostalo zbog čoveka, ali čoveku ponovo predaje u ruke odgovornost za stvorenje. Takođe, Bog zna kakvo je srce čovečje, ali sad mu ipak daje vremena da se obrati – zato ga neće više uništavati potopom, makar i znao da su sve misli čovečje opake od „samog početka“. Potopne vode označavaju i to da novi čovek počinje od nule – kao što se na krštenju brišu svi gresi, tako i novi čovek posle potopa počinje kao novi stvor. Posmatrajući i odnose između 3 = 8, 4 = 7 i 5 = 6 – vidimo da čovek nije prepušten sam sebi – u stvari, osim prihvatanja Božje volje sve ostalo Bog čini sam, što ćemo videti i u podrobnijoj analizi teksta.

95

Bog govori Noi kada da uđe u barku, Bog daje da počne potop, da vode rastu i On odlučuje o prestanku potopa, On sklanja vode i suši zemlju i On govori Noi kada da izađe iz barke. Akcija je potpuno na Božjoj strani – naša je samo volja da se priklonimo Bogu i da sarađujemo. Pogledajmo sada malo podrobnije tekst.29 6.5.1. Post 6, 1–10 Ovaj uvodni deo, kako smo rekli, uvodi nas u priču o Noi i daje nam razlog zbog čega je Bog odlučio da potopom uništi iskvareno čovečanstvo. Tekst se može podeliti na dva dela: Post 6, 1–5 i 6–8. Prvi deo teksta oduvek je predstavljao jedan od najtežih delova Biblije: Ko su sinovi Božji, ko su Nefili koji se pominju u 6, 4? Na to su razni tumači različito odgovarali. Postojala su tumačenja u kojima se smatralo da su sinovi Božji pali anđeli, ali to se nikako nije uklapalo u potpunu sliku i poruku teksta. Danas većina tumača smatra da se naziv sinovi Božji u stvari odnosi ili na naslednike Šeta, odnosno Enoša – njegovog sina, za kojeg Biblija kaže: „Šetu se rodi sin, komu on nadjenu ime Enoš. Tada se počelo zazivati ime Jahvino“, ili se naziv odnosi na kraljeve koji su bili smatrani Božjim pomazanicima i čija je dužnost bila da čuvaju i brinu o Božjem narodu. Kako god, bili oni kraljevi ili sinovi Enoša – predstavljali su ljude koji je trebalo da idu Božjim putevima, a to nisu radili – nego još gore: radili su sve suprotno. Biblija kaže da je Bog video da je ljudska pokvarenost sve veća – i zaista, ako se pročita tekst od 4. glave pa nadalje, vidi se da se zlo umnožava. Počelo je s bratoubistvom, nastavilo se s Lamekom koji je prvi uzeo dve žene30 – a sada i oni koji 29)     Postoji više načina analize teksta – jedan je dat u primeru iz Matejevog evanđelja – to je podroban način, kada se obraća pažnja na svaku reč pojedinačno i tako se pokušava doći do smisla teksta. Drugi način je proučiti poruku „bloka“ teksta, obraćajući pažnju više na one glavne delove teksta. Naravno, oba načina mogu da se kombinuju i puna analiza je ona koja može da nam donese najviše ploda i počiva na toj kombinaciji; međutim, ovde ne možemo tako da uradimo, što zbog ograničenosti prostora, što zbog toga što nam, kako rekosmo, i nije cilj konkretno tumačenje, nego pokazati principe tumačenja. U ovoj „podrobnoj“ analizi razmišljaćemo na prvom mestu o značenju bloka teksta, a ne o odnosu svake pojedine reči ili ključnih reči. 30)     I to je jedan od simbola razvratnosti ljudi. Prilikom stvaranja žene „bit će njih dvoje jedno tijelo“ – a evo ovde već među prvim naslednicima vidimo da se krši i ta Božja uredba – da ne govorimo o mahnitoj Lamekovoj osvetoljubivosti (Post 2, 24).

96

treba da budu sledbenici Božji, ne samo što se žene tuđinkama,31 nego ih i uzimaju na silu. Tekst dalje kaže da su u to vreme ljudi bili čuveni po svojoj snazi – ali po kojoj snazi? Očigledno po silini greha i nasilja.32 Ali iako je za ove zaključke potrebno malo šire istražiti tekst – vidimo da je razlog Božjeg gneva greh koji se nekontrolisano širio i dobijao na snazi. Bog to nije mogao da dozvoli – ne zbog sebe, nego zbog čoveka, krune svog stvaranja, i počinje Njegova akcija. 6.5.2. Narastanje zla (Post 6, 11–12) Čovek je pred svojim Bogom, koji je i dalje svugde prisutan, kao što je bio prisutan i u raju, činio sve moguće zlo, samo što se ovog puta nije više ni sakrivao.33 Ljudska pokvarenost doprinosi i uništenju sveta – nešto čemu smo svedoci i mi danas. Ljudska samoživost, pohlepa za zaradom polako uništavaju planetu crpeći resurse, ali i uništavajući životnu sredinu. 6.5.3. Prvi Božji govor (Post 6, 13–22) Bog rešava da spreči razvoj zla, rešava da onemogući zlo da potpuno uništi svekoliko dobro – i odmah dobijamo svedočanstvo velike Božje milosti: Bog je mogao odmah da uništi iskvarene, ali to ne želi. Bog želi, kako stoji i u NZ-u – da se ljudi spasu a ne da grešnici propadnu. Zato Bog daje objavu Noi – upozorenje da će uništiti svet, što Noa-pravednik treba da prenese svojoj sabraći, i daje im vreme da se pokaju i obrate. U međuvremenu daje uputstva Noi kako da sagradi barku. Odmah možemo da uočimo nekoliko stvari: prva je da je Bog izabrao da spase pravednika – ne spasava se pravednik sam, nego ga Bog spasava. Drugo, ne samo što je spasenje Božja inicijativa, nego Bog daje i 31)     Kćeri ljudske bi predstavljale kćeri pagana. 32)     Zašto bi se Bog inače odlučio za potop da su oni bili čuveni po dobru? 33)     Hebrejski izvornik govori da se zemlja pokvarila pred licem Gospodnjim.

97

podrobna uputstva kako sagraditi barku – Bog nam po svojoj Reči, po Crkvi, daje podrobna uputstva kako prihvatiti spasenje. Spasenje nije na nama – ono je Božja dobrovoljna milosna akcija. Zatim, još jednom, u retku 17. Bog opet upozorava čovečanstvo da će pustiti potop, potvrđujući ono što se na mnogo mesta u Bibliji govori o Bogu: Spor na srdžbu, bogat dobrotom! Zatim Bog obećava savez koji će napraviti s Noom, savez koji Bog čini sa svakim pravednikom. U retku 18. moramo opet da obratimo pažnju na to da je Bog onaj ko Noi govori da će ući u barku. Nije Noa onaj ko to odlučuje. Međutim, imamo još nekoliko bitnih stvari: S Noom, pravednikom, spasava se i njegova porodica – njegovi bližnji, kao i živi svet. To je i za nas znak – pravednik ne spasava samo sebe; po pravednicima, po ljudima koji žive svoju veru i svedoče je, spasavaju se i drugi sledeći ga (ukrcavajući se u barku), a delo pravednika takođe spasava i svet oko njega. Ovde postoji i jedna zanimljiva pojedinost koju će, doduše, primetiti samo pažljivi čitalac Biblije. Naime, u lađu s Noom ulaze i njegovi sinovi. Jedan od njih je Ham, koji u 9, 25–27 biva proklet od svog oca jer se nečasno poneo prema njemu. Božja akcija ipak zahteva naše prihvatanje – biti imenom hrišćanin nije dovoljno za spasenje. Potrebno je stalno raditi na sebi, jer kao i Ham posle krsnih voda potopa, čovek svojim ponašanjem može sam sebe da osudi na prokletstvo. Vidimo u retku 22. da je Noa bespogovorno izvršio sve što mu je Bog naredio. 6.5.4. Drugi Božji govor (Post 7, 1–10) Obratimo pažnju šta sad Bog govori: Ponavlja se poziv za ulazak u barku, međutim, ponovo imamo objavu: Za sedam dana pustiću dažd! Iako je sve spremno, Bog opet ne želi odmah da pošalje vode, nego ponovo čeka na obraćenje – sada još sedam dana. Sedam je simboličan broj i označava punoću. Za nas bi to značilo – Bog u stvari svakome daje sasvim dovoljno vremena da se obrati, na nama je da to iskoristimo.

98

6.5.5. Početak potopa (Post 7, 11–16) Najzad, počinje potop, počinje čišćenje zemlje od zla. Sveti pisac navodi: „U dan onaj – šeststote godine Noina života, mjeseca drugog, dana u mjesecu sedamnaestoga“ – možda ovolika preciznost govori upravo o tome da dan suda sigurno dolazi, kao što se zbio i taj tako tačno zapisan dan. Na kraju ovog bloka imamo jedan dirljivi prikaz Božje ljubavi prema čoveku: kad su Noa i svi ostali ušli u Barku, Bog za njima zatvori vrata, kao što majka ušuškava dete pred spavanje. Božja briga za ljude je bezgranična, kao i Njegova ljubav. 6.5.6. Rast vodâ i središnji deo priče (Post 7, 17–24) Vode rastu i sve biva uništeno, osim Noe i onih s njim u barci. I tada se Bog seti Noe. Nakon što se to desilo, staju vode i počinju da opadaju. Opet se po pravedniku i zbog njega svet spasava. 6.5.7. Opadanje vodâ (Post 8, 1–5) Obratimo pažnju i na samu barku, korablju, kako je naziva prevod koji koristimo. To nije brod, to je plovilo više nalik na kutiju kojom ne može da se upravlja – Bog ga vodi. I još jednom imamo jasnu sliku da spasenje u potpunosti dolazi od Boga – On odlučuje o potopu, On daje pojedinosti kako izgraditi lađu, kad Noa uđe u lađu On zatvara vrata, On je vodi dok pluta po potopnim vodama i, na kraju, u stihu 5. zaustavlja je i daje joj odmora na vrhovima planine Ararata. 6.7.8. Sušenje zemlje (Post 8, 6–14) Jedno od tumačenja slanja ptica, posebno prvo gavrana pa onda golubica, može da bude i ovo: gavran koga je Noa prvo pustio iz barke je predator, ptica koja lovi druge ptice i hrani se mesom. Slika je nemirne duše koja se ne može skrasiti u barci – Crkvi. Golubice Noa šalje

99

u intervalu od sedam dana – što je takođe i liturgijski sedmični ciklus. Noa obdržava bogosluženje u Barci, a golubica, kao čista duša, uvek se vraća u Crkvu, na kraju i s dobrom vešću – maslinovom grančicom – znakom da je potop potpuno prestao i da se rađa novi život. 6.5.9 Treći Božji govor (Post 8, 15–19) Najzad je došao i kraj potopu. Opet Bog uzima inicijativu i govori Noi da izađe iz barke. Zanimljiv je govor u 17. stihu. Po svojoj strukturi veoma podseća na govor prve glave Knjige Postanka – izveštaja o stvaranju: „Sa sobom izvedi sva bića po vrstama svojim neka zemljom vrve, plode se i na zemlji množe.“ Potopne vode su za nas hrišćane simbol krsnih voda. One označavaju postanak novog stvorenja. Stvorenja koje opet ima nadu u Bogu i s kojim će Bog sklopiti Novi savez. 6.5.10. Božja odluka da neće više biti potopa (Post 8, 20–22) Prvo što Noa čini jeste podizanje žrtvenika i prinošenje žrtve Bogu. Značajna je i Božja izjava – iako zna da su misli čovečje opake od njegovog početka, više ga neće kažnjavati, ni njega ni ostalo stvorenje zbog njega. Novo stvorenje rođeno je u potopnim vodama – Bog mu daje milosti i vremena da izabere pravi put. Ako su Adam i Eva izbačeni iz raja i prisiljeni da žive u svetu koji su sami izabrali svojim otpadništvom od Boga – novo stvorenje, nastalo krštenjem u potopnim vodama, živi u svetu koji je pripremljen za njega. Sada čovek ponovo ima potpunu odgovornost nad svetom koji mu je poveren, ali ima pomoć od Boga koji mu je taj svet pripravio. 6.6. Zaključak Kao što smo i rekli na početku, ovo je samo jedno od mogućih gledanja na tekst. Što tekst duže molitveno čitamo, što duže o njemu razmišljamo, ali i proučavamo dodatnu dostupnu literaturu, i sami

100

ćemo iz njega izvući više koristi. Ono što bismo iz ovog teksta mogli da izvučemo kao opšti zaključak za nas bilo bi: Bog je onaj koji prvi kreće ka nama, na nama je samo da prihvatimo Božji spasenjski plan i da ga doslovno sledimo ako želimo spasenje. Ali mi nismo odgovorni samo za sebe – prihvatanjem ili odbijanjem Boga mi preuzimamo odgovornost ne samo za sebe, nego i za sve druge koji u nama vide primer i na koje svojim životima vršimo uticaj – kako na osobe, tako i na prirodu oko nas samih. Nijedan čovek nije toliko mali da ne bi još nekoga mogao da povuče sa sobom u propast ili ga povede u spasenje.

7. ISTORIJA OČIMA VERE

U jevrejskoj podeli Biblije iza Petoknjižja, prvih pet Mojsijevih knjiga, dolaze spisi1 ranih proroka2 i upravo taj naziv oslikava suštinu odnosa vernih Jevreja prema istoriji, prema konkretnim događajima u životu naroda, ali i svakog pojedinca. Sve što se dešava u životu vernih ima svoj smisao i dobija svoj smisao u Bogu. Odnos čoveka i Boga odražava se u svakodnevnom životu pojedinca, ali i čitavog naroda, pa i cele ljudske zajednice. Tu činjenicu nije teško otkriti ni u današnjem svetu, međutim, upravo u tom stavu prema životu se današnja ljudska kultura i razlikuje od tadašnje. Dok Semita na sve što mu se dešava gleda očima vere i nisu mu bili bitni tačni istorijski podaci, pa ni precizna hronologija, današnji čovek obuzet „egzaktnošću“ empirijskih nauka često ne može da razume beleženje istorije kojem jedan od najvažnijih ciljeva nije utvrđivanje šta se kada desilo, nego zašto se nešto desilo, a pre svega koja je poruka tog dešavanja. Današnja istorija je nauka koja se bavi proučavanjem hronoloških zapisa i događaja koji utiču na živote pojedinaca i nacija, zasnovana je na kritičkom ispitivanju izvora, a time pokušava da objasni razloge za te događaje. Problem i osnovna razlika između današnjeg gledanja na istoriju i pogleda iz biblijskih vremena upravo je u toj „egzaktnosti“ i hronologiji. Događaji u Bibliji ponekad i nisu poređani onako kako su se stvarno dešavali, nego po duhovnoj važnosti i po važnosti poruke koju su nosili, a još češće opisivani su tako da se isticala poruka i pouka, a ne istorijske pojedinosti, kako mi na to danas gledamo. Nazivanje tih knjiga proročkim, kako smo rekli, ističe da je istorija 1)     O podeli knjiga Starog zaveta već je bilo reči u prvom poglavlju. 2)     Reč prorok potiče od grčke reči profetes, koja znači „govoriti u nečije ime“, a u isto vreme ona je prevod hebrejske reči nabi, koja znači „onaj koji je pozvan“, ali i govornik.

102

rezultat odnosâ čoveka i Boga i da samo u tom svetlu može zaista i da se shvati, ali što je za čovekov duhovni rast još bitnije, samo tako može da se prihvati i da se nastavi živeti na prethodnim iskustvima, uviđajući gde su ranije bile greške ili koje dobre momente treba i dalje slediti. Ipak, pošto se radi o sagledavanju realnih događaja, biblijski izveštaji i te kako sadrže i istorijske podatke, što nam potvrđuju brojna arheološka otkrića; međutim, oni su zapisani – i na to treba obratiti pažnju pri čitanju tih knjiga – različitim literarnim stilovima i na različite načine. U povesnim knjigama Biblije imamo mitove, legende, dvorske hronike, sećanja na junake, epske zapise o narodnim herojima, velikim kraljevima, hvalospeve o veličini i mudrosti narodnih vođa, sili naroda i kraljevstava, i sve te forme na prvom mestu imaju za cilj da istaknu Božju brigu za svoj narod, ali i da pokažu kako čovek sebi čini dobro verom i poslušćnošću Božjoj Reči, kao i to koliko sebi čini zlo neverom, koje nije nedostajalo u životu Izabranog naroda. Krajem Petoknjižja, krajem poslednje knjige Petoknjižja – knjige Ponovljenog zakona, ne prekida se veza tog dêla Biblije s ostalim knjigama. Često su bibličari bili skloni da i knjigu o Jošui, Isusu Navinu, priključe Petoknjižju, stvarajući Šestoknjižje, a sve to zato što se sama Knjiga Jošuina zaista i temom ali i stilom naslanja na Knjigu Ponovljenog zakona i čini njen prirodni nastavak.3 Ali povezanost može da se vidi i kod ostalih knjiga koje jevrejski kanon svrstava u rane proroke. Od Jošue, preko Sudija i Samuela, pa sve do Kraljeva otkrivamo jedinstvenu priču Izabranog naroda. Hrišćanska podela Starog zaveta tim knjigama dodaje i ostale knjige koje govore o istorijskim događanjima, ili o nekim ljudima koji su delovali u skladu s Božjom voljom i na taj način uticali i na celokupan narod. To su: Prva i Druga knjiga Letopisa, Ezra, Nehemija, Tobija, Judita, Estera, i Prva i Druga knjiga o Makabejcima.

3)     Knjiga Jošuina, kao i knjige Ponovljenog zakona, o Sudijama, Samuelove i Knjiga o Kraljevima, deo su velike deuteronomističke povesti, odnosno skup predaja i dokumenata koji su obrađeni u redakciji koju zovemo deuteronomistička. Nastanak i poslednje uređivanje te zbirke zbilo se za vreme Vavilonskog izgnanstva. O samoj redakciji govorili smo u prethodnom poglavlju.

103

7.1. Istorijske knjige Iako pripadaju jednoj povesti, kao što smo rekli, ove knjige nisu nikako iste. Svaka ima svojih osobenosti, pa čak i same knjige sadrže u sebi ne jedan kontinuirani, nego ceo niz izveštaja u različitim literarnim formama. To je veoma bitno znati kad se pristupa potrazi za smislom tih tekstova. Sa druge strane, treba držati na pameti da se ti izveštaji zasnivaju na realnim, istorijskim događajima, što opet ističe potrebu da se bar u osnovnim crtama poznaje to vreme, istorijske okolnosti u kojima se to dešavalo, a opet sve u cilju boljeg razumevanja duhovne poruke tih događaja. Važna je još jedna napomena – ove knjige, bez obzira na to što možda izgledaju drugačije od ostalih spisa Biblije, ipak imaju čvrste veze, posebno s proročkim spisima, jer su proroci delovali upravo u tim vremenima o kojima se govori u istorijskim knjigama. Ovde ćemo dati samo osnovne podatke o knjigama koje spadaju u istorijske, pri čemu ćemo napomenuti i koji su proroci bili aktivni u to vreme. Poznavanje proročkih spisa onih proroka koji su govorili u vreme koje izlaže pojedina knjiga može znatno da pojasni i okolnosti samih događaja, a to poznavanje takođe je znatna pomoć za nalaženje poruke koju tražimo u istorijskim knjigama. 7.2. Jošua (Knjiga Isusa Navina) Već je rečeno da je Knjiga Jošuina praktično nastavak priče o Izabranom narodu započete u Petoknjižju. U Jošuinoj knjizi se, najzad, dešava taj dugo očekivani ulazak u Obećanu zemlju. Ipak, iako govori o veoma važnom događaju, ili bolje rečeno događajima, Knjiga Jošuina nije ni u starini pa ni u današnje vreme rado čitana. Stare tumače4 odbijala su imena gradova i nepoznatih kraljeva, pa je u njoj tražen duhovni smisao, a u današnje vreme kritičare, pa i neke čitaoce, odbija to što se izveštaji o osvajanju Kanaana drastično razlikuju od podataka do kojih su došli istoričari, ali i od onoga što o ulasku u Obećanu zemlju piše u drugim povesnim knjigama. Još jedna pojedinost čini 4)     Pogledati više u knjizi U zemlju obećanja dr Celestina Tomića.

104

knjigu „nepopularnom“, ali i čestom metom nedobronamernih kritičara Biblije uopšte – a to su krvava5 osvajanja i pomori koji se u knjizi opisuju, a vršeni su nad lokalnim stanovništvom.6 Jošuina knjiga je po mnogim istraživačima nastala u VII veku pre Hrista, za vreme kralja Jošije, a konačna revizija teksta završena je u vreme Vavilonskog izgnanstva u svetlu događaja koji su se desili 587/586. godine. Vreme nastanka, VII vek, vreme je rasta idolopoklonstva, čak i u samom Hramu, vreme religioznog rasula, ali i početka verske reforme koju će započeti mladi kralj Jošija s vernim sveštenicima, narodnim starešinama i samim narodom. Knjiga se deli na tri dela: 1) osvajanje Kanaana (1–12); 2) podela zemlje između izraelskih plemena (13–22) i 3) Jošuin „oproštajni“ govor i njegova smrt. Koja je osnovna tema Jošuine knjige? To se vidi odmah iz položaja knjige u jevrejskom kanonu – ona je prva proročka knjiga, što znači da je njena poruka prvenstveno duhovna – govor u ime Boga, a ne izveštaj o događajima. Događaji tu služe kao nosioci poruke. Međutim, o kojim se događajima radi? Odgovor na ovo pitanje, ili, bolje, pojašnjenje daje nam istorijska situacija u kojoj je knjiga nastala – u Izraelu vlada nevera i narod oseća potrebu za pozitivnom promenom. Jošuina knjiga je nudi pozivom da se Bogu bude veran do savršenstva. Zato Jošuinu knjigu neki teolozi smatraju istorijsko-teološkim romanom čiji je izvor u svakom slučaju u prethodno postojećim izvorima, ali tako obrađenima da prikažu sliku idealnog Izraela pod vođstvom idealnog vođe. Nekoliko epizoda ima ulogu opomene, prikazujući šta se dešava kad se odbaci Mojsijev Zakon i prestane da se sledi sam Bog, a te epizode u isto vreme 5)     Ceo Stari zavet često je dovođen u pitanje – opet od strane nedobronamernih ili onih koji ne znaju kako se Biblija čita – zbog surovosti na koje se u njemu nailazi. Naravno da je surovosti bilo u to vreme, kao i danas, ali poruka Biblije je nešto sasvim drugo, a često surovost u Bibliji, kao što je slučaj s Jošuinom knjigom, govori o sasvim drugim stvarima – sámo neprijateljstvo prema domorodačkim Kanaancima u stvari je mržnja prema njihovim idolima. Bog se ne može deliti – ili se klanjamo Bogu ili idolima, ili idemo za grehom ili za Božjim primerom. Sredine nema i zato je potrebno heremom uništiti svaki koren greha u srcu da bi se moglo ići za Bogom. Kanaanci su samo upotrebljeni kao slika greha i otpadništva od Boga – a da je zaista tako vidi se i po tome da ako bi bila tačna slika o zatiranju Kananaaca, teško da bi ijedan uspeo da preživi osvajanje, međutim, Kanaanci su vekovima ostali među Jevrejima, zajedno sa svojim paganskim bogovima čineći da i Jevreji stalno padaju u bezboštvo. Drugi dokaz je sama Biblija, počevši od Knjige Sudija pa nadalje, gde se opisuje naporno, dugotrajno i postepeno zauzimanje Kanaana od strane Jevreja. 6)     Od 34 pojavljivanja u celoj Bibliji reči herem – koja označava zatiranje svega u osvojenom naselju – ta reč se devet puta susreće u Jošuinoj knjizi.

105

daju komentar i na ono što čine narodne vođe u vreme samog autora. Čitavo delo ima jedinstvenu poruku koju iznosi s čvrstim uverenjem: Jahve je dao Izraelu zemlju, a da bi je zadržao Izrael mora da se pokorava Božjoj volji. U toj poruci su i Jevreji u izgnanstvu videli poruku nade za sebe – ako se vrate Bogu, Bog će se sažaliti na njih i osloboditi ih novog ropstva. Govoreći o poruci knjige, pater Celestin Tomić kaže: „Ova istina da se Jahve bori za Izrael, te da Izrael sve mora primati kao dar iz Njegovih ruku, te da dioba plemena ne smije stvarati zavist i bratoubilačke ratove bila je poruka ove proročke knjige kroz vijekove. Ta je poruka i danas prisutna: da sve što imamo i posjedujemo uživamo sa zahvalnošću prema Bogu, da uklonimo bratoubilački i svaki rat te da živimo u predanoj vjeri i uzajamnoj ljubavi, oslanjajući se na Boga koji je prisutan i u našem vremenu i u našem životu kao i u svjetskim zbivanjima. Knjigu moramo čitati očima vjere, da otkrijemo Božju prisutnost na djelu. Tada i danas.“ Ovu poslednju preporuku i ja bih još jednom podvukao kao najznačajniju za one koji u Jošuinoj knjizi žele da pronađu i poruku za sebe. 7.3. Knjiga o Sudijama7 Knjiga o Sudijama jedna je od nekoliko knjiga koje se bave vremenom od smrti Jošuine pa do uzdizanja Šaula, prvog jevrejskog kralja. Ona sama opisuje vreme od Jošuine smrti do nastupa Samuela; približno od 1220. do 1050. godine. S Jošuinom smrti vreme kojim je dominiralo Mojsijevo delo počinje da nestaje – dolaskom Šaula počinje da poprima svoj oblik vreme Davida i kraljeva. To prelazno razdoblje vreme je opasnosti i nesigurnosti – života na granici. Paralela s ljudskim životom bio bi pubertet. To je vreme koje služi da pripremi dete za opasnosti na koje će nailaziti kad odraste. To je, dakle, vreme odrastanja Izraela, vreme teskobe, divljanja, anahrije, ugroženosti i beznađa, ali i vreme snažnih Božjih zahvata, velikih ljudi i strastvene vere. Jahve se ovde pokazuje kao prisutni Bog, Bog kojem su dela sve sjajnija kako je vreme sve mračnije. 7)     Reč šofet koju prevodimo sa sudija ipak nema značenje koje ima reč sudija. To nije osoba koja kroji pravdu, nego je branitelj ljudske osobe i njenih prava, vođa plemena, spasitelj naroda.

106

Već Knjiga o Sudijama daje sasvim drugačiju sliku osvajanja Kanaana8 od one u Jošui, pa ipak, te knjige su i međusobno slične, ne samo po redaktorskoj ruci koja je na delu, nego i po pogledu na istorijske događaje, ali i na izvore koje autor koristi. I dalje su opisi događaja i ljudi daleko od onoga što bi današnji istoričari nazvali istorijskim izveštajima. U Knjizi Jošuinoj glavna poruka je – Bog je veran svome obećanju. Bog obećava ulazak u Zemlju obećanja, on to i čini. U Knjizi o Sudijama naglašava se čovekova odgovornost za ono što mu se dešava, ali se daje i poruka nade – Bog uvek dolazi u pomoć onome ko se obrati i tu pomoć zatraži. Knjiga o Sudijama je zbirka priča o narodnim herojima, oslobodiocima koji su svoj narod spasavali, ali ne svojom silom nego uz Božju pomoć. U Knjizi o Sudijama život je jadan. Pratimo stalno jedan te isti ciklus: Izrael napušta Boga i prihvata paganske bogove, Bog dopušta da trpe pod paganima, Izrael se obraća i zove Boga u pomoć, Bog mu pomaže šaljući mu izbavitelja i narod biva oslobođen od tlačenja, i sve tako do smrti izbavitelja kad narod ponovo napušta Boga i ceo ciklus se ponavlja. Ako je u Jošuinoj knjizi dat prikaz idealnog Izraela, onakvog kakav bi on morao da bude – ovde se nalazi slika toga kakav on jeste – kakav je Izrael, a s njim i svako od nas. To je slika pada, ali i poruka nade da je uvek moguće pridizanje iz greha uz Božju pomoć i prihvatanje spasenja. Najzastupljeniji književni oblik je priča, legenda – opisi narodnih heroja. U osnovi su istorijske ličnosti, ali kao i svaki narod i Jevreji su istoriju ulepšali opevavajući je, ne umanjujući time značaj ili postojanje ličnosti o kojoj se pevalo. Samu knjigu možemo da podelimo na: uvod – naseljavanje Kanaana (1, 1–2, 5); doktrinarni uvod – moralno učenje knjige (2, 6–3, 6); istoriju sudija (3, 7 – 16, 31) i dodatke (17–21). Predaje koje se nalaze u knjizi donose priče o šest „velikih“ sudija: Otnijelu, Ehudu, Baraku, Gideonu, Jiftahu i Samsonu, uz šest „malih“ sudija: Šamgaru, Toli, Jairu, Ibsanu, Elonu; Abdonu.

8)     Ulazak u Kanaan je dugotrajan, pojedinačan – svako pleme za sebe, retko zajedno. Osvajanje je nepotpuno i potvrđuje istorijsku sliku: ostvaruje se nekad vojnim pobedama, nekada naseljavanjem i asimilacijom lokalnog stanovništva, a nekad životom uz domorodačke narode.

107

7.4. Prva i Druga knjiga o Samuelu Knjige Samuelove zajedno s Prvom i Drugom knjigom o Kraljevima izvorno u bile deo jedne knjige. I danas se u Septuaginti te knjige zovu Prva, Druga, Treća i Četvrta knjiga o Kraljevima.9 Istraživači pretpostavljaju da je do podele te knjige došlo baš zbog grčkog jezika: s obzirom na to da grčki za razliku od hebrejskog ima i vokale, spis je postao daleko duži i iz praktičnih razloga morao je da bude izdeljen na više delova. Knjiga je podeljena tako da sva četiri dela budu jednake dužine. Da je to uglavnom bio kriterijum za podelu vidi se po tome što, osim Prve Samuelove, ostale knjige nemaju baš logične krajeve. Prva Salmuelova završava se smrću kralja Šaula, Druga počinje Davidovim dolaskom na tron, ali se ne završava njegovom smrću, nego se opis njegove smrti nalazi u prvim glavama Prve knjige o Kraljevima, a i podela između Prve i Druge knjige o Kraljevima je veštačka jer preseca priču o kraju Ahabovog kraljevanja. Knjige Samuelove bave se važnim razdobljem istorije Izraela. Samuel je poslednji među narodnim sudijama i prvi prorok u Izraelu. Knjige pokrivaju razdoblje od rođenja Samuela, preko prvog kralja u Izraelu, do poslednjih dana života kralja Davida. To je vreme kad se jevrejska plemena najzad formiraju kao narod, narod kao i svi ostali – osnivaju državu i dobijaju kralja koji je do Davida pomazanik Božji.10 Sakupljač predaja o prvim jevrejskim kraljevima veoma pažljivo sabire bogato narodno predanje o tom razdoblju, ali i dvorske hronike Davidove kraljevske linije. Veoma pažljivo ih umeće u svoju priču pazeći da ne ispusti nijednu od predaja na koje je našao, pa se tako može videti i tenzija koja je nastala oko prvog izbora kralja u narodu, koja se kasnije, podelom jevrejske zajedničke države na Izrael i Judu, još više isticala. Naime, postoji predaja, naglašavana od strane Izraela, da je izborom kralja jevrejski narod odbacio Boga kao svog kralja. Bog prihvata taj izbor svog naroda, ali reči Samuelove koji oglašava izbor više zvuče 9)     I Biblija na staroslovenskom, koja je u upotrebi u pravoslavnim Crkvama slovenskog jezika, takođe tako naziva ove knjige. 10)     Šaul i David bivaju izabrani od Boga. Kraljevi Jude, a posebno Izraela, nakon toga dolaze na vlast ili nasledstvom ili nasilno.

108

kao kazna nego kao pozitivno narodno dostignuće: Ovo će biti pravo kralja koji će kraljevati nad vama: uzimat će vaše sinove da mu služe kod bojnih kola i kod konja i oni će trčati pred njegovim bojnim kolima. Postavljat će ih za tisućnike i pedesetnike; orat će oni njegovu zemlju, žeti njegovu žetvu, izrađivati mu bojno oružje i opremu za njegova bojna kola. Uzimat će kralj vaše kćeri da mu priređuju mirisne pomasti, da mu kuhaju i peku. Uzimat će najbolja vaša polja, vaše vinograde i vaše maslinike i poklanjat će ih svojim dvoranima. Uzimat će desetinu od vaših usjeva i vaših vinograda i davat će je svojim dvoranima i svojim službenicima. Uzimat će vaše sluge i vaše sluškinje, vaše najljepše volove i magarce i upotrebljavat će ih za svoj posao. Uzimat će desetinu od vaše sitne stoke, a vi sami postat ćete mu robovi. I kad jednoga dana budete vapili za pomoć zbog kralja koga ste sami izabrali, Jahve vas neće uslišati u onaj dan! Ovaj spis već je blizu i naše današnje istoriografije. Sad su na sceni već ličnosti koje se mogu sagledati i merilima današnjih istoričara. To nisu više samo priče pune narodnih legendi, epova, ulepšanih povesti o junacima, iako i toga još ima, to su već dela ljudi koji su sasvim izvesno postojali, ali to je i dalje takođe prvenstveno Božja poruka, sada još čvršće sjedinjena sa svakodnevnim životom naroda i pojedinaca. Bog još jasnije želi da nam pokaže koliko je živ i koliko je prisutan i u našem svakidašnjem životu – Samuel, Šaul i David živeli su na zemlji i njihov život bio je u čvrstoj vezi s tim kako su se odnosili prema Bogu. Ako je njihov život bio takav, ako su bolje živeli kada su bili verni Bogu, a uvek lošije kada su Bogu okretali leđa – i nama će biti isto tako. 7.5. Prva i Druga knjiga o Kraljevima Nastavlja se delo koje neki teolozi s pravom nazivaju teološkom istorijom. Ceo spis11 nastaje u vreme Vavilonskog izgnanstva. Jedna od svrha svetog pisca je da objasni kako je došlo do toga da se narod kojeg je Bog spasao od jednog ropstva – sada nalazi u drugom. To je deo 11)     Uključujući i knjige Samuelove.

109

istorije Jevreja koja počinje veličanstveno – na početku stoji David, uzor vernog kralja. On nije bio savršen čovek, često je grešio, i to teško, ali njegov najveći kvalitet, i zato je postao uzor, bila je dubina i iskrenost njegovog pokajanja i čvrsta vera u Boga. David je kralj koji je padao ali se i uzdizao i to je njegova najveća vrednost. Posle Davida počinje sjajan uspon kraljevstva pod sjajnim naslednikom – mudrim Salomonom. Ali i taj deo istorije nosi Božju poruku: Salomon je najmudriji vladar, veliki pesnik i mislilac, pa ipak, od svih izraelskih kraljeva njegov pad je i najveći. Kad padne onaj ko stoji iznad svih, njegov pad je najveći. Umesto da ostane veran Bogu koji mu je darovao Davidov presto, on je okrenuo leđa Bogu. Za vreme njegovog kraljevanja kraljevstvo Jude i Izraela bilo je najveće i najmoćnije, upravo u toj veličini i sjaju, koji su bili sami sebi dovoljni i zahvalni, a ne Bogu, leži i klica propasti koja će se desiti nekoliko vekova kasnije. Narod kojem je Bog darovao slobodu izabrao je svet umesto Boga i ponovo je postao rob – prvo u Vavilonu, a posle toga rob Grcima i Rimljanima, i u svojoj zemlji i proteran iz nje. Ipak, iako je to istorija pâda – u isto vreme je i istorija nade. Bog, kao i u vreme sudija, spasava svoj narod dajući mu nadu, a ta nada je bila hrana koja je održavala njihove živote. To je vreme slabih i bezbožnhih kraljeva, ali i vreme proroka silnih reči i dela. To je vreme u kojem deluju gotovo svi proroci, od Izaije do Jeremije, Daniela i Ezekiela. Narod gubi državu, ali povratkom iz Vavilona dobija nešto mnogo dragocenije – ponovnu jaku veru u Boga. Proroci su tu da upozore, da objasne kako živeti život u skladu s Bogom. Njihove reči upućene ljudima tih vremena, i nama odzvanjaju u ušima, i za nas imaju veoma važnu poruku. Druga knjiga o Kraljevima završava se razaranjem Jerusalima i odvođenjem naroda u izgnanstvo. Tu se završava i deuterokanonska istorija koja je obuhvatila vreme koje opisuju knjige od Ponovljenog zakona do Druge o Kraljevima. 7.6. Prva i Druga knjiga Letopisa, Ezra i Nehemija Prva i Druga knjiga Letopisa su u jevrejskoj Bibliji poslednje knjige, ne pripadaju grupi proročkih spisa o kojima smo dosad govorili, nego spadaju u Spise. Ipak, u katoličkoj pa i pravoslavnoj podeli spadaju u

110

istu grupu s prethodnima. Hebrejski naziv tih knjiga je dibre hayyamim, što bi se bukvalno moglo prevesti kao „činjenice dana“ ili „reči dana” – u stvari, naziv koji mi danas koristimo za te knjige je odgovarajući – Hronike. Grčka Biblija, odnosno Septuaginta, naziva te knjige paralipomena, što bi značilo „dodaci“ ili „izostavljene stvari“. Taj naziv je u neku ruku opis sadržaja knjige. Letopisi donose istoriju Jevreja od Adama pa do ponovne izgradnje Hrama, ali na jedan drugačiji način nego prethodne knjige Biblije. Autor je, pretpostavlja se, neki levit koji je živeo u III veku pre Hrista. Jevreji su već tri veka bez političke vlasti. Žive pod vlašću Grka. Snaga njihove verske, pa i etničke zajednice je malena. Vode ih veliki sveštenik i sveštenici. Sav život Jevreja organizovan je oko Hrama i upravljan Mojsijevim zakonom. U toj zajednici kult dobija novi polet. Verski praznici i hodočašća okupljaju narod oko Jerusalima. Ipak, to je sve daleko od punoće verskog života. Helenistička okupacija zemlje, nasilno nametanje helenističke kulture i bogova, ali i prihvatanje tih stranih, paganskih uticaja od strane narodne „elite“, a posebno stanovnika gradova, proizvodi tenzije i osećanje gubljenja pouzdanja u veru i ozbiljnost Božjih obećanja. Ali i pored toga među onima kojima je Hram središte života, vera je jaka i živa. Pisac ovih knjiga je jedan od njih. Pun je ljubavi prema Hramu i Bogu. Proučava povest svog naroda, biblijske spise – one koji već postoje, a pronalazi i nove izvore, posebno usmene predaje i rodoslovlja i pruža narodu istorijsko i versko razmatranje prošlosti, kako bi ulio nadu i ohrabrenje ugroženom verniku kojeg već nagriza nezainteresovanost za versko poslanje koje je Bog svakome poverio. Prva i Druga knjiga Letopisa su jedan spis koji je kasnije izdeljen na dva dela. Gotovo jednoglasno svi bibličari pripisuju istom autoru i Ezrinu i Nehemijinu knjigu. One ne samo što su po stilu slične Prvoj i Drugoj Letopisa, nego se bave i istim temama kao poslednje glave Druge knjige Letopisa.12 Iako koristi sličnu građu na kojoj se zasniva i deuterokanonska povest, ipak ni gledište ni cilj hroničara nije isti. Koristeći prošlost, on pokušava da objasni i opravda sadašnjost, a pre svega načine na koje se rešavaju problemi tog vremena. Druga veoma važna crta je naglasak 12)     Druga knjiga Letopisa završava se istim tekstom kojim počinje Knjiga Ezrina.

111

koji je stavljen na Hram i središnje hramsko bogosluženje, a time i institucije koje su stvorene. U tu svrhu u središtu njegove istorije je David, ali ne David čiju sliku imamo u knjigama o Kraljevima, nego se radi o idealizovanoj slici Davida, pa i čitave njegove dinastije. On pokušava da dokaže šta je sve Davidova dinastija uradila za narod, a posebno koliko je važna i šta je učinila za veru. Ni on se, kao ni mnogi drugi sveti pisci pre njega, ne zanima za istoriju kao takvu, nego pre svega za značenje i pouku koja sledi iz te istorije. On ne iznosi novu povest, nove podatke, nego reintepretira staru. To je učinio da Izraelcima ponovo dâ do znanja da su Božji narod, da Božje obećanje i dalje stoji i da ih podstakne na podložnost Zakonu i ispravnom poštovanju pravoga Boga. Ipak, uza sve rečeno, stil i struktura Letopisa čini da je čitanje tih knjiga ponekad naporno. Prvih devet glava sastoji se od samih rodoslovlja – koja su tu da naglase kontinuitet i jedinstvo čovečanstva. Iako su teške za čitanje, pažljivom analizom mogu da se dobiju veoma korisni podaci. Od 10. do 29. glave Prve knjige Letopisa hroničar govori o Davidu, kojem sve pripisuje – i kult i obrede. Posle toga u Drugoj knjizi imamo opet idealizovanu sliku Salomona i njegovu izgradnju Hrama. Knjiga se završava Kirovim ediktom kojim se Jevreji vraćaju iz izgnanstva. Spisi se ipak ne završavaju time, nego, kao što smo rekli, hroničar nastavlja s Ezrinom i Nehemijinom knjigom. U jevrejskoj Bibliji Ezra i Nehemija smešteni su ispred knjiga Letopisa. To je mogući znak da su one prvo smatrane nadahnutim spisima, dok se na Letopise gledalo kao na sažetak ranijih povesnih knjiga. Ezra i Nehemija se u Vulgati, latinskom prevodu Biblije, nazivaju Prva i Druga knjiga Ezrina. Središnji događaj je povratak naroda u Judeju i početak obnove Hrama. Ličnosti po kojima su knjige nazvane i koje su u središtu pažnje su pisar Ezra i peharnik Artakserksov13 Nehemija. Narod se vraća u Judeju, pod vođstvom Ezre pokušava ponovo da podigne Hram, ali nailaze na snažan otpor Samaritanaca. Hram je ponovo izgrađen 515. godine, ali su se Samaritanci još pola veka žestoko suprotstavljali podizanju jerusalimskih zidina. Tek dolaskom 13)     To je bio veoma visok položaj u državnoj administraciji.

112

Nehemije, koji je od kralja bio imenovan i upraviteljem Judeje, zidine bivaju podignute. Pogled hroničara na istoriju je poseban. Jahve kažnjava svoj narod – ali radi se samo o kazni, ne o odmazdi ili uništenju – Bog ostaje veran svojim obećanjima. Kao što je pokrenuo Nabukodonosora da kazni njegov narod, tako je podstakao i persijskog kralja da ga oslobodi i dozvoli ponovnu izgradnju Jerusalima i Hrama. Gradi se nova zajednica koja je i te kako povezana sa starom. Obnova nije potpuno dovršena – narod je još pod strancima, a Davidova loza još nije ponovo došla na presto – međutim, ono što se rađa je nada; čekanje u veri i nadi. I upravo ta nada Jevreje je ponovo okupila oko Hrama i oko Boga. 7.7. Knjige o Makabejcima Pod ovim imenom postoje četiri knjige, od kojih prve dve spadaju u kanon svetih knjiga katolika i pravoslavaca i pripadaju grupi koju nazivamo deuterokanonskim knjigama, a druge dve su apokrifni spisi koji koriste isti naziv.14 Knjige makabejske dobile su ime po Judi Makabeju, trećem sinu sveštenika Matatije, koji je 167. godine pre Hrista poveo ustanak protiv Antioha IV. Ime „Makabejac“ verovatno dolazi od reči maqqabyahu, što znači „od Boga određen“, ali ima i drugačijih mišljenja. Jedno od njih je da ime znači „čekić“, a neki istraživači misle da bi moglo značiti i „čekićoglavi“, označavajući možda fizički nedostatak Jude. Ipak, verovatnija su prva dva. To drugo – jer Juda je bio udarna pesnica revolta, pa bi mu odgovarao naziv „čekić“, a prvo značenje, koje je možda ipak bliže od svih, zato što bi ono isticalo važnost i značaj Jude, pri čemu se i u samoj Prvoj knjizi makabejskoj takođe pominje Juda kao vođa naroda Božjega. Prva knjiga makabejska izvorno je pisana na hebrejskom, ali je do nas došla samo u grčkom prevodu. Iako bi se pomislilo da je grčki jezik bio razlog zašto te knjige nisu ušle u kanon jevrejskih svetih spisa, većina naučnika smatra da nisu ušle zbog drugih stvari. Naime, 14)     U Septuaginti se nalaze sve četiri knjige, a u staroslovenskoj Bibliji, kao i u poslednjem izdanju sindoske Biblije SPC-a, treća Makabejcima.

113

Makabejci su bili osnivači Hasmonejske dinastije, koja je veoma brzo počela da vodi veoma lošu politiku, a budila je i mržnju u pojedinim verskim grupama. U kumranskoj zajednici, na primer, među velikim brojem pronađenih tekstova knjigâ Starog zaveta, ne postoji nijedan primerak Makabejskih knjiga, a i fariseji su bili protiv te dinastije, pa samim tim izgleda i protiv Knjiga makabejskih. Ako uzmemo u obzir da su posle razaranja Hrama od strane Rimljana fariseji bili ti koji su očuvali judaizam kao religiju, a takođe da su farisejski rabini kasnije formirali kanon spisa jevrejske Biblije, to bi onda moglo da objasni zašto Makabejci nisu ušli u taj kanon. Naravno, hrišćani su od početaka, koristeći Septuagintu kao Sveto pismo, prihvatili Knjige makabejske kao bogonadahnute i svete spise, sve do Lutera i reformacije, kada su protestanti prihvatili jevrejski kanon. Ne zna se ko je autor tih knjiga. Po samoj knjizi može se zaključiti da se radi o Jevrejinu koji je bio patriota i gorljivi zagovornik i pomagač Hasmonejaca. Njegovo odlično poznavanje palestinskog zemljopisa govori da je možda bio i stanovnik Jerusalima. Žive pojedinosti kojima opisuje događaje pokazuju da je imao i kontakata sa samim ustanicima. Te karakteristike, kao i pohvala15 Rimljanima u 1. Mak, 8 smešta nastanak Prve knjige o Makabejcima u 60-e godine pre Hrista. Prva knjiga makabejska je jedna od najboljih istorijskih svedoka starog sveta i pokriva dela i ratne akcije petorice braće Makabejaca od 170. godine do 130. godine pre Hrista. Posle smrti Aleksandra Velikog njegovi generali dele između sebe osvojenu zemlju. Palestina takođe biva podeljena i grčka vlast nastoji da helenizuje starosedeoce. Nasilna helenizacija i represija dovode do ustanka koji je poveo Juda Makabejac. 1. Mak opisuje to na sledeći način: početne glave (1–2) daju opis narastanja zla i početak otpora. Glave 3, 1–9, 22 govore o Judi Makabejcu i njegovom delu. Njega nasleđuje Jonatan (9, 23 – 12, 54), a iza njega dolazi priča o Šimunu (13–16). Druga knjiga makabejska nije nastavak Prve. Ona samo delimično obrađuje iste događaje – od 176. godine do pobede Jude Makabejca nad Nikanorom 160. godine pre Hrista. 15)     Ne postoji jevrejski patriota koji bi u kasnije vreme hvalio Rimljane.

114

Knjige makabejske prikazuju nam narod koji želi da živi, ali kojem je vera važnija od samog života. Kada su se svi navikli na život bez sukoba, počinju progoni. Mnogi su uvereni da se ništa ne može učiniti protiv tako velike sile kao što je bila sila Seleuka i da su rizici suviše veliki da bi se krenulo protiv njih. Ali tada Duh Božji nadahnjuje nove junake po kojima će narod ponovo steći osećaj samopoštovanja, boreći se za ona prava koja će ih ponovo učiniti ljudima i pravim vernicima. Jevrejski narod našao se sam pred ugnjetačima i njihovi rimski saveznici nisu im mnogo pomogli. Jevreji su se oslonili na svoje sopstvene snage i tada im je i Bog pomogao. Makabejski rat je primer svetog rata. Ti ratovi takođe su pokazali da sveti rat ne rešava sva pitanja. Uhvaćeni u zamku vojnih problema i političkih igara, naslednici Makabejaca veoma brzo su pali u zamku materijalizma i zato su postali omraženi i prezreni od pravih vernika. Sve knjige koje smo pomenuli, dakle, istorijski su izveštaji viđeni očima vere. Istorija je za pisce tih knjiga bila izvor Božjih poruka i škola Zakona, put pravednosti. Cilj je uvek bio prihvatiti i dobro i zlo. Dobro kao Božji dar, zlo kao školu i opomenu. Jedno je uvek nadvisivalo sve ono što se Jevrejima dešavalo u povesti ispričanoj u Bibliji – a to je stalna Božja prisutnost, obećanje koje Bog i dalje drži, što je njima a i nama danas snažan izvor vere i nade. 7.8. Ruta Sada slede četiri spisa koji samo uslovno mogu zaista i da se svrstaju u istorijske spise. Prvi od njih je Knjiga o Ruti. To je najkraći spis Starog zaveta i u jevrejskoj Bibliji nalazi se među „Spisima“. Ipak, Septuaginta ga smešta odmah iza Knjiga o Sudijama a ispred Samuelovih knjiga. Ona je drugi deo pet prazničnih svitaka i čitala se na Pedesetnicu. Ova prelepa kratka priča bavi se događajima koji bi trebalo da su se desili za vreme sudija. Izgleda da je razlog što su je u Septuaginti smestili iza Knjige o Sudijama sam njen početak: U ono vrijeme kada su vladali suci...

115

Značenje dela je jednostavno: uspostaviti rodoslovlje Davidovo pokazujući da vodi poreklo, između ostalih, i od Moabkinje koja je, posle smrti muža poreklom iz Jude koji se nastanio u Moabu, pošla s majkom svoga muža nazad u Judeju. Na taj način Ruta se odrekla svog naroda i pridružila narodu svog muža prihvatajući njegovu veru. U Judeji je srela Boaza, bliskog rođaka svog preminulog muža, za kog se udala po pomalo čudnoj kombinaciji leviratskog braka i zakona o otkupu.16 Što se tiče literarne forme, ova priča pripada tipu narodnih legendi. Nastala je verovatno tek posle izgnanstva, ali to ne isključuje mogućnost da je upotrebljen i stariji materijal. Imena u priči su simbolička: Ruta znači saputnica, Orpa, žena drugog, takođe preminulog brata, koja nije krenula s Rutom i majkom njihovih muževa, znači neverna, majčino ime Naomi znači mirna, Boaz snažan – i tako dalje. Stav knjige prema nejevrejima je pozitivan i podseća na onaj koji se nalazi u Knjizi o Joni. Ovde je, izgleda, takođe prisutna polemička nota protiv tendencije postegzilskog judaizma – zatvaranja u same sebe. Knjiga zauzima stav, što će biti i stav kasnijih fariseja, da nikome ne sme biti uskraćeno da pristupi narodu Božjem ako to želi. Moguće je da je u knjizi prisutna i polemička nota protiv stava Ezre i Nehemije da sve supruge strankinje

16)     Po Zakonu iz Pnz 25, 5–10, ako braća žive zajedno i jedan od njih umre bez dece, jedan od braće mora da uzme njegovu udovicu za ženu i prvorođeno dete iz te veze zakonski se smatra detetom preminulog brata. Brat može da odbije da izvrši tu dužnost, i to mora da učini pred starešinama grada, ali to je sramotan čin (udovica mu uzima sandalu i baca je, pljuje ga i proklinje pred svima jer nije želeo da podigne ime svom preminulom bratu). Samo ime levirat potiče iz latinskog i njime se prevodila reč yabam (dever). Samo dva slučaja se pominju u SZ-u, oba je teško interpretirati i samo delimično odgovaraju zakonu u Pnz-u: to je u pričama o Tamari i Ruti. Postoje paralele s ovim običajem i među ostalim narodima Bliskog istoka, posebno susedima Izraela. Hamurabijev zakonik ga ne pominje, ali u asirskom zakoniku ipak je nekoliko stavova posvećeno leviratu. Takođe u tom zakoniku obuhvataju se i supruge koje su bile samo verene, ali brak još nije bio konzumiran. Neki od hititskih zakonika takođe pominju tu instituciju , ali nisu toliko podrobni. Rasprave o funkciji levirata su mnogobrojne. Neki smatraju da je levirat način prenošenja vere predaka, neki u njemu vide upućivanje na patrijarhalnu organizaciju društva. Ali bez obzira na levirat kod drugih, SZ daje zadovoljavajuće objašnjenje. Osnovni razlog za postojanje levirata je produženje „imena“ ili „ kuće“ muškog naslednika – tako da je muško dete (najverovatnije prvorođeni dečak) smatran detetom preminulog. Levirat takođe naglašava važnost porodičnih veza. Drugi razlog, jednako važan, posebno za Izrael s obzirom na Božje obećanje Obećane zemlje – jeste zaštita od otuđenja porodične imovine. Taj razlog se pominje u Pnz 25, 5, gde se kao uslov za levirat postavlja da braća žive zajedno, a to se objašnjava i u priči o Ruti – pravo kupovine i preuzimanja zemljišta je povezano s uzimanjem udovice preminulog. Isti motiv pominje se i u zakonodavstvu vezanom za jubilarnu godinu (Lv 25), kao i u zakonu o kćerkama koje su bez dece (Br 36, 2–9).

116

treba da se otpuste i proteraju. Bilo kako bilo, knjiga iznosi stav da je nacionalnost od sporedne važnosti, ono što je zaista važno je izbor vere. 7.9. Tobija Ovu knjigu najbolje je opisati kao hebrejsku romansu. Njen karakter književnog dela najbolje se vidi iz činjenice da su istorijski podaci koji se pominju u njoj netačni, kao i iz načina kako se pisac bavi vremenom i osobama. Može se smatrati i poučnim spisom s nekakvom istorijskom osnovom. Ova knjiga, kao i knjiga o Juditi, pripada deuterokanonskim knjigama, što znači da nisu postale deo jevrejske Biblije iako su nastale na hebrejskom – do nas su došle na grčkom.17 Nastala je negde između 200. i 180. godine pre Hrista. Knjiga ima za temu dva slučaja pravednika koji trpe a da nisu krivi. Tobija, koji je primer opsluživanja i ljubavi, žrtva je nesrećnog slučaja, a tu je i Sara koja takođe ispašta a da to nije ničim izazvala. Poruka knjige, koja je ilustrovana svakodnevnim životom običnih vernika, jeste da je Bog zaista pravedan i slobodan u svom delovanju. Patnja nije kazna nego iskušavanje. Bog zaista nagrađuje verne i kažnjava zle, iako je ponekad potrebno vreme da do toga dođe. Verni su pozvani da imaju poverenja u Boga i da to poverenje pokazuju time što će u svojim životima slediti i oponašati Božju pravednost, milost i slobodu. 7.10. Judita Knjiga nosi naziv glavne junakinje koju Bog izabire da bi spasao grad Betuliju i time sav jevrejski narod od premoćnog i bogohulnog neprijatelja. Mudra i inteligentna Jevrejka Judita potpuno je posvećena obdržavanju Mojsijevog zakona. Priča se dešava za vreme kralja Asirije Nabukodonosora. Njegov general Holofern priprema se da pobije stanovnike gradića Betulije kad Judita rešava da pomogne svom narodu. Judita 17)     Postoje fragmenti Tobije nađeni u Kumranu ispisani na hebrejskom, ali ne i ceo spis.

117

odlazi u logor neprijatelja i ubija Holoferna u njegovom šatoru. Odseca mu glavu i odnosi je u grad. Kad su Asirci videli glavu svog komandanta sa zidina Betulije, užasnuti beže i tako se stanovnici Betulije spasavaju. Iako su Jevreji bili osuđeni na propast, Božjom intervencijom preko slabašne žene – Judite (čije ime znači Jevrejka i predstavlja ceo narod) narod biva spasen. Knjiga nastaje u vreme vladavine Hasmonejaca (142–63. godine pre Hrista). Narod je obeshrabren pa pisac ove knjige pokušava, nadahnjujući se sećanjima i legendama iz vremena Makabejskog ustanka, da ga ohrabri naglašavajući potrebu i važnost vernosti Zakonu i Bogu. Značajno je što spasenje Jerusalima nije odlučeno u Jerusalimu nego u Betuliji, u zemlji Samaritanaca. Još više zapanjuje to što Amonac Ahior iznosi verski smisao događaja i ganuto priznaje pravoga Boga. Već ovde nazire se novo doba u kojem će Isus postaviti Samaritanca kao uzor hrišćanske ljubavi, novog doba u kojem će svi ljudi biti privučeni pravim Bogom. 7.11. Estera Knjiga o Esteri je roman koji je bliži realnosti od mnogih istorijskih spisa. Čak i da su događaji izmišljeni, ovo delo izražava patnju, ozlojeđenost ali i vekovne nade Jevreja van svoje domovine. Strah od pagana, prezir prema onima koji ne poznaju Boga, stalni pokušaji da se ugodi vlastima, stalne molitve Bogu koji neće dozvoliti da nestane Njegov narod, nada da će doći dan kada će se osvetiti neprijatelju na veću slavu Božju, sve su to teme prisutne u ovoj knjizi i zato njen sadržaj ponekad i zbunjuje jer neki od ideala koje ova knjiga promoviše i nisu baš hrišćanski. Sama knjiga sačuvana je u dva oblika: hebrejskom i proširenom grčkom obliku. Iako postoji mišljenje da je oblik sačuvan na grčkom u stvari izvorni, većina bibličara smatra da su ti „dodaci“, te razlike između grčkog i hebrejskog teksta, upravo tu da ublaže ovu sliku koju smo naveli. Ipak, u jevrejski kanon ušla je bez tih dodataka. Tekst govori o zaveri uperenoj na istrebljenje celokupnog jevrejskog naroda u danima persijskog kralja Ahasvera (Kserksa) i o tome

118

kako je zavera sprečena. Tumači takođe i poreklo jevrejskog praznika Purima. Nema mnogo bibličara koji bi opovrgavali istoričnost ove priče. Sasvim je moguće da ona donosi sećanja na pogrom Jevreja u Persijskom carstvu koji samo što se nije desio, ili je postojala pretnja da će se dogoditi. Takođe i ličnosti Estere i Mordekaja sasvim lako su mogle da budu osobe koje su zaista postojale. U prilog tome govore i opisi persijskih običaja, koji su precizni i odgovaraju našim današnjim saznanjima o njima. Ipak, kao i ostale knjige Biblije koje se dotiču istorije, ona sama nije nikad na prvom mestu, nego je to religijska poruka. Mordekaj i Estera su klasični primeri mudrih pravednika koji na prvi pogled izgledaju naivno i bespomoćno, ali uspevaju da pomrse račune lukavim podlacima kakav je bio Haman. Iako knjiga, posebno bez grčkih dodataka, izražava snažni nacionalizam,18 on bi se mogao i razumeti jer to je reakcija naroda koji je vekovima pod stranom dominacijom i koji tu svoju situaciju ne može da sagleda u sklopu poslanja koje mu je Bog poverio kao narodu. Sa druge strane, Bog se u hebrejskom tekstu i ne pominje – pa se pretpostavlja da je i knjiga ušla u kanon samo zato što je objašnjavala zašto se slavi praznik Purim, koji je bio veoma popularan među Jevrejima, a ne zbog svog sadržaja. Ali što se tiče njenog nacionalističkog naboja, postoje i druga mišljenja o knjizi – naime, ima bibličara koji smatraju da ta knjiga u stvari i nije povezana s istorijskim događajima, nego da je to tip karnevalske šaljive priče – takav tip priče uvek želi da istakne i do apsurda naglasi kontradiktornosti, da naglasi smešni deo priče pre nego surovost koja se takođe dešava. Naravno, onaj ko knjigu čita kao čisto teološko delo, ili kroz prizmu istorijskih događaja, preterivanje humoreske može da shvati kao ekstremno krvoproliće i teški nacionalizam. Bilo kako bilo, to je knjiga koja i dan-danas ugnjetavanima ipak daje nekakve odgovore.

18)     Nacionalizam u toj formi ipak je redak u Bibliji.

119

7.12. Čitanje istorijskih knjiga I ovde važe opšti principi koje smo već pominjali u prethodnim temama: prvo proučiti tekst, pa onda podražiti duhovnu poruku. U slučaju istorijskih knjiga veoma je važno na prvom mestu utvrditi vreme u kojem je neki tekst nastao, vreme o kojem govori, literarnu formu teksta – da li je to legenda, izmišljena priča, mit ili istorijski događaj koji se i realno dogodio. Tek posle toga možemo krenuti u potragu za smislom. Naravno, što je bolje poznavanje navedenih stvari, lakše je doći i do poruke. Ako neko misli da je to pretežak zadatak, sa jedne strane se vara jer danas postoje izdanja Biblije koja u svojim uvodima i napomenama daju dovoljno informacija o momentima za koje smo pomenuli da ih je neophodno znati, što znatno štedi trud zainteresovanima za smisao teksta. A sa druge strane opet treba naglasiti: za rast u veri potreban je i napor. Ako nam ni u životu ništa ne pada s neba i za sve se treba potruditi, zašto bi drugačije bilo s rastom u veri? Ovih 16 knjiga o kojima smo dosad govorili po svom obimu predstavljaju nešto više od trećine Starog zaveta. Takođe pokrivaju veliko vremensko razdoblje i sadrže veliki broj literarnih formi. O bogatstvu i broju tema i poruka ne treba posebno ni govoriti, zato su i naši primeri čitanja samo primeri metodologije koju treba primenjivati, a ne i univerzalno rešenje za sve tekstove istorijskih knjiga. Još jedna napomena, koja će važiti i koja je važila i pri obradi primera u prethodnoj glavi: prilikom analize upotrebljavaću samo onu literaturu i pomoćna sredstva koja su široko dostupna većini onih koji prate ovu seriju tekstova. Na prvom mestu to su izdanja Biblije dostupna na našim prostorima, posebno Jeruzalemska Biblija Kršćanske sadašnjosti iz Zagreba. U dodatku ove knjige nalazi se kraći spisak literature dostupne u Srbiji i Hrvatskoj o biblijskim temama..

120

7.13. Narod traži kralja (1 Sam 8) Tekst koji ćemo obraditi je izveštaj o trenutku kad su Jevreji zatražili kralja kao i svi narodi oko njih. Kao i uvek, pre analize pojedinog teksta treba, naravno, poznavati ceo spis u kojem se taj tekst nalazi, a posebno neposredno okruženje teksta. Vidimo da se način ponašanja Jevreja nije mnogo promenio od Izlaska pa do tog trenutka. Stalno smenjivanje nevernosti, patnje, obraćenja, pa ponovo nevernosti, niže se kao i u doba prethodnih sudija. Kovčeg Saveza je vraćen, ali narod je okrenuo leđa Bogu i samo prisustvo Kovčega ne pomaže. Narod se klanja idolima, nema pouzdanja u Boga i zato pada kao šrtva u ruke paganima i neprijateljima, kao i u vreme sudija. Ipak, na poziv Samuelov narod se obraća i odriče idola – ali ne zadugo. Narod se oseća ugroženim od stranih naroda, a možda biva i privučen njihovom snagom, pa zaključuje da je razlog uspeha neprijatelja to što imaju vođu, opet zaboravljajući da i oni imaju Vođu, ali daleko silnijeg nego paganski narodi. I tu počinje ovaj tekst. Na početku ćemo, kao i u prethodnoj temi i primeru, tekst pokušati da podelimo po strukturi:

8:1 Kad je Samuel ostario, postavio je svoje sinove za suce u Izraelu. 2 Njegov prvorođenac zvao se Joel, a drugi sin Abija; oni su bili suci u Beer Šebi. 3 Ali sinovi nisu išli stopama očevim: gledali su na svoj dobitak, primali mito i izvrtali pravicu. Tada se skupiše sve starješine izraelske i dođoše k Samuelu u Ramu. I rekoše mu: „Eto, ti si ostario, a tvoji sinovi ne idu tvojim stopama. Postavi nam, dakle, kralja da nam vlada, kao što je to kod svih naroda.“ 4 5

Ali Samuelu nije bilo drago što su rekli: „Daj nam kralja da nam vlada!“ Zato se Samuel pomoli Jahvi. 6

121

7

traži,

A Jahve reče Samuelu: „Poslušaj glas naroda u svemu što od tebe

jer nisu odbacili tebe, nego su odbacili mene, ne želeći da ja kraljujem nad njima. 8 Sve što su činili meni od onoga dana kad sam ih izveo iz Egipta pa do današnjega dana – ostavili su mene i služili tuđim bogovima – tako oni čine i tebi. 9 Sada, dakle, poslušaj njihov zahtjev, ali ih svečano opomeni i pouči o pravima kralja koji će vladati nad njima.“

10

Samuel ponovi sve Jahvine riječi narodu koji je od njega tražio kralja.

I reče: „Ovo će biti pravo kralja koji će kraljevati nad vama: uzimat će vaše sinove da mu služe kod bojnih kola i kod konja i oni će trčati pred njegovim bojnim kolima. 12 Postavljat će ih za tisućnike i pedesetnike; orat će oni njegovu zemlju, žeti njegovu žetvu, izrađivati mu bojno oružje i opremu za njegova bojna kola. 13 Uzimat će kralj vaše kćeri da mu priređuju mirisne pomasti, da mu kuhaju i peku. 14 Uzimat će najbolja vaša polja, vaše vinograde i vaše maslinike i poklanjat će ih svojim dvoranima. 15 Uzimat će desetinu od vaših usjeva i vaših vinograda i davat će je svojim dvoranima i svojim službenicima. 16 Uzimat će vaše sluge i vaše sluškinje, vaše najljepše volove i magarce i upotrebljavat će ih za svoj posao. 17 Uzimat će desetinu od vaše sitne stoke, A vi sami postat ćete mu robovi.

11

I kad jednoga dana budete vapili za pomoć zbog kralja koga ste sami izabrali, Jahve vas neće uslišati u onaj dan!“ 18

122

Narod nije htio poslušati Samuelova glasa nego reče: „Ne! Hoćemo da kralj vlada nad nama! 20 Tako ćemo i mi biti kao svi narodi:

19

sudit će nam naš kralj, bit će nam vođa i vodit će naše ratove.“ 21 22

Kad je Samuel čuo što narod govori, kaza sve Jahvi. A Jahve reče Samuelu: „Poslušaj njihovu želju i postavi im kralja!“

Tada Samuel reče Izraelcima: „Vratite se svaki u svoj grad!“ Tekst možemo podeliti na sledeće delove: 1. razlog za traženje kralja: 8, 1–3; 2. zahtev narodnih starešina za kraljem: 4–5; 3. Samuelov razgovor s Bogom i Jahvin nalog da im Samuel postavi kralja: 6–9; 4. upozorenje – kraljevi zahtevi: 10–18; 5. ponovljeni zahtev naroda za kraljem: 19–20; 6. ponovljen Božji nalog Samuelu da narodu postavi kralja: 21–22. 7.13.1. Analiza teksta (1–3) Prvi stihovi nas uvode u problem. Samuel je ostario i svoje sinove je postavio za sudije u Izraelu. Iako to ne mora da bude nužno loše, ipak kao da tim uvodom sveti pisac želi da povuče paralelu s Elijem i njegovim sinovima. Na to kao da ukazuje već sama formulacija stiha: Eli je bio već vrlo star, ali ipak je čuo sve što su njegovi sinovi činili svemu Izraelu (1 Sam 2, 22). Ni Samuelovi sinovi izgleda da nisu bili ništa bolji od Elijevih; i oni su primali mito, izvrtali pravdu i gledali samo svoju korist. Kao što smo napomenuli u opisu ovih knjiga, sveti pisac je koristio razne predaje, iz Jude i iz Izraela, ne menjajući ih – tako da je ovde sasvim verovatno upravo deo predaje koja je nastala u Izraelu i koja je

123

često usmerena protiv Davidove dinastije, radije prihvatajući izbor vođe nego nasledno preuzimanje funkcija. Sa druge strane, kroz celu Bibliju provlači se poruka da je svako odgovoran za svoje postupke, pa tako i da niko nužno ne nasleđuje ni dobro ni zlo od svojih roditelja. Ipak, kolika je odgovornost Samuelova za loše postupke sinova? U slučaju Elija, sam Bog ističe Elijevu krivicu: I zašto paziš sinove svoje više nego mene, toveći ih najboljim dijelovima svih žrtvenih prinosa naroda moga Izraela? A posle toga najavljuje i kaznu koja će zadesiti Elijev dom zbog krivice i oca i sinova. Ipak, izgleda da se ovde ne radi o tome. Samuel nema udela u krivici svojih sinova – to je njihova lična krivica, očigledno, ali ono što sveti pisac želi da prikaže kroz odnos Samuelovih sinova i Samuela jeste slika odnosa Izabranog naroda i Boga. Samuel je svoje sinove odgajao u ljubavi, izabrao ih je i postavio sudijama nad narodom, a oni su se odmetnuli, kao što je i Izrael često okretao leđa svom Bogu i izabirao da sledi nečije druge stope a ne Božje. Već uvodna slika govori nam da se ovde radi o neverstvu i nepoverenju. (4–5) I evo, posle neverstva sinova prema Ocu, ali i prema svom narodu – jer njemu su na prvom mestu okrenuli leđa, okrenuli su leđa onima koje je trebalo da čuvaju i da brinu o njima – dolazi do druge slike neverstva. Narodne starešine dolaze do Samuela tražeći da im postavi kralja. I sam Samuel je u tom zahtevu prepoznao višestruku izdaju i neverstvo. Prvo prema njemu samome – starešine tako i nastupaju: Evo, ti si ostario! Teško je verovati da među narodnim starešinama nije bilo drugih staraca, ali ipak, Samuel je za njih prestar da bi više mogao da ih vodi. Samuel je star i zato nesposoban, pa kad je tako – više nam i ne treba, a i ne verujemo da išta više može da uradi! Koliko sličnosti s današnjim svetom. Ako si neefikasan, ako si iznemogao, više nam ne trebaš i red je da se sam ukloniš. Samoživost koja je istovetna sa samoživošću Samuelovih sinova. Ali i nevera! Starešine narodne više nemaju poverenja u Samuela, a po tome ni u Boga, jer s vremenom su mogli da nauče i dobrano primete da sve što je Samuel činio nije činio svojom snagom, nego Božjom. Bog je vodio narod po Samuelu. To nije jedinstveni slučaj u istoriji Izabranog naroda. Bog je tako vodio svoj narod i po Abrahamu, po Jakovu, po Josipu, po Mojsiju, po Jošui, po mnogobrojnim sudijama koji su bili živi znak da je Bog onaj ko spasava, a ne čovek,

124

pa ipak, oni okreću leđa tom čoveku, a time i Bogu. To je znak da je Izrael opet izgubio poverenje u Boga i da nastoji da stvari rešava svojim silama: Postavi nam, dakle, kralja da nam vlada, kao što je to kod svih naroda. To je i znak pada iz duhovnog u materijalno – kralj kao kod svih naroda znači da su zaboravili ko su oni, da nisu kao svi ostali narodi! Oni su Izabrani narod, narod Božji! Tražeći kralja koga imaju i ostali, zaboravili su koja je njihova prava priroda, zaboravili su svoju svrhu, zaboravili su ko su, a time su zaboravili i ko je Bog koji ih je i učinio tako posebnima. Ali tu je još jedna pojedinost: jedan od razloga zašto narodne starešine traže kralja jeste i loš primer Samuelovih sinova. Često se u Bibliji navode primeri odgovornosti vođa i onih koji imaju obavezu da se brinu o drugima – za postupke tih koji su im povereni. Izrael je, vođen svojim kraljevima, često kretao protiv sebe i Boga. Vođe narodne sposobne su i da spasu i da pogube dušu naroda, ali to ne važi samo za narodne vođe, nego i za svakog onog ko svojim primerom sablažnjava i zavodi druge. Isus to često govori: Onomu, naprotiv, tko bi sablaznio jednoga od ovih najmanjih što vjeruju u mene bilo bi bolje da mu se o vrat objesi mlinski kamen pa da potone u dubinu morsku (Mt 18, 6). (6–9) Samuelu je, naravno, sve to što je čuo i doživeo teško palo. Nezahvalnost od strane onih kojima se učini dobro teško pada. Ipak, Bog na prvi pogled čudno odgovara – „Poslušaj ih u svemu što ti traže!“ Bog pomaže kad se s poverenjem i pouzdanjem od Njega traži pomoć. Sad narodne starešine ne traže ništa od Boga, ni od Samuela, osim da im postavi kralja. To je slika lažne pobožnosti: starešine traže od Samuela da im postavi kralja, želeći očigledno da održe puku formu – očigledno, mogli su oni to i sami. Ipak, potrebno im je da to učini Samuel. To je kao kad se čovek pomoli i ne očekujući da će Bog čuti njegovu molbu. Pa kao što se oni mole, tako bivaju i uslišeni. Bog zna ljudsku prirodu – od prvog dana čovekovog na zemlji to je priča o stalnom opiranju Bogu. Ipak, Bog ništa ne radi na silu. Bog poštuje ljudsku slobodu. Dozvoljava nam da činimo što nam je god drago, ipak, kao ni Adama i Evu posle izgona iz raja, ni nas nikad ne ostavlja bez pomoći – nikad nas ne napušta, pa tako ne napušta ni starešine narodne, ni svoj narod. Bog govori Samuelu da ih posluša, ali da ih prethodno upozori šta čine! Sloboda je dar Božji, ali sloboda podrazumeva i odgovornost

125

za ono što se čini. Svečano opominjanje znači proglas o odgovornosti, ne samo prema njima samima – dozvoljeno im je da imaju kralja, pa im je time uslišena želja – sada dobijaju jednu novu odgovornost, odgovornost za kralja. Na njega žele da prebace odgovornost za dalje odluke, ali potpunu odgovornost ne mogu da odbace. Bežanje od odgovornosti umesto oslobađanja sve više i više nas vezuje. Dosad su bili odgovorni prema sebi, sad imaju i obavezu kralja, što im opet donosi nove obaveze. Nebavljenje problemom ne donosi rešenje. (10–18) Sad dolaze teške obaveze koje je narod preko svojih starešina preuzeo na sebe. Uzimaće im sinove da mu služe kod bojnih kola – sinovi su znak budućnosti. Na njima ostaje nasledstvo Božjeg obećanja. Sad je to nasledstvo prepušteno kralju u ruke. Uzimaće im kćeri. Žena je stub porodice, odsad će i porodica biti u službi kralja, a ne svog napretka. Njihova imovina nije više samo njihova, nego će kralj njome raspolagati. Onaj kome Bog nije vođa i onaj ko ne služi Bogu, uvek je sluga nekome drugom. Taj nema ništa svoje, jer je glavnu svojinu – posed svoje volje – predao drugome u ruke. Taj i radi za druge i služi drugima, kao što će i narod davati desetinu od svog rada kralju. Kralj preuzima baš sve to od tačke kad mu i sam narod postaje sluga i rob. To je višestruko upozorenje od strane Boga. Bog upozorava starešine narodne na to da je i taj kralj, ma kako dobar bio za njih, na kraju krajeva samo čovek i kao takav podložan samovolji i samoživosti. Upozorava ih da naše probleme ne rešava niko u naše ime, nego ih moramo rešavati sami, jer samo tako i bivaju rešeni. Upozorava ih da predavanje odgovornosti drugome u ruke nas i dalje ne razrešava odgovornosti, nego nam samo oduzima moć da sami rešavamo probleme. Upozorava ih da su kroz celokupnu istoriju ljudi kojima je davana vlast stalno padali u iskušenje da tu vlast zloupotrebe – zašto misle da će sada biti drugačije? Upozorava ih da će guranjem problema pod tepih samo stvoriti još jedan problem, i to im zaista direktno kaže: „Hoćete kralja koji će umesto vas donositi odluke i koji će vojevati vaše bitke? Zamenićete odgovornost donošenja odluke mukom robovanja drugome!“ Ali tu dolazi još jedno upozorenje: jednom donesena odluka nosi sa sobom posledice – i odluka da se odgovornost prebaci na drugoga povlači odgovornost: I kad jednoga

126

dana budete vapili za pomoć zbog kralja koga ste sami izabrali, Jahve vas neće uslišati u onaj dan! Ne zato što Bog to ne želi, nego zato što neke naše odluke dovode do takvih posledica da Boga sprečavaju da nam direktno pomogne. Jednom kad su izabrali kralja, povratka više nema. (19–20) I pored svih upozorenja, narodne vođe potvrđuju svoju već donesenu odluku i time potvrđuju i prihvataju sve ono što je Bog prethodno rekao – pa prihvataju i to da ih Bog neće uslišiti ako se predomisle. (21–22) Ipak, poruka i ovog teksta je da Bog nikad ne diže ruke od svog naroda, pa čak ni kad odbijaju Njegovu pomoć. Bog još jednom daje nalog Samuelu da im postavi kralja, ali to ne prepušta samo Samuelu. Kralja im On sam bira i posvećuje, opet po Samuelu. Bog svaku situaciju okreće na dobro. Narod je poželeo da živi kao drugi, da svi budu okupljeni oko jednog središta – iako su to uradili na pogrešan način, Bog ne dopušta da to učine sasvim pogrešno. Kada je stvoren, čovek je dobio ulogu saradnika Božjeg u obdržavanju sveta. I premda je tu ulogu često pogrešno shvatao, Bog se često stavljao u ulogu pomoćnika čovečjeg da bi omogućio da ljudska dela, iako često pogrešna, na kraju ne budu takva. Čovek je zatražio kralja, pa neka bar taj kralj bude miljenik Božji koji je u stanju da kao i prethodne sudije vodi Božji narod pravim stazama. 7.13.2. Zaključak Naravno, iz ovakvog teksta mogu da se izvuku mnogobrojni zaključci i nađu mnoge važne poruke. Ono što je već na prvi pogled uočljivo kao najsnažnija pouka jeste upravo poruka o odgovornosti i pouzdanju u Boga. Onog trenutka kada Bog prestane da bude onaj ko nas vodi, kad poželimo drugog vođu, tog trenutka gubimo slobodu. Društveno uređenje jeste nešto nužno u ljudskom društvu. Ali u svakom društvu od suštinske važnosti je to koje moralne norme u njemu vladaju. Vlast nije nad Bogom. Niko od nas ne može da odustane od svoje odgovornosti jednostavno zato što niko niko od nas ne želi da preda svoju slobodu. Ta odgovornost ne može da se prenese na

127

drugoga. Sloboda je ipak na prvom mestu, sloboda da se opredelimo za Boga, jer Bog je vrhovno dobro, a i sloboda je dobro. I tada kada živimo u nekom društvu, vrhunski znak naše slobode je opirati se svakom zlu i prepoznavati ga makar dolazilo i od zemaljske vlasti, a to se može samo kad živimo odgovorno i kad se ponašamo odgovorno. Vernik može i treba da ima i nekoga ko ga vodi, ali osnovno pitanje je s kojim razlogom imamo vođu. Služi li nam vođa kao paravan za naš kukavičluk, ili za odbacivanje preuzimanja sopstvene odgovornosti, ili nam je vođa učitelj i mogućnost da se, pokoravajući se u slobodi, vežbamo u pokoravanju Bogu. Prepoznati pravog lidera podrazumeva i sposobnost delovanja u slobodi. Neslobodan čovek je sluga svakome. Čovek može da bude neslobodan i ako ga fizički niko ne sputava – dovoljno je da sam sebe sputa vezanošću za bilo šta drugo osim Boga. Kada čovek zavisi od nečega što nije Bog, rob je i neslobodan je i teško se oslobađa bez Boga. Na kraju, to je i česta poruka Božja – po rečima proroka Jeremije (17, 5): Ovako govori Jahve: „Proklet čovjek koji se uzdaje u čovjeka, i slabo tijelo smatra svojom mišicom, i čije se srce od Jahve odvraća. Jer on je kao drač u pustinji: ne osjeća kad je sreća na domaku, tavori dane u usahloj pustinji, u zemlji slanoj, nenastanjenoj. Blagoslovljen čovjek koji se uzdaje u Jahvu i kome je Jahve uzdanje. Nalik je na stablo zasađeno uz vodu što korijenje pušta k potoku: ne mora se ničeg bojati kad dođe žega, na njemu uvijek zelenilo ostaje. U sušnoj godini brigu ne brine, ne prestaje donositi plod.“

8. PSALMI

Mirča Elijade, čuveni istraživač koji se bavio fenomenom religije, izjavio je: „Može se zaista reći da su Jevreji bili prvi koji su otkrili značenje istorije kao epifanije1 Boga.“ Takav stav prema istoriji, sa druge strane, dovodi do toga da čovek nije samo puki objekat kojem se dešava istorija, nego aktivni učesnik u događanjima, koji ima slobodu delovanja, ali i odgovornost za učinjeno – sve to kao deo dijaloga s Bogom koji se objavio. Šta to tačnije znači? Znači da prepoznajući istoriju kao dijalog između Boga i čoveka, između onoga što nam Bog nudi i našeg odgovora na ponudu, ne samo na globalnom nivou – ne samo u onome što se dešava nacijama ili celom čovečanstvu, nego i što se dešava malim zajednicama, porodici pa i pojedincu – u taj dijalog biva uključeno celokupno ljudsko biće, sa svim svojim iskustvima. Sve čovekove sumnje, strahovi, patnje, ali i uspesi, pobede i radosti, sve je deo tog dijaloga. Zbog toga Knjiga psalama ili Psaltir nije samo zbirka predivne poezije jednog starog naroda, nego, moglo bi se reći – zapisani čovek, ili, kako je to lepo rekao pater Celestin Tomić: „Zato i više nego knjiga, Psaltir je kao živo biće koje pjeva, trpi i uzdiše, umire i uskrisuje, nada se i iščekuje u svim srcima čovječanstva.“2 Psaltir je knjiga koja izražava sve životne realnosti, ali i potvrda da se i ostvaruje ono što je predmet naše nade.3 Psaltir je iz svih tih razloga bezvremena i uvek savremena knjiga jer oslikava večnu ljudsku dušu. 1)     Ukazanja Boga. 2)     Dr Celestin Tomić, Začeci židovstva, Zagreb, 1998. 3)     Mnogi psalmi pokazuju upravo tu važnu dimenziju. Ipak, možda je najbolja potvrda tome sama scena Isusove molitve na krstu: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio“ (Mt 27, 46; Mk 15, 34). Očigledno je da od onih koji su bili svedoci Isusovog stradanja niko nije shvatio smisao tih događaja, pa su im tako i Isusove reči na krstu izgledale kao konačni znak da je Bog napustio Isusa. Međutim, kao što je to slučaj s onima koji su spevali psalme – psalmi počinju uzdahom, ali završavaju se zahvalom Bogu na spasenju. Isus na krstu moli se kao što su to kroz celu kasniju istoriju mnogi Njegovi sledbenici, posebno mučenici, suočavajući se sa smrću činili ugledajući se

130

Upravo zbog toga Psaltir je i idealna molitva, jer izlazi iz srca i izriče sámo stanje duše, njene najdublje težnje i potrebe. Psaltir pokazuje svu silinu poverenja u Boga, poverenje u Onoga koji može i znamo da hoće da nam pomogne. Zato je Psaltir oduvek i omiljeni i najlepši molitvenik. Oni koji prebacuju hrišćanima, ali i Jevrejima, da se mole kao pagani, koristeći kao formule već gotove molitve, ne shvataju još jednu dimenziju psalama, a to je da su psalmi, budući da je u njima izraženo sve što čovek duhovno može da izrazi, idealna škola „jezika“ kojim može da se razgovara s Bogom. Alonso Schökel, poznati bibličar, rekao je da kao što dete uči govor slušajući govor majke, prvo ponavljajući te iste reči bez razumevanja, dok s vremenom ne shvati značenje tih reči i na kraju ne počne da izražava svoje želje i potrebe tim rečima, sada ih kombinujući po svojoj želji, tako se i jezik molitve, jezik razgovora s Bogom, najbolje uči prvo ponavljajući „fraze“ koje čujemo od drugih, da bismo kasnije i mi sami mogli tako da govorimo. Budući da psalmi predstavljaju, kako smo rekli, samog čoveka, u isto vreme predstavljaju i pokazuju njegovo odrastanje. Zato u psalmima postoje i nesavršenosti kao što su mržnja, osveta, proklinjanje – znaci odrastanja civilizacije – to, sa druge strane, kako naglašava pater Celestin Tomić, pokazuje da Bog prihvata molitvu onakvu kakvu je čovek sposoban da moli. Često se govori da je Psaltir i sažetak Starog zaveta, ne u nekom smislu da je Božja poruka koja je u ostalim knjigama podrobno izražena ovde skraćena, nego da su se u psalmima susreli sama Božja Reč koja čoveka mami da najiskrenijim vapajem duše odgovori na taj svekoliki poziv koji je upućen Božjim otkrovenjem. U psalmima se dešava upravo to. Božja Reč i ljudska duša sjedinjeni pevaju jedno drugom i odgovaraju na pesmu spasenja. I zato su psalmi toliko omiljeni jer prepoznajemo snagu Božje Reči u njima, ali vidimo i oblesak sopstvene duše u pesmi generacija koje su ih spevale. na Njega. I zaista, citat koji smo naveli je s početka 22. psalma, ali i „Bože, u ruke tvoje predajem duh svoj“ je deo psalma (31, 6). Psalam je uslišena molitva onoga ko se pouzdao u Boga, jer onaj ko ne biva uslišen ne može ni da peva. Roland Meynet (La Pasqua del Signore, EDB, Bologna, 2001) izrazio je to ovako tumačeći Mt 27, 46: „Psalam koji je Isus započeo na krstu završava sa spasenjem i hvalospevom, ali ako je Matej stavio na usne Isusove samo početak psalma, to je zbog toga da se pokaže da je Isus zaista osetio stanje napuštenosti onoga koji, dotičući samo dno, ima utisak, iskušenje da poveruje da ga je Bog zaista napustio. No ako se u svojem beznađu ipak okrene ka Bogu i postavi Mu pitanje, to je zato što i dalje veruje, uprkos svemu, da ga Bog još sluša i da još može da ga spase. Potpuno beznađe je nemo.“

131

Naravno, Psaltir ipak nije jedina poetska knjiga Biblije. U mnogim drugim knjigama takođe se nalaze himne istog tipa kao što su i u samom Psaltiru. U stvari, moglo bi se reći da je veći deo Starog zaveta izraz te poetske duše čoveka, što se posebno može reći za knjige iz grupe koju hrišćani nazivaju mudrosnom književnošću, a i literarni izraz u proročkim knjigama često je poetski. Taj način izražavanja vidi se takođe u Noom zavetu, na poseban način u evanđeljima, ali i u poslanicama, pa i Knjizi Otkrivenja. 8.1. Naziv i struktura, nastanak psalama Sam naziv knjige je na hebrejskom Tehillim, ili Sepher Tehillim, što znači Pohvale ili Himne hvale. Naziv Knjiga psalama dolazi od Luke.4 Prva hrišćanska zajednica je Sveto pismo Izraela (SZ) čitala u grčkom prevodu LXX, gde se naziv psalmoi odnosio na pesme koje su se pevale uz pratnju žičanog instrumenta. Taj naziv prevod je na grčki jezik reči mizmor, koja se 57 puta pojavljuje u hebrejskoj Bibliji. Aleksandrijski kodeks (A)5 tu knjigu naziva psalterion, što označava zbirku svetih pesama (iako je ta reč izvorno označavala žičani muzički instrument). U hebrejskoj Bibliji ova knjiga spada u Spise, što je treća grupa svetih spisa. U LXX i Vulgati psalmi se nalaze u mudrosnim spisima, pre proroka a između Joba i Izreka. Ali iako spadaju u mudrosne spise, mi ih ovde, zbog njihovog velikog značaja, ne samo za lični molitveni život nego i liturgijski, a i zbog toga što su psalmi uz proroka Izaiju najčešće navođeni spis iz SZ-a u NZ-u, obrađujemo posebno. Kao što smo videli povodom prethodnih tema, veoma je teško utvrditi tačno vreme nastanka većine spisa SZ-a. Za spise koji pripadaju mudrosnoj književnosti to je još teže, a gotovo je nemoguće izvesti za Knjigu psalama, na prvom mestu zato što ona i nije nastala kao jedna knjiga, nego se sastoji od mnogih malih zbirki pesama koje su nastajale kroz dugi period istorije. Ponekad je problem datiranja još teži kada 4)     „Ta sam David veli u Knjizi psalama: Reče Gospod Gospodinu mojemu: ’Sjedi mi zdesna’“ (Lk 20, 42) i „Pisano je doista u Knjizi psalama: Njegova kuća nek opusti, nek ne bude stanovnika u njoj! Njegovo nadgledništvo nek dobije drugi!“(Dj 1, 10). 5)     Jedan od rukopisa koji sadrži tekst SZ-a.

132

se radi o psalmima za koje se pretpostavlja da su nastajali vekovima. Ipak, datiranje je ponekad moguće. Po obliku nekih psalama može se zaključiti da potiču iz vremena pre izgnanstva; sa druge strane, neki nalazi Knjige psalama, posebno iz Kumrana, potvrđuju nam da je završetak skupljanja zbirke bio sasvim sigurno pre II veka pre Hrista, jer ti nađeni spisi potiču iz tog vremena. Ali verovatno je zbirka ipak bila, ako ne potpuno završena, a ono stekla svoj oblik koji i danas ima u vreme posle Vavilonskog izgnanstva, u vreme verske obnove. Može se pretpostaviti da su u to vreme, zajedno sa zakonskim knjigama, proročkim spisima, isto tako bili sakupljani i psalmi, posebno zato što je ta obnova i bila zasnovana na liturgijskoj obnovi života Jevreja – a psalmi, hramske pesme, bili su temeljni deo hramske službe.6 Ako je vreme nastanka psalama teško utvrditi, još teže je, naravno, utvrditi ko je njihov autor. Tradicionalno, psalmi se većinom pripisuju Davidu,7 čuvenom po svom pesničkom i sviračkom umeću,8 ali i zbog toga što se upravo Davidu pripisuje organizovanje pevačke hramske službe.9 Iako je sasvim moguće da je David čak bio autor nekih psalama, to se, naravno, ne može sa sigurnošću utvrditi. Sa druge strane i mnogi drugi se pojavljuju kao autori psalama. Na prvom mestu, pored Davida kojem se pripisuje 74 od 150 psalama koliko ih je u Psaltiru, tu su Salomon (27. i 127. psalam), Mojsije (psalam 90); Jeremija (psalam 136). Ostali psalmi najčešće se pripisuju Korejevom sinu Asafu, Etamu, Jedutunu (Iditunu) i Emanu (ili Hemanu), koji su bili vođe hramskih horova. Kao što smo rekli, Psaltir nije dobio svoj oblik odjednom, nego je imao dugu istoriju nastanka koja je završena konačnom redakcijom od 6)     To se vidi i iz samih „podnaslova“ psalama, koji ukazuju na njihovu liturgijsku upotrebu. Često ti podnaslovi upućuju na vrstu instrumenata koji se koriste pri pevanju određenog psalma, ili naziv melodije uz koju se neki psalam peva. 7)     Pripisivanje Psaltira Davidu pripada jevrejskoj tradiciji koja Mojsija takođe označava kao autora Petoknjižja, a Salomona kao autora većine mudrosnih spisa SZ-a. 8)     Doduše, po nekim autorima sasvim je moguće da je to umeće, iako prisutno u narodnom sećanju, došlo iz kraljevske ideologije, a ne kao istorijska činjenica. 9)     „Svi su oni pod vodstvom svoga oca Asafa te Jedutuna i Hemana pjevali u Jahvinu Domu uz cimbale, harfe i citre za službu u Božjem Domu, po kraljevoj uredbi. Bilo ih je, s njihovom braćom, uvježbanih u pjevanju Jahvinih pjesama, dvjesta osamdeset i osam, sve samih vještaka“ (Prva Letopisa, 25, 6–7).

133

strane sakupljača. Ta istorija nastanka odrazila se i na samu unutrašnju strukturu Psaltira. Danas se on deli na pet delova, međutim, iako se svaka od tih pet „knjiga“ Psaltira završava jednom vrstom „završne reči“ koju nazivamo doksologijom, one nisu jedinstvene zbirke. To se može posebno zaključiti analizom celog Psaltira, pri čemu je uočljivo postojanje već pomenutih manjih zbirki raspršenih po celom Psaltiru. Postojanje te „petostruke“ podele Psaltira ipak najverovatnije ukazuje na teološku dimenziju i njegov značaj. Već smo rekli da se on smatra teološkom sumom celog SZ-a – pa se to i htelo istaći takvom podelom koja reflektuje izgled Petoknjižja. Tih pet knjiga sa završnim doksologijama obuhvataju sledeće psalme: 1. knjiga: Ps 1–41 (doksologija Ps 41, 13), 2. knjiga: Ps 42–72 (doksologija Ps 72, 18–19), 3. knjiga: Ps 73–89 (doksologija Ps 89, 52), 4. knjiga: Ps 90–106 (doksologija Ps 106, 48), 5. knjiga: Ps 107–15010 (završna doksologija celog Psaltira Ps 150). Knjiga psalama je kolekcija već pomenutih manjih zbirki. Naučnici su uspeli da prepoznaju nekoliko tih zbirki. Najveće spadaju u elohističku i jahvističku11 zbirku, i to dve jahvističke (psalmi 1–41;12 psalmi 90–150)13 i jednu elohističku (psalmi 84– 89).14 Naravno, u svim tim zbirkama nailazi se i na ono drugo ime, ali u daleko manjem broju.15 Prisutne su i druge manje grupe, a neke od njih su: psalmi 3–41 koji se pripisuju Davidu, osim psalma 33 – i to se naziva većom Davidovom zbirkom; psalmi 51–72 čine malu Davidovu zbirku; 10)     Broj psalama je 150, iako se u LXX nalazi i 151. psalam koji govori o Davidovoj borbi protiv Golijata – ali taj psalam nije ušao ni u jevrejski ni u hrišćanski kanon. Takođe, već smo napomenuli da se pesničke forme slične psalmima nalaze i po mnogim drugim knjigama, od kojih su neke veoma slične psalmima iz Psaltira. Postoji takođe i veći broj apokrifnih psalama. 11)     Vezano za broj pojavljivanja imena Jahve ili Elohim u psalmima. 12)     Ime Jahve pojavljuje se 272 puta. 13)     Ime Jahve pojavljuje se 339 puta. 14)     Ime Elohim pojavljuje se 200 puta. 15)     Recimo, u jahvističkoj kolekciji 1–41 ime Jahve pojavljuje se 272 puta, a Elohim samo 15 puta.

134

psalmi 42–49 pripisuju se Korahovim sinovima; psalmi 120–134 pripadaju grupi koju nazivamo gradualnim psalmima ili psalmima uspinjanja;16 psalmi 92 – 99 su psalmi kraljevanja. U hebrejskoj Bibliji svi psalmi osim 34. psalma imaju naslove. Naslovi nisu izvorni i nisu deo nadahnutog teksta iako imaju određenu istorijsku vrednost koju valja ceniti. Ona osnovna imena naveli smo kada smo govorili o pretpostavljenim autorima psalama (David, Salomon, Mojsije, Asaf...). Pored naslova koji označavaju autora, postoje i naslovi koji označavaju književnu vrstu: 1. Mizmor – psalmi koji se prate žičanim instrumentima, ima ih 57; 2. Šir (pesma) ima ih 30; 3. Maskil, ne zna se šta ta reč tačno znači, možda psalam klanjanja – ima ih šest; 5. Šigaion, značenje takođe nesigurno, možda znači tužaljke, psalam 7; 6. Tehillah (pohvala) – psalam 145, od kojeg je došao i hebrejski naziv za celu knjigu; 7. Tephillah (molitva) – ima ih pet. Takođe, postoje naslovi koji sadrže uputstva za muzičko izvođenje, nazivi koji označavaju uz koju melodiju se psalmi izvode, kao i oni naslovi koji se odnose na liturgijsku upotrebu. Kada se govori o samoj podeli psalama moramo reći i nekoliko reči o onoj podeli koja je najvidljivija u Psaltiru, a to je brojno označavanje svakog pojedinačnog psalma. Svako ko je otvorio Knjigu psalama mogao da je vidi da neki od psalama kao oznaku imaju dva broja. Jedan je „važeći“, a drugi u zagradi. Odakle to dolazi? Razni prevodi Biblije imaju i različito označavanje psalama u zavisnosti od toga da li su koristili oznake koje se nalaze u LXX ili hebrejskoj Bibliji. Razlika je nastala zato što su u LXX neki psalmi podeljeni na dva dok u hebrejskom tekstu ostaju jedan, a sa druge strane hebrejski tekst neke psalme deli na dva dok su oni u LXX jedan. Vulgata, prevod Biblije na „narodni“ latinski jezik, koristila je oznake iz LXX, dok Neovulgata, nastala posle Drugog vatikanskog sabora (1979), koristi hebrejske oznake – koje u današnje vreme koristi i većina naučnika. Biblija Kršćanske sadašnjosti iz Zagreba koristi hebrejsko označavanje, s tim što su u zagradi dati brojevi iz LXX. Iste oznake nalaze se i u Daničićevom prevodu SZ-a. 16)     Pretpostavlja se da su čitani prilikom penjanja u Jerusalim pri dolasku na hramske svečanosti i imaju veoma karakterističnu formu – „stepenasto“ ponavljanje ključnih reči.

135

Evo kako izgleda ta podela: Hebrejski

LXX

1–8 9–10 11–113 114–115 116 117–146 147 148–150

1–8 9 10–112 113 114–115 116–145 146–147 148–150

8.2. Literarne vrste Nije prvi put da ističemo od kolike važnosti je za razumevanje biblijske poruke znati što više podataka o samom konkretnom tekstu, što se postiže primenom naučnih aparata, postupaka koji se primenjuju i pri proučavanju osatlih drevnih tekstova. Na prvom mestu to je književna kritika, najbolje provedena na psalmima i tu je dala najbolje rezultate, pri čemu je književna analiza dopunjena proučavanjem književnih vrsta kao i istorijskog konteksta u kojem su nastali pojedini psalmi. Jedan od najvećih doprinosa proučavanju psalama dao je Herman Gunkel (1862–1932). Godinama proučavajući SZ došao je do određenih zaključaka koji su njemu samom pomogli da uspešno provede i proučavanje psalama, posebno obraćajući pažnju na literarne vrste, posebne krarakteristike i njihov istorijski razvoj. Uzimajući kao osnovu njihovu važnost za održavanje kulta, psalme je klasifikovao u skladu s njihovim opštim oblicima – psalmi zahvale, žalopojke, psalmi slavljenja Boga, zatim je proučavajući zajedničke karakteristike psalama unutar jedne od kategorija došao i do serije uobičajenih literarnih formi u koje može da se svrsta većina biblijske poezije. Pošto su te forme pokazale da su psalmi plod dugog perioda razvoja i nastajanja, Gunkel je zaključio da su mnogi psalmi nastali daleko pre izgona u Vavilon, kada su dobili

136

krajnju formu. Psalmi nastali posle egzila pokazuju drugačiju formu i, naravno, daleko kraće vreme nastajanja. Gunkelov rad ovde pominjemo jer reč je o jednom od najznačajnijih egzegeta koji je postavio temelje današnjem proučavanju jevrejske poetike u Bibliji. Veoma mnogo su pomogla, ne samo za istraživanje i proučavanje psalama, nego i cele Biblije, savremena otkrića koja se tiču literature starog Bliskog istoka. U poeziji se teži za upotrebom reči koje se u svakodnevnom govoru ne koriste često, tako da su značenja nekih od njih bila zaboravljena još u ta davna vremena. Otkrivanje značenja tih reči potpomognuto je upoređivanjem sa sličnim rečima drugih semitskih naroda čiju poeziju danas poznajemo. Takođe, upoređivanje ritmike i ostalih elemenata poezije kod Jevreja s poezijom ostalih bliskoistočnih naroda, bacilo je svetlo i na posebnu ulogu tih elemenata u psalmima. Naravno, i slike koje su Jevreji koristili u poeziji postale su mnogo jasnije time što su slične koristili i ostali narodi tog podneblja, pa je bilo moguće njihovo dublje shvatanje. Iako je podela književnih vrsta koje postoje u Psaltiru daleko šira, ovde ćemo dati samo osnovne podatke. Prva vrsta su hvalospevne himne. Kako smo već rekli, Psaltir se u hebrejskoj Bibliji naziva tehillim, i to je naziv posebnih vrsta himni (Ps 8; 19; 29; 33; 100...) koje se ne nalaze samo u psaltiru nego i ostalim knjigama SZ-a. Tipična himna ima tri dela: 1) uvodni deo s karakterističnim oblikom hvale koji napominje želju za hvaljenjem Boga ili poziva i druge da to učine; 2) drugi deo donosi obično razlog zašto se Bog hvali, i tu postoji sličnost s psalmima zahvale; 3) mnogi psalmi ovog tipa imaju lako prepoznatljiv zaključak, iako on nije jedinstven za sve. Zaključak može da ponovi uvodni deo psalma, ili može da sadrži blagoslov ili želju. Druga, najčešća vrsta psalama su takozvani prozbeni psalmi. U njih spada 40 prozbenih psalama pojedinaca i nekoliko desetina psalama molitve zajednice. Standardna forma tih psalama je sledeća: 1) na početku se zaziva Božje ime; 2) zatim sledi opis nevolje; 3) molitva za pomoć i izbavljenje, često s imperativom („Čuj me, Bože!“); 4) razlog zašto bi Bog trebalo da usliši molitvu; 5) zakletva da će molilac prineti žrtvu ili dati hvalu ako molitva bude uslišena; 6) i na kraju se nalazi zahvalno veličanje Boga.

137

Posebna karakteristika ovih psalama je upravo prelaz iz specifičnog dela psalma (od 1 do 5) na zaključak (6). Zahvala je obično izrečena u prošlom vremenu, tako da izgleda da psalmista moli Boga za pomoć koja je već data.17 Dve podvrste ovih psalama su psalmi pouzdanja i zahvalni psalmi. Izrazi poverenja često se javljaju u prozbenim psalmima (Ps 3, 5–7; 5, 12; 22, 5; 44, 7–8). Kada je naglasak na takvom poverenju, radi se o psalmu pouzdanja. Kao i prozbeni psalmi, i psalmi pouzdanja mogu da budu upućeni od strane pojedinaca ili zajednice. Takođe, i zahvala može da bude toliko naglašena da taj psalam tada može da se svrsta u psalme zahvale. Nije uvek najlakše razlikovati jednu podvrstu od druge, pa ipak, strože obraćanje pažnje na tu razliku može da bude od pomoći. Sledeća grupa psalama pripada kraljevskim psalmima. To je široka grupa kojoj pripadaju psalmi različitih vrsta. Tu su kraljevske molitve (144, 1–11); pesme kraljeve zahvale (18; 21; 118) itd. Kraljevski psalmi su oni u kojima govori kralj, ili je on u središtu pažnje. Taj kraljevski element postoji u brojnim psalmima, pa je ponekad pitanje za raspravu koji psalmi pripadaju upravo ovoj grupi. Postavlja se takođe pitanje koji od tih psalama pripadaju vremenu monarhije, a koji makabejskom vremenu. Ima i bibličara koji drže da i među psalmima koji nisu izrazito „kraljevskog“ tipa postoje oni koji su to bili, ali su ponovnim čitanjem „demokratizovani“ tako da se taj „kraljevski“ element izgubio. Veoma važna grupa psalama su i mudrosni psalmi. Po svojoj formi oni čine vezu s ostalom starozavetnom mudrosnom literaturom. Sa druge strane postoji razmimoilaženje među bibličarima koji su to kriterijumi po kojima bi se određeni psalam mogao svrstati u tu grupu. Mnogi naučnici slažu se da barem psalmi 1; 34; 37; 49; 112; 128 pripadaju ovoj grupi. Ostali dodaju i 32; 73; 111 i 127. Jedna od karakteristika tih psalama je da su to privatne, neliturgijske kompozicije mudrosti koje služe za obuku i izgrađivanje pojedinca. Jedna od glavnih tema tih psalama je isticanje razlika između pravednika i zlih, tu su praktični saveti za život, uzdizanje Zakona i bavljenje problemom patnje i nagrade. 17)     Vidi nap. 163.

138

Iako je uloga psalama u kultu Izraela opštepriznata, samo nekoliko psalama pripada grupi liturgijskih psalama i to su oni koji uglavnom obraćaju pažnju na neki od aspekata tog kulta, kao npr. pesme pevane prilikom ulaska u hram ili dolaska u Jerusalim. Poslednja grupa koju ćemo ovde pomenuti su istorijski psalmi koji pevaju o velikim delima koja je Bog izveo u istoriji Izabranog naroda. U te psalme obično se svrstavaju Ps 78; 105–106; 135–136. Budući da se ova klasifikacija zasniva više na sadržaju nego na strukturi psalma, oni u isto vreme mogu da se svrstaju i u neku od prethodnih grupa (npr. Ps 78 u mudrosne; 135–136 u himne). Svaki od tih psalama pokriva različiti deo istorije spasenja i ukazuje na drugačije razloge – ponekad se ističe nevernost Izraela iako su bili svedoci velikih dela Božjih, a ponekad se zahvaljuje Bogu za vernost Savezu koji je dao svom narodu. 8.3. Tumačenje psalama (Psalam 86) Iz svega rečenog lako se može izvesti zaključak o tome šta je potrebno saznati o pojedinačnom psalmu koji želimo da proučimo, kao i o načinu pristupa. Na prvom mestu korisno je znati kojoj od pomenutih grupa pripada konkretni psalm. Potom treba proučiti strukturu psalma upoređujući je s onim što smo saznali o opštoj strukturi psalama te grupe. U komentarima koji se u biblijama nalaze kod pojedinačnih psalama možemo da saznamo nešto više o vremenu u kojem se pretpostavlja da je psalam nastao, zatim prilazimo razmatranju poruke koja je za nas važna i koju nam taj psalam nosi. Što se tiče psalma koji ćemo ovde pokušati da proučimo, lako se uočava nekoliko stvari. Iako se pripisuje kralju Davidu, on ne pripada kraljevskim psalmima nego, sasvim jasno, grupi prozbenih psalama,18 iako mu je struktura malo drugačija od one koju smo gore naveli, a izgleda ovako:

18)     Prisutno je, takođe, i himnično zahvaljivanje, posebno u srednjem delu psalma.

139

{Molitva. Davidova. } Prigni uho svoje, Jahve, i usliši me jer sam bijedan i ubog. 2 Čuvaj dušu moju jer sam posvećen tebi; spasi slugu svoga koji se uzda u te! Ti si moj Bog; 3 o Gospode, smiluj mi se jer povazdan vapijem k tebi. 4 Razveseli dušu sluge svoga jer k tebi, Jahve, dušu uzdižem. 5 Jer ti si, Gospode, dobar i rado praštaš, pun si ljubavi prema svima koji te zazivaju. 6 Slušaj, Jahve, molitvu moju i pazi na glas vapaja mog. 7 U dan tjeskobe vapijem k tebi jer ćeš me uslišati. 1

Nema ti ravna među bozima, Gospode, nema djela kakvo je tvoje. 9 Svi narodi što ih stvori doći će i klanjat se tebi, o Jahve, i slavit će ime tvoje. 10 Jer ti si velik i činiš čudesa: ti si jedini Bog. 11 Uči me, Jahve, svojemu putu da hodim vjeran tebi, usmjeri srce moje da se boji imena tvojega! 12 Hvalit ću te, Gospode, Bože moj, svim srcem svojim, slavit ću ime tvoje dovijeka, 13 jer tvoje ljubavi prema meni ima izobila, istrgao si moju dušu iz dubine Podzemlja. 8

O Bože, oholice se digoše na me, mnoštvo silnika život mi vreba i nemaju tebe pred očima. 15 ali ti si, Gospode Bože, milosrdan i blag, spor na srdžbu – sama ljubav i vjernost. 16 Pogledaj na me i smiluj se meni; daj svome sluzi snage svoje i spasi sina sluškinje svoje! 17 Daj mi milostivo znak naklonosti svoje, da vide moji mrzitelji i da se postide, jer si mi ti, o Jahve, pomogao, ti me utješio. 14

140

Mogli bismo da uzmemo sledeću strukturu: A) stihovi 1–4 (st. 2.4) B) st. 5–6 (st. 5) C) st. 7 – sadržaj molitve D) st. 8–10 (st. 9) X: stih 11 D’) st. 12–13 (st. 12) C’) st. 14 – sadržaj molitve B’) st. 15 A’) st. 16–17 (st. 16) Molba, pouzdanje i zahvala prožimaju se kroz ceo psalam. To pokazuje i struktura koja je gotovo savršeno simetrična, sa središnjom molbom koja kao da je i sam razlog ovog psalma. David, ako ga zaista i uzmemo kao onoga ko peva ovaj psalam, više od izbavljenja želi da nauči pouzdanje u Boga. Psalam počinje dirljivim pozivom čoveka bez snage koji se, nemoćan, potpuno predaje u ruke Bogu, svome jedinom spasitelju. „Prigni uho svoje“ slika čoveka na bolesničkoj postelji, iznemoglog, koji ni glas ne može da povisi nego priziva Boga da se sagne i dođe bliže njegovim ustima da bi ga čuo. Dođi, Bože, i usliši me smenjuje se iz stiha u stih, uvek drugačije izrečeno (smiluj mi se – jer vapijem k tebi; slušaj – pazi na glas moga vapaja; vapijem – jer ćeš me uslišati; pogledaj na me – i smiluj se meni). Ovde vidimo gde se nalazi početak iskrene molitve: u poniznosti. Samo onaj ko shvati koliko je mali i kolika mu je potreba za Bogom, može iskreno i da zatraži od Boga pomoć – veliki su dovoljni sami sebi. Međutim, spoznaja da smo mali, da smo bedni i ubogi ne znači da je to akt očaja i nipodaštavanja sebe – ja znam da sam ubog i mali, ali takođe znam da sam nešto veliko u Božjim očima. U Bogu je moja veličina, ne u meni ni u ljudima. Takav stav vodi ka drugom elementu molitve: predanju Bogu. Bog čini ono što je korisno za mene, On me spasava, ali to znati ne znači ništa ne činiti. David kaže – posvećen sam Tebi – radim ono što je Tebi, Bože, po volji, a Tebi prepuštam brigu o mojoj duši. Ceo psalam ima jednu jaku poruku koja izvire upravo iz tih pomešanih molbi za pomoć, izjava pouzdanja

141

i zahvala za već ostvareno spasenje – a to je da je neophodna strpljivost u nevolji. David kaže: „U dan tjeskobe vapijem k tebi“, ali taj vapaj nije krik očajnika nego nekoga ko se s čvrstom nadom obraća svom Tvorcu: „jer ćeš me uslišiti“. Iskušenje je potrebno zato što bez probe i ne znamo koje su nam moći, jer Gospod „neće pustiti da budete kušani preko svojih sila, nego će s kušnjom dati i ishod da možete izdržati“, kako kaže Sveti Pavle u 1 Kor 10, 13. I upravo to iskušenje iza kojeg je došlo spasenje, a sa spasenjem i izbavljenjem i snaga, kao i još veće pouzdanje u Boga, dovodi i do stalne hvale Bogu – Bože, onaj ko se pouzda u Tebe BIĆE uslišen i već sada svi narodi mogu da Te slave, jer sada Te slavim i ja, svedok čuda koje si izveo na meni. Oni koji ustaju protiv čoveka koji se potpuno predaje Bogu, koji ima savršeno pouzdanje u Boga, u stvari ništa i ne mogu da učine: nemaju Tebe pred očima – duhovno su slepi jer samo Ti si prava svetlost, ali niko nije unapred osuđen na propast. Čak i oni koji su se digli na mene mogu da postanu baštinici Tvoje milosti i blagosti – jer si spor na srdžbu. Znak naklonosti Božje je sam David, jer videvši njega, videvši njegovo svedočanstvo pouzdanja u nevolji u Boga i Božjeg dela izbavljenja, neprijatelji bivaju razoružani i postiđeni. Ali ne bivaju oni postiđeni porazom, nego činjenicom da ih i pored mržnje koju imaju, i onaj koga su progonili i Bog smatraju dostojnima ljubavi. Taj stid nije na sramotu nego na spasenje. Ovaj psalam je zaista pre svega veličanstvena himna koja peva o sigurnom ispunjenju obećanja datih od Boga. On je uteha svima koji se uzdaju u Boga – On daje zadatak onome ko moli ovaj psalam da bude znak spasenja progoniteljima, koje i oni mogu da dobiju.

9. MUDROSNA KNJIŽEVNOST

Jedna od osnovnih sila koja pokreće čovečanstvo od njegovih početaka jeste želja za mudrošću. Čak i najprimitivniji čovek i najprimitivnije društvo, ako i ne streme da sebi objasne tajne univerzuma, ipak tragaju za načinom kako na najbolji način proživeti ovaj zemni život – a i to je traganje za mudrošću. Mudrost je povezana sa svim što čovek radi – od obrađivanja zemlje do zidanja kuće, od vaspitanja dece do upravljanja narodima, bavi se time kako se odnositi prema samom sebi, prema drugima, prema Bogu. Mudrost postavlja pitanja i mudrost daje odgovore na njih – ko sam ja, šta je svet, otkuda zlo, šta je dobro... Kako se društvo razvija, tako i pitanja postaju sve dublja i suštinskija. Kako civilizacija napreduje, pitanja se kreću od toga kako najbolje živeti, do pitanja šta je život uopšte. Narodna mudrost, iskustvo čoveka i zajednice vremenom izrasta u nauku nad naukama, u filozofiju kao kod Grka, a preko njih i do nas danas, ne gubeći ni tada a ni danas dodir s iskustvom zajednice i zdravim razumom. I upravo zato što je ta potraga za mudrošću, rekli bismo i potraga za smislom, jedna opšteljudska potraga – nešto što kao snažan poriv postoji u svakoj ljudskoj jedinci pa time i zajednici – mudrost nije vezana za kulturu, naciju ili rasu. Iako je možda naglasak drugačiji ili ugao posmatranja različit od kulture do kulture, opet su univerzalni zaključci opšteprimenjivi. Upravo o toj univerzalnosti mudrosti svedoče i biblijski spisi. Mudrosna književnost Starog zaveta stoji na sasvim posebnom mestu među ostalim spisima. Kao i psalmi koji su ponekad svrstavani i u mudrosnu književnost, i mudrosni spisi Starog zaveta na prvom mestu se bave iskustvom čoveka i njegovim odnosom prema svetu oko njega, a tek posredno, ponekad prikriveno a često i ne dotičući ih se – osnovnim temama Božje Objave koje su osnova ostalih knjiga Starog

144

zaveta. Čini se da je to razlog položaja koji mudrosne knjige zauzimaju u jevrejskom kanonu, ali i njihovog broja – tek nekoliko knjiga1 koje mogu da se svrstaju u mudrosne nalazi se u kanonu Starog zaveta i sve one su u grupi knjiga koje se u jevrejskom kanonu nazivaju Spisi. Sa druge strane, nikako se ne može reći da su one nevažne u Bibliji. Uticaj mudrosne književnosti, ili bolje reći karakteristike koje odlikuju te tekstove, mogu da se zapaze i u mnogim drugim knjigama Starog zaveta. Naravno, kako smo već rekli, mudrosna književnost nije izum Jevreja. Svi narodi imaju svoju mudrosnu književnost, pa i narodi koji su živeli oko Jevreja i s njima. Ipak, mudrosna književnost Jevreja razlikuje se od mudrosne književnosti ostalih naroda po tome što je u njoj naglasak na kosmičkoj mudrosti Boga Jahvea, dok je kod ostalih naroda mudrosna književnost teološki neutralnija. Takođe, iako su mudrosne knjige Starog zaveta među sobom različite po formi, one imaju jedan osnovni element koji ih u isto vreme razlikuje i od ostalih knjiga Biblije u kojima se to ne može naći, ili barem ne u tom obliku, a to je vera u božansku kosmičku mudrost koja po svojim racionalnim i nepromenjivim pravilima upravlja i vlada univerzumom. Mudar čovek je onaj ko se prilagođava tim pravilima i otkriva kako funkcionišu, ponekad možda i šta je njihova suština, a ludi ili čak i zli čovek je onaj ko to ne uspeva da vidi ili ga nije ni briga da se upusti u tu potragu. Svaki čovek prima ono što je zaslužio u skladu sa svojom mudrošću ili ludošću – mudar čovek biva obdaren mudrošću i kroz nju dobrim i plodnim životom, a lud i zao čovek ima život pun teškoća. Koji su ostali zajednički elementi ovih knjiga? Neke smo već pomenuli, ali evo ih sada zajedno: 1) najmanji mogući interes za velika božanska spasenjska dela koja su navedena u Petoknjižju – Tori i prorocima; 2) mali interes za Izrael kao narod i njegovu istoriju; 1)     Te knjige su: Mudre izreke (naziv koji se koristi u hrvatskoj katoličkoj literaturi, u SPC-u naziv te knjige je Priče Solomonove, u Engleskoj Proverbs); Job (ili Jov); Propovjednik (SPC – Knjiga propovednikova ili Eklizijast, hebrejski Qoheleth, eng. Ecclesiastes); i dve koje pripadaju deuterokanonskim knjigama, odnosno koje dolaze iz Aleksandrijskog kanona LXX: Knjiga mudrosti (SPC – Knjiga Premudrosti Solomonove, eng. The Wisdom of Solomon) i Knjiga Sirahova (SPC – Knjiga Isusa sina Sirahova ili Ekleziastik, eng. Sirach, Ecclesiasticus). U mudrosne knjige se ubraja i Pesma nad pesmama.

145

3) propitujući stav prema problemima života: čemu patnja, nejednakost i smrt, zašto zli napreduju; 4) potraga za znanjem kako zagospodariti sopstvenim životom, i za razumevanjem kako da se čovek ponaša pred Bogom; 5) radost u razmišljanju o stvorenom i o Bogu tvorcu. Opšta mudrosna literatura mogla bi se svrstati u dve klase: prva je ona koja daje praktične savete mladima o tome kako da postignu dobar i uspešan život. Primer te vrste literature u Bibliji se vidi u knjizi Mudrih izreka. Druga klasa je ona koja se bavi tim dubokim pitanjima ljudske egzistencije – smislom života, često na skeptički način. U Bibliji najbolji svedoci te mudrosne književnosti su Knjiga propovednikova i Job. Obe klase, obe vrste mudrosne književnosti odvajaju i izdvajaju te ljudske probleme i pitanja od istorije i na taj način stoje izdvojeno od ostalih knjiga Biblije. Ako bismo postavili pitanje o formalnom razlogu za postojanje mudrosne literature, ne samo kod Jevreja nego i kod ostalih naroda, naravno da bi na prvom mestu to bilo obrazovanje pojedinca. To se vidi i iz Biblijskih mudrosnih knjiga. Sa jedne strane stoji interes obrazovanja mladih u okviru porodice, što smo napomenuli i u prethodnom pasusu, a sa druge strane je davanje formalnog obrazovanja, posebno formiranja službenika dvorske administracije. Nema sumnje da je u biblijska vremena određena vrsta obrazovanja postojala u porodici, ali klasa profesionalnih „mudraca“ uvek je zahtevala i formalno školovanje, kada bi mladići učili za pisare i bili pripremani za karijere na dvoru ili u Hramu. Svako od nas ima neku sliku o tome za koga se može reći da je mudar čovek. U biblijska vremena i među Jevrejima postojali su i ljudi koji su živeli od „mudrosti“ – a po tome što je mudrost povezana s obrazovanjem lako je zaključiti da su ti „profesionalni“ mudraci bili učitelji mudrosti, kao i da su bili povezani s višom klasom. Životna filozofija i razmišljanja o njoj često su u Bibliji povezani s ljudima koji su imali novca i ta razmišljanja odnosila su se i na to kako održati političku stabilnost. Lako je zaključiti da su o tim pitanjima, kao i o tome kako održati lep govor, vežbati se u pisanju, imati manire, mogli da razmišljaju samo oni koji su imali dovoljno sredstava da sebi osiguraju dokolicu i slobodno vreme. To sebi očigledno nije mogao da

146

priušti seljak, nego dvoranin ili neki imućan čovek – pripadnik vladajuće klase, a to su podupirali i sami vladari. Kada je David počeo da formira carstvo, jedno od najvećih u ta vremena, za to carstvo bili su mu potrebni upravnici, administratori, vešte diplomate. Ali iako je mudrost te vrste bila povezana s dvorom, u mnogim biblijskim izveštajima mudrost se povezuje i s veštinom – veštinom drvodelje ili bilo kojeg drugog zanatlije – tako da je u Davidovo vreme pojam mudrosti i bio vezan za one koji su delovali kao učitelji ili su bili zanatlije. Mudrosna literatura koristi mnoge posebne literarne forme, kao što su poslovice, zagonetke i basne. Poslednje dve često se javljaju kod naroda Mesopotamije i Egipta, a ono što je karakteristično za Jevreje su poslovice – zagonetke i basne daleko su ređe. Poslovica je, kao i kod drugih naroda, veoma važan element mudrosti jer sadrži pročišćeno iskustvo lekcija iz prošlosti, ljudsko iskustvo koje je univerzalno, a očuvano u sažetoj formi malene poruke čija je svrha podučavanje. Ona je idealno prilagođena društvu koje je svoje znanje i iskustvo prenosilo memorisanjem i imalo samo nekolicinu obrazovanih koji su bili u stanju da čitaju.2 9.1. Mudre izreke Sve što je rečeno o mudrosnoj literaturi najbolje se ogleda u Knjizi mudrih izreka. To je antologija izreka i poetskih pouka pripisanih Salomonu, pored Davida najvećem kralju Jevreja. Salomonova mudrost postala je legendarna3 – u samom Starom zavetu to se najbolje vidi ne samo po tekstu iz 1 Kr 5, 10–14,4 nego i po tome što je njemu 2)     U biblijska vremena, vreme Starog i Novog zaveta pa čak i nakon njih, umeće čitanja nije uvek bilo povezano s umećem pisanja. To nije baš tako teško shvatiti ni danas – svako ko zna bar jedan strani jezik zna razliku između pasivnog znanja tog jezika, razumevanja kad se nešto kaže ili pročita, i aktivnog znanja kad sam čovek treba da kaže neku misao ili da nešto zapiše „iz glave“. 3)     O Salomonu smo već rekli nekoliko reči povodom druge teme ove kateheze. 4)     „Mudrost je Salomonova bila veća od mudrosti svih sinova Istoka i od sve mudrosti Egipta. Bio je mudriji od svih ljudi, od Etana Ezrahanina, od Hemana, Kalkola i Darde, sinova Maholovih; njegovo se ime pronosilo među svim narodima unaokolo. Izrekao je tri tisuće mudrih izreka, a njegovih je pjesama bilo tisuću i pet. Zborio je o drveću: od cedra što je na Libanonu pa do izopa što klija na zidu; raspravljao je o životinjama, o pticama, o gmazovima i o ribama. Dolazili su od sviju naroda da čuju mudrost Salomonovu, od svih zemaljskih kraljeva koji su čuli glas o njegovoj mudrosti.“

147

pripisan veliki broj psalama kao i Knjiga propovednikova, Knjiga mudrosti i Pesma nad pesmama.5 Ali iako je mudrost u Izraelu toliko povezana s kraljem Salomonom, kao i u slučaju Mojsija i Petoknjižja, Davida i psalama, Salomonovo autorstvo ipak ne može čvrsto da se utvrdi. U svakom slučaju, budući da u zbirkama koje se nalaze u knjizi postoje i one koje su jednako stare kao civilizacija Sumerana (3000 godina pre Hrista), sasvim je moguće da su među njima brojne i one sakupljene u Salomonovo vreme. Sama knjiga sastoji se od sedam zbirki izreka: 1) poglavlja 1–9, čiji je naslov: „Mudre izreke Salomona, sina Davidova, kralja izraelskog“; 2) poglavlja 10 – 22, 16, s naslovom: „Izreke Salomonove“; 3) poglavlja od 22, 17 do 24, 22, s naslovom: „Reči mudraca“; 4) poglavlja od 24, 23 do 24, 34, s naslovom: „I ovo je od mudraca“; 5) poglavlja 25–29, čiji je naslov: „I ovo su mudre izreke Salomonove“; 6) poglavlje 30. s naslovom: „Riječi Agura, sina Jakeova, iz Mase; proročanstvo njegovo za Itiela, za Itiela i Ukala“; 7) poglavlje 31. s naslovom: „Riječi Lemuela, kralja Mase, kojima ga je učila majka njegova“. Mnogi ovoj podeli, kao poseban deo, dodaju 31, 10–31, s nazivom „Pohvala vrsnoj ženi“. Knjiga Mudrih izreka prošla je dugačak proces nastajanja. Već i na prvi pogled može se videti različitost zbirki koje se nalaze u njoj. Prvih pet pripadaju Salomonovoj tradiciji, dok poslednje dve zbirke izgleda da su adaptacije egipatske zbirke Amenemopeta. Kao što je slučaj i s psalmima, i vreme nastanka zbirki kao i pojedinačnih izreka teško je odrediti. Što se tiče prvih pet zbirki, većina istraživača smatra da je druga najstarija. Prva zbirka smatra se najmlađom,

5)     Jedna talmudska legenda govori da je Salomon napisao Pesmu nad pesmama u svojoj raskalašnoj mladosti, Mudre izreke kad je stasao – u srednjim godinama, a Propovednika u svojoj starosti – čak se navodi da je pod stare dane postao i prosjak, lutao od grada do grada i da je u to vreme i nastala Knjiga propovednikova.

148

ali s obzirom na postojanje kanaanskih elemenata neki naučnici navode da je bar deo te zbirke nastao u vremenu pre izgnanstva. U pogledu literarnih formi, u Mudrosnim izrekama izdvaja se njih nekoliko podeljenih generalno u dve grupe: poduke i izreke. Poduke izgleda da su oblikovane prema sličnim egipatskim tekstovima i upućene su od strane učitelja ili mudraca učeniku („sinu“). Posebno su zanimljiva tri teksta: 1, 10–33; 8, 1–36; 9, 1–6, koji se nazivaju „mudrosnim govorima“, gde mudrost lično govori i taj način prikazivanja mudrosti jedinstven je u Starom zavetu. Izreke su misli koje govore o određenoj istini na delotvoran i lako pamtljiv način. Karakteristična je česta upotreba hiperbola (22, 13) oksimorona (25, 15b), igre reči i sličnih literarnih sredstava da bi izraz i poruka bili što delotvorniji. Poruka knjige je da je mudrost ta preko koje se odvija dodir Boga i sveta. Ona je prisutna u stvorenju i kao takva je u isto vreme izvor smisla stvorenja. Budući da dolazi od Boga, ona je takođe i Božja objava i poziv Božji svetu. Iz toga sledi da ljudsko iskustvo i proučavanje sveta može da bude način za sticanje verskog iskustva i da na taj način Bog može da se otkrije u stvorenome. U isto vreme, srce takve mudrosti je „strah Božji“ koji nas otvara traženju onoga što Bog objavljuje i omogućuje naš odgovor. Ali ta komunikacija ne dolazi samo po znanju, nego i po ljubavi. To je Božji poziv koji nas kroz stvoreno poziva, zavodi i grli. Hrišćanska teologija primenila je sliku mudrosti na Isusa koji je kao utelovljena Reč Božja jedinstveni posrednik između Boga i ovog sveta. Na kraju da pomenemo i čuvenu „Pohvalu dobroj ženi“ na samom kraju Mudrih izreka. Ta pesma u obliku alfabetskog akrostiha6 prikazuje u sažetom obliku glavnu temu knjige – ali u isto vreme, predstavljajući personifikovanu Mudrost, ova pesma odaje hvalu i ženi u jevrejskom društvu – ženi majci i domaćici, ženi koja se brine za sve. Upravo ta žena koja na svojim plećima herojski drži dom poslužila je, eto, i nadahnutom piscu tih redova da na najbolji način po delima žene prikaže samu mudrost.

6)     Svaki stih počinje jednim od slova hebrejskog pisma.

149

9.2. Job Ako bismo Bibliju predstavili kao krunu svetske literature, možda i ne obraćajući pažnju toliko na versku dimenziju njenih tekstova, onda je Knjiga o Jobu svakako jedan od najvrednijih dragulja u toj kruni, a samim tim i jedno od najpotresnijih i najsnažnijih remek-dela svetske književnosti. Retka su književna dela koja su dotakla problem patnje i stradanja pravednika na način kako to stoji u Knjizi o Jobu. Ali u isto vreme bivajući toliko slavljena – toliko da se njen autor naziva Šekspirom Starog zaveta – ona je i jedna od najtežih knjiga Starog zaveta, za šta razlog svakako leži i u činjenici da odgovori na pitanja postavljena u njoj i nisu mogli da budu dati u vreme nastanka knjige –prave odgovore daje tek Novi zavet. Knjiga donosi priču o Jobu7 i dešava se u vreme patrijarhâ. Job je čovek čuven po svojoj pobožnosti i blagosloven Božjom naklonošću koja je pratila njegovu pravednost.8 Ipak, njegova iskrenost biva dovedena u pitanje od jednog „člana“ Božjeg dvora – „satane“9 – i posle Božje pohvale Jobu i sataninog ciničnog pitanja: „Zar se Job uzalud Boga boji?“ – istrajavajući na tome da je Job veran Bogu zato što ga Bog obasipa blagoslovima i da će Mu okrenuti leđa čim mu budu ugroženi imovina i porodica, počinje Jobovo iskušavanje. Job gubi u jednom danu sve – imanje, sluge, porodicu – ali njegovo pouzdanje u Boga i dalje je nepoljuljano. Zatim se satana obraća Bogu s primedbom da se Job boji samo za svoju kožu i da će odbaciti Boga čim i sam bude ugrožen. Tada Bog dozvoljava satani novo iskušavanje Joba i on biva udaren teškom bolešću. Posle ovog proznog uvoda počinje glavni deo spisa – rasprava Joba i njegovih prijatelja. Poetski dijalog koji se odvija između njih obrađuje 7)     Autor ove knjige koristi kao osnovu za svoju priču legendarni lik edomskog šeika. Ali sam lik Joba možda ima veze i s jednim od triju pravednika koje Ezekiel pominje u 14, 14. 8)     Korisno je da se zna da u vreme kada je ova knjiga nastajala Jevreji nisu imali jasan pojam o tome šta se dešava s dušama umrlih – smatrali su da duše ipak ne nestaju nego da imaju neku vrstu postojanja u šeolu, ali kakvo je to postojanje – ostajalo je vrlo maglovito. Sa druge strane, takvo verovanje doprinelo je i mišljenju da se nagrade za dobra i kazne za loša dela primaju već ovde za zemaljskog života. 9)     Ime „satana“ na hebrejskom znači – protivnik, optuživač. U uvodu u knjigu gde se pominje satana, on nije predstavljen kao neprijatelj Bogu, kao što je slučaj u kasnijem jevrejstvu i hrišćanstvu, nego je samo jedan od anđela na Božjem „dvoru“, čiji je poseban zadatak da nadgleda šta se dešava na zemlji.

150

duboki teološki problem smisla patnje u životu pravednika. U nizu rasprava Job brani svoj integritet, svoju pravednost od optužbi koje iznose njegovi prijatelji, koji takođe misle da brane Božji stav. U glavama 29–31 Job završava raspravu iznošenjem svoje nevinosti i tim povodom izaziva Boga. Tada se pojavljuje ličnost Elihua koji interveniše kritikujući Joba. Job i prijatelji ne mogu da pronađu odgovor na problem upravo zbog krutog stava koji su prijatelji zauzeli – nesreća je Božja kazna za grehe: ako Job pati, znači da je zao čovek. Job, međutim, zna da to nije tačno i zato prepirka nema rešenja. Tada nastupa Bog u dve teofanije, ali ne odgovara na Jobova pitanja iako Job biva zadovoljan Božjom pojavom. No iako problem ostaje teoretski nerešen, kako smo već istakli, Job ga je rešio na praktičan način – prihvativši Božju volju takvu kakva jeste on više ne dovodi u pitanje Božje planove. Jedna od zaista ključnih poruka ove knjige i ono što od Joba možemo da naučimo jeste da vera u Boga, čije puteve ne poznajemo, vodi u strpljivost i daje mir. Iako se radnja dešava u vreme patrijarhâ, vreme nastanka knjige je nepoznato i pored toga što većina egzegeta smatra da je nastala nakon izgnanstva. U isto vreme Knjiga o Jobu jedna je od najtežih knjiga za prevođenje u Starom zavetu zbog postojanja mnogih starih reči čije je značenje zaboravljeno, a i tekst brojnih stihova prilično je oštećen pa su prevodioci prisiljeni da „pogađaju“ značenja i tako prevode. 9.3 Propovednik (Qohelet) Mudrosna književnost Starog zaveta ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Knjiga propovednikova je, sasvim sigurno, jedna od onih koje izazivaju snažne emocije i pozivaju na duboko razmišljanje. Kao da je za mudrosnu književnost, odnosno za knjige koje pripadaju toj grupi, nekako rezervisan superlativ, tako i ova pripada bar jednoj kategoriji „naj“-knjigâ – neki je smatraju najpesimističnijom knjigom Biblije. Ali iako počinje veoma pesimističkim usklikom: „Ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost!“, završava porukom: „Čujmo svemu završnu riječ: ’Boj se Boga, izvršuj Njegove zapovijedi, jer – to je sav čovjek.“ – pa tako taj početni pesimizam biva unekoliko otklonjen pozivom na pouzdanje u Boga.

151

U svakom slučaju, ono što se nalazi između tih dveju izjava, iako stvara utisak pesimizma, u isto vreme otkriva čoveka koji je u potrazi za odgovorima na najdublja pitanja ljudskog postojanja, pa je po tome Knjiga propovednikova slična, a neki kažu da čak razvija ako ne konkretne teme, a ono tendenciju traganja za odgovorima na suštinska pitanja kao u Knjizi o Jobu. Naravno, jedna takva potraga zahteva mnogo lutanja, životnog iskustva i razmišljanja i sva ta iskustva koja pisac iznosi pokreću i u čitaocu pitanja, pa je i reakcija na knjigu različita. Iako većina vidi njenog autora kao melanholičnog čoveka, čoveka koji više naglašava negativne nego pozitivne vidove života, sa druge strane priličan je broj onih koji u autoru ipak vide optimistu – propovednik veruje da je život lep i dobar, da pruža priliku za sreću. Za jedne on je skeptik, za druge fatalista, materijalista, ateista – ali ipak onaj ko pažljivo čita Knjigu propovednika u njoj će pre svega naći čoveka duboke vere, koji poznaje problem o kojem piše, ali i pored toga što ne vidi rešenje, ne postaje ni skeptik, ni agnostik ni ateista. Knjiga propovednikova po svim svojim karakteristikama čvrsto pripada mudrosnoj književnosti upravo zato što se bavi istraživanjem ljudskog iskustva na svim nivoima. On postavlja pitanja o stvaranju, pravdi, odnosu pravednika spram zlih, mudrih i ludih, navodi veliki broj poslovica za koje misli da će pomoći u svakodnevnom životu. Jedan stav je za njega karakterističan – on shvata da Bog upravlja svim stvarima i da čovek ne može da zna šta Bog čini i zašto, pa je tako na nama ljudima kao najbolji odgovor to da uživamo u onome što Bog daje, sada i na najbolji način – ali i to imajući uvek na umu „strah Gospodnji’! Iako je knjiga pripisana Salomonu, pravi autor je nepoznati jevrejski mudrac iz vremena nakon povratka iz Vavilonskog izgnanstva. Fragmenti knjige nađeni su i u kumranskoj zajednici i potiču oko 150. godine pre Hrista, a većina istraživača vreme njenog nastanka stavlja u III vek pre Hrista. Autor sebe zove „Qohelet“, što bi na hebrejskom značilo „Onaj koji se obraća zajednici“. Češći naziv koji koristimo za tu knjigu je „Eklezijast“ i dolazi nam iz Jeronimovog prevoda na latinski grčkog izraza iz Septuaginte, koji je prevodilac na grčki upotrebio prevodeći reč „qoheleth“. Tako sâm naziv ne predstavlja ime nego funkciju koju je pisac obavljao. Ta funkcija pripisivala se

152

Salomonu koji je okupljao zajednicu jevrejskih vođa i koji se pokazao kao uzor propovednika. Naziv „propovednik“ koji mi najčešće koristimo može čitaoca da odvede na krivi trag jer knjiga nije propoved, nego više vrsta predavanja o smislu života od strane profesionalnog učitelja mudrosti. Iako priličan broj istraživača smatra da knjiga nema čvrsto organizovanu strukturu, nego da liči na zbirku zapisanih misli – postoje dokazi koji govore u prilog tome da struktura te knjige nije nikako slučajna. Po tome knjiga bi mogla da se podeli na dva dela: od 1, 1 do 6, 9 i od 6, 10 do 12, 14. Ono što potvrđuje takvu podelu je opsežna numerička shema koja se otkriva u brojanju stihova. Svaki od delova ima po 111 stihova. Središte knjige je podeljeno na dve zbirke po ključnim rečima, svojevrsnim refrenima koji se ponavljaju: 2, 1 do 6, 9 i 6, 10 do 11, 6. Svaki od njih ima 93 stiha. Tim stihovima (ukupno ih je 186) prethodi uvod od 18 stihova (1, 1 – 1, 18) i nakon njih sledi zaključak od takođe 18 stihova (11, 7 – 12, 14). Brojevi 18, 93, 111, 186, 222 svi su povezani s brojem 37 (numeričkom vrednošću reči hebel10 – „ispraznost“, koja se takođe pojavljuje 37 puta u knjizi). Kao dodatak, što je i najvažnije, različiti broj stihova u manjim podgrupama koje ograničavaju ključne reči – refreni, nije slučajno različit, nego i ti brojevi slede pažljivo utvrđenu shemu. Iz svega toga jasno se vidi da su struktura knjige kao i plan iznošenja pažljivo smišljeni, što takođe govori o postojanju samo jednog autora, za razliku od nekih mišljenja da je Knjiga propovednika delo redaktora koji je različite zbirke okupio na jedno mesto. Bezbrojni vernici prolazili su kroz istoriju i išli po mraku kojim je kročio i propovednik, pa kao propovednik i oni mogu da nađu svrhu i smisao u zajednici vernih, kao što se i Knjiga propovednikova našla dostojnom da bude deo Svetog pisma. Naravno, glas propovednikov potrebno je propratiti drugim glasovima Pisma, ali njegov glas takođe je od izuzetne važnosti.

10)     Svako slovo u hebrejskom ima i svoju numeričku vrednost, odnosno predstavlja određeni broj.

153

9.4. Knjiga mudrosti Knjiga mudrosti, zajedno sa Sirahovom knjigom, pripada deuterokanonskim11 knjigama Starog zaveta. Iako je nastala na grčkom u Aleksandriji, iako je pisac dobar poznavalac grčke filozofije i koristi sve što mu iz tog helenističkog okruženja može pomoći da bolje i uverljivije predstavi svoje ideje, ipak se radi o piscu koji je potpuno odan veri svojih otaca. Cilj pisca jasno je vidljiv iz same knjige – učvrstiti veru svojih sunarodnjaka u Aleksandriji, koji žive među paganima i stalno su ugroženi uticajem helenizma. Da bi se videlo kolika je bila snaga tog uticaja dovoljno je prisetiti se kako su za vreme grčke vladavine grčka kultura i religija pogubno delovale u samoj Palestini. Drugi očigledan cilj bio je prikazati jevrejsku veru prihvatljivom za pagane, pa su isticane dodirne tačke između grčke kulture i jevrejske religije – ali to nikad nije išlo do sinkretizma.12 Knjiga se pripisuje Salomonu, ali i iz već rečenog jasno je da se tu radi samo o pripisivanju autorstva, dok za pravog autora ne znamo. Iz činjenice da autor koristi Septuagintu, a ona nije bila završena pre kraja III veka pre Hrista, kao i iz činjenice da autor ne poznaje rad jevrejskog filozofa Filona13 koji je živeo od 20. godine pre Hrista do 54. godine posle Hrista, vidimo da je knjiga nastala u tom međuintervalu – najverovatnije u prvoj polovini I veka pre Hrista, i to je čini najmlađom, čak poslednjom knjigom Starog zaveta. Knjiga može da se podeli na sledeći način: 1) 1, 1 – 6, 21 – pravda i mudrost pod budnim okom Boga donose pobedu i besmrtnost pravedniku; 2) 6, 22 – 11, 1 – Salomonova pohvala mudrosti zbog njene neuporedive vrednosti; 3) 11, 2 – 19, 5 – dugi pregled istorije Izraela sve do izlaska iz Egipta kao znaka Božje milosti Izraelu. 4) 19, 6–22 – završni psalam u čast mudrosti. 11)     Pogledaj prvu glavu. 12)     Do prostog, ne kritičkog sjedinjenja jednog i drugog. 13)     Koji je nešto slično želeo da učini na filozofskom planu, odnosno da ujedini ideje grčkih filozofa s idejama jevrejske vere.

154

Knjiga mudrosti izdvaja se od ostalih mudrosnih spisa i po naglašenoj pažnji na dvema temama: 1. istoriji spasenja kao lekciji za učenje mudrosti i 2) besmrtnosti kao objašnjenju kako Bog nagrađuje patnje pravednih. Ako i ne spada u najdublje knjige mudrosne književnosti, Knjiga mudrosti baca svetlo na borbu judaizma u vreme Grka i Rimljana da u okruženju pagana sačuva svoje nasleđe vere i pokazuje borbu sopstvenim argumentima protiv paganskih ideja. Iako je Jevreji nisu prihvatili u svoj kanon, Knjiga mudrosti bila je rado korišćena od strane hrišćana, posebno od Pavla i Ivana, kod kojih može da se vidi i neposredan uticaj – posebno kod Ivana gde se može reći da i Ivan kao i Knjiga mudrosti imaju isti pogled na istoriju sveta i pojedinca. Knjiga mudrosti takođe je dobila svoje važno mesto u liturgiji Crkve. Prilikom svetkovina svetaca koriste se mnogi njeni odlomci – svima je poznat stih koji se izgovara na blagdan Tijelova: „Kruh s neba dao si njima, koji svaku slast u sebi ima“ (Mudr 16, 20). 9.5. Knjiga Sirahova Kao i Knjiga mudrosti, i Knjiga Sirahova pripada deuterokanonskim spisima, ali za razliku od Knjige mudrosti, koja je nastala na grčkom, Knjiga Sirahova je napisana na hebrejskom da bi je oko 117. godine pre Hrista unuk sastavljača preveo na grčki. To je jedna od retkih knjiga Starog zaveta koju je sastavio autor kojem se i pripisuje. Takođe, sa svojom 51 glavom ona je najduži spis koji pripada mudrosnoj književnosti. Autor spisa je Ben Sira, koji je živeo u III i ranom II veku pre Hrista. Rođen u Jerusalimu, posvetio je svoj život proučavanju Zakona, Proroka i Spisa i postao veoma poštovani učitelj i pismoznanac koji je držao i školu za mlade Jevreje (51, 23–30). Na svojim dugim putovanjima (34, 12–13) bio je u dodiru s drugim kulturama i mudrosnim tradicijama, što mu je donelo „i više nego što može da shvati“ (34, 11), a nije se ustezao da upotrebi to što je naučio, sve dok je bilo u skladu s njegovim jevrejskim nasleđem i tradicijom (39, 1–11). Knjiga je mešavina poslovica i dugih ogleda koje se bave osnovnim temama mudrosne tradicije: upotrebom govora, samokontrolom, zlim prijateljima, vrednosti rada, smrću, bolešću itd. Za razliku

155

od Knjige izreka, Sirah se trudi da izreke izlaže zajedno po temama. Glava 9. govori o ženi, 4. glava o dužnosti prema roditeljima i slično. Između tih rasprava Sirah stavlja himne, pesme, oglede. Knjiga se uošteno može podeliti na dva dela: glave 1–24 i 25–50, a kao dodatak je 51. glava koja služi i kao sažetak cele knjige u obliku himne mudrosti. Za razliku od Propovednika i Joba, Sirah ne postavlja pitanja već izlaže tradicionalno učenje. Knjigu nije pisao da bi stekao korist za sebe, nego za sve one koji traže poduku (33, 18). Takođe, nije mu cilj ni da polemiše s helenizmom čiji je uticaj bio jak po celom Bliskom istoku – ono što želi jeste da pokaže da je jevrejski način života superiorniji od helenističke kulture i da se prava mudrost može naći ne u Atini, nego u Jerusalimu. Ono čemu Sirah pre svega želi da poduči čitaoca jeste da se mudrost može postići, ali pre svega u obliku uputstava kako živeti život, a ne spekulacijama o životnim istinama. 9.6. Pesma nad pesmama Uvek je među proučavaocima Pisma bilo onih koji su se pitali otkuda to da Pesma nad pesmama bude u kanonu svetih spisa, posebno ako se uzmu u obzir jezik i izrazi koji su ponekad ne samo slobodniji nego i sablažnjivi. Pa ipak, ova zbirka ljubavne jevrejske poezije je još od najranijih vremena postojanja spisa koji su smatrani svetima čvrsto i sigurno među njima, i to ne samo za Jevreje nego i hrišćane. To pokazuje i činjenica da je to jedan od tekstova koji se redovno čitaju za vreme jevrejske Pashe – svetkovine nad svetovinama Izraela. Verovatno da je jedan od činilaca koji joj je obezbedio to uzvišeno mesto i sama tematika knjige – ljubav! Mudrosna literatura bavi se svim aspektima ljudske egzistencije, a svakako da je jedna od temeljnih stvari u ljudskom životu i relaciji prema Bogu, drugima i sebi – sama ljubav, pa je tako, sasvim zasluženo, i ova knjiga uvrštena u mudrosne spise. Ali iako je Bog stvorio čoveka u ljubavi i za ljubav, i iako ljubav koju je Bog stvorio u čoveku ima dve dimenzije: duhovnu i telesnu, upravo izrazi erotske ljubavi koji se pojavljuju u knjizi bili su razlogom za nerazumevanje opstajanja ove knjige među svetim spisima, a još više bili su izvor teškoća u njenom tumačenju. Od samih početaka, otkako je Pesma nad pesmama počela

156

da se koristi, bilo je teškoća kako tumačiti odnos verenika i verenice koji se provlači kroz ovu u prvom redu zbirku ljubavnih pesama koja je vekovima rasla, a nastajala je, čitala se i proširivala na svadbenim veseljima Jevreja i sličnim veseljima drugih okolnih naroda. Zato su još prvi jevrejski tumači svetih spisa pribegavali alegorijskom tumačenju, koristeći sliku verenika i verenice kao idealnu sliku odnosa Boga i Izraela. Takav način gledanja preuzeli su i hrišćani, pa su crkveni oci redovno, pored onih alegorija preuzetih od Jevreja – Bog i njegov narod – sliku proširili ili prilagodili odnosu Hrista i Crkve. U današnje vreme, iako se i dalje rado koristi alegorijsko tumačenje ove zbirke poezije, ona se ipak razumeva kao proslava Božje mudrosti u stvaranju složene i duboke ljubavi muškarca i žene, što je oslikano već i na prvim stranicama Biblije: „Stoga će čovjek ostaviti oca i majku da prione uza svoju ženu i bit će njih dvoje jedno tijelo“ (Post 2, 24). „Materijal“ koji dva tela drži jednim upravo je ljubav. Ne znamo ko je autor ovih pesama ni ko je sastavio zbirku. Tradicionalno se Pesma nad pesmama – što je prevod koji oslikava hebrejski superlativ14 – pripisuje Salomonu, ali sasvim je sigurno da on nije bio autor jer je i samo vreme nastanka negde u vremenu posle Izgnanstva. 9.7. Kako čitati mudrosnu literaturu i kako je razumeti? U prethodnim temama bilo je lakše dati neki primer kako raditi s konkretnim tekstovima jer su i knjige po stilu i temi bile ujednačenije. Kada se govori o mudrosnoj literaturi, kao što smo videli, radi se o celom mikrokosmosu ideja, pristupa, stavova, stilova i formi. Neke knjige se čitaju lako i bez velikog razmišljanja, jer su i namenjene da budu otvorena poduka kako živeti život u skladu s Božjom voljom i kako prihvatiti Božju volju – to su pre svega Knjiga izreka, Knjiga mudrosti, Sirah. Neke druge, opet, same po sebi vode neizbežno u razmišljanje o dubokim pitanjima egzistencije – Job, Propovednik. Pesma nad pesmama pruža široke mogućnosti – od prostog uživanja u lepoti poezije do razmišljanja o slikama Verenika i Verenice kao 14)     Drugim rečima Pesma nad pesmama bila bi Najlepša pesma.

157

slici ličnog odnosa prema Bogu i Crkvi. Iz tih razloga ovaj put ne dajemo primer, nego pozivamo svakog čitaoca da sam pristupi tekstovima imajući u vidu ono što je rečeno u ovom poglavlju.

10. PROROCI

Poslednja i najveća po obimu grupa knjiga u Starom zavetu su proročki spisi. Postoji, doduše, razlika između jevrejske i hrišćanske podele u tome koji spisi spadaju u proročke, ali ta razlika, koju smo već pominjali u obradi ranijih tema, ipak nije toliko velika. Jevrejski kanon smešta proročke spise u dve grupe – prvu koju nazivaju ranijim prorocima, gde spadaju uglavnom knjige koje hrišćani smeštaju u istorijske spise, i drugu grupu kasnijih proroka, gde se nalaze svi spisi koje hrišćani svrstavaju u proročke. Na prvi pogled, kako smo već rekli, postoji razlika, međutim ako se pažljivije pogledaju sadržaji knjiga, posebno ranijih proroka, odnosno istorijskih knjiga, i ako se zna suština proročkog pokreta, videćemo da su razlike u stvari više u naglasku, u tome na koji aspekt spisa se više obraća pažnja.1 Iako hrišćani danas jasno razlikuju ove dve grupe spisa, kada se govori o samom proročkom pokretu postoji podela na pretklasične, ili narodne, i klasične proroke, ili bolje: na predliterarne i literarne proroke,2 a osnova za podelu je to ima li određeni prorok svoje spise ili ne.3 Ono 1)     Rekli bismo da u istorijskim knjigama naglasak leži na događajima koji se odnose na ceo narod i imaju značaja za ceo narod, uključujući pritom sve bitne aspekte života zajednice – odluke vođa i ponašanje naroda u odnosu na Božju volju, ali i delovanje tadašnjih proroka kako bi narodu na prvom mestu objasnili i ukazali na to šta je Božja volja, a potom ih i poveli tim putem. Kod delâ literarnih proroka, iako je nemoguće odvojiti istorijska dešavanja i poruku proroka, naglasak je na onome što Bog poručuje po prorocima, odnosno na samom učenju-vođenju određenog proroka, sad ne više toliko kao dela celokupne realnosti nacije. 2)     Najvažnije razlike između ovih dveju grupa, osim navedenog, bile bi: 1) literarni proroci udaljeniji su od kulta i naglasak njihove poruke je na etičkom monoteizmu, o čemu će biti reči malo kasnije; 2) oni odbacuju nacionalistički pogled predliterarnih (ili narodnih) proroka i zalažu se za univerzalistički pristup; 3) predliterarni prorocima je jedna od glavnih funkcija da predviđaju budućnost, literarnim da objašnjavaju sadašnjost i time menjaju budućnost; 4) predliterarni proroci često nastupaju u grupama i žive u grupama, literarni nastupaju sami; 5) predliterarni proroci često prorokuju u ekstazi, uz muziku, literarni u potpunoj trezvenosti sasvim kontrolišu svoje osećaje. 3)     Kao i svaka podela i ova ima svojih mana jer dela predliterarnih proroka ipak su zapisana, doduše u okviru istorijskih knjiga, a i neka od dela literarnih proroka nisu njihova dela nego dela njihovih učenika.

160

što spaja obe grupe je jedinstvena uloga u životu jevrejske zajednice i njihova važnost ne samo u verskom životu, nego i celokupnom životu nacije. Jedna od najlepših definicija proroka je da prorok nije ni filozof ni sistematski teolog, nego Božji posrednik koji donosi reč Božju svom narodu s ciljem da oblikuje njegovu budućnost reformisanjem njegove sadašnjosti.4 Postoji određena razlika u našem današnjem shvatanju značenja reči prorok od onoga iz biblijskih vremena. Hebrejska reč nabi’, iako postoje određene nesuglasice oko značenja, po većini lingvističara ima poreklo u akadskoj reči nabû, koja znači poziv, odnosno, onaj koji je pozvan. U Starom zavetu koristi se još nekoliko reči kojima se označavaju ljudi koje mi nazivamo prorocima, i one često imaju značenja Božjeg čoveka, Božjeg svedoka, onoga koji vidi ali naziv nabi’ ipak je najčešći. Termin nabi’ u grčkom prevodu predstavljen je rečju prophetes, što znači onaj koji govori u nečije ime. Prorok je tako i u grčkom prevodu na prvom mestu ono što bismo današnjim rečnikom nazvali glasnogovornikom, portparolom – on je onaj ko govori u ime Božje, pre nego onaj koji proriče budučnost. U stvari, proroci su veoma često govorili o nečemu što se već dogodilo, objašnjavajući zašto se to desilo, najviše su govorili o tome kuda vodi određeno stanje i ponašanje nacije i pojedinaca, a tek povremeno nagoveštavali su to šta će se dogoditi i šta sledi. U svakom slučaju, briga za budućnost nacije bila je glavna vodilja proroka, pa izgleda da je upravo ta dimenzija dovela do toga da danas kada koristimo reč prorok mislimo gotovo isključivo na nekoga ko je u stanju da predvidi budućnost. Prorok jeste harizmatična ličnost, ali on nikada ne bira svoj poziv5 – on uvek biva pozvan od Boga.6 Često je taj poziv i protiv njegove volje, često ni sam ne želi da govori ono što poručuje, često ni narod ne želi da ga čuje, ali sam Božji poziv vodi proroka dalje –kad Bog pozove,

4)     „Prophet and Prophesy“, Walter S. Wurzburger, Encyclopaedia Judaica [CD ROM], Jerusalem, 1997. 5)     „Od usta mojih britak mač je načinio, sakrio me u sjeni ruke svoje, od mene je oštru načinio strijelu, sakrio me u svome tobolcu“ (Iz 49, 2). „Prije nego što te oblikovah u majčinoj utrobi, ja te znadoh; prije nego što iz krila majčina izađe, ja te posvetih, za proroka svim narodima postavih te“ (Jr 1, 5). 6)     „Lav riče: tko da se ne prestravi? Gospod Jahve govori: tko da ne prorokuje?“ (Am 3, 8).

161

daje i snagu! 7 Ipak, iako je prorok onaj koji je izabran, a ne onaj koji bira, on ostaje slobodan. Iako je svestan da je obuhvaćen Božjom rečju i da je u neposrednom odnosu s Bogom, on je i dalje sposoban da reaguje, da odgovara, pa čak i da stupa u dijalog s Bogom. Božje izabranje ne isključuje prorokovu ličnu slobodu i njegovu individualnost, pa je tako i sama Božja poruka obojena prorokovim ličnim tonovima. Upravo zato i ne postoje dva proroka koji su prorokovali na isti način. Proroci su koristili razne načine izražavanja da bi preneli Božju objavu, Božju volju koja im je predana. Kad su se izražavali pisanom ili izgovorenom rečju, činili su to kroz molitvu, himne, parabole, osude, propovedi, uputstva, pisma, ruganje, zakonske objave itd. Međutim, proroci se nisu izražavali samo rečima, nego i mnogim simboličnim delima,8 čudima, pa je i njihov lični život često predstavljao sredstvo iznošenja poruke. Izaija je dao simbolička imena svojim sinovima;9 Jeremijino odustajanje od ženidbe i od stvaranja porodice znak je da će i roditelji i deca Izraela nestati od mača i gladi;10 Hošeina ženidba bludnicom znak je otpadništva Izraela od Boga...11 Proročki poziv bio je uvek poziv pojedincu, ali proroci su često imali učenike koji su, prihvatajući Božju poruku izrečenu od učitelja, nastavljali da je čuvaju, šire i produbljuju. Često su upravo ti učenici proročki zaslužni i za to što mi danas imamo zapisana dela i učenja proroka, što posebno važi za predliterarne proroke, odnosno proroke koji iza sebe nisu ostavili spise, iako takođe važi i za literarne proroke jer su često, ako ne celi spisi, a ono sigurno delovi tih spisa delo proročkih učenika. Takođe, u Starom zavetu pominju se i sinovi proroka, iako nije baš najasnija njihova uloga u proročkom pokretu. 7)     „I rekoh u sebi: neću više na nj misliti niti ću govoriti u njegovo ime. Al’ tad mi u srcu bî kao rasplamtjeli oganj, zapretan u kostima mojim: uzalud se trudih da izdržim, ne mogoh više“ (Jer 20, 9). 8)     „U to vrijeme reče Jahve po Izaiji, sinu Amosovu: ’Hajde, skini kostrijet s bokova i obuću izuj s nogu.’ On to učini te iđaše gol i bos. Tada reče Jahve: ’Kao što je sluga moj Izaija tri godine išao gol i bos kao znak i znamenje Egiptu i Kušu, tako će kralj asirski odvesti sužnje iz Egipta i izgnanike iz Kuša, mlade i stare, gole i bose, otkrivenih zadnjica, sramote Egipta’“ (Iz 20, 2–4). 9)     „Približih se proročici te ona zače i rodi sina. Jahve mi reče: ’Nazovi ga Maher Šalal Haš Baz, jer prije no što dijete počne tepati ‘tata’ i ‘mama’, nosit će se pred kralja asirskog sve bogatstvo Damaska i plijen Samarije’“ (Iz 8, 3–4). 10)     Jr 16, 1 i dalje. 11)     „Početak riječi Jahvinih Hošei. Jahve reče Hošei: ’Idi, oženi se bludnicom i izrodi djecu bludničku, jer se zemlja bludu odala, odmetnuvši se od Jahve!’“ (Hoš 1, 2–3).

162

Prorok prorokuje po Božjem nadahnuću koje dolazi po snovima i viđenjima. U Starom zavetu pominje se i nekoliko objekata po kojima Bog može da otkrije svoju volju – Urim i Tumim koje sveštenik nosi na grudima12 i efod;13 ipak, posle Davidovog vremena oni se više ne pominju i jedina proroštva dolaze samo po prorocima. Još jedna karakteristika proročkog pokreta, posebno u njegovom početku, jesu ekstatička stanja u koja su proroci ponekad zapadali prilikom primanja Božje poruke;14 često su ta stanja bila „izazivana“ muzikom15 ili igrom,16 ali u svim tim slučajevima značajno je da ne biva Bog onaj ko je „prisiljen“ da se objavi, nego – „Božja ruka se spusti na proroke“, što znači da je i u tim slučajevima Bog onaj ko po svojoj volji započinje komunikaciju. Na ovom mestu treba napomenuti da proročki pokret, ma kako kroz istoriju bivao povezivan s judaizmom ili hrišćanstvom, nikako nije specifičnost Jevreja ni jevrejske religije. Gotovo svi religijski sistemi, a posebno oni s Bliskog istoka, imali su osobe sa sličnom funkcijom u društvu i sličnim načinom delovanja. Često su to vračevi i videoci povezani s kultom ili s dvorom. O njihovom postojanju na velikom broju mesta svedoči i Biblija. Ipak, za razliku od jevrejskih proroka, tu se ne radi o Božjem izabranju, a i paganski proroci ne osluškuju šta bi to bila volja Božja, nego kakvo je Božje raspoloženje. Najčešće su paganski proroci direktno vezani ili za kult ili za određeno svetilište, što je još jedna od razlika između njih i jevrejskih proroka koji to u najvećem broju slučajeva nisu bili. Koga Bog izabire za proroka? Naravno, pošto je to Božja volja – nema pravila. S tim pitanjem u neposrednoj vezi je i to koliko traje 12)     „U naprsnik za presuđivanje neka se stave i ’Urim’ i ’Tumim’ da i oni budu na Aronovu srcu kad bude dolazio pred Jahvu. Tako neka Aron uvijek na svom srcu pred Jahvom nosi presudu sinova Izraelovih“ (Izl 20, 30). 13)     „Kad je David doznao da mu Šaul snuje zlo, reče svećeniku Ebjataru: ’Donesi oplećak [Efod]!’“ (1 Sam 23, 9). 14)     „Jahve siđe u oblaku i poče s njim govoriti. Zatim uze od duha koji bijaše na njemu i stavi na onu sedamdesetoricu starješina. Kad duh počinu na njima, počeše prorokovati, ali to više nikad ne učiniše“ (Br 11, 25). 15)     Prorok Elizej kaže: „’Sada mi dovedite svirača.’ I dok je glazbenik svirao, siđe ruka Jahvina nada nj“ (2 Kr 3, 15). 16)     Igra se, doduše, pominje samo u slučaju kanaanskih proroka Baala u 1 Kr 18, 26. Taj aspekt veoma je sličan onome što i danas postoji u islamu unutar derviškog pokreta.

163

prorokovanje i da li je ono za ceo život. Čest slučaj u Bibliji je da Bog zove određene ljude u određenom trenutku da prenesu poruku. Ponekad se Bog služi zajednicom, kao što je to Izabrani narod, ponekad pojedincima iz te zajednice, kao što su proroci, a ponekad čak i svojim i neprijateljima Izabranog naroda.17 Kao što je i sam dar prorokovanja – dar Božji, tako ne postoji ni pravilo o vremenskoj dužini „trajanja“ tog dara. Prorokovanje je poseban zahvat Božji i traje onoliko koliko je potrebno da se Božja volja iznese u potpunosti, pa tako imamo i proroka koji su bili aktivni ceo svoj život, a takođe one koji su prorokovali samo dok je to bilo Bogu potrebno. Naravno, pri prorokovanju i prihvatanju proroštva veoma važno je bilo moći razlikovati prave proroke od lažnih, ne toliko na nivou ličnosti, odnosno, da li je određena osoba lažni prorok ili ne, nego više na osnovu toga da li su njihova prorokovanja, njihove poruke lažne ili su zaista izraz Božje volje, posebno zato što, kao što smo rekli, Bog i od lažnog proroka može da načini svog glasnogovornika. Pravila za razlikovanje postoje i ona se nalaze u Starom zavetu. Neki autori ističu da su ona delimično usmerena i prema dvorskim prorocima, kojih je, kao i na paganskim dvorovima, bilo i u Izraelu. To su često bili ljudi koji su prorokovali onako kako se kraljevima i velmožama sviđalo da čuju, što ne samo da je stvaralo ogorčenje kod pravih proroka, posebno u veoma kritičnim situacijama gde su takva lažna prorokovanja neposredno ugrožavala budućnost naroda, nego je pravilo i ogromnu prepreku za pravog proroka i za Božju reč. U Knjizi Ponovljenog zakona, kao i kod proroka Jeremije (ali i na nekoliko drugih mesta) daju se osnovni kriterijumi za procenjivanje istinitosti prorokâ. Oni osnovni su: ispunjenje proročanstva; drugo – važnije – odnos prorokovog učenja i života, odnosno da li je to kako prorok živi i šta govori u skladu s verom. Naravno, i pored kriterijuma nije uvek bilo lako prepoznati pravog i razlikovati ga od lažnog proroka, to je bilo moguće jedino onima koji su duboko i iskreno živeli svoju veru. Jedna od najbitnijih razlika između jevrejskih i paganskih proroka, kao i karakteristika bitna sama po sebi u okviru jevrejskog religijskog sistema, jeste odnos prema moralnom životu od strane proroka. 17)     Balak, moapski kralj, naređuje Bileamu da prokune Izrael, međutim, Bogom nadahnuti Bileam tri puta blagosilja Izrael (Br 22, 1 i dalje).

164

Naravno, monoteizam Jevreja i univerzalnost Boga dali su dodatnu dimenziju poruci vere koja se naziva i „etičkim monoteizmom“. Odnos proroka prema kultu, a kroz prizmu poziva na moralno delovanje koje je u skladu sa Božjom voljom, vremenom se menjao. Mojsije kao prototip proroka nije se bavio samim kultom, koji je, naravno, u vreme Izlaska tek počeo da se obrazuje, ali već Samuel, rekli bismo „službeno“ prvi prorok, obraća veliku pažnju na kult i žrtvovanja. Kako je vreme prolazilo, i naglasak proroka udaljavao se od kulta, pa čak do te mere da se osuđuje prazno i slepo pridržavanje kultnih obaveza i rituala dok se u isto vreme zanemaruje moralni Božji zakon. Kasniji proroci, posebno iz vremena posle izgnanstva, pokušavaju da usaglase kult i moralni život i ističu jednaku važnost moralnog života kao i molitve i poštovanja ritualnih obaveza. Treba naglasiti da je jedan od razloga takvog odnosa proroka prema kultu bilo svakako i okruženje paganskih naroda gde je središte i srce religije bilo samo učestvovanje u ritualima bez ikakvih implikacija na vlastiti život i ponašanje vernika. Uostalom, često je povod za delovanje proroka bilo prihvatanje paganskih religijskih praksi od strane njihovih sunarodnika. Sa druge strane, takav stav proroka prema kultu, uz ostalo što je karakterisalo njihovo delovanje, često je dovodio do otvorenog neprijateljstva od strane sveštenika i hramskih službenika prema njima, što je često završavalo fatalno po proroke. Posle svega rečenog može se videti koliki značaj su proroci imali ne samo u okviru religije Jevreja, nego i za svakodnevni život i zajednice i svakog pojedinca. Sama podela jevrejskog kanona na Zakon, Proroke i ostale spise, i stav koji smo već pominjali – da je Zakon srž Svetog pisma, a da sve ostalo samo objašnjava Zakon i pokazuje kako se Zakon živi – upravo po broju spisa koji se svrstavaju u proročke govori da su ključni učitelji Zakona ti isti proroci. 10.1. Proročki spisi U ovom delu teksta ukratko ćemo progovoriti o pojedinačnim knjigama „literarnih“ proroka. Kao što je već rečeno, literarni proroci su deo onih koje je Bog pozvao da govore u Njegovo ime. Ipak, iako

165

se preliterarni proroci nalaze isključivo u istorijskim knjigama Starog zaveta, u istim knjigama nalazimo na aktivnosti i literarnih proroka upravo zato što istorijske knjige pokrivaju celokupnu istoriju Izraela. Navešćemo okvirna vremena delovanja pojedinih proroka: 1. VIII vek pre Hrista: Amos, Hošea, Izaija 1–39,×18 Mihej. 2. VII vek i početak VI veka: Sefanija, Nahum, Habakuk, Jeremija. 3. Proroci u izgnanstvu: Ezekiel, Deuteroizaija (40–55),× 4. Proroci VI veka pre Hrista: Tritoizaija (56–66),× Hagaj, Zaharija. 5. Proroci V veka pre Hrista: Izaija 34–35; 24–27,× Malahija, Obadija. 6. Proroci IV veka pre Hrista: Joel. Ovde smo dali hronološki pregled prorokâ, dok su u Bibliji proroci poređani uglavnom po veličini knjiga.

18)     O autorima Knjige proroka Izaije vidi u daljem tekstu.

166

10.2. Amos Amos je prvi od proroka čije su poruke do nas došle u obliku knjige. Na samom početku knjige saznajemo da je Amos bio seljak iz okoline Tekoe, malog naselja na obroncima Judeje blizu granice Izraela i Jude. Ne zna se tačno koliko dugo je prorokovao. Bio je aktivan u Bethelu jednom od glavnih kultnih središta Severnog kraljevstva, a možda i u Samariji. Propovedao je u vreme kraljeva Uzije u Judeji i Jeroboama II u Izraelu, kada je Izrael dostigao vrhunac materijalnog napretka (oko 750. godine pre Hrista) On sam bio je pastir i uzgajivač divljih smokava,19 što se pominje u 7, 14. Taj posao verovatno ga je i vodio dalje od rodne Tekoe koja je smeštena suviše visoko da bi smokve uspevale. Delovanje judejskog proroka u Izraelu pokazuje da su oba kraljevstva bila povezana zajedničkom religijskom tradicijom. Poslednja istraživanja upućuju da je Amos verovatno bio povezan s kultom, što pokazuje i njegovo poznavanje jezika kulta; ipak koliko čvrsto je bio povezan i na koji način, ne može se precizno utvrditi. Po nekim autorima Amos je na međi između mudrosne literature i proroka, u svakom slučaju vidi se da je Amos dobro upoznat s narodnom mudrošću svog vremena. On, rekli smo, živi u vreme materijalnog prosperiteta, ali i duhovnog pada – njegovo vreme vreme je između dvaju vihora, asirske moći tokom IX veka pre Hrista i nadolazeće propasti Izraelskog kraljevstva 721/722. godine. Amos je poznat kao „veliki prorok pravednosti“ Starog zaveta. Njegova knjiga podvlači princip da vera zahteva pravedničko ponašanje. Govori o bogatsvu koje vodi do zanemarivanja siromaha. Prava vera, po Amosu, ne zahteva precizno obdržavanje praznika, žrtava i bogoštovanja u svetilištu – prava vera je na prvom mestu stvar ličnog obraćenja, promene ponašanja i traženja Božje volje. Iako je Amos bio pastir, njegova knjiga pokazuje pažljivo sastavljanje i veliku literarnu umešnost. Česte su igre reči, pa je zato Amosova knjiga jedan od onih starozavetnih spisa koji nije lak za prevođenje.

19)     Posao uzgajivača smokava bio je da „bocka“ plodove da bi brže sazreli.

167

10.3. Hošea Hošea, sin Beerija, delovao je u haotično vreme neposredno pred propast Izraelskog kraljevstva 721/722. godine pre Hrista. Literarni kvaliteti njegove knjige navode na pretpostavku da je Hošea pripadao višoj klasi. Hošea je čovek dubokog saosećanja, lojalnosti i istančanog osećaja za politička dešavanja njegovog vremena. Kao prorok duboko se predaje Božjoj volji kako je ona bila objavljena Izabranom narodu. Hošea je jedan od najneobičnijih proroka Starog zaveta, jedan od onih koji su prorokovali i svojim ličnim životom kao simbolom drugima – njemu je Bog naredio da se oženi prostitutkom da bi pokazao neverni odnos Izraela prema Bogu. Njegova žena Gomera vratila se prostituciji, ali ju je Hošea spasao iz ropstva i ponovo oženio. Njegov nesrećni porodični život znak je odnosa nevernog Izraela prema Bogu, ali i znak da Bog, uprkos nevernosti i stalnoj izdaji od strane naroda, taj svoj narod i dalje voli i prihvata. Hošea je primer kako prorok prihvata svoj poziv bez obzira na cenu tog poziva, u dubokoj poslušnosti koja ne dovodi u pitanje Božju volju. 10.4. Izaija U jevrejskoj Bibliji proročke knjige nalaze se u četiri svitka, otprilike jednake dužine.20 To su Knjiga proroka Izaije, Knjiga proroka Jeremije, Ezekiela i Knjiga dvanaest proroka, odnosno – kako bismo ih mi danas nazvali – tri knjige velikih proroka i jedna knjiga, jedan svitak u koji su smešteni svi ostali proroci, odnosno dvanaest malih proroka. Kao i u nekim drugim slučajevima o kojima smo već govorili, knjige ni ovde, pa ni u Bibliji koju mi danas koristimo, nisu složene ni po hronoogiji nastanka, ni po važnosti proroka, nego po veličini same knjige, odnosno u ono vreme svitaka. Na taj način se Knjiga proroka Izaije našla na prvom mestu proročkih spisa. 20)     Dužina svitka (knjige su se čitale odmotavanjem svitka) bila je određena njegovom praktičnom upotrebljivošću. Dugačkim svitkom teško se moglo rukovati, pa je tako to ponekad bio i kriterijum za određivanje veličine teksta koji bi pripao određenoj knjizi.

168

Bez obzira na način kako je Knjiga proroka Izaije došla na čelo spiska, ona ipak poseduje nešto posebno što je i dovelo do toga da, posle psalama, bude najcitiranija knjiga Starog zaveta u Novom zavetu. Ne samo što se Knjiga proroka Izaije bavi dugačkim vremenskim razdobljem, odnosno životom u tom razdoblju, nego se, kako ističu neki autori, bavi svim društvenim pojavama tog vremena: verom, politikom, mirom i ratom, radošću i žalošću, odevanjem i nakitom, društvenim životom i trgovinom. Ali ono što je za nas hrišćane bitno jesu proroštva koja tu knjigu čine malim Evanđeljem pre Novog zaveta. I zaista, u Knjizi proroka Izaije nalaze se svi bitni događaji – Isusovo rođenje, život, patnja, smrt i Uskrsnuće. Knjige proroka su, dakle, u jevrejskom kanonu slagane po obimu, od većih ka manjim knjigama, i iako smo rekli da je to odlučujući kriterijum za redosled knjiga, iz same veličine knjiga moglo bi se zaključiti da obim knjige ipak ima još jednu dodatnu težinu. Pa kao što bi se kod nas reklo: „Za dobrim konjem prašina se diže“, tako bismo mogli reći i da iza značajnog proroka ostaje više učenika i da njegova „škola“ duže traje, pa tako za sobom ostavlja i više materijala. Da je to upravo tako potvrđuje i Knjiga proroka Izaije koja ne samo što je jedna od najobimnijih proročkih knjiga u Bibliji – ima 66 glava – nego se i vreme u kojem je nastajala proteže na oko 200 godina, ili, drugim rečima, poruka proroka Izaije bila je toliko jaka da je njegov duh cela dva veka nastavio da živi i daje plodove u njegovim učenicima, koji su knjigu proroštava svog učitelja dopisivali do oblika koji imamo danas. To je i jedna od karakteristika knjige proroka Izaije – analizom teksta utvrdilo se da je knjigu sastavilo više ljudi, pa tako danas govorimo o dêlu knjige koji je sastavio sam prorok Izaija21 – i to su poglavlja 1–39, koji zbog toga zovemo prvi Izaija ili Protoizaija. Taj deo knjige nastao je počev negde od 740. godine pa do 700. godine pre Hrista. Autora poglavlja 40–55 nazivamo drugi Izaija, ili Deuteroizaija, i taj deo teksta nastao je negde oko 550. godine pre Hrista. Autora trećeg dela knjige, od poglavlja 56. do 66, nazivamo trećim Izaijom ili Tritoizaijom. Tekst je nastao negde oko 538. godine – u vreme posle povratka iz Vavilonskog izgnanstva. 21)     Ovde treba podsetiti na ono što je već rečeno o nastanku proročkih knjiga – nismo sigurni ko je napisao konkretan tekst. To je možda bio sam prorok Izaija, ali možda i njegovi neposredni ili kasniji učenici koji su, pamteći izreke i učenje svog učitelja, sve to zapisali.

169

Treba reći i to da je ovakva „podela“ autora Knjige proroka Izaije danas najšire prihvaćena, ali i da se smatra da knjiga najverovatnije sadrži veliki broj delova koje su sastavili drugi pisci ili škole, a umetnuti su u ove velike celine. Ovde ćemo dati neke podatke o svakom od ovih velikih autora. O životu i ličnosti proroka Izaije zna se više nego o njegovim prethodnicima Amosu i Hošei. Njegova posvećenost jerusalimskoj tradiciji, lepota stila i uticaj mudrosne književnosti ukazuje na to da je poreklom bio iz više klase. Bio je oženjen ženom koju naziva proročicom. Nije sigurno govori li taj naziv o muževljevom pozivu ili je i ona imala proročku ulogu. Imao je i dva sina simboličkih imena22 – Šear Jašub (Obratiće se ili Ostatak će se vratiti [Jahvi]) i Maher Šalal Haš Baz (Brza šteta, spora žrtva).23 Deluje u vreme judejskih kraljeva Uzije, Jotama, Ahaza i Ezekije. Često govori s kraljem, licem u lice, čak i kad je kralj van palate, pa kralj ponekad i šalje po njega. Nema protivljenja njegovom propovedanju, na šta su nailiazili Amos i Jeremija, pa i to govori o njegovom visokom poreklu – samo je čovek visokog ranga i pred kraljem mogao da govori potpuno otvoreno, što je Izaija i činio. To je vreme naglog jačanja Asirije, vreme ratova i prevrata, pa je moguće da je i to bio jedan od razloga zašto je toliko veliki deo spisa posvećen političkim temama. Veoma retko Izaija čini simboličke akte kao neki drugi proroci – u 20, 1 pojavljuje se go pred narodom, kada je general koga je poslao Sargon, asirski kralj, osvojio Ašdod, nagoveštavajući kakva sudbina čeka kralja i narod ako se okrenu protiv Asirije. Prorokovanje Izaije počinje za vreme kralja Jotama kada je politička situacija bila još koliko-toliko stabilna i ekonomija prosperitetna. Izaija se tada bavi, kao i proroci Amos i Hošea, socijalnim nepravdama, snažno ustajući protiv njih kao nečeg nespojivog sa Savezom koji je Bog uspostavio s Izraelom. Izaija govori o opasnosti do koje dovodi moralno rasulo u narodu, a posebno oholost vladara koji se protive Bogu. 22)     „I Jahve reče Izaiji: ’Iziđi pred Ahaza, ti i sin tvoj Šear Jašub, do nakraj vodovoda gornjeg ribnjaka na putu u Valjarevo polje“ (Iz 7, 3). „Približih se proročici te ona zače i rodi sina. Jahve mi reče: ’Nazovi ga Maher Šalal Haš Baz, jer prije no što dijete počne tepati ‘tata’ i ‘mama’, nosit će se pred kralja asirskog sve bogatstvo Damaska i plijen Samarije’“ (Iz 8, 3–4). 23)     Kao i kod Hošee, ova simbolička imena nagoveštavaju kakvu sudbinu narod može da očekuje: za zle sud i uništenje, za „ostatak“ obraćenje i spas. Sasvim je moguće da ta imena ipak nisu bila prava imena njegove dece, kao ni kod Hošee.

170

U vreme kada Asirci sve jače nadiru i prema Judi, kada okolne zemlje padaju pod vlast Asirije, Izaija posmatra svoj narod kako se uzda u svoje sile, osećajući lažnu sigurnost dok Asirci napreduju. Taj lažni ponos, ta oholost i jeste glavna tema Izaije. On govori o Bogu kao Svecu Izraelovom koji je uspostavio večni Savez s Izraelom i koji ne može da izneveri svoj narod. On je Bog koji vodi svoj narod i ne napušta ga, pa ga i vraća na pravi put kad skrene sa njega, kao što je u njegovo vreme takođe počelo da se dešava. Tada Bog deluje u istoriji svojom božanskom mudrošću, provodeći svoj plan za ljudski rod. Ljudski planovi u susretu s onim božanskim propadaju, pa tako propadaju i pokušaji da se suprotstavimo Božjim planovima. Ne prepoznavajući u napredovanju Asirije znakove Božjeg plana, vođeni spostvenim ponosom i „mudrošću“, narodne vođe povele su narod u stradanje, navlačeći na narod Božju kaznu. Ipak, Božja kazna nikad nije odmazda, nego je uvek pouka i lek koji vodi na put oporavka. Izaija i njegovi kasniji učenici tu nadu stavljaju u temelj poruke. U toj poruci nade je i znak Emanuela,24 Boga s nama, koji naveštava patnje, ali je i obećanje stvaranja novog razdoblja „mesijanskog“ kraljevstva. Autor dêla knjige od 40–55. poglavlja, koji nazivamo Deuteroizaijom ili drugim Izaijom, anoniman je – o njemu ne znamo ništa osim da je delovao u vreme Vavilonskog izgnanstva, a to, opet, saznajemo iz samog teksta koji je bitno različit od teksta koji se nalazi ispred 40. glave knjige. Zajedno s propovedanjem Jeremije, s kojim deli mnoge zajedničke karakteristike, njegova poruka označena je u hrišćanskoj tradiciji kao vrhunac starozavetne misli. Taj deo knjige takođe je jedan 24)     „Jahve opet progovori Ahazu i reče mu: ’Zaišti od Jahve, Boga svoga, jedan znak za sebe iz dubine Podzemlja ili gore iz visina.’ Ali Ahaz odgovori: ’Ne, neću iskati i neću iskušavati Jahvu.’ Tada reče Izaija: ’Čujte, dome Davidov. Zar vam je malo dodijavati ljudima, pa i Bogu mom dodijavate! Zato, sâm će vam Gospodin dati znak: Evo, začet će djevica i roditi sina i nadjenut će mu ime Emanuel! Vrhnjem i medom on će se hraniti dok ne nauči odbacivat zlo i birati dobro. Jer prije nego dječak nauči odbacivat zlo i birati dobro, opustjet će zemlja, zbog koje strepiš, od dvaju kraljeva. Protiv tebe i protiv tvog naroda i protiv kuće oca tvojega dovest će Jahve dane kakvih ne bijaše otkad se Efrajim odvoji od Jude – kralja asirskoga. U dan onaj zazviždat će Jahve muhama na ušću egipatskih rijeka i pčelama u zemlji asirskoj da dođu i popadaju po strmim dolovima, po rasjelinama stijena, po svim trnjacima i svim pojilištima. U dan onaj Gospod će obrijati britvom najmljenom s onu stranu Eufrata – kraljem asirskim – kosu s glave, dlake s nogu i bradu s obraza. U dan onaj svatko će hraniti po kravu i dvije ovce i od obilja mlijeka koje će mu dati hranit će se vrhnjem; vrhnjem i medom hranit će se koji god u zemlji preostanu. U dan onaj gdje god bijaše tisuću čokota, vrijednih tisuću srebrnika, izrast će drač i trnje. Onamo će polaziti sa strijelom i lukom, jer sva će zemlja u drač i trnje zarasti. A po svim gorama gdje se motikom kopalo nitko više neće ići, strašeći se trnja i drača: onuda će goveda pasti i gaziti ovce’“ (Iz 7, 10–25).

171

od najcitiranijih u Novom zavetu. Glavna misao proroka, koja se nalazi u pesmama o Sluzi Jahvinom,25 veoma brzo je dobila status jedne od najranijih hristoloških formulacija u ranoj Crkvi. Razlog za navođenje 40. glave kao početka poruke Deuteroizaije je na prvom mestu istorijski – naime, pisac se više ne obraća stanovnicima Jerusalima, nego prognanicima u Vavilonu. Jerusalim je uništen i čeka na obnovu. Vavilon više nije saveznik26 jer je uništio Jerusalim i deportovao narod. Ostvarila su se proroštva o uništenju Jerusalima. Takođe, bitna je i razlika između stilova prvih glava knjige i ovog dela, koja je uočljiva čak i u prevodima. Prvi stihovi ovog dêla knjige govore i o glavnoj nameri pisca, neki autori govore i o stvarnom sadržaju knjige: Tješite, tješite moj narod, govori Bog vaš. Govorite srcu Jeruzalema, vičite mu da mu se ropstvo okonča, da mu je krivnja okajana, jer iz Jahvine ruke primi dvostruko za sve grijehe svoje (Is 40, 1–2). Ovo je knjiga utehe narodu koji je mnogo pretrpeo zbog svojih grehova, ali sada ih je okajao i došlo je do izmirenja naroda i Boga. Deuteroizaija ima nekoliko glavnih tema: Jahve je Bog istorije – ovo je poruka svih proroka, ali kod Deuteroizaije ona doživljava svoj vrhunac. Sud nad narodom i kazna nisu znak ni poraza izabranog naroda, a još manje Boga, nego impresivni znak zahvata Boga u istoriji, koji je potvrđen ponovnim uzdizanjem Jude iz ruševina. Bog se otkriva kao Jedini Bog – iako je i ranije Izrael verovao u to, sada je vera prešla u izvesnost. Ponekad je Izrael u svojoj istoriji umeo i da posumnja u tu istinu, sad više nema nikakve sumnje. Od nekadašnjeg dopuštanja mogućnosti postojanja drugih bogova, Izrael sad zbija šale na račun ljudi koji se klanjaju svojim rukotvorinama. Javlja se još jedna tema – univerzalizam vere u Boga. Bog je gospodar istorije i tvorac univerzuma, pa je tako i Bog svih naroda; to je koncept koji se jasno vidi i u pesmi o Sluzi Jahvinom (42, 1–6; 49, 6). Jedna od tema koja izvire iz pesama o Sluzi Jahvinom je i nov pogled 25)     Četiri su pesme o Sluzi Jahvinom i nalaze se u 42, 1–9; 49, 1–6; 50, 4–9; 52, 13 – 53, 12. 26)     „U to vrijeme posla vavilonski kralj Merodak-Baladan, sin Baladanov, pisma s darom Ezekiji, jer bijaše čuo da se razbolio i ozdravio. Ezekija se obradova tome i pokaza poslanicima svoju riznicu – srebro, zlato, miomirise, mirisavo ulje – svoju oružanu i sve što je bilo u skladištima. Nije bilo ničega u njegovu dvoru i svemu njegovu gospodarstvu što im Ezekija nije pokazao“ (2 Kr 20, 12–13).

172

na pitanje patnje. Dok je u starijim knjigama Biblije patnja shvatana isključivo kao kazna za greh, sada se javlja ideja o patnji za druge koju neko trpi, pa čak i stil gde se o takvoj patnji govori više nema oblik tužaljke kao u nekim psalmima. Jedna od najvećih osobenosti ovog dela knjige su već pominjane pesme o Sluzi Jahvinom. Iako postoje istraživači koji smatraju da one izvorno ne pripadaju tekstu Deuteroizaije, sam stil, uklopljenost poruke u poruku okolnih tekstova i cele knjige ipak govore da su i ti tekstovi delovi izvornog teksta. Celestin Tomić o pesmama kaže: „Pjesme Sluge Jahvina izražavaju ono što je najdublje i najživotnije u starozavjetnoj objavi. Prividni promašaj Sluge ostvaruje Božji plan spasenja kroz patnje i kroz poniženja. Grijeh stvara duhovno ropstvo i traži obraćenje. Nije dosta vratiti se u Zemlju obećanja; treba se obratiti Bogu, jer spasenje je unutarnji čin, i traže se raspoloživost i otvorenost Božjoj milosti.“ Od kraja XVIII pa sve do kraja XIX veka smatralo se da su poglavlja 40–66. delo jednog autora, različitog od prvog Izaije. Krajem XIX veka javlja se teorija po kojoj su poglavlja 55–66. ipak delo još jednog pisca i on se danas naziva Tritoizaija ili treći Izaija. Razlog za mišljenje da se tu radi o još jednom piscu leži takođe u istorijskim činjenicama koje se naziru u tekstu. Poruka je upućena zajednici povratnika, govori se o obnovi Hrama, žrtvama, opsluživanju subote i propisima Tore, Zakona, i ovo poslednje navodi se i kao osnovno da bi neko bio član zajednice. Ništa od toga se i ne pominje u tekstu Deuteroizaije. Sa druge strane, postoji i dosta sličnosti između Deuteroizaije i Tritoizaije – zajednička im je nada u skori dolazak kraljevstva Božjeg, gotovo identičan koncept o delovanju Božjeg duha u čovečanstvu, a takođe može da se uoči i sličnost stila. Ovaj deo knjige obiluje raznim književnim vrstama: tu su psalmi, proroštva, satire, pretnje, apokalipse... Iz tih razloga smatra se da tekst Tritoizaije u stvari nije delo jednog autora, nego zbirka proročkih govora bezimenih proroka koji su delovali nekoliko vekova i svi su stavljeni u usta Tritoizaije. Prostor gde deluje Tritoizaija je, kako smo već nagovestili, Jerusalim i zajednica koju su opisali Hagaj i Zaharija. To je nekih dvadesetak godina posle najkasnijih delova Deuteroizaije. Hram se izgrađuje, ali situacija je daleko od dobre. Vladaju kriminal i nesposobnost,

173

što dovodi do toga da nedužni pate. Zato Bog kao svoj sud odlaže ispunjenje obećanja; ipak, On ne čeka da se i lično umeša da bi se postigla pravda za izabrane. Kao i Deuteroizaija, i Tritoizaija nosi poruku nade, Evanđelje, radosnu vest. Isus to proroštvo primenjuje na sebi27 i sam predstavlja ispunjenje te nade. 10.5. Mihej O proroku Miheju malo se zna. Tek nekoliko podataka – ponešto u njegovoj knjizi, a nekoliko napomena u Knjizi proroka Jeremije (Jr 26, 18–20). Njegovo ime – Mika-yahu – znači Ko je kao Jahve i pojavljuje se relativno često u Starom zavetu: postoji još jedan prorok tog imena, Mihej, sin Jimlin (1 Kr 22, 8). Mihejevo rodno mesto bio je Morešet, blizu šefelskog grada Gata, jugozapadno od Jerusalima. Sámo ime tog seoceta verovatno potiče od reči „marešah“ – što znači posed, tako da je to selo bilo posed grada Gata, a njegovi žitelji bili su kmetovi na posedima veleposednika. Mihej je Judejac i, kao i Amos, zemljoradnik, pa je možda i to uticalo da je u njegovoj knjizi prisutna određena odbojnost prema gradu i gradskom životu. On je, takođe kao Amos, prorok socijalne pravde i upravo ta karakteristika ukazuje na to da je Mihej bio možda jedan od slobodnih seljaka koji su živeli na plemenskom posedu, ali koji su s rastom monarhije i dolaskom nove ekonomske situacije zapali u teškoće. Zbog sličnosti jezika i bliskosti nekih tema28 mnogi pominju mogućnost da je Mihej bio jedan od učenika Izaijinih, ali u isto vreme, budući da su bili savremenici29 i da su bili okrenuti Jerusalimu, moguće je da je sličnost dolazi iz tog razloga; uostalom, obojica su proživljavali teška vremena krajem VIII veka pre Hrista – Mihej i govori o vremenima koja se protežu otprilike od pada 27)     „Duh Jahve Gospoda na meni je, jer me Jahve pomaza, posla me da radosnu vijest donesem ubogima, da iscijelim srca slomljena; da zarobljenima navijestim slobodu i oslobođenje sužnjevima; da navijestim godinu milosti Jahvine i dan odmazde Boga našega; da razveselim ožalošćene na Sionu i da im dadem vijenac mjesto pepela, ulje radosti mjesto ruha žalosti, pjesmu zahvalnicu mjesto duha očajna. I zvat će ih Hrastovima pravde, Nasadom Jahvinim – na slavu Njegovu“ (Iz 61, 1–3). 28)     Proročanstvo Mih 4, 1–4; Iz 2, 2–5 i sl. 29)     Mihej je, naravno, bio savremenik proroku Izaiji iliti prvom Izaiji.

174

Samarije 721/722. godine, pa do dolaska Asiraca pred vrata Jerusalima 701. godine pre Hrista. U svojoj sadašnjoj formi Knjiga proroka Miheja, kao i Izaijina, sastavljena je od njegovih učenika – proročke škole koja je sačuvala i proširila poetska prorokovanja svog učitelja. Mihej je zabrinut zbog narodnog odbijanja Boga. Greh je razlog za nadolazeću kaznu. Asirski kralj je samo nesvesni instrument Božjeg gneva. Lažni osećaj sigurnosti30 zamenio je privrženost Bogu. Jakobova pobuna razlog je zašto je pala Samarija, sada su gresi Jude razlog zašto je ugrožen Jerusalim. Gospodin mora da presudi i prorok je tužitelj u Božje ime. Već smo rekli da postoji sličnost između Amosa, Izaije i Miheja upravo po tome što se svi bave socijalnom pravdom – Mihej govori protiv pokvarenosti i zla političkih i duhovnih poglavara naroda. Dok aristokratija i trgovci pljačkaju i varaju siromašne i slabe, posebno žene i decu, sveštenici i proroci prilagođavaju svoje reči da bi se svideli vladarima. Vođe su zamenile dobro za zlo. Savez je odbačen i Bog sada okreće lice od svog naroda prepuštajući ga njihovom zlu. Ipak, kao i svi proroci koji naveštavaju teška vremena, i Mihej ima poruku nade i smešta je u sredinu knjige. Hram će opet biti središte zemlje i sveta. Narod će se slaveći vratiti u procesiji. Ostatak će biti početak novom Izraelu, a njegove vođe biće pravi pastiri. Jedan od najačih svedoka te nade je – navedeno i u Novom zavetu – proroštvo o Vladaru koji će spasti svoj narod.31 Ipak, kao da je središnja poruka knjige upravo stih 6, 8, koji bi i celokupno proroštvo Miheja predstavio kao sintezu prorokovanja Amosa, Hošee i Izaije: „Objavljeno ti je, čovječe, što je dobro, što Jahve traži od tebe: samo činiti pravicu [Amos], milosrđe ljubiti [Hošea] i smjerno sa svojim Bogom hoditi [Izaija].“ 30)     „Glavari njegovi sude prema mítu, svećenici njegovi poučavaju radi zarade, proroci njegovi bale za novac. A na Jahvu se oni pozivaju i govore: ’Nije li Jahve u našoj sredini? Neće na nas zlo navaliti’“ (Mih 3, 11). 31)     „A ti, Betleheme Efrato, najmanji među kneževstvima Judinim, iz tebe će mi izaći onaj koji će vladati Izraelom; njegov je iskon od davnina, od vječnih vremena. Zato će ih Jahve ostaviti dok ne rodi ona koja ima roditi. Tada će se Ostatak njegove braće vratiti djeci Izraelovoj. On će se uspraviti, na pašu izvodit svoje stado silom Jahvinom, veličanstvom imena Boga svojega. Oni će u miru živjeti, jer će on rasprostrijeti svoju vlast sve do krajeva zemaljskih. On – on je mir! Ako Asirci provale u našu zemlju, ako stupe u naše dvore, podići ćemo na njih sedam pastira, osam narodnih knezova“ (Mih 5, 1–4).

175

10.6. Sefanija Sefanija je prorok iz grupe proroka koji su delovali u VII i početkom VI veka pre Hrista. I o njemu imamo veoma malo podataka – samo ono što se nalazi u uvodu njegove knjižice. Rodoslov mu seže četiri pokolenja unazad do nekog Ezekiela, koji bi mogao da bude i kralj Ezekije, ali to nije sigurno. Sam uvod smešta delovanje Sefanije u vreme Jošije, sina Amonova, kralja Judeje – ali upravo to datiranje pravi prvi problem: religijska situacija koja je predstavljena knjigom je katastrofalna, tako da bi pravo vreme knjige bilo za vreme Jošije ali pre religijske obnove, ili se može datirati u vreme Jošijinog naslednika Jehoakima pod kojim je reforma počela da propada. U svakom slučaju možemo ga smestiti negde između Nahuma i Jeremije. Sefanija je pesnik „Dana Gospodnjeg“, dana suda koji dolazi zbog grehova Jude. Knjiga se obično deli na tri dela: pretnje protiv Jude i Jerusalima, proroštva protiv stranih naroda i poruke obećanja kojima se knjiga i završava. Dan suda, koji se nalazi u 1, 14–15 nadahnuo je pesnika da napiše himnu Dies Irae koja se koristi u katoličkoj liturgiji za pokojne, u rekvijemu. Samo će ponizni opstati – poruka je Sefanijina, koju potvrđuje rečima: „Klikći od radosti, kćeri Jerusalimska, viči od veselja Izraele... Jahve te riješio tvoje osude, neprijatelje tvoje uklonio!... U ono vrijeme izbaviću sve hrome, sabrat ću prognane... U ono vrijeme ja ću vas sabrati.“ Upravo ovaj psalam proroka Sefanije odzvanja i u Marijinom Veliča duša moja Gospodina i u mnogim rečima nade Evanđelja: „... dan Jahvin, dan tjeskobe i nevolje postaje Dan Gospodnji, dan radosti i sreće, velika i neuništiva uskrsna radost“, kako je napisao pater Celestin Tomić. 10.7. Nahum O Nahumu se ne zna gotovo ništa, ni gde se rodio, a ne zna se ni gde se nalazilo mesto Elkoš za koje se prorok vezuje. Pretpostavlja se da je bio kultski prorok. Moguće je da mu ime potiče od imena Nehum yah – Onaj ko je utešen od Gospodina. Iz samog teksta knjige može se

176

zaključiti da je delovao ne mnogo pre 612. godine pre Hrista, kad je pala Niniva, ili nedugo posle 616. godine pre Hrista kada je predstojao pad Asirije. Nahum je talentovani pesnik i oduševljeni rodoljub. Ima samo jednu poruku – Bog će izvršiti odmazdu nad Ninivom. Uništenje neprijatelja doneće radost Božjem narodu i svima koji su patili pod okrutnom asirskom vladavinom. Pad Ninive, iako je jednom bila instrument Božjeg gneva prema Izabranom narodu, sada je delo Božje pravde. Asirija je u svojoj pohlepi uništavala narode i narodi su postajali njen plen – sada ona postaje plen drugima. Iako je Nahum optuživan da izražava preteranu radost nad padom neprijatelja i nema nikakve kritičnosti prema svom narodu (za razliku od svog savremenika Jeremije), njegovo proroštvo ipak šalje jednu poruku: verni Bog nije napustio Judu. Neprijatelj neće vladati večno, kazni će doći kraj. Kao što je Bog oslobodio svoj porobljeni narod iz Egipta, i sada će ga osloboditi od Asirije. 10.8. Habakuk Još jedan od proroka o kojem se malo zna. Knjiga koja je po njemu nazvana samo pominje njegovo ime i to da je bio prorok. Vreme u kojem je delovao određujemo po pominjanju Haldejaca u retku 1, 6 – naroda Mesopotamije – čije je središte bilo u Vavilonu, koji je kao centar moći u kasnom VII i ranom VI veku pre Hrista smenio Asiriju. Taj podatak, kao i promene na domaćoj i međunarodnoj sceni o kojima knjiga govori, čini da njegovo delovanje smestimo negde između 626. godine, na početak pada Asirije, i 587. godine, godine pada Jerusalima. Liturgijski karakter zaklinjanja u stihovima 2, 6–20 i pesma u 3. glavi navode stručnjake da zaključe da je bio kultski prorok i da knjigu definišu kao proročku liturgiju, delo sastavljeno i korišćeno u hramskom bogosluženju. Habakuk daje jedan veoma važan i originalan doprinos ukupnom izraelskom razmišljanju o Bogu i odnosu Boga prema svom narodu. Knjiga počinje pitanjem koje se prorok usuđuje da postavi Gospodu, iznoseći sumnje u Božju pravednost i o tome kako se Bog odnosi prema zlima. Pitanje predstavlja prvi korak u pokušaju da

177

se izbori s propašću reda i pravde u vreme kad se činilo da je Bog odsutan – i po neoglašavanju, i po neaktivnosti. Ipak, i pored sumnji koju prorok iskazuje, još postoje i vera i poverenje koji su izraženi u pesmi u 3. poglavlju, koja govoreći o Božjoj apsolutnoj vlasti nad stvorenjem i istorijom, nesrećne događaje smešta u širi kontekst Božjeg spasiteljskog plana. Ključna poruka, koja se nalazi u retku 2, 4, savetuje poverenje i pouzdanje u Božju vernost svojim obećanjima i osuđuje svaku vrstu nasilja i eksploatacije, kao i aroganciju i ponos koji stoje nasuprot poniznoj veri u Gospoda. Tu poruku prihvatili su i prvi hrišćani. Sveti Pavle daje joj veoma važno mesto u svom sopstvenom učenju o veri u Rm 1, 17 i Gal 3, 11. 10.9. Jeremija O proroku Jeremiji se, u odnosu na druge proroke, najviše zna. Ne samo što imamo najviše biografskih podataka koji se nalaze razasuti po tekstu knjige koja nosi njegovo ime i koji dolaze delom iz njegovih usta, a delom od njegovih sledbenika, nego dobijamo osećaj da ga poznajemo u dušu jer su tu pred nama u knjizi na posebno otvoren način zabeležene njegove patnje, sumnje, strepnje i nade, duboko lične i intimne. Pred nama se odvija drama Božjeg poziva – sudar čovekovih planova i Božje snage i Božjih planova. Jeremija planira miran život u svom rodnom seocetu, u svojoj porodici, ali Bog mu je namenio drugačiju ulogu. Po svojoj naravi je blag, voli ljude, voli svoj narod, Jerusalim, voli društvo, veselje, treba mu podrška drugih ljudi, planira porodicu; ipak, Bog ga poziva na sasvim drugačiji život: umesto radosti mora da pozove svoj narod na okajavanje grehova, upozorava ga na razaranje, uništenje, na veliku patnju; umesto porodice – iskusiće samoću, podrška koju će imati je sam Bog, ljudi će biti protiv njega, a ono što je najteže u ionako teškom poduhvatu jeste saznanje od početka prorokovanja da će sav njegov trud, bar za njegove savremenike, biti uzaludan. Jeremija tako sam postaje ne samo usamljeni primer, nego škola odgovora na Božji poziv. On se čudi Božjem pozivu, smatra sebe nedostojnim za tako uzvišenu stvar, ne znajući, kao što stoji u knjizi, da ga je sam Bog za to odredio još od

178

majčine utrobe.32 Bog bira, ne čovek, ali Bog daje i snagu. Poruka za koju je određen nije Jeremijina poruka nego Božja, pa je i snaga Božja.33 Ali iako je zadatak koji mora da obavi težak, toliko da ponekad želi i da odustane, Božja reč prosto izvire iz njega kao bujica koju ne može da zaustavi.34 Božja reč postala je deo njegove suštine, njegovog bića. Kao što je već rečeno, o Jeremiji znamo više nego o bilo kojem drugom proroku. Rodio se u Ananotu, selu na nekih šest kilometara severoistočno od Jerusalima. Otac Hilkija bio je sveštenik. Postoji pretpostavka da je on potomak Ebjatara, Davidovog sveštenika koga je Salomon proterao u Ananot (1 Kr 2, 26), tako da ne čudi što je i sam Jeremija odmalena bio određen za sveštenika. Jeremija je osetio poziv oko 625. godine, dok je još bio mladić, s otprilike 25 godina. Njegovo poslanje počelo je za vreme kraljevanja Jošije i nastavilo se do vladavine kralja Sidikije, i iza tog vremena. Proživeo je dane nade, a zatim i uništenje naroda. Tri su razdoblja u kojima je Jeremija bio aktivan. Prvi period je za vreme vladavine kralja Jošije. Verska situacija u Judeji je loša. Jošija je mladi kralj koji još nije uspeo da prevlada Manašeovo otpadništvo. Jeremija, pod uticajem svog prethodnika Hošee, podseća na Savez s Bogom kao na pitanje ljubavi između Boga i Izraela, ljubavi koju simboliše brak muža i žene. Ako Izabrani narod ne odustane od prihvatanja idola, razarajuća invazija sa Severa biće Božja kazna za to preljubništvo – iako ni sam Jeremija nije bio siguran koja sila bi to mogla da bude, čak se nadao da može da se obnovi i kraljevstvo Izraela. Kralj Jošija započinje versku reformu 621. godine i to je vreme kad Jeremija privremeno prestaje s aktivnošću. Komentatori pretpostavljaju da je razlog za to ćutanje bilo apsolutno slaganje s onim što čini Jošija, pa tako nema razloga za propovedanje glavnog elementa njegovog 32)     „Prije nego što te oblikovah u majčinoj utrobi, ja te znadoh; prije nego što iz krila majčina izađe, ja te posvetih, za proroka svim narodima postavih te“ (Jer 1, 5). 33)     „’I borit će se s tobom, al’ te neće nadvladati, jer ja sam s tobom da te izbavim’, riječ je Jahvina“ (Jer 11, 19). 34)     „I rekoh u sebi: neću više na nj misliti niti ću govoriti u njegovo ime. Al’ tad mi u srcu bî kao rasplamtjeli oganj, zapretan u kostima mojim: uzalud se trudih da izdržim, ne mogoh više“ (Jer 20, 9).

179

prorokovanja – suda. Međutim, nakon smrti Jošije 609. godine, dolaskom Jehoiakima stvari se vraćaju na staro. Reforma brzo nestaje u poplavi idolatrije. Jeremija obnavlja svoje prorokovanje. Opasnost rata nadvila se nad Judeju. Kad Vavilon 605. godine pobedi Egipat, Jeremija već dobro zna ko je taj ko će doći sa Severa. Te godine Jeremija diktira svoja proroštva Baruhu, kao svečano i poslednje upozorenje narodu i narodnim vođama. Ali iako je njegovo upozorenje bilo veoma jasno, Jehoiakim ne menja svoju političku ni religioznu orijentaciju. Za vreme poslednjih godina kralja i sam prorok biva progonjen – dva puta se kuje zavera da ga ubiju, čak u njegovom sopstvenom selu. Jednom je odveden na sud i biva optužen za svetogrđe. Zatim i sam pada u krizu vere – i u svoju misiju, i u Boga, što je opisao u lirskim delovima svoje knjige koji se nalaze na više mesta u glavama 11–20. Danas te delove nazivamo Jeremijinom ispovesti. Poslednje razdoblje njegove aktivnosti pada u vreme kralja Zedekija (598. godine). Počinju da se obistinjuju proročanstva koja je Jeremija izrekao protiv naroda. Nabukodonosor, koji sebi nije mogao da dozvoli neprijateljski nastrojenog vazala na svojoj jugozapadnoj granici, okuplja vojsku protiv Jude i stavlja Jerusalim pod opsadu. Jehoiakim umire poslednjih dana opsade ostavljajući presto i probleme svom sinu Jehoiakinu, kojeg Nabukodonosor svrgava i na njegovo mesto postavlja Mataniju, njegovog brata, čije ime u znak vazalskog odnosa menja u Zedekija. Zedekija je nesposoban da ovlada situacijom. Razne političke partije realno vladaju zemljom i vode je do krajnje propasti. Jeremija je izuzetno aktivan. Kralj ima pouzdanja u njega i čuva ga od neprijatelja koji bi ga rado videli mrtvog. Baruh zapisuje poruke Jeremijine iz tog perioda i one se nalaze u poglavljima 27–29. Jeremija tad shvata da je pravo obraćenje Bogu nemoguće ljudskim snagama; sam Bog mora da promeni srca ljudima i tek tada će novi Savez zauvek vezati narod za Njega. Taj novi poredak stvari ujediniće i Judu i Izrael, ali tek nakon što izgnanstvo otupi tvrdoglavost i upornost naroda da greši. Prorokova patnja se nastavlja. Još u vreme neposredno pred opsadu Jerusalima, Jeremiju koga su, zbog proroštava koja su nagoveštala upravo te događaje koji su im pred očima, smatrali izdajicom, hvataju i zatvaraju u cisternu gde zamalo nije umro, da ga kralj nije u tajnosti

180

pomagao. Odatle biva oslobođen za vreme pada Jerusalima. Osvajači s Jeremijom postupaju s poštovanjem i dozvoljavaju mu da ostane u gradu zajedno s upravnikom grada Gedalijom kako bi započeo obnovu; ipak, nacionalisti organizuju zaveru, otimaju Jeremiju i odvode ga sa sobom u Egipat, gde po legendi umire kao mučenik. Jeremija je prorok koji postavlja pitanja i hoće da razume Božje namere. Iako se i opire i iako mu je poziv težak, vrši ga uporno sve do žrtve sopstvenog života. 10.10. Tužaljke Dok se u LXX, Vulgati i savremenim prevodima ova knjižica nalazi odmah iza Knjige proroka Jeremije, u hebrejskoj Bibliji uvrštena je među Spise. Autorstvo se pripisuje Jeremiji uglavnom zato što je u nekim rukopisima LXX tekst počinjao uvodom koji je govorio da je posle pada Jerusalima prorok Jeremija „seo i ovim tužaljkama oplakao Jerusalim“. Čini se da se zbog toga u današnjem kanonu i smešta iza Knjige proroka Jeremije. Delo se sastoji od pet tužaljki, jedna u svakom poglavlju. Ipak, nisu sve sastavljene na isti način. Poglavlja 1–4 su u akrostihu, ali što se sadržaja tiče, poglavlja 2, 4 i 5 opisuju situaciju u Jerusalimu posle razaranja 587/586. godine, dok je 3. poglavlje druge literarne vrste. To je lična tužaljka, individualna, i nema ništa zajedničko s izgnanstvom. Očaj opisan u poglavljima 1–2 i 4–5 ukazuje da samo delo nije suviše udaljeno od vremenâ o kojima se u njima govori, pa i zbog toga bi bilo moguće Jeremijino autorstvo. Autor, u stvari, nije deportovan. On je jedan od preživelih kome je dozvoljeno da ostane u ruševinama Jerusalima. S izuzetkom 3. poglavlja čini se da su tužaljke vrlo brzo počele da se čitaju prilikom obeležavanja pada Jerusalima. U današnjoj sinagogalnoj službi pevaju se 8. aba, na godišnjicu prvog i drugog rušenja hrama 70. godine posle Hrista. Istorijski značaj ovih pesama leži u tome što je to jedini dokument nastao među onima koji su posle razaranja Jerusalima ostali u njemu i Judeji. Primetna je ozbiljnost, osećaj kajanja i spremnost da se prihvati

181

lekcija koju su dobili. Sve je to sasvim drugačije od stanja duha koji je samo nekoliko godina ranije vladao u narodu. 10.11. Ezekiel Ako bismo proroka Jeremiju označili kao poslednjeg proroka pre Vavilonskog izgnanstva, iako je i on sam na sebi osetio posledice političke katastrofe koja je naciju zavila u crno, Ezekiel bi bio prvi prorok iz izgnanstva. Po podacima koji su nam dostupni iz samog teksta on je deportovan u Vavilon, tačnije u prihvatilište Tel Abib na reci Kebar, posle opsade 597. godine kad mu je bilo oko 25.godina i veći deo svoje proročke aktivnosti vršio je tu. Ezekiel (Bog je jak, Bog daje snagu) sin je sveštenika Buzija i sâm je sveštenik – dobro poznaje Hram i hramske rituale. Kao i mnogi drugi izgnanici vremenom je životni standard podigao na pristojan nivo – imao je kuću koja je bila uobičajeno mesto sastanaka jevrejskih starešina. Bio je takođe i oženjen, ali mu je žena iznenada umrla.35 Po samoj knjizi saznajemo da je proročki poziv dobio oko 593. godine i da je on trajao sve negde do 572. odine. Ezekielova aktivnost odvija se u dva jasno razgraničena perioda: prvi se proteže od njegovog poziva pa do pada Jerusalima 587. godine (poglavlja 1–24); drugi uključuje proroštva od pada Jerusalima nadalje. Za vreme prvog razdoblja Ezekiel govori o nadolazećem sudu, držeći se manje ili više ideje koju je iznosio i Jeremija 593. godine. Svaka nada u skori povratak deportovanih i uzdanje u skoru obnovu su lažni. U drugom razdoblju središte Ezekielovog prorokovanja postaje Božja blagodat i on postaje nosilac poruke nade i obnove naroda zato što je narod prihvatio Božji sud i kaznu, pokazavši se spremnim za obraćenje. Knjiga proroka Ezekiela veoma je složena. U njoj su proroštva isprepletena s razmišljanjima o zakonskim propisima, proza s poezijom, veoma podrobni opisi istorijskih događanja s mitološkim aluzijama, 35)     Često su i sami životi proroka služili kao proročanstva narodu – setimo se samo proroka Hošee. Tako je i s Ezekielom. Jedan od najrečitijih primera za to je upravo smrt njegove žene (24, 15–22), što je i jedna od najdirljivijih scena u SZ-u.

182

logičko rasuđivanje s nesputanim vizijama, rečite propovedi sa živim dramatskim događanjima. Zato je Knjiga Ezekielova i jedna od možda najbogatijih u Starom zavetu po bogatstvu materijala i vizija. To je takođe dovelo dotle da ne postoji gotovo nijedan aspekt knjige – od kompozicije do poruke – oko kojeg se ne spore savremeni istraživači, iako je knjiga proroka Ezekiela po redosledu i strukturi jedna od najbolje organizovanih u odnosu na većinu ostalih proročkih knjiga. Recimo, jedan od prvih problema oko kojeg su se sukobili već i sami Jevreji jeste pitanje mističkog opisa božanske pojave u prvoj glavi – radi se o opisu Božjih kočija. Zbog tog opisa u sinagogi je bilo zabranjeno i samo čitanje prve glave, čak je bilo zabranjeno da se taj tekst proučava u školama organizovanim u sinagogama. Tek mnogo kasnije zabrana je skinuta, pa se tekst čitao kao proročko čitanje prvog dana jevrejske Pedesetnice, ali opet uz protivljenje talmudskih rabina. Takođe, rabi Eliezer je zabranjivao čitanje 16. glave jer je hrišćanima davala argumente za njihove tvrdnje. Jedan od najvećih doprinosa Knjige proroka Ezekiela je učenje o ličnoj odgovornosti. Ezekiel je propovedao istinu da je svaka osoba odgovorna pred Bogom za svoje grehe. U Ezekielovo vreme Jevreji su imali snažan osećaj grupnog identiteta Božjeg Izabranog naroda, dotle da su išli do zanemarivanja sopstvene želje da bi sledili Božju volju. Neki su čvrsto verovali i u to da buduće generacije mogu da odgovaraju za grehe svojih predaka, međutim, Ezekiel objavljuje: „Onaj koji zgriješi, taj će i umrijeti. Sin neće snositi grijeha očeva, ni otac grijeha sinovljega. Na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku bezbožnost njegova“ (18, 20). To podvlači odgovornost svake osobe da sama donosi odluke hoće li slediti Boga ili neće. Niko od nas ne može da uđe u kraljevstvo Božje računajući samo na veru svojih predaka. Ezekiel je rodoljub, čvrst u veri svojih otaca, što mu daje snagu da prebrodi muke izgnanstva i trudi se da tu snagu vere prenese i na narod. Ali iako narod sluša, teško ide s njegovim obraćenjem. Ipak, kad prorok završi svoje poslanje, narod tek tada uviđa da je među njima bio prorok. Ezekiela nazivaju i „ocem judaizma“, jevrejske zajednice koja se rađa u mukama Vavilonskog ropstva. Jedno je sigurno – bez obzira na to što je Knjiga Ezekiela toliko vremena s nama – jedva da smo počeli da shvatamo svu dubinu i

183

složenost ovog proroka i njegove poruke, proroka koji je propovedao u najgore ali i najodlučnije vreme jevrejske istorije. 10.12. Hagaj O Hagaju, proroku po kojem nosi ime jedna od najtanjih knjižica Biblije, takođe ima malo podataka. Zna se da je zajedno sa Zaharijom propovedao zajednici povratnika iz Vavilonskog izgnanstva, podstičući ih na obnovu Hrama zato što je povratak Gospodina blizu. Hagaj je prorokovao za vreme Darija I (521–486. godine pre Hrista) koji je obnovio dozvolu Kira II da se svi koji su deportovani vrate u svoje zemlje, pa čak i da tamo mogu da uspostave određeni oblik samouprave i praktikuju svoju veru. Vreme je povratka, ali takođe i vreme previranja u Persijskom carstvu, vreme rata s Egiptom kada su persijske vojske prelazile preko Judeje i na taj način dodatno doprinosile socijalnim i ekonomskim problemima povratnika. Sve to takođe je uticalo i na tendenciju naroda da se više brine za svoje lične interese nego za napredak društva i verskih institucija. U takvoj situaciji našao se i Hagaj oko 520. godine pre Hrista – opšte je mišljenje da je i on bio jedan od onih Jevreja koji su se vratili iz Vavilona, ali za to nema dokaza. U Ezrinoj knjizi pominje se da je Hagaj bio veoma uspešan u podsticanju naroda da obnovi Hram. Mišljenje je da je on bio kultski prorok, ali značaj Hrama za njega leži ne toliko u mestu bogosluženja, koliko u tome što je Hram za njega mesto prebivanja Boga na zemlji, pa se u knjizi čak ne vidi neko značajnije zanimanje za bogosluženje. Za Hagaja je budućnost – budućnost Jude, obnovljene pod Davidovom kraljevskom lozom i s Bogom koji se nalazi u svom zemaljskom prebivalištu. Za razliku od proroka pre izgnanstva, Hagaj je veoma osoben – u njegovoj knjizi nema poezije. Kao i kod većine postegzilskih proroka, i Hagajeva osobenost je nespretan i težak stil, a ako se uporede teme prethodnih proroka – teme kojima se bavi Hagaj često su naizgled sasvim banalne. Pitanja političke i socijalne etike, vernosti pozivu, sada su zamenjene obsluživanjem nekih kultnih pravila i manje-više legalističkim pogledom na život. Ipak, i pored te kritike teološka poruka

184

je duboka i izvire direktno iz političke situacije. Persijsko carstvo je na zalazu, a prorok poziva svoj narod da gleda preko svojih sopstvenih problema i da pokuša da shvati globalna događanja. Da bi stigao do te tačke, narod treba da ima ideju vodilju koja će mu davati snage da učini nešto što nadmašuje njegove skromne sile. Izgradnja Hrama u veri u mesijansku budućnost delo je te iste vere u nesagledivu snagu božanskih obećanja. Izgradnja Hrama u to vreme bila je snažna pobuna protiv ekonomske, političke i verske situacije, s pogledom u budućnost. 10.13. Zaharija Zahariju i Hagaja nazivaju i prorocima blizancima jer su delovali u isto vreme. Kao i o Hagaju, i o Zahariji imamo malo podataka. Ezra ga pominje u retku 6, 14 zajedno s Hagajem. Nehemija u retku 12, 16 pominje nekog Zahariju, sina ili unuka nekog Idoa, a u uvodu Zaharijine knjige stoji da je sin Berekjin i unuk Idonov. Treba znati i to da je ime Zaharija veoma često u Bibliji – u Starom zavetu nose ga čak 32 osobe. Po Nehemiji, Zaharija pripada svešteničkoj porodici, što bi bila dobra osnova za objašnjenje nekih tendencija koje se pojavljuju u Knjizi Zaharijinoj. Delovao je malo posle Hagaja – od 520. godine do 518. godine pre Hrista. Zaharija je delovao u vreme političkih pobuna koje su na vlast dovele kralja Darija. Zaharija je, čini se, kao i oni kojima je prorokovao, verovao da te promene nagoveštavaju kraj vremena, pa tako i proglašavanje Kraljevstva Božjeg. Ipak, stvari su se odvijale drugačije. Kralj Darije uspeva da stavi pod svoju kontrolu jedan po jedan centar pobune, pošto između njih nije bilo koordinacije, i tako je savladao pobunjenike i sebi obezbedio potpunu vlast. Ta pobeda ovekovečena je reljefom na steni u mestu Behistan u Persiji, danas na putu od Bagdada prema Teheranu. Pored svoje istorijske važnosti, taj reljef odigrao je veliku ulogu u početnom dešifrovanju akadskog jezika. Tako brz svršetak događaja, koje je na osnovu proročkih propovedanja narod tumačio na eshatološki način, bio je još jedan razlog za razočaranje i povratak nepoverenja u zajednici, što se vidi i u samoj

185

Zaharijinoj knjizi 1, 12. Zaharijino prorokovanje odnosi se na tu novu situaciju nastalu pobedom Darija i krahom mesijanskih snova Jevreja. Svrha je bila da se pokaže kako neočekivani razvoj događaja nije ni na kakav način ugrozio ostvarenje Božjeg plana. Bez obzira na sve, kraj vremena gotovo da je tu. Rad na izgradnji Hrama nastavio se uprkos svim teškoćama do posete, ili bolje reći inspekcije, persijskog guvernera Sirije Jerusalimu. Na osnovu tendencioznih informacija koje su persijske vlasti primale i nekoliko godina ranije, on je verovao da mesijanska nadanja Jevreja predstavljaju opasnost po jedinstvo države. Iako je bilo nekih grupa zbog kojih bi i moglo tako da bude – a protiv kojih je bio i sam Zaharija – stanovnici Jerusalima ipak su uspeli da uvere guvernera u svoju nevinost pokazujući mu kao dokaz dozvolu, dobijenu od Kira kao i Darija I, da mogu ponovo da izgrade svoj Hram. Danas se smatra da knjiga nije delo jednog pisca. Postoje veoma velike razlike između poglavlja 1–8 i 9–14, pa se smatra da su tu na delu bar dva autora, ako ne i tri. Prvi deo knjige govori o stanju Palestine i jevrejske zajednice u vremenu posle 538. godine – reč je o obnovi Hrama, pominju se precizni datumi i imena. U drugom delu nema ni spomena o obnovi hrama, niti o ljudima koji su tu obnovu vodili. Stil u prvom delu je razvučen, prozaičan, u drugom delu pesnički i neposredan. Knjiga proroka Zaharije jedna je od onih koje najviše zbunjuju egzegete. Sveti Jeronim je naziva „najtamnijom knjigom“ među prorocima. Knjiga donosi potresne vizije, nebeske scene koje tumače anđeli. Zaharija je sveštenik i prorok – on vidi tamo gde drugi ništa ne vide, ali iako je spis tako zagonetan, jedan je od najnavođenijih u Novom zavetu. Jedan od najvećih doprinosa Knjige proroka Zaharije je sinteza svešteničkih i proročkih elemenata u izraelskoj istoriji. Zaharija shvata nužnost obaju elemenata za autentičnu veru. On poziva narod na obraćenje od greha, a takođe uviđa da Hram i religijski rituali igraju važnu ulogu u održavanju naroda u blizini Boga. Insistirajući na tim elementima u svojoj službi, Zaharija je pripravio put hrišćanskom shvatanju Isusa kao sveštenika i proroka.

186

10.14. Malahija Iz uvoda u knjigu saznajemo da je to „reč Gospodnja Izraelu po Malahiji“. U stvari, autor ove knjige je anoniman. Ime kojim označavamo autora najverovatnije je naziv službe, kao što stoji u retku 3, 1.36 Naime, hebrejska reč za glasnika (i za anđela), koja je ovde i upotrebljena, jeste mal´akî, pa je tako najverovatnije i nastalo ime u prvom stihu knjige (1, 1) – Malahija. U tom retku, koji je kasnije dopisan kao uvod, verovatno je umesto ličnog imena stajalo – „Reč Gospodnja koja je Izraelu došla po glasniku. “To potvrđuje i oblik prvog stiha u LXX, gde upravo tako i stoji. Ipak, i pored svega rečenog ne može se potpuno isključiti mogućnost da je ime Malahija zaista lično ime, iako se ono ne pominje osim u ovoj knjizi. Iz svega rečenog lako je zaključiti da ni o životu autora ne znamo ništa, ali iz same knjige otkrivamo ponešto o tome kakva je osoba bio. Iako je napadao sveštenike, levitsko sveštenstvo bilo mu je drago i insistirao je na tome da narod ispunjava svoje obaveze prema Hramu i hramskom osoblju. Bio je na strani odbačenih žena (2, 14–16), na strani onih koji ne mogu da se brane i koji ne mogu da dođu do ovozemaljske pravde – njima obećava naknadu od Boga. Ipak, jedna od lakših stvari vezanih za ovog proroka je utvrđivanje vremena kad je delovao: vreme je persijske vlasti, Judom upravlja satrap i Hram je obnovljen – tako da je vreme prorokovog delovanja negde oko 515. godine. Sa druge strane, zloupotrebe koje prorok osuđuje dešavaju se za vreme Ezre i Nehemije – brakovi sa strankinjama, žrtve za koje su upotrebljene bolesne životinje – što nas dovodi u vreme pre njihove reforme, verovatno na kraj VI ili početak V veka pre Hrista. Malahijino proroštvo je živi portret Božje ljubavi kao i Njegove sile i slave. Izrael je imao potrebu da ga neko podseti na to u vreme kada su velike sumnje zamaglile nadu u pojavu Mesije. On nas ostavlja s utiskom da istorija nikako nije gotova, da Bog i dalje ima 36)     „Evo šaljem glasnika da put preda mnom pripravi. I doći će iznenada u Hram svoj Gospod koga vi tražite i anđeo Saveza koga žudite. Evo ga, dolazi već – govori Jahve nad Vojskama“ (Mal 3, 1). „Proroštvo. Riječ Gospodnja Izraelu po Malahiji“ (Mal 1, 1).

187

obećanja koja želi da ispuni svom narodu. Posle Malahije nastaje 400 godina tišine, ali kad je vreme došlo nebo se otvorilo da proslavi dolazak Mesije. 10.15. Obadija Knjiga proroka Obadije je najkraći starozavetni spis – ima samo 21 stih. Autor je prorok Obadija, i to je sve što se o njemu zna. Nekoliko Obadija (njih 13) pominju se u Starom zavetu, ali nijedan od njih nije autor ovog kratkog spisa. Složen je i problem datiranja spisa: mnogo podataka smešta spis u vreme posle izgnanstva, ali u prošlosti je bilo i naučnika koji su, barem prvi deo spisa, datirali u IX vek, čineći tako knjigu jednom od najstarijih proročkih knjiga. Danas je takvih mišljenja ipak malo. Mišljenje koje je nastanak Knjige proroka Obadije smeštalo čak u IX vek temeljeno je na proroštvima protiv narodâ, posebno Edomita, s kojima su Jevreji kroz celu istoriju u sukobu. Edomska izdajstva proizvela su proroštva posebne gorčine ne samo ovde nego i po celom Starom zavetu (Amos 1, 11–12; Izaija 34, 5–17; Jeremija 49, 7–22 – samo su neka od njih). Počelo je još u vreme ulaska u Kanaan time što su Edomiti zabranili Jevrejima da prođu kroz njihove krajeve, a nastavlja se poslednjim zlom od strane Edomita – korišćenjem prilike kada su Jevreji bili najslabiji, posle pada Jerusalima, da im se nanese još više zla. Knjiga ipak nije šovinistički nastup protiv Edoma, nego jasna poruka da se Bog ozbiljno drži obećanja Saveza s narodom. Već je u Knjizi Postanka Bog objavio da će blagosloviti sve koji blagosiljaju Njegov narod, a da će biti protiv svih koji su protiv njega. To obećanje potvrđuje se u Knjizi proroka Obadije. Bog namerava da održi svoja obećanja uprkos nevernosti i nedostojnosti naroda.

188

10.16. Joel Autor ove knjige je Joel ben Petuel, Joel sin Petuela. Samo njegov ime znači – Jahve je Bog, i pojavljuje se u ovoj knjizi i najviše u Prvoj knjizi Letopisa, kao i Prvoj Samuelovoj, Ezri i Nehemiji. Četrnaest ljudi u Starom zavetu nosi to ime. Kao što već često govorimo, i kao što je tipično za knjige Starog zaveta, nemamo biografskih podataka o autoru. Ipak, tekst jasno stavlja do znanja jednu stvar – autor je visoko cenio hramsko bogosluženje. U knjizi možemo naći mnogo termina vezanih za kult, kao što su nazivi žrtava, svečanih okupljanja, učesnika u bogosluženju... Knjiga proroka Joela jedna je od šest među manjim prorocima kod koje ne postoji precizno datiranje njenog nastanka, tako da do datuma dolazimo analizom samog sadržaja teksta. Iako, kao i u slučaju proroka Obadije, ima onih koji ovu knjigu smeštaju pre Vavilonskog izgnanstva, većina ipak drži da je nastala u vreme posle njega, i to uglavnom na osnovu toga što se u tekstu ne pojavljuju ni kralj ni dvor. Polazeći od toga pretpostavlja se da je knjiga nastala kad te institucije nisu više postojale. Pošto se ne pominju ni Vavilon ni njegovi vladari, iako su oni uništili Hram, a hramsko bogosluženje ovde igra veliku ulogu, nastanak knjige smešta se negde posle 515. godine, kad je Hram već bio obnovljen. Izuzetna snaga i važnost Knjige proroka Joela leži u poruci da Božje poruke često mogu da dođu i u obliku prirodnih nesreća. Vreme u kojem narod živi za vreme Joela je mirno, nema zanimanja za politiku. Ezra je proglasio Zakon, Hram je obnovljen, vlada i nekakvo blagostanje, ali nema verskog oduševljenja. Vlada jedan oblik materijalizma. Odjednom – nesreća. Navala skakavaca i sva letina bî uništena. Sada svi pohrle u Hram da se mole Bogu i prizovu pomoć. Tada i prorok ustaje. Prorok uči da Bog može da upotrebi i prirodne nesreće da bi uzdrmao svoj narod, probudio kod njega svest o Božjoj volji. Svaka katastrofa te vrste može da učini ljude osetljivijima da čuju i spremnijima da slede Božju reč. Apostol Petar koristi Joelovo proroštvo o izlivanju Duha Svetog (3, 1–2) da bi objasnio događaje za vreme Pedesetnice (Dj 2, 16–21)

189

– i baš kao što je i Joel prorokovao – Duh Sveti se izlio na sve râne Isusove sledbenike koji su se okupili u Jerusalimu na molitvu, a to proroštvo nastavlja i danas svoju aktuelnost, jer Duh Sveti i danas se izliva na sve koji veruju u Isusa Hrista i čekaju Njegov ponovni dolazak. 10.17. Baruh Ova knjižica pripisuje se Baruhu, sinu Nerijinom, čuvenom Jeremijinom „sekretaru“. Ne zna se šta se dešavalo s Baruhom posle Jeremijinog odlaska u Egipat i upravo taj nedostatak informacija doprineo je stvaranju brojnih legendi o Baruhu kod Jevreja. Tajanstvena figura Baruha, tihog čoveka, potpuno posvećenog službi Božjoj reči, uskovitlala je jevrejsku maštu i njemu pripisala tri spisa. Prvi je ovaj naš, drugi jedan grčki spis, a treći jedan sirijski. Istorijska situacija u kojoj bi spis nastao je Vavilonsko izgnanstvo. Ne znamo sigurno da li je Baruh zaista bio u Vavilonu, ali već sam početak knjige opisuje stanje u izgnanstvu: Jevreji su u Vavilonu sa svojim kraljem Joiakinom, dok su u Jerusalimu neki sveštenici i narod ostali na milost i nemilost osvajaču. Oni iz izgnanstva šalju doprinos za Hram i to postaje tačka polarizacije duhovnosti Jevreja. Situacija je sledeća: jevrejski narod podeljen je u dve „grupe“ – one koji su u Jerusalimu i izraelskoj zemlji i one koji žive daleko od nje, ali gledaju Jerusalim kao svoj duhovni centar. To je „tipična“ situacija koja se ponavlja sve vreme posle izgnanstva. To je možda i razlog zašto se Baruh „smešta“ u Jerusalim. Izgnanstvo predstavlja, današnjim rečnikom rečeno, „dijasporu“, rasejanje. Narod živi rasejan u izgnanstvu i upravo ova knjiga pomaže da se razume istrajnost Jevreja u takvoj životnoj situaciji. Povezanost s Jerusalimom kroz molitve, slanje novčane pomoći, čitanje sveti spisa, činila je živom uspomenu na prošlost. Poštovao se Zakon, podržavao duboki osećaj greha i potrebe za obraćenjem. Spis sadrži i duboku analizu greha, ali govori i da spasenje dolazi od večnog Boga koji je bio uvređen grehom, ali je pokazao svoju slavu prvo kažnjavajući grešnike, a zatim ih spasavajući. Baruh je tako drama o grehu, obraćenju i spasenju.

190

Knjiga Baruhova ne nalazi se u hebrejskom kanonu i spada u deuterokanonske spise. U Vulgati se taj spis nalazi odmah iza Knjige proroka Jeremije, odnosno Tužaljki, ali ipak ne u svim Vulgatinim rukopisima. Spis je nastao posle Baruhove smrti, pa tako pridavanje Baruhovog imena ovom spisu pripada pseudepigrafiji, o kojoj smo već govorili u prvim poglavljima knjige. 10.18. Daniel Ubrzo nakon početka Makabejskog ustanka, a neki autori još su precizniji pa govore o kratkom vremenu posle smrti Antioha IV Epifana, 164. godine pre Hrista, nepoznati autor sastavio je spis o Danielu. Kroz istoriju je bilo naučnika koji su nastanak ovog spisa smeštali u druga vremena, pa ipak, mnogi podaci iz samog teksta govore u prilog datiranju u II vek. Bez ikakve sumnje možemo reči da autor pripada hasidejcima37 koji su ustali protiv nasilja helenista i tiranije nad Jevrejima. Cilj spisa je da ponovo raspali veru u Izraelu, koja je bila u opasnosti da bude ugušena nasilnom politikom dinastije Seleukovića, kao i da pozove jevrejski narod na bezuslovnu vernost čak i u slučaju progonstva. Naglašavajući da je istorija pod potpunom Božjom vlašću, autor poziva jevrejski narod na hrabrost u veri, jer dok narod veruje da su događaji u Božjoj ruci, a ne pod ljudskom kontrolom, može da deluje bez straha od posledica. Tako Knjiga Danielova postavlja i temelje teologiji Makabejskog ustanka – zato je neki i nazivaju „Hasidejskim manifestom“. Ima ljudi koji su zavedeni time što se u knjizi opisuju događaji i vizije koje je Daniel imao za vreme Vavilonskog izgnanstva, pa pretpostavljaju da je knjiga tada i nastala. Gledajući iz tog ugla smatraju da sadrži proroštva koja su nagoveštavala događanja nekoliko vekova kasnije, u budućnosti, zaboravljajući važnu činjenicu da prorocima, i kad su zagledani u budućnost, prva briga ostaje razumevanje sadašnjosti. Retko kad neko ko je pod tiranskom vlašću može otvoreno da napada tu vlast. Pisac Danielove knjige toga se i drži, pa napada 37)     Pogledaj poglavlje 2.5, nap. 72.

191

upravo tadašnju vlast Antioha IV Epifana, koristeći slike, događaje i ljude prošlih vremena. Dokaz za to su i istorijske netačnosti koje se pojavljuju u knjizi, ali i jasnoća aluzija, posebno u samim opisima događaja Daniela i drugova. Kada Daniel, pored svih kraljevih gatalaca, čarobnjaka i mudraca objašnjava san kojeg se ne seća čak ni kralj koji ga je sanjao, a radi se o kipu koji će se srušiti, pisac šalje poruku o tome da je Bog vladar istorije, a ne kraljevi. Kad kralj naredi svi moraju da se klanjaju zlatnoj statui ogromnih dimenzija, a Daniel i drugovi to odbiju i budu bačeni u užarenu peć i prežive neoprljeni, pisac govori o snazi vere u Boga i pouzdanju koje treba imati u Boga, koji je jedini Bog, za razliku od grčkih paganskih božanstava koja je Antioh postavio i u samom Jerusalimu. U tom svetlu može se reći da ni Danielova ličnost nije slučajno izabrana. Ime Daniel sreće se u Bibliji kod Ezre i Nehemije. Predaja iz Ezre govori o Danielu kojeg autor svrstava između Noe i Joba, velikom po mudrosti, ali postoje i svedočanstva iz ugaritskih tekstova (XV vek pre Hrista) koja nam govore o kralju Danielu, mudracu, branitelju nejakih, koji je već postao legendarni heroj i kojeg poznaje i jevrejska predaja. Ipak, sasvim je moguće i to da je Daniel stvarno jevrejski heroj o kojem je predaja sačuvala različite izveštaje, kao što je to slučaj s nekim ličnostima iz knjiga o sudijama. U hebrejskom kanonu knjiga se nalazi među Spisima, i to najverovatnije zato što je kasno nastala da bi bila uvrštena u Proroke. U hrišćanskom kanonu ona je među proročkim spisima iako ne pripada baš klasičnim proročkim, nego više apokaliptičkim38 spisima kojih je veći broj u vremenu posle izgnanstva, pa i u vreme kad su nastajali hrišćanski sveti spisi. Poslednji spis hrišćanske Biblije, poslednji spis Novog zaveta, Otkrivenje Svetog Ivana, upravo je takav spis, čak se može reći da po nekim momentima i zavisi od Danielove knjige. Zanimljivi su i jezici na kojima je knjiga nastajala. Iako je autor, po mnogima, jedan čovek, u knjizi se nalaze tekstovi na hebrejskom, aramejskom i grčkom. Grčki pritom ne pravi veće probleme jer se delovi na grčkom nalaze samo u LXX i spadaju u deuterokanonski 38)     Od grčke reči apokalyptein – otkriti, objaviti.

192

dodatak Knjige Danielove. Zagonetna je upotreba hebrejskog i aramejskog, jer autor počinje knjigu na hebrejskom da bi naglo, u 2, 4b bez vidljivog razloga promenio jezik u aramejski i tako nastavio do 8. glave, kada se vraća na hebrejski i njime završava. Danielova knjiga govori pre svega o tome da je Bog vladar istorije i da On vodi istoriju ka svom cilju. Istorija i događaji u njoj imaju smisla jer Bog deluje u njoj i to je istina koju današnji čovek često ne oseća i ne razume. Čak i u trenucima patnje čovek može da pronađe snagu i nadu upravo u toj činjenici, a to je i Danielova poruka – Bog će sigurno izvršiti svoje planove, a jedan od planova je i ispunjenje Njegovih obećanja. 10.19. Jona Knjiga o proroku Joni ne sadrži toliko njegove izreke, koliko je to priča o onome što je činio. Zaista, ova knjiga se i na druge načine razlikuje od ostalih proročkih knjiga, jer tu nemamo Božjih poruka koliko priču o jednom tvrdoglavom, buntovnom i, kako kaže Celestin Tomić, čangrizavom proroku koji ima samo jedno proroštvo: „Još četrdeset dana i Niniva će biti uništena“ (3, 4), a ni ono se nije ostvarilo. Ko je Jona i zašto je ta knjiga ušla u kanon? U 2 Kr 14, 25, za vreme kraljevanja Jeroboama II pominje se Jona ben Amitai kao prorok. Iako je u VIII veku pre Hrista, kad je on živeo, Asirija bila na vrhuncu moći i Niniva bila njen glavni grad, ipak se iz sadržaja knjige lako dâ zaključiti da se tu ne radi o istorijskom izveštaju. Grad je prevelik, čak i za neke današnje gradove (Jona hoda tri dana i ne dolazi do centra grada), a i ponašanje kralja nije onakvo kakvo je zaista bilo u istoriji. I zaista, danas većina bibličara svrstava ovu knjigu u dela koja nazivaju proročkim novelama. Teško je sa sigurnošću datirati nastanak knjige, ipak po hebrejskom jeziku na kojem je nastala i brojnim arameizmima zaključuje se da nije mogla nastati pre V veka, a najranije u II veku, kada je još mogla da uđe na spisak dvanaest malih proroka hebrejske Biblije. Središnja poruka knjige, ona koja se nalazi i u Ruti, jeste poruka univerzalnosti Boga, a to je i razlog što je Knjiga o proroku Joni u

193

kanonu. Jona je pozvan da prorokuje neprijateljima, da ih pozove na obraćenje. On prvo to odbija, da bi na kraju, nateran, teška srca to učinio. Međutim, kad vidi da su se neprijatelji zaista obratili, počevši od kralja pa sve do poslednjeg stanovnika grada, on biva razočaran jer to nije očekivao, ali još više jer je Bog postavio znak jednakosti između Izabranog naroda i ostalih naroda, koji su takođe Njegovi ako uzveruju u Njega. Jona se priključio onima koji su sebe smatrali Izabranim narodom a sve druge prokletima. Knjiga o Joni, kao i Knjiga o Ruti, kritika je takvog gledanja kao i jasni nosilac poruke da je Bog Izraelov u isto vreme Bog svih naroda. Poruka ove knjige će u punoći biti ostvarena u Isusu koji je samog sebe žrtvovao za grehe svih ljudi, jer On je i pastir koji sve svoje ovce želi da sabere u jedno stado. 10.2. Čitanje proročkih knjiga Svako čitanje Svetog pisma donosi duhovnu korist, ali ta korist je najveća kad se tekstu pristupa na pravi način. To je posebno važno za spise proroka, jer iako su svi tekstovi u Bibliji od Boga nadahnuti i govore stvari u Božje ime, proročke poruke su to na najneposredniji i najvidljiviji način. Ako drugi pisci Svetih tekstova pišu možda i nesvesni da to što sastavljaju nosi Božju poruku, večina proroka gotovo fizički oseća na sebi „ruku Božju“ i ima direktnu svest da je to što rade prenošenje Božje lične poruke – da su oni sami sredstvo kojim se ta poruka prenosi. Prilikom čitanja proroka trebalo bi unekoliko lakše da se dolazi do duhovnog značenja, jer ako je to isto značenje u drugim spisima sadržano u, rekli bismo, svakodnevnom govoru, u opisima događaja, odnosa među ljudima, sadržano kao poruka „upakovana“ u ljudski govor o stvarima koje čoveka okružuju, a da sastavljač teksta, kako rekosmo, ponekad nije ni bio svestan da svojim izveštajem u „paketu“ prenosi i Božju poruku – kod proroka, iako i oni koriste iste jezičke slike, služe se istim istorijskim događajima, pa i svojim životima da se izraze, oni su sasvim svesni da je to što drugima prenose ljudskim govorom i delima, na prvom mestu Božja poruka. Imajući u vidu ta dva momenta – ljudsku komponentu (jezik, slike, događaje) i svesnost da je to Božja poruka koja se objavljuje, tekstu se može pristupiti na najbolji

194

način. Postupak je kao i uvek sledeći: uvek pre čitanja prizove se pomoć Duha Svetog – jer On je Tumač teksta, ne mi; tekst se pažljivo pročita, prouči se sa što više strana (šta je sam pisac hteo da kaže, o čemu tekst govori, koja su glavna pitanja...); potom valja pustiti Duha Svetog da ti u srce donese poruku za tebe, da bi se najzad, što je najvažniji deo, zbog čega Pismo i postoji – otkriveno primenilo u svom životu. Ako tako postupimo, nijedan tekst Svetog pisma ne bi trebalo da nam bude težak za razumevanje. Treba samo imati na umu da je ponekad potrebno više vremena da se dođe do poruke, nekad manje – i da ne treba žuriti. Sve to važi takođe za poruke koje se nalaze u spisima proroka Ezekiela. 10.20.1. Izgnanstvo u Vavilon koje traje i danas Onaj ko je pažljivo pročitao Novi zavet mogao je da uoči poruku koja se provlači kroz sve tekstove – da smo na svetu svi, ma gde bili – u svojoj zemlji ili u tuđini, u stvari samo stranci, ili kako bi Sveti Petar rekao – putnici u raseljeništvu (1 Pt 1, 1). Putnik, stranac, slika je čoveka, slika hrišćanina. S jednom takvom slikom, iako negativnijom od ove, ili, mogli bismo reći – slikom koja realno opisuje ljudski rod svih vremena, bavi se i Ezekiel (37, 1–14) u tekstu koji ćemo čitati. Ezekiel, da počnemo od one ljudske strane prenošenja poruke, govori iz perspektive izbeglice, prognanika u Vavilonu – govori svojim sapatnicima objašnjavajući šta im se dešava i zašto se to dešava, ali dajući im i nadu za budućnost. I kao što smo po Evanđelju svi putnici u tuđini, tako se možemo prepoznati i u ovom tekstu – pogledajmo kako. Pročitajmo prvo pažljivo tekst. 10.20.2. Dolina mrtvih kostiju I spusti se na me ruka Jahvina i Jahve me u svojem duhu izvede i postavi usred doline pune kostiju. 2 Provede me kroz njih, svuda oko njih, i gle, bijaše ih u dolini veoma mnogo i bijahu sasvim suhe! 3 Reče mi: „Sine čovječji, mogu 1

195

li ove kosti oživjeti?“ Ja odgovorih: „Jahve, Gospode, to samo Ti znaš!“ 4 Tad mi reče: „Prorokuj ovim kostima i reci im: ’O, suhe kosti, čujte riječ Jahvinu!’ 5 Ovako govori Jahve Gospod ovim kostima: ’Evo, duh ću svoj udahnuti u vas i oživjet ćete! 6 Žilama ću vas ispreplesti, mesom obložiti, kožom vas obaviti i duh svoj udahnuti u vas i oživjet ćete – i znat ćete da sam ja Jahve!’“ 7 I ja stadoh prorokovati kao što mi bješe zapovjeđeno. I dok sam prorokovao, nastade šuškanje i pomicanje i kosti se stadoše pribirati. 8 Pogledah, i gle, po njima narasle žile i meso; kožom se presvukoše, ali duha još ne bijaše u njima. 9 I reče mi: „Prorokuj duhu, sine čovječji, prorokuj i reci: ’Ovako govori Jahve Gospod: Od sva četiri vjetra dođi, duše, i dahni u ova trupla da ožive!’“ 10 I stadoh prorokovati kao što mi zapovjedi, i duh uđe u njih i oživješe i stadoše na noge – vojska vrlo, vrlo velika. Reče mi: „Sine čovječji, te kosti – to je sav dom Izraelov. Evo, oni vele: ’Usahnuše nam kosti i propade nam nada, pogibosmo!’ 12 Zato prorokuj i reci im. ’Ovako govori Jahve Gospod: Ja ću otvoriti vaše grobove, izvesti vas iz vaših grobova, narode moj, i odvesti vas u zemlju Izraelovu! 13 I znat ćete da sam ja Jahve kad otvorim grobove vaše i kad vas izvedem iz vaših grobova, moj narode! 14 I duh svoj udahnut ću u vas da oživite, i dovest ću vas u vašu zemlju, i znat ćete da ja, Jahve, govorim i činim’ – riječ je Jahve Gospoda.“ 11

10.20.3. Komentar I ovde kao i na mnogo drugih mesta Ezekiel počinje svoje prorokovanje jasno ističući da je Bog Onaj koji ima inicijativu – Njegova ruka se spušta na proroka39 i postavlja ga u dolinu punu kostiju. Ezekiel je u izgnanstvu, u mestu Tel-abib, i neki komentatori govore da bi ta dolina mogla biti blizu tog mesta, posebno zato što Ezekiel još nekoliko puta pominje susret s Gospodom u dolini. U svakom slučaju, Ezekielovi 39)     Kod Ezekiela se preko 50 puta javlja izraz „i dođe mi reč Gospodnja“, a izraz „spusti se na mene ruka Jahvina“ desetak puta.

196

savremenici koji su slušali ovo proroštvo morali su da imaju osećaj bliskosti te slike s njihovim sumornim, svakodnevnim životom u izbeglištvu. Međutim, već sledeća rečenica ukazuje da se ovde ne radi tek o teškoj svakodnevici Izabranog naroda – kao da Bogu nije bilo dovoljno da Ezekielu samo pokaže tu dolinu, provede ga kroz te kosti, svuda oko njih – i Ezekiel zaista vide i okusi broj tih kostiju i njihovo stanje, gotovo da se i sam osetio stanovnikom te doline. Kosti behu sasvim suve, skoro su postale prah. Iz samog teksta prosto izbija beznađe, smrt. I tad Gospod upita Ezekiela mogu li te kosti oživeti. Ne treba se preduboko upustiti u ove prve rečenice teksta pa da steknemo utisak da se i mi sami nalazimo u istom položaju kao Ezekiel. Setimo se stiha 22. psalma: „...pa da mi je i dolinom smrti poći...“, a izgleda da se u toj dolini već nalazimo. U ovom svetu gde živimo kao prognanici slavi se ono materijalno, slavi se uživanje – neretko je papa Ivan Pavle Veliki govorio o kulturi smrti koja vlada u našem svetu, o kulturi koja poštuje samo efikasnost i korisnost, i to onu puku fizičku korisnost, koja nestaje s ovim svetom, koja one koji slede tu kulturu čini suvim, mrtvim kostima. „Tada Bog upita Ezekiela mogu li te i takve kosti oživeti...“ Možeš li ti, čoveče, svojim učenjem, svojom kulturom, svojim novcem oživeti ove kosti? Možda može da začudi Ezekielov odgovor: „Gospode, to samo Ti znaš!“ Ko od današnjih vernika ne bi skočio i rekao – „Ti možeš da ih oživiš!“ Ezekiel zna i vidi da su kosturi beznadežno mrtvi, sami ne mogu da ožive, a može li Bog da ih oživi to zavisi od Njegove volje i dobrote –Ezekiel ipak ne odgovara konkretno, potpuno se predaje Božjem vođstvu. Pušta Boga da dâ odgovor. Ali kao što se Ezekiel potpuno predaje u Božje ruke pa Mu poverava i odgovor na pitanje, tako i Bog ne želi sam da deluje, nego želi Ezekielovu saradnju. I eto nam velike poruke: Bog može i želi da čini čuda po nama samo ako Mu se potpuno predamo, samo ako imamo potpuno poverenje u Njega i Njegovo vođstvo. Tada Bog reče Ezekielu šta i kako da prorokuje. Zanimljiv je način na koji Gospod to čini, pa i iz tog načina možemo da izvučemo pouke. Bog kao da Ezekielu nalaže da tri puta ponovi isto proroštvo: – O suhe kosti, čujte Reč Jahvinu – prvi put; Evo, duh ću svoj udahnuti u vas i oživjet ćete! – drugi put i Žilama ću vas ispreplesti, mesom

197

obložiti, kožom vas obaviti i duh svoj udahnuti u vas i oživjet ćete – i znat ćete da sam ja Jahve – treći put. Bog stvara novi život. Očigledno da su kosturi prethodno bili žive osobe – Bog im je stvorio i taj život. Bog nije stvorio smrt, smrt smo sami stvorili kad smo izabrali da se odmetnemo od Boga, pa ipak, Bog ne želi da smrt večno vlada, Bog ne želi da budemo mrtvi nego živi, zato On uvek nudi novi život i ako smo onaj prethodno svojom krivicom ugrozili ili izgubili. Duhovno mrtvi ponovo mogu da ustanu i da ožive po Božjoj Reči, ali ta reč dolazi po drugim ljudima. Ezekiel je Božji glasnik. On govori u Božje ime i Bog po njemu želi da oživi mrtve. Ako bismo hteli da vidimo koji je to govor danas, govor koji oživljava – taj govor je Evanđelje Božje koje se širi po nama, ljudima – drugim ljudima, ljudima koji u svetu smrti imaju potrebu za novim životom. Ali Bog nas po Ezekielu uči da se to čini s velikim strpljenjem. Ezekiel prvi put treba da navede da postoji poruka nade i ta poruka nade treba da privuče pažnju, da zainteresuje mrtve kosti. Posle toga Ezekiel u drugom obraćanju treba da govori o tome šta je poruka nade – oživećete! Treće obraćanje je još podrobnije – kako dolazi do oživljavanja i šta je krajnji rezultat: znaćete da sam ja Jahve, vaš Bog, koji se brine za vas. Ako se okrenete meni, smrti više nema! I naše propovedanje Evanđelja mora da bude takvo: strpljivo i uporno. I zaista, još dok je govorio nasta šuškanje i pomicanje kostiju, naraslo je i meso po kostima. Jednom beznadežno mrtve, suve kosti sada ponovo liče na ljude – ali, dodaje Ezekiel, duh još ne bijaše u njima. Propoved Evanđelja, naše molitve, mogu da ožive duhovno mrtve. Onaj ko se trudi da živi po savesti, ko pokušava da sluša šta kaže Gospod, počinje da liči na čoveka – ipak, da bi bio potpuni čovek, slika Božja, potreban je duh kojeg Bog daje, a mi verujemo i ispovedamo da ga Bog daje na prvom mestu po sakramentima, po svetim tajnama. I eto Ezekiela koji prorokujući priziva Duh nad oživela trupla, i Duh siđe na njih, kao krsne vode, i oni oživeše, stadoše na noge i broj im je veoma velik, neprebrojiv. I ovde se opet vidi kolika je važnost čoveka kao Božjeg saradnika: pozvani smo da naveštavamo reč Božju, strpljivo i sistematski, pozvani smo da tom rečju oživljavamo mrtve – pozvani smo da im po sakramentima i po službenicima sakramenata Crkve

198

prenosimo duh života koji dolazi od Boga, a pozvani smo da jednom mrtve održavamo u nadi i da ih jačamo u veri, kao što kaže i poslednji deo Ezekielovog proroštva. Jednom mrtve kosti postadoše ljudima nalik, potom, po proroštvu Ezekielovom, dobiše i duh životni – i šta se desilo? Tek što su postali ljudi, tek što oživeše, odmah zakukaše: Pogibosmo, propade nam nada! Eto i nama nove poruke. Nije dovoljno privući duše Božjoj reči, nije dovoljno deliti sakramente, dužnost proroka ovde nema rok trajanja – traje dokle god je potrebna poruka nade. Mi smo ti koji i tu Božju poruku moramo da prenesemo i prenosimo. Sa druge strane, ako smo i sami bili mrtve kosti, ovo je poruka da treba rasti u veri jer se može ponovo umreti, kao što smo već bili mrtvi – svojom krivicom i nepažnjom – a rast u veri znači uporno jačanje poverenja u Boga, prepuštanje Bogu – učenje i spoznavanje, stalno i sve dublje, da Bog JESTE Onaj ko otvara naše grobove, da On JESTE Onaj ko nas vodi u Obećanu zemlju, da On JESTE Bog koji zaista čini to što govori – što govori po svojim glasnicima. Prepuštajući se potpuno Bogu, budimo glasonoše Reči Božje, o kojima Izaija peva: Kako su ljupke po gorama noge glasonoše radosti koji oglašava mir, nosi sreću, i spasenje naviješta govoreć Sionu: „Bog tvoj kraljuje!“ (Iz 52, 7).

RECENZIJA

Knjiga se piše za čitatelje. Svakom je piscu stalo da njegovo pisano djelo prigrli što veći broj čitatelja. U tu se svrhu on sâm mora potruditi i, dok piše, treba stalno imati na umu za koga piše svoj tekst. Smatram da je Aleksandar Ninković, pisac knjige Stari zavet, u tome uspio, i sadržajno i stilski. S gledišta sadržaja, knjiga Stari zavet ima 10 dijelova, 10 poglavlja. Ljubitelji principa Omne trinum perfectum knjigu bi možda radije organizirali u tri cjeline. U jednom takvom pokušaju, u prvi dio bi ušla tri početna naslova teksta knjige koja pružaju temeljne informacije o Bibliji (1. Živi Bog u živoj reči - Šta je Biblija i kako je nastala; 2. Reč u vremenu; 3. Židovska i hrišćanska literatura). Drugi dio te „biblijske kateheze“, kako sam pisac naziva svoju knjigu, ušla bi dva naslova (4. Potraga za smislom; 5. Objava, inspiracija, nepogrešivost). Svaka dobra knjiga, tako i ova, doseže svoj cilj u završnom dijelu. U ovom, pretpostavljenom trećem dijelu knjige četiri su naslova (6. Čitanje starog zaveta; 7. Istorija očima vere; 8. Psalmi; 9. Mudrosna književnost; 10. Proroci). Veoma je važno ovdje zamijetiti da netko tko bi knjigu Stari zavet zaista htio vidjeti u tri dijela ne bi ništa mijenjao u redoslijedu njenih deset naslova. Ta je činjenica pouzdan pokazatelj autoru da može slobodno ostati na svojoj koncepciji od deset dijelova knjige. Pretpostavljam da je tih deset zaokruženih cjelina knjige pisac zamislio kao deset praktičnih tematskih cjelina u nizu od deset kateheza ili, eventualno, u nizu od deset konferencija, predavanja studentima, i slično. Što se tiče stila knjige Stari zavet, pisac je također praktičan u najboljem smislu. A. Ninković ima pred očima svoga čitatelja i očito je da je pun respekta prema njemu. Takav stav se pokazuje najprije u autorovu služenju terminologijom. Nije preopteretio svoj tekst masom znanstvenog i stručnog nazivlja, a istodobno je zadržao visoku komunikacijsku

200

razinu. Piščeva se zauzetost za čitatelje posebno zamjećuje u njegovim komentarima konkretnih biblijskih tekstova. Živahnim i neposrednim načinom A. Ninković je u svojevrsnom dijalogu s čitateljem. Čitatelju je na svakoj stranici knjige očito da je taj tekst njemu upućen, da se njega tiče, i to ne samo radi stjecanja novih informacija o knjizi nad knjigama, nego još više u uvjerljivosti da ga biblijski tekst takoreći stvaralački zahvaća te da ga može kreativno i egzistencijalno usmjeriti u najpozitivnijem smjeru. Autorov je uspjeh što diskretno i nenametljivo pokazuje kako stari biblijski tekst postaje za suvremenoga čitatelja ustvari sasvim nov i aktualno djelotvoran. Očito je iz teksta knjige Stari zavet da je A. Ninković konzultirao domaću i svjetsku literaturu o Bibliji. Izričito najavljuje da namjerava u svojoj knjizi navesti „dostupnu literaturu a i onu teže dostupnu, koja je, kako bi stručnjaci rekli, referentna, koja može da pomogne onima koji bi želeli da dublje proniknu u Božiju reč i preko onoga što ova knjiga zbog svoje prirode i prostora, može da ponudi.“ Uz tu hvalevrijednu namjeru, sugerirao bih autoru, da, s obzirom na svrhu knjige, priredi za svoju knjigu ne jedno već dva praktična i svrhovita kazala: Kazalo pojmova (Index of Selected Topics) i Kazalo imena (Index of Authors). Iz svega do sada rečenoga, očito je da kao recenzent preporučujem za tisak knjigu Stari zavet autora A. Ninkovića. Autor skromno kaže da bi njegova knjiga trebala poslužiti kao „kurs“ ili „mali putokaz“ za one „koji žele da se detaljnije bave Božjom rečju“. Zbog spomenutog pristupačnoga stila, ta knjiga će biti ustvari prihvatljiva veoma širokom čitateljstvu. Očekujem da će se tim tekstom posebno služiti katehete. Neću se također iznenaditi ako knjigu Stari zavet uvrste u literaturu i predavači sveučilišnog predmeta koji smo običavali nazivati i još ga ponekad nazivamo Introductio in Sacram Scripturam. Osobno čestitam autoru i radujem se skorom izdanju njegove knjige Stari zavet i, ako već nije, neka se da na pisanje srodne knjige o Novome zavjetu. Zagreb, 18.08.2016. Prof. dr. sc. Pero Vidovič, SJ Filozofski fakultet Družbe Isusove (Fakultet filozofije i religijskih znanosti, Sveučilište u Zagrebu)

INDEKS AUTORA

Alonso, Schökel: 130 Bernard, Anderson: 18 Celestin, Tomić: 25, 71, 105, 129, 130, 172, 175, 192 Đulio, Negrone: 9 Hamurabije: 41, 115 Herman, Gunkel: 135 J. Alberto, Soggin: 82 Jeronim: 69, 82, 151, 185 Liutprand: 24 Luter: 15, 113 Mario, Masini: 10, 11 Origen: 67-69 Ortensio da, Spinetoli: 22 Rabi, Išmael: 78 Roland, Meynet: 130 Toma, Akvinski: 76 Vermes, Geza: 52 Vincenzo, Paglia: 10 Walter S., Wurzburger: 160 Žan, Astruk: 84 Zimri-limu: 22

INDEKS POJMOVA

Abraham, 25, 29 Adam i Eva, 24 Adonaj, 43, Vidi Jahve, JHWH Agraphe, 58 Alegorijski metod tumačenja, 67 Alegorijsko značenje pisma, 76, Vidi Četvorostruko značenje pisma Alegorijsko-dogmatski smisao, 68 Aleksandar, 34 Aleksandar Balas, 35 Amonci, 26 Amos, 166 Anagoško značenje pisma, 76, Vidi Četvorostruko značenje pisma Anđeli, 48 Antioh III, 35 Apirim 26, Vidi Habiru, Hebrej Apokalipsa Pavlova, 60 Apokrif, 17, 53 Apokrifi Novog zaveta, 58 Apokrifna evanđelja, 60 Aramejski jezik, 21 Arhelaj, 37 Arheologija, 25 Asaf, 132 Augustus, 36 Avelj, 24 Beliar, 57 Ben Sira, 154 Berith, 13, Vidi Zavet

204

Besmrtnost duše, 51 Betšeba, 32 Blagoslovi, 84 Božja objava, 9, 24 Božja poruka, 21, 64 Božje ime, 42, Vidi Jahve, JHWH Brak, 29 Bubrezi, 39 Buduće-spasenjsko značenje pisma, 76 Bukvalno značenje pisma, 76 Byblos, 13 Četiri značenja, 76 Četvorostuki smisao pisma, 68 Čitanje Biblije, 10 Darije, 34 David, 30, 105, 109, 132 Deca, 40 Degeneracija vere, 51 Dela Pavla i Tekle, 59 Demerije I, 35 Deportacija, 33 Deuterokanon, 153 Deuterokanonske knjige, 17 Deuterokanonski spisi, 54, 154 Diathēkē, 13, Vidi Zavet Diktatura, 36 Doslovno značenje, 67, Vidi Četvorostruko značenje pisma Dualizam, 51 Duhovni smisao, 67 Dvanaest plemena, 26 Ebed, 42 Edom, 187 Egipat, 27, 35 Egzegeza, 63, 66 Eklezijast, 151 Eli, 122

205

Eponim, 26 Eseni, 50, 52 Estera, 117 Etiologija, 84 Etiopski Henok, 56 Evanđelja, 19 Ezra, 34, 109 Faraon Ramzes II, 28 Farizeji, 15, 46, 48 Feničani, 12 Filip, 37 Filistejci, 30 Filona, 153 Galileja, 37 Gebal, Gebhal, 13 Vidi Byblos Grad, 38 Gradsko stanovništvo, 38 Grci, 34 Habiru, 26 Had, 39 Hamurabijev zakon, 41 Hasidejci, 47, 190 Hasmonejci, 36 Hebrej, 26 Helenizacija, 34 Herem, 104 Hermeneutika, 63 Herod Antipa, 37 Herod Veliki, 37 Herodot, 34 Herodovci, 36 Hiksi, 27, 28 Hirkana II, 36 Hram, 14, 31, 33, 34, 35, 37, 43, 45, 48 Hramska služba, 45 Hramsko bogosluženje, 51

206

Hrišćanstvo, 37 Hvalospevne himne, 136 Idumeja, 37 Ime – Biblija, 12 Imena plemena, 27 Inspiracija, 71, 72 Ispravnost, 53 Istina, 10 Istorija, 23 Istorijska, 23 Istorijske knjige, 15 Istorijske, 15 Istorijski psalmi, 138 Isusovo učenje, 10 Ivan Hirkan, 36 Izabrani narod, 25 Izgnanstvo, 33 Izlazak, 28 Izrael, 32, 42 Izraelci, 24 Izreke Isusove, 19 Izvori, 84 Izvorni tekst, 20 Izvornici, 14 Jahve, 42 Jakov, 26 Jamnija, 14 Jehova, 43 Jeremija, 33 Jeres, 54 Jeroboam, 32 Jerusalim, 32, 36 Jevreji, 24 JHWH, 42 Joel ben Petuel, 188 Jonatan, 35

207

Jošua, 29 Jubal luka, 12, Vidi Byblos Juda Iskaritoski, 50 Juda, 32 Judeja, 37 Judita, 116 Julije Cezar, 36 Kain, 24 Kanaan, 38 Kanon jevrejskih spisa, 15 Kanon, 13, 20, 29, 53 Kasniji proroci, 159 Kateheza, 68 Kir, 33 Kleopatra, 35 Ključna vremena, 23 Knjiga Brojeva, 83 Knjiga Henokova, 56 Knjiga Isusa Navina, 88 Knjiga Izlaska, 68 Knjiga Jošuina, 87 Knjiga Jubileja, 46 Knjiga Letopisa, 109 Knjiga Levitskog zakonika, 83 Knjiga Mudrosti, 154 Knjiga o Kraljevima, 108 Knjiga o Sudijama, 105 Knjiga Ponovljenog zakona, 83 Knjiga Postanka, 82 knjige Mojsijeve, 81 knjige Starog zaveta, 12 knjige SZ-a, 12 Književnici, 46 Kovčeg Saveza, 31, 33 Kraljevski psalmi, 137 Kraljevstvo Juda, 32

208

Kritički metodi, 66 Kserkses, 34 Kult, 18 Kumran, 132 Legenda, 84, 106 Legende, 59 Levirat, 29 Levirat, leviratski brak, 115 Leviti, 45 Literarna kritika, 16 Literarne forme, 66, 83 Literarno značenje pisma, 76 Liturgija, 11 Liturgijski psalmi, 138 Livije, 34 Lot, 26 LXX, 14, Vidi Septuaginta Makabejci, 35, 112 Makabejski ustanak, 35, 47 Makedonija, 34 Mariamna, 37 Marko Antonije, 36 Masada, 56 Meditacija, 10 Medresa, 55 Mesija, 57 Midraš, 55, 78, 79 Mišna, 55 Mit, 82 Mitovi, 17 Moaba, 26 Mojsije, 12, 27, 87 Mojsijev Zakon, 104 Molitva, 10 Monarhija, 30 Monoteizam, 26

209

Moralno značenje, 67 Moralno-hrišćansko značenje Pisma, 76 Mudrosna književnost, 143 Mudrosni psalmi, 137 Mudrost, 143 Nabi’, 160 Nabukodonosor, 33 Nacija, 24 Način čitanja Biblije, 12 Nadahnutosti Svetog pisma, 71 Nag Hamadi, 60 Narod, 29 Nefili, 95 Nehemija, 34, 109 Nepogrešivost, 71 Objava, 8, 10, 18, 21, 71 Oktavijan, 36 Oporuka dvanaest patrijarhâ, 57 Origenova hermeneutika, 68 Osamnaest blagoslova, 48 Osvajanje Obećane zemlje, 29 Paganski narodi, 24 Palestina, 35, 37 Paljenica, 44 Parash, 47, Vidi Farisej, Perushim Pasha, 45 Patrijarsi, 17, 25, 26 Pavlove poslanice, 19 Pax Augustiana, 36 Pedesetnica, 45 Pentateuh, 81 Pereja, 37 Persijanci, 34 Petoknjižje, 15, 18, 27, 33, 81, 102 Petrova apokalipsa, 60 Ploče sa Deset Božjih Zapovesti, 31

210

Pobuna, 35 Podela knjiga – kanon, 15 Politeizam, 26 Polunomadi, 26 Pomirnica, 44 Pompej, 36 Porodica, 40 Poučne knjige, 15 Povratnici, 34 Predaja, 12, 17 Predaje Starog zaveta, 12 Predaje, 84 Prinosnica, 44 Prokurator, 37 Prolomej, 36 Prophetes, 160 Propovednik, 152 Proroci, 15 Prorok, 101, 160 Protoevanđelje Jakovljevo, 61 Proučavanje Biblije, 10 Provincija, 36 Prozbeni psalmi, 136 Prva Henokova: 56 Psalmi pouzdanja, 137 Psaltir, 130 Pseudepigrafi, 54 Ptolomej, 35 Ptolomejevići, 35 Qoheleth, 151 Quo Vadis, 59 Rabbi, 45 Raniji proroci, 159 Rano gvozdeno doba, 30 Ranohrišćanska literatura, 58 Raspeće, 37

211

Razlika u kanonu, 13 Reč Božja, 9 Redaktori, 82 Reformacija, 10, 15, Rex socius, 37 Rim, 36 Rimljani, 36 Ritual, 84 Robovi, 41 Robovlasništvo, 41 Rodoslov, 84 Rukopis, 20 Ruta, 114 Sabat, 45 Saduceji, 46, 47, 49 Sakramenti, 11 Salomon, 32, 132, 153, 156 Salomona, 31 Samarija, 32, 37 Samaritanci, 33 Samuel, 31, 105, 107, 122 Satana, 149 Saveza na Sionu, 28 Seleuk, 35 Seleukovići, 35 Semitski narod, 28 Senat, 36 Seosko stanovništvo, 38 Sepher Tehillim, 131 Septuaginta, 14 Sikarioti, 50 Simon, 36 Sin čovečiji, 56 Sinagoga, 43, 48 Sinedrion, 46, 47 Sinovi Izraelovi, 26

212

Sirah, 155 Sirija, 36 Sistem žrtvovanja, 51 Sluge (ebed) Jahvea, 42 Smrt, 40 Spisi, 15 Srce, 39 Stari zavet, 80 Sudija, 105 Sudije, 31 Sveštenici, 45 Sveta predaja, 9 Svetilišta, 42 Sveto pismo, 9, 10 Sveto Trojstvo, 11 Svitak, 167 Šator sastanka, 43 Šaul, 31, 105 Šeol, 39 Šopet, 31 Talmud, 42, 55 Tanaka, 15 Targum, 78 Tehillim, 131 Telo, duh i duša, 39 Teološko značenje pisma, 76 Tertulijan, 56 Testament, 13, Vidi Zavet Tetragram, 42 Tetrarsi, 37 Tiranija, 35 Tobija, 116 Tomino evanđelje, 62 Tora, 82 Tore, 48 Tradicije, 18

213

Trg, 39 Tri smisla, 67 Tridentski koncil, 20 Tropološko značenje pisma, 68, Vidi Četvorostruko značenje pisma Učenje o anđelima, 56 Ugovor, 13, Vidi Zavet Uputstvo za život, 11 Uskrsnuće, 37, 48, 51, Usmeno prenošenje predaje, 19 Uzvišice, 42 Vavilon, 34, 40, 132 Veliki sveštenik, 36 Veliko veće, 46, 47 Zadok, 49 Zagrobni život, 40 Zahvalni psalmi, 137 Zajednica u Kumranu, 51 Zakon, 15, 47, 51, 84 Zapisivanje knjiga Zakona, 34 Zavet – stari i novi, 13 Zemlja obećanja, 29 Zevs, 35 Ziloti, 49 Žena, 40 Život nakon smrti, 40 Žrtva za greh, 44 Žrtve, 44

SKRAĆENICE NAZIVA BIBLIJSKIH KNJIGA

Nazivi i skraćenice knjiga su u skladu sa Biblijom Kršćanske Sadašnjosti – Zagreb čiji su tekstovi korišćeni u ovoj knjizi. (prvih pet knjiga ili prvih pet knjiga Mojsijevih imaju i taj naziv jer se koristi paralelno u Hrišćanskoj tradiciji) STARI ZAVET Post (1 Moj)

Knjiga Postanka ili Prva knjiga Mojsijeva

Izl (2 Moj)

Knjiga Izlaska ili Druga knjiga Mojsijeva

Lev (3 Moj)

Levitski zakonik ili Treća knjiga Mojsijeva

Br (4 Moj)

Knjiga Brojeva ili Četvrta knjiga Mojsijeva

Pnz (5 Moj)

Ponovljeni zakon ili Peta knjiga Mojsijeva)

Jš

Jošua

Suci

Knjiga o sucima

Rut

Knjiga o Ruti

1 Sam

1. knjiga o Samuelu

2 Sam

2. knjiga o Samuelu

1 Kr

1. knjiga o kraljevima

2 Kr

2. knjiga o kraljevima

1 Ljet

1. knjiga Ljetopisa

216

2 Ljet

2. knjiga Ljetopisa

Ezr

Knjiga Ezrina

Neh

Knjiga Nehemijina

Tob

Tobija

Jdt

Judita

Est

Estera

1 Mak

1. knjiga o Makabejcima

2 Mak

2. knjiga o Makabejcima

Job

Knjiga o Jobu

Ps

Psalmi

Izr

Mudre izreke

Prop

Propovjednik

Pj

Pjesma nad pjesmama

Mudr

Knjiga Mudrosti

Sir

Knjiga Sirahova

Iz

Izaija

Jr

Jeremija

Tuž

Tužaljke

Bar

Baruh

Ez

Ezekiel

Dn

Daniel

Hoš

Hošea

Jl

Joel

Am

Amos

217

Ob

Obadija

Jon

Jona

Mih

Mihej

Nah

Nahum

Hab

Habakuk

Sef

Sefanija

Hag

Hagaj

Zah

Zaharija

Mal

Malahija

NOVI ZAVET Mt

Evanđelje po Mateju

Mk

Evanđelje po Marku

Lk

Evanđelje po Luki

Iv

Evanđelje po Ivanu

Dj

Djela apostolska

Rim

Poslanica Rimljanima

1 Kor

1. poslanica Korinćanima

2 Kor

2. poslanica Korinćanima

Gal

Poslanica Galaćanima

Ef

Poslanica Efežanima

Fil

Poslanica Filipljanima

Kol

Poslanica Kološanima

218

1 Sol

1. poslanica Solunjanima

2 Sol

2. poslanica Solunjanima

1 Tim

1. poslanica Timoteju

2 Tim

2. poslanica Timoteju

Tit

Poslanica Titu

Flm

Poslanica Filemonu

Heb

Poslanica Hebrejima

Jak

Jakovljeva poslanica

1 Pt

1. Petrova poslanica

2 Pt

2. Petrova poslanica

1 Iv

1. Ivanova poslanica

2 Iv

2. Ivanova poslanica

3 Iv

3. Ivanova poslanica

Jd

Poslanica Jude apostola

Otk

Otkrivenje

BIBLIOGRAFIA

A Catholic Commentary on Holy Scripture ed. E.F. Sutcliffe and B. Orchard, 1953; (CCHS) Achtemeier, P.J. ( ed.) Harper’s Bible Dictionary San Francisco, CA: Harper & Row, 1985; (HBD) A Concise Hebrew and Aramaic Lexicon of the Old Testament, Based upon the Lexical Work of L.Koehler and W.Baumgartner, Linden: Brill, 1971 Aharoni, Y., The Archaeology of the Land of Israel: From the Prehistoric Beginnings to the End of the Forst Temple Period tr. A.F.Rainey; London: SCM; Philadelphia, PA:Westminster, 1982 Aland, K., Synopsis of the Four Gospels: Greek-English Edition of the Synopsis quattour evangeliorum: Completely Revised on the Basis of Nestle-Aland 26th Edition and Greek New Testament 3rd Edition: The English Text is the Second Edition of the Revised Standard Version, 5th ed:; New York/London: United Bible Societies, 1982; (SFG) Aland K., Aland B., Der Text des Neuen Testaments: Einfurung in die wissenschaftlichen Ausgaben sowie in Theorie und Praxsis der modern Textkritik, Stuttgart: Deutche Bibelgesellschaft, 1982; (NT) Albright, W.F., The Biblical Period from Abraham to Ezra. An Historical Survey Torchbooks; New York: Harper & Row, 1963; (BPAE) Anchor Bible Garden City, NY: Doubleday 1964 – Anderson, B.W. Understanding the Old Testament 4th ed.; Engelwood Cliffs, NJ: Prentice Hall, 1986 Anderson, G.W., The History and religion of Israel, NClarB, OT 1; London: Oxford University, 1966 Anderson B.W., The Living World of the Old Testament., Longman, 1988.

220

Balz, H. and G. Schnider ( eds.), Exergetisches Wörterbuch zum Neuen testament 3 vols.; Stuttgart: Kohlhammer, 1978,1981,1983; (EWNT) Bauer, J.B. (ed.) Bibletheologisches Wörtenbuch 2 vol.; Graz: Styria, 1962, 3rd ed.; 1967. The 3rd ed.has been translated into English under the title, Sacramentum Verbi: An Encyclopedia of Biblical Theology 3 rd vols.; New York: Header and Header,1970; (BTW) Bauer, W., F.W.Gingrich, and F.W.Danker, A Greek-English Lexicon of the New Testament and Other Early hristioan Litetature 2nd ed.; Chicago, IL/London:University of Chicago, 1979; (BAGD) Bauer, W., Griechisch – deutsches Wörtenbuch zu den Schrifen des Neuen Testaments und der frühchristlichen Literatur, 6th ed.: Berlin/New York: de Gruyter,1988; (B-A) Baumgartner, W., Hebräishes und aramäisches Lexikon zum Alten Testaments, 5 vols.; Leiden:Brill, 2000 (HALAT) Blass F., Debruner A. Grammatik des neu testamentlichen Griechisch 14th ed.; rev F. Rehkopf; Göttingern: Vandenhohoeck and Ruprecht, 1976; (BDR) Boadt L., Reading the Old Testament, An Introduction, Paulist Press, 1984. Botterweck J., Ringgren H., (eds.) Theologisches Wörterbuch zum Alten Testament Stuttgart: Kohlhammer, 1970 –; (TWAT) Bright, J., Early Israel in Recent History Writting SBT 19; London: SCM, 1956 Bromiley, G. W., Theological Dictionary of the New Testament 10 vols.; Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1964-76; (TDNT) Bromiley G.W., Theological Dictionary of the New Testament Abridged in One Volume Exeter, Devon, UK: Paternoster; Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1985; (TDNTA) Brown, C. The New Interantional Dictionary of New Testament Theology 3 vols.; Grand Rapids,MI: Zondervan, 1978; (NIDNTT) Brown, F., Driver S.R., and C.A.Briggs, A Hebrew and English Lexicon of the Old Testament, corrected impression; Oxford: Clarendon, 1952; (BDB) Brown, R.E:, J.A. Fitzmyer, and R.E. Murphy ( eds.), The New Jerome Biblical Commentary Englewood Clifts, NJ: Prentice Hall; London: Chapman, 1990; (NJBC)

221

Bruce, F.F., New Testament History London: Nelson, 1969 Cambridge Bible Commentary, NEB Cambridge, UK: University Press, 1963-79 Charlesworth, J.H., The Pseoudepigrapha and Modern Research with a Supplement SBLSCS 7; Chico, CA: Scholars, 1981; (PMR) Childs, B.S., Introduction to the Old Testament as Scripture Philadelphia, PA: Fortress, 1979; (IOTS) Chill A., The Mitzvot, The Commandments and Their Rationale., Urim Publications, 2009. Clements, R.E., One Hundred Years of Old Testament Interpretation Philadelphia, PA: Westminster, 1976 Da Spinedoli, O. Matteo: il vangelo della Chiesa (Commenti e studi biblici), Cittadella, 1998. Dever, W.G. and H.D.Lance ( eds.), A Manual of Field Excavation: Handbook for Field Archaeologists Cincinnati, OH: Hebrew Union College; Jerusalem: Israel Exploration Society, 1978 Enchiridion biblicum; Documenta ecclesiastica sacram Scripturam spectantia, autoritate Pontificiae Commissionis de re biblica edita 4th ed.; Naples: M.d’Auria; Rome:A.Arnodo, 1961; ( EnchBib) Exegetiacl Method: A Student’s Handbook New York: Seabury, 1967 Exegetical Dictionary of the New Testament Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1990 –; (EDNT) Fitzmyer, J.A., A Christiological Catechism: New Testament Answers: Second Edition New York/Mahwah, NJ: Paulist, 1991 Fitzmyer, J.A., The Dead Sea Scrolls: Major Publications and Tools for Study 3rd ed.; SBLSBS 8, Atlanta, GA: Scholars, 1990; (DSSMPTS) Fuller, R.C., L. Johnston, and C. Kearns (eds.), A New Catholic Commentary on Holy Scripture London: Nelson, 1969; (NCCHS) Gesenius W., Kautzsch E., Gesenius’ Hebrew Grammar, tr.A.E. Oxford: Clarendon, 1910; (GKC) Guthrie, D., New Testament Introduction 3 vols.; London: Tyindale, 1965, latter combined in one volume and 3rd ed., 1970 Hallo, W.W. and W.K. Simpson, The Ancient Near East; A History New York: Harcourt, Brace, Jovanovich, 1971 Harris, R.L., G.L. Archer, Jr., and B.K. Waltke, Theological Wordbook of the Old Testament 2 vols.; Chicago, IL: Moody, 1980; (TWOT)

222

Harrison, R.K., Introduction to the Old Testament: With the Comprehensive Review of Old Testament Studies and a Special Supplement on the Apocrypha Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1969 Lampe G.W.H., (ed.), A Patristic Greek Lexicon, Oxford:Clarendon, 1961; (PGL) Laymon, C.M. (ed.), The Interpreter’s One – Volume Commentary on the Bible: Introduction and Commentary for Each Book of the Bible Including the Apocrypha Nashville, TN: Abingdon, 1971; (IOVCB) Liddell, H.G., Scott R., A Greek – English Lexicon: A New Edition Revised and Augmented throught by H.S.Jones Oxford: Clarendon, 1925-40; repr.; 1966; (LSJ) Marshall, I.H. (ed.) New Testament Interpretation: Essays on Principles and Methods Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1977 Masini M., La Lectio Divina, Teologia, spiritualità, metodo, Milano, 2002. Mays, J.L. (ed.), Harper’s Bible Commentary San Francisco, CA: Harper & Row, 1988; (HBC) Metzger, B.M., Manuscripts of the Greek Bible: An Introduction to Greek, Palaeography, New York/Oxford:Oxford University, 1981 Metzger, B.M., The Early Versions of the New Testament: Their Origin, Transsmision, and Limitations, London/New York: Oxford University, 1977 Metzger,B.M., The Text of the New Testament: Its Transmission, Corruption, and Restoration, New York/London:Oxford University, 1964; (NT) Moulton, J.H. and F.W.Howard, A Grammar of New Testament Greek 4 vols.; Edinburgh: Clark 1976; (GNTG) Murphy – O’Connor, J., The Holy Land: An Archaeological Guide from Earliest Times to 1700 2nd rev. ed.; Oxford: Oxford University, 1986 Neill, S., The Interpretation of teh New Testament 1861-1961 Firth Lectures, Unversity Nottingham, 1962 New International Commentary on the New Testament Grand Rapids, MI: Eerdmans, 1952 –; (NICNT) Old Testament Library Philadelphia, PA: Westminster, 1962 –; (OTL)

223

Roberts, B.J. The Old Testament Text and Versions, Cardiff: University of Wales, 1951 Sandmel, S., The Hebrew Scriptures: An Introduction to Their Literature and Religious Ideas New York: Knopf, 1963 Schurer, E., The History of the Jewish People in the Age of Jesus Christ 175 B.C. – A.D. 135: A New English Version Revisted and Edited ed. G. Vermes, F. Millar et al.; 3 vols. Edinburgh: Clark, 1987 Soggin J.A., Introduction to the Old Testament., Westminster/John Knox Press., 1989. Stemberger G., Il Midrash. Uso rabbinico della Bibbia. Introduzione, testi, commenti., EDB, 2006. Thackeray, H.St.J., A Grammar of the Old Testament in Greek according to the Septuagint vol.1; Cambridge, UK: University Press, 1909; repr., 1978 The Cambridge Ancient History 3rd, ed.; ed. I.E.S. Edwards et. Al.; Cambridge, UK: University Press, 1970 –; (CAH) The Cambridge History of the Bible, Cambridge, UK: University Press, 1963, 1969, 1970; (CHB) The expositor’s Bible Commentary with the New Interantional Version of the Holy Bible Grand Rapids, MI: Zondervan, 1976The New Interntional Commentary on the Old Testament Grand Eerdmans, 1965.; (NICOT) Theological Dictionary of the Old Testament Grand Rapides,MI: Eerdmans, 1974, 1977 –; (TDOT) The Text of the New Testament: An introduction to the Critical Editions and to the Theory and practice of Modern Textual Criticism, Grand Rapides, MI: Eerdmans; Leiden:Brill, 1987; (NT) Tomić, C., Praoci Izraela, Verbum, 1978. Tomić C., Pristup Bibliji, Verbum, 1986. Tomić C., U zemlji obećanja., Verbum, 1980. Tomić C., Začeci židovstva., Verbum; 1988. Tov. E, The Text-Critical use of the Septuagint in Biblical Research, Jerusalem Biblical Studies 3, Jerusalem: Simor, 1981 Tyindale Old Testament Commentaries London: Tyndale Downers Grove, IL: Inter-Varsity 1964 –; ( TynOTC) Word Biblical Commentary Waco, TX: Word Books, 1982- ; (WBC)

224

Wright, G.E., Biblical Archaeology Philadelphia, PA: Westminster, 1957; rev. ed., 1962 Zerwick, M., Graecitas biblica Novi Testamenti exemplis illustratur SPIB 92; 5th ed.; Rome: Biblical Institute, 1966; (ZGB)

SADRŽAJ

UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . str.

7

1. ŽIVI BOG U ŽIVOJ REČI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.1. Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.2. Šta je Biblija? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1.3. Nastanak Starog zaveta i Novog zaveta . . . . . . . . . . . . . . .

» 9 » 9 » 12 » 17

2. REČ U VREMENU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.1. Istorija Saveza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2. Razdoblja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.1. Preistorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.2. Vreme patrijarhâ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.3. Izlazak i Mojsije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.4. Osvajanje Obećane zemlje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.5. Vreme sudija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.6. Početak monarhije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.7. Raspad jedinstvene države do izgnanstva u Vavilon . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.8. Vavilonsko izgnanstvo (587–539) . . . . . . . . . . . . . . 2.2.9. Vreme posle izgnanstva (539–333). Persijska era. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.10. Grčka era (333–63. godina pre Hrista) . . . . . . . . 2.2.11. Makabejski ustanak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.2.12. Vladavina Rima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.3. Život i običaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.4. Verski život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2.5. Jevrejske verske institucije i grupe u novozavetnom vremenu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » » » » »

21 21 22 24 25 27 29 30 30

» 32 » 33 » » » » » »

33 34 35 36 38 42

» 45

226

3. JEVREJSKA I HRIŠĆANSKA LITERATURA . . . . . . . . . . . . str. 53 3.1. Apokrifi Starog zaveta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 55 3.2. Apokrifi Novog zaveta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 58 4. POTRAGA ZA SMISLOM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 63 5. OBJAVA, INSPIRACIJA, NEPOGREŠIVOST (ISTINITOST) PISMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 71 6. ČITANJE STAROG ZAVETA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.1. Kako su Pismo čitali crkveni oci. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.2. Targum i midraš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.3. Crkva i Stari zavet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.4. Petoknjižje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.4.1 Analiza teksta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5. Pripovest o Noi (Post 6–9) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.1. Post 6, 1–10 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.2. Narastanje zla (Post 6, 11–12) . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.3. Prvi Božji govor (Post 6, 13–22) . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.4. Drugi Božji govor (Post 7, 1–10) . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.5. Početak potopa (Post 7, 11–16) . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.6. Rast vodâ i centralni deo priče (Post 7, 17–24) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.7. Opadanje vodâ (Post 8, 1–5) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.8. Sušenje zemlje (Post 8, 6–14) . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.5.9. Treći Božji govor (Post 8, 15–19) . . . . . . . . . . . . . . 6.5.10. Božja odluka da neće više biti potopa (Post 8, 20–22) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6.6. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » » » » » » » »

75 76 78 80 81 86 88 95 96 96 97 98

» » » »

98 98 98 99

7. ISTORIJA OČIMA VERE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.1. Istorijske knjige . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.2. Jošua (Knjiga Isusa Navina) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.3. Knjiga o Sudijama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.4. Prva i Druga knjiga o Samuelu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7.5. Prva i Druga knjiga o Kraljevima . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » »

» 99 » 99 101 103 103 105 107 108

227

7.6. Prva i Druga knjiga Letopisa, Ezra i Nehemija . . . . . . . str. 7.7. Knjige o Makabejcima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.8. Ruta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.9. Tobija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.10. Judita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.11. Estera . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.12. Čitanje istorijskih knjiga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.13. Narod traži kralja (1 Sam 8) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.13.1 Analiza teksta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 7.13.2. Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . »

109 112 114 116 116 117 119 120 122 126

8. PSALMI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.1. Naziv i struktura, nastanak psalama . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.2. Literarne vrste . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8.3 Tumačenje psalama (Psalam 86) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » »

129 131 135 138

9. MUDROSNA KNJIŽEVNOST . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.1. Mudre izreke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.2. Job . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.3. Propovednik (Qohelet) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.4. Knjiga mudrosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.5. Knjiga Sirahova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.6. Pesma nad pesmama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9.7. Kako čitati mudrosnu literaturu i kako je razumeti? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » » »

143 146 149 150 153 154 155

10. PROROCI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.1. Proročki spisi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.2. Amos . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.3. Hošea . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.4. Izaija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.5. Mihej . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.6. Sefanija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.7. Nahum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.8. Habakuk . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10.9. Jeremija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

» » » » » » » » » »

» 156 159 164 166 167 167 173 175 175 176 177

228

10.10. Tužaljke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . str. 10.11. Ezekiel . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.12. Hagaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.13. Zaharija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.14. Malahija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.15. Obadija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.16. Joel . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.17. Baruh . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.18. Daniel . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.19. Jona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.20. Čitanje proročkih knjiga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.20.1. Izgnanstvo u Vavilon koje traje i danas . . . . . . . » 10.20.2. Dolina mrtvih kostiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 10.20.3. Komentar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . »

180 181 183 184 186 187 188 189 190 192 193 194 194 195

R E C E N Z I J A . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 199 I N D E K S A U T O R A . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 201 I N D E K S P O J M O VA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 203 S K R A Ć E N I C E N A Z I VA B I B L I J S K I H K N J I G A . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 215 B I B L I O G R A F I A . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 219 S A D R Ž A J . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . » 225