Пјесник изнад побједа и власти власти
ПЈЕСНИК ИЗНАД ПОБЈЕДА И ВЛАСТИ О једној параболи и једној тематској линији у поезији Ива Андрића
Јован M. Делић Филолошки факултет, Универзитет Универзитет у Београду Апстракт: У
раду се анализирају три пјесме у прози Ива Андрића са темом побједе и побједника, настале око 1920. године. Двије се ослањају на источњачку традицију: „Прича из Јапана” је парабола о пјеснику, власти и побједи, а „Победник” дочарава Давида непосредно послије побједе над Голијатом. Кључне речи: пјесма у прози, приповијетка, кратка прича, хибридизација жанра, авангарда, пјесник, побједа, власт, Исток, парабола.
Једна Андрићева пјесма у прози из Немира има наслов „Прича из Јапана”1. Ова парабола о пјеснику, побједи и власти, згуснута на двије странице текста, жанровски је хибридна: контекстом, „густим ткањем” и мисаоношћу припада лирици, али посједује јунаке, односно главног јунака, причу, догађај, нарацију, нарациј у, што је отвара према приповједној прози и чини је узорном кратком причом. Хибридизација жанра, мијешање поезије и прозе, лирског и наративног једна је од особина не само ранога Андрића. Ова особина је знак „духа времена”: авангарда је довела у питање границе између поезије и прозе инсистирањем на ритмизацији и поетизацији прозе и на прозаизацији стиха; на отварању наративних форми према поезији и есеју, али и поезије и есеја према наративним формама. Укрштање жанрова је готово вјечни књижевни процес којим се жанрови обнављају, иновирају или настају нови. Овај процес, који се може сматрати једним од унутрашњих принципа књижевне историје, доживио је у авангарди своје златне тренутке и дао изузетна остварења. Интересовање за Исток такође припада „духу времена”. Исток налазимо већ у Светозара Ћоровића, о чему је писао Радован Вучковић, истичући како је Ћоровићево прозно дјело било прави рудник тема за 1
Ivo Andrić, „Priča iz Japana”, Ex Ponto, Nemiri, Lirika, Sabrana djela Ive Andri ća, knjiga jedanaesta, Sarajevo, 1986, str. 104 – 105; 105; прво издање: Ivo Andrić, Nemiri, St. Kugli, Zagreb, 1920.
181
Јован М. Делић
касније и значајније прозне писце, а нарочито за Андрића. 2 Вучковић посебно истиче Ћоровићеве сатиричне записе Из земље Хиришиме у које је писац уградио „два стандардна поступка сатиричне прозе” – путовање у далеку земљу и сан као изокренуту и агресивну стварност – што је већ био искористио Радоје Домановић у Страдији и Данги. Та далека земља је фиктивна кинеска провинција Хиришима у коју возом путује Ћоровићев наратор − репортер. Њему аранжер јавног живота провинције објашњава положај Хиришиме у царству A ј-Хунг-Лунга. Несумњива је Ћоровићева сатирична усмјереност на положај Босне и Херцеговине у Аустроугарској. Ћоровић је, дакле, у своју сатиричну алегорију уплео кинеско царство прије Франца Кафке и његове новеле „На градњи кинеског зида” (1918), односно Деблиновог романа Три скока Ван Луна (1915). Ћоровићеви сатирични записи Из земље Хири2
Radovan Vučković, Od Ćorovića do Ćopića, Sarajevo, 1989, str. 5 – 63. „Retkost je, naime, naći pisca u čijem delu je sadržano bezmalo sve ono što će se po javiti posle njega kao što je Ćorović” (5). „Čak je, možda, u ostvarenjima najboljih pripovedača (Andrić, Samokovlija) najjače izr ažena srodnost s njim” (6). „Trebalo bi napisati posebnu studiju i u njoj iscrpnije analizirati Andrićevu vezu sa delom S. Ćorovića. A ona je neosporna. Koliko je to rezultat istovetnosti predmeta slikanja (bosanske i hercegovačke kasabe, sa mnogim svojstvima Orijenta), a koliko želja mlađeg pri povedača da produži tradiciju i već postojeći pripovedački obrazac, teško je oceniti. Sli ke kolektivnih uznemirenja, histerija, kažnjavanje onih koji se odvoje od zajednice Ćorović je obojio izvesnom vedrinom, ali su one ostale, kao model, nepromenjene i u Andrićevim delima. Čak se pojavljuju isti i likovi gradskih budala, zanesenjaka, tragičnih orijentalaca, ko ji zapadnjačkom pragmatizmu suprotstavljaju svoj manijakalni, rasipni estetski he donizam i opsednutost ženskom lepotom, pričom i retkim predmetima, životinjama i de koracijama, spremni da se svega odreknu u korist ljubavi (priča „Hafiz -efendija”, na primer). Tragika Ćorovićeve Milke iz „Majčine sultanije” u mnogome prethodi Anikinoj propasti u Andrićevoj noveli „Anikina vremena” . Nekad su i situacije i motivi dva pripovedača bezmalo iden tični (Lotika i hotel u romanu Na Drini ćuprija prema Švabici i novoj kafani u pripoveci „Stari mehandžija”). Ima se utisak da je Andrić u Ćorovićev šaroliki, bogati i raspr šeni svet uneo red i integrisao ga antropološkim tragizmom i apolonijskom harmoni jom i tako ga okupio, sabrao i učvrstio, stvorivši viši oblik pripovedačke umetnosti ” (6 – 7). „Ćorovićevo delo je veliki rudnik motiva, likova, slika, svežeg narodnog govora svih modulacija: od onih epskog porekla, tvrde zvukovnosti, do lirskih, južnjačkih, maznih i stiša nih fraza koje izražavaju muzikalnost odnegovanog gradskog čoveka i kasablijske mus limanske tradicije. Negde se u stilu Ćorovićevih pripovedačkih dela dodiruju tvrda i opo ra epska zapevka i zvučnost sevdalinki. Međutim, Ćorovićeva dela nastajala su u jed nom vremenu, te izražavaju njegove literarne konvencije. Raznoliko i bogato u svakom po gledu, ono je istovremeno i fragmentarno. Doima se kao zbir snimaka, prepisa, isečenih do kumenata, obrađenih u laboratorijumu jednog fotografa s kraja XIX i početkom XX ve ka. Zato se o Ćorovićevom pripovedačkom radu može adekvatno progovoriti jezikom tada popularne fotografske tehnike ” (9 – 10).
182
Пјесник изнад побједа и власти
шиме претходили су и „Андрићевој причи о Мори Ипоу из Немира, као и преводима јапанске и кинеске лирике код нас двадесетих година”.3 За Исток се посебно занимао Милош Црњански, и то за поезију старе Кине и Јапана.4 То интересовање је уродило превођењем те поезије са западних језика на српски и плодотворним дјеловањем на поезију самога Милоша Црњанског. Уосталом, и славна пјесма „Сума тра”, и „суматраизам”5, дугују барем имена Истоку. 1. „Прича
из Јапана”
Андрићева пјесма у прози „Прича из Јапана” налази се на крају циклуса „Немир дана”, као неки његов алегоријски епилог. Та повлашћена позиција на крају циклуса учвршћује нас у увјерењу да је ријеч о пје сми која има поетичко-програмски значај; о пјесми која алегоријски и параболично реагује на „немир дана”, али носи у себи нешто и „немира од вијека”. Парабола о јапанском пјеснику Мори Ипоу тиче се и нашег пјесника, и његовога дана, али је и прича о времену владе царице АуУнг и периода непосредно послије ње. Она тематизује однос пјесник – власт и пјесник – слобода, али и проблематизује побједу и побједнике. Побједа и побједник су били двадесетих година XX вијека једно од Андрићевих тематских чворишта, и њима ћемо се у овом раду позабавити. Пјесник Мори Ипо био је осуђен, заједно са Триста педесет завје реника којима је припадао, и провео је три године у прогонству, у кући од рогоза, на најмањем од Седам Отока – на своме Понту. Повратио се, заједно са већином од Триста педесеторице, у главни град Једо, када су ослабили здравље и моћ зле царице. Становао је „накрај града, у једном крилу неке свећеничке зграде”. Грађани су га завољели, а посебно његови другови завјереници, па је „његов добри смијешак био у њиховим кратким расправама као ријеч која одлучује”, а његови кратки стихови „о јунаштву и смрти” ширили су се од руке до руке. Иако на друштвеној маргини, иако политички прогнаник и завјереник, иако осуђен на тајно објављивање и ширење поезије „од руке до руке”, пје сник зрачи добротом – добрим смијешком – и стиче наклоност другова 3
Isto, str. 49 – 51.
4
Антологија кинеске лирике, одабрао Милош Црњански, Издавачка књижарница Напредак, Београд, 1923; Песме Старог Јапана, антологија, одабрао Милош Црњански, Издавачка књижарница Напредак, Београд–Сарајево, 1928. 5 „Објашњење ’Суматре’”, СКГ , НС, I, 4, Београд, 1920, стр. 265– 270. 183
Јован М. Делић
и грађана својим кратким пјесмама о јунаштву и смрти. Прогнани пјесник и његова тајна поезија стичу дубоко поштовање. Као у каквој бајци, зла царица умире „од отрова свеопште мржње”, неочекивано нагло; њени дворани бјеже и не остаје нико ко би је сахранио. Власт је преузело Триста педесет завјереника. Подијелили су међу собом части и чинове и завладали јединственим царством на Седам Отока. На састанку свечаног вијећа констатовали су да им недостаје један завјереник – био је одсутан пјесник Мори Ипо. Послали су по њега роба са двоколицом, али се роб врати o празан и, умјесто пјесника, донио им је његово писмо које је најстарији у вијећу дао начелнику државних учењака да га прочита наглас пред вијећем. То писмо је средишњи дио параболе. Њиме се објашњава по чему се пјесник разликује од осталих триста четрдесет девет завјереника; њиме се освјетљава природа пјесниковог односа према власти и природа његове побуне. Мори Ипо прво обавјештава своје другове о растанку: он се од њих неминовно растаје у часу побједе и освајања власти. Он је са завје реницима дијелио патњу, вјеру и побједу, али не жели нити може да са њима дијели власт као што је дијелио борбу: Ми, пјесници, смо за борбу рођени; страсни смо ловци, али од плијена не једемо. Танка је и невидљива преграда што ме дијели од вас, али зар није оштрица мача танка па ипак је смртоносна: без штете по своју душу не бих могао преко ње до вас, јер ми подносимо све осим власти. Зато вас остављам, другови завјереници, и идем да потражим има ли гдјегод која мисао која није остварена и која тежња што није извојевана. А ви владајте разборито и срећно, али дође ли икада на на ше царство од Седам Отока каква биједа и искушење и буде потребна борба и утјеха у борби, потражите ме, молим вас.
Мори Ипо прво обавјештава своје другове о растанку: он се од њих неминовно растаје у часу побједе и освајања власти. Он је са завје реницима дијелио патњу, вјеру и побједу, али нити жели нити може да са њима дијели власт као што је дијелио борбу: неопходно је и неминовно – да оде и одвоји се од својих сабораца. Парадоксално, побједа је пјесника Мори Ипоа довела до раздваја ња од његових другова. Побједа је, за пјесника, проблематична и непо уздана ствар, а активно учешће у власти сасвим је неприхватљиво. Власт доводи у питање пјесникову слободу и право на побуну и борбу. Зато он преко те танке линије, али смртоносне по његову природу, не може да пређе „без штете по своју душу”. Он мора да остане јединствен, слободан индивидуалац, изван власти. Он мора да се растане од својих 184
Пјесник изнад побједа и власти
другова који владају и спреман је да им се врати и помогне им тек у случају биједе и искушења у којем би се могла наћи отаџбина; тек ако опет буде потребна борба и утјеха у борби. Пјесник одлази да потражи мисао која није остварена и тежњу која није извојевана. Ловац који не једе од свога плијена иде у нови лов и на нову ловину. Власт мијења човјека, или показује његову дотад непознату природу, а Мори Ипо ни по коју цијену не допушта ту промјену на себи. А да су се завјереници одмах промијенили по узимању власти, види се већ из првих наредних реченица. Предсједник вијећа је наглув и старачки нестрпљив, па с негодовањем прекида читање пјесниковог писма. Власт и побједа знају бити кратковиди. Упркос годинама ста рости и искуству борбе против биједе у којој се царевина нашла, предсједник вијећа не допушта могућност да се царевина икада више нађе у невољи. Он вјерује не само у безгрешност и непогрешивост своје власти, већ искључује могућност било какве биједе. Он безрезервно вјерује у свијетлу будућност; за своје увјерење мисли да му је довољна га ранција праведно владање Триста педесеторице. Неће бити невоље када ми завладамо – то је кратковида логика сваке нове власти: – Каква биједа може задесити царевину за праведног владања Тристо педесеторице?
Ми смо слободоумни и праведни усрећитељи и свака биједа отаџ бине је искључена – тако кратковидо мисли власт. Пјесник, пак, жели да очува своју пуну слободу и пуни интегритет; његов избор одласка у борбу за остварење нових мисли и тежњи неминован је. Разлаз није ствар хира Мори Ипоа, већ ствар нужности. Ствар трајног неспоразума између пјесника и власти, макар то била и власт пјесникових сабораца и другова. Власт ће се неминовно окренути прагматичним питањима која доносе новац и неће хајати за упозорења, макар она долазила и од нај бољега, најпоштованијега, најморалнијега и најдобронамјернијега. Сви бивши заточеници ће се сагласити климањем главе са предсједником вијећа и одбацити упозорење пјесниково. Читање писма ће бити преки нуто, а потећи ће расправа о важном закону за увоз и царину. Завјереници и побуњеници против зле царице преузимају царичин двор и институције. Начелник државних учењака ће, пошто је једини прочитао писмо Мори Ипоа, и то у себи, смотати и одложити први нови докуменат у стару архиву некадашње царице. Власт усисава и унификује и најхрабрије, и најмудрије, или их одбацује. Мори Ипо је неприлагодљив и сувишан новој власти. Да није отишао, био би одбачен. 185
Јован М. Делић
Андрићева „Прича из Јапана” је, дакле, парабола о пјеснику и власти; о ловцу који неуморно трага за ловином – за остварењем неке мисли или тежње – али од ње не једе. 2. „Изнад побједа”
„Прича из Јапана” несумњиво проблематизује побједу и побједника. Ко је ту побједник? Триста педесеторица (мање један) који су преузели власт; бивши завјереници који су постали владаоци? Или онај један – пјесник Мори Ипо – који их је напустио? Завјереници су, преузимањем власти, све су прилике, постали своја супротност, глуви за ријечи свога припадника, пјесника, који мисли другачије од њих; сли јепи за његове опомене; неосјетљиви за индивидуалност. Мори Ипо одлази у нови лов, на нову ловину, остаје себи досљедан, али без плодова своје побједе. Побједник је, изгледа, проблематичан. Побједа Триста педесето рице је сумњива, јер је довела у питање њихов идентитет и показала ограничену памет, а онај један – Мори Ипо – изнад је побједа. Управо тако се зове једна Андрићева пјесма из циклуса „Немир дана” – „Изнад побједа”6. Управо она омогућава боље и богатије разумијевање „Приче из Јапана”. Збијена на свега страницу текста, сва у знаку протеста про тив побједничке психологије и њене ограничене памети, против ниског чела и крвавих очију, ова пјесма доводи у сумњу побједу и побједника тражећи милост и разумијевање за побијеђене. Побједници о побједи не говоре мирно ни рационално, већ ира ционално урличу, а лирски субјекат је принуђен да тај урлик слуша. Иза тог урлика, који се из године у годину понавља, одиграва се соци јална биједа и људска патња, а урлик о побједи се преображава у лаж: Из године у годину слушам урлике о побједи а све је мање хљеба на свијету и снаге у људима, док земљом пролази лаж о побједи.
Лирски субјекат се снажно дистанцира од те и такве побједе, а поготово од урлика о њој. Таква побједа припада онима којима се он обраћа – мноштву, гомили означеној другим лицем множине: Ваша побједа има ниско чело и црвене очи. У побједника је немиран поглед. Проклето је ваше огњено побједничко вино. О, не окрепљује оно и не весели. 6
Ivo Andrić, „Iznad pobjeda”, Ex Ponto, Nemiri, Lirika, Sabrana djela Ive Andrića, knjiga jedanaesta, Sarajevo, 1986, str. 97 – 98.
186
Пјесник изнад побједа и власти
Ниско чело и црвене очи знакови су ограничене интелигенције и крвавих видика. Немиран поглед побједника знак је удјела звјерског и крвавог, нервозног и убилачког у побједи. Зато је вино побједника огњено, што ће рећи – паклено; зато је оно проклето ; не окрепљује и не радује никога. Побједници су слијепи од својих побједа; они дрхте и горе, а ништа немају „до своје дивље пламене радости иза које остаје пепео” . Радост побједника је, дакле, дивља, глупа и деструктивна пламена стихија која сажиже све; иза ње остаје само пепео. Та радост пламти и гасне једнако брзо и ирационално. Андрић допуњава слику побједника у претпосљедњем пасусу: „они су блиједи са великим ружним устима, а крв им је насјела на очи”. Побједник је сâм, док „Бог држи руку на тјемену побијеђених”, у чијим очима је „све што је наде, утјехе и љепоте на свијету” . Побједа је, уз то, привид и варка. Из свакога рада излази поражено човјечанство: Јер шта су друго данашње побједе него сутрашњи порази? У очима човјека самца нема добивених ни изгубљених битака, него је у свим ратовима једнако: добивеним као и изгубљеним, једно поражено човјечанство.
Кад све прође: и ратови, и варљиви занос побједе, и урлање о њој, када се заставе расточе, поцијепају или струну а вијенци увену, када боје изблиједе и све прекрије заслужени заборав, остаје човјек у свом јаду и муци, истурен милости кише и сунца, али и злим ћудима природе. „Ко ће побиједити човјека?” – пита се Андрићев лирски субјекат. Побједа је само дио једне велике несреће, настале у часу кад је „Бог начас окренуо лице и оставио свијет у тами” у којој људи урлају о побједи, „али побједе нема, него једна мала крвава лаж и једна велика несрећа”. Побједнике ће једнога јутра постидјети природа својим супе риорним миром и обрађена земља својом рађајућом тишином „море својим миром и њиве својом тишином”. Зато је говор о побједама ружан и кратак сан , јер нема побијеђених ни побједника, него увијек и свуда, и код једних и код других, напаћен и понижен човјек. Књижевност која говори о човјеку – а таква је Андрићева књижевност – то не смије превидјети ни прећутати. Зато је идеал младога пјесника – бити изнад побједа. Зато је Мори Ипо изнад побједе и власти, а вјечно у борби за какву свијетлу мисао и тежњу. Зато су ове двије пјесме комплементарне и зато се налазе у истом циклусу. Зато је Андрићев Давид, у часу највећега тријумфа – када одсијеца и подиже Голијатову главу – уморан и готово поражен,
187
Јован М. Делић
притиснут тежином и величином свога дјела. Зато морамо неизбјежно у овај контекст довести и Андрићеву пјесму „Победник”7. 3. „Победник”
Пјесма је настала послије Немира; пјесник је већ писао екавски. Објављена је у београдском часопису Мисао 1922. године.8 Побједник се на почетку не именује, већ се о њему пише у трећем лицу и означава се замјеницом он. Али, како то код Андрића често бива, психолошка перспектива је јунакова, побједникова. Једино из побједникове перспективе можемо знати да је у њему букнула свијест и да све претвара „у неподношљив бол и терет који је претио да све смрви”. На дјелу је Андрићев доживљени говор, односно говор уживљавања. Треће лице показује способности и својство првога лица. Поезија и проза су се прожеле; исти су пјесма и проза; пјесма о Побједнику и прича о његовој побједи и његовој ужареној свијести. Пред нама је књижевни јунак, Побједник, и сва његова унутарња заљуљаност и помућеност; његова „успламтела свест”. Андрић напоредо дочарава – као и у својој наративној прози – спољашње догађаје и унутарњи свијет јунака, и то у њиховој нераскидивој повезаности. Зато му је потребно амбивалентно и покретљиво треће лице којим се свијет сагледава споља и изнутра. Побједник се дочарава у тренуцима када је горостасни противник савладан, када му одсијеца главу, и ти тренуци су виђени побједниковим очима и обухваћени његовим знањем сада „успламтеле свести”, јер „он је знао (подвукао Ј. Д.) да треба да ти црвени млазови престану, и то крцкање ткива и рскавица и та плоха пресечена врата која се не престано отвара и продужује, а тек после тога да долази главни напор: он треба да узме ту ужасну главу, која је више страшна него тешка, и треба да се дигне и корача и покаже с њом”. Читалац још увијек не зна ко је побједник, кога је све то што долази већ унапријед „у мислима уморило” и коме се „сваки час мрачи свест и пада на очи завеса од крви, зноја и врела даха”, нити чију главу одсијеца и треба да подигне као трофеј. Сазнаће тек у завршној реченици трећега пасуса, када се „дигао и коракнуо, у огњу и измаглици, осе ћајући нечовечанску косу међу прстима и тежину одсечене Голијатове главе уз лево колено”. Побједник је идентификован преко одсјечене 7
Ivo Andrić, „Pobednik”, Ex Ponto, Nemiri, Lirika , Sabrana djela Ive Adnrića, knjiga jedanaesta, Sarajevo, 1986, str. 206 – 209. 8 Иво Андрић, „Победник”, Мисао, књ. VIII, св. 2, Београд, 1922, стр. 101– 103.
188
Пјесник изнад побједа и власти
главе побијеђенога, али он остаје неименован, иако је сада недвосми слено да Голијатову главу уз своје лијево кољено може држати једино Давид. То именовање је немогуће по логици приче, пошто прича све вријеме тече из психолошке перспективе Давидове. Име ће се чути је дино од других, као поклич. Слиједи омиљена Андрићева слика тврде земље, извучена, као рез, у једну реченицу, односно у засебан пасус; дата као ново, први пут стечено побједниково искуство, непосредно пошто је устао са Голијатовом главом: „Никад земља није била тако тврда”. То је, дакле, ново, горко Побједниково сазнање; први резултат и први горки плод побједе. Послије те реченице- реза Побједник постаје постепено пријемчив за остале спољашње утиске: почиње да разабире звукове – јеврејски поклич, на једној, и тежак тресак филистејског оруж ја које бјежи, на другој страни. Вјечна слика оних који су присвојили побједу и који ирационално кличу, и оних којима је остао пораз и избезумљено бјеже. Највећи побједник међу побједницима, Давид, над највећим противником, Голијатом, стоји сам, на хумку између двије војске, полунаг, „с неопозивим делом које га је завитлало и изнело овде и прети да га ослепи, избезуми и сатре, јер му се тек пошто је учињено, објавило у свој својој величини и страхоти”. Таквог Давида мало је ко дао, да ми знамо: нико – као што га је дао Андрић: усамљеног, полунагог, успламтјеле свијести, притиснутог величином сопственог дјела које се од њега одвојило, надвисило га, завитлало га, па пријети да га ослепи, избезуми и сатре; изнемоглог и слабог, кога други виде као јаког и најјачег, коме кличу, славе га и носе у ирационалном побједничком заносу. Опет слиједи кратка рез- реченица – „Дуну ветар с планине” – а иза ње поново Побједника испуњава „свест о делу које стоји неопозиво за њим и толико је веће од њега да се не може поднети”. Дјело је иза и изнад Побједника, неподношљиво веће од њега, тако да хероја обузима „горка и мрачна студен”; чини му се да се „смањује и слаби”, а вид му се губи „и мисао мрачи”, док се око њега „све дими и ковитла” и он више не стоји усамљен на хумку, него га војници „лако дижу и носе”. У војсци се успоставља неки слављенички ред у којем се мијеша пјесма са покличима, а он је све слабији, зањихан „као воћка на грани и нит може да се исправи од бола и слабости нит може да падне од руку и штитова који су под њим”. Стање немоћи и слабости га подсјећа на ружне снове и ноћне море који су с буђењем престајали, али је немоћ у којој је сада једина стварна, резултат буђења свијести, а не сна. Побједник нити влада собом нити припада себи, нити има шта за једничко са узбуђеном масом која га слави. Стварност побједе нема 189
Јован М. Делић
ништа заједничко са маштом о слави, побједи и тријумфу; стварност побједе је „бол и огањ из ког се не излази”. Машти о тријумфу не смета величина дјела, а у чину побједе, у дјелу, Побједник се „утрошио цео”, па „сав тријумф и слава што тутње око њега исто је као да су над њего вим гробом”. Душа хероја-побједника је мрачна, јер се „у даху сагори, ослепи, оглухне и изгуби за све”. „Једни су који дела чине а други који уживају плодове и ликују” – то сазнање се открива мрачном и немоћном Побједнику коме навиру сјећања. Прво се сјећа побједника у тркама кога је видио „у општем дивљењу и заносу [...] пуна прашине која се од зноја претворила у блато, крвавих ногу, набреклих дамара, беспомоћно раширених руку и отворених уста, са лицем самртно жутим, пуним бразда и са очима које су у несвести тужно кружиле. Изгледало је као да је поклич хиљаде само самилостан дар најнесрећнијем међу њима”. Сјећање на побједни ка у тркама нужно се јавља Давиду када је сам био најнесрећнији међу свима, потрошен у највећој побједи коју је појединац над појединцем икада остварио – Давид над Голијатом. „Ко би рекао да је овако мрачно у душама хероја!” – та реченица је једна од поенти ове пјесме о Побједнику. Затим се Давид сјећа пастирске, завичајне сцене: сваке овце очеве појединачно, па старога оца Јесава, његових руку, „даха тела на који се од малена навикао и који му се увек чинио дражи од свега, и своје дрвене кашике забодене у плетер колибе”. Тај дах очевог тела у сјећању исцрпљеног Побједника, хероја мрачне душе, открива великог умјетника Ива Андрића још 1922. године. Њему није било дато да тај дах запамти, али му је дато да га у пјесми, у Побједниковом сјећању, генијално призове, дочара и оживи. У том тренутку, усред идиличне сцене сјећања на оца, његово стадо, родну колибу и кашику забодену у плетер, долази до наглог преокрета. Док га спуштају да га заогрну тријумфалним плаштом, Давид „јекну и сруши се на лице тежином мртва тела”. Тренутак огртања три јумфалним плаштом је и тренутак Побједниковог пада лицем на земљу, а тренутак поновљене и потврђене истине како је земља сада још тврђа и ближа него при ранијем контакту са њом. Она је сада и „тако близу”, па је понављањем, и овим појачавањем – истицањем близине, јер ју је осјетио падом, лицем и носем – реченица коју смо навели претворена у лајтмотив, у носиоца доминантног доживљаја и у још једну поенту: Никад земља није била тако близу ни тако тврда.
190
Пјесник изнад побједа и власти
Али Побједник нема права на клонуће ни одмор, нити ће му они бити допуштени. Војници, „ненавикли да се обзиру ни да мисле”, поново га дижу, освјежавају, огрћу плаштом и ките вијенцем, пењу на штитове и носе на градску капију. У дочаравању атмосфере у граду Андрић посеже за иронијом. Тек сада постаје јасно колико је било функционално увођење мотива сјећања на очеве овце: сада свештеници у граду у Давидовој свијести „блеје и мекећу” и гласови им се ломе и мијешају са бубњевима, трубама и градском вревом. Сва та атмосфера полудјеле радости страна је измученом Побједнику крвавих руку, и он би „поново да се сакрије и ишчезне, али не имађаше снаге да се макне”. Хватају га несвјестица и грозничави бол, па му се причињавало „на часове да је то предвече кад знан свет излази на одмор, а он утерује стадо у шор свога села, уз мекет и блејање коза и оваца и звоњаву преодника”. Мотив стада добија час иронично значење, а час смирује душу и тијело у грозничавом болу. Крај пјесме је у потпуном контрасту између измученога Побједника и радосне масе. Побједник је неслободан, у власти других – војника који га носе и славе – физички изобличен и деформисан, претво рен готово у ствар, у објекат, на ивици снага и свијести. Његова позиција и његово стање недостојни су Побједника и цара: Повијао се, али су га безбројне руке неумољиво подржавале, страшно му се видела белоочница, а од његових лепих зеница само мали црни полумесеци. Такав, под венцем и плаштом, ношен је као застава.
Понижени, измучени, изнемогли, несрећни човјек, исколачених беоњача и деформисаних зеница, а под вијенцем и у плашту, без могућности да се одмори и дође себи, јер га носе као предмет, као заставу, и тим ношењем га непрестано повређују наносећи му бол – то је Андрићев Давид, побједник над Голијатом. Томе, најнесрећнијем и нај немоћнијем у том часу, свјетина кличе, и тај поклич, као и Побједников опис, изгледа и звучи иронично у контексту Андрићеве пјесме: – Јаки! Јаки! – Деснице Господња! – Најјачи нека царује!
Страшан је и непремостив јаз између измученог Побједника, притиснутог величином дјела које га вишеструко надилази, и избезумљене, побједом и радошћу опијене свјетине која у екстази урла и слави. Сви осим Побједника су срећни: Старице су плакале, свештеници певали, ратници махали копљима а де војкама жељним удаје сјале су очи неприродно. Робови су добили дво 191
Јован М. Делић
струку меру, а животиње су се одмарале. И у целом граду није било никог ко није био срећан и занесен.
Једино ко је био дубоко несрећан и ко је патио – био је Побједник над Голијатом, онај кога су сви славили и који је све бар на један дан усрећио, Давид, притиснут и изморен величином свога дјела. Не знамо Давида као што је Андрићев херој мрачне душе. И његов Давид је у основи онај његов „напаћени и поражени човек”. Да видова побједа припада другима; други јој се веселе и прослављају је као своју. Побједник је уморан и напаћен. Мало је, додуше, пјесника који су овако као Андрић пјевали о побједи и побједницима, доводећи их у питање, иако је антиратна атмосфера у европској књижевности тога доба била опште мјесто. Све три анализиране пјесме отварају пјесму у прози према приповијеци; све три су тематски усмјерене на побједу и побједника. Ова тема је, очито, опсједала Андрића око 1920. године. У два случаја је за Андрића била инспиративна прича са Истока: први пут „Прича из Јапана” о пјеснику Мори Ипоу, а други пут библијска прича о Давиду и Голијату. Обје су параболе о побједницима, с тим што је парабола о Мори Ипоу парабола о пјеснику и побједи, односно власти, па се може разумјети као програмска и поетичка. Наравно да је много више Андрићевих дјела с источњачком тематиком. Ми смо бирали оне истог темат ског усмјерења и приближно истог времена настанка. Из Андрићеве поезије се, очито, много боље може разумјети и Андрићева проза, односно његова поетика. Том разумијевању тежи и овај прилог.
192
Пјесник изнад побједа и власти
Jovan Delić A POET ABOVE THE VICTORY AND POWER On one parable and one thematic line in
Ivo Andrić’s poetry
Summary
The paper analyses three poems in prose by Ivo Andrić, dealing with the victory and the victors, written about the year 1920. Two rely on the Eastern
tradition: „Tale from Japan” is a parable on the poet, power and victory, while „the Victor” depicts David immediately after his victory over Goliath. Two were printed in „Nemiri” (The Unrest), in the cycle „Nemir dana” (The Unrest of the Day) and they complement each other. The poem „Beyond the Victory” expresses doubt in victory and the victors, rendering them relative, while „Tale from Japan” continues, in a program manner, the position of a poet above the victories and above power.
„Victor” complements this thematic line by portraying „the dark in the soul” of a hero after the biggest victory of mythical scales – of David over Goliath. The poem is representative of early Andrić’s inclination t oward for the dialogue with the myth.
193
