О ПЕСНИКУ
1 Наука види све у еволуцији, а песник у вечности: значи у времену које се не даје определити ничим, па ни етапама. На� у к а в и д и с т в а р а њ е и р а з в и ј а њ е , а п е с н и к р а з г р а ђ и в а њ е и р у� шење. Наука види тријумф живота у новом листу који изби� ја ј а и з с т а р е г р а н е , а п е с н и к в е ћ в и д и у в е л у г р а н у у н о в о м л и с т у . З а н а у к у ј е с в е р а д о с т у о б н а в љ а њ у , а з а п е с н и к а ј е с в е у д р а м и р а с п а д а њ а . Н а у к а с ве в и д и у з а т о ч е њ у х л а д н и х п р и � родних закона, а песник све хуманизира: изнад свега ставља сензибилитет људски. Он све мери по судбини човековој која је ј е п р о л а з н а , и з а т о н е и з м е р н о т р а г и ч н а . З а н а у к у ј е ч о в е к д е о света, а за песн ик а је је свет свет део човека . Пр аве ћ и од судбине судбине свемира своју судбину људску, и обратно, живот тим постаје само једно црно море туге и чемера, изливено на све ствари и на сва бић а. Овај Овај случај чини трагично ст песн ик а кој и је први да то осети и отпати. Сви су велики песници били ту� ж н и : С о ф о к л е , Ш е к с п и р , Д а н т е и Г е т е ; и с в и в е л и к и м у з и � чари, као Бетовен и Шопен; и сви велики философи, као Хе� ра кл ит и Плат он . Леп ота и туга биле су свагда рођ ене сестре. Чак и у старој Грчкој није била уметност без много туге. Бак� хилид, један њен песник, каже да су најочајније песме свагда најлепше песме. � За песника све је лепо, али и све ташто. Све је ј е н а ј л е п ш е ш т о ј е с т в о р е н о , а л и с в е ј е и ј а ч е о д ч о в е к а . З а т о су сви песници тужни по својој философији. Сва су песничка д е л а м е л а н х о л и ч н а , и н а јб о љ е д е л о је у и с т о в р е м е и н а јт у � ж н и ј е . С ве н а с в е т у ј е у в е з и с а ч о в е к о м , ј е р с в е п о с т о ј и с а м о у т о л и к о у к о л и к о п о с т о ј и з а ч о в е к а и њ е г о в у с у д б и н у . А суд� су д� бина је тужна. � Наука мери духом који је ограничен, а пе� сник мери душом којој се не знају границе, и која је у вези с д у ш о м с т в а р и . З а т о н а у к а с а м о к о н с т а т у ј е , а п е с н и к с у д и ; на ук а о свету мисл и, а песн ик о свету осећ а. Због тога се 197
1 Наука види све у еволуцији, а песник у вечности: значи у времену које се не даје определити ничим, па ни етапама. На� у к а в и д и с т в а р а њ е и р а з в и ј а њ е , а п е с н и к р а з г р а ђ и в а њ е и р у� шење. Наука види тријумф живота у новом листу који изби� ја ј а и з с т а р е г р а н е , а п е с н и к в е ћ в и д и у в е л у г р а н у у н о в о м л и с т у . З а н а у к у ј е с в е р а д о с т у о б н а в љ а њ у , а з а п е с н и к а ј е с в е у д р а м и р а с п а д а њ а . Н а у к а с ве в и д и у з а т о ч е њ у х л а д н и х п р и � родних закона, а песник све хуманизира: изнад свега ставља сензибилитет људски. Он све мери по судбини човековој која је ј е п р о л а з н а , и з а т о н е и з м е р н о т р а г и ч н а . З а н а у к у ј е ч о в е к д е о света, а за песн ик а је је свет свет део човека . Пр аве ћ и од судбине судбине свемира своју судбину људску, и обратно, живот тим постаје само једно црно море туге и чемера, изливено на све ствари и на сва бић а. Овај Овај случај чини трагично ст песн ик а кој и је први да то осети и отпати. Сви су велики песници били ту� ж н и : С о ф о к л е , Ш е к с п и р , Д а н т е и Г е т е ; и с в и в е л и к и м у з и � чари, као Бетовен и Шопен; и сви велики философи, као Хе� ра кл ит и Плат он . Леп ота и туга биле су свагда рођ ене сестре. Чак и у старој Грчкој није била уметност без много туге. Бак� хилид, један њен песник, каже да су најочајније песме свагда најлепше песме. � За песника све је лепо, али и све ташто. Све је ј е н а ј л е п ш е ш т о ј е с т в о р е н о , а л и с в е ј е и ј а ч е о д ч о в е к а . З а т о су сви песници тужни по својој философији. Сва су песничка д е л а м е л а н х о л и ч н а , и н а јб о љ е д е л о је у и с т о в р е м е и н а јт у � ж н и ј е . С ве н а с в е т у ј е у в е з и с а ч о в е к о м , ј е р с в е п о с т о ј и с а м о у т о л и к о у к о л и к о п о с т о ј и з а ч о в е к а и њ е г о в у с у д б и н у . А суд� су д� бина је тужна. � Наука мери духом који је ограничен, а пе� сник мери душом којој се не знају границе, и која је у вези с д у ш о м с т в а р и . З а т о н а у к а с а м о к о н с т а т у ј е , а п е с н и к с у д и ; на ук а о свету мисл и, а песн ик о свету осећ а. Због тога се 197
ни ка да наук а и поезија нећ е изм ир ити , као ни вода вода ни ватра. Наука и кад мисли да нешто тумачи, она само класифи кује фено мене. З ато се научне истин е често потир у међ у собом, собом, али велике истине, које су казали песници, ништа није де� мантовало. Бекон је сматрао законе Галилеја као просте до� сетке, али ниједан песник никад није могао веровати да мра� чни детер мини зам, изр аже н у Бдипу, не одговара највећ ем закону општег живота. Зато једини који тумачи , то ј е песни к ко који ји свему тр аж и крајњи к рајњи смисао, и који осећ ос ећ а догађ аје око себе у њином бар једном � можда и једином � односу: у одно� су према човеку. Зато је песник од свих других људи сматран најближим божанству. Платон ставља у уста Сократа � у јед� ном дијалогу учитеља са рапсодом Јоном � своју дефиницију поезије: песник је нешто лако, крилато и свето � тумач бо� ж а н с т в а . Одиста, постоје само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне, а други све доврши. Тајна песниковог ства� рања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна божјег стварања. Не зна се како је постало песничко дело, као што се не зна како је постао космос. Од тога како се једно дело зачне у уму песника , и ка к а ко оно дођ е до д о савршен ства и израза, зр аза, то не може ни сам песник себи да објасни. Томе је често повод најмањ а ситница, а цел цело о грађ ење догађ а се у једном мутном и душевном стању које збуњује и самог творца, и којем фи� л о с о ф и н е у м е ј у д а н а ђ у п р а в о и м е . З а т о п и с ц и р а з н и х е с те � тика изгледају песни ку обични класификатори готових слу� чајева, онакви какви су ботаничари и зоолози. Велик а тајна у к о јо ј је з а ч е т о и о с т в а р е н о ј е д н о у м е т н и ч к о д е л о , т а к о о с та � је ј е з а с в е и з а у в е к п о т п у н о м р а ч н а . Д а ј е д а н ч о в е к б у д е Ш е к � спир, а да то не буде други човек из друштва тог песника, нити иједан други човек његовог времена, тај случај остаје тајна можда нарочите ко нструкције једног о рганизма. Зато је ј е п е с н и к п о т п у н о д р у к ч и ј и ч о в е к н е г о п о с е б и ц е д р у г и љ у д и ; а, извесно, његово дело није једи ни доказ за ово твр ђ ењ е. Чо� век није песник зато што ствара дело. Он је само виши од д р у г и х љ у д и з а т о ш т о ј е ј е д и н и о н њ и х о в а е с е н ц и ј а ; а г о в о р и к кро ро з песме, пес ме , јер се све све вели ко међ у људима израз и зр аз ил о певање м. Велики пророци говоре језиком великих песника. Чак многе птице и инсекти, кад раде и стварају, певају. � И она толико пута горк а нелагодност, к оју пес ник осећ а у доди ру с други м 198
љ у д и м а , ч а к и н а ј б о љ и м , и њ е г о в н а п о р д а с е п р и л а г о ђ а в а средини која је сва у компромисима, доказује да је он вечни стр ана ц и међ у најб лиж им. Је дин о место место на којем се он срета с другима, то је сублимна тачка људског живота: идеал. На сва ком друг ом месту, месту, он је одрођ ен.
2 Само песник ствара, јер само он мисли да би измислио. Ко је год нешто створио, он је био песник. Јер све ново што је поникло, поникло је из поменуте недокучне тајне стварања: из нечег нереалног које је извор свег реалног. Песник је сваг� да д а и н е п о м и р љ и в о и д е а л и с т , ј е р с ве г л е д а к р о з и д е а л , т о ј е с т кро з при зму савршенс тва. То не значи да песник нема осећ осећ а� ња стварнос ти, могућ ности и немогућ ности; песниц и су, су, на� против, јед ини људи који гледају гледају на стварност стварност поми чућ и је у в е к д о њ е н и х к р а ј њ и х г р а н и ц а у с а в р ш е њ а . О н ј е с у п е р р е а � л а н , о н а ј к о ј и м е ђ у љ у д и м а в и д и р е а л н о с т ј а с н и ј е н е г о и к о д р у г и , ј е р ј е ј е д и н и о н в и д и у њ е н о ј н е п о т п у н о с т и и н е д о в р � шености. Он најтачније зна одакле треба да се довеже конац којим се иде од данашње непотпуне стварности до њеног су� трашњег усавршења. Само обични људи виде онолико коли� ко постоји; творци виде и оно што не постоји данас, а што може постојати сутра, јер иначе не би били творци. Реалисти нису ни шт а створили, него су само при ме њи вал и туђ е ств ства� а� ра ње ; а ка д год су се одма кл и од туђ ег узора, они су само ква� рили. У парадоксу речено: утописти више вреде него реал� исти, јер је много пута једна утопија само зачетак једне исти� не; утопија, то је једна идеја у њеном првом заметку. Песник мисли подсвесно; он је једини сасвим интуитиван, и није измислица кад се каже како он има једно чуло више него д р у г и љ у д и . Ј е р с т в а р н о , и о н о ш т о н е п о с т о ј и , о н и в и д е у облику као да постоји. За све друге људе један комад белог мрамора, јесте само један комад белог камена, а за њега је у том хладном предмету затворена једна богиња или једна со� тона, који траже само руку скулптора да те замисли пусти из њиховог каменог заточења у живот и у обожавање. На белом л и с т у х а р т и ј е , н а к о ј е м з а се о с ве т н е м а н и ч е г н а п и с а н о г , з а човека који се зове Данте или Шекспир, на том празном 199
простору, затрепере истог часа речи најлепше које су речене после речи божјих. Песник је тумач божанства, јер је божанство слика чове� ковог идеала. Тај идеал је песник био некад изразио у виду предмета, и ли доцније у виду човека, сл ик ају ћ и свог свог бога бога ув у в е к п р е м а р а з в и т к у св ој е к у л т у р н е и с т о р и ј е . Б о г п р о с в е ћ е � них народа има све мудрости и врлине које човек у свом сну о идеалу сматра за највише. � Пошто песниково дело свагда говори само о највећ им вредностима, и говори и усх ић ење м и вером, он је тумач божанства, онако како то у две речи каже Платон. Има и философа који су веровали да је космос могао постат и без без учешћ а божјег, божјег, што би могло зна чи ти да је могао постати и без његове воље, и против његове воље, по једном закону чисто механичком, који је сам себи довољан. Али ја не познајем ниједног песника који је био безбожан, и веровао д а ј е г р а ђ е в и н а п о с т а л а б ез г р а ђ е в и н а р а . Н и к а д н и ј е д а н п е� сник није опустошио свемир, ни оставио просторе без вели� ког божанског даха који избија из свих ствари. Песник је религиозан, јер су песници и измислили религију. Да Бог није чак ни створио свет и човека по свом образу, него да је човек направио Бога по свом идеалу, песнику би и то било до� вољно да буде побожан: он би ничице пао пред лепотом та� квог човековог дела које превазилази све друге лепоте на свету. И зато, песник и кад сумња, он верује; јер је сумња је� д а н о с е ћ а ј , а н е м и с а о . � Н и а т е и з а м н и је п р а в о о д с у с т в о р е� л и г и ј е , т о ј е и н д и ф е р е н т н о с т . П е с н и ц и с у б а ш , н а п р о т и в , н а ј � побож нији међ у људима. Сви Сви ан тич ки и грчк и песн ици били су побожни, јер нису никад видели човека друкче него у вези са божанством. Хомер и Хесиод били су прави хијерофанти, а Илијада једног и Теогонија другог, другог, биле су највећ е рели� гиозне књи ге. Так о је било било и са ла ти нс ки м песници ма. Ка д се се за време последњих латинских краљева и почетком републи� ке водила борба у Риму да народ не прими грчки Олимп, и не призна грчка божанства и за своје небо, онда су то радили само свештеници и политичари. Али доцније, чак и у цезар� ско доба, било је у народу латинском много присталица да се римска вера поново врати свом примитивном националном култу из времена Ромула и Нуме, значи пољским и планин� ским божанствима старих Латина. Тада су први поборници овог повратка били песници Вергилије, Хорације и Овидије. 200
Енејида је била подједнако религиозно и национално дело. �
Такав је побожан песник био доцније и Данте. Његова Бо� жанствена комедија је једно дело које је утицало на религи� озност като ли чко г света можда мало мање него еванђ еље. Песник безбожан не да се ни замислити. Есхил је ратовао против божанства, али једног божанства конвенционалног, које није потекло из моралног идеала, него из шарене бајке; борио се против Хомерових богова који су претворили били Олим п у легл о својих порока, и у твр ђ аву против свих идеал а чове ков их. Пе сн ик Есхил, међ утим, веровао је у једно ново божанство, пријатељство према људима: у Прометеја, распе� тог на Кавказу, претечу Христовог, распетог на Голготи... Песник је први објавио Бога. Идеја о божанству јавила се, извесно, у својој чистоти и величини само кроз уметност: чим је примитиван човек почео да ствара, он је добио идеју о ствар ању ; а вид ећ и себе као творца свих других ствари, пита� ју ћ и се откуд и св е друго око њ ега. Само т а к о м ер ећ и своја дела са д е л и м а тог непознатог градитеља, добио је појам о његовој свемоћ и, свезнањ у, свеумењу.
3 Најизразитији и најпотпунији тип једне расе, то је пе� сник. Он је мерило расног генија, сензибилитета, идеологије. Као што песни к увек стоји на рас крш ћ у изм еђ у два доба, он стоји увек и на раскр шћ у измеђ у два народа. То је сунча ни сат на којем сама сунчева луча црта своје путеве у васиони; и песник је есенција расе, као што је можда и њен крајњи мо� тив. Зато је песник непобитно и фатално највећ и патриота. Било је и великих писаца који су били кивни на своју отаџ� бину, и то изражавали често безобзирно и горко. Данте се потписива о: „Ф ире нти нац по рођ ењу али не по мора лу". Шо� пенхауер се горко и отворено кајао за своје немачко порекло. Ниче је говорио да се стиди што је Немац. Бајрон је напустио Енг лес ку с огорчењ ем и заклео се да се у њу ни ка д нећ е вра� тити. Русо се формално одрекао своје Женеве, а Жозеф де Местр и Стенда л су пис али рђ аво о својој Фр ан цу ско ј. Б а ш најбољи патриоти говоре често о својој земљи с оваквом ду� боком горчином, зато што је њихов идеал о отаџбини виши 201
него отаџбина њиховог времена, а нарочито него њихови са� временици. Они који се хвале, или су незналице, или лажо� ви, ил и ци ни ци . Хтети све савршено , то је највећ е осећ ање љ убави. Пр ви просвећ ени човек је био највећ и патриота. Отаџби� на, то је савест друш тва. Осећ ање љубави по чињ е с родитељи� ма, нас тављ а одмах с отаџбино м, и сврш ава, тек на трећ ем месту, у љубави за жену. � Песник је зато увек огледало своје расе. Еуклид и Хипократ су могли бити научници ма којег народа у културној историји старог доба; а Галилеј је могао л а к о бити и с ун а р о дн ик А рхиме до в. М е ђ утим , С о фо кле је могао бити песник само грчки, а не ни персијски, ни египат� ск и. Т ак о исто је Данте могао бити само песник хри шћ анс к е религије и латинске расе, и песник католичке Италије три� наестог века. Тринаестог, јер је песник огледало не само своје расе него и свог времена: идеала једне генерације. Тако је Та� со био песник једног колена, а Ариосто једног другог колена, ма колико било кратко доба које је раздвајало периоде рене� сансе и реформе. Изм еђ у Дантеа и Пе тра рк е има растојање од четрдесет годин а, а то се већ види и по њих ов им дел има . Из међ у Корнеја и Расин а има иста ра зли к а у годинама: к ао шездесет према двадесет шест, што се и овде добро види по њиховој естетици и њиховој фактури. Песник је најчистија груда своје земље. Обичном човеку може отаџбина изгледати једна предрасуда историје. Одиста, земља коју називамо отаџбином може данас бити малена, а сутра велика; данас на северу, а сутра на југу; данас једнора� сна, а сутра састављена од више расе; значи, нешто што не представља ни једно исто земљиште, ни исту климу, ни исту крв. За време Тукидида, Грци су сматрали својом отацбином само сваки своју покрајину са једним главним божанством, а не целу Хеладу, ни сва грчка божанства. Али предмет чове� кове љубави за отаџбину који се мењао с временом по форми, ипак се није мењао по суштини; и та љубав је стара колико и историја човекова. То је осећ ање стечено у првој за једни ци срећ а и несрећ а једне групе људства: у сигурнос ти код кућ е, у стр а х у од не п р ија те љ а споља. Ј е з и к и тр а ди ц ије заједни� чке, само су еманација једног вишег мотива: мрачне човекове љ уб ав и за тло к о је га је х р а н и ло о дм ах после м а јчино г мле� ка. Једно од најстаријих грчких божанстава била је Геа, што 202
зна чи земља која ра ђ а; а једно од највећ их божан става, боги� ња Деметра, била је божанство земљиног плода, са светили� штем у Елеусини, која је постала центром грчког света. Тако је ос е ћ ањ е за д о м а ћ е тло постало м р а ч н и м а та в и з м о м , и ја � чим од свег нашег унутрашњег живота. За племенитог чове� ка љубав према земљи превазилази љубав према породици. Већ и му је бол кад непријате љ загази у његову земљу, него кад негде на граници потуче војску. Ми волимо своју земљу и кад не воли мо своје сугра ђ ане; и ми воли мо свој род ни град и онда кад нас прогна из себе, као што је био случај Овидија и Дан теа. Чо век се после свих непра вди враћ а у своју отаџби� ну кад је у опас ност и, да јој и па к помогне , ка о Ар ис тид што се кришом вратио из прогонства да се бори у битки код Са� л а м и н е ; и л и к а о П л а т о н ш то се врати о, да би учи о сво је суграђ ане к а ко да управљају својом држ авом . � Најпросвећ е� нији човек није неми новно и највећ и патрио та, али је најве� ћ и п а тр и о т а не осп орно онај чове к к о ји је најдубљ и ; з н а ч и најдушевнији, и значи најраснији. А то је увек песник. Он је то и онда кад није највећ и војник. Би ло је рђ ави х војника међ у песн ици ма, јер се помињ у Архил ох и Хо рације; али је било и хероја као што су били Есхил, Сервантес, Камоинш, и стоти ну друг их пре и после њи х. Ес хил је један од највећ их хероја са Саламине, а у Атини на сликама су представљали Есхила како је правио чуда од јунаштва и у битки на Мара� тону. � Ју на ш тв о је често ствар грубе и тврде воље, на сле ђ е, васпитање, лична сујета, патолошко крволоштво, љубав за физичку победу човека над човеком, жеђ за славо м ил и за осветом, чак и страст за један страшан лов. Али песник који би био кукавица, не да се ни замислити. Хорације је сам го� ворио да је бацио штит у једној битки и побегао из борбе; међ ути м, зна се добро да је код Фил ип а био храб ар војник. И песник Овидије се код Филипа борио храбро на страни репу� бликанаца Брута и Касија. Бајрон је ишао да се мачем бори за ослобођ ење Грчке, а и Пуш ки н и ЈБермонтов су поги нули на двобојима. Н ем ач ки песник Гете, присус твујућ и би тки на Валми, шетао се пољем, које су засипали топовски меци, да би окушао снагу својих нерава, а у истом рату је Шатобријан, бретонски војник, био озбиљно рањен. И сам Данте је у два маха био флорентински војник. Све ово доказује исто крвно порекло хероја и песни ка. � Међ утим, херо изам није само 203
пред животом: има свакодневних морал них храбрости које су страшније и лепше неголи и физичка храброст на бојном пољу. Оно што понекад нема песник од хероја (снагу воље), то има херој од песника (идеал). Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узора људског соја. Не да се замис лити истински у мет ник који није дубок о частан човек. Поштење уметниково је једна главна основа његовог дела. Шарлатан, то је уметник без поштења. Може неко бити рђ ав кр ојач, ил и рђ ав војник, па и пак бити пош тен човек. Али рђ ав писац није само човек који рђ аво пише , него је јо ш р ђ а в и не п о тп ун у м ноги м с тва ри м а , а н а јч е ш ћ е п о к ва� рен и зао човек. Сви лоши писци су били неваљали људи. Ја сам их познавао много таквих.
4 Кад једно осећ ање постаје поезија, и кад се јави искра творачка? Ко би на то могао одговорити, кад знамо да је тајна у м е т н и к о в а в е л и к а к а о и тајна бож ја . М ени с е и п а к ч и н и д а се та искра јавља у судару двеју супротности, у додиру двају полова, На пр име р, у осећ ању трагичног, а то је када идеја о вечности стане насупрот идеји о смрти. Затим, та искра изби� ја у о с е ћ а њ у љ убави , а то је у с п ајањ у двеју д у ш а и л и двају тела. Или , најзад, у осећ ању идеала: кад а инс тин кти вна љу� бав човекова за себе треба да се жртвује у свесној љубави за другог. И т а к о д аљ е. И с к р а п оези је изби ја, д а к л е , р а вно и з оне тачке где су се таква два противна правца укрстила � Чо� век је утолико дубљи, уколико има више оваквих сукоба у његовој души. А ако томе зна и да дадне уметнички израз, да је д а н м ом е на т у о п ш те и н а п р а ви с ве о би м ни м љ у д с к и м фату� мом, онда тај човек постаје песник. Велики број људи живе без оваквих унутрашњих по треса, или су ти потреси к од њих сасвим епидермички; а то је онда гомила обичних људ и, не� потпуних, недовршених и плитких. Овакав човек, и ка д је у стањ у да неш то осети, он није у стању да том осећ ању дадне место ни цену. За ситне људе је све ситно, а за велике духове нема ситнице; јер велики духови виде све у недељивости. Ситница је за њих само део нечег безмерног. Велики духови 204
су ка о дубок е пл ани не из којих се понова сва ки ехо враћ а стократан. Један шпански мисли лац к аже на једном ме сту: „За разочараног философа нема ничег новог под сунцем, али за песника илузионисту све је ново у сваком тренутку". А илузи ја, то је највећ и факт ор стварања. � Илу зија о жи воту , то је читав оптимизам космички . Зато је оптимизам о дл ика младости, а песник је увек млад, често и увек дете. Све фило� софке школе, кад су биле силне и младе, биле су оптимисти� чне: и Платонова академија, и Зенонов стоицизам, и Алексан� д р и јс к а ш к о л а . П л а т о н и з а м је постао с к е п т и ч к и м те к с а К а р� неадом, значи тек у доба пропадања. И две најснажније расе европс ке дале су две моћ не струје философ ског оптимив ма: Француска са Декарто м и Малбранцем, и Немачка са Ла јбни� цом. Немци су постали песимисти у философији тек са Шо� пенхауером, а то значи кад су били изгубили веру у своју д р ж а в у и љ убав за своју нац и ју. Та к о је н е к а д и с к е п т и ч к а философија Пиронова у старој Грчкој избила наскоро после пропасти код Херонеје, и за време националног помрачења. Оптимиста изгледа лакоуман и без јасне идеје шта може и шта хоћ е; а песими ста изгледа дивљ и страдајућ и од же ља вел ик их и нес размерн их, али зна шт а хоћ е и уме да мери шт а мож е. М еђ утим , оптим иста ствара, јер у све верује, а песим и� ста задржава стварање и сам себе искључује из покрета. Први је позитиван и користан, а други негативан и р азор ан. Б и л о је в е л и к и х п е с и м и с т а м е ђ у п е с н и ц и м а , к а о Л е о п а р д и и А л ф р е д д е В и њ и ; а би ло је ч а к и в е л и к и х п е с и м и с т и ч к и х религија, као будизам. Али најсилнији народи нису знали за песимизам. Велтшмерц или mal de vivre, јесте једно ново људ� с к о о с ећ а њ е . М е ђ у с т а р и н с к и м п е с н и ц и м а н и ј е б и л о п е с и м и � ста. � Песник је природно оптимиста, јер је он једини ствара� л а ч к а с и ла , и је р н е ш то хоћ е до к р а јњ и х гр а н и ц а . З а т о је о н у с та л но м сук обу п о м е ну ти х двеју с уп ро тно с ти , и у с та лн о м д о д и ру двају п о м е н у ти х полова. З а то је с в а к о њ егово о с е ћ а њ е је д н а и с к р а з а ч е ћ а . Треба волети човечанство само због неколико великих љ уди које да дне с врем е на на време. Ја не з на м ш т а је Б ог, а л и велики човек даје ми идеју о томе. Стари Грци су имали реч што што значи значи људи�богови. људи�богови. Тај Тај исти исти народ је распео кри� ш то је напао песника Хомера. тичара Зоила што ,
205
5 О песн ици ма се могу рећ и или само обичне ствари, и ли само необичне заблуде; зато ко о њима не каже ово прво, у опасности је да каже ово друго. Јер је уметност најискључи� вија творевина људског генија, пошто за њу ниједна дефини� ција није добра ни довољно тачна. А тако исто и никакво ту� мачењ е за њу није потребно. Није могућ е ниш та тума чит и што се тумачењем не даје преправити или поправити. Лепота и божан ство се не дају изр ази ти речима ; покуш ајте то па ћ ете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песн ик успе да нађ е речи и да се пр иб ли жи тим непристу� пачним и неизрецивим величинама. Треба одиста неверова� тна смелост оним а који се умешају измеђ у пес ник а и тих извора његове инспирације. Стари Грци нису за уметност ни имали критичаре него само памфлетисте; а зна се да су има� ли истор и ју к њ и ж е в н о с т и јо ш у старо вр ем е. И м а л и су и у ц б е н и к е о з а к о н и м а есте тик е. П о л и к л е т о в к а н о н је б и л а књига које су се држали они који су учили скулптуру само по школама; али у атељеу самог Поликлета су, извесно, учи� ли без те к њ и г е . Ј е р се уметност у чи од у м е т н и к а , а не од критичара, који увек истиче себе више него уметника. Скулптура се учи од скулптора, сликарство од сликара, а те� хника поезије се учи само из песничких дела. Уметност се не даје објасни ти него само осетити. У том е је она с у п ер и о р н и ја од свих творевина људског генија. Једино се она позива на форме мисли које нису опште и свачије, него привилегија извесних природа које су затворене у себе и у своју тајну. Сви су људи способни бар за једну од многих грана нау� ке, али су за уметност способни само изабрани духови и на� рочити сензибилитети. Има велики број људи који би радије в у к л и л а ђ е , н е г о ч и т а л и п е с ме , и л и п о с м а т р а л и с л и к е . А р и � стотелов ученик, Александар, није се одвајао од Илијаде, али сам признаје да је из тог епоса учио стратегију, а не сублим� ну лепоту песничке визије. Било је великих научника и вој� с к о в о ђ а к о ј и с у и л и с а м и п и с а л и п е см е , и л и с а с т р а ш ћ у ч и � т а л и т у ђ а п е с н и ч к а д е л а . И з м е ђ у в е л и к и х љ у д и и м а је д а н афинитет који показује да људски геније излази из једног истог извора, и да се велики људи увек сретну у највишим 206
висинама. Тако кад један песник постане одиста велик, он постане философ; а чим један философ постане одиста велик, он постане песник. Међ утим, укус за лепоту је донекле урођ ен свима људи� ма. Примитивни чо век је почео да прави уметничке ш а ре и фигур е на зидови ма своје пећ ине и пре него шт о је знао да броји, и пре него што је знао да говори. Можда је и певао ме� лоди је, п ре него ш то је и зговори о и п рву ф р а з у . А ли ко не м а такв о урођ ено уметничк о осећ ање, узалуд му је тумач ити ствар лепоте. Тумачења лепоте нису учинила друго него да се у к у с и н и в е л и ш у , и да љ уди пођ у за је д ном о п ш то м ф орм у� л о м л е п оте в и ш е него за своји м с оп ствени м о с е ћ а њ е м : в и ш е за ту ђ им речи ма, него за својим очима. И заиста, укуси су најзад постали више колективни него индивидуални, више сугер исани него инспирисани. Зат о су на свима р ас кр шћ им а историје постојали заједничк и укуси у великој групи културних народа, и на п ољу различити х де� ла. Н е с ам о да су се п освећ ени љ уди је дног и стог доба подје д� нако дивили истом уметничком делу из поезије или му зике, него су имали и исти начин говора, облачења, намештаја, плеса. Тај заједнички смисао ишао је понегде до готове фор� муле, која је увек била силнија од појединог човека. Разлике су постојале само у нијансама. Пред делима великих мајсто� ра сви људи имају исте утиске, бар за све крупне одлике, а раз ли кују се најче шћ е само у детаљи ма. То је ка о висок о ста� бло палме која иде у висину док се не почне рачвати и гра� нати у своје лепезе на све стране. � Колективни укус диже се на тај начин до своје висине, али наједном престаје да буде ј е д и н и и а п с о л у тн и в о ђ , него п очне да се гр а н а и р а ч ва у индивидуалне укусе, који затим постају стварима срца и тем� пер аме нта свак ог појединц а. По лаз ећ и са места где се одва� ј а м о од о п ш те фо рм у ле , к њ и ш к е и ш к о л с к е , ту ве ћ настаје осећ ање лич нос ти, кад мање тумачим о и судимо, него шт о во� л и м о и м р з и м о . Одатле све гле дам о к р о з себе и за себе; и ви � ше није толико реч о уметничком делу, колико о нашо ј при� роди. Одатле већ дел ује нетрпељиви и непомир љиви ли чни ук у с, к о ји је че сто у р ођ е н. Н а том де лу л и н и је т р а ж и м о у је д� ној уметничкој ствари свој сопствени смисао за лепоту, за при род у, за љубав, за срећ у, за смрт. 207
Види се из овог колико је критичар једно потпуно страно л и ц е у с тв а р и м а гд е престаје к о л е к ти в н и , а п о ч и њ е и н д и ви � д у а л н и у к у с и с уђ е њ е . И п а к ћ е к р и т и к а у ве к п остоја ти , а к о не као књижевност и уметност, а оно као наука. Критика, то је н а у к а о ч ове к о вом д ух у (к ао ш то је а нтро п ол оги ја н а у к а о човековом телу), али је критика наука само кад је у питању човек уметни к. Предмет проучавања критичког, то су особи� не писца које су у вези с делом. Можда су то бескорисне ди� сертације за читаоца, а нарочито за писца, али ипак тесно ве� зане за његово стварање. Критичар треба да пише само о до� брим уметницима и добрим делима; а он је користан само кад хвал и. О рђ ави м се п исцима нема шта рећ и, као ни о најбо� љ и м . 0 р ђ а в и м п и с ц и м а п и ш у само р ђ а в и љ уд и . � К р и т и ч а р а мрзе подједнако и рђ ави и добри уметни ци. Рђ ав и писци се боје његовог знања, а добри писци се не боје његове памети, него његовог злог језика. Има, дакле, у сваком уметничком делу нешто апсолутн о и опште, и нешто релативно и лично. У првом ми идемо за оним што смо научили а у другом за оним што смо сами осе� тили. Прво одговара укусу свих људи једног истог времена, а д руго одгова ра л и ч н о м те м п е ра м е н ту и ра с и . О п рво м се даје говорити с изгледом да и други поделе наше мишљење, али се о друго м не даје говорит и без опаснос ти да уве к дођ ем о у сукоб и с оним људима с којим смо иначе у свему другом пот� пуно сложни. Зато је посао критичара неблагодаран; и није чудо ако из ази ва злу крв када хоћ е да буде насилан . Крити � чари би били потребни само када би у књижевности пл евили и р а ш ч и ш ћ а в а л и . М е ђ у т и м , о ни од и с та н и с у б и л и у с т а њ у д а шкоде ни најгорим писцима кад су писали противу њих , ни д а и ш т а и с п р а ве и и зм е не . Л а ж н и п и с ц и п р о п а д ну је д и н о пред равноду шно шћ у читал аца, а то је када су чи тао ци од њи х књи же вн ији . � Не постоји у уметн ичк ом суђ ењу експе� рим ент ни при нц ип , него осећ ање и капри с; нит и се суди до кра ја методом и пам ећ у, него темп ерам енто м који није ни методичан ни паметан. Зато је критика непотребна. Ј едан страни писац је рекао да песник увек говори о себи, а нама изгл еда да говори о нам а. Неоспорно, оно што ми нађ емо на једној с л и ц и и л и у једној п е см и , к а о д а је и н т и м н о н а ш е , то је оно ш т о је н а јл е п ш е и најд убље за нас л и ч н о , и к а д је нај� по врш ниј е за него другог. Због тога дел ић а ми воли мо ил и 208
мрзимо једну песничку ствар и њеног творца, и на том дели� ћ у н и к о ни је п отребан да нам и ш та ту м а ч и . Историја уметности , то је историја развијања само општег, колективног укуса. То је прича о том шта су култур� ни људи заједнич ки сматрали л епим у разним периодим а историјског процеса. Та прича ништа не доказује, него само показује.
6 Модернисти у уметности, то су усташи против колектив� ног укуса. Они се одмах поставе отворено против историје, је р су п р о ти в тра д и ц и је ; и то су б ун то вн и ц и п р оти в тра д и ц и � је ; и то су бу н то вн и ц и п роти в у твр ђ е н и х н а в и к а , је р су не� при јате љи свих ограни чењ а. Они нећ е да знају ко ли ко је свет стар, нити признају да под сунцем нема ничег новог. И зато, пре него што би нешто и сами остварили, они покушавају најпре да поруше оно што је пре њих постојало. Јер модерни� сти или новатори представљају један закон природе човеко� ве, који је неумитан: потребу за променом и укус за новим. У њима се буни инстинкт новог човека, пре него што се побуни� ло ос ведочењ е новог творц а. Они с е п и та ју да ли су н ос и оц и прогреса или су једино представници дегенерације; они се само буне против устајалости коју, с правом, сматрају за на� чело негације и пропасти. Најзад, они представљају још и је� дно в и ш е и о п ш ти је осећ ањ е чове к ово: м л а д и ћ к у не трп е љ и � вост за старост и за старо, борбу против акапарисања, и нај� зад, своју лепу и разумљиву жељу за личном афирмацијом. � Овај феномен је често интересантан више као покрет, него по самим личн ости ма тих новатора. Више увек има међ у њима збуњених него побуњених. Уз некол ико истински х нови х та� л е на та , оби чно и де п о во рк а бу к а ча и ш а р л а т а н а , к о ји су нај� грл ати ји и најдосаднији, и који ћ е отпа сти кад се ут иш а по� буна, и нестати с помрчином и са прашином чим сване прво ново и тријумфално јутро. Истина, прави великани нису имали своје херолде ни тру� баче да их објављују, нити су сами тумачили своје програме и своје уметничке намере. Прави творац античке трагедије, Ес� хил, син свештеника у Елеусини, почео је мирно као да је и 209
сам био свештеник; јер се зна да је прво драма била у служби вере. Највећ ег песн ика хришћ анств а, Дантеа, ни ко није обја� вио, нити је сам себе огласио за творца какве нове школе. Петрарка је чак мислио за Дантеа да је написао једино књигу Обновљени живот, али је за Дантеову Комедију побожно и искрено веровао да ју је написао сам Дух свети, а не Данте. Шекспир је био самотник, као Хималаји. Гете и Шилер су би� ли в р х ов и н е м а ч к е зем љ е и расе; бе з р е к л а м е и бе з војске, и велики лични пријатељи, иако је Гете био чист поборник тра� д и ци је (у свом Гецу од Берлихингена), а Шилер новатор и поборник немачког уједињења (у своме делу Валенштајн). Значи: и по намерама и по духу потпуно различни. Ни Расин није знао за себе да је новатор. Само охоли и болесно сујетни Виктор Иго је имао потребу за фанфарама; и само гордељиви и загрижљиви Леконт де Лил је говорио о свима другим правцима с понижавањем и увредама. � Прави творац иде за инс тин ктом , а не за програм ом; и узима јућ и нови пра вац , он се и не пита да ли се и колико се одалечио од старог утапка� ног друма. Овакав творац нема намера него само потреба; јер је он п ре јед а н нов и н с т и н к т него и ш т а друго. Новатор може да донесе нов таленат, можда и нов начин израза, али не може написати или насликати дело које чак и у д а л ек о ј п р о ш л о ст и не би и м а л о св ог п р ем ц а . Н а двеста го� д и н а п р е Р а ф а е л а било је р а ф а е л с к и х М адона и по н а ш и м не� м а њ и ћ к и м м а н а с т и р и м а . И м а ј е д н а п о с ту п н о ст у о с т в ар и в а � њу људских лепота, која од почетка човекове историје иде равномерно и логично, чак и онда кад изгледа да је сав исто� ријски прогрес само један низ бучних револуција. Мирон је био новатор само по положају тела својих статуа. Фидија је био модернист само по изразу својих фигура. Скопас, и Ли� сип, и Поликлет, и Праксител, били су новатори само по оном што су додали старом делу, а не по нечем битно новом. Дона� тело је новак, али само релативно, и само према вајарима свих време на; а Ми кел ан ђ ело је нов само у односу пре ма До� нателу. Нов уметник, то је човек који унесе нове емоције или нарочито само појединачне нове форме. Ништа више. � Стари век европски је био скоро цео у продукцијама грчког генија, или грчко�латинског, и зато је био узак и једнолик, јер је био израз само једне расе и историје. Средњи век је био шири. Средњи век је имао много варварских најезда, и велики број 210
нових народа, много страшних ратова, много свирепих боле� шти на, и, најзад, хр иш ћ анс ко схватање живота и смрти. Зато је с ре д њ и ве к м орао дубоко и з м е н и ти с е нз и би ли те т љ у д с к и , и природно учинити огромне промене у стварима уметности. На средњовековн ој уметности је сар ађ ива ло много нових и разних народа, али је ипак питање да ли је који век створио одиста ишта ново, или само допунио нешто старо. Такав је био XIV век када се човечанство наш ло изм еђ у две противу� речне духовне и моралне струје: средњег века и ренесансе, ве� ре и сујевере, али ип ак из међ у нечег што је већ би ло старо (хри шћ анст во) и нечег што је било још старије (паганство). Свака историјска периода има свој посебни покрет срило� софски, религиозни и књ ижевни. Али је таква нова пе риода морала бити увек само велика последица дубоких философ� ских криза у човеку и у друштву. У таквом случају иду и фи� л о с о ф с к и и р е л и г и о з н и и к њ и ж е в н и п о к р е ти нап оред о, тесно повезани и скоро сливени у исто корито. Тад се има илузија ка о да се рађ а једно ново човечан ство. Та ко је било у време А н а к с а го р и н о , а т а к о је било и н е к о л и к о п ута доц ни је . Није � дна в е л и к а ш к о л а није д ош ла и м п ро ви з а ц и јо м и н а ва л о м амбициозних људи да се пошто�пото обори старо, а створи но� во. Сколастичка философија се развила дугим покушај има и з м и р и в а њ а а н т и ч к е фи л о со ф и је с а х р и ш ћ а н с к и м у ч ењ е м . Бекон, а нарочито Декарт, оборили су сколастику због њених злоупотреба над људским здравим разумом. Огист Конт је створио позитивизам кад су најзад и злоупотребе метафизи� чара постал е нови м беспућ има за људску памет. А ниједна но� ва философска школа није била без новог и дубоког утицаја на уметност. Без нове философије нема нове уметности. Им а нових уметника , али нема нових уметности. Међ у� тим, ко год је персоналан, он је за себе један нов случај. Не� срећ а, што је мало учитеља а много учени ка. У на ше доба је сл ик ар Сезан био, ако хоћ ете, нов; и сл ик ар Рено ар је био нов; али сез анис ти и реноарис ти нису већ б или нови, јер не иду за собом него за другим. Присталице разних школа јесу уче� ници, а нису сами новатори, јер је нов само онај уметник ко� ји је и з р а з сам ог се бе , не зави с но од своји х п р е тх о д н и к а а л и и од својих савр еме ник а! Јед но је Христос, а друго су хри шћ а� ни. За то међ у новатори ма има увек вели ки број уљеза и 211
шарлатана. Није ни све добро што је ново: нарочито је глу� пост стара колико и свет. Сваки покрет има једног свог великог протагонисту и главног иницијатора. Он почне, све изрази, и најзад све довр� ши. Школе које се направе около таквих протагониста само су уточиште бедних епигона, који се заклањају за једно кру� пно име, или за један крупан правац. Европски рат, чији смо очевици били, изгледао је многим површним духовима као некаква нова бразда одакле иде и нова периода. Али није тако. Нису капиталистички ратови, као овај 1914, у стању да уроде р е ге н е ра ц и јо м љ удск е м и с л и и срц а, него н а п р о ти в. Само ратови духовни и душевни, а то значи само дубоки по� крети религио зни и фил ософски могу бити иницијатори но� вих идеологија и нових сензибилитета. Рат француско�нема� чки 1870, од огромног значења, није у ствари идејно изменио ништа у тим двема земљама. У Француској је тај рат, у ду� ховном погледу, само растурио парнасовце, као школу, али није ништа створио стварно ново; а у Немачкој је створио ничеизам и војничку мегаломанију, али не и нове душевне вредности и нове уметничке и нспирације. � Ни си мбо л изам, који је дошао нешто доцније, није био нов духовни покрет, колико један нов мани р. Симболи и симболизми нису н има� ло нови ; ч а к с у то н а ч и н и љ удск ог говора м о ж д а с та ри ји него и ма који други. То је само један начин говора али не ново осећ ање. Кад је фр анц уск и симболизам поку шао крајем XIX век а да буде ново осећ ање, он је пао брзо исц рпе н. Н иједа н озбиљан песник није хтео да се ограничи на само симболи� стичке ефекте. Има у симболизму велик их погре шака. Њ его� ва психологија је ненормална; његове идеје и асоцијације су одвећ би зар не; његово негирање непосредног пр оживља вања јесте с а с ви м п о гр е ш но ; њ егово п ре тп о с та вљ а њ е м а гл о в и т и х наговештаја свако м јасном и логичком изражавању, је сте ла� ж н о ; и најзад, њ е го ва м у з и к а ветра и воде п ре љ у д с к о г го во� ра („музика пре свега другог"), само је једно бесциљно пре� цењивање споредних случајева. Зато је и тај покрет прошао са досадом, ка о и све друго што је им ало неср ећ у да се једном назове модернизмом. И данас постоје, нове маније, а не нове естетике; и нови куриозитети, али не нове лепоте. Симболисти су се, пре пола века, позивали на философа Новалиса, као на свог учитеља, 212
а данашњи се позивају на философа Бергсона. Они који буду д о ш л и доц ни је , м о ж д а ћ е се п оз и ва ти на Б о га , и би ћ е боље, и свет ћ е им веровати, јер су све вели ке уметности, пос тајућ и у моментима великих рел игиозних криза, изишле и з идеј е о Богу. Најлепша песма једног песника има увек изглед моли� тве; и најлепша слика једног сликара има изглед иконе. Све су уметности одувек биле у служби религије. Зато је лаж у дну с в а к о г оног п о к р е та к оји не д о лаз и и з најдубљ и х чове к о� вих извора вере или сумње.
7 Све што се догађ ало у променама уметничког смисла кроз векове, догађ ало се у тесној вези са осталим стварима ж ивот а. Постојале су увек логич ке везе изм еђ у појединих појава дру� штва. Смисао уметнички је варирао често можда сасвим без реда у погледу његовог развијања, али у потпуном реду са д р у ш т ве н и м п ојавам а; а ја м и с ли м да је уметност н а јви ш е ва� рирала према моралним променама једног друштва. Свакако, постоје у уметности разне форме лепоте: чудно, ново, наивно, љ у п к о, м и с а оно, уз ви ш е но , срдачно, ра вно д уш н о, чедно, ле� пршаво, преозбиљно; порнографско, аморално. Зато је и често у и с тори ји постоја о нес п оразум и з м е ђ у у м е т н и к а и њ и х о ви х савременика; а то је онда када су уметници били виши него њихово друштво, или када је њихово друштво стајало култу� рно и морално више него његови уметници. Ипак, никад није било неспоразум а измеђ у најбољих уметник а и најпаметни� ј и х њ и х о в и х с а в р е м е н и к а . К а д је В е р о к и о ви де о с л и к у „Крштење Христово" свог ученика Леонарда да Винчија, још де ч к а , к а ж у да с е та ј д а н р е ш и о д а н и к а д в и ш е не у з м е к и � чицу у руку. � Паганску је уметност разумевао њен свет, јер је с та јала у ве зи са п а га н с к и м м и том ; а с ре дњ о ве к овну умет� ност разумева ли су тадаш њи хр иш ћ анс ки људи, јер је била религиозна као и њено доба. Данашња послератна уметност би требало да буде неш то трећ е, па да буде схваћ ена, ш то зна� чи вољена. Можда она лута зато што је свет остао без своје основне идеје о животу, без своје централне идеје философске и морал не, расејан, разорен, анарх ичан , зараћ ен, и мож да на ивици пропасти. Данашња уметност очевидно стоји на 213
беспућ у једног човечан ства које је изгуби ло сву снаг у да у не� што верује онако као што је пре веровало у Бога. Идеје имају своје пор екл о и своје ро ђ ен дан е, ка о и људ и. Ништа се у духовном животу није родило без везе са општим законом напретка ил и назатка човековог. Нарочито се о во мо же односити на људск а осећ ања, која су постајала или не� стајала увек са вели ком логичном поступношћ у. Мож да би се могло и чак тачно утврдити којим је случајем постала која идеја у животу, и каквим је обртом постало које човеково осећ ање о величи ни и лепоти. Зато п остоји так о вели ка ра� з л и к а и з м е ђ у ч о в е к а п а га н с к о г и ч о в е к а х р и ш ћ а н с к о г . А н т и � чки народи нису знали за нежност у нашем смислу. Нису мо� гли бити једнаки људи који су некад веровали у хладну Ми� нерву, са људима који данас верују у Богородицу, мајку која д р ж и је дног м у ч е н и к а у наручју. Х р и ш ћ а н с т во , унос е ћ и у љ у д с к и ж и в о т доброту и к улт бола, у нело је м е ђ у љ уде и вер� ску тугу какву стари мудраци нису извесно сматрали ни ле� потом ни врлином. � Неоспорно, религија је била увек најви� ша наука о судбини. Зато ни историја уметности није друго него један део историје религија. Уметност се никад није мо� гла одвојити од мисије да буде афирмација божанског у чове� ку; и уметност је увек била главна веза из ме ђ у неба и земље. Било је мно го случајева неразумљивих у књижевним по � ја ва м а . З а м ене је т а к а в чуда н случај к а к о с у Ф р а н ц у з и и м а� л и р о м а н т и з а м , к оји , стварно, није био њ и х о во ра с но ос е ћ а њ е него туђ а импортација. Цео свет је пре њих био ром анти чан и и мао романтичку литературу: Талијани са Ариос том, Шпа� нци са Калдероном, Енглези са Шекспир ом, и Немци са Ге� теом. Ча к Фр анц узи нису уопште имали ист оријског осећ ања у ум е тности , н и ти су би ли заљ убљ е ни у п рош лос т, него у ве к у с а д а ш њ и ц у . У њ и х о во м та к о зва но м з л а тно м век у, М оли јер је говори о с у ж а с о м о го тс к и м к а те д ра ла м а , к а о и о д в р а тн и м наказама, из векова незнања и тмине. Тек доцније, са падом раци онали зма, ром антиц и уносе историјско осећ ање у умет� ност. Они ча к и тада сликају туђ и ром анти чки жи вот, праве� ћ и т а к о сво ј ф р а н ц у с к и к њ и ж е в н и р о м а н т и з а м . � И нте р е с а н� тно је да су Фр анц узи би ли увек под туђ им књи ж ев ни м ути� цајем, већ ма него и Талијани и Ш пањ олц и. Пе сни ци фран� цуски из ренесансе су били сви под утицајем латинске лите� ратуре, а узалуд је ш кола Реноарова покушала да фра нцуску 214
књижевност хел ени зи ра. И век Луја XIV био је ближе латин� ству него хеленизму. И песници XVIII века још имитирају рим ске лир ич аре из Августовог столећ а. Тако је ишл о док нису на крају тог века узели себи за узоре Гетеа и Шекспира, опет учитеље више него и узоре. � Најчудније је што се зна да су и ла тин ск и песници били увек туђ и ученици, и признава� л и г р ч к и м п и с ц и м а п рве нство, и с а м и ч а к у ч и л и у А т и н и . Ово би значило да су Французи, иако генијални, увек имити� рали имитаторе. То им није сметало да најзад постану и сами нен адм аш ним . � Међ утим, фран цуске Шан сон де Же ст и пе� сме о Ланселоту биле су извор и самим Талијанима за њихов романтизам. Французи су зато створили свој романти чки по� крет XIX века, после свих других, и пошто су били мање ро� мантични него ик ад. Д а н а ш њ и с м и с а о о ле п о ти јесте п рои з вод д уги х ве к ова . Историја уметности радила је дуго и много на стварању изве� сних заједничких осведочења у стварима лепоте. Поставила је п о н е к а м е р и л а , к оја с у већ уз е ла о бл и к е п р и н ц и п а , ч а к и д огм а. Д а н а с на род и и сте к у лтуре и мају с к оро и и сте п ри н� ци пе о уку пн ом жив оту; а није могућ е да то не зах ват и и уме тнос т. Све ве ћ м а м и с ао чове к ова постаје к о с м о п о л и тк и � ња. Доказ, што се једно уметничко дело, са једног континен� та, сматра лепотом и на другом континенту. Ако црнци нису у с та њ у да осете н а ш у уметност, м и смо з а то би ли у с та њ у да осетимо њи хо ву; чак је прилично и копирали, нарочит о да� нас, у скулптури, плесу и музици. А л и ш т о је и сад на јо п ш ти је за све на с , то је ф о р м у л а ле� поте коју су дали стари грчки артисти. Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињене у хармо� нији. Осим лепог на грчки начин, постоји и бизарно као лепо, и снажно као лепо, и ново као лепо, и примитивно као лепо, и дивљачко као лепо, чак и простачко као лепо. Али апсолу� тно лепо, то је само оно грчко, и дефинисано: лепота у хар� монији. Таква је била аксиома целог грчког живота, па и њи� хове уметности. То је високо гледање на све стране живота; то је Анаксагорин дух као регулатор нереда у материји; то је плавоока Атена, главно божанство атинско, које је било бо� ж а н с тв о п а м е ти . � Ј е р н е м а ум е тнос ти без ле п оте , н и т и с е ум е тност и ле п о т а смеју одвајати; јер је то онда с ам о в е ш т и н а и виртуозност, а не уметност. Пиндар, који је имао свој трон 215
у А п оло ново м х рам у, у Д влф и м а , да са њ е га ч и та сво је стихо� ве, каже Хијерону, тиранину у Сиракузи: „Кнеже, ја се разу� мем само у ме три ци ". Ко би хтео међ у да на шњ им уметни ци � ма да истакне да је знање метрике једна велика човекова суд� бина; и ко би од нас сматрао за довољну гордост да буде само је д а н к о р е к т а н м е тр и ч а р .
8 Кад један песник пише о другом песнику, тај је случај интересантнији него кад о песнику пише критичар . Је р је песник одиста једини који може да неко дело проникне до у саму његову срж, а то значи до у крајње танчине сваке поје� д и н о с ти . Ово осећ ају и м ноги к р и т и ч а р и . П е с н и к је је д и н и који може да оцени, не само шта је други урадио, него и све шта је хтео или требало да уради, значи све што је и пости� гнуто и непостигнуто. Он једини може да код другог творца оцени и цело стварање. Критичар стварно није ништа друго, ни више, него један префињени читалац, који записује своје импресије, и који има сујету да их објављује. Али сам крити� чар није творац. Ако је творац, он више није само критичар, него философ књижевности, што знач и пис ац који од у ме� тности п рави науку. � Песник уопште не може ништа у ради� ти, ча к ни у кр ит иц и, да и сам одмах не пре ђ е у ства рањ е; а говорећ и о другом, он и у том часу говори ствар ајућ и. Кр ити � чар, напротив, говори без сопственог стварања; и још више, он се увек држи извесних норми, чак норми које су други пре њега поставил и, као необилазне и ос вештане, академс ке и школске. Он увек иде за другим и ранији м критичарим а, ви� ше него и за самим писцем о ком говори. � Осим тога, крити� чар више говори о себи, него ма који други писац. Књига критика и студија уметничк их, то је увек биогра фи ја једне сујете. Можда ни сама књига једног лиричара, није у стању да буд е т а к а в д о к у м е на т д у х о вни х н а в и к а и л и ч н о г вас п и та � ња, као крити чарева књига. Критичар не говор и свагд а да пресуди к ао судија, него да оптужи као државни тужи лац, ил и да одбрани као славан адвокат. Али, најч ешћ е, ср ачуна� то на ефекат у публици, и скоро увек на рачун и на штету правог писц а. Зато је најчешћ е кр ити чар без спонтанос ти и 216
без искреног дивљења, чак и пред најлепшим делом; а то сто� га што увек стоји изван књиге о којој говори, и увек себе ста� вља изнад самог писца. Кад није рутина и манир, онда је схе� ма и категорија. Критичар све види везано за једаи век, за генерацију, за жанр, за школу, за принцип. Он је толико зау� зет класификацијом таквих случајних факата, да му и најле� пши квалитети једне личности испадну из вида. Нарочито његова упор еђ ивањ а убију у једном песнич ком делу све што је у њ е м у одиста најчистије, и најличније, и на јвиш е . А к о ји је то к р и т и ч а р к о ји две тр е ћ и не својих р а з м и ш љ а њ а не вуче из тих фатал н их и разо рних упоређ ења. Па ипак, кад критичар пише о песнику, он се бар држи нечег што се сматра већ добро размишљеним и коначно усво� ј е н и м к а о ме р и ло . О давно се и ш л о за ти м да се и за уметни� чк е вредности нађ у неменљиви принци пи, к ао што су нађ ени за многе друге тајне човековог духа. Чак се и критичарева манија за упор еђ ивањ е мора разуме ти и као једно средство за ра зм иш ља ње ; јер, одиста, човек и не мис ли без упо ређ ивањ а; аналогија, то је један од важних принципа наше мисли. � Пе� сник , напротив, постајућ и к ритичаре м, не др жи се ник ак в ог утвр ђ е но г н а че ла . О н иде по с на зи сво г и н с ти н к та , и гово ри по вољи свог прохтева. Зато кад песници пишу о другом, они су у том случају, и у таквом односу, педантни и нетачни. Ка� заћ е, извесно, ванредно леп их опажа ња, мо жда и много но� вих истина, али увек само поводом и мимогред, и независно од човека о којем говоре, чак можда потпуно и без везе са де� лом к о је оцењују. К р и т и ч а р , на п р о ти в , в иди у једно м де лу оно што вред и бар за највећ и део ку лту рн их људи његовог времена. П ес ни к и у туђ ем делу тр аж и своје сопствене ма� ште, и оцењује нешто не према томе како је то успело, него баш према оном како није успело. Песник не гледа при кри� тиковању како је онај други писац нешто урадио, него како би он сам урадио да је о истом предмету писао. Зато је неси� гуран и често нетачан. Свод резонанце је, истина, много шири и дубљи, и друк� чији, у песника него у другог човека. Зато је и једно дело уве к д р у к ч е одјек нуло у њ е му него у о бично м чо ве к у, ч а к него и у једном необичном критичару. Критичар би требало да и м а и сту м о ћ асо ц ијација, и исто то л и к о вис о к емоти� ван живот какав имају и песници, па тек тад да имадне 217
храбрости да верује како је тог песника довољно и правилно осетио. Кад ма који човек говори о самом себи, онда то може ј о ш би ти и та ч н о ; ал и к а д чове к ту м а ч и другог, ту в и ш е не може бити говора о тачности, јер онда све гледамо или кроз своју природ у, ил и само кроз туђ е при нци пе. А то је, скоро редовно, случај код критичара. Он увек сматра да је писац и мање учен и мање дубок него његов судија. Стога је ретко кад било случајева да је један озбиљан писац истински волео да чује размишљање таквих често наметљивих људи, који увек радије пр есуђ ују него што срдач но воле. � Ал и је и сам пе� сник несигуран судија још и зато што је претерано затворен у сво ју већ одвећ ја к у и л и ч н у природу. П е с н и к је уве к и нте � ресантнији и неоспорно богатији од сваког критичара, чак и кад је тај крит ич ар највећ и књ иж евн и философ. Али то не зна чи и да је много тачни ји, и да ћ е он рећ и оно шт о се тр аж и од једне оцене, и што критичар није хтео или није умео дати. Зато је песник несигурнији судија него и сам критичар. Зати м, ш то у једном делу највећ ма вол имо или највећ ма не волимо, то је сам његов писац. Ово се односи и на писце античке, као и на писце које лично познајемо, и које можда сретнемо често и у својој улици. Ми у једном писцу видимо или једног умног пријатеља и забавног друга, саветника или у те ш и те љ а , и л и , на п ро ти в, н а ђ е м о у њ е м у ч о ве к а к о ји није за нас лично ниједно од свега тога. А песник, баш зато што одвећ силно вол и и силно мрзи, мож е бити неизмерно неп ра� ведан и нетачан п рема писцу којег ил и лично воли ил и лично не воли. Пошто такав писац којег он нападне, може бити за све друге људе често творац врло велике вредности, песник као критичар би овде направио ружну неправду и опасну за� блуду. � Најзад, пес ник , пресуђ ујућ и другог, увек по мало пре суђ ује и само г себе, или увек брани пре свега свој уметн и� чк и смисао . Оцењујућ и и већ ег од себе, ил и друкчи јег од себе, он је, и нехотично, у оба случаја неправедан. Јер је и песник човек са људским страстима, од којих се не може ослободи� ти, ни кад је најчеднији и најплеменитији. К р и т и ч а р , м е ђ у т и м , м о ж е д а н е д о ђ е ба р у о в а к в а и с к у� шења. Али није искључено да падне у искушење много горе: да гово ри о себи в и ш е не го о п и с ц у к оје г оц е њ ује . Он ч е с то афектира одвојено мишљење од свих других мишљења ка� ква су пре њега била речена о том истом писцу. То може да 218
повреди јавни углед једног талента, и доведе у забуну чита� оце према једном важном националном делу. Критичар је, по принципу, или новатор или конзервативац: а ако писа ц којег оцењује не буде човек његових идеја, или бар човек његовог круга, може да за то скупо плати такву случајност. � Најзад, да би к р и т и ч а р и сам и м а о и згле д п и с ц а, ч а к и в а ж н о г, упо� требљује често неко дело у чију вредност нико други не су� мња, да се његовим поводом баци каменом на освештане вре� днос ти је дног врем е на, и л и на усвоје не мере је д не к њ и ж е в н е генерације. Нико није толико пожудан да изгледа нарочито учен и с а м о с та ла н у м и ш љ е њ и м а , к о л и к о к р и т и ч а р ; а то уве к п а д а на ш те ту п и с а ц а које оцењује , и к оји п о н е к а д пред� стављају чак пр ави капитал једне књи жевности. Тако фило� соф Кроче руши песника Д'Анунција, и тако је наш кр ити� чар Н еди ћ рушио нашег Змаја. Ја никад нисам био рад ознао д а в и д и м к о л и к о је је дан к р и т и ч а р о м е ни р е к а о та чн ос ти , него колико је према мени показао пријатељства и љубави. Јер тачност, то је његова дужност према читаоцима, а прија� тељство, то је његова дужност према писцу. Писац има право да в и д и к а к о с е је да н к р и т и ч а р с а исто о н о л и к о и с к р е н о с ти одушевио оним што је у његовом делу велико, с колико се па� кости устремио на оно што је лоше. Критичар који напада и писце од талента, то је клеветник, као лажни сведок пред судом. Нису, дакле, неми новно тачни ни песник који критику је другог п е с н и к а , ни к р и т и ч а р од з а ната. П е с н и к ве ћ м а к р и ти � кује само стварање, него створено дело, зато што је и сам тво� рац; а критичар опет оцењује оно што је створено, и не зна� ју ћ и к а к о с е у м е тн и ч к о дело зачело и з а ти м с твара ло к р о з њ е� гове појединости, зато што и сам није творац. Осим тога, кри� тичар никад не познаје довољно техничка песникова сред� ства, нити зна вредност једног ретког обрта, ни колико је че� сто савршено нова једна метафора, ни колико је ретка једна рима, чак много пута не зна довољно ни универзално значење ове или оне песничке идеје. То су велике тајне приступачне само прави м творци ма. Зато најчешћ е о једном писцу друкч е мисле сами тво рци, а друкче мисле критичари . Друкче је Бе� товена разумео један директор конзерваторијума, а друкче га је р а з у м е ва о је д а н Ш оп е н. П р в и је гр е ш и о к а д га је осећ ао, и 219
кад је веровао да га потпуно разуме, а други је могао погре� шити само ако га је другом тумачио. А ли к а к о н и п е с н и к ни к р и т и ч а р ни с у с и гу р н и оц е њ и ва� чи туђ ег дела , остаје чи тао цу да се поводи сам за собом. Нај� боља је само она књига која нам је најмилија, као што је нај� л е п ш а она ж е н а за к оју н а л а з и м о да је ле п а, а не з н а м о з а ш т о је л е п а . К л а с и ч н а дела су ве л и ч и н е које врем е ни је м огло оборити, и које су пролазиле у тријумфу с колена на колено. Монтескје је зато рекао ону лепу мисао да модерне писце чита публика, а класичне писце да читају аутори. Одиста, ко се васпитавао на духовима старе уметности и литературе, не треба да се боји да ћ е његов укус ика да заст аре ти. Ко је много полагао на модернизам, прошао је и сам са модом. Неки стари грчки песник к аже да велика богиња Атена никад није огледала своје лице у дискосу од бронзе, ни у про� видним таласима Симоиса, јер је знала да је њено лице увек ле п о. Н и за у м е т н и ч к у ле п о ту не треба н и к а к в о огл еда ло, ни� ти икакав тумач. Песничко дело, уколи ко је дубље, у толик о је п ро сти је ; а у к о л и к о је простије, у то л и к о се м а њ е о њ е м у може го ворити.
9 Ништа не може одолети времену, па ни дело песниково. А к о га врем е и не п о н и ш ти , оно га и с к в а р и и л и на град и . Сви књижевни родови застаревају с временом, а лирика је прва која застари. Оно што нарочито у поезији једног времена нај� брже пропадне, то су метафоре и описи природе. Хомерове описе Алкинојевих вртова, који су једини с лаван при мер античког описа природе, могао би данас написати и обичан д и л е т а н т. И П е т р а р к и н и т а к в и оп и с и , најбољ и к о ји с у н а м остали из средњег века, нису достојни ни осредњег имена ме� ђ у д а н а ш њ и м п и с ц и м а . Осећ ањ а за ре л и ги ју и за љ убав не ме� њају се много с временом, али осећ ање за прир оду � ка о трећ и од великих мотива људске инспирације � мењало се стално и огромно. Опис природе какав ми данас волимо, постао је тек последња два столећ а. Кара ктер исти чан опис природ е у ста� ријој књижевности била би Фенелонова метафора о пољу за који не уме друкче да каж е него да изгледа као зелен ћ ил им . 220
Некада је и та метафора могла изгледати нова и лепа, а данас је с тар а и р у ж н а . Х ом е р је говори о „Д ан са бе л и м к о њ и м а " , или „Зора с ружичастим прстима", или Есхил „Све шум е мо� ра", што је више бизарно него лепо. Шекспир на једном месту ка же , имити рајућ и Хомерову метафору: „Зора са сивим очи� ма"... Дан ас је једну бизарну метафору ла кш е наћ и и једном обичнијем писцу, него што је било некад великом грчком рапсоду и оцу свих песника. Барок је таква једна лепота би� зар нос ти, и она већ траје виш е од два века, увек са много су� гестије за људску фантазију, а вероватно да, због своје дети� њасте љупкости , нећ е никад ни престати. Мање него описи природе, застаревају песничке иДеје. Изг лед ало би скоро да се оне углавно м и не мењају. До гађ а се и да два ум на чове ка у два разн а доба историје до ђ у до једне исте идеје о истој ствари, чак и да ту идеју изразе скоро истим речима. Ово нарочито важи за писце сличне културе и сличног сензибилитета. И у уметности, као и у обичном жи� воту, многи су људи дошли на наше идеје и пре нас. Зато и у античким писцима налазимо толико од нас самих. Да н е по � стоји о вак ав однос и змеђ у новог читао ца и старин ског писца, не би више постојао ни интерес за оно што се некад писало. Јер што ипак највише волимо у с ваком писцу, новом и ли прас таром , то су наш е сопствене ми сли и осећ ања. Срећ а је што метаф ора и идеја нису једино ш то мо же да садржи неко уметничко дело, јер би рушилачка рука в реме� на била још страшнија. Али има у уметничком делу још је� д а н ф а к то р , а то је ф а к то р д уш е вни . У к њ и ж е в н о с т и је то она ј елеменат који остаје занавек искључива својина свак ог писца, једино што се не даје копирати ни присвојити. Петрар� ка има један сонет „Прођ е мој брод пун заборава", и звесно је д ан од најбољ и х њ е гови х сонета, и к о ји н и к о не ћ е ни надма� шити ни поновити. У њему је речена о човековој судбини тако јед на л и ч н а и и н т и м н а д у ш е вна реч, к о ја с е не м о ж е два п ута рећ и, ил и бар не једни м исти м начи ном . Ма ко ли ко да је опис� на лепота и мисаона дубина у том сонету нешто од најсаврше� нијег у светској лирици, ипак душевни фактор у том малом де лу п р е в а з и л а з и и њ егову ми саоност и њ е гову м е таф ору. Н и � шта узбудљивије није казано песничким језиком о чов ековом страх у пред живо том. З ато је највећ и пес ник онај к оји је 221
имао највише душе, а не највише духа. Душа је индивидуал� на, а дух је универзалан. Што у старој атинској трагедији и сада има за нас неодо� љ и вог, то је онај стра х а ти н с к о г чо ве к а од с удбине к оју су звали Нужност; она верска туга која је нешто најдушевније шт о су нам стари заве шт али . Данте и данас највећ ма узбу� ђ ује својо м тугом х р и ш ћ а н и н а и п рогна ног г р а ђ а н и н а , него својим идејама и својом савршеном формом. А песници, као Бајрон, дају се поново испевати, јер су више описни и духо� вни, него душ евн и. Ме ђ утим, песни к Алфр ед де Мисе не мо� ж е се п ре п е ва ти н и к а д ви ш е , је р је сав ос ећ ањ е и туга. Н и к о га не би могао имитирати, него само копирати. Човек који одиста и ма своју сопствену душу, веома је ред ак ме ђ у људи� ма; али се наро чито међ у пи сци ма так ви људи дају избројати на прсте. Истински персоналан песник, то је само песник ду� боко душеван. Свако доба човековог живота има свог нарочитог песни� ка. У двадесетој години људи су залуђ ени не ки м песник ом, којег већ у тридесетој години нећ е ви ше чита ти, и ли ћ е га читати без некадашњег уживања. У четрдесетој години има� мо опет нарочитог свог песника; а доцније се те разлике оцр� тавају још оштрије. Бајрон и Мисе, или у нас Бранко и Воји� слав, остаћ е занавек песниц и наши х двадесетих година, јер су певали страсти и идеје младог света. Леопарди и Бодлер, пе сни ци болесне душе, чита ћ е се дуго, са ви ше ува же ња него и најбољи међ у пес ни цим а, јер су зани мљ иви и ка д нису ле� пи. Не треба се зато чудити ако људи двадесетих година не� мају о једном песнику исто мишљење које имају људи када су већ у четрд есети м ил и педесетим годин ама. То је немогућ е тражити од младих људи, чији је сав живот друкчији, и све навике различније, него у њихових очева. Често два човека из две такв е раз не генерације имају виш е ме ђ у собом разли� ке, него два чо века разних раса или разних ко нтинен ата. Под сунцем неба све су ствари друкче обасјане, и друкче обојене, и друкче изражене. Л и р с к и п е с н и ц и застаревају , јер с е м е њ а н а ш сензи би ли � тет на сваком р аск рш ћ у историје. Ово ћ е с будућ им времени ма, у к о ји м а ћ е с е брзо ж и в е т и а м ного с тва ра ти , и ћ и ј о ш б р ж е . С в и м а да н а с м н о г и в е л и к и л и р с к и п е с н и ц и п р о ш л о г с т о л е ћ а изгледају хладни и равнодушни. И велики Гете, и вел и ки 222
Иго. Али ако су ова двојица дивова застарели, ипак има лир� ских песника, чак историјски од нас још удаљенијих, а који су нам остали душевно увек блиски: Сапфо, Тибул, Петрарка, Ронсар. Јер што једну песму сачува и направи вечном, то је њен интимни тон, интимна идеја о љубави и судбини, које су у основи н е м е н љ и ве и оп ш те . В е л и к и п е с н и ц и су у з в и ш е н и , али не и интимни; они нас задивљују, али не заносе. У томе је њ и х о в а ве л и ч и н а , а ли и њ и х ова несрећ а. Нарочито бол, искрено изражен, сачува песму свежом кроз веко ве; јер су срећ е различ не, али су болови увек исти. Религија и бол, то су два извора стварања, и две лепоте које никад не мењају своју снагу над људима. Све уметничко се зачиње у њима двома. Нема великог књижевног дела без ве� л и к о г бола. Све се роди ло из бола и к р ви , к а о и дете. У та м н и � ци је Сократ писао песме пре него што је дошао час да испи� је ч а ш у отрова: на п и с а о је је дну х и м н у А полону, и у сти х ове преносио Езопове басне.
10 Разлика измеђ у песника и научника јесте и у том што је сваки песник једна фигура за себе. Песниково је дело увек као једно усамљено острво, које изгледа да има своје сопстве� но небо и сопствено сунце, на чијем осветљењу зрачи његова сопствена лепота. Зато што је најређ е и у књ иж ев но сти , то је таква персоналност. Има врло по знати х и много ч итаних пи� саца, ча к и славн их , који немају своје перс оналн ости. Међ у� тим, свако иде насилно да увери о том да је личан и самосво� ја н . Јер нема опакије страсти него што је књиж ев на маниј а, ни бестидније таштине него што је књижевна сујета. Има је� д а н б а ц и л к њ и ж е в н е лудости к о ји р а з о р а в а м озгове о тк а д љ уд и ж и в е , и л и бар отк а д п и ш у . Н о ва ц и слава, то су две нај� кобније похлепе; за новац се срља у срамоту, а за славом се срља у смешно. Цезари су писали стихове, а папе су биле ли� т е р а т и . С л а в н и к а р д и н а л Р и ш е љ е је б и о р ђ а в п о з о р и ш н и п и� сац, и пла ћ ао последњ у галерију да му пљ еск а за време пред� ставе. И краљеви, као Франсоа I и Луј XIV, обојица велики љ у б а в н и ц и , п и с а л и с у е п и тр е и м а д р и га ле . П о з н а то је к а к о је 223
песник Боало одговорио Лују XIV, кад му је овај тражио суд о његовим краљевским стиховима: „Вашем величанству је све могућ е. Хтели сте да напиш ете рђ аве стихове, и успели сте". Овај сјајни владар, један од ретких људи који никад ни� је био с м еш а н , престао је после тога да п и ш е стихове. � Луди� ло за к њ и ж е в н у славу, одводило је у с ме ш н о и оне чи ја је слава била иначе осигурана у науци, или у политици, или у војничкој величини. Волтер, који је имао ироније за цео свет, био је најсмешнији у својој поетској лудости. Крволочније л и ч н е су је те није било. П осле премијере њ егове д ра м е Семи� рамида, ишао је Волтер у тада елегантну кафану „Прокоп", преруш ен у фратра, с молитвеником, с наоча рима и периком, испод које се једва видео нос, и тако сакривен иза новина у једн ом углу с л у ш а о ш т а се говори о њ ему; и к а к о к а ж у , на� пуштао кафану тек кад су се сви други гости разишли. Нај� зад, верујућ и да само Ш екс пи р смета његовој с лави , он је на� падао Шекспира као плагијатора, који је своје драме писао према романима данског писца Сакса Граматикуса (Клауди� ја , Гертруду, Х а м л е та ). Ј е д а н е н гл ес ки п и с а ц к а ж е к а к о је Волтер и свог пријатеља, пруског краља Фридриха Великог, толико био озловољио против Шекспира, да је овај краљ нај� зад прогонио чак и глумце који су Шекспирове драме играли на пруским позорницама. Песме воле само деца и мудраци. Први у песничким ми� слима виде шарене слике, а други у тим шареним сликама виде дубоке мис ли. Песме не воле људи рђ аво г срца и ло ше г васпитања. Простаци по правилу презиру поезију, и ако мо� гу, прогоне песника. Нема у целој књижевности ниједног ро� да за к о ји треба то л и к о дубоко к њ и ж е в н о образова њ е, и т а к о изванредна природна префињеност, као за разумевање једне у м н е л и р с к е песме. А л и а к о је мн оги м а т е ш к о п р о ч и т а т и и разумети једну лирску песму, њима изгледа да је није тешко написати. После европског рата су наишле по свету читаве армије лирских песника са небројеним девизама и програми� ма, нешто што се није видело од почетка света. Рекло би се да је су тра д ан после европског ра та н а и ш а о в ал и д е а л и з м а и чо � веч анс ке љубави; и да је после морал не поремећ ености и бе� стидног грабежа, послао Бог војске песника да објаве ново и д р у к ч е човеча нство. М еђ ути м , посреди је бил а само к њ и ж е в � на манија, која је врло стара болест. Никад се у Европи није 224
више писало, а никад се није мање имало шта да прочита. Никад у историји човекове мисли није било на површини ви� ше шарл атан а, ни виш е трговаца прљаве хартије. А међ утим, било је писаца који су се по примеру цркве могли назвати „светим оцима" једне књижевнос ти.
11 Осећ а се да се још до нашег века није родио велики лир� ски песник. Онај којег данас називамо великим песником, само је писац кога треба одвојити од средњег. Има много лир� ских песника који су близу великог, али стварно није то још ниједан. Упоредите само како су недогледни врхови у другим гранама књижевно сти, као на пример велики творци еп опеја и драме: Хомер и Софокле, међ у паганц има, а Данте и Шек� спир, међ у хри шћ аним а. Можда су такви и у роману Ба лза к и Толстој и Достојевски. Нема ниједног лирског песника на свету који мож е даа изд рж и упоређ ење с огромном манифе� стацијом си ле која излази из ових неколик о генијалн их име� на. � Питање је можда да ли уопште лиричар може бити од оноликог замаха и о д онаквог обима колико су ти велики епски и драмски песни ци , или писци романа. Онамо се опе� рише крупним масама и вели ким судбинама, које израж ава� ју ц е ло ч ове ча нс тво је дног врем ена, п р о је к ти р а ју ћ и своју си� лу ч а к и у д у би не д руги х век ова, и ве к ова к о ји су п р о ш л и , и веко ва који ћ е доћ и. Ли ри чар је, напроти в, затворен само у себе, и не излази из своје природе, из описа својих личних срећ а и несрећ а, својих ли чн их идеја и сопствених емоција. Изгледало би да лирски песник и не може бити израз целог човечанства, ч ак ни кад је то највећ и човек свог времена. Природа није у једног човека усредсредила све своје тајне и све своје истине, па ма колико тај песник био њен изузетни и привилеговани човек. У човечанству има увек више него у је дном чове ку, ма к оје м и ма к о л и к о м . � М е ђ ути м , то и п а к са� мо тако изгледа, јер само лиричар описује оно што је есенци� ја л н о и основно у човековој п ри роди . Д ра м а описује а к ц и ју и кар акт ере , а роман даје догађ аје и о писе, а само ли ри ка запи � сује најтананије и најскривеније покрете човекове душе. 225
Л и р и ч а р ћ е п ос тати в е л и к и м п е с ни к о м само онда к а д бу� де к а з а о в е л и к е и с ти не о три м а најве ћ и м и н а јф а т а л н и ји м мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави и о Смрти. У песмама о Богу, велики песник би да да израз свему оном чим је човекова душа везана за нрироду и њене тајне. У пе� смама о Љубави, казао би све оно што нас везује за ствари и бић а у једној неизмерн ој лепоти атрак циј е и снаге. И најзад, у п е с м а м а о С мрти , к а з а о би све с лу тњ е о к о н а ч н о м ц и љ у, и сву горчину неизвесности на нашем проласку кроз мистери� је ж и в о т а . Д о д а н а с ни је дан в е л и к и л и р с к и п е с н и к није то дао у п отп унос ти , ни Гете , ни Ш е л и , ни н а ш с а в р е м е н и к Та � гора. Не само да нису дали своју сопствену поетску исповест о свима тим трима великим мотивима, него ни о једном једи� ном нису рекли довољно. За мене, драмско песништво, откад постоји, груписано је око три вел ика имена. Три велика драмска про тагонис та, иако неједнаки по свом генију, представљају целу светску д р а м у: Софокле, к а о ц е н тр а л н а ф и гу ра а н т и ч к е д р а м е , и Шекспир као централна поетска личност модерне тр аге ди је, а Ибзен као највећ и писа ц савременог духовног театра. Суд� бина човека је изр аж ен а помоћ у драме кро з ову тројиц у пе� сника најпотпуније, чак ни у једном логичком и историјском развијању. Наиме, у Софокл овим драмама божанства пр ого� не човекову расу са колена на колено, као лозу Едипову, и тај мр ач ни дет ерм ин иза м знач и стварно бој неба и земље. Међ у� тим, у Шекспировим драма више не ратује човек против на� ивног црнца, и зеленаш Шајлок против доброг Антонија; зна чи пор ок једног чове ка против беспомоћ не доброте другог човека. Најзад, у покушају ко ји је дао Ибзен, изгра ђ ујућ и је� д а н д у х о вн и те а та р сво г врем ена, не ратује в и ш е ни бож а н� ство против људства, ни зао човек против доброг човека. На� против, према овој драми се бије бој у самом човеку: једна наша сујета против једног нашег принципа, или једна наша прекомерна амбиција у сукобу с нашом слабом вољом. У овим драмама не падају људи ни од анатеме својих божанста� ва, као у Софоклу, ни од но жа и отрова својих суграђ ана , ка о у Ш е к с п и р у , него су све њ и х о ве к а та с тро ф е чи с то унутра� шњ е: м рач ни атави зми и пороци, у сукобу са отп орном силом у ве р е њ а и л и ва с п и т а њ а ; к обна и не у м и тна б и т к а и з м е ђ у бе� л ог и ц р н о г у самој п ри р од и је дног д р а м с к о г л и ц а . Ј е д и н о 226
због овог је Ибзен нов, и само због овога је Ибзен ипак најве� ћ а ф и гу р а д р у ш т в ен о г и духовног театра свог в е л и к о г к њ и � ж е в н о г времен а. � Све што се н ап иса ло у д р а м и и к ом ед и ји , мора, у погледу оваквог основног принципа драме, да буде груписано око ова три врха, неједнака по величини али бли� ска по судбини, у целом досадашњем драмском стварању. Можда ћ е се велики ли рски песни к вечито чека ти, а мо� ж д а он н и к а д нећ е ни доћ и. Ј е р н и к а д нећ емо м оћ и осетити да је н ек о и з р а з и о св е од оног ш то је главн а тајн а чо век ова на земљи. И кад највећ и лирс ки песник буде дао највећ у књиг у, она нам ипа к нећ е изгледати последња реч. Увек ћ е људи веровати да је човек виши од ма које човекове књиге. И�увек ћ е и м а т и п рав о к а д бу де т а к о ми сл и о.
12 Има писаца који су изгубили много времена док су на� шли сами себе. Ови су ми артисти били увек најмилији. Мо� ж д а су ј о ш с и м п а т и ч н и ји они који уоп ш те н ису у с п ел и д а се ика д конач но нађ у. Вероватно чак да међ у ове последње спа� дају људи од најв ећ ег та л ен та : јер је та л ен а т једно вечн о не� спокојство, и вечна борба духа са формом. Песник који је спочетка нашао свој пут, или је био геније којем је све мо� гућ е, ил и ма ли човек који је увек с мало задовоља н. Љу ди малих својстава увек су господари себе, увек присебни госпо� д а р и св оје р е ч и и свог ч и н а . Они увек з н ад у ш т а хоћ е и ш т а могу, а то им даје једно осећ ање само поу зда ња дрс ког и прос� тачког. Али истин ски вели ки творци, напротив, хоћ е много, хоћ е одвећ , често ча к и ван границ а својцх могућ ности. Хте� ти не што ван своје снаге, то је највећ а трагедија човекова . Ово је била и трагичност свих правих генија. Сваки је од њих био собом незадовољан, и сваки је на крају живота горко знао да своју најкрупнију реч није рекао. Писци носе у духу једно дело ц ел ог ж и в о т а . Та к о је Гете у врло старе да н е писао д руги део свога Фауста, и наставио роман о Вилхелму Мај� стеру, који је иначе био писао давно, а који је за сваког био већ свршено дело. Нема ниједне књиге за коју њен писац ми� сли да је сасвим готова. Најбољи је онај писац, који мисли да би свако своје дело требало да изнова напише. 227
Песник који себе увек тражи, то је творац, који немино� вно већ ти м доказује да је у сталном разви тку. Тр аж ит и себе постојано, то је непрестано пењање ка идеалу. Песници који су се одмах нашли, нису ни осетили ово мучење. Али зато ни� су осетили ни величанственост таквог пењања ка звездама. Они су проговорили чим су се родили, а све своје рекли чим су отворили уста. Имали су одмах и свој основни тон, и своју готову форму. Ред ак је случај М ик ел анђ ела који је извајао свог Давида пре тридесете године, а Торквато Тасо је цео свој сл авн и епос био напи сао већ у својој тридесет ој. Ре да к је и случај ка о што је био са три највећ а лирс ка пес ник а енглеска, Бајроно м и Шелијем и Китсом, који су умр ли као млади ћ и, али оставивши ипак готова и савршена дела. Иначе, велики таленти су расли споро као велики кедрови на Либану. Почетник, какво сјајно доба у каријери једног духа! Ту су све слободе покрета и простора; сви пркоси другима и себи самом; све несталности које долазе од нереда у жељама; и све проти вуречно сти, што изла зе из збрке о том шта се хоћ е и ко� л и к о се м о ж е . Б ла го с л ове на ова тр з а њ а и ове бе с а ни ц е м лад о г талента, какве нису имали радост да познају многи творци задовољени брзим успехом, или површном славом, или бести� дном идејом о св ојо ј ве л и ч и н и . П о ч е тни к , а ли п о ч е т н и к од снажног дара! Прва његова књига, али макар у њој само једна песма од велике вредности; или бар једна строфа неке песме, али строфа коју песникови савременици имају потребу да на� уче на п а м е т, је р л и р с к и п е с ни к н е ж и в и а к о н е п остоји н а ж и в и м у с ти м а својих с а вр е м е ни к а , и а к о га с а в р е м е н и ц и не позивају у помоћ кад год имају да сами изразе најзагонетни� је с лучајеве с рц а и савес ти . � Н е м а п р а ви х п е с н и к а к оје свет није осетио чим су дошли на видело; нити има великих тале� ната који остану у сенци, значи неразумљиви чак и најумни� ј и м њ и х о в и м с а вр е м е н и ц и м а . Н е м а те ре ч и к оју је свет ч е к а о да је д ном буд е к а з а н а , а к оју ни је р а з ум е о а к о је најзад оди� ста и речена. Свет увек че ка онога који ћ е донети и сти нс ку ле п оту, п осле м но ги х л о ш и х п и с а ц а к о ји м уче и себе и дру ге . И овај увек одиста и дођ е. Ми ке лан ђ ело је извајао свог Дави� д а и з јед ног в е л и к о г к о м а д а м рам ора , к оје г је п ре тога био покварио неки незналица. Има нових сликар а који првих година сликају само св оје ж е љ е и сује те, а не своја с тва р на ос е ћ а њ а и у ве ре њ а . Њ и х о в а 228
д ел а се не зна ју ни гд е по чи њ у ни гд е свр ш а вају . То су заста� вници читаве измишљене војске нових људи, који су у њего� вој распусној машти силнији од свега што је икада постојало. Јер новом човеку иије довољно само да буде победилац свог времена, него да поруши и све што смета нестрпљивој и бесо� мучној сујети. � Међ утим , ипа к треба све доз вол ити млад ом песнику осим да нема теланта. Млади Виктор Иго је извесно изгледао себи, после успеха своје драме Ернани, виши него в е л и к и А л е к с а н д а р , у л а з е ћ и у П е р с е п о л и с, к а о п о б е д и л а ц највећ ег царс тва на земљи. И обратно: било је и највећ их ме� ђ у п е с н и ц и м а ко ји су би ли у век н езад овољ н и са м и собом. Д а н т е је п евао о том к о л и к о га је р ад на њ егов ом еп осу� омр� шавио; а Вергилије је хтео да спали своју Енејиду, да га А вгуст није спр ечио, јер је п ес н и к веровао у св ој н еуспех. Д а н а с је н а јм а њ е он их који себе т р а ж е , то јест к о ји се бе изгра ђ ују кроз жи вот. И стина, ново доба је дало вел ик их к њ и ж е в н и х т а л е н а т а и к р у п н и х к њ и ж е в н и х д е л а : т а к о је Балзак написао више него Данте, или Тасо, или Ариосто, и можд а имао и талента ко ли ко ма који од ових највећ их међ у п е с н и ц и м а . М е ђ у т и м , к о ј и б и п е с н и к Б а л з а к о в о г д об а, и л и нашег избезумљеног времена, могао концентрисати цео свој геније и цео век човеков на стрпљиву и напорну изградњу је� дн е је д и н е к њ и г е к а о ш то је Божанствена комедија, дело са оном грандиозном архитектуром, и са оном невероватно те� шком версификацијом. И дело у којем је један песник изра� зио и своју ла тин ску расу и своју хр иш ћ ан ску религију, а се� бе самог изразио и као лиричара, и као епичара и као дра� матичара, све у исто време. Истина, онда су дани друкче ме� рени; људи су имали времена да пишу, чак и да читају; било је в и ш е озби љн ости , и св е ш т о се р а ди л о, то је р а ђ е н о за ве ч� ност: црква, слика, стуб, кладенац, поема. На делима Игоа и Балзака има траг журбе � и на Легенди векова, и на Људској комедији. Ниједна посебна књига Балзакова нема изглед да је п и с а н а за ц ел о човеча н ств о и за сва вр ем ена , ни по са др� ж и н и , н и п о обл и ку. Ј е д н а ф а т а л н а н еср ећ а у с т в а р а њ у да � нас, то је та немоћ да се, као некад , један геније цео изр аз и у једној г р а н д и о з н ој и вечној к њ и з и . Сваки велики писац и артист треба да има своје централ� но дело, које представља есенцију целог његовог талента. Фидија је био пре свега скулптор свога Зевса, а Праксител 229
свог Хермеса. Архитект Иктин је изнад свега творац Парте� нона, иако тај храм није по реду ни прво ни последње од ње� гових дела. Микела нђ ело је сли кар Сикстинс ке капеле и скулптор Мојсија, а за неке творац Давида. Шекспирово је м о ж д а ц е н т р а л н о д е л о Хамлет, а Гетеово Фауст. Б а л з а к н е � ма тог централног и есенцијалног дела; а неки покушавају да Виктора Игоа сматрају пре свега писцем Легенде векова, као књиге намењене за вечност. � Централно дело одиста изра� ж а в а јед ног п и с ц а често в и ш е него св е друго ује дно. Оно и м а изглед да ћ е одолети времену и кад се некад доцније књ иге буду одвећ умножиле, и кад један велики писац остане по� знат или славан само као писац једне књиге, или чак кад од јед н е њ егове к њ и г е буд у људи п а м т и л и сам о н е к о л и к о одло� ма ка. � Међ утим, им а одиста једна опшир ност и проливеност која је карактеристична у литератури два последња века. Никад људи нису правили овакву злоупотребу речи и фраза. А н т и ч к и п и с ц и н ису и м а л и н а ш а средства з а п и са њ е, н и на� ша пера и мастило, ни нашу хартију, ни наше штампарије, и стога, за њихов у срећ у, били су кр ат ки . Ка жу да су и вел ик и антички беседници држали своје сјајне говоре не располажу� ћ и п р и томе него са ч е т и р и стотине р а з н и х р е чи . В о л и м је д н у сјајну изреку коју је казао Кардучи, талијански песник: „Ко једн у ствар м о ж е да к а ж е са две р еч и а он је к а ж е са т р и , то није поштен човек".
13 Људе од духа траже, али их не воле. Њима се диве, али их се боје. Оно што обични људи најмање праштају другом човеку, то није новац него таленат. Свако може очекивати да ћ е н е к а д у ж и в о т у па сти н а њ егову гл а ву з л а т н а к и ш а , и д а ћ е п оста ти богат: јер н е м а већ е утопије него ш т о је ид еја о бу� д у ћ н о с ти . А л и с в а к о зн а д а нећ е и м а т и т а л ен та , а к о га већ није имао кад га је жел ео има ти. Зат о се мањ е мрзе међ усо� бно људи богаташи него људи од духа. Богаташи жале само што немају виш е злата, али људи од тален та су неср ећ ни и отровани и када неко има више признања него они. � Живо� тиња је саможива и прождрљива само кад је гладна физи� чки, а човек је прождрљив и кад је најситији и најбогатији. 230
Нема мере ни лека људском егоизму. Супериорност једног човека, ма које врсте она била, не тиче се само оног који је њом обдарен, него се тиче и сваког другог човека који с њим д о л а з и у доди р. З а то она вре ђ а и ли суј ет у, и л и и нтере с, и л и идеју о себи свих људи из његове околине. И зато су велике хероје убијали, велике краљеве прогонили, а велике писце мучили. Зато Диони сије, тиранин Сиракузе, не могавш и по� стати песник као Филоксен, послао је Филоксена на робију у руднике; а не могавши постати беседник као Платон, он је тог философа продао као роба у Егину. Љубомора према же� ни изгледа истог порекла као и завист према човеку. Опазио сам да скоро исти човек који је љубоморан према жени, носи у себи отров з а ви с ти п рем а љ уди м а. Ск ром нос т в е л и к и х љу � ди треба да буд е у том да с а к ри ју к а о п орок оно ш то је у њ и м а божа нско . Скр омност је непри родно осећ ање, ако је искрено , а најсавршенија форма лажи, ако је извештачена. Циц ерон је по својој прир оди био срам ежљ ив, и изла зећ и на триб уну он је , к а ж у , д р х та о ве ћ м а него к а д је у р а ту к о м а н д о ва о легија� ма. Сра меж љив је био и вел ики хри шћ ан ск и беседник, Бо� сије, изла зећ и на амвон. Али се за Ци церо на не мож е рећ и да је њ е гова с р а м е ж љ и во с т з н а ч и л а с к ром нос т; н а п р о ти в, н и к о у Р и м у ни је био т о л и к о р а зм е тљ и в к а о Ц и ц е р о н . Б и о је не� скроман и Катон Цензор, који је чак дозвољавао да се отво� рено сваки човек подичи ако има чиме. Кад су га питали за� што нису још Римљани поставили и његову статуу на Форум, он је одговорио: „Боље да се свет пита зашто нису поставили на Форум статуу Катонову, него да питају зашто су је поста� в и л и " . М е ђ у т и м , д р у го м п р и л и к о м је р е к а о , у в р е ђ е н : „ В и ш е Рим дугује Катону него што Катон дугује Риму". У ново доба нико није био разметљивији него Мирабо, ни надувен колико Виктор Иго. Можда је оволико био нескроман само још Вал� тер Скот који је сам о себи писао похвалне чланке. Има скромност и скромност. Има људи који никад о себи не кажу лепу реч, али ту лепу реч нису казали ни о ма коме другом . И м а ч а к љ уди к оји п ре ћ утк ују и своје н а јви ш е ос о� бине само да би могли с ви ше права да о другом к аж у највећ е погрде. Велики људи су свагда били мученици своје славе. Још стари Хесиод каже на једном месту: „Велико име је опа� сно, лако се добије, с муком се носи, а тешко га напуштамо". � Само људи великог срца цене људе великог ума. Има људи 231
генијалних срцем, као што има људи генијалних умом; јер се срцем и ствара више него умом. Многи славни људи били су чак поруга својих савреме� ник а. Је р ако мудрац избегава глупака, још већ ма глупак избегава мудрац а. Ш то глуп аке највећ ма замара, то је да пра� ве духовни напор; зато је уман човек за њих само доносилац патњ е. Чо век уман има чак извесну болећ ивост пре ма чове ку без памети, јер му овај изгледа као дете бедно и недовршено; али човеку малоумном, човек мудрац изгледа само надувен, и кад је најскромнији, а агресиван, кад и најпасивнији. Чак му изгледа и лукав и опасан, и онда кад је потпуно безазлен и добар. Овак во осећ ање неповерења и ант аго ни зма иде за� тим у страх, и прелази најзад у мрачну мржњу. Нема велика� на за мале људе, Велики човек вас суди по вашим врлинама, а мали човек вас суди по ваш им манама. Ве лик ан нађ е начи� на да вас и на тај начин увелича, а мали човек вас унизи и смањи. Ситан човек се бави само ситницама. � Зато култ за геније не постоји код оних који су одвећ дал еко од сва ке да� ровитости, јер га они не посматрају изблиза, и не разумеју га, а према томе, и не цене. Колико се један геније све више пење на ви сине, утолико више ишчезава са видика за оне к оји остају увек у низинама. Само они који сами иду навише, зна� ду ш т а су то ве л и ч и н е н е к о г ц и љ а , и до к л е д оп р у ви с и н е је д� ног духа . Обичан човек размишља: „Један је Платон, а ја нисам; д р у ги је Ц е з а р , а ја ни с а м ; тр е ћ и је Ш е к с п и р , а ја н и с а м ; а четврти је Бетовен, а ја нисам. Ч ак је и Ми кел анђ ело био истовремено и архитект и сликар и вајар; а ја нисам ниједно. Према томе, као да велики људи постоје само зато да покажу д р у г и м а к а к о с у м а л и и бедни . З ато, доле в е л и к и љ у д и !" Ова � кво је ос ећ ање гомиле према вели кани ма, које она увек при� ма преко срца, и одржава без сваке добре воље. Клицање го� миле у славу великана далеко је од тога да буде разумно при� знање и срдачна хвала. И кад год подижу споменике ве� л и к и м љ уд и м а , и д еја ни је д о ш л а од о би чни х , него оп ет од сасвим необичних људи, необичних по њиховом уму или по срцу. � Не само да велике људе за живота цене погрешно, или недовољно, него и после смрти. Ретко је која слава, било ка� кво г војсковођ е, било как во г писц а, остала да се у сва ко м ве� ку не нађ е вели ки број њи х који су је осумњи чил и или чак 232
у п р љ а л и . Сви с у в е л и к и људи и за ж и в о та к р в а во п л а т и л и своју славу, Сам ученик Аристотелов, млади Александар, метнуо је у кавез философа Калистена, рођ ака Ар истотело� вог. Противници су протерали Дантеа из његове отаџбине и осудили га на смрт да буде сагорен на ломачи где га ухвате; а после грађ анск ог рата у Парм и, протеран је и Пет рарк а, који је затим отишао да очајава у Воклизи. Гледајте како на ваше очи бедно умиру највећ и грађ ани ваше историје, били они највећ и пи сци , ил и највећ и хероји. Одиста, супери орнос т носи несрећ у. Бо ма рш е и његови другови били су бич еван и у д в о р и ш т и м а в е л и к е господе. Волтер је т р а ж и о од с ењ ера Р о� хана сатисфакцију оружјем за неку увреду коју му је�овај био учинио, а Рохан је, место сатисфакције, послао своје слу� ге који су Волтера сачекали и премлатили на мртво име. Истог Волтера, који је био пријатељ краљева и богаташа, и сам сењер и богаташ, чак и неко време и маршал двора, изба� цио је из Версаја елегантни Луј XV, јер је Волтер имао обичај д а к р а љ а ч у п к а з а р у к а в док с њ и м говори . Н а ш е г п е с н и к а Ђу р у Ј а к ш и ћ а п р е м л а т и л и с у п о л и т и ч к и п а р т и з а н и у ј аг о � д и нс к о ј к а в а н и ; а м н о ги д руги с у н а ш и в е л и к а н и би л и п рљ а� ни за живота кад нису пуштани да пре тога умру у беди. Свакако, и јесте тешко свесрдно и стално ценити неког који је д ухо вно в и ш и о д нас. З а ви с т је ур ођ е на с ва к о м чове к у, ма� кар то једни крили а други у себи сузбијали. Чак и људи физички малени, по тмуло мрзе човека физички крупног . К о� л и к о за ви с т ч и н и не срећ е м е ђ у љ уди м а, најб оље п о к а зу је је � дна м у д р а к и н е с к а и з р е к а , к оја к а ж е : „К ад с и с богати м , прави се убог, кад си са здравим, прави се болестан; а кад си са паметним, прави се глуп". � Једино су стари Грци сматра� ли у м е т н и к а и п и с ц а к а о ви с ок ог ч и н о в н и к а у д р ж а в и ; ду� ховни вел икан је сматр ан као државни великодостојни к. Пе� сника Софокла поставили су командантом ескадре прот ив Самоса, кад је задобио једну књижевну награду; а Ри мљани су Лу ку ла пост ави ли за свог војсковођ у зато што је важ ио као веома књиж еван. � Још само за време талијанске ренеса� нсе постојало је овакво обожавање мисли и мислилаца. Сла� вне папе Јулије I и Лео X биле су у великом личном пријате� љ с тву с а в е л и к и м м ајс тори м а свога вре м е на, п р в и с а М и к е � л а н ђ е л о м , а д р у ги с а Р а ф а е л о м . Б и л о је тад п р о ш л о доба Б о� ниф аци ја VII, и његове мр жњ е на Дантеа, јер је већ хе лен ски 233
дух отвори о био у И та л и ји периоду светлос ти . П а п а је нуди о сликару Рафаелу кардиналски шешир, а други би га љу ди можда доцније направили и папом. И као што су некад били д ругови т и р а н а у С и р а к у з и јед ан П л а то н, и Е с х и л , и П и н д а р , тако су доцније на двору Лоренца Величанственог или Луја X IV д и с к у т о ва л и ф и лос оф и ју и поезију вла д а о ц и са в е л и к и м љ уд и м а, бе з к оји х они ни с у м огли да ж и в е . Д и в а н је случај ш то с у а н т и ч к и Грц и се бе с м а тр а л и иза� браним народом, не зато што су били најјачи, него што су би� ли најп рос ве ћ е ни ји . Овај к у л т духа у Г рчк ој био је у к р в и од памтивека. Пр огонили су о стракизмом само вел ике људ е, и то не зато што су били ве ли ки него што су били одвећ попу� л а р н и , и к а о т а к в и оп ас ни за а ти н с к у д е м о к р а ти ју . М е ђ у ти м , никад није чињена непр авда самим именима тих велики х љ уд и . � Г р ц и с у свагда с м а тр а л и в е л и к е љ уде к а о н а р о ч и те љ у б и м ц е богова. Та к о су веровали да је бо г П а н волео П и н � д а р а и њ е гове пе сме, и да је п е с ни к ту љ убав вр а ти о бож а н� ству кад му је спевао химне које су девојке из Тебе певале прилико м његових празника. Плутарх тврди још да је његов земљак Пиндар и сам чуо бога Пана како пева његову химну. Исто су овако били вољени од божанства и други великани. Тако су после смрти двојице песника, Хесиода и Архилоха, ишли богови на њихов гроб да им учине посмртне почасти; и да је с а м бо г А с к л е п и је н а п р а ви о гро бни ц у за п е с н и к а Софо� кл а ком е је за жив от а иш ао у госте и становао у његовој ку ћ и као лични пријатељ. Вел ико душ нос т не треба гледати у односу пре ма несрећ � ним и бедним, него пре ма срећ ним и јач им од себе. Ни ш та се теже не прашта људима него баш оно по чему су они најбо� љ и : в е л и к е сре ћ е и л и ве л и к е вр л и н е . К ад би н а м љ уди пра� штали наше врл ине и заслуге, као што праштају недос та тке и по гр еш ке , где би био овај свет. Зат о не страдају највећ ма они који су најгори, него баш они који су најбољи; и ма ко� л и к о да ово и з гл е д а ап сурдно и ф а та л н о , то је н е у м и т н и за � кон људског друштва. Ме ђ утим , било је ве ли ки х људи који су бил и и људи ве� л и к и х сре ћ а. О д п е с н и к а с у т а к в и љ уди на р о ч и то П и н д а р и Пе трар ка. Пи нда р је, оси м Хомера, био највећ а слав а грчка , без разлике градова и племена; називан је божанством, и чи� њен е су му поча сти као полубогу. У највећ ем свет ил иш ту 234
грчком, Делфима, имао је свој престо у храму Аполоновом одакле је сам читао своје химне. Чак је његова слава излази� ла и ван г р а н иц а г р ч к е земљ е. Т а к о је П а вз а ни ја видео у хра� му Амоновом, у оази египатској, једну троугаону плочу на којој је била исписана химна коју је грчки песник онамо по� слао за божанство, и онде чувана религиозно. Краљ Аминтас из Македоније и Хијерон тиранин из Сиракузе седали су пе� сника Пиндара поред себе за време великих свечаности. Сви градови грчки давали су том песнику право госта, по решењу својих ск упш тин а; а руше ћ и освојену Тебу, млади Алексан� д а р је по ш те дио само к ућ у ово г гр чк о г рапсо да к а о св е тињ у свију људи. Пе тр арк а је, чини ми се, личио по срећ и и слави овом великану старог доба. Три града су га позивала истовремено да га о к р ун е ло во р има : П а р из , Н ап уљ и Р и м . О н је п р и м и о понуду Рима, као града свештеног и императорског, и круни� сан је у њему ловорима на сам Ускрс 1341, кад му је било 37 година. Један стари талијански писац, Моналдески, пише да је сав р и м био у г и р л а н д а м а и застава ма, и да су са својих балк она римск е жене бацале на Петр арк у цвећ е и проливале мирисе. Крунисање је извршено на Капитолу. Литију је отво� рил о дванаест младих римс ки х плем ић а, обучених у пурпур, који су изговарали златне стихове Лауриног љубавника. За њи ма је иш ло шест старијих племић а из први х ри мс ки х па� триц ијск их к ућ а: Савели, Конти, Орсини, Анибали, Лапорезе и Монтанари. Сваки од ових је носио по један венац, сплетен сва ки од друкчег цвећ а. А на крају ове поворк е иша о је један сенатор римск и, ок ружен к оњаницима и гомилом народа; а попевши се на Капитол, и седнувши на свечану столицу, се� натор је скинуо са себе ловоров венац, и у име Рима поставио га на главу Петраркину, с речима: „Нека буде таленат окру� њен ловорима". После овога је наступило клицање народа. Најзад је свечаност завршена кад је песник изговорио један свој сонет, у славу античког Рима, и благодарно кликнуо на� роду и сенаторима. � Слава је, уосталом, Петрарку пратила к роз цео живот. Сви владари ма лих државица талијан ск их, слав ни кондо тијери и тирани , отим али су се на чијем ћ е дво� ру песник живети: и Медичи, и Сфорца, и Малатеста, и Гон� зага, и Колона. Роберто, владар Напуља, краљ Сицилије и Је� русали ма, био је његов највећ и обожавал ац и пријатељ. У 235
Венецији, приликом једне победне свечаности, на Тргу светог Марка, дужд Челсо поставио је Петрарку десно од себе у при� суству свега племства и народа. А Галеацо Дандоло, удајућ и своју кћ ер за сина енглеског краља, позвао је био Петрарку да му буде највећ и накит свадбене свечаности. Али од свих песника, несрећ них у погледу њихових одно� са са савременицима, чини ми се да су двојица њих били највећ и бедници. Први је Овидије, којег је Август протерао из веселог и распусног Рима на хладне обале Црног мора, да ни� кад више не види сјај ондашњег римског друштва, којем је доцније равно било само друштво Луја XIV, по елеганцији и галантерији; и да више не види ни римске жене због којих је морао и умрети на обали меланхоличног мора и међ у варва� рима. Други несретник, био је француски песник Бжесип Мо� ро, на чијем се гробу у Паризу и данас читају ове речи: „Овде лежи Ежесип Моро � песник умро од глади". Итд. � Неки ве� лики човек је рекао за свој неблагородни родни град ове горке и страшне речи: „То је ваза, пуна змија, изнесена на сунце".
236
|
О ХЕРОЈИМА
1 Сваки човек је херој. Још и више: сваки је човек херој у много случајева; чак и већ ма него једном дневно. Н ије човек херој само кад свој живот ставља на коцку, него је он херој и у небројеним малим случајевима племените храбрости. А ли обично херо јем н а з и в а м о чо в е к а к о ји сав ж р твује се бе за добро других; а такав човек је за старе народе био божан� ствен. Пос тојао је култ хероја ка о ви ш их бић а, ча к и пре не� го што је постојао култ богова као бесм ртних бић а. П итаго� рис ти су бил и пос тав или хероје из ме ђ у богова и људи, и као посредник е и змеђ у неба и земље. Највећ е почасти су припа� дале Б огу, о р г а н и з а то р у свемира, а одмах з а т и м бо го вима ко� ји су најве ћ а бић а на све ту , и к о ја и з л а з е из њега, к а о п р ва после њега, бесмртна и њему слична, и који су његови сарад� ни ци у ор ган иза циј и ствари. Али на трећ ем месту, после бо� гова, долазе хероји, који су пр им или снагу од највећ ег бић а, и зато не могу бити одведени у зло. Они окружују Бога као хор; вечно су добри и вечно озарени. Тек на четврто место до� л а з е људи, к о ји су м а њ и од богова је р су см р тн и . � Х е р а к л е је н а п р а в и о дванае ст чудеса к о ја су сва уч и њ е н а за добро љу� ди, и зато је Х е р а к ле највећ и херој а н ти ч к о г света. И Те зе ј и Белерефонт су исто тако хероји ослободиоци. � Наш је Обилић херој ослободилац, дакле, херој свештеног карактера. Сви ко� совски хероји су истог рода. Код Троје ратују све ахајске вој� ске, и цео грчки свет и сви грчки богови, због једне лепе Је� ле не ; р а т и з м е ђ у Те бе и Ф о кеје би о је исто та к о зб ог о тмиц е ле пе Тебанк е Теано ; а из м е ђ у Ф о к е ја на ц а и К и р е а н а ц а зб ог ле пе М егисте. М еђ утим, на Косову се би ју војске с р пс к е за идеју небеску против идеје земаљске. На Косову су се бориле не само две војске, него и две идеје: европска против азијске, хр иш ћ анс к а против нехриш ћ анск е, идеја права против идеје 239
силе. Лазарево царство небеско, то је идеја о слободи. Да се наша војска одмах покорила Султану и Антихристу, то би била победа земаљског царства над небеским. Азијске војске тукле су се на томе пољу не за победу једног идеала, него за победу једне мрачне страсти. Они су били силни војници, али зато нису били хероји. � Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божвнства зла, Бог против Сотоне, правда против неправде. Херојство и храброст нису једно исто: храброст може бити без херојства али херојство садржи у себи об ој е: и храброст која је слепа с ил а пр ир о де, и идеју која је силв свесног и доброг генија. Има момената кад многе и највећ е одлике човек ове по� стану излишне, а кад живот тражи од човека само снагу же� ле з но г к а р а к т е р а . И м а и мо мената к а д се в и ш е не м и с л и к а � ко ћ е се живе ти, него у какв ој ћ е се лепоти умрети . Херој је пре свега ка ра кте р. И нсти нкт за живот, који је урођ ен чове� ку, постане у њему мањи и слабији него човекова љубав за идеал, која, међ утим , човеку није урођ енв, него само створе� на историјом. Има људи који се не боје смрти, јер немају идеју о смрти; или који умиру лако, јер су очајници; или погину својевољ� но, јер немају осећ ање љубави за жив от. З ато се ум ир е често без велико г бола за животом, мада је љубав за живот уса ђ ена у и н с т и н к т . Х ра бро сти су зато р а зно вр сне . И м а љ уди к о ји су храбр ији пред смрћ у него пред животом. Им а и људи кој и ра� дије ум р у за је дну заблуду, него ш то хте дну да ж и в е за је дну идеју. За ти м их има кој и су хра бри пред смрћ у, а ко ји су ве� л и к и п л а ш љ и в ц и пред ја в н им м иш љ е њ е м . П осто ји и хра� брост државник а у моментима велик их народних бр ига, к ао што постоји и смелост поли тичар а пред одговорно шћ у. Ове су храброс ти међ у собом неупоредиве. Држ ав ни к и полит и� чар били би можда последње кукавице у бојној ватри, а хра� бар командант би можда увек радије примио да командује војском у боју, него да прими одговорност за једну ствар ми� ра. Значи да смрт има своје хероје, а живот своје. � Додајмо овде да има и људи који се не боје ни смрти, ни јавног ми� шљ ењ а, ни свог кр аља , али се боје своје же не код кућ е. Сви� репи римски генерал Сула је био под терором своје жене Ме� теле; а Цицерон је слушао своју жену Теренцију кад је осу� ђ и в а о на смрт с а уче с ник е у заве р и К а т и л и н и н о ј . А н то ни је ва 240
ж е н а Ф у лви ја је би л а д у ш а три ју м ви р ата , а Август је с л у ш а о Л и ви ју . С ок рат је ум ро к а о бо г, без с тра х а од с м рти , а, ме ђ у� тим, трпио је за живота да му Ксантипа проспе на главу ка� нту пуну сплачина. Има дакле хероја и хероја, а има кукавица и кукавица. Нико није до краја ни једно ни друго. Према томе херојство не зна чи храброст тренутног прегнућ а, него нео гран иче на преданост идеји. Ово може бити идеја о отаџбини, или идеја о вери, или идеја о друштву, или, најзад, идеја о својој поро� д и ц и , д о м а ћ е м м и ру, љ убави за једну ж е н у . А ли чо ве ча нс тво зове херојима само оне велике духове који су умрли за најви� ши смисао о добру, а то је идеја за коју се боре његови су�на� род ниц и. Ово је најчеш ћ е идеал о отаџби ни и вери. Н аш херој Л а з а р је је д а н од најве ћ и х и н а јл е п ш е и з г р а ђ е н и х хе роја чо� вечанства, зато јер се борио за тај двоструки идеал који је он звао небески м царством. � Постоји раз ли ка из међ у идеала и фик ције , за које људи умиру често са истом лако ћ ом. Идеал, то је једно сазнање о највишој истини; а фикција, то је само пуста маш та. Ка идеалу се иде паме ћ у и науком , а ка фи кц и� ји се и де с т р а ш ћ у и п е рве рзи јом . Херој ум и ре с ам о за и д е а л . Зато храброст мора да има племенит и несебичан циљ да би се звала херојством. Само је таква храброст свесна и божанска; а друкчија храброст је само несвесна и животињска сила. Идеал гр чки, то је мудрац, а то значи Атињанин који жи� ви у чистој контемплацији, без моралног и физичког нереда што до лази од ужи вања. Значи к ао Питагора и Сократ. А идеа л ри мс ки , то је био гра ђ ани н, цив ис, који је пре свега па� триот и херој, као Сципион и Катон. Немачки херој је Сиг� фрид, кој и се бори с огњем да би спасао немоћ ну девојку. Ф ра нц ус ки је херој ослободилац отаџбине од туђ ег ропства, а то је била Јованка Орлеанка. Српски је херој Лазар који гине за веру, и Милош који гине за своју војничку част, и Марко који уми ре од замо ра што се целог века борио бранећ и нејаке . Х е ро ј х р и ш ћ а н с т в а је м у ч е н и к .
2 Храброст, и кад је највећ а, није дакле довољна да се на� зове херојством. Има људи неизмерно јаких, али по мрачној 241
и бруталној сили, а не по свесној идеји. Највише је храбрих по атавизму, свирепости, сујети, болести, чак и по војничком васпитању. У једном јуриш у на тврђ аву, гину јуна чк и хра� бри људи свих ових категорија. Међ у свима њи ма усамљен гине само онај херо ј, који има дух омађ ијан једин о победом неке идеје. Поред њега пада човек који у том јуриши гледа само победу силе већ е над силом мањо м, а не силе ви ше над силом нижом. И поред овог гине човек који из личне сујете убија , и л и п а д а убије н ч а к и п р оти в не п ри ја те љ а к о ји се боре за виши идеал правде. Ту исто тако гину и извесни људи у борби с другим људима, као што би у афричкој шуми погину� ли у борби са з ве рови м а: и з к рвол о чног с п орта и л и б ру та л не маније; више из обести него из разумне енергије и свесног херојства. У римском пољу, и само за један дан, вежбаху се десет хиљада младих људи из свега царства да као гладијатори у м р у у ц и р к у с у за забаву ц е з а ра и р и м с к е господе. Ц е з а р је свако пре подне бацао зверовима људе и с уживањем посма� трао њихову смрт, а после подне је ишао да у позоришту слу� ша љубавне стихове Марцијала и Теренција. Би ло је међ у тим истим цезарима и људи који нису били иначе по срцу рђ ави . Весп ази јан је саградио циркус само за пре сти ж свога царевања; а и његов син Тит је ишао у тај циркус по потреби политичара; али је Домицијан, брат Титов, ишао већ по по� треби своје навике и свога укуса. Према томе Веспазијан, Тит и Домицијан су била три различита чо века. Једини је Доми� цијан био крволок. Само су кукавице крволоци, а он је једи� ни од тројице био кукавица. � Херој не воли крв и насиље. Херојство је племенито и чисто и невино, као Ифигенија. Хе� рој не убија за своје задовољство, ни из личне освете, ни из л и ч н е сује те , него сам о из љ убави за идеју п р авд е и за добро д р у ги х љ уди . С ви р е п и и м п е р а то р В и тели је говори о је да ни � шта не мирише на сунцу као лешина непријатеља; али пл е� менити император тог истог царства, Марко Аурелије, „Милоср ђ е је чувар држ аве ". Кад су Анрија IV, честитом краљу француском, пребацили да ко д Рошеле није био дово� љ но строг п р е м а не п ри јате љ у, он је одговорио: „ Ј а с ам ура� ди о ш то с а м хтео, а хтео сам сам о о н о ли к о к о л и к о с а м мо� рао". � Наш херој Лазар је постао идеал народног хероја тек онда кад га је песник опевао према оваквом идеалу. Иначе, 242
историјски, кнез Лазар је био само свирепи човек феудалног доба, себ ични господар, не ум итни владар . П о б е див ш и во јв о� ду Н и к о л у А лто м а но в ић а, свог в е л ик о г п р о ти в н ик а , оте о му је У ж и ц е , а њега је ослепио. А ли доц није, ж р тв у јућ и сво ј ж и� вот и своју државу на Косову за небеско царство, постао је херојем за идеале народне, најпопуларнијим владаром исто� рије, и, најзад постао је светац, као што би у античко доба био постао так озв ани м полубогом. Тако небо враћ а земљи оно што она чини за победу светлости над мраком. Река Дирас је изашла из земље да помогне Хераклу да расхлади своју рану.
3 Као што су одувек народи имали потребу за божанстви� ма, тако су имали и за херојима. Људи су имитирали хероје, гра мзе ћ и за њиховом славом. Бил о је случајева да су они пре� тварали хероје у богове, као Зевса, али и богове у хероје, као Хе рак ла. Херој је био, по правилу, посре дник изме ђ у бесмр� тних божанстава и смртних људи; али су и сами хероји полу� божанске лозе, јер је увек био какав бог њихов отац, или им је м а јк а била н е к а богиња. И с тина, хе роји с у ум и р а л и , а л и затим живели својим загробним животом на Острву Блаже� них. Неоспорно је да је сваки град славио најпре свог земља� ка хероја, пре него хероја каквог другог града, као што би у нас у Прилепу славили хероја Марка, а у Тополи хероја Ка� рађ орђ а. Када се к а к ав грчк и херој враћ ао к ао победилац у свој град, онда га његови земљаци нису примали на капију града, него су у градском зиду отварали нарочити продор кроз који је херој свечано улазио. У старом грчком епосу су хероји слављени само као борци, али су доцније постали предмет и верског обожава ња. Љ уд и су одувек осећ али да ве� л и к и м љ уд им а ни је до во љ на слава, него да им је по требан и култ, а нарочито да великим краљевима није довољан пре� сто, него им је потребан и олтар. Александар је имао у Олим� пији статуу у изгледу Јупитера, а песницима Есхилу и Софо� клу посветили су култ и подигли олтаре на којим су при� ношене жртве. Сви су грчки градови побожно чували гробове својих хероја, онак о к ао што хри шћ анс к и градови чувају ћ и� воте својих светаца. Често су херојима на гробу подизани 243
храмови, изговаране молитве, и доношене статуете и уљани� це � сасвим слично оном што чине хриш ћ ан и данас хриш ћ ан� ским светитељима. Путописац Паусанија пише како је видео у С па рти сл авн е гр обов е Б ра з и д е и ген ерала П еусан ије, ч а к и хероја Леониде, чије су кости биле донесене са Термопила, четрдесет година после славне битке. Видео је у Спарти и гроб лепе Јелене, и хероја Херакла, и песника Алкмана, и не� колицине генерала који су командовали спартанским бродо� вима код Саламине. У Атини је, у дворишту Ареопага, видео гроб Едипа; у дворишту Академија, гроб Платона; а близу Керамикона, гробове Перикла и хероја Тразибула. Тако и по целој Грчкој. И пре и после своје смрти, хероји су спасавали друге љу� д е о д њ и х о в и х н епријатељ а, бесних ж и в о т и њ а , и л и т е ш к и х болештина. Паусанија каже да су се Ахајци били забринули што се Тројан ски рат био преко мерно отегао, а врач еви су би� л и тад објави ли д а ћ е рат бити з а в рш е н само к а д А ха јц и на� баве једну стрелу Хераклову и једну кост хероја Пелопса, ко� ју су ови одиста н а ш л и а л и из гу би л и за време преноса морем . � Некад доцније ударила је била болештина на Елиду, а вра� чеви су опет саветовали н ароду да иду и на ђ у кост хероја Пе� лопса која је би ла п ро п а л а у море, к а д су је о н а к о п р в и пут носи ли у помоћ троја нск им херојима. Зн ач и да су стари гр� чки хероји били чудотворци, као, уосталом, и наши посве� ћ е н и с р п с к и вл а д ари , к р а љ П рв о ве н ч а н и у Студен ици, и л и краљ Дечански у Дечанима, или као кнез Лазар у Раваници. Ово се поређ ење измеђ у ан тич ких хероја и наш ег кул та за хероје нам ећ е и нехот ице. Многи наш и хероји, истина, нису били посвећ ени у нашој српској цркви , ча к ни највећ и међ у на ш им херојима. На Косову није био посвећ ен Ми лош , него Л а з а р . Уосталом, и у Х омера и м а о в а к в и х случајева: у Или� јади су посв ећ иван и као хероји само борци, сли чн и Ах ил у и Патроклу, али доцније су у Одисеји посвећ ивани даље само краљ еви, слич ни крф ско м краљ у Алкиноју. Најзад, српск и народ можда није ни грешио што је херојство Лазарево ста� вио и изнад херојства Милошевог. Лазарево је херојство чи� стије и ближе божанству. Д ру ги н а ро д и су об о ж а ва л и св ој е хероје к а о и н к а р н а � цију Сунца, и такве хероје називали су херојима сунчаним. Имали су их Индијци у свом сјајном епосу Рамајани, као 244
што су овакви хероји постојали и у Грчкој, и у Јудеји, и у Германији. Чудо је како и наш Момчило, који лети на свом крилатом кон»у изнад Скадарског језера, није постао сунчани херој; а нарочито Марко, који је правио натчовечанска дела, убија ју ћ и ц рн ог чо в ек а који је имао тр и главе, и бац ајућ и са Шаре планине свој топуз чак у далеко и невидљиво море. � Херој из Рамајане, пореклом из краљевске сунчане династи� је , учи се код мудра ца В и ш в а м и тр е м а ги ч н о м оруж ју да бр а� ни његов жртвеник, и тим оружјем задобија девојку Ситу, ћ е р к у к р а љ а Виче. А к а д су том хероју Р а м и у к р а л и Ситу, он прави савез са краљем мајмуна, и затим одлази са Великим Мајмуном да са обале баци камени мост на острво Цејлоњ, где убија о т м и ч а р а Р а в а н у и спасава св ој у ж е н у Ситу. А л и је отровна љубомора већ била помр ачи ла његову душу, стрепе� ћ и да није о т м и ч а р Р а в а н повредио чистоту његове Сите. Млада жен а пристаје да одрж и куша ње, ула зећ и у огањ, док су је гледали краљ Вајсравана, и бог Индра с хиљаду очију, и Варуна, бог свију вода, и Брама, творац свију светова. Иако овај Рама није ослободилац људи, него само херој своје љуба� ви, он је ипак сматран сунчаним херојом. � И сам велики Бу� да н ије по тр а д и ц и ји би о историјско него само л еген д ар н о л и ц е . Њ е г о в о ро ђ ењ е и ж и в о т и смрт су само један мит, и то најчис тији. Овај се херој рађ а из јута рње магле, улазећ и одмах у страховиту борбу против демона тмине; он по небес� ком своду окрећ е „точак закона ", јурећ и на својим огње ним колима, док увече не потоне у помрчину. Сасвим слично гр� чком фебу. Херој је често поређ ива н са сунцем, јер собом носи жи во т и опл ођ ав а свет. Херој је увек добротвор, па било да убија би� ка на Маратону, или сабласт у Аргосу, или да тамани комар� це у Алифери. И сам Александар је себе сматрао добротвором љ уд ск и м и херојем м и т с к и м , верују ћ и најп ре да с и л а з и од А х ил а , а д оц ни је и да је син Амон а. � У Старом завету, нај� крвавијој књизи која је икад постојала, има много хероја. А ли је ц а р Д а в и д см а тра н у јеврејском н ароду за највећ ег хе � роја, а то је цар из XIII века пре Христа. Давид је, стварно, био један од највећ их крвол ока старог века, јер је, и зме ђ у осталог, нас леђ ујућ и престо првог ца ра Саула, најпре мачем искоренио сву његову родбину. Али је Давид био и један од највећ их монар ха ант ичко г доба, творац славног Јеру сал има , 245
