BIBLIOTEKA RADOZNALIH knjiga treća
DŽON KLELAND
FANI HIL Uspomene devojke za uživanje Preveo ALEKSANDAR I. SPASIĆ
Naslov originala John Cleland FANNY HILL Memoirs of a Woman of Pleasure
Izdanje: Trajna radna zajednica književnika i književnih prevodilaca VAJAT, Beograd, Generala Ždanova 78 • Za izdava ča: Uglješa Krsti ć, direktor • Recenzenti: Uglješa Krstic i Ranko Mitrovi ć • Redaktor prevoda: Jovan Jani ćijević • Tehni čki urednik: Nikola Pop-Konstantinovi ć • Fotoslog: »Mladinska knjiga« • Štampa i povez: GRO »Prosveta«, »Prosveta«, Beograd, Beograd , Đ ure Đakovi ća 21 Štampano 1985. godine u 10.000 primeraka
PRVO PISMO
Gospo, sedam, eto, da Vam pismom pružim neporeciv dokaz za to da Vaše želje smatram neodložnim zapovestima. Ma koliko, dakle, taj zadatak mogao biti nezahvalan, predo čiću Vam sva ona sramotna razdoblja mog života, iz kojih sam se napokon izdigla u sreću punog blagoslova što ga snaga ljubavi, bogatstvo i sreća podariti mogu; budu ći još u cvetu mladosti, nisam prestara da se dokolicom koju mi pružaju veliko spokojstvo i obilje služim za dalj daljee negovanje one razboritosti koja prirodno nije za z a prezir, prezir, a koju sam ispoljavala čak i sred vira raspusnih užitaka u koji bejah bačena; zahvaljujući njoj imala sam, prema osobama i običajima toga sveta, uvek više obzira no što je to uobi čajeno medu nesrećnim pripadnicama mojega zanata, jer one, gledaju ći na sve razmišljanje ili umnost kao na svog najve ćeg neprijatelja, oturaju ih što dalje od sebe, il i l i ih nemilosrdn nemilosrdnoo uništavaju. uništavaju. Kako su mi nasmrt mrski svi nepotrebno dugi uvodi, neka Vam u tu svrhu ovoliko posluži, i, ne objašnjavaju ći to ničim drugim doli željom da Vas pripremim za sagledanje razvratnog dela mog života, pišem s istom slobodom s kakvom sam taj život vodila. Istina! čista, gola istina jeste jedina prava re č; i neću davati sebi truda da je zavijam u koprene od svile, ve ć ću okolnosti i zbivanja slikati onakve kakve sam ih uistinu doživljavala, ne mare ći ako pri tom kršim one zakone pristojnosti koji nikad nisu ni bili stvoreni za takve nesputane prisnosti poput naših; a Vi imate i previše razumevanja, previše znanja o samim izvornicima da biste cifrasto i neprikladno frktali na njihove slike. Najdi čniji ljudi, oni prvorazrednog i izuzetno tananog ukusa, ne će se libiti da svoje lične odaje ukrašavaju nagostima, premda ih, saobrazno uobičajenim predrasudama, ne moraju smatrati prikladnima za
stepenište ili salon. S ovolikim, i dovoljnim uvodom, upuštam se pravce u svoju ličnu povest. Devoja čko mi ime beše Frensis Hil. Rodili su me, u seocetu kraj Liverpula, u Lankašajru, roditelji krajnje siromašni i, kako s detinjim poštovanjem verujem, krajnje čestiti. Moj otac, koji udove svoje beše tako osakatio da se nije mogao baviti napornijim vidovima argatovanja na selu, zarađivao je pletenjem mreža mreža oskudna sredstva za život, koja nije baš mnogo uvećavalo obdanište što ga je majka držala za devojčice iz susedstva. Roditelji su mi nekoliko de čice izrodili, ali nijedno nije doživelo neke godine, sem mene, koju je priroda darovala savršeno zdravom gra đom. Moje je obrazovanje, sve do posle četrnaeste, bilo sasvim prostonarodsko; sve se svodilo na čitanje – ili, bolje, sricanje – kakve ne čitke žvrljotine, i na nešto malo obi čnih kućanskih veština; i tako se sva moja vrlina temeljila na potpunom nepoznavanju poroka, i na onoj sramežljivosti svojstvenoj našem polu u tom osetljivom razdoblju života kad stvari svojom novinom uznemiravaju ili plaše više no i čim drugim. Ali tada se taj strah pre često leči na štetu bezazlenosti, kada gospođica, malo-po-malo, prestaje da na muškarca gleda kao na grabljivu grabljivu zver koja će je proždrati. Moja sirota majka je svoje vreme tako potpuno delila između svojih učenica i sitnih doma ćih briga da ga je vrlo malo mogla trošiti na moje vaspitanje, nemaju ći, usled sopstvene bezazlenosti prema svakom zlu, nikojeg uputa niti pomisli da me od ikakvoga valja štititi. Ulazila sam u petnaestu godinu kada me zgodi najve će od svih zala: gubitak dragih mi roditelja, što ih oboje, u razmaku od nekoliko dana, odneše velike boginje. Otac se predstavio prvi, ubrzavajući time majčinu smrt; tako sam ostala nesre ćno siroče bez prijatelja (jer se moj otac, budu ći zapravo iz Kenta,
tamo bio slučajno naselio). Svirepa boleština, koja se za njih pokazala kobnom, bila je i mene dohvatila, ali tako blago i milostivo da sam ubrzo bila izvan opasnosti, poštedena ikakvog njenog traga, vrednost čega tada još nisam znala. Preskočiću ovde opis prirodnog bola i jada koje sam osetila u toj pretužnoj prilici. Avaj! nešto vremena i lakomislenost moga uzrasta razvejaše, i to prebrzo, moje premisli o tom nenadoknadivom gubitku; ali mom mirenju s njim nije ništa toliko doprinelo koliko misli što mi odmah behu turene u glavu – da odem u London i tamo potražim službu, u čemu mi behu obećani sva mogućna pomoć i svaki potreban savet izvesne Estere Devis, mlade žene koja je u naše selo bila došla kod prijatelja, a imala se, posle nekoliko dana, vratiti ku ći, u grad. Kako u selu nije me đu živima preostao niko dovoljno zabrinut šta će sa mnom biti, da bi ma kako prigovorio toj mojoj nakani, i kako me je žena koja se posle smrti roditelja pobrinula o meni čak podsticala da se svojih namera držim, ubrzo sam odlučila da se bacim u široki svet, uputivši se u London eda bih potražila svoju sreću, koja želja je, uzgred rečeno, upropastila više pustolovnog muškinja i ženskinja sa sela negoli što ih je ikad održala ili podigla. Nije me Estera Devis malo podsticala i mamila da s njom okušam sre ću, podbadaju ći moju detinjastu radoznalost lepim prizorima koji se u Londonu dadu videti: čudima i znamenitostima, kraljem i kraljevskom porodicom, lepim komadima i operama – ukratko, svim razonodama do kojih se moglo doći unutar njenog životnog kruga, a ova je pojedinost, više od svega drugog, sasvim zavrtela moju detinju glavu. Sada ne mogu da se bez osmeha setim bezazlenog divljenja, za činjenog, č ak, trunkom zavisti, s kojom smo mi, sirote seoske devojčice, čija se ni crkvena ni mrtvena ode ća nije uzdizala iznad rublja od grubog platna i haljina od sukna, buljile u Esterine uštirkane haljine, kape oivi čene čipkom širokom
čitav palac, gizdave trake i cipele sa srebro-tkanim uzicama; zamišljale smo da sve to u Londonu raste i bere se, što je umnogome doprinelo mojoj rešenosti da pokušam do ći do svog dela tog blaga. Međutim, moja želja da se nadem u društvu jedne takve gradske žene beše beznačajna prema pobudama koje su Esteru navodile da se o meni stara na putovanju do Londona, jer mi je ona, shodno svom maniru i stilu, govorila kako je »nekoliko devojaka iz tog kraja zauvek obezbedilo sebe i sve svoje: čuvajući svoju vrlinu neke su tako zadivile svoje gospodare da su se oni njima oženili, i držali im ko čije, pa su živele sre ćno i na visokoj nozi: a neke su, može biti, postale i vojvotkinje; sve je to pitanje sreće, pa zašto ne bih i ja, kao god što su druge?«. Mnoštvo drugih obaveštenja s istom svrhom u čini me nestrpljivom da započnem svoje punonadežno putovanje, i da što pre napustim mesto u kojem, iako mi beše rodno, nije živeo nijedan rodak za kim bih razložno zažalila, a koje je mesto za mene postalo nepodnošljivo, usled izlaska iz najobzirnije pažnje na ledeni vetar milosrđa, što me je do čekao čak i u kući jedine prijateljice od koje sam mogla da o čekujem bar trunku brige i zaštite. Ona je, međutim, bila toliko dobra prema meni da je uspela u novac pretvoriti sve što mi je ostalo po namirivanju dugova i pogrebnih troškova, te da mi, pri mom polasku, preda u ruke sav moj ubogi imetak; a ovaj se sastojao od vrlo ograničene garderobe, spakovane u laki kov čeg, te osam gvineja1 i sedamnaest šilinga u srebru; novac je bio smešten u buđelar s oprugom, kao najve će blago što sam ga ja do tada uopšte videla, te nisam mogla ni zamisliti da je uopšte mogućno iscrpsti ga; a zaista sam još bila toliko obuzeta radošću što sebe vidim kao gospodaricu tako neizmerne svote da sam vrlo malo pažnje posvetila dobrim savetima koji su mi uz 1
guinea: stari engleski zlatnik u vrednosti 20 do 21 šilinga. – Nap. pr ev.
nju bili dati. Pošto su, dakle, za Esteru i mene bila zauzeta mesta u kočijama za London, prošla sam kroz vrlo nevažan prizor opraštanja, u kojem sam, izme đu tuge i radosti, ispustila suzudve, te iz istih razloga bezna čajnosti preska čem preko svega što mi se desilo na putu, kao što su ko čijaševo pijano zurenje u mene, i smutnje koje su u vezi sa mnom kovali neki putnici, a koje je osujetila budnost moje čuvarice Estere. Jer ona se, da pravična budem, materinski o meni brinula, istovremeno traže ći da zauzvrat prihvatim na sebe sve putne troškove, koje sam ja podmirila s krajnjom bodroš ću, smatrajući se veoma joj zahvalnom za takvu pogodbu. Zaista se Estera brinula da nam ništa ne naplate previše, niti da nam se name ću, kao i da prođemo što štedljivije, jer rasipnost svakako nije bila njen porok. Bilo je već prilično pozno letnje ve če kada smo našim sporim vozilom, iako desetopregom, stigli u grad London. Dok smo prolazili širokim ulicama koje su vodile do ciljne gostionice, tandrkanje ko čija, vreva, gomile pešaka, ukratko, sav novi prizor radnji i ku ća, u isti me mah ushitiše i omamiše. No, možete zamisliti kako sam razo čarana i zaprepašćena bila kada smo stigli do gostionice, i naše stvari bile stovarene i predate nam, a kada se moja saputnica i zaštitnica, Estera Devis, koja se prema meni na putu ponašala krajnje brižno, nikakvim prethodnim znacima ne pripremivši me za ošamu ćujući udarac koji sam imala zadobiti, kada se, kažem, moja jedina uzdanica i prijatelj u tom tuđem mestu odjednom stala čudno i hladno držati prema meni, kao da se grozi da bih joj mogla postati breme. Umesto da mi, dakle, ponudi svoju dalju pomo ć i dobre usluge, čemu sam se nadala, i što mi nikad potrebnije nije bilo, ona je, izgleda, zaključila da se obaveza prema meni potpuno oslobodila time što me je bezbedno dovela do kraja puta; i ne videći u takvom svom postupku prema meni ništa neprirodno
niti mimo reda, poče me grliti kao za rastanak, dok ja bejah tako preneražena, tako gromom ošinuta da nisam imala dovoljno ni hrabrosti ni prisebnosti (da joj bar pomenem čemu se nadam ili šta očekujem od njenog iskustva, te poznavanja mesta u koje me je dovela. Dok sam tako stajala otupela i nema, što je ona bez sumnje pripisivala brizi zbog rastanka, muku mi je možda tek neznatno olakšala sledećom besedom: Sada, kad smo bezbedno dospele u London, i ona mora oti ći svojoj kućici, savetuje mi da se po svaku cenu i ja negde što pre smestim; ne moram se bojati da neću naći dom; ima više mesta od parohijskih crkava; ona mi preporučuje da se obratim nekom posredni čkom uredu, ali će i sama, ako čuje za nešto zgodno, da me na đe i obavesti; u meduvremenu, ja treba da nadem neki privatni smeštaj i dam joj na znanje gde me može na ći; ona mi želi svako dobro, u nadi da ću uvek imati dovoljno snage da ostanem poštena i ne obrukam svoje roditelje. S tim rečima se od mene oprostila i ostavila me, uistinu prepuštenu samu sebi, osloncu nesigurnom baš koliko sam se čvrsto pouzdavala u nju – olako me je ostavila, baš kako sam se i ja njoj bila predala. Napuštena, dakle, sama, potpuno bedna i bez ikoga svog, počela sam izuzetno bolno ose ćati svu ozbiljnost tog razdvajanja koje se zbilo u jednoj sobici gostionice; i tek što mi je, valjda, leđa okrenula, a jad što ga bespomo ćna osetih u tim čudnim okolnostima provali iz mene u poplavi suza, čime sam umnogome olakšala svom srcu; ipak sam i dalje ostala ošamućena i potpuno zbunjena, ne znaju ći šta da činim sa sobom. U taj mah je ušao jedan od poslužitelja, i samo uve ćao moju nesigurnost pitavši me, sasvim kratko, da li nešto želim, našto ja nevino odgovorih da mi ništa ne treba. Ali sam ga zapitala gde bih se mogla smestiti za tu no ć . On re č e da ć e porazgovarati s gazdaricom, te ona dođe i suvo mi, ni najmanje
se ne upuštaju ći u nevolju u kojoj je videla da se nalazim, re če da postelju mogu dobiti za jedan šiling, kako bih se – pošto ona pretpostavlja da u gradu imam prijatelja (tu ja uzalud uzdahnuh!) – sutra ujutro mogla pobrinuti za sebe. Neverovatno je kako će se tričavih uteha ljudska duša uhvatiti i u najve ćim nevoljama. Obezbeđenje tek pukog prenoćišta za tu jednu no ć smirilo je moje paklene muke; a stideći se da gostioničarku upoznajem s tim da u gradu nemam prijatelja kojima bih se obratila, u sebi odlu čih da koliko sutra ujutro odem u posredni čki ured za koji sam imala uput ispisan na poleđini neke pesme koju mi je poklonila Estera. Ra čunala sam da ću tamo saznati za neko mesto podesno za devojku sa sela, gde bih se bar koliko-toliko sredila pre no što se istopi moja nevelika imovina; a što se nekog dobrog mesta ti če, Estera mi je često ponavljala da bi ono moglo zavisiti od njene sre će da mi ga nađe; otud, ma koliko da sam bila pogo đena time što me je ostavila, nisam sasvim prestala da se u nju pouzdajem, ve ć sam čak počela dobrodušno premišljati da je njen postupak sasvim ispravan, i da me je samo moja životna neukost navela da ga shvatim onako kako sam isprva u činila. Shodno tome, slede ćeg jutra sam se obukla, naj čistije i najurednije što mi je dozvoljavala moja seoska garderoba, pa – pošto sam gazdarici, uz naro čite preporuke, poverila svoj kovčežić – usudih se da izi đem na ulicu, te tako, bez teško ća većih od onih što su se i dale o čekivati od jedne jedva petnaestogodišnje seljan čice, kojoj je svaki natpis ili du ćan bio živa zamka za oči, stigoh najzad do željenog ureda. Držala ga je postarija žena, koja je sedela za tezgom, i posetioce primala s velikom i vrlo urednom knjigom pred sobom; nekoliko listova je ve ć bilo ispisano nalozima za posao. Pristupih toj važnoj li čnosti, ne dižu ći oči i ne gledaju ći ljude oko sebe, koji su tu čekali istim poslom kao i ja; duboko sam se poklonila i potrudila se da odmucam kakva me je muka dovela.
Pošto me je saslušala, s ozbiljnoš ću i strogim izrazom nekog sitnog državnog ministra, i pošto je odmah videla ko sam, osmotrivši me celu jednim pogledom, gospo đa ništa ne odgovori, ve ć mi odmah zatraži šiling unapred; kad ga je dobila, reče mi da su zaposlenja za žene veoma retka, naro čito budući da izgledam preslabo gra đena za teži rad, ali da će ona ipak pregledati svoju knjigu i videti šta može da u čini za mene; najzad zatraži da malo sa čekam dok usluži neke druge mušterije. Na to ja ustuknuh za korak, izuzetno duboko povre đena objavom koja je u sebi nosila tako ubistvenu neizvesnost kakvu u svojim prilikama nisam mogla lako da podnesem. Uskoro, skupivši više hrabrosti i nastoje ći da nekako odvratim svoje sumorne misli, usudih se da malo podignem glavu i pogledam naokolo po sobi; o či mi se najzad susretoše s pogledom jedne dame (jer takvom ju je proglasila moja krajnja bezazlenost), koja je sedela u ćošku odaje, pod somotskim ogrtačem (nota bene, usred leta), ali bez šešira; bila je dundasta, crvenog lica, stara oko pedeset godina. Zurila je u mene kao da bi me proždrala o čima, razgledajući me od glave do pete, ni najmanje ne haju ći za pometnju i rumen što ih je u meni izazvalo takvo njeno radoznalo posmatranje, a što su za nju, nema sumnje, bili ponajbolja preporuka i potvrda moje podesnosti za njene nakane. Posle kraćeg vremena, tokom kojeg su moje držanje, osoba i čitavo obli č je bili podrobno osmotreni – a koji sam pregled ja, opet, pokušala da učinim što povoljnijim za sebe, uspijaju ći se, izvlačeći vrat i daju ći licu najljupkije mogu ćne izraze – gospođa mi pristupi i re če, s krajnjom čednošću: - Vi, dušo, sigurno želite mesto, zar ne? - Da, moli ću – rekoh, uz poklon do tla. Na to mi ona predoči da je tu upravo došla da potraži sluškinju, i da veruje kako bih to mogla da budem ja, uz malo
njenih pouka; i re če da bi već sami moj izgled mogla da uzme kao preporuku, a da je London zao, poro čan grad, pa da se ona nada kako bih ja bila poslušna i klonila se r đavog društva; ukratko, rekla mi je sve što bi jedan stari gradski žitelj mogao da smisli, a što je bilo mnogo više nego što je potrebno da se sludi neiskusna devojka sa sela, koja se plaši da postane uli čna skitnica, te rado prihvata prvo ponu đeno utočište, naročito od jedne tako ozbiljne dame materinskog izgleda – jer me je moja laskava mašta uverila bila da je moja nova gospodarica upravo takva. I tako sam doista bila unajmljena pred nosom one dobre žene koja je držala ured za posredovanje, a čije prepredene osmehe i sleganje ramenima nisam mogla da ne zapazim, naivno ih tumačeći kao znake zadovoljstva što sam tako brzo našla zaposlenje. Međutim, kako sam kasnije imala da saznam, te su se veštice veoma dobro razumele, i ured je bio pijaca koju je gospoda Braun, moja poslodavka, često posećivala u potrazi za svežom robom koja bi se tu mogla na ći, na korist njenih mušterija i njenu vlastitu. Gospođa je, medutim, bila toliko zadovoljna svojim pazarom da me je – plaše ći se, pretpostavljam, da joj, usled nekog boljeg saveta ili kakve slu čajnosti, ne izmaknem iz ruku – krajnje uslužno kočijama odvezla do moje gostionice; tamo je sama pošla po moj kov čeg, koji su joj odmah predali, zahvaljujući mom prisustvu, bez ikakvih dvoumica ili pitanja o tome kuda idem. Pošto je i to okon čano, ona naloži ko čijašu da vozi do jedne radnje kod crkve Svetoga Pavla, gde mi je, za poklon, kupila par rukavica; najzad je ko čijašu naložila da vozi do njene kuće u ulici*** a on nas, shodno uputima, iskrca na njenom pragu, pošto sam uz put bila razgaljivana i zabavljana naizgled najprihvatljivijim budalaštinama, bez ijedne re čce iz koje bih mogla zaključiti išta drugo doli da sam, zahvaljuju ći najvećoj mogućnoj sreći, dospela u ruke najplemenitije
gospodarice, da ne kažem prijateljice, koju mi je vasceli svet mogao ponuditi. I tako sam na njena vrata ušla s najpunijim poverenjem, likuju ći i obe ćavajući sebi da ću, čim se malo sredim, upoznati Esteru Devis sa svojom jedinstvenom sre ćom. Možete biti sigurni da dobro mnjenje o mom zaposlenju nije bilo umanjeno slikom vrlo dopadljive gostinske sobe, s leda kuće, u koju sam uvedena, i koja mi se činila veličanstveno nameštenom, jer nikad nisam ni videla sobe bolje od onih obi čnih, po drumskim mehanama. Bila su tu dva velika pozlaćena ogledala, i jedna polica za pi ća, na kojoj me je nekoliko tanjira, postavljenih tako da odmah padnu u o či, sasvim zasenilo i kona čno ubedilo da sam jama čno dospela u neku vrlo uglednu porodicu. Tu moja gazdarica zapo če svoju pri ču, govoreći mi da moram biti dobro raspoložena, i s njom sasvim slobodna; da me ona nije uzela za običnu sluškinju, koja rinta po ku ći, već gotovo za svoju družbenicu, te da će mi, ako budem dobra devojka, biti dvadesetostruka majka; na sve to sam ja odgovarala samo najdubljim i najnespretnijim naklonima, sa po kojom uba čenom rečcom, kao »Da! Ne! Svakako!«. Uskoro moja gospodarica pozvoni, i u sobu ude kršna služavka koja nam je otvorila vrata. - Evo, Marta – reče gospoda Braun – upravo sam ovu mladu ženu unajmila da se brine o mom rublju. Po đi sad i pokaži joj njenu sobu. I nalažem ti da se prema njoj ophodiš s poštovanjem kakvo bi ukazala meni, jer mi se devojka veoma dopada i ne znam šta bih sve za nju u činila. Marta, prava arhiopajdara, naučena na ovakve smicalice, savršeno je shvatila njen mig, pa me pozdravi nekakvim polunaklonom i pozva me da po đem za njom; pokazala mi je pristojnu sobu, nekoliko stepenika iznad gostinske, u kojoj se nalazio lep krevet. U njemu treba, kako mi re če Marta, da spavam s jednom plemenitom mladom gospom, ro đakom gospodarice,
koja će, u to je bila sigurna, biti neizmerno dobra prema meni. Onda se Marta upustila u tako nategnute pohvalnice njenoj dobroj gospodarici! njenoj slatkoj gospodarici! i kako sam srećna bila da naiđem na nju! bolju nisam mogla ni da poželim! Sve takve neke preteranosti i same bi pobudile sumnju kod svakoga sem tupavice kakva sam ja bila. Za mene je život bio potpuna novost, pa sam svaku njenu re č uzimala zdravo za gotovo, baš onako kako je ona htela da je primim; no uvi đala je s kakvim se oštroumljem mora nositi, i ta čno me je odmeravala, na svoj na čin me zaluđujući pričom kako bi mi omilila moj kavez i učinila me slepom za rešetke. Sred tih lažnih objašnjenja o prirodi moje budu će službe ponovo su nas pozvali dole, u istu gostinsku sobu, gde je sto bio postavljen za troje; uz gospodaricu je sada bila jedna od njenih najmilijih devojaka, znameniti poslovo đa kuće, čije je zaduženje bilo da zauzdava i do binjektaša privodi mlade omice poput mene. Zato je, i u tom cilju, re čeno da sa njom delim postelju, a da bi joj dala šira ovlaš ćenja, velepoštovana predsednica našeg vaspitnog doma dodelila joj je zvanje ro đake. Ovde sam podvrgnuta drugom pregledu, koji se završio potpunim odobravanjem gospodice Feb Ers, moje tek imenovane starateljke, čijoj sam brizi i obuci srda čno preporučena. Sad je ve ć i ručak bio iznet na sto, i gospo đa Braun, nastojeći da se prema meni ophodi kao prema družbenici, ubrzo suzbi, tonom koji isklju čuje svako osporavanje, sve moje vrlo skromne i zbunjene pobune protiv sedanja za isti sto s njenim gospodstvom, što, kako mi je kazivalo moje neveliko vaspitanje, nikako ne može biti dobro, niti se priliči. Za stolom su uglavnom razgovarale dve dame, sve u dvosmislicama, ubacuju ći slatka uveravanja za mene, sve sa svrhom da se moje zadovoljstvo sadašnjim okolnostima oja ča i učvrsti; a uvećati ga nisu mogle – tolika sam novajlika bila.
Beše dogovoreno da se držim svoje sobe i nekoliko dana ne pojavljujem, dok mi ne pribave ode ću prikladnu za svojstvo gospodari čine družbenice, u kojem sam imala nastupiti; još su napomenule da bi mnogo šta moglo zavisiti od prvih utisaka moje pojave; i kako su dobro prosudile, izgledi da selja čku odeću zamenim londonski gizdavom u činiše mi odredbu o zato čenju sasvim prihvatljivom. Me đutim, istina je da gospoda Braun nije marila što bi me iko mogao videti ili govoriti sa mnom, bilo da su u pitanju njene mušterije, ili njene »srne« (kako je nazivala tim mušterijama nuđene devojke); nego je ona najpre htela da obezbedi dobar pazar za moje devi čanstvo, koje sam, po svemu sudeći, bila stavila u službu njenoga gospodstva. Mimoilaze ći trenutke nevažne za glavni tok pri če, preskočiću vreme do leganja; provela sam ga sva ushi ćena izgledima koji su se preda mnom otvarali, u lagodnom službovanju kod dobrih ljudi; a pošto smo se, po ve čeri, već spremale za postelju, gospodica Feb, zapazivši kod mene izvesnu nelagodnost da se pred njom svu čem i da u košulji legnem s njom u krevet, priđe mi i, raskop čavši mi ovratnicu i haljinu, ohrabri me da sama nastavim svla čenje. I dalje crvene ći što me vidi nagu, samo u košulji, požurila sam da se sakrijem pod pokrivač. Feb se na to nasmeja, i nije joj dugo trebalo da legne uza me. Imala je oko dvadeset i pet godina, po njenom krajnje sumnjivom svedo čenju, kojim je, po svemu sude ći, morala prećutati dobru deceniju, uzimaju ći u obzir, isto tako, sve pustošenje što su ga dugo habanje i vru ća voda morali naneti njenoj građi, i koje je ve ć bilo dovelo – to beše na prvi pogled jasno – do onog stanja precvalosti u kojem poslenice njenog zanata već moraju da misle pre na to kako da na đu negoli kako da izabem društvo. Čim je legla uz mene, ta gazdaričina dragocena zamenica, koja nikad nije propuštala nijednu priliku za blud, okrete se meni, zagrli me i poljubi s velikim žarom. Iskustvo beše novo, i beše
neobično; ali ne nalaze ći u tome ništa drugo doli čistu plemenitost – koja se, sudila sam, mogla na londonski na čin upravo tako izražavati – odlu čih da ne zaostajem za njom, pa joj uzvratih zagrljaj i poljubac, sa svim žarom koji poznaje čista nevinost. Podstaknuta time, ona dade krajnje slobodnog maha šakama, i poče da šara po svem mom telu, pipaju ći, stežući i pritiskajući, što me je više grejalo i iznena đivalo novinom negoli zapanjivalo ili plašilo. Laskave pohvale što ih je mešala sa tim dodirima nisu malo doprinele da se potkupi moja pasivnost; ne poznaju ći nikoje zlo, nikakvoga se nisam plašila, naro čito pošto je sve sumnje u svoje ženstvo razbila stavivši mi šake na svoje dojke, koje su labavo visile, obimom i oblinom dovoljno razlu čujući njen pol – bar za mene, koja nikad pre nisam imala prilike za pore đenje... Ležala sam, dakle, sasvim mirno i krotko, kako je samo poželeti mogla, sve dok njena sloboda ne po če da u meni budi samo čuvstvo nekog čudnog i do tad mi nepoznatog zadovoljstva. Svaki deli ć mog tela bio je otvoren, izlažu ći se raskalašnom lutanju njenih šaka, koje po meni lizahu poput plamenova, krave ći sobom svu hladno ću. Moje grudi – ako nije previše smelo nazvati tako dva tvrda, čvrsta, tek napupela brežulj čića, koja su tek po čela da se pokazuju, ili da im dodir išta zna či – zaposliše i zabaviše za neko vreme njene šake, dok one, kliznuvši naniže po glatkoj površi, nisu napipale meko svilasto paperje, koje se tek nekoliko meseci ranije pojavilo da ukrasi umilni breg toga podru č ja, obećavajući da raširi prijatni štitnik nad središtem najizuzetnijeg ose ćaja, što je do tad bilo središte najbeslovesnije nevinosti. Poigravaju ći se, pokušavala je da uprede i uplete mlade vlati te mahovine, koju je priroda izumela i za korist i za ukras. Međutim, ne zadovoljavajući se tim spoljnim oblastima, ona polazi ka središtu, i po činje da grabi, da se šunja, i najzad
pokušava da uvuče svoj prst u najosetljivije mesto, i to na takav način da bih ja, da prethodno nije napredovala blagim stupnjevima koji su me raspalili preko svake mo ći sramežljivosti da se odupre takvoj navali, svakako sko čila iz postelje i zavikala za pomoć protiv čudnih nasrtaja. Umesto toga, njeni sladostrasni dodiri raspališe neku novu vatru, koja je harala po mojim žilama, ali se svom žestinom sticala u tom središtu što joj ga je priroda namenila, a gde su sada neke tuđe ruke prvi put bile zabavljene pipanjem, stiskanjem, previjanjem usnica, i njihovim ponovnim otvaranjem, s jednim prstom izme đu njih, sve dok joj jedno glasno »Oooohhh!« nije predo čilo da me povre đuje – tamo gde joj je uskost nekoriš ćenog prolaza pre čila iole dublji prodor. U međuvremenu, ispruženost mojih udova, moja protezanja, uzdasi, ubrzano disanje, sve se to združivalo da iskusnu raspusnicu uveri da sam više zadovoljna negoli povredena njenim postupcima, koje je vazda za činjavala novim poljupcima i usklicima kao što su »Oh! kako si divna!... Kako će srećan biti čovek koji te prvi u čini ženom!... Oh! da sam ja taj muškarac, tebe radi!...«. Sve takve i sli čne iskidane izraze prekidala je neobuzdanim vatrenim poljupcima kakve ne znam da li sam ikad doživela od drugog pola. Ja sam, opet, sva bila zaneta, pometena, izbezumljena; ta nova osećanja behu za mene prejaka. Moja raspaljena i uzbunjena čula dovodila su me u duboku pometnju, koja me je lišavala svake slobode rasu đivanja; suze radosnice navirale su mi na o či, donekle blažeći vatru što je po meni harala. Čini se da je sama Feb – preiskusna, dobro uvežbana Feb, kojoj su svi oblici i sredstva uživanja bili poznati i prisni – nalazila u tom upražnjavanju svoje veštine zavo đenja mladih devojaka neko posebno zadovoljenje jedne od onih ćudljivih sklonosti ukusa koje se ne mogu objasniti. Ne bi se moglo re ći da je ona mrzela muškarce, pa da ih, čak, nije i pretpostavljala
vlastitom polu; ali kad god bi naišla na ovakvu priliku, zasićenost uživanjem na poznatom putu, kao god, možda, i potajna predrasudnost, navodili bi je da iz te prilike izvla či najveće moguće zadovoljstvo, bez obzira na pol. Imaju ći to u vidu, sada već sasvim sigurna da me je svojim dodirima dovoljno raspalila za svoje namere, ona nežno smota posteljne pokriva če naniže, i ja ugledah sebe kao od majke rodenu, budu ći da mi je košulja bila podignuta do vrata, a nisam imala ni snage ni osećaja da joj se suprotstavim. Čak je i moje jarko rumenilo izražavalo više želju negoli smernost, dok je sve ća, ostavljena upaljena (svakako ne slu čajno), osvetljavala sve moje telo. - Ne! – reče Feb - ne smeš, slatka devoj čice, ni pomisliti da sva ta blaga sakriješ od mene. Neka mi se vid gosti koliko i dodir... Moram i očima gutati te mile, gipke grudi... Pusti da ih ljubim... Nisam ih se nagledala... Da ih još ljubim... Kako je čvrsto i glatko to belo meso! Kako divno izvajano... Pa taj tanani mašak!... Oooo! daj da vidim tu malu, dragu, nežnu pukotinu!... To je previše, ne mogu više da izdržim!... Ja moram... moram... Tu me ona zgrabi za ruku i stavi je — lako ćete već pogoditi gde. Ali kakva razlika u stanju jedne iste stvari!... Široki gustiš žbunastih uvojaka obeležavao je sasvim zrelu, potpunu ženu. Duplja do koje je dovela moju šaku ovu lako proguta, a čim ju je osetila u sebi, Feb po če da se trza naprednazad, tako se brzo taru ći da ja uskoro povukoh ruku, vlažnu i lepljivu, dok se Feb, u isti mah, posle nekoliko dubokih uzdaha i srceparajućih jauka, unekoliko smiri, pa nas, poljubivši me kao da ispušta dušu, ponovo pokri posteljinom. Kakvo je zadovoljstvo imala, ne mogu re ći; ali znam da sam ja te noći uhvatila prve iskre prirode koja se budila, prve predstave o bestidnosti i o tome da su upoznatost i opštenje s opakima vlastitog pola često po nevinost kobni koliko i zavodljivost drugoga. Ali, da nastavim. Kada je povratila
smirenost, u kakvoj ja nipošto nisam mogla da uživam, Feb mi lukavo predoči sve što je bilo potrebno da se u celini ostvare namere moje vrle gospodarice u vezi sa mnom. A po mojim odgovorima, izvu čenim iz čiste, nepretvorne prirode, nije imala nimalo razloga da se ne nada najve ćem mogućem uspehu, u meri u kojoj je on zavisio od moje neukosti, lakoumnosti i strastvene građe. Posle dosta dugog razgovora, moja posteljna drugarica ostavi me da se odmorim, i ja zaspah, sasvim iscrpljena snažnim čuvstvima u koja tek što sam bila uvedena; tada mi priroda (koja je bila previše razgrejana i uzbuđena da bi se stišala bez utaživanja žudnje na ovaj ili onaj na čin) olakša muke jednim od onih divnih snova čija zanosnost teško da je ikada manje vredna od one stvarnih radnji. Probudila sam se oko deset ujutro, savršeno raspoložena i osvežena. Feb se bila probudila pre mene, pa me upita, najljubaznije, kako sam, kako sam se odmorila i da li sam spremna za doručak, izbegavajući, u isti mah, da ikakvim podsećanjem na noćna zbivanja u postelji uve ćava zbrku u kojoj je videla da se nalazim. Rekoh joj da ću, ako želi, rado ustati, da se prihvatim svakog posla koji bi bila spremna da mi poveri. Ona se osmehnu; uskoro je sobarica unela čajnik sa šoljama, a tek što sam navukla haljine, u sobu ugega gazdarica. Očekivala sam da me bar opomene, ako ne izgrdi, zbog kasnog ustajanja, kad me ugodno razo čaraše njene laskave reči o mom čistom i svežem izgledu. Bila sam »lepi pupoljak« (to je bio njen stil), kojem će se »sva ona otmena gospoda ko zna koliko diviti!«. Moji odgovori na sve to, uveravam Vas, nisu izneveravali moje neveliko obrazovanje; bili su, naime, baš onako jednostavni i glupavi kakve su one samo poželeti mogle, i svakako su im odgovarali neuporedivo više negoli da su dokazivali moju prosvećenost i poznavanje sveta. Doručkovale smo, i pribor za čaj tek što je sklonjen kad
su u sobu uneta dva svežnja rublja i ode će – ukratko, sva neophodna oprema za moje potpuno doterivanje – kako su to one rekle. Možete zamisliti, Gospodo, kako je moje malo, sujetno srce zatreperilo kad sam ugledala beli svileni saten, sa cvetovima izvezenim srebrnom žicom – ustvari o čišćen, ali meni predstavljen kao nov novcat – ili kapicu od briselskog veza, gajtanima ukrašene cipele i sve ostalo tome prikladno. Sve to beše lepa polovna odeća, koju je, uloživši svu svoju marljivost i preduzimljivost, hitno dobavila dobra gospoda Braun, imaju ći u kući za mene već jednu mušteriju spremnu da razmotri moje čari; jer taj čovek nije tim povodom nastojao samo na prethodnom pregledu imanja ve ć i na neposrednom prenosu istog, u slu čaju da se složi s ponudom; pri čemu je vrlo mudro zaključivao da je mesto na kojem se nalazim jedno od najnepogodnijih da mu se poveri čuvanje tako netrajne robe kao što je devi čanstvo. Zatim je brigu oko odevanja, i utvr đivanja pazara, preuzela na sebe Feb, koja je, ako ne dobro, ono sasvim zadovoljavajuće, razrešila sve sem moje nestrpljivosti da sebe vidim lepo odevenu. Kad je sve bilo gotovo, i ja se videla u ogledalu, bila sam, nema sumnje, previše neizvešta čena da bih skrila svoje detinjasto radovanje promeni – promeni, uistinu, na gore, jer mi je mnogo više pristajala uredna udobnost mojih grubih seoskih haljina negoli nezgrapna, nepristojna otmena odeća, čija se neprikladnost meni nije mogla sakriti. Međutim, laskave re či koje mi je uputila Feb, ne zaboravljaju ći pri tom svoj udeo u mom obla čenju, dobrano učvrstiše u meni prve predstave o sopstvenoj li čnosti koje su mi ikada došle u pamet – predstave koje su, da kažem bez sujete, bile dovoljno prihvatljive da opravdaju naklonost prema meni, a čiju neulepšanu sliku sada ne mora biti neumesno da ovde ocrtam.
Bila sam visoka, ali ne previše za svoje godine, kojih sam, kako već rekoh, bila prevalila tek petnaest; obli č ja bejah savršeno pravog, struka tankog, lakog i gipkog, bez i čega suvišnog ili manjkavog; kosa mi je bila sjajna, tamno-kestenjaste boje i meka kao svila, a slivala mi se niz vrat u prirodnim uvojcima, sasvim lepo isti čući belinu glatke kože; lice mi beše možda i previše rumeno, mada tananih crta, okruglasto, sem tamo gde je rupica na bradi ostavljala nipošto nepovoljan utisak; oči su mi bile crne kao zift i pre čežnjive negoli iskričave, sem u izvesnim prilikama, kad iz njih kako su mi rekli, dovoljno živo bije plamen; moji zubi, koje sam oduvek brižljivo čuvala, bili su sitni, ravnomerni i beli; grudi mi behu blago izdignute, i tada se moglo razabrati pre obe ćanje negoli stvarna naraslost oblih, čvrstih dojki – koje su ubrzo zatim potvrdile valjanost toga obećanja. Ukratko, odlikovale su me ponajviše tražene sastavnice lepote – ili mi je, bar, moja sujeta pre čila da zanemarujem stav naših vrhunskih sudija, muškaraca, koji su se svi, bar oni što sam ih ikad upoznala, listom opredeljivali meni u prilog. A sretala sam, čak i u svom ženskom rodu, neke koji su bili iznad toga da mi uskraćuju priznanje, dok su me drugi još nesumnjivije hvalili, upravo trude ći se da u odlikama moje osobe i obli č ja ne omalovažavaju ono što ih je o čito isticalo. Priznajem da je ovo samohvalisanje preterano; no, treba li da budem nezahvalna prirodi i oblič ju kojem dugujem tako jedinstvene blagodati zadovoljstva i sreće; treba li da, glume ći skromnost, odustajem od pominjanja tako dragocenih darova? Eto, dakle, bejah obu čena, i tada mi nije u glavu ulazilo da sva ta šarena odeća nije ništa drugo doli ukrašavanje žrtve za obred, dok sam ja sve to pripisivala pukom prijateljstvu i dobroti mile i drage gospode Braun, koja je, skoro zaboravih re ći, pod izgovorom da mi bezbedno sa čuva novac, uzela od mene, bez trunke ustezanja, sitniš (sada ga tako zovem) koji mi je ostao po
izmirenju putnih troškova. Posle kraćeg vremena provedenog pred ogledalom – u škrtom samodivljenju, pošto je moja nova haljina imala u tome daleko najveći udeo – bila sam poslata dole, u gostinsku sobu; tu me je stara gospo đa pozdravila, poželevši mi da se radujem svojoj novoj ode ći, koja mi je – nije se stidela to re ći – pristajala kao da sam čitavog svog života nosila samo sve najfinije; no, uviđala je tada da sam dovoljno glupa da odista sve progutam. U isti mah, predstavila me je još jednom svom takozvanom rodaku, starijem gospodinu koji je ustao kada sam ušla u odaju, i na moj naklon me pozdravio, čineći se pomalo uvređenim što sam mu podnela samo obraz; tu grešku je, ako se o grešci uopšte može govoriti, odmah ispravio, zalepivši svoje usne za moje, sa žarom za koji me njegov izgled nipošto nije činio zahvalnom – izgled ne može biti neprijatniji i gnusniji, jer ružno i ogavno jesu izrazi preblagi da se iskaže prava predstava o njemu. Zamislite čoveka poodmaklih šezdesetih godina, niskog i krivog, lešasto žute boje i velikih buljavih o čiju, koje uko čeno zure, kao s obešenoga; gubica mu beše isturena preko dve kljove, pre negoli zuba; usne su mu bile modre, a dah mu je zaudarao na izmet; u njegovom keženju bilo je ne čeg avetinjskog, što ga je činilo savršeno zastrašuju ćim, ako ne čak opasnim za trudnice; pa ipak, mada je bio skrojen kao poruga čoveku, on beše toliko slep za svoju vlastitu nagr đenost da je sebe smatrao rođenim da se svakome dopadne, te da ga nijedna žena ne sme pogledati nekažnjeno; shodno tome, rasipao je ogromne svote na jadnice koje su se mogle toliko obuzdavati da hine ljubav prema takvoj spodobi, dok se čak surovo ophodio prema svima koje nisu raspolagale strpljenjem ili veštinom da prikrivaju užas što ga je on budio. Nemo ć ga je, više negoli potreba, gonila da u raznolikosti traži izazov koji mu beše neophodan da dosegne vrhunski užitak, u čemu je takođe bivao često osujećen, usled
manjka sposobnosti; a to je kod njega uvek izazivalo napad besa, za koji je oduška nalazio, koliko se na to usudivao, na nevinom predmetu svoje pomamne trenutne želje. To je, eto, bilo čudovište kojem me je dosudila moja savesna dobročiniteljka, inače već dugo njegov snabdeva č u tom smislu; hotimice je poslala po mene da bi me on procenio. Postavila me je preda nj, okretala me u mestu, raskop čala mi ovratnicu, skretala mu pažnju na ispup čenja i udoline, oblinu i belinu mojih grudi što su tek po čele da se ispunjavaju; onda me je terala da hodam, pa joj je čak i neuglađenost mojih koraka poslužila kao povod za ki ćen opis mojih čari; ukratko, nije propustila nijednu pojedinost džambaskog posla, na što sam ja odgovarala samo ljupkim osmesima odobravanja, dok je on u mene zurio kao tele u šarena vrata; jer povremeno sam ga kradom pogledala sa strane, da bih, susrevši njegov užagren i divalj pogled, odmah skretala o či u stranu, iz čistog užasa i gnušanja, što je on, van svake sumnje, pripisivao ni čem drugom doli devičanskoj sramežljivosti, ili bar njenoj patvorini. Uskoro" sam, me đutim, bila otpuštena i Feb me je ponovo odvela do naše sobe, drže ći se čvrsto uza me i ne ostavljajući me ni za trenutak nasamo, eda se ne bih predala mislima kakve bi mogle prirodno pasti na um svakome ko nije idiot, a prošao je kroz prizor kakav sam ja doživela; no, moram priznati, na svoju sramotu, da je tolika bila moja nesalomljiva glupavost – ili, bolje re ći, moja čudovita bezazlenost – da još nisam uviđala namere gospođe Braun, pa sam i u tom njenom nazovirođaku videla samo gnusnu osobu koja me se ne ti če – sem utoliko što me je zahvalnost prema mojoj dobro činiteljki gonila da svoje poštovanje proširim na svu njenu rodbinu. Feb, medutim, po če da ispituje kako moje srce prima to čudovište, i kako kuca u odnosu na nj, pitaju ći me da li bih jednog tako otmenog gospodina prihvatila za muža (a pretpostavljam da ga je otmenim gospodinom nazvala zato što je
sav bio nakićen čipkom). Odgovorih joj, sasvim iskreno, da i ne mislim na udaju, ali da bih, ako ve ć nekoga valja da biram, to svakako bio neko od meni ravnih! Toliko mi je moje gadenje prema užasnom oblič ju tog kukavca ogadilo svu »otmenu gospodu«, i rastrojilo moje mišljenje, kao da su svi ljudi tog društvenog položaja morali da budu skrojeni na tu ruku. Ali Feb se nije lako dala, ve ć je i dalje nastojala da me razmekša zarad mog prijema u taj gostoljubivi dom; i dok je govorila o polu uopšte, nije imala razloga da se ne nada saglasnosti, koju je od mene, kako joj je više razloga pokazivalo, lako mogla dobiti; međutim, imala je ona isuviše iskustva da ne otkrije kako će moje osobito gnušanje pred zastrašuju ćim rođakom biti prepreka ne baš lako otklonljiva, da bi se okon čala njihova pogodba – i moja prodaja. Mama Braun je u međuvremenu dogovorila uslove s pijanim matorim jarcem – što je, kako sam kasnije saznala, podrazumevalo pedeset gvineja nepovratno za dopuštenje da mi pristupi, i još stotinu za potpuno zadovoljenje njegovih želja; a ovo je podrazumevalo pobedu nad mojim devi čanstvom. Što se mene tiče, imala sam biti potpuno prepuštena njegovu slobodnom izboru, ve ć prema dopadanju i velikodušnosti. Pošto je taj nepravi čni sporazum bio sklopljen, gad je bio toliko nestrpljiv da dobije ono što mu pripada da je zahtevao da sa mnom popije čaj još tog istog popodneva, kada je trebalo da ostanemo sami; nije hteo ni da čuje za svodničine prigovore da nisam dovoljno pripremljena ni sazrela za takav nasrtaj, da sam odveć žutokljuna i nepripitomljena, budu ći da sam u toj kući provela tek dvadeset četiri časa. Avaj! nestrpljivost je svojstvo požude, a njegova sujeta, naoružavaju ći ga protiv svake pretpostavke van uobi čajenog otpora jedne device u takvim prilikama, gonila ga je da odbaci sve predloge za odlaganje čina, i moja strašna mazija beše tako utvr đena, bez moga znanja, za to isto veče.
Za ručkom su gospoda Braun i Feb navalile hvaliti tog di čnog rodaka, i pri čati o silnoj sre ći žene koju bi on udostojio svoje naklonosti; ukratko, moje dve kume-torokuše iscrple su sve svoje besedništvo da me ubede da prihvatim kako je »gospodin bio snažno pogoden mojom lepotom od prvog trenutka... da bih stekla bogatstvo ako bih bila dobra devojka, a ne da teram po svom... da treba da imam poverenja u njegovo poštenje... da bih se zauvek obezbedila, i imala ko čije za putovanje po svetu...« – i sve neke slične gluposti, sasvim prikladne da zavrte glavu neukoj glupači kakva sam ja bila. No, sre ćom je moje gnušanje ve ć bilo uhvatilo tako dubok koren, i moji oseti su mi srce tako snažno branili od njega da im, neopremljena veštinom za skrivanje čuvstava, nisam davala ama baš nikakve nade da će njihov poslodavac lako izi ći sa mnom na kraj, ako uopšte bude išta uspeo. Čaše su se, takode, prili čno brzo menjale – u nameri, pretpostavljam, da se, u trenucima predstoje ćeg napada, za saveznika pridobije toplina moje prirode. Tako sam dosta dugo ostala za stolom, a oko šest, pošto sam se povukla u svoju odaju, gde je postavljeno za čaj, ulazi moja velepoštovana gospodarica, ustopice pra ćena onim matorim satirom, koji se, ulaze ći, keserio na svoj čudovišan način da bi mi, svojim groznim prisustvom, u čvrstio sva ose ćanja odvratnosti što ih je njegova prva pojava u meni pobudila. Seo je naspram mene i za sve vreme dok smo pili čaj kolačio na mene oči, na način koji je u meni izazivao najve će mogućno gađenje i zbunjenost, а sve te znake je on i dalje tumačio mojom snebivljivoš ću i nenaučenoš ću na društvo. Pošto smo popili čaj, stara svodnica se izgovori hitnim poslom (koji je bio stvaran), da bi nas ostavila same, revnosno zaželevši da, kako sebe tako i nje radi, ljubazno zabavim njenog ro đaka dok se ona ne vrati. - Preklinjem vas, gospodine, budite vrlo dobri, vrlo nežni
prema slatkom detencetu – re če zatim, pa iziđe iz sobe, ostavljajući me izbuljenu, otvorenih usta i, usled njenog naglog izlaska, nespremnu da se ičemu oduprem. Sada smo bili sami, i na tu me misao odmah spopada napad drhtavice. Bila sam toliko uplašena, bez jasne predstave o tome zašto bih se i od čega bojala, da sam na sofi uz odžakliju sedela nepomična, okamenjena, mrtvog tela i duše, ne znajući kuda da gledam ni kako da se mrdnem. Nije mi bilo su đeno da dugo ostanem u tom stanju utrnulosti; čudovište se nasadi uza me na sofu, i bez ikakvih prenemaganja ili uvoda, baci mi ruke oko vrata, pa me privu če prilično nasilno i natera me da primim, uprkos svim mojim naporima da se otrgnem, nekoliko kužnih mu poljubaca, od kojih mi sasvim pozli. Videvši da sam skoro obamrla i da ne pružam nikakav otpor, on mi otkide ovratnicu i tako sve otvori svom pogledu i šakama; i dalje sam sve podnosila bez otimanja dok god on – obodren mojom trpeljivoš ću i ćutanjem, jer snage nisam imala da išta prozborim niti se branim – nije pokušao da me polegne na sofu, kada sam osetila njegovu šaku udno mojih nagih butina, koje behu prekrštene, a on se upinjao da ih raširi... Tada bejah konačno trgnuta iz svog pasivnog trpljenja, pa, skočivši od njega sa snagom na koju nije bio spreman, bacih mu se pred noge i stadoh ga preklinjati, najdirljivijim glasom, da ne bude surov i da me ne povreduje. - Zar ja da te povredim, draga moja dušo? – upita siledžija. – Neću ti naneti nikakvog zla, dete... zar ti nije gospodarica rekla koliko te ja volim... i da ću biti dobar prema tebi? - Jeste rekla, zaista – odgovorih – ali ja vas ne mogu voleti, zaista ne mogu... Molim vas, ostavite me na miru... mnogo ću vas voleti ako me pustite i odete... Me đutim, kao da sam govorila zidu; jer, da li su moje
suze, moje držanje i nered moje ode će delovali na njega kao sveži podsticaji, ili je njime sad ovladala strast koju nije mogao da zauzda, tek on me, rok ćući i baleći od požude i pomame, ponovo napade, zgrabi i pokuša da prostre i pritisne uz sofu; uspeo je utoliko što me je polegao duž sofe, pa mi čak i suknju preko glave prebacio, otkrivaju ći butine koje sam tvrdoglavo držala stisnute, iako je on uporno nastojao da ih kolenom na silu razdvoji; otud nikako nije mogao da ovlada glavnim putem u mene. Beše raskop čao i prsnik i čakšire, ali sam na sebi ipak osećala samo težinu njegovog tela, opiru ći mu se s gnušanjem, a premiraći od užasa; ali on odjednom prestade da navaljuje i podiže se sa mene, dahćući, duvajući, psujući i stalno ponavljaju ći »star i gadan!«, jer sam ga baš tako, sasvim prirodno, klela u žaru odbrane. Čini se da je divljak, kako sam kasnije shvatila, svojim nestrpljivim upinjanjem doveo sebe do završnog stupnja svog pomamnog napada strasti, za čije celovito zadovoljenje njegova moć beše odveć kratkog daha; tek, ishod se proli po mojim butinama i rublju. Kada se sve završilo, on se s upadljivim nezadovoljstvom podiže, i zatraži da ustanem, rekavši da mi ne će učiniti tu čast da više misli na mene... da će stara kučka morati da nađe nekog drugog blesana... da u Engleskoj nema te selja čke tobož-device koja će njega praviti budalom... da je on siguran kako sam devičanstvo izgubila kod neke seoske gea čine, pa sam u grad došla da poturam rog za sve ću, uz pregršt sličnih prevara; sve sam to saslušala s više zadovoljstva no što ga je ijedna zaljubljena žena ikada ose ćala slušajući izjave ljubavi svog dragog; jer, budu ći nesposobna za ikakvo uve ćanje moje savršene mržnje i gađenja prema njemu, njegove sam gun đave poruge shvatala kao svoje obezbe đenje protiv obnove njegovih ne može biti gadnijih milovanja. Pa ipak, ma koliko da su namere gospode Braun sada
izlazile na videlo, ja još nisam imala srca ni duše da ih jasno sagledam; toliko sam sebe smatrala njenom, i dušom i telom, da se još nisam mogla lišiti svoje zavisnosti od te veštice, ili, bolje reći, pokušavala sam da se i dalje zavaravam dobrim mišljenjem o njoj, i više sam volela da otrpim i najgore od nje negoli da se nađem izbačena na ulicu, bez marjaša ili prijatelja od kojih bih ga zatražila; takve mi je plašnje budila moja glupavost. Dok mi se to kolo misli plelo po glavi, a ja sam setno sedela uz odžakliju, o čiju punih suza, još golog vrata i kapice smaknute u rvanju, tako da mi je sva kosa bila u neredu, njegova se požuda, rekla bih, ponovo pokrenula, probu đena cvetom mladosti koji mu se pokazivao, još neuzbranim pupoljkom, prema kojem očito još nije mogao da bude sasvim ravnodušan. Posle nekog vremena upita me da li bih se s njim pomirila pre no što se vrati stara gospoda, pa bi sve bilo u redu – on bi obnovio svoju naklonost prema meni, istovremeno se nude ći da me poljubi i pomiluje mi grudi. Ali sada mi moje krajnje gađenje, moji užasi, moje ogor čenje, i sve ostalo što se u meni kuvalo, dadoše hrabrost kakva mi nije bila uro đena, pa sam, otrgnuvši se od njega, dograbila vrpcu i, pre no što je on toga i bio svestan, po čela zvoniti s takvom žestinom i odlu čnošću da je služavka odmah došla – da vidi u čemu je stvar, ili šta to gospodin želi; i tako, pre no što je on i stigao da se upusti u ve će slobode, ona upade u sobu i stade kao ukopana, sva pometena i bez reči kad me je videla ba čenu na pod, raš čupane kose i raskrvavljenog nosa, što je sve prizor činilo doista tragičnim, dok je moj gnusni progonitelj i dalje surovo nasrtao, ne hajući za sve moje krike i očajanje. Međutim, ma koliko da je Marta možda bila spremna i oguglala na takve prizore, u njenom srcu morao bi nedostajati svaki trag ženstva pa da ovako što gleda mirno. Pored toga, naoko uzev, pomislila je da su stvari otišle dalje no što su odista bile, i da se gostoprimstvo ku će na meni dovoljno dokazalo
dovevši me u stanje u kojem sam se nalazila; uverena u to, ona odmah stade na moju stranu i posavetova gospodina da si đe i pusti me da se povratim, te da će sa mnom »sve biti uskoro u redu, a kada se gospo đa Braun i Feb vrate ku ći iz grada, one će se postarati da sve bude sredeno na njegovo zadovoljstvo... ništa se ne gubi s malo strpljenja prema nežnoj sirotoj devojčici... i sama se vrlo uplašila... ne zna šta da kaže za takve postupke... ali će ostati uz mene dok se moja gospodarica ne vrati kući«. Kako je služavka sve to izgovorila vrlo odlu čno, a on sam počeo uviđati da se stvari neće popraviti njegovim daljim zadržavanjem, čudovište uze svoj šešir i izide iz sobe, gun đajući i mršteći se poput nekog starog majmuna, te tako bejah pošteđena grozote njegovog gnusnog prisustva. Čim je izišao, Marta mi blago ponudi svaku svoju pomo ć, kao i kapi za smirenje, i stavi me u postelju; ovo poslednje sam, u prvi mah, odlučno odbijala, u strahu da se monstrum ne vrati i iskoristi tu povoljnost. Me đutim, sa dosta ube đivanja da me te noći više niko ne će gnjaviti, Marta me je najzad privolela da legnem; i zaista sam bila toliko iscrpena otimanjem, tako utu čena svojim zastrašujućim slutnjama i toliko užasnuta svim tim, da nisam imala snage da sedim, i jedva da sarn odgovarala na pitanja kojima me je radoznala Marta zbunjuju će saletala. Tako je, dakle, svirepa bila moja sudbina da sam se užasavala susreta sa gospo đom Braun, kao da sam ja bila prestupnik, a ona oštećena strana; ovu grešku i ne ćete smatrati tako neobi čnom kad razaberete da ni vrlina ni na čela nisu imali ni najmanjeg udela u mojoj odbrani, ve ć se ova zasnivala samo na nekom posebnom ga đenju koje se u meni bilo razvilo prema tom prvom surovom i zastrašuju ćem napadaču na moju krhku nevinost. Otud sam vreme do povratka gospo đe Braun provela, dakle, opsedana strahom i o čajanjem na sve mogućne načine.
Dve dame su se vratile oko jedanaest uve če, i pošto su čule prilično iscrpan izveštaj od Marte – jer je gospodin Krofts (kako se zvao onaj nasilnik) bio napustio ku ću kad ga je ve ć mrzelo da i dalje čeka na povratak gospo đe Braun – one se, uz buku i lupanje, popeše k meni u sobu; videvši me bledu i krvavog lica, sa svim znacima najdublje potištenosti, više se potrudiše da me smire i obodre negoli da mi upute prekore, kojih sam sada bila preslaba da se bojim – ja, koja sam imala toliko pravičnijih i jačih razloga da prigovorim njima. Gospoda Braun se najzad povukla, a Feb ubrzo dode k meni u postelju, pa, što iz odgovora koje je iz mene izvukla, a što vlastitim metodom opipljivog zadovoljavanja radoznalosti, ubrzo otkri da sam više uplašena negoli povre đena, posle čega me je, pretpostavljam zato što ju je ophrvao san, i što je svoja predavanja i poduke odložila za slede će jutro, ostavila, pravo govoreći, mom vlastitom nemiru; jer, pošto sam se gotovo cele noći vrtela i preturala, mučeći sebe najpogrešnijim mislima i predstavama, pala sam, iz čistog umora, u neki mahnit košmarni polusan, iz kojeg sam se slede ćeg jutra probudila kasno, sa žestokom groznicom; ova okolnost beše presudna za to da, bar privremeno, budem pošte đena nasrtaja gada koji mi je bio strašniji od same smrti. Međutim, predana briga kojom sam bila okružena tokom svoje bolesti – da bih se povratila u stanje podesno za ostvarivanje svodničinih namera, i za podnošenje daljih iskušenja – tako je dobro delovala na moju zahvalnu prirodu da sam se čak smatrala obaveznom prema svojim upropastiteljima, za njihovu pažnju radi mog brzog oporavka; a više od svega im bejah zahvalna za to što mi na o či više nisu izvodile onog surovog grabljivca, skrivitelja moga rasula, čim su otkrile da me previše uzbuđuje već i samo njegovo ime. Mladost, pak, ubrzo stade na noge, i nekoliko dana je bilo dovoljno da se suzbije jara moje groznice; me đutim, mom
potpunom oporavku i pomirenju sa životom ponajviše je doprinela blagovremena vest da je gospodin Krofts, koji beše trgovac zamašno razgranatih poslova, bio uhapšen po kraljevoj tužbi, zarad nekih četrdeset hiljada funti globe, zato što je trgovao krijumčarenom robom; čuli smo još da taj njegov slučaj stoji tako bezizlazno da, čak i ako bi tome možda bio sklon, nipošto ne bi mogao da ostvari svoje namere sa mnom, jer beše odmah bačen u tamnicu, bez izgleda da se iz nje brzo i lako izvuče. Gospoda Braun, koja je od njega bila uzela prvih pedeset funti, datih za tako malo vajde, a izgubiv svaku nadu da će steći i preostalu stotinu, po če na moje držanje prema njemu da gleda s više blagonaklonosti; a kako su nalazile da sam sasvim blage naravi i, po njihovom mišljenju, prijatna, sve devojke koje sačinjavahu njeno »stado« dale su sebi truda da me redovno posećuju; i svaka je svojim razgovorom pomalo doprinela tome da se usmerim ka potpunom pomirenju s namerom gospode Braun. Posećivale su me, dakle, i sve ono šega čenje i lakomislena veselost u kojima ta nepromišljena stvorenja provode svoju dokolicu navedoše me da im pozavidim na okolnostima kojima sam videla samo lepu stranu; čak sam žarko poželela da postanem jedna od njih. To su mi nastrojenje one brižljivo negovale, i sada sam jedino htela da povratim zdravlje eda bih mogla podneti obred posve ćenja. Razgovori, primeri, pri če, sve je u toj ku ći doprinosilo kvarenju moje prirodne čistote, koja nije poticala iz obrazovanja; sada je plamsavo načelo zadovoljstva, tako lako zapaljivo u mladom bi ću, na čudan na čin delovalo u meni, i sva čednost u којој sam podizana, iz navike, a ne iz upu ćivanja u nju, po če da čili, poput rose pod vrelim suncem; da i ne pominjem da sam porok bila shvatila kao nužnost, jer sam se stalno plašila da ću biti izbačena na ulicu, da crknem od gladi.
Uskoro sam se prili čno dobro oporavila, pa su me puštali da u odredeno vreme lutam po ku ći, mada su brižljivo vodili ra čuna da ni sa kim ne stupam u dodir dok god iz Bata ne stigne lord B, kome je gospo đa Braun, poštujući njegovu dokazanu velikodušnost u takvim prilikama, nameravala da na raspolaganje stavi onu moju andrmoljicu koja ima tako veliku zamišljenu vrednost; a kako se o čekivalo da njegovo lordstvo stigne u grad tek kroz dve nedelje, gospoda Braun je ra čunala da će se do tad moja lepota i svežina sasvim obnoviti, te joj tako pružiti priliku za nagodbu bolju od one koju je postigla sa gospodinom Kroftsom. U meduvremenu sam bila tako temeljno obrađ ena, kako one to kažu, tako sam se pripitomila na svaki njihov zvižduk da mi, čak i da su vrata mog kaveza bila otvorena, ne bi na um pala misao da ikuda pobegnem; niti sam i najmanje žalila zbog stanja u kojem sam se našla, ve ć sam vrlo strpljivo prihvatala sve što bi gospoda Braun naložila u vezi sa mnom; ona je, opet, i sama i preko svojih posrednika, preduzela bila sve mere predohrane da uspava i umrtvi one valjane premišljaje o sudbini koja me je čekala. Nagvaždanja o čestitosti mačku o rep; život uživanja naslikan u najvedrijim bojama; maženje, obe ćanja, popustljivo ophodenje; reč ju, ništa nije manjkalo da se ja snubim i sasvim odomaćim, a to me je sprečilo da drugde dobijem bolji savet. Avaj! o tako ne čem nisam čak ni sanjala. Do tad sam samo devojkama iz ku će dugovala za kvarenje moje bezazlenosti: njihove so čne priče, u kojima čednost nipošto ne beše štovana, i njihovi opisi doživljaja s muškarcima dali su mi prili čan uvid u prirodu i tajne njihova zanata, istovremeno mi u svakoj žilici izazivaju ći živo golicanje nemirne, razgrejane krvi; ali je, više svega, moja posteljna drugarica Feb, čija sam neposredna u čenica bila, uložila sve svoje darove da bih ja okusila prve, sržne sokove zadovoljstva;
to moja priroda, sada razbudena i razdešena tako zanimljivim otkrićima, razvi u sebi radoznalost koju je Feb lukavo podsticala, da bi mi, vode ći me od jednog do drugog pitanja što mi ih je sama nagoveštavala, napokon objasnila sve Venerine tajne. Ali u takvoj kući nisam mogla dugo ostati, a da se i sama ne osvedočim o više stvari no što sam na osnovu njenih opisa mogla da zamislim. Jednoga dana, oko podne, kada sam se ve ć sasvim bila oporavila od groznice, slu čajno sam se zatekla u niši bez prozora, koju je koristila gospoda Braun; jedva da sam se tu pola sata odmarala na rasklopnoj naslonja či, namenjenoj služin čadi, kad za čuh šuškanje u spava ćoj sobi, koja je od niše bila odeljena tek lakim pomi čnim vratima, preko čijih su stakala bile navučene žute zavese od damasta, ali ne tako potpuno da osobi u niši zapreče celovit pogled na odaju. Istog trena sam se tiho prikrala i tako se postavila da sve besprekorno vidim a sama ostanem neprime ćena; u sobu nije ušao niko drugi do naša majka Opatica, koju je pod ruku vodio visok i miši ćav mladi konjički grenadir, herkulski uobličen; in fine1 , to beše izabranik najiskusnije londonske dame za one poslove! Oh, kako sam mirna i tiha bila na svom mestu uz staklo, da nijednim šušnjem ne bih otkrila svoju radoznalost niti gospodu privukla do niše! Nisam, međutim, baš ni imala mnogo razloga za strah, jer je ona bila toliko obuzeta svojom trenutno najve ćom brigom da ni na šta drugo nije mogla da utroši ni deli ć pažnje. Smešno je bilo videti kako se njena trapava telesina izvaljuje na kraj postelje, ta čno prema niši, tako da sam imala potpun i izravan pogled na sve njene čari. Njen dragan sede uz nju; bio je to, izgleda, čovek škrt na rečima, ali dobrog želuca; jer, odmah prelaze ći na bitno, on je 1
Najzad, konačno, reč ju (lat.). – Nap. prev.
nekoliko puta sočno iscmaka, pa, zagrabivši šakama me đu njene grudi, oslobodi ih iz njihova zato čeništva, a one se, izmi ćući stezi njegovih šaka, rasuše na sve strane i pokuljaše nadole, čak do pupka. Nikad dotad u životu nisam videla ve ći par sisa, niti gore boje, mekih kao spalo testo, i sasvim naporednih; pa ipak, mada su bile takve, onaj žilavi klipan kao da ih je grabio s izuzetnom slašću, uzalud nastoje ći da jednu od njih sapne ili, bar, pokrije šakom, jedva manjom od ov č je plećke. Pošto se tako jedno vreme igrao njima, kao da su one toga bile vredne, on prilično žustro poleže gospodaricu, pa, zadigavši joj suknju, ovom naprosto pokri njeno široko crveno lice, koje se zarilo isključivo od prepečenice. Dok se izmakao – za trenutak-dva, tek da raskop ča prsluk i čakšire – njene debele, mekane butine oklembesiše se, i čitav masni predeo otvori se mom pogledu: široki prosek otvorenih usnica, natkriljen surim žbunom, li čio je na prosjačku kapu pruženu za milostinju koja joj se udeli. Ubrzo, me đutim, moje oči privu če, i sasvim ih ispuni, jedan upe čatljiviji predmet. Njen snažni pastuv bio je sada raskop čan, i predočio mi – golu, krutu i nabreklu – onu čudesnu napravu, koju nikad ranije nisam bila videla, i u koju sam, usled zanimanja što ga je za nju živo po čelo osećati moje središte zadovoljstva, netremice zurila sasvim izbuljenih očiju; međutim, čula su mi bila isuviše uzrujana, previše usredsređena u onoj sada goru ćoj tački mog tela, da bih zapazila išta više sem opšteg sastava i obli č ja te alatke. No, prirodni me je nagon pouzdano obaveštavao da od nje valja da očekujem, i više no što sam o tome čula, upravo onaj vrhunski užitak što ga je sama priroda uložila u spoj tih uzajamno tako divno uklopljivih delova tela. U međuvremenu, mladi veselnik nije oklevao da ga dva-tri puta protrese, vitlaju ći njime, te da se baci na gazdaricu; a kako su prema meni sad bila okrenuta njegova le đa, mogla sam samo zdravo za gotovo uzeti da se čitav taj palamar survao u
ponor – sudeći, bar, po smeru njegovog kretanja i nemogu ćnosti da se promaši tako uo čljiva meta; krevet se sada tresao i škripao je, zavese su šuštale i lelujale se, tako da sam jedva i mogla čuti uzdahe i mrmljanje, stenjanje i dahtanje koji su, od početka do kraja, pratili čitavu radnju; svi ti zvuci i čitav prizor uzbudiše me do dna duše, i svaku mi krvnu žilu prožeše te čnom vatrom; čuvstva mi se toliko uskomešaše da sam skoro izgubila dah. Budući, dakle, tako pripremljena i usmerena pri čom svojih drugarica i Febinim upoznavanjem s najsitnijim pojedinostima, ne treba se čuditi što je takav prizor zadao poslednji, samrtni udarac mojoj uro đenoj bezazlenosti. Dok su oni još bili u žaru delanja, ja se, rukovo đena samom prirodom, ušunjah šakom pod svoje suknje i sasvim razgorelim prstima zgrabih, te još više raspalih ono središte svih svojih ose ćaja; srce mi je tuklo kao da će da iskoči; disala sam s bolovima; stiskala sam butine, stezala i pritiskala usnice svog devičanskog vrela i, mehani čki sledeći primer ručne obrade kakvoj ga je izlagala Feb, koliko god sam duboko mogla da prodrem, dovedoh se, kona čno, do krajnjeg, sudbonosnog zanosa, do ganutljivog plimnog talasa u kojem se priroda, iscrpljena preteranim užitkom, zamiru ći rastače. Posle toga mi se čula dovoljno pribraše da bih odgledala ostatak pregnu ća ono dvoje radosnika. Mladi momak je upravo bio sišao s dame kad stara gospoda istog trena sko či, s mladalačkom krepkošću, izvedenom, nema sumnje, iz poslednjeg osveženja; i, nagnavši ga da sedne, po če da ga ljubi, da mu tapše i štipka obraze, i igra se njegovom kosom; sve je to on primao nekako ravnodušno i hladno, ali mi ga pokaza sasvim druk čijim od onog junaka koji je stupio u okršaj. Međutim, moja bogobojažljiva starateljka, ne libe ći se da pribegne pomagalima, otklju ča ormarić s likerima, koji je stajao
uz postelju, i navede momka da joj nazdravi obilnim gutljajem; posle toga i posle malo ljubavnog ćućorenja, gospoda se postavi na isto mesto, u podnožje postelje, pa svom mladom prijatelju, koji je stajao uz nju, otkop ča č akšire s najvećom mogućnom bestidnošću i, sklonivši mu košulju, izvu če napolje onu njegovu stvar, pokunjene ili tek jedva slabašno dignute glave, tako usahlu i smanjenu da sam se čudila razlici s malopredašnjim stanjem. No, iskusna matrona ga uze me đu šake i stade grejati trljanjem, te on ubrzo nabreknu do one veličine i ukrućenosti u kakvima sam ga prvobitno videla. Razgledah tada, s divljenjem i čudenjem – ponovo suočena s njim, i uz bolji pogled – sklop tog suštastvenog muškarčevog dela: plameno crvenu glavu koja je sijala razgolićena, belinu vretenastog mu tela i bokor kovrdžavih dlačica koje su mu zatamnjivale koren, okruglastu kesu koja je pod njim visila; sve mi je to pobudivalo pomnu pažnju, obnavljajući u meni vatru. No, kako se taj glavni predmet sada našao na stupnju do kojeg ga je preduzimljiva dama bila dovela svojim trudom, ona sama nije više bila raspoložena da sebi uskraćuje nagradu za pregnu će, već, legavši na le đa, nežno navuče momka na sebe, i tako oni, na isti na čin kao ranije, površiše poznatu radnju. Pošto su i to obavili, njih dvoje izi đoše u velikoj ljubavi, ali mu je, koliko sam mogla da vidim, stara dama prethodno darovala tri do četiri zlatnika, budu ći da je on, na osnovu svojih učinaka, bio ne samo njen miljenik ve ć i jedan od pokrovitelja kuće; njegovog me je pogleda ona do tad veoma brižljivo čuvala, jer bi ga moglo izdati strpljenje da čeka na dolazak mog lorda, i mogao bi ushteti da me prvo sam okuša, a stara mu je gospa bila isuviše pot činjena da bi mu to mogla uskratiti; jer, naravno, njegove su bile sve devojke u ku ći, a gospa je samo kadikad dolazila na red, s obzirom na izdržavanje koje mu je davala; a teško da može biti optužen da ga od nje
nije pošteno zaradio. Čim sam ih čula da silaze, tiho sam se iskrala do svoje sobe, gde niko, sre ćom, nije zapazio moje odsustvo; tu sam počela da slobodnije dišem i dajem maha onim toplim osećanjima što ih je u meni probudio prizor takvog susreta. Prućila sam se po krevetu, teglila se i gr čila od vatrenih žudnji, i tražila ma kakav način da odvratim ili stišam jar i žestinu i uskomešanost tih želja, koje su sve ukazivale na jedan stožer – muškarca. Pipala sam po krevetu, kao da tragam za ne čim što sam hvatala u svojim sanjarijama, a ne nalaze ći to mogla sam da zaplačem od jeda; svaki deli ć mog tela žario se pod podsticajnom vatrom. Najzad sam pribegla jedinom dostupnom melemu, jalovom opipavanju tamo gde malenost pozornice još nije davala dovoljno mesta za delanje; bol koji su mi, u nastojanjima da prodru, nanosili prsti – uprkos tome što su mi zasad pružali neveliko zadovoljenje – podsta če me na pomisao koju sam jedva čekala da saopštim Feb, ne bih li od nje dobila objašnjenje. Ta mi se prilika, medutim, pružila tek slede ćeg jutra, jer je Feb došla u postelju tek dugo pošto sam ja ve ć otišla na počinak. Ali čim smo obe bile budne, razumljivo je što smo u svom jutamjem brbljanju u krevetu došle na pitanje moga nemira, za šta je kao uvod poslužila pri ča o ljubavnom prizoru čiji sam slučajni svedok bila. Feb nije mogla da pri ču sasluša do kraja, a da je više puta ne prekine gromoglasnim smehom, jer je moj prostosrda čan način pripovedanja znatno doprineo šaljivosti pri če. No, kad me je pitala kako je taj prizor delovao na mene, ja joj, ne ublažavajući niti krijući čuvstva što ih je on u meni zadahnuo, odmah rekoh da me je jedno zapažanje veoma mnogo zbunilo. - E – reče ona – a šta je to? - Pa, vrlo sam radoznalo i brižljivo isporedila razmere one ogromne naprave, koja se, bar mojoj zastrašenoj
uobrazilji, nije učinila tanjom od ru čnog zgloba ni kra ćom od bar tri širine dlana, sa veli činom onog mog nežnog dela koji je naumljen da čitavu tu mašinu primi u se, pa sad ne mogu da zamislim kako je mogu ćno dopustiti tom čudu da prodre, a pri tom ne umreti, možda u najgorim bolovima... Naime, i sama dobro znaš da me ve ć i samo guranje prsta unutra nepodnošljivo boli... Što se gospodari čine i tvoje ti če, jasno mogu da i dodirom i okom razlu čim razmere drukčije od mojih; ukratko, ma kako moglo da bude obe ćano mi zadovoljstvo, bojim se bola u samom ogledu. Na to se Feb stade dvostruko ja če smejati, i, dok sam ja očekivala vrlo ozbiljno razrešenje svojih sumnji i strepnji, ona mi samo reče da nikada nije čula za smrtnu ranu zadatu u tim područ jima tela onim strašnim oružjem, te da poznaje devojke koje su, i mlađe i tananije gradene od mene, preživele poduhvat; štaviše, ona veruje da, u najgorem slu čaju, treba što više da se predajem takvom ubijanju; po njoj, istina je da su ti delovi tela, usled prirode, rađanja dece i čestog rastezanja pomo ću nemilosrdnih naprava, veoma raznolikih veli čina, ali je tačno i to da u izvesnom dobu, i pri nekim telesnim navikama, čak ni najiskusniji u tim stvarima ne mogu sasvim dobro da razlu če devojku od žene – pretpostavljaju ći, isto tako, odsustvo ma čega izveštačenog, kao god i stvari u njihovom prirodnom stanju; međutim, pošto mi je slu čaj predočio jedan takav prizor, ona će mi pribaviti drugi, u kojem će se moje oči tananije naslađivati, i koji će umnogome suzbiti sve moje bojazni od zamišljenog nesklada. Onda me upita da li poznajem Poli Filips. - Svakako. – rekoh. – To je ona plavokosa devojka koja je bila tako pažljiva prema meni dok sam bolovala, a u ku ći se, kako si mi rekla, nalazi tek dva meseca. - Baš ona – re če Feb. – Moraš znati da o njoj stalno brine jedan mladi đenovski trgovac, koga je njegov stric,
neizmerno bogat čovek, poslao ovamo kao svog ljubimca, s nekim prijateljskim engleskim trgovcem, bajagi da sredi neke račune – a, ustvari, da zadovolji svoju sklonost ka putovanju i da vidi sveta. Jednom je on, u nekom društvu, slu čajno sreo Poli, koja mu se veoma dopala, pa se potrudio da joj trajno vezivanje za nj bude korisno. Dolazi joj dva do tri puta sedmi čno, a ona ga prima na prvom spratu, u sobici prema svetlarniku, gde uživaju na način koji je, rekla bih, osoben za toplotu ili, možda, naravi njegove zemlje. Ne ću ti ništa više reći, ali sutra je njegov dan, pa ćeš sama videti šta se me đu njima zbiva, s jednog mesta za koje znamo samo tvoja gospodarica i ja. Možete biti sigurni da, s obzirom na sklonost koja me tad beše obuzela, nisam imala nikakvih prigovora na taj predlog, već sam, čak, bila prilično nestrpljiva da se on ostvari. Sutradan, u pet po podne, Feb, ta čno ispunjavaju ći dato obe ćanje, dođe meni u sobu, gde sam bila sama, i pozva me da pođem za njom. Vrlo tiho smo sišle zadnjim stepeništem i otvorile vrata mra čne ostave bez prozora, gde su, uz stari nameštaj, čuvani i neki sanduci s pi ćem; ona me uvuče za sobom i, kako smo zatvorile vpta, na đosmo se u mrklom mraku, sem koliko ga je sekla svetlost iz duge pukotine u drvenoj pregradi koja je ostavu delila od sobice gde je imao da se dogodi o čekivani čin; tako smo, sedeći na niskim sanducima s pi ćem, s najve ćom lagodnošću, kao god i jasno ćom, mogle sve da vidimo (a same da ostanemo nezapažene); dovoljno je bilo da oko sasvim približimo pukotini, gde su se tanke daske pregrade bile izvitoperile, ili su bile malo ošte ćene s druge strane. Prvo sam ugledala mladog gospodina, okrenutog le đima i zagledanog u neku graviru. Poli još nije bila stigla; no, kroz nepun minut otvoriše se vrata, i ona u đe, a on poskoči da je dočeka, s izrazom najve će mogućne nežnosti i zadovoljstva. Pozdravio ju je i poveo do otomana postavljenog ta čno
naspram nas, gde oboje sedoše, pa je mladi Đenovljanin posluži čašom vina i napuljskim suvim kola čićima s jednog poslužavnika. Uskoro, me đutim, pošto su izmenili nekoliko poljubaca, i pitanja na groznom engleskom s jedne, njegove strane, on po če da se raskop čava, i napokon ostade samo u košulji i gaćama. To kao da je bio ugovoreni znak za skidanje sve ode će, što je sasvim odgovaralo toplom godišnjem dobu. Poli po če da se oslobada pribada ča i, kako nije imala steznik koji bi valjalo razvezivati, za tren oka, uz preduzimljivu pomo ć svoga udvarača, ostade i sama odevena tek u košulju. Kada je on ovo video, odmah je razvezao trake oko kolena i pojasa, i pustio ga će do članaka; okovratnik košulje beše mu ve ć raskopčan. Onda, hrabreći Poli srdačnim poljupcem, smače s nje košulju, a devojka se – iako je, kako pretpostavljam, bila upoznata s tom navadom i navikla na nju – ipak zacrvenela, mada manje od mene same kad sam je videla kako tu stoji kao od majke rodena, a raspuštena cma kosa rasipa joj se niz zaslepljujuće beo vrat i ramena, dok joj tamno rumenilo obraza postupno prelazi u boju ugla čanog snega; upravo su takvi bili boje i prelivi njene puti. Devojci nije moglo biti više od osamnaest godina; lice joj beše pravilnih i ljupkih crta, a oblik tela savršen; nisam mogla da joj ne pozavidim ni na dvema zrelim, zanosnim dojkama, lepo oblikovanim i mesnatim, a ipak tako okruglim, tako čvrstim da su same savršeno stajale, čineći svaki steznik suvišnim; njihove bradavice, razroko izbo čene, ukazivale su na ljubak razmak među njima; ispod grudi se pružalo prekrasno polje trbuha, što se završavalo jedva vidljivim razdeljkom ili pukotinom, koja kao da se čedno povukla naniže da potraži zaklon medu dvema oblim, čvrstim butinama; kovrdžave dla čice koje su se širile po njenom divnom pro čelju, odevahu tu pukotinu u najfiniju samurovinu na vascelom svetu; re č ju, Poli je očito
bila osoba rođena da joj slikari laskaju pozivima da im pozira kao obrazac bajnoga ženstva, u punoj diki i velelepnosti nagote. Mladi Italijan (još u košulji) stajao je i zurio u nju, zanet prizorom lepote koja bi mogla da raspali i pustinjaka na samrti; proždirao ju je svojim žudnim pogledom, dok je ona, po njegovoj volji, menjala položaje; ni njegovim šakama nije bio uskra ćen udeo u gozbi, ve ć su one skitale, love ći slasti, po svim delovima i svakom pedlju njenog tela – tela tako jedinstveno kadrog da pruži najizuzetniji osećaj zadovoljstva. U međuvremenu, oku nije moglo da izmakne ispup čenje s prednje strane njegove košulje, koja se po njemu rastezala, otkrivajući stanje ispod pokrivke; ali on ubrzo skide košulju, povukavši je preko glave, i sada, što se nagosti ti če, jedno drugome nisu ništa mogli da zamere. Kako je Feb procenjivala, mladi gospodin je imao oko dvadeset i dve godine; bio je visok i skladnih udova. Telo mu beše lepo oblikovano, izuzetno čvrste grade, uglastih ramena i širokih prsa; lice mu se nije odlikovalo ni čim posebnim, sem nosem, koji je naginjao obliku što se naziva rimskim; o či mu behu krupne, crne i vatrene, a rumenilo obraza beše mu posebna draž, jer mu je koža bila izrazito mrka – doduše, ne one zagasito mrke boje koja isklju čuje svaku misao o svežini, ve ć jasnog maslinastog sjaja, koji, plamte ći životom, sja možda manje od beline plavokosih, a ipak pruža više užitka, ako se nekome uopšte svidi. Kosa mu je, budu ći prekratka da se vezuje, padala samo do vrata, u lakim kratkim uvojcima; oko bradavica je imao nekoliko čuperaka mladih izdanaka, koji su mu grudi začinjavali znacima snage i muškosti. Pa onda ona njegova krupna naprava – koja kao da je izrastala iz gustiša kovrdžavih dlaka što su se širile od samog njenog korena, svuda okolo po butinama i trbuhu, sve do pupka – stajala je tvrda i uspravna, i tako velika da sam se uplašila, zabrinuta za onaj nežni mali cilj njenog besa – cilj koji je sada bio besprekorno
izložen mom najpotpunijem pogledu; jer mladi ć je, čim je skinuo košulju, nežno povalio Poli na otoman, zgodno postavljen iza nje da prihvati njen željeni pad. Butine je bila raširila što je mogla više da bi izmedu njih otkrila obeležje svog pola – mesnatu pukotinu crvenog središta, čije su usnice, bivaju ći sve grimiznije što se dublje zalazilo, činile malu rubinsku liniju u ljupkoj minijaturi, kakvu, u životnosti ili tananosti, Gvidova boja kože nije nikada mogla da dostigne. U taj mah me Feb lako darnu, da bi me zapitala mislim li da je moj devi čnjak mnogo manji. Ali pažnja mi beše isuviše obuzeta, isuviše zaneta svime što sam videla, da bih bila kadra odgovoriti joj. Za to vreme je mladi gospodi čić položaj svoje dame na otomanu izmenio iz popre čnog u uzdužni, ali su njena stegna i dalje bila raskriljena, pa mu meta beše lepo izložena; klekavši izmedu njenih butina, on svoju nabreklu napravu izloži pogledu s boka; ona je pretila ni čim manjim doli cepanjem nežne žrtve, koja je ležala smeše ći se pretećem udaru: nikako se nije činilo da će ga odbiti. Mladić je i sam nekako zadovoljno posmatrao svoje oružje i, rukom ga vode ći ka zamamnom proseku, razmaknuo usnice i smestio ga do pola (posle nekoliko uboda, kojima Poli kao da je čak pomagala); ali tu se čudo zaglavi – pretpostavljam, zbog sve ve će mu debljine; on ga izvuče, ovlaži pljuva čkom, pa ponovo stupi unutra, i lako ga smesti do balčaka, na što Poli duboko uzdahnu, glasom koji nipošto nije izražavao bol. On gura, ona uzdiše, najpre blago i u pravilnim razmacima; ali uskoro im zanos beše prejak da bi prebrzi, celovi previše vatreni da bi priroda zadugo izdržala takvu pomamu; oboje kao da su bili van sebe; iz o čiju im je tukao plamen... - Ooooo!... ooo!.... Ne mogu da izdržim... previše je.... zamirem.... gotova sam – behu Polini izrazi zanosa. Njegove su radosti bile tiše, ali se ubrzo za čuše iskidano
mumlanje i uzdasi kao da mu duša izlazi, da bi, napokon, usledio završni prodor napred, kao da on ho će da skroz proburazi njeno telo; zar tim nastupi nepokretna zanemo ćalost svih njegovih udova, što otkri da je i za nj nastupio trenutak zamiranja. A Poli je ispoljavala sve znake pridruživanja tome, divlje se bacakajući rukama, zatvorenih očiju, i jecajući iz dubine duše, kao da nestaje u gr ču blaženstva. Kad je završio svoj napad i odvojio se od nje, Poli ostade da leži nepokretna i, kako se činilo, bez daha od zadovoljstva. On je ponovo postavi popre čke na otomanu – nesposobnu da sedi, i još raširenih butina, izme đu kojih sam mogla da vidim nekakvu beli častu tečnost, sličnu peni, koja je kapala sa spoljnih usnica te nedavno otvorene rane, što je sad blistala još jarčim rumenilom. Posle nekog vremena Poli ustade i namah se baci rukama oko svog Italijana; nije se činila nimalo izmučena kušanjem kojem je bila izložena – sude ći bar po nežnosti s kojom ga je gledala i uvijala se oko njega. Ja, pak, ne ću polagati pravo na to da opisujem šta sam sve osećala tokom tog prizora, ali od tog trenutka behu, adieu! raspršene sve plašnje o ranama što bi mi ih neki muškarac mogao naneti; te su se bojazni sada pretvorile u tako žarke, tako nesavladljive želje da sam mogla za rukav povu ći prvog pripadnika muškog roda koji bi se pojavio, da mu ponudim tričariju čiji gubitak sam sada shvatala kao dobit koje se ne bih mogla još zadugo lišavati. Feb, koja beše iskusnija, i kojoj takvi prizori nipošto nisu bili novi, ipak nije mogla da ostane hladna pred tako jarkom slikom; i zato, povukavši me nežno od gvire, iz straha da nas ne čuju, povede me što je mogla bliže vratima, trpeljivu i poslušnu na njen i najmanji znak. Nije tu bilo mesta ni da se sedne ni da se legne, ali me ona nasloni le đima na vrata, pa mi zadiže suknje i vrednim prstima lati se da obilazi i prou čava onaj deo mog tela gde su
vrelina i nadraženost sada bile toliko silne da sam sasvim onemoćala od želje, spremna da umrem od nje; sami dodir njenog prsta na tom bolnom mestu imao je za ishod pravi požar, te joj njena šaka očas predoči do kojeg sam stupnja bila dovedena i tronuta prizorom koji mi se ukazao. Onda, zadovoljna time što je ublažila vrelinu koja bi me činila nestrpljivom za gledanje dalje razmene izmedu dvoje voljenika, ona me ponovo privede pukotini tako zgodnoj za našu radoznalost. Jamačno smo od prizora bile odvojene tek nekoliko trenutaka, a ipak smo, vrativši se, videle da je sve spremno za obnovu slatkih neprijateljstava. Mladi stranac je sedeo na otomanu, licem prema nama, a Poli na jednom od njegovih kolena; grlila ga je, dok je izuzetna belina njene puti prekrasno odudarala od glatkomrkog sjaja njegove kože. Ali ko bi izbrojao njihove žestoke, u čestale poljupce, u kojima sam mogla zapaziti da razmenjuju nežne, ali snažne potiske, kada im usta behu dvojezi čna a oni kao da su takvo uzajamno istraživanje prihvatali s najve ćom mogućnom slašću i uživanjem. U međuvremenu se njegov crvenoglavi zato čnik, skrhan i posramljen nedavnim obilaskom ponora, bio ve ć oporavio do svog vrhunskog stupnja, pa se usko čoperio, izvirujući izmedu Polinih butina, a ona nije propuštala da ga, sa svoje strane, mazi i održava u dobrom raspoloženju, stiskaju ći ga i miluju ći, spuštene glave, pa čak prihvatajući njegovu kadifenu glavicu usnicama koje mu baš ne pripadaju; ne bih umela da kažem da li je ona to činila iz nekog posebnog zadovoljstva, ili tek da bi ga učinila glatkijim, radi lakšeg ulaska; ali je to imalo takvo dejstvo da se činilo kako mladi gospodin – sude ći po njegovim očima, što su sevale najuzbudenijim bljeskom, i po zajapurenom licu – oseća sve veće zadovoljstvo. Ustao je, uzeo Poli u ruke i zagrlio je, pa joj, povla čeći je prema podnožju otomana, re če nešto
pretiho da bih ja čula, s očitim joj užitkom pljeskaju ći butine i podložne obline onom svojom krutom, nabreklom snagom; udarala ih je s gipkoš ću što joj je on davao svojom rukom, na što su se one odzivale, ali Роli je time bila povre đena valjda baš koliko je on i nameravao da je povredi. Jer ona je, čini se, imala isto tako razuzdan ukus kao on. Ali možete zamisliti moje iznenadenje kad videh lenjog mladog ugursuza gde leže na le đa i nežno povla či Poli na sebe, a ona ga, povlađujući njegovoj ćudi, opkora čuje i svojim rukama privodi svog slepog miljenika do pravog mesta, pa, povinujući se slepom nagonu, seda pravo na usijani šiljak tog naviše upravljenog oružja zadovoljstva, i nati če se na nj, dražesno ga primaju ći do samog njegovog korena; posedela je tako na njemu koji trenutak, uživaju ći u položaju i slade ći se gostom, dok se on igrao njenim izazovnim prsima. Pokadšto bi se povila, da prihvati njegov poljubac i uzvrati mu za nj, ali uskoro ih žaoka zadovoljstva podbode na življe radnje; onda opet nastade oluja teških i dugih uzdisanja, koja su, što se donjeg borca tiče, istovremeno bili i potisci, dok ju je on, šakama ukrštenim na njenim kukovima, ljupkom silinom privla čio sebi; susretni udarci nakovnja i čekića uskoro dovedoše do kriti čnog stanja, gde su nas svi znaci zanosa ostvarenog prisnom zaverom obaveštavali o svim stupnjevima što ih redom behu dostizali. Ja, pak, više nisam mogla da gledam; bila sam tako smlaćena, toliko raspaljena drugim činom istog komada da sam, pomahnitala do ve ć nepodnošljive mere, grlila i stezala Feb, kao da bi mi ona ma čime mogla olakšati. Međutim, zadovoljna zbog svega i sažaljevajud me zbog stanja u kojem je mogla osetiti da se nalazim, Feb me povu če k vratima, i otvori ih što je mogla tiše, pa se obe neopazice udaljismo, i vratismo u svoju sobu; tu se, nesposobna da se na nogama držim zbog uzbudenja u kojem sam se našla, istog trena bacih na postelju, da na njoj ležim omađijana, mada i posramljena ose ćanjima koja po meni kolahu.
Feb leže uza me i vragolasto me stade zapitkivati da li sada, kad sam videla neprijatelja i celovito ga osmotrila, još strahujem od njega. Ili mislim da bih se smela upustiti u okršaj s njim? Na sve to nisam odgovorila ni re či; hvatala sam vazduh, jedva dišući. Ona mi uze ruku i, zadigavši svoje suknje, povu če je, uz moj mlaki otpor, prema onom podru č ju gde mi je sada, nešto bolje upu ćenoj, nedostajao glavni predmet mojih želja. Ne nalazeći čak ni senku onoga što sam želela, tamo gde je sve bilo tako ravno i šuplje, trebalo je da, ozlojedena, povu čem ruku, ali ne učinih to, iz straha da ne budem nepredusretljiva prema Feb. Sasvim se, dakle, prepustih njenom vodstvu, i ona se mojom rukom posluži na na čin koji je smatrala valjanim da sebi pruži pre sen negoli bit ikojeg užitka. Ja sam, pak, sad bila željna čvršće hrane, pa se u sebi zakleh da se ne dam još dugo zavaravati tim budalaštinama izme đu dve žene, ako mi gospo đa Braun uskoro ne pribavi onaj bitni lek. Ukratko, sve je ukazivalo na to da ne ću biti kadra da do čekam svog lorda B, iako su ga o čekivali već za neki dan; niti sam ja, odista, njega dočekala, pošto se ljubav sama pobrinula za mene, uprkos probitačnosti ili pukoj požudi. Dva dana posle onog prizora vi đenog iz ostave ustala sam oko šest, pa, ostavivši svoju krevetsku drugu u dubokom snu, krišom si đoh u prizemlje, s jedinom namisli da se malo nadišem svežeg vazduha u baštici na koju se naša gostinska soba otvarala. U tu me sobu nisu puštali kad je u ku ći bilo gostiju, ali sada su celom ku ćom vladali san i tišina. Otvorila sam vrata gostinske sobe i dobrano se iznenadila videvši kako, uz odžakliju s dopola ugašenom vatrom, neki mladi gospodin čvrsto spava u naslonja či naše starateljke, nogu dignutih na drugu stolicu; tu su ga ostavili njegovi nepromišljeni prijatelji, koji su ga bili napili, pa se svaki odvojio sa svojom draganom, dok se on tu zadržao zahvaljuju ći blagonaklonosti stare matrone, koja, u jedan po pono ći i u stanju
u kakvom je bio, nije htela da ga uznemirava, niti izbacuje iz kuće. A u kući jamačno nije više bilo slobodnih postelja. Na stolu se još nalazila posuda za pun č, sa čašama razbacanim naokolo, kao uvek posle velike pijanke. Ali kad sam se približila da osmotrim usnulog – oh, bože moj! kakav to beše prizor! ne, ni vreme ni mene sudbine nikad ne mogu izbrisati utisak kojim me je, kao gromom, ošinulo njegovo obli č je... Da, najdraza žudnjo moje prve strasti, zauvek ću pamtiti kako si se ukazala mojim ushi ćenim očima... ta te uspomena i sada preda me priziva, i ja te još vidim! Zamislite samo, Gospo, svetlokoso mom če, između osamnaeste i devetnaeste godine, glave spuštene na jedno doruč je naslonjače, raščupane kovrdžave kose što mu nepravilno senči lice na kojem se ruži časta cvast mladosti i sve muževne lepote zaveruju da mi zarobe o či i srce. Čak su i opuštenost i belina njegovog lica – na kojem je ljubi čica, usled no ćnih preterivanja, trenutno nadja čavala ružu – davale neku neizrecivu sladost najfinijim crtama koje se dadu zamisliti; na očima, zatvorenim u snu, videle su mu se zaobljene ivice kapaka divno oivičenih dugim trepavicama; a nema pera koje bi opisalo dva luka pravilnija od onih nad o čima, što su mu ukrašavali čelo, visoko, savršeno belo i glatko. Pa onda par grimizno crvenih usana, ispup čenih i nabreklih kao da ih je nedavno ubola p čela. Sve to kao da me je izazivalo da se bez ikakvog okolišenja predam divnom spava ču, i učinila bih to da mojim nagonima nisu ovladali čednost i poštovanje, kod oba pola nerazdvojni od istinske strasti. Međutim, iako mu je raskop čani okovratnik košulje otkrivao prsa belja od snežnog nanosa, uživanje u razgledanju njegovih lepota nije me moglo potkupiti da mu se i dalje predajem, izlažući opasnosti njegovo zdravlje, koje postade moja prva životna briga. Ljubav, koja me je u činila stidljivom, nau či me da budem i nežna. Drhtavom rukom ga uhvatih za jednu od
šaka i probudih ga što sam mogla nežnije; on se trže i pogleda me, isprva pomalo srdito, pa mi re če, glasom koji se svim svojim sazvuč jem obraćao izravno mom srcu: - Molim te, devoj če, koliko je sati? Rekla sam mu, dodavši da bi mogao i da nazebe ako i dalje bude spavao razdrljen na hladnom jutarnjem vazduhu. On mi tada zahvali, s ljupkošću koja se savršeno podudarala s miloš ću njegovih crta i očiju; ove su sad bile širom otvorene i radoznalo su me razgledale, probadaju ći mi srce živim varnicama što su iz njih tukle. Izgleda da je mladić bio previše popio još i pre no što je, s nekim pijateljima, stigao na našu ispašu, da je tako sam sebe onesposobio da s njima pro đe kroz sve pustolovine, da bi no ć krunisao u naruč ju neke dragane; otud, videvši me samo u razvezanom donjem rublju, on nije ni posumnjao da ja nisam tek jedna od kućnih gospođica, poslata da mu nadoknadi izgubljeno vreme; no, iako je bez oklevanja prihvatio tu misao, svakako vrlo očitu, ipak mi se on, da li usled više negoli uobi čajenog utiska koji je na nj ostavilo moje obli č je, ili usled prirođene mu učtivosti, obratio na na čin nipošto grub, premda i dalje primeren opštenju s jednom od ku ćnih radenica, pristiglom njemu za zabavu; podarivši me prvim poljupcem koji sam u životu dobila od muškarca, on me zapita da li bih ga udostojila svoga društva, uveravaju ći me da će mi nadoknaditi trud i vreme; ali čak i da se novorođena ljubav, taj istinski pre čistač strasti, nije protivila tako naglom pokoravanju, strah da bi nas neko iz ku će mogao zateći bio je dovoljan da na to ne pristanem. Rekoh mu, dakle, glasom koji mi je sama ljubav podesila, da ne mogu ostati s njim, iz razloga koje sada ne mogu da objašnjavam, usled nedostatka vremena, i da bi se lako moglo desiti da ga više nikad ne vidim; uz ove poslednje re či, sa samog dna mog srca otkide se težak uzdah. Moj osvaja č – koga je, kako mi je kasnije rekao, potpuno zapanjila moja pojava, dopavši mu
se više no što je mogao i zamisliti da će mu se ikad dopasti iko iz mog pretpostavljenog na čina života – odmah me kratko zapita da li bih bila samo njegova ako bi on za mene iznajmio stan i oslobodio me svih obaveza za koje je pretpostavljao da ih imam prema kući gospođe Braun. Ma koliko da je nesmotrena, nagla, nezrela, pa čak i opasna mogla da bude takva ponuda meni, od jednog potpunog stranca, i uz to još lakomislenog de čaka, silna ljubav koju sam prema njemu osetila dade njegovom glasu čarobnu moć kojoj se nisam mogla odupreti, i koja me u čini slepom i gluvom za svaki prigovor; u tom sam trenutku mogla za njega umreti – kako onda da budem kadra odbiti poziv da sa njim živim! I tako moje srce, biju ći svom snagom u prilog tom predlogu, nametnu i moj odgovor; posle jedva nekog trenutka oklevanja rekoh da prihvatam njegovu ponudu, i da ću odbeći k njemu na svaki način koji se njemu svidi, i staviti mu se potpuno na raspolaganje, šta bilo da bude. Kasnije sam se često čudila kako mu se tolika moja lakomislenost nije zgadila i u činila me previše jevtinom u njegovim o čima, ali sudbina mi beše tako udesila da je on, u svom strahu od opasnosti grada, ve ć neko vreme tražio stalnu devojku, i desilo se da moj lik odgovara njegovim zamislima, te smo tako, zahvaljuju ći upravo jednom od onih čuda što su ljubavi samoj dodeljene, o čas svoju pogodbu zapečatili izmenom poljubaca, a da se ovima zadovolji njega su navodile nade u manje istrzano uživanje. Međutim, nikada nije dražesna mladost nosila više negoli u njegovoj osobi svega onoga što opravdava okretanje devoja čke glave, dok nju samu goni da prenebregne sve mogu ćne posledice eda bi samo pošla za svojim draganom. Jer, pored svih savršenstava muške lepote koja behu sabrana u njegovom liku, on je u sebi nosio i neku pristalu otmenost, izvesnu gizdavost s kojom je držao glavu i kretao njome, što ga je sve još više izdvajalo; njegovi su pogledi u isti mah bili sla đani i zapovedni. Boja kože nadmašivala mu je divno obojenu ružu,
dok ju je njen nedostižni nežno živi sjaj spasavao prigovora da joj manjka života, da izgleda presna i testasta, što se često može reći za kožu ljudi tako krajnje svetlih i plavih, kakav je on bio. Dogovorismo se da se ja izvu čem sledećeg jutra, oko sedam sati (što sam lako mogla da obe ćam, znaju ći gde da nadem klju č od spoljašnjih vrata), a da će me on čekati na kraju ulice s kočijama, da me odveze na neko bezbedno mesto; posle toga bi, preko posrednika, namirio sve dugove koji su mogli nastati za vreme mog boravka kod gospo đe Braun, jer se ova, kako je on sudio, uopšte nije morala lako pomiriti s gubitkom devojke po njemu tako primamljive za mušterije ku će. Tada sam mu predložila da u ku ći i ne pominje da je video osobu nalik na mene, iz razloga koje ću mu objasniti kad budemo imali više vremena. Potom se ja, u strahu da nam ne pokvare dogovor ukoliko bi nas videli zajedno, iš čupah iz njegovog zagrljaja, mada mi je srce krvarilo, i tiho se otkradoh do svoje sobe, gde sam Feb zatekla još u dubokom snu; žurno skinuvši sa sebe ono malo ode će, legoh uz nju, s mešavinom radosti i nespokojstva u duši, koja je ose ćanja lakše zamisliti negoli izraziti. Opasnost od mogu ćnosti da gospoda Braun otkrije moju nameru, bojazni od razo čaranja, jada, propasti – sve je to nestalo pred novozapaljenim plamenom. Mogu ćnost da vidim, da dodirnem tog idola mog zaludenog devi čanskog srca, da makar samo jednu noć budem s njim, ukazivala mi se kao sre ća iznad svake cene moje slobode ili života. Neka sa mnom postupi i rđ avo! On je moj gospodar, a ja sam sre ćna, presrećna čak i da me smrt zadesi od tako drage ruke. Na tu su me stranu premišljanja vukla čitavog dana, čiji mi se svaki minut činio dugim kao ve čnost. Koliko sam puta pogledala na časovnik, čak bila u iskušenju da poguram njegovu lenju kazaljku ne bih li time i samo vreme ubrzala! Da su ukućani iole hajali za mene, morali bi zapaziti nešto neobi čno u
pometenosti koju nisam mogla da savladam, naro čito kad je za ručkom pomenut najdražesniji mladi ć koji je tu bio preno ćio, pa i doru čkovao. - O, kako je lep!... Umrla bih za njim... potukle bismo se oko njega!... – i sve sli čne gluposti samo su dolivale ulje na vatru koja me je ve ć pekla, bez i čega da ublaži plamen. Ta kolebanja mog duha, tokom čitavog dana, imala su jedan valjan ishod; naime, od čistog umora spavala sam podnošljivo dobro do pet ujutro, a onda sam ustala i, obukavši se, čekala ugovoreni čas dvostruko mu čena strahom i nestrpljenjem. Najzad je došao i taj dragi, željeni, presudni, opasni trenutak, i ja se, vodena samo hrabroš ću koju mi je ljubav davala, usudih da si đem niza stepenice, na vrhovima prstiju, ostavljajući za sobom svoj kov čeg, iz straha da me ne iznenade kad izlazim s njim. Stigla sam do izlaznih vrata, čiji je ključ, budući poveren Feb, uvek ležao na stolici pored naše postelje; ona, ni najmanje ne sluteći da se ja zanosim namerama da ih napustim (što, zaista, nisam ni činila do prethodnog dana), nije imala nikakvih ograda prema meni, niti je krila klju č. Vrata sam otvorila sasvim lako, jer me je upravo ljubav hrabrila i štitila; i tad, bezbedno se našavši ш ulici, ugledah svog novog an đela-čuvara kako me čeka kraj otvorenih vrata ko čije. Ne znam kako sam stigla do njega; pretpostavljam da sam letela; tek, u ko čijama sam se našla za tren oka, s njim uza se, obgrljena njegovim rukama, i ljubljena za dobrodošlicu. Ko čijašu su naredbe ve ć bile izdate, pa je po njima vozio. Oči mi se namah ispuniše suzama, ali suzama najsla đeg ushićenja; zagrljaj prelepog mladi ća beše za mene užitak u kojem je plivalo moje malo srce. Za mene nisu postojale ni prošlost ni budu ćnost. Zanetost sadašnjošću beše jedino što su sve moje životne snage bile kadre podneti, a da ne izgubim svest. A s njegove strane nije
manjkalo najnežnijih zagrljaja i najutešnijih izraza kojima me je uveravao u svoju ljubav, i u to da mi nikad ne će dati razloga da zažalim zbog smelog koraka koji sam preduzela, bez ostatka se predajući njegovoj časti i velikodušnosti. Ali, avaj! to nije bila moja zasluga, jer me je na to gonila strast odviše burna da bih joj se oduprla, i sve sam to učinila samo zato što druk čije nisam ni mogla postupiti. Za trenutak, rekla bih, jer vreme za mene sada nije postojalo, stadosmo pred nekom gostionicom u Čelziju, gostoljubivo prostranom za prijem ljubavni čkih parova, i tu nam odmah pripremiše doru čak sa čokoladom. Iskusni stari veselnik koji je držao gostionicu, i savršeno poznavao život, doru čkovao je s nama i, pogledaju ći me lukavo ispod oka, oboje nas razveselio, rekavši da smo dobar par, da mnoga gospoda i dame koriste njegovu ku ću, ali da lepši par, uistinu, nikad nije video... siguran je da sam ja nova... sveža... izgledam tako doma će, tako bezazleno! bogami, moj parnjak je zaista srećković... Sve te uobi čajene gostioni čarske priče ne samo što su mi se dopale i utešile me, već su mi i pomogle da podnesem zbunjenost što sam sa svojim novim gospodarom, s kojim sam se, sada kad se trenutak približavao, bojala ostati nasamo; beše to stidljivost u kojoj je istinska ljubav imala čak i veći udeo od devi čanske čednosti. Želela sam ga, zacopana, mogla sam umreti za nj, a ipak, ne znam kako ni zašto, užasavao me je trenutak koji beše cilj mojih najjačih želja. Međutim, ta borba strasti, taj sukob čednosti i žudnje bolesne od ljubavi, navede me da ponovo zajecam, što je on, kao god i prethodne suze, shvatio samo kao ostatke brige i ose ćanja uzbu đenih naglom promenom mog stanja i potpunim predavanjem njegovoj brizi; i zato je činio i govorio sve što je mislio da je najprikladnije za moju utehu i ohrabrenje. Posle doručka Čarls (kojim ću milim imenom biti
slobodna da nadalje zovem svog Adonisa), smeše ći se s puno značenja, uze me nežno za ruku i re če: - Hajde, draga dušo, da ti pokažem sobu s lepim pogledom na baštu. I ne čekajući odgovor, čime mi je neizmerno olakšao, on me povede u jednu od soba, provetrenu i svetlu, gde u obzir nisu dolazili nikakvi pogledi, sem onoga na postelju, koja kao da mu je, po svemu sude ći, baš i preporu čila tu odaju. Čim je stavio rezu na vrata, Čarls pritrča, uhvati me u ruke i podiže od zemlje pa me, usana priljubljenih uz moje, ponese do postelje, dok sam ja drhtala, dahtala, zamirala od blagih plašnji i nežnih želja; gore ći od žudnje, on me razodenu tek toliko što mi je raskopčao ovratnik i haljinu, te razvezao uzice steznika. Prsa mi sad behu otkrivena i, uzdižu ći se pod najvrelijim udarima srca, predočiše njegovom pogledu i dodiru tvrde obline para mladih dojki, kakve se i mogu zamisliti kod devojke s nepunih šesnaest godina što je tek prispela sa sela, grudi nikad još nediranih. Ali čak ni njihova di čnost, belina, oblik, ljupki prijatni otpor dodiru nisu mogli da odvrate od lutanja njegove nemirne ruke; puštajući im na volju, moje suknje i košulja uskoro behu zadignute, i središte ja če privlačnosti otkri se njegovim šakama za njihovo nežno osvojenje. Moje bojazni me navedoše da stisnem butine, ali sami dodir njegove šake, uvu čene izmedu njih, otklju ča ih i otvori mu put za presudni napad. U međuvremenu sam ležala prilično izložena njegovom pregledu očima i rukama, mirna i ne pružaju ći mu nikakav otpor; to ga je učvršćivalo u mnjenju, preko kojeg je tako gospodstveno prelazio, da nisam novajlija u tim stvarima, pošto me je bio izvukao iz obi čne javne ku će, a ja mu ni čim nisam predočila svoje devičanstvo; ali, i da jesam, pre bi verovao da ga smatram blesanom kadrim da proguta i takvu neverovatnost negoli da sam još gospodarica te dragocenosti, tog toliko
cenjenog blaga, za kojim muškarci tako žudno tragaju, ne da bi ga crpli, već samo da ga unište. Budući sada već isuviše uzbuđen da bi odlagao stvari, on se raskopča, i, izvukavši svoju mašinu za ljubavne nasrtaje, povede je bez otezanja, kao da ide na ve ć provaljenu branu... Tada, tada sam prvi put osetila tu kao rog tvrdu rskavicu kako nadire u meko; no, zamislite njegovo iznenadenje kad je, posle nekoliko odlučnih prodora, od kojih sam osetila neizmeran bol, otkrio da nije ostavio baš bogzna kakav utisak. Požalih mu se, ali vrlo nežno, da ne mogu da izdržim... odista me je bolelo. Ali je on i dalje mislio da sve neprilike proizlaze iz moje mladosti i debljine njegove naprave (jer se malo koji muškarac može s njim zaista meriti u veli čini iste); mislio je, valjda, da nikad ranije nisam susrela nikoga s oru đem tako premoćno sazdanim, kao što beše njegovo; jer mu i dalje nikako nije padalo na um da cvet moga devi čanstva još nije ni uzbran, pa je smatrao traćenjem vremena i reči da u vezi s tim išta pita. Pokušava ponovo – još nema prijema, još nema prodora; ali mi je naneo još više bola, mada me je moja neizmerna ljubav navodila na to da i onaj krajnji podnesem skoro bez ijednog jauka. Napokon, posle više jalovih pokušaja, on leže kraj mene zadihan, ljubeći mi suzno lice, i zapita me zašto se toliko žalim. Nisam li s drugima to podnosila lakše? Odgovorila sam mu, s jednostavnošću koja vazda uverava, da je on prvi muškarac koji mi tako prilazi. Istina je mo ćna, a često biva i da poverujemo u ono što žarko želimo. Čarls, dokazima svojih čula već nastrojen da moje tvrdnje o nevinosti ne shvati kao čistu maštariju, obasu me poljupcima, i stade me moliti da, u ime ljubavi, imam malo strpljenja, a da će on u nanošenju mi bola biti nežan koliko bi i prema sebi bio. Avaj! dovoljno je bilo da znam koliko zadovoljstvo to njemu pričinjava, pa da mu se razdragano predam, bez obzira na bol
koji sam očekivala da pretrpim. On tada nastavi svoje pokušaje s više obzira; najpre je poda me stavio jedan jastuk da bi svoj cilj prikladno uzdigao, a drugi jastuk mi stavi pod glavu da mi bude udobnije; onda raskrili moje butine i, klekavši izmedu njih, osloni ih na svoje kukove. Zatim je prineo vrh svoje naprave do otvora u koji je tražio da bude primljen – a otvor je bio tako mali da se jedva mogao uveriti da ga je valjano usmerio. Onda i on gleda, opipava i, zadovoljan, snažno gura napred; čudesna krutost njegove budže, tako klinasto zabijene, najzad cepa jedinstvo mojih strana i omogućuje mu da tek vrh uglavi, do dubine usana; ose ćajući to, on koristi svoju prednost i poboljšava položaj, dobro slede ći smer svog udara po pravoj liniji, i silom prodire sve dublje; ali to mi, usled razdvajanja bokova mekog prolaza pomo ću tako tvrdog predmeta, nanosi tako nepodnošljiv bol da sam mogla zavapiti; međutim, ne želeci da uzbunim ku ću, zadržala sam dah, a suknju, koja mi beše pokrila lice, nebih sebi u usta, grizući je mahnito. Nežno tkivo prolaza najzad popusti još malo pred tako silovitim kidanjem, a on tada, izbezumljen i više ne gospodareći sobom, ve ć strmoglavce vođen pomamom i neobuzdanom živoš ću svog krutog drugara, koji se sada izduživao nekakvim uro đenim mu besom, kona čno provali u mene, gurajući sve pred sobom; a jedan nemilosrdan trzaj napred smesti ga u mene do kraja, zrelog i okupanog devičanskom krvlju... Tada me napusti sva moja odlu čnost; vrisnula sam i izgubila svest od preoštrog bola; a kako mi je kasnije rekao, čim je svog milosnika izvukao, pošto je od sebe dao sve što je imao, moje se butine istog trena obliše krvlju koja je istekla iz provaljenog prolaza. Kad sam se povratila, nađoh se razodevena i u postelji, u zagrljaju milog umoritelja moga devi čanstva, koji se sažaljivo nadnosio nada mnom, nude ći mi neko okrepljuju će sredstvo, koje, budu ći da ga je nudio dragi mi nanositelj
tolikog bola, nisam mogla da odbijem; o či mi se, medutim, ovlažiše suzama i, čežnjivo okrenute njemu, kao da mu prigovarahu za njegovu svirepost, pitaju ći zar su takvi darovi ljubavi. Ali Čarls, kome sam sada postala beskrajno draža – usled njegove potpune pobede nad nevinoš ću tamo gde ju je ponajmanje mogao o čekivati – da bi ublažio bol koji mi je naneo, pružajući sebi vrhunsko zadovoljstvo, priguši svoje oduševljenje i stade, s toliko ljupkosti, s toliko topline, da me teši, mazi i bodri u mojim mlakim žalbama, koje su, doista, odisale više ljubavlju negoli pizmom. Ubrzo sam zaboravila svaki osećaj bola, iz pukog zadovoljstva što ga vidim uza se, što u mislima njemu pripadam – njemu, sada potpunom gospodaru moje sre će i, reč ju, moje sudbine. Ozleda je, međutim, bila odviše nova, rana isuviše sveža i krvava, da bi dobrodušni Čarls moju izdržljivost odmah izlagao novom kušanju; ali kako se nisam mogla ni pomeriti, a kamoli po sobi pro ći, on naru či da nam ručak posluže u postelji, pa sam tako morala pojesti bar pile će krilce, sa čašom vina, jer me je moj obožavani mladić uslužio i gonio da jedem, s onom neodoljivom vlasnoš ću nada mnom koju mu je samo ljubav mogla dati. Posle ručka, kad je sve sem vina odneto, Čarls vrlo bezobrazno zatraži dozvolu da do đe k meni u krevet, za šta je odobrenje mogao da pročita u mojim o čima, i, shodno tome, po če da se svlači, a odvijanje tog čina nisam mogla da gledam bez čudnih osećanja straha i zadovoljstva. Evo ga, sad, prvi put sa mnom u postelji, i usred bela dana; ali kad je visoko zadigao i svoju i moju košulju, on položi svoje blistavo nago telo uz moje... O, tog nepodnošljivog užitka! O, nadljudskog li zanosa! Koji bol ne bi ustuknuo pred tako ushitnim zadovoljstvom? Nisam više ose ćala tištanje mojih donjih rana, ve ć sam se oko njega uvijala poput puzavice, kao da sam se bojala da neki njegov deo može ostati nedirnut ili
neljubljen mnome; uzvraćala sam mu tako njegove revnosne zagrljaje i celove sa žarom i so čnošću kakvi su poznati samo istinskoj ljubavi, a do kakvih se puka požuda nikad ne može uzdići. Da, čak i danas, kad je tiranstvo strasti potpuno svladano i kad mojim žilama teče samo mirna struja ljubavi, se ćanje na te događaje koji su na mene ponajviše delovali u mojoj mladosti, još me razgaljuju i osvežavaju. Da nastavim, dakle. Moj prelepi mladić bio je sada priljubljen uza me, u svim prevojima i okretima u kojima smo mogli spojiti svoja tela. Tada, ne budu ć više kadar da zauzdava žestinu obnovljenih želja, on pusti svome paripu na volju i, nežno umetnuvši svoje butine izme đu mojih, a usta mi zatvarajući poljupcima od vlažne vatre, ponovo provali, te obnovi svoje prodore, ubode, kidanja i tako se skroz probi uz iskidane nežne nabore, koji su mu pristup odobrili s bolom nešto malo manje oštrim negoli u prvoj prilici. Me đutim, ipak sam prigušila svoje jauke, i prihvatila ga s trpeljivom istrajnoš ću prave junakinje; uskoro njegovi bodovi, njegovi sve žeš ći udari, obrazi preliveni tamno-skerletnom bojom, njegove o či iskolačene u produženom gr ču, te nekoliko uzdaha i drhtaja nalik onim samrtnima objaviše da nastupa ono vansebno zadovoljstvo u kojem svoj udeo ipak još nisam mogla imati usled preoštrog bola. I odista, tek pošto je nekoliko ponovljenih užitaka utomilo i otupilo ose ćaj bola, i pošto mi je bilo dato da osetim golicavo izlivanje balsamski slatkih sokova, tek tada je iz mene izvučen sladosni uzvrat, kroz koji se izli sva moja strast, tako da kroz neizmerni bol dodoh do neizmernog užitka. Ali kad su me uzastopni sukobi najzad sasvim slomili i prekalili, ja po čeh da ulazim u istinski neutaživu slast tog zadovoljstva nad zadovoljstvima, kad zanosni topli izliv šiklja kroz svu opustošenu nutrinu; kakva poplava blaženstva, kakvi slatki zanosi, kakvi ropci ushi ćenja! suviše žestoki, suviše silni da ih
živi stvor izdrži; stoga je priroda, nema sumnje, dobro pribavila olakšanje u onom izvrsnom trenutku razrešenja, približavanje kojega se nagoveštava slatkom mahnitoš ću, bolnim drhtanjem u trenutku odavanja onih te čnih slasti, u koje se i samo uživanje utapa, kad se čovek opruži malaksao i zamre u izvršenju. Koliko sam se puta, pošto bi mi taj razgaljuju ći izliv stišao buru i metež čula, u nežnom premišljanju pribrano zapitala da li je ikojem živom stvoru od prirode dato da bude sre ćan kao ja? Ili šta znače strepnje od posledica spram jedne no ći uživanja u nečem toliko neizrecivo milom mom oku i srcu, kao što je bio taj divni, dragi, jedinstveni mladi ć. Tako smo do večeri proveli dan u neprekidnom krugu ljubavnih užitaka, celova, zagrljaja i igranja, i svega ostalog što čini takvu gozbu. Najzad je i ve čera poslužena, pre koje se Čarls obukao, iz meni neznanih razloga, pa smo seli na ivicu kreveta, koji nam je služio kao zastrveni sto, a Čarls nije dopuštao da nas iko sem njega služi. Jeo je veoma orno, i bio očaran što sam i ja jela. A ja sam, pak, bila toliko op činjena svojom srećom, toliko zaneta pore đenjem radosti u kojoj sam sada plivala sa sivilom svih prethodnih slika iz mog života, da sam za tu radost dovoljno niskom cenom smatrala čak i svoju propast ili opasnost netrajnosti sre će. U moju glavicu tada je moglo stati samo to što sam trenutno imala. Proveli smo tu no ć zajedno, sve dok nas priroda, iscrpena i zadovoljna ponovljenim nagradama slasti, nije kona čno predala snu; moj dragi mladi ć obgrlio me je rukama, a svest o tome čak mi je san činila slađim. Kasno sledećeg jutra prva sam se probudila i, videvši da mi je dragan duboko usnuo, nežno se oslobodih iz njegovih ruku, jedva se usu đujući da dišem, iz straha da mu ne uskratim odmor; moja kapa, kosa, košulja, sve beše u krajnjem neredu od borbi kroz koje sam prošla. Iskoristila sam priliku da se
uredim i spremim koliko sam mogla, dok sam svaki čas, s nepojmljivom dragoš ću i ushićenjem, pogledala usnulog mladića; premišljajući o svem bolu koji mi je naneo, pre ćutno priznadoh sebi da mi je zadovoljstvo platilo i preplatilo sve moje patnje. Već je uveliko bio dan. Sedela sam u postelji, gde je sva posteljina bila zgužvana i smotana našim nemirnim kretnjama u snu, usled sparnog vremena; nikako nisam mogla da sebi uskratim zadovoljstvo koje me je tako neodoljivo mamilo, da u toj zgodnoj prilici nasladim svoje o či svim onim blagom mladenačke lepote u kojem sam uživala, a koje je sad ležalo preda mnom skoro sasvim otkriveno; košulja mu se, naime, sasvim smotala nagore, kojim me ishodom obogatiše toplota odaje i vremena. Nadnosila sam se nad njim odista prepuna ljubavi, i sve njegove nage čari proždirala s oba svoja oka, mada sam želela da ih imam stotinu, radi još punijeg uživanja u prizoru. O, kad bih samo mogla da naslikam to obli č je, kako ga i sad vidim, još prisutno u mojoj zadivljenoj uobrazilji – punu sliku te savršene muževne lepote. Zamislite lice bez ijedne mane, koje blista rascvalim pupom svežine onoga doba lepog kod oba pola, lice na kojem se prvi mašak nad gornjom usnom jedva po čeo razabirati. Izmedu dva napu ćena rubina njegovih usana izlazio je, činilo se, vazduh sla đi i čistiji od onog što je ulazio – oh, koliko mi je snage trebalo da se oduprem takvom iskušenju za poljubac! Zatim, izuzetno izvijen vrat, straga i s bokova ukrašen kosom koja je slobodno padala u prirodnim uvojcima, spajao mu je glavu s telom na upravo savršen na čin, a beše izvanredno snažnog sklopa, gde je sva snaga muškosti bila prikrivena i za oko ublažena istan čanošću njegova izgleda, glatko ćom kože i punoćom puti. Pa onda zaravan njegovih grudi, koje su, skrojene po muškim razmerama, predočavale, u grimiznim
vršcima svake bradavice, samu predstavu o ruži koja tek što se nije rascvetala. Nije mi njegova košulja smetala da vidim ni skladnost njegovih udova, onu besprekornost oblika, u blagom spuštanju prema slabinama, gde se završava struk a po činju okruglasta ispupčenja zadnjice; gde koža – gipka, glatka i zaslepljuju će bela – klizi pri zatezanju po čvrstom, punom zrelom mesu, koje se i pri najmanjem pritisku ugiba u jamice, koža na kojoj se dodir ne može zadržati na mestu ve ć se klizanjem produžava kao po najbolje ugla čanoj slonovači. Njegova stegna, lepo skrojena u rumeno sjajne obline koje su se postepeno sužavale prema kolenima, činila su se stubovima dostojnim da nose tako prelep trup; a sa dna ovoga nisam mogla o či da odvojim, s tragovima užasa kao god i nežnim osećanjima u sebi, od one strašne naprave koja je, ne tako davno, s toliko žestine provaljivala u one tako nežne delove mog tela, kidala ih i škoro uništila, u podru č je koje se još nije oslobodilo tištavih ishoda njegovog gneva. Ali vidi ga sada! spale kreste, položio je svoju polupokrivenu grimiznu glavicu na jednu od butina, miran, gibak i naoko sasvim nesposoban za sve one nestašluke i svireposti koje beše po činio. Pa onda taj divni čuperak kratkih i mekih kovrdža oko njegovog korena, njegova ukupna belina, razgranati splet plavih vena, gipka mekoća njegovog stabla, dok je tako ležao skra ćen, smotan i skupljen u truntavog debeljka, mlitavog i me đu butinama oslonjenog o svoje loptaste priveske, taj čudesni ćemer prirodnih slasti, što je, zbrčkan i napućen u jedine zaista dopadljive bore, dovršavao sliku. Sve to, uzeto zajedno, činilo je najzanimljiviju živu sliku u prirodi, na svaki na čin beskrajno nadmo ćnu nad onim nagotama koje daju slikari, vajari ili majstori drugih veština, a koje se kupuju za ogromne novce; mada prizor takvih lepota u stvarnom životu okušavaju samo oni koje je priroda odista obdarila živom uobraziljom, on ipak nadmo ćno ukazuje
na to da se vrelima, izvornicima lepote, nedostižnom delu prirode vazda mora davati prednost nad svakim umetni čkim podražavanjem, ili ma kojem blagu kojim se ono pla ća. Medutim, sva čemu jednom mora do ći kraj. Jedan pokret andeoskog mladi ća, u nehajnom bu đenju iza sna, pokri sva ta blaga njegovom košuljom i posteljinom, i zakloni ih od daljeg pogleda. Legoh uz njega i šakom stadoh da opipavam onaj moj deo u kojem su upravo vi đene lepote izazvale nemir koji je nadjačavao bol što sam ga još ose ćala; moji prsti sada nai đoše na nesmetan prolaz, ali mi ne beše dato da zadugo razmatram onu ogromnu razliku između device i potpune žene, jer se Čarls probudi i, okrenuvši se prema meni, predusretljivo me zapita kako sam spavala. A jedva da mi je i dao vremena za odgovor, kad mi na usne utisnu jedan od svojih omamljuju ćih poljubaca, koji me u trenu do samoga srca prože plamenovima što su zatim stali odatle zračiti do svakog deli ća mog tela. I odmah zatim, kao da namerava da mi se ozbiljno osveti što sam krišom uživala u njegovoj nagoj lepoti, on zbaci sa mene posteljinu i, zadigavši mi košulju što je mogao više, lati se da svoje o či gosti svim darovima koje mi je priroda poklonila; i njegove vredne ruke stadoše neumorno lutati širom moga tela. Slasna umerenost i čvrstina mojih još nezrelih, tek raspupelih grudi, belina i jedrost moje puti, svežina i zdravlje i pravilnost mojih crta, skladnost mojih udova, sve je to, izgleda, učvršćivalo njegovo zadovoljstvo onim što je sebi pribavio. Ali radoznao da istraži kakvu je pustoš napravio u središtu svog nadasve žestokog napada, on ne samo što se ka njemu zaputi svojim šakama ve ć i poda me podmetnu jastuk, postavljaju ći me u položaj podesan za raspusno osmatranje. Elem, ko bi mogao da opiše vatru što mu je iz o čiju tukla, kojom su me njegove šake žarile, dok su uzdasi zadovoljstva i nežni iskidani usklici bili jedine pohvale koje je mogao da izusti! Za to
vreme je njegova sprava, mnome probu đena, do krutosti narastala meni nao či, da bi mi se pokazala u svom punom sjaju. Čarls ga je lično opipavao, na izgled zadovoljan njegovim stanjem, pa me najzad, s osmehom iz kojeg izbijahu samo ljubav i zahvalnost, uze za ruku i povede, nežnom prinudom, do svog ponosa, najraskošnijeg remek-dela prirode. Nejako se opiru ći, nisam mogla da ne osetim ono što nisam mogla da uhvatim punom šakom – stub od najbelje slonovače, divno protkan plavim žilama i potpuno razgoli ćene glave najživlje grimizne boje; nijedan rog ne bi mogao biti tvrđi ni kru ći, a ipak nijedna kadifa nije mekša ni sla đa na dodir. Domalo on povede moju ruku još niže, do onoga dela u kojem priroda i zadovoljstvo skladno čuvaju svoja blaga, zgodno učvrš ćena i obešena o koren svog prvog oru đa i sveštenika, koji bi se dosta umesno mogao nazvati i njihovim rastura čem. Tu mi je dao da jasno osetim, kroz meki omota č, čvrstu sadržinu te dragocene kese – par okruglastih loptica, koje kao da su se unutra igrale, izmičući svakom spoljašnjem pritisku, sem onog najnežnijeg. Medutim, sada je poseta moje meke tople šake toj tako osetljivoj oblasti izazvala tako nesavladljivu pomamu da se on, prenebregavajući sve dalje uvode, i koriste ći se mojim udobnim položajem, olujno sru či tamo gde sam ga jedva čekala, i gde je bio siguran da mu je mesto; ubrzo, dakle, osetih kruti prodor izmedu popustljivih, razmaknutih usnica one rane, sada otvorene za život; njena uskost mene više nije izlagala nepodnošljivom bolu, a mome je draganu pri činjavala tek one teškoće koje su mu uvećavale zadovoljstvo, u čvrstom zagrljaju nežne, tople kanije oko oružja za koje je bila tako istan čano podešena i koje me, sada smešteno na svoje mesto, ispuni takvim zadovoljstvom da sam se uistinu skoro ugušila od presečenog daha; onda oni ubistveni prodori, nebrojeni poljupci, što je sve činilo neizražljivu radost, koja se gubila u
masi još većih blaženstava! Ali pometnja je bila prejaka da bi dugo trajala; naši telesni sudovi, toliko uznemireni i pregrejani, uskoro provreše, i za tu priliku ugasiše požar; u me đuvremenu je na sve to šaljakanje i igranje otišao najveći deo prepodneva, te su, nekako, i doru čak i ručak morali da nam posluže zajedno. U mirnijim međurazmacima Čarls mi ispri ča sledeću životnu priču, do reči istinitu. Bio je jedinac u oca koji je, kao niži činovnik u upravi državnih prihoda, živeo prili čno preko svog gubera, pa je svom gospodi čiću dao vrlo skromno obrazovanje; nije ga podigao ni za kakvu struku, ve ć je bio namislio da mu u vojsci kupi čin zastavnika – ukoliko bi, naravno, mogao da za to skupi novac, ili ga pozajmi pod kamatu, pri čemu su oba ta rešenja bila više stvar njegovih želja negoli razborite nade. Nemaju ći bolji plan, me đutim, taj lakomisleni otac je doveo do toga da mu njegov de čak, mladić znatnih sposobnosti, dospe do zrelosti, ili joj se bar približi, ne radeći gotovo ništa; a isto se tako nije nimalo potrudio da sinu da čak ni uobi čajena upozorenja na poroke velikog grada i svakovrsne opasnosti koje u njemu čekaju neiskusne i nesmotrene. Čarls je tako živeo potpuno slobodno, u ku ći s ocem, koji je i sam držao ljubaznicu; što se ostaloga ti če, stari je, pod uslovom da mu Čarls ne traži novac, bio ravnodušno dobar prema njemu; mladi ć je mogao da no ći gde mu se svidi, i svako objašnjenje bi poslužilo, a njegovi su prekori bili toliko blagi da su više izražavali popustljivost prema grešci negoli iole ozbiljan nadzor i stegu. No, svoje potrebe za novcem Čarls je podmirivao zamašnim džeparcem od bake po majci, koja mu je bila umrla. Ta baka je živela od visoke rente, i vrlo se lako odvajala od svakog šilinga koji bi uštedela za svog ljubimca, na ne mali jed njegova oca; ovaj se žalostio ne zato što je baka na taj način pothranjivala rasipnost njegovog sina, ve ć što je unuka pretpostavljala njemu samome; i uskoro ćemo videti kako
kobno može takva gramziva ljubomora da preokrene dušu jednog oca. Međutim, Čarlsu je štedra naklonost njegove bake obezbedivala sasvim dovoljno sredstava da drži draganu, skromnu kao što sam ja bila, zahvaljuju ći ljubavi koja me je na to navodila; i moja velika sre ća, jer upravo je takvom moram zauvek nazivati, ukrstila je naše puteve na ve ć opisani način, baš kao da je on tragao za mnom. Što se njegove naravi ti če, njena postojana umilnost činila ga je kao rodenim za porodi čnu sreću – nežnim, od prirode učtivim i blagim u ophodenju; nikad nije mogla biti njegova greška ako bi nesuglasice ili zlovolja poremetile mir koji je bio spreman da na svaki na čin održi ili povrati. Budu ći bez onih velikih ili blistavih svojstava koja čine genija, ili su podesna da ga proslave, on se odlikovao svim onim skromnijim vrlinama koje tvore manje upadljiv društveni ugled; zdravi razum, kojim se isticao uz darove skromnosti i dobrodušnosti, činio ga je, ako ne obožavanim, ono, što je mnogo ve ća sreća, sveopšte voljenim i cenjenim. Ali, kako isprva ništa sem njegovih li čnih lepota nije privla čilo moju pažnju niti vezivalo moju strast, tako tada nisam ni mogla suditi o toj unutarnjoj vrlini, koju sam kasnije u mnogo prilika imala da otkrivam, i koja bi me, u tom životnom dobu vetropirstva i lakoumlja, možda jedva i darnula u srce da se bila našla u osobi manje ushitnoj za moje o či i manje nadzemaljskoj za moja čula. Ali, da se vratim našim doživljajima. Posle ručka, koji smo pojeli u najraskalašnije unere đenoj postelji, Čarls ustade i, strasno se pozdravivši sa mnom, ode u varoš na nekoliko sati, da sredi stvari s jednim oštroumnim mladim advokatom; njih dvojica posetiše moju bivšu velepoštovanu gospodaricu, od koje sam, samo dan ranije bila utekla, i s kojom je Čarls bio nameran da račune raščisti na način koji isključuje svako naknadno potraživanje.
S tom su namerom pošli; ali uz put, taj mladi pravnik, Čarlsov prijatelj, premišljajući o Čarlsovim obaveštenjima, na đe razloga da njihovoj poseti da druk čiji smisao, te da, umesto da ga ponude, zahtevaju obešte ćenje. Kad su ih pustili unutra, devojke iz ku će sjatiše se oko Čarlsa, koga su znale i pre moga bekstva, pa, nemaju ći pojma o tome da me je ikada video, a još manje sumnjaju ći da je on to bekstvo i omogu ćio, stadoše da mu se ulaguju; što se njegovog pratioca tiče, verovatno su ga prihvatile kao novu ov čicu. Ali pravnik ubrzo odbi njihove nasrtaje, traže ći da vidi staru gospođu, s kojom, kako re če uz smrknut sudijski izraz, ima da sredi neke poslove. Po gospođu su odmah poslali, od devojaka je zatraženo da napuste prostoriju, pa je advokat strogo zapitao svodnicu da li je poznavala, i nije li namamila, pod izgovorom da unajmljuje sluškinju, izvesnu mladu devojku, tek pristiglu sa sela, po imenu Frensis ili Fani Hil; pri tom me je opisao onoliko podrobno koliko je to mogao prema Čarlsovom kazivanju. Poroku je svojstveno da zadrhti kada se suo či s pravdom; i gospoda Braun, čija savest u vezi sa mnom nipošto nije bila čista – iako je grad poznavala ne može biti bolje i jednako je bila iskusna u tobožnjem samopouzdanju, provla čeći se kroz sve opasnosti svoga poziva – ipak nije mogla da se na to pitanje ne uznemiri, naro čito kada je on nastavio da pominje mirovnog sudiju, sudove Njugejt i Old Bejli, optužbe za držanje javne kuće, pa opštu javnu porugu, odlazak na izdržavanje kazne i sve tome sli čno. Verovatno misleći da sam ja potkazala njenu ku ću, gledala je potpuno tupo, da bi najzad izručila na hiljade reči neslaganja i opravdanja. No, da skratim, Čarls i mladi pravnik su pobedonosno izneli kov čeg s mojim stvarima, koji im je, da se nije nalazila u samrtnom strahu, mogla uskratiti; uz kov čeg su dobili i potvrdu da su svi ra čuni namireni i da kuća od mene ništa ne potražuje; uz to je jedini
trošak bio činija pun ča od pirinčane rakije, čije kušanje je, uz izbor dragih kućnih ponuda, bilo predloženo, ali ne i prihva ćeno. Čarls je sve vreme nastupao kao slu čajni pratilac advokata – koji ga je tu doveo kao čoveka upoznatog s ku ćom – i činio se kao da ga spor uopšte ne zanima; imao je, me đutim, uzgredno zadovoljstvo da čuje kako je sve što sam mu pri čala sušta istina i samo istina – naravno, u meri u kojoj je strah uopšte dopuštao svodnici da priča o meni, a ako je suditi po nagodbi koju je tako lako prihvatila, taj njen strah nije bio mali. Feb, moja draga učiteljica Feb, bila je u taj mah, sre ćom, van kuće, jer inače njihova izmišljena pri ča verovatno ne bi prošla tako lako. Na te pregovore je, medutim, otišlo neko vreme, koje bi se meni – ostavljenoj, zaista, u tu đoj mi kući – činilo mnogo duže da gostioni čarka, žena materinskog srca, kojoj me je Čarls toplo preporučio, nije došla da mi pravi društvo. Popile smo č aj, i njena priča pomogla mi je da ugodno provedem vreme, pošto smo samo o Čarlsu govorile; ali, kako je ve če odmicalo, a predviđeni čas njegovog povratka ve ć davno bio prošao, nisam mogla da sasvim odagnam nestrpljenje i nežne plašnje što su me bile saletele – ose ćanja kojima je naš krhki pol sklon u srazmeri sa svojom ljubavlju. Predugo, me đutim, nisam patila; sama njegova pojava prebogato me nagradi za sve bojazni, a blagi prekori koje sam za nj pripremila iš čiliše i pre no što su mi do usana došli. Još sam bila u postelji, jedva kadra da se držim na nogama, i Čarls mi priskoči, zagrli me i podiže, a ja ispružih ruke da prihvatim njegov mili zagrljaj; i onda mi je, uz mnoge umetnute poljupce, sve potanko ispri čao o uspehu svog poduhvata. Nisam mogla da se ne nasmejem strahu koji beše uteran u kosti stare gospođe peze, strahu koji uopšte nisam o čekivala, usled svoje neukosti i, doista, potrebe za nevinoš ću. Ona je,
čini se, shvatila da sam uto čište u gradu potražila bila kod nekih rođaka kojih sam se setila, pošto mi se nije svidelo njeno ophođenje prema meni, i da je čitava prijava otud i potekla; jer, kako je Čarls s pravom procenio, nijedan sused nije, u onaj rani jutarnji čas, video kočije kojima sam pobegla, niti uopšte zapazio moj odlazak; u ku ći, pak, niko nije ni najmanje slutio, niti imao razloga za sumnju, da sam govorila sa Čarlsom, još manje da sam tako brzo sklopila pogodbu s meni potpuno stranom osobom; otud ni najve ća mogućna neverovatnost nije uvek ono u šta nipošto ne treba da poverujemo. Večerali smo veselo, kao dva mlada lakomislena bi ća na vrhuncu zajedničke sreće; i kako sam Čarlsu najrazdraganije prepustila sve staranje o mojoj budu ćoj sudbini, mislila sam isključivo o tome kakvo mi izuzetno zadovoljstvo pri činjava to što imam njega. U dogledno vreme je došao u postelju, i te, druge no ći, budući da mi je bol prili čno uminuo, okušala sam, u punoj meri, sve zanose savršenog uživanja; plivala sam, kupala sam se u blaženstvu, sve dok oboje nismo čvrsto zaspali, usled prirodnih posledica zadovoljenih želja i stišanih požara strasti; i budili smo se samo za nove ushite. Tako smo, uz punu čašu ljubavi i života, proveli u toj gostionici u Čelziju desetak dana, tokom kojeg vremena je Čarls vodio računa da svoje odsustvovanje od ku će prikladno objasni, kao god i da održi dobre odnose sa svojom dragom popustljivom bakom, od koje je izvla čio sredstva stalna i dovoljna za sve troškove koje je imao sa mnom – a koji su bili odista beznačajni u poredenju s njegovim prethodnim, neurednim traganjem za zadovoljstvima. Onda me je Čarls preselio u privatan namešten stan u ulici D, u kraju Sent Džejms, gde smo pla ćali pola gvineje nedeljno za dve i po sobe na drugom spratu; za tim je smeštajem neko vreme bio tragao, a za u čestalost Čarlsovih poseta on beše
pogodniji od mesta gde me je prvobitno smestio. Ipak, ne mogu reći da sam gostionicu napustila bez žaljenja; ona mi je ostala beskrajno mila zato što sam u njoj prvi put imala svoga Čarlsa, i što sam tu izgubila onaj dragulj koji se nikada ne gubi dva puta. Gostioničar, opet, nije imao razloga da se na bilo šta žali, sem na Čarlsovu širokogrudost, zbog koje je mogao samo zažaliti što nas gubi. Pamtim da sam, kad smo stigli u nj, naš novi stan smatrala izvanredno otmenim, mada i dovoljno obi čnim, čak i za tu cenu; ali da me je Čarls doveo i u neki lagum, njegovo prisustvo pretvorilo bi ga u mali Versaj. Gazdarica, gospođa Džons, odvela nas je do našeg stana, i vrlo rečito objasnila nam sve pogodnosti – da će nas služiti njena vlastita dvorkinja... da je u njenoj ku ći stanovao samo najfiniji svet... da je prvi sprat izdat sekretaru jednog stranog poslanstva i njegovoj dami... da ja izgledam kao gospo đa veoma dobre duše... Na re č »gospođa«, ja planuh rumenilom od polaskane sujete, pošto je to bilo previše za devojku u mom položaju. Naime, iako se Čarls iz predostrožnosti potrudio da me obuče u haljine manje gizdave od onih u kojima sam njemu pobegla – te da me čak predstavi kao svoju suprugu, s kojom se krišom venčao, pa to zbog nekih prijatelja krije (stara pri ča) – smela bih se zakleti da je sve to izgledalo krajnje neverovatno ženi koja je lako dobro poznavala grad; ali to se, opet, nje ponajmanje ticalo. Od nje nije bilo osobe manje optere ćene obzirima, a kako joj je jedini cilj bila korist od izdavanja soba, sama istina je nikako ne bi sablaznila, niti bi pokvarila pogodbu. Njena slika, sa ličnom povešću, daće Vam dovoljno podataka koji objašnjavaju ulogu što ju je ta žena imala odigrati u mom životu. Imala je oko četrdeset šest godina, a bila je visoka, suva i riđokosa, s jednim od onih bezna čajnih, obi čnih lica, koja svugde sre ćete, i koja prolaze nezapažena i
nezapamćena. U mladosti je živela s nekim gospodinom koji joj je, po svojoj smrti, ostavio četrdeset funti doživotne godišnje rente, jer je s njom imao k ćer. Ona je, međutim, tu kćer prodala u sedamnaestoj godini, čak za neku skromnu svotu, nekom gospodinu koji je putovao u inostranstvo za poslanika, i koji je svoj pazar poveo sa sobom, da bi se prema devojci ophodio krajnje pažljivo, pa se s njom, kako se mislilo, čak i kradom oženio; jedino je od nje zahtevao da ne održava ni najmanju prepisku s majkom, dovoljno niskom da trguje vlastitom krvlju i dušom. Međutim, kako duše nije imala, a jedina istinska strast joj beše novac, potpun gubitak k ćeri nije se nje nimalo kosnuo, sem utoliko što iz svoje pogodbe nije više mogla da kam či poklone ili kakve druge naknadne pogodnosti. Po prirodnom sklopu, dakle, jedino joj je zadovoljstvo bilo da glavnicu dobijenu prodajom kćeri uvećava na svaki mogu ćan način; zato je i započela posao nekakve privatne svodnice, za šta je bila sasvim pogodna – sa svojim sumorno pristojnim izgledom, tako da je posao ponekad obavljala kao tobožnja provodadžika; ukratko, nije bilo stvari koju ona ne bi u činila ma i za najmanju vlastitu korist. Znala je glavninu zbivanja u gradu, budu ći ne samo lično provrtna već i stalno se obaveštavaju ći o njima bilo dok je uspostavljala sklad medu polovima, bilo dok je obavljala privatni zalagaoničarski posao i druge nedozvoljene unosne radnje. Izdavala je kuću u kojoj je živela, a najviše je dobijala od toga što ju je izdelila na stanove; iako je imala bar tri do četiri hiljade funti, sebi nije dozvoljavala čak ni osnovne potrepštine, već je živela isklju čivo od onoga što bi izvukla od svojih stanara. Kad je videla da joj pod krov dolazi tako mlad par, po glavi su joj se, nema sumnje, odmah po čele vrteti misli o tome kako bi od nas izvukla što više para, na bilo koji na čin njihovog sticanja, za šta će joj, kako je pravilno cenila, naš položaj i
neiskustvo kad-tad pružiti priliku. U tom punonadežnom svetilištu, koje je nama mnogo obećavalo, a u kandžama te nezajažljive gramzivice, zapo česmo svoj zajedni čki život. Za Vas nije bitno niti je meni baš mnogo prijatno da se podrobno upuštam u sve one zlikova čke načine kojima se služila da nas oplja čka. Čarls je ravnodušno pristajao na sve to samo da sebi ne bi zadavao glavobolje oko selidbe, a razlike u troškovima jedva da su pri tom i padale na um mladom gospodinu koji pojma nije imao o škrtosti, pa čak ni o štednji, kao ni prostoj devojci sa sela koja o svemu tome ništa nije znala. Tu sam, međutim, pod okriljem bezgrani čno voljenog, provela najdivnije časove svog života; imala sam svog Čarlsa – dakle sve što je moje zaljubljeno srce moglo zaželeti. Vodio me je na dramske i operske predstave, balove pod maskama i svakakve druge gradske zabave, što mi se sve veoma dopadalo, ali neuporedivo više zato što je on bio sa mnom i sve mi objašnjavao. A on je, možda, uživao i u razumljivom iznenadenju i divljenju koje takvi prizori, budu ć i sasvim novi, u po č etku nikada nisu omašivali da izazovu kod jedne devojke sa sela. Meni su oni, pak, opipljivo dokazivali punu moć i vlast što ih je nada mnom imala jedina strast mog srca, strast u koju su bili usredsre đeni duša i telo, ne ostavljaju ći mesta ni za koji drugi životni dragulj sem ljubavi. Muškarci koje sam sretala na tim mestima, ili drugde, toliko su gubili u mojim o čima, koje su ih vazda poredile s mojim savršenim Adonisom, da u vezi s tim sebi ne mogu prigovoriti neverstvo ni jedne jedine zastranele misli. Čarls je za mene bio čitav svet, i sve ono izvan njega naprosto nije postojalo. Moja je ljubav, in fine, bila toliko neumerena da je poništavala svaki nagoveštaj i gasila svaku zapaljenu iskru ljubomore; jer, ako bi neka misao samo i skrenula tim pravcem,
zadavala bi mi toliku duševnu muku da su me ljubav prema sebi samoj i užasan strah od ne čega goreg od smrti gonili da je oturam od sebe i gušim; niti sam, odista, imala prilike za neverstvo; jer bih Vam pun dokaz njegove nepokolebljive privrženosti meni sada doista lako mogla da dam s ono nekoliko slu čajeva u kojima je Čarls, mene radi, žrtvovao žene važnije no što se ja usudujem i slutiti (a čije zanimanje za njega, uzev u obzir njegov izgled, nije nimalo čudilo). Ali ne biste li me tada, možda, optužili da ponovo raspirujem nasladu kojom se moja sujeta već davno morala nadovoljiti? U predasima izmedu naših delatnih uživanja, Čarls je za sebe našao jedno posebno – u tome da me podu čava, bar koliko su i njegova znanja dosezala, u vezi s onim životnim stvarima u kojima sam, usled svoje neškolovanosti, bila potpuno neuka; a ja nisam dopuštala da ijedna re č uzalud prede preko usana mog ljupkog učitelja; gutala sam svaki slog koji je izgovorio, i sve što je rekao primala sam kao proro čanstvo, dok su poljupci bili jedini prekid obuke koji sam rado prihvatala, nesposobna da sebi uskratim dodire usana koje su odisale dahom sla đim od arabijskih noći. Tako sam dobro napredovala da sam ubrzo mogla da mu dokažem i duboko poštovanje koje sam ose ćala prema svemu što bi mi on rekao – ponavljaju ći to skoro od re či do re či; a kako bih mu pokazala da nisam baš samo papagaj, ve ć da o svemu razmišljam, i da ulazim u stvari, dodavala sam naučenome svoje napomene i tražila od njega objašnjenja. Otud su upadljivo po čeli da nestaju moj selja čki naglasak i neugladenost mog hoda, držanja i ophodenja – tako je živo bilo moje zapažanje, i tako je delotvorna bila moja želja da svakoga dana budem sve dostojnija njegove ljubavi. Što se novca ti če, iako mi je uvek donosio sve što dobije, Čarls bi me tek s mukom uspevao naterati da ga uzmem na čuvanje; a haljine me je, opet, mogao privoleti da primim
jedino svojom željom da mu, ve ćom prikladnošću odeće, pričinim zadovoljstvo, dok izvan toga nisam imala nikakvih želja. Mogla sam da s uživanjem prihvatim i najteže dirin čenje, te da se ubijem od rada, samo da bih pomogla našem izdržavanju; zamislite samo, da li sam onda mogla gajiti ikakvu pomisao o tome da sam mu na teretu. Ta moja nesebi čnost beše toliko neusiljena, toliko je proizlazila iz mog ro đenog srca da je Čarls to morao osećati; iako me nije voleo koliko sam ja volela njega (što beše stalan i jedini predmet slatkih raspri medu nama), on je bar uspevao da me ugodno zadovolji verovanjem u nemogu ćnost da ijedan čovek bude nežniji, iskreniji, odaniji od njega. Naša stanodavka, gospoda Džons, često se penjala u moj stan, iz kojeg ja nikad, ni pod kojim izgovorom, nisam izlazila bez Čarlsa; i tako joj nije trebalo mnogo vremena da iz mene, čak i ne trudeći sc previše, izvu če tajnu o tome kako smo crkvi uskratili obred venčanja, pa da shvati i uslove pod kojima smo živeli; ta je okolnost, me đutim, nipošto nije oneraspoložila, s obzirom na namere koje je u vezi sa mnom plela, a koje će, avaj! prebrzo dobiti prilike da sprovede u delo. U me đuvremenu joj je, pak, njeno vlastito životno iskustvo jasno ukazivalo na to da se, bar zasad, svaki pokušaj, ma koliko posredan ili prerušen bio, da skrene ili razdvoji naša srca, vezana takvom kremen-vezom, može samo okončati gubitkom dva stanara od kojih je imala zamašne vajde, ako bi iko od nas namirisao narudžbinu koju je bila dobila; a jedan od korisnika njenih usluga beše joj naložio da me po svaku cenu ili zavede ili odvoji od moga zaštitnika. Međutim, surovost moje kobi uskoro ju je poštedela truda da nas sama razdvaja. Jedanaest meseci sam poživela sa Čarlsom, suštinom mog života, koje vreme nam je proteklo u neprekidnoj bujici ushi ćenja; ali ničem tako silnom nikada nije bilo dato da potraje. Tri meseca sam ve ć u utrobi nosila njegovo čedo, koja bi okolnost jama čno uvećala Čarlsovu nežnost da mi je samo pružena bila prilika da poverujem u
mogućnost njenog uvećanja, kad nas pogodi samrtni, neo čekivani udarac rastanka. Brzo ću preći preko pojedinosti, na koje kad samo pomislim zadrhtim od jeze; a do dana današnjeg ne mogu da shvatim kako sam, ili na koji na čin, sve to uopšte preživela. Dva kao ve čnost duga dana sahnula sam bez glasa o njemu – ja, koja sam disala, koja sam živela jedino kroza nj, i kojoj nikad dotad ni dvadeset četiri časa nisu minula, a da ga ne vidi ili da nema glasa o njemu. Tre ćega je dana moje nestrpljenje prevršilo meru, i stala me je mu čiti takva uznemirenost da sam se od nje na čisto razbolela. Budu ći nesposobna da i dalje podnosim taj užas, pala sam u postelju i pozvonila gospo đi Džons, koja dotad nije u činila baš ništa da ublaži moje nespokojstvo. Ona se pope do mene. Nalaze ći jedva dovoljno daha i snage za to, zamolila sam je da, ako mi želi spasti život, na neki na čin otkrije šta se desilo s jedinom potporom i utehom tog života. Ona mi izrazi saose ćanje, na način koji je pre zaoštrio negoli ublažio moju ucveljenost, i ode da vidi šta može da u čini. Nije morala da ide daleko. Čarlsov otac živeo je dosta blizu, u jednoj od onih ulica što izlaze na pijacu Kovent Garden. Tamo je ušla u jednu od kr čmi i odatle poslala po sluškinju Čarlsova oca, čije sam joj ime rekla smatraju ći je najpogodnijim izvorom ta čnih obaveštenja. Sluškinja se ubrzo pojavila i, kad ju je gospo đa Džons zapitala šta se desilo sa gospodinom Čarlsom i da li je otišao iz grada, spremno je upoznala s onim što se desilo sinu njenog gospodara, a što, ve ć sutradan po samom doga đaju, više nije bilo tajna za poslugu. Čarlsov je otac bio preduzeo krajnje mere predostrožnosti eda bi najsvirepije kaznio ro đeno dete, samo zato što je ono imalo više koristi od babe negoli on sam; naime, poslužio se izgovorom, na izgled dovoljno verovatnim, da se svog sina oslobodi na potajan i nagao na čin, iz straha da bakina naklonost ne osujeti unukovo napuštanje Engleske, polaskom na
putovanje koje je surovi otac dogovorio; elem, taj izgovor beše da je neodložno obezbediti za nj pozamašno nasle đe koje mu je pripalo smrću jednog bogatog trgovca, ina če rođenog mu brata, iz jedne od trgovinskih naseobina negde na južnim morima, o čemu je tek malo ranije bio obavešten, prepisom zaveštanja. Shodno svojoj odluci da sina udalji iz Londona, pakosni otac je krišom sredio sve što je potrebno za takvo putovanje, i pogodio se s kapetanom nekog broda, čije je besprekorno ispunjavanje naloga obezbedio svojom poslovnom vezom s glavnim vlasnikom broda i kapetanovim pokroviteljem; ukratko, sve je izveo tako tajno i delotvorno da se njegov sin ukrcao na brod siguran da će tek nekoliko sati provesti u plovidbi niz reku, ali je na brodu zadržan, bez dozvole da i pismo napiše, i čuvan strože od nekog prestupnika protiv države. Tako je božanstvo moje duše otrgnuto od mene i upućeno na dugo putovanje, bez ijednog prijatelja i ma kakve utehe; jedino je od oca dobio suva objašnjenja i uputstva kako da postupi kad stigne u odredišnu luku, uz pismene preporuke za tamošnje nadležne; sve ove pojedinosti saznala sam tek posle nekog vremena. Služavka je istovremeno dodala da će takav postupak prema njenom dobrom mladom gospodaru zasigurno ubiti njegovu baku, što se, doista, i pokazalo ta čnim; naime, kad je čula šta se desilo, stara gospo đa nije te vesti nadživela ni jedan pun mesec; a kako se njen imetak sastojao od godišnje rente, od koje nije bila ništa uštedela, preminula je ne ostavivši ništa vredno pomena svom voljenom unuku, žrtvi tako kobne zavisti; jedino je pred smrt najodlu čnije odbijala da vidi njegovog oca. Kad se gospođa Džons vratila, i kad sam videla kako izgleda, učinila mi se tako bezbrižnom, čak skoro i zadovoljnom, te sam se gotovo utešila nadom da će ona
dobrim vestima olakšati mom oja đenom srcu; ali ta je obmana doista bila svirepa; veštica me je, s najve ćom hladnokrvnoš ću koja se može zamisliti, ubola pravo u srce, rekavši mi, sa slaš ću, da je Čarls poslat na bar četvorogodišnje putovanje (ovo je zlonamerno produžila), i da nemam razloga o čekivati da ga ikada više vidim; i re če da me je sve to zateklo u tako bremenitim okolnostima da ih, naprosto, ne mogu prenebregnuti, što je, zaista, bilo više negoli gorka istina! Jedva da je i završila svoju pri ču kad ja izgubih svest, i, posle nekoliko uzastopnih napada, kroz koje sam prošla potpuno van sebe i otupela, ja pobacih dragu zalogu ljubavi mojega Čarlsa; ali, bedni nikada ne umiru kad je za njih to najprikladnije, a žena, kako pravo veli izreka, doista ima sedam života, poput ma čke. Svirepa, ali predana briga gospo đe Džons da me povrati spasila je jedan grozan život, a on mi je, umesto sre će i radosti kojima isprva beše preplavljen, odjednom predo čio, kao jedine izglede, svu dubinu bede, užasa i najteže ucveljenosti. U bolesničkoj postelji provela sam šest nedelja, dok su mi se mladost i krepka grada borile protiv prijateljskih nastojanja smrti, koju sam stalno zazivala da mi olakša i oslobodi me, ali koja se pokazala nemoćnom da mi ispuni želju; tako sam se najzad oporavila, iako sam dospela u stanje otupelosti i o čajanja, koje mi je zapretilo gubitkom razuma i smeštajem u bolnicu za umobolne. Međutim, vreme, taj za sve obi čno veliki utešitelj, po če da otupljuje oštrinu mojih patnji. Povratilo mi se zdravlje, mada me je i dalje držalo osećanje jada, obeshrabrenosti i klonulosti, koje je moju rumenu selja čku kožu samo u činilo tananijom i upečatljivijom. Gazdarica je sve troškove moga bolovanja predusretljivo bila uzela na sebe, staraju ći se da mi ništa ne manjka; ali čim je videla da sam se dovoljno oporavila za ostvarenje njene namere,
ona mi jednoga dana, pošto smo zajedno ru čale, čestita na oporavku, za šta je svu zaslugu pripisala jedino sebi; a sve to joj je poslužilo samo kao uvod u nepojmljivo gnusan i gadan dodatak. - Vi se sada, gospo đice Fani – reče mi – ose ćate podnošljivo dobro, i dobrodošli ste da u istom stanu ostanete dokle god vam se svidi; vi znate da sve ovo dugo vreme nisam od vas ništa tražila, ali sad zaista moram da pribavim izvesnu svotu novca, koja se obaveza nikako ne može izbe ći. I uz to mi ona predo či račun svih izdataka za kiriju, hranu, trave i lekove, negu i tako dalje – što je sve dostizalo svotu od dvadeset i tri funte i sedamnaest i po šilinga; za podmirenje tog računa ja nikako nisam imala (što je ona vrlo dobro znala) više od sedam funti u zlatu, sveg imetka koji smo moj dragi Čarls i ja slučajno prištedeli. Odmah je htela da zna kako mislim da joj izmirim dug. Iz mene grunu bujica suza, kroz koje sam jedva uspela da joj objasnim svoj položaj, dodajući da ću prodati ono malo ode će što sam imala, a da ću joj ostatak isplatiti čim uzmognem. Ali moj o čaj, budući da je odgovarao njenoj nameri, u čini je samo još zahtevnijom. Naime, rekla mi je, i to veoma hladnokrvno, da joj je zaista veoma žao zbog moje nesre će, ali da mora voditi ra čuna o sebi, mada je srce boli što tako nežno bi će mora da otpremi u zatvor... na re č »zatvor« meni se sva krv sledila, i spopade me takav strah da se umalo nisam obeznanila, prebledevši i zanemoćavši poput zločinca kad prvi put ugleda gubilište. Moja gazdarica, koja je samo želela da me do izvesne mere prestravi, ali ne i da me baci u telesno stanje nesaglasno s njenim namerama, poče ponovo da me teši, pa mi re če, glasom s više sažaljenja i nežnosti, da će biti samo moja greška ako bude primorana da pribegne krajnjim merama. Me đutim, ona veruje, reče, da u svetu postoji jedan prijatelj koji bi sva pitanja sredio na naše obostrano zadovoljstvo, i da će ga ona još istog popodneva
dovesti da s nama popije čaj, kada ćemo, kako se ona nada, doći do valjanog rešenja za naše poslove. Na sve to nisam imala nijedne reči odgovora; sedela sam onemela, preneražena, užasnuta. Me đutim, s pravom sude ći da valja delovati dok sam još pod tako snažnim dejstvom potresnih utisaka, gospo đa Džons me je prepustila samoj sebi i svim strahotama moje uobrazilje, smrtno povređene pomišlju na odlazak u tamnicu, i tako, shodno načelu samoodržanja, spremnu da prigrabi svaki i najmanji izgled na iskupljenje iz ropstva. U tom sam stanju sedela skoro pola časa, potpuno utonula u jad i o čaj, kad gazdarica ponovo u đe; zapazivši na mome licu samrtnu obeshrabrenost, a i dalje slede ći svoju namisao, stade me tobož sažaljevati, traže ći od mene da ne klonem duhom. Stvari, rekla je, ne moraju biti tako r đave kako ih ja zamišljam, ukoliko sama sebi budem prijatelj; a čitavu svoju litaniju završi iskazom da je dovela jednog vrlo di čnog gospodina, koji će sa mnom popiti čaj, i ponajbolje će me prijateljski posavetovati kako da se iskobeljam iz svojih nevolja. Na to, čak i ne čekajući odgovor, izi đe iz sobe i vrati se s tim veoma di čnim gospodinom, čija je veoma di čna svodnica bila, u toj, kao god i u drugim prilikama. Ušavši u sobu, gospodin mi se vrlo u čtivo pokloni, na šta jedva da sam imala snage i prisustva duha da uzvratim kakvimtakvim naklonom; uto gazdarica, koja je na sebe uzela da obavi sve zvaničnosti našeg prvog razgovora (jer ja, koliko sam se mogla setiti, nikad ranije nisam bila videla gospodina), postavi jednu stolicu za njega i drugu za sebe. Za sve to vreme, s obe strane ne beše prozborena ni re č; tupo zurenje beše jedini izraz za koji sam bila kadra u toj nesvakidašnjoj prilici. Čaj je bio poslužen, a gazdarica – valjda nevoljna, kako pretpostavljam, da gubi vreme, i zapažaju ći moje ćutanje i stidljivost pred potpuno mi stranim čovekom - re če, na sirovo
prisan način, i nekako vlasni čki: - Ajte, gospojice Fani, dignite glavu, dete moje, i ne dajte da vam tuga kvari to lepo lice. Šta je bilo, bilo je! Jadi traju samo privremeno; 'ajte, opustite se, ovaj časni gospodin čuo je za vašu nesre ću i voljan je da vam izi đe u susret. Morate se bolje upoznati s njim; i nemojte više gaziti po svojoj muci, te ovom i onom, ve ć gledajte da se udomite dok možete. Na tako istančanu i rečitu besedu, gospodin – koji je video kako sam preplašena i zapanjena, te odista nesposobna da odgovorim – prekori je zbog tako grubog pristupa, kao da pre želi da me užasne negoli privoli da prihvatim dobro koje mi on nudi; onda mi se li čno obrati i reče da je savršeno upoznat sa čitavom mojom poveš ću i sa svim okolnostima moje nevolje. To je, re če, suviše svirepa sudbina za osobu tako mladu i lepu kao što sam ja; i još re če da mi je, kao li čnosti, već davno naklonjen, o čemu je već govorio nazočnoj gospođi Džons; no, kako je nalazio da sam toliko potpuno obuzeta drugim čovekom, bio je izgubio sve nade, dok god nije čuo za neočekivani preokret sudbine koji me je zadesio, a u vezi s kojim je on posebno naložio mojoj gazdarici da mi ništa ne manjka. Reče još da bi on li čno brinuo o meni tokom moje bolesti, samo da ga neodložni posao nije bio primorao da ode preko mora, u Hag, ali da je odmah po povratku, prethodnog dana, i čim je čuo za moj oporavak, zatražio od gazdarice toliku uslugu da se upozna sa mnom. Inače je on bio bar isto toliko ljut koliko sam ja bila zapanjena njenim ponašanjem prilikom pružanja te usluge, za njega velike sreće; ali, da bi mi pokazao koliko ne odobrava takav njen postupak, i koliko je daleko od ma kakvog sebičnog koriš ćenja nepogodnoš ću moga stanja, i od zahteva za obezbeđenjem moje zahvalnosti, on će, eto, tu, preda mnom, na licu mesta isplatiti čitav moj dug gazdarici i dati mi priznanicu; a posle toga ja treba slobodno da odlu čim hoću li
prihvatiti njegove ponude, jer on je daleko iznad ma kakvog nasilja nad mojim sklonostima. Тек dok је obrazlagao svoja ose ćanja prema meni, usudila sam se da pogledam, i osmotrim njegovo obli č je – oblič je zaista sasvim naočitog gospodina, dobro skrojenog, starog četrdesetak godina, obu čenog u odelo od jednostavne tkanine, s velikim dijamantskim prstenom. Bljesak tog dragulja igrao mi je pred očima dok je, pričajući, mahao rukom preda mnom, i uvećavao moju predstavu o njegovoj važnosti. Ukratko, uvek je mogao pro ći kao, da kažem, zgodan obi čan čovek, s primesom osobenosti prirodene njegovom poreklu i imovinskom stanju. Međutim, na sve što mi je govorio odgovarala sam jedino suzama koje su obilno tekle da mi olakšaju muke, a guše ći mi glas, oslobadale me, na veliku sre ću, od ma kakve pri če, jer i tako ne bih znala šta da kažem. Ali taj ga je prizor, kako mi je kasnije pri čao, neodoljivo tronuo, pa je, da bi mi nekako ublažio ose ćanje ucveljenosti, izvadio svoju nov čarku i – zatraživši hartiju, pero i mastilo, za šta je gazdarica već bila spremna – isplatio do u paru sva njena potraživanja; bogata nagrada za nju imala je da usledi mimo moga znanja; pošto je primio urednu priznanicu i ugurao mi je u šaku, on me vrlo nežno natera da je bezbedno sklonim, vode ći mi ruku kao mrtvu, sve dok je nisam stavila u džep. I dalje sam se jednako nalazila u istom stanju otupelosti, jer mi se duh još nije mogao povratiti od žestokih potresa koje je pretrpeo; a uslužna je gazdarica uistinu bila napustila odaju, ostavivši me samu s nepoznatim gospodinom i pre no što sam to zapazila; ali i kad sam postala svesna toga, nisam se uznemirila, jer sam ve ć bila kao mrtva i prema svemu ravnodušna. Gospodin, me đutim, nije nipošto bio novajlija u ovakvim poslovima, pa sede uza me i, izgovarajuci se željom da
me uteši, najpre mi svojom maramicom utre suze što su mi lile niz obraze; posle nekog vremena usudi se da me poljubi, ne nailaze ći, s moje strane, ni na otpor ni na prihvatanje. Sedela sam skamenjena, i samu sebe gledala kao robu kupljenu isplatom koja je tu, preda mnom izvršena. Zato više nisam marila šta će biti s mojim jadnim telom; a nemaju ći u sebi života, snage duha ni hrabrosti da pružim i najmanji otpor, makar tek onaj što poti če iz stidljivosti mog pola, krotko sam trpela sve što se gospodinu svi đalo. On je, pak, bezose ćajno prelazeći s jedne na drugu, sve veću slobodu, najpre podvukao ruku ispod moje ovratnice i po volji se igrao mojim grudima; ne nailaze ći ni na kakvo odbijanje, i tako zaklju čujući da sve, preko svakog očekivanja, pogoduje ispunjenju njegovih želja, on me uze na ruke i odnese, beživotnu i nepokretnu, do postelje, na koju me pažljivo položi. I tu me, najzad, uze po volji, dok ja uopšte nisam znala šta on to ho će sve dok se nisam trgla iz gr ča beživotne neosetljivosti, da bih otkrila kako se zabio u mene ne može biti dublje; ležala sam nepokretna, mrtva, bez i najmanjeg osećanja zadovoljstva – možda je i ohladeni leš mogao imati više života ili osećaja pri tom činu. Čim je na taj na čin smirio strast koja je imala tako malo obzira prema stanju u kojem sam se nalazila, on ustade i, pošto je uredio odeću, stade da krajnje pažljivo smiruje napade kajanja i izbezumljenosti koji su me spopali – avaj! prekasno, priznajem – zbog toga što sam na toj istoj postelji prihvatila zagrljaje potpuno mi stranog čoveka. Čupala sam kose, kršila ruke, udarala se u grudi kao neka ludakinja. Ali kad je moj novi gospodar, jer sam ga u takvoj svetlosti videla, po čeo da me umiruje, ja ga – pošto je sva moja srdžba bila usmerena na mene samu, a nisam smatrala da i najmanji njen deo smem okrenuti protiv njega – zamolih, s više pokornosti negoli gneva, da me ostavi nasamo kako bih mogla da bar deli ć svog jada odbolujem u miru. On to odlu čno odbi, iz straha, kako se izgovarao, da bih
mogla naneti sebi neko zlo. Žestoke patnje retko traju dugo, a one ženske ponajmanje. Za nepogodom, koja se završila izdašnim pljuskom suza, usledilo je ledeno mrtvilo. Da mi je iko rekao, samo nekoliko trenutaka ranije, da ću ikada poznati ikojeg drugog muškarca sem Čarlsa, pljunula bih mu u lice; ili bih sa gnušanjem odbila ponudu čak i mnogo veće svote novca od one koju je on isplatio za mene. No, naše vrline i naši poroci isuviše zavise od okolnosti u kojima se nađemo; s obzirom na to što sam bila tako neo čekivano zatečena, izneverena umom koji beše oslabljen dugim i ozbiljnim bolovanjem, i okamenjena užasnim strahom od tamnice, moj će se poraz učiniti opravdljivijim, pošto ja u njemu jamačno nisam bila prisutna, niti sam ikako u čestvovala. Medutim, kako je prvo koriš ćenje prava presudno, a on ve ć beše prešao tu granicu, mislila sam da više nisam vlasna da odbijam nežnosti onoga ko je nada mnom ve ć stekao takvu povlasticu; povinuju ći se, dakle, tom na čelu, smatrala sam se njegovim vlasništvom u tolikoj meri da sam njegove poljupce i zagrljaje trpela bez ikakvog opiranja ili gneva; u taj mah mi oni još nisu pružali nikakvo zadovoljstvo, niti su nadja čavali gađenje moje duše da se predaje ikojem takvom ose ćaju; sve što sam trpela, trpela sam iz nekakve zahvalnosti, kao nešto po sebi razumljivo, posle svega što se desilo. Bio je, medutim, dovoljno obziran da ne pokuša ponoviti one krajnosti koje su me, tek malopre, tako potresno uzbudile; sad ve ć siguran u svoj posed, zadovoljio se time da me postupno smiri i da sa čeka da mu vreme samo donese sve plodove velikodušnosti i udvaranja; kasnije je često sebi prigovarao što je te plodove ubrao nezrele, kad je, prepuštaju ći se mâmu moje nesposobnosti da se oduprem, a savladan željama, zadovoljio svoju strast na beživotnom, malodušnom telu, mrtvom za sve radosti uživanja; jer mu je valjalo pretpostaviti
da ono, pošto ne prima nikakvu radost, nije kadro ni da je pruži. Jedno je, me đutim, izvesno: u duši mu nikad nisam sasvim oprostila na čin na koji sam mu pripala, iako sam, sa stanovišta li čne koristi, imala razloga da budem zadovoljna što je u mojoj li čnosti našao dovoljno osnova da me ne ostavi isto tako lako kako me je dobio. Ve če je u meduvremenu ve ć bilo toliko odmaklo da je služavka ušla da postavi za ve čeru, kad s radošću shvatih da moja gazdarica, čija je sama pojava za mene bila čisti otrov, neće biti s nama. Domalo bi poslužena zgodna i otmena ve č era, s bocom burgunca i drugim prilozima, podnetim na stočiću za posluživanje. Kad je devojka izišla iz sobe, gospodin je, s nežnom blagošću, živo nastojao na tome da sednem u naslonja ču kraj odžaklije i gledam ga kako jede, kad se ve ć ne mogu nagovoriti da i sama nešto prezalogajim. Poslušala sam ga, srca ojađenog poređenjem onih preslatkih tete-a-tetes1 s mojim milim draganom i ove usiljene situacije, novog i neprijatnog prizora, naturenog mi svirepom nužnoš ću. Za večerom, posle mnogih argumentuma koje je izložio eda bi me utešio i pomirio s mojom sudbinom, re če mi da se zove gospodin H. i da je brat erla od L, te da je – pošto je, na predlog moje gazdarice, bio došao da me vidi – našao da savršeno odgovaram njegovom ukusu. Zato joj je naložio da me na svaki način skoli, koja se njegova želja, eto, najzad ispunila, na toliko mu vlastito zadovoljstvo koliko bi meni samoj tek svim srcem poželeti mogao; uz to dodade i laskava uveravanja da ne treba da imam razloga za kajanje što sam ga upoznala. Za to sam vreme nekako uspela da u stomak uguram jedno pola jarebice, uz tri do četiri čaše vina, koje me je on terao da pijem ne bih li se vratila u život. No, da li u vino beše 1
Oči u o či, licem u lice (franc). – Nap. prev.
stavljeno nešto neuobi čajeno, ili ništa više nije bilo potrebno da se obnovi prirodna toplina moga sklopa i raspali stara vatra, tek ja po čeh da na gospodina H. ne gledam više s onom usiljenošću, da ne kažem ga đenjem, s kojima sam to dotad činila; ali, i pored toga, ni dram ljubavi nije bio umešan u to omekšavanje mojih ose ćanja; svaki drugi čovek bio bi mi jednak gospodinu H. da se našao u istim okolnostima, te za mene i sa mnom učinio isto što i on. Ve čnih patnji nema, bar ne na ovom svetu; moje behu, ako ne okončane, ono bar privremeno potisnute; moje srce, koje se tako dugo gr čilo od tuge i jada, po če da se opušta i otvara prema svakom zračku razonode i utehe. Malo sam plakala, i suze mi olakšaše muku; uzdisala sam i moji uzdasi kao da su olakšavali breme koje me je pritiskalo; lice mi, ako ne baš vedro, postade bar sređenije i manje napeto. Gospodin H, koji je posmatrao tu promenu, a možda i doveo do nje, beše isuviše vešt da je ne iskoristi; neopazice je odgurnuo sto koji se nalazio izmedu nas i, privukavši svoju stolicu licem prema meni, uskoro zapo čeo, pošto me je pripremio svakojakim blagonaklonim re čima i sve čanim izjavama, da me hvata za ruke, ljubi me i ponovo mi dira grudi, koje su se sada, budući sasvim slobodne usled raspasane poluobu čenosti, nadimale i tresle, manje od opravdane srdžbe negoli od straha i stida što se mnome tako prisno koristi jedan još uvek potpuni stranac. No, ubrzo mi je dao više prilike da se bunim, spustivši ruku preko mojih podvezica; tu se ustremio da ponovo osvoji prolaz koji je pre našao tako otvoren i ne čuvan; ali sad nije mogao da razmakne moje stisnute butine; blago sam se, ali odlučno usprotivila, mole ći ga da me ostavi na miru; rekoh mu da se rđavo osećam. Međutim, kako je video da u mom otporu ima više zvanične obrednosti negoli stvarne revnosti, on postavi svoje uslove za odustanak od daljeg stremljenja svom cilju, a taj uslov
beše da se odmah smestim u postelju, dok je on davao izvesne naloge gazdarici; i rekao je da će se vratiti za jedan čas, kada će me, kako se nada, naći više naklonjenu strasnoj ljubavi koju on za mene ose ća. Nisam mu dala za pravo niti ga osporila, ali moje držanje i ponašanje u prihvatanju tog predloga jasno mu predo č iše da sebe ne smatram u dovoljnoj meri vlastitom gosdaricom da bih takav predlog odbila. Shodno tome, on izi đe i ostavi me, da bi nekoliko trenutaka kasnije, pre no što sam se i mogla dovoljno sabrati da razmislim, u sobu ušla sluškinja, po gazdari činom nalogu, nose ći srebrnu posudicu za umak, punu ne čeg što je nazvala »nevestinskim napitkom«, a što je, u stvari, bila mešavina vrućeg zaslađenog mleka sa vinom i za činima. Zatražila je da to popijem kad pođem u postelju, što sam i u činila, da bih istog trena osetila neku vrelinu, kao da mi je požar buknuo kroz svaki deo tela; gorela sam, zažagrena, pa sam, čak, pomalo poželela i nekog muškarca. Sluškinja je, čim sam legla, uzela sa sobom sve ću i, poželevši mi laku no ć, izišla i zatvorila vrata. Teško da je i sišla niz stepenice kad gospodin H. tiho otvori vrata i u đe, sa dve upaljene sveće u ruci, odeven samo u ku ćni haljetak s noćnom kapom; stavivši na vrata rezu, dosta me je uznemirio, iako sam ga o čekivala. Na prstima je prišao postelji i nežno prošaptao: - Molim te, draga moja, ne plaši se... bi ću vrlo pažljiv i dobar prema tebi. Onda brzo zbaci sa sebe ode ću i skoči u krevet, davši mi, dok se svlačio, dovoljno prilike da osmotrim njegovu miši ćavu gradu, snažne udove i gruba, rutava prsa. Postelja ponovo zaškripa kad je na se primila novi teret. Ležao je na spoljašnjoj strani, gde je držao i sve će, bez sumnje radi zadovoljenja svih čula; jer čim me je poljubio, on smota posteljinu ka dnu kreveta, i u čini mi se zadivljenim slikom moje osobe u punoj dužini, koju zasu obiljem celova, ne štede ći
nijedan moj deo. Onda, našavši se na kolenima izme đu mojih nogu, on zadiže košulju i sasvim otkri svoje dlakave butine i krutu, ukočenu tojagu crvenog vrha, korena uraslog u kovrdžavi gustiš, koji mu je pokrivao trbuh do pupka, daju ći mu izgled mesnate četke; domalo osetih kako se priljubljuje uza me i kako klin zabija do balčaka, ne ostavljajući nikakav međurazmak sem onoga ispunjenog pomešanim dlakama. Dobila sam svoje i osetila sam ga, a kako je po čeo da ga izvlači i uteruje, on prirodi ubrzo uputi – dole, u njenom omiljenom staništu – tako neodoljiv poziv da ona više niie mogla odbijati oporavak tih podru č ja; svi moji životinjski porivi mehani čki jurnuše u to središte draži, i uskoro, iznutra zagrejana i uzbu đena preko granice podnošljivoga, izgubih svaki nadzor nad sobom; prepuštaju ći se tako sirovoj snazi čula, ispustih, kao puka ženka, one izlive zadovoljstva kojih sam, u ljubavi još nepopustljivo verna, mogla samo zaželeti da se uzdržim. Oh! kako sam, ipak, neizmernu razliku osetila izme đu tog čisto životinjskog zadovoljstva – stvorenog u sudaru polova, tek pasivnim dejstvom tela - i one slasne pomame, one jarosti delatnog užitka kojim se kruniše uživanje uzajamne ljubavne strasti, gde se dva srca, istinski i nežno sjedinjena, udružuju da uznesu radost, i daju joj telo i duh što prkose cilju u kojem se one tek privremene želje obi čno završavaju, umiru ći u suvišku zadovoljenja. Gospodina H, čini se, uopšte nisu mu čila takva razgraničenja, jer jedva što mi je dao vremena da predahnem od prethodnog susreta, a ve ć je, kao da je sebi postavio zadatak da dokaže kako spoljni znaci njegove krepkosti nisu samo prazno hvalisanje, za nekoliko minuta bio u stanju da ponovo krene u juriš. U ovome je, preduzetom posle oluje poljubaca, postupio na isti način kao ranije, i s nesmanjenom vatrenoš ću; i tako mi je, vazda novim obavezama, sve do zore nametao neprestane žive
fizičke vežbe. Za to me je vreme naterao da u potpunosti shvatim vrline njegovih čvrstih udova, četvrtastih ramena, širokih grudi i nabijenih, tvrdih mišica – re č ju, sklopa muškosti koji bi mogao proći kao sasvim dobra slika naših snažnih drevnih vitezova, koji su vitlali ratnom sekirom, a čije se današnje potomstvo bitno istanjilo i stopilo u krhki savremeni sklop naših kašastih muškaraca, koji su bledi koliko i lepi, a muškarci su koliko i njihove sestre. Gospodin H, međutim, zadovoljan što je i dan svanuo pred njegovim pobedama, predade me okrepljenju sna, koji je oboma nedostajao, i mi uskoro čvrsto zaspasmo. Iako se probudio neko vreme pre mene, ipak nije pokušao da mi uznemiri po činak za koji mi beše dao tako čvrste razloge; ali čim sam se prvi put promeškoljila, do čega je došlo tek posle deset, morala sam da istrpim još jednu proveru njegove muškosti. Oko jedanaest je došla gospoda Džons, sa dve posude najjače supe, na pripremanje koje beše podstaknuta svojim iskustvom u ovakvim poslovima. Prešla sam preko preteranih laskanja, izveštačeno praznih re či, prikladnih svodnici, kojima nas je oboje pozdravila; mada mi je krv bila udarila u glavu čim sam je ugledala, potisnula sam svoja ose ćanja i sva se predala premišljanjima o mogu ćnim ishodima te nove veze. Međutim, gospodin H. je odmah prepoznao moju uznemirenost i nije me pustio da dugo lupam glavu. Predo čio mi je da će mi, pošto se kod njega razvila iskrena i duboka naklonost prema meni, najpre pružiti jedan od glavnih dokaza za nju, time što će me iz te kuće – koja mi, iz mnogih razloga, mora biti mučna i odvratna – preseliti u prikladniji stan, gde će me okružiti svom mogu ćnom brigom; zatraživši da se ne upuštam ni u kakva objašnjenja s gazdaricom, i da ne budem nestrpljiva do njegovog povratka, ustao je, obukao se i otišao, ostavivši mi ćemer sa dvadeset i dve funte u zlatu, sve što je imao
pri sebi – da mi se, kako re če, nađe do sledeće prilike. Čim je otišao, osetila sam uobi čajenu posledicu prvog upuštanja u porok (jer mi se moja ljubavna veza sa Čarlsom nikada nije činila poročnom). Struja me je istog trena ponela sa sobom, bez prilike da se ponovo do čepam obale. Moja strašna nemaština, moja zahvalnost i, više svega – da suštu istinu kažem – razonoda koju sam po čela da nalazim u tom novom poznanstvu, i odvraćanje od onih razjedaju ćih crnih misli što su me bile skolile po nestanku moga Čarlsa, sve se to tako združilo da potisne suprotna razmišljanja. I dalje sam o svom prvom, svom jedinom opčinitelju mislila s nežnoš ću i uvažavanjem najdublje ljubavi, zagor čanima svešću da ga više nisam dostojna. S njim sam mogla da ma gde u svetu prosja čim za hleb, ali, kakva sam jadna bila, nisam imala ni vrline ni hrabrosti da ne nadživim naš rastanak. Ipak, da moje srce nije ve ć bilo zarobljeno, gospodin H. bi verovatno mogao postati njegov jedini gospodar; ali je mesto bilo zauzeto, i samo ga je sila okolnosti u činila posednikom mog tela; moje su čari bile, uzgred rečeno, jedini njegov cilj i strast, te tako, naravno, ne behu osnova za ljubav ni osobito tananu ni izrazito trajnu. Vratio se tek u šest po podne da me odvede u novi stan; kako su moje stvari bile ubrzo spakovane i smeštene u iznajmljene ko čije, nije me mnogo žaljenja koštalo da se oprostim od gazdarice, kojom, po mojoj proceni, nisam imala baš previše razloga da budem zadovoljna; a ona sama je, opet, moj odlazak ili ostanak razlikovala jedino po mogu ćnoj ostvarenoj dobiti. Ubrzo smo stigli do stana odabranog za mene, u ku ći nekog sitnog du ćandžije, koji je, iz čiste koristi, bio potpuno odan gospodinu H. Iznajmio mu je bio čitav prvi sprat, vrlo cifrasto namešten, za dve gvineje nedeljno, i nad tim sam prostorom odmah postala potpuna gospodarica, sa služavkom
na raspolaganju. Ostao je te noći sa mnom; posle ve čere, koju su nam doneli iz obližnje kr čme, i posle čaše-dve vina, dvorkinja mi pomože da legnem. Uskoro istim putem po đe i gospodin H, i, bez obzira na zamore iz prethodne no ći, ne naiđoh kod njega ni na popuštanje ni na oproštaj; naoštrio se bio, re če, da ukaže čast mom novom stanu. Kad je jutro ve ć dobrano poodmaklo, ustali smo da doručkujemo; i tada pu če led – moje srce, sad više nezašti ćeno ljubavlju, po če da se kravi, i da nalazi zadovoljstva u takvim tričarijama kakvima je, naveden na to svojim bogatim mogućnostima, gospodin H. laskao uobi čajenoj sujeti našega pola. Svila, čipke, naušnice, biserne ogrlice, zlatni časovnik – reč ju, svakojake džidžamidže i stvari za odevanje štedro me zasuše; osećaj zahvalosti za to, ako i nije doveo do ponovnog bu đenja ljubavi, prisilio me je na nekakvu zahvalnu odanost, unekoliko sličnu ljubavi; ovo bi razlu čenje, da ga razabiraju, pokvarilo zadovoljstvo bar devetorici od deset gradskih držalaca stalnih ljubavnica; a pretpostavljam da to i jeste razlog što toliki među njima takvu razliku ne povla če. I tako sam, eto, i zvanično postala ustanovljena stalna ljubavnica, dobro smeštena, s vrlo značajnim primanjima i snabdevena svakojakim divotnim haljinama. Gospodin H. je i dalje bio dobar i nežan prema meni, a ja ipak, uza sve to, nipošto nisam bila sre ćna; jer, pored toga što sam žalila za svojim dragim mladi ćem – koji mi se bol, iako često gušen i potiskivan, u nekim setnim trenucima još vra ćao s udvojenom žestinom – želela sam više društva, više razonode. Što se gospodina H. tiče, on je u svakom pogledu bio toliko nadmoćan nada mnom da sam to ose ćala kao veliku smetnju zahvalnosti koju sam mu dugovala. Tako je on stekao moje veliko poštovanje, mada nije mogao da osvoji moju naklonost; nisam bila kadra ni za kakav razgovor s njim, sem na jedinu temu
telesnog zadovoljenja, koje ostavlja zamorne me đurazmake ukoliko nisu ispunjeni ljubavlju ili drugim razonodama. Gospodin H, tako iskusan, tako stru čan za ćudi žena, kojih je velik broj prošao kroz njegove ruke, bez sumnje je ubrzo zapazio taj moj nemir; mada mi nije izrazio odobravanje za nj, niti me je zbog toga više zavoleo, bio je dovoljno predusretljiv da mi pusti na volju. U mom stanu je prire đivao večere, dovode ći po nekoliko prijatelja s njihovim ljubaznicama; tako sam stekla krug poznanica koje me kona čno oslobodiše i poslednjih tragova stidljivosti i čednosti koji su još mogli zaostati iz mog seoskog vaspitanja, a bili su, pravo sude ći, moje možda najveće čari. Posećivale smo se zvani čno, i podražavale smo, koliko god smo mogle, svu bedu, ludosti i lakomislenosti čestitih žena, koje u svom krugu tra će vreme, da im u glupe glave nikad ne uđe da na svetu nema i ne može biti ni čeg glupljeg, dosadnijeg i bezvrednijeg no što je, uopšte uzev, njihov na čin života; one muževe zaista treba da smatraju tiranima kad ih na takav život osuđuju. Sad sam poznavala mnoge stalne ljubavnice (pored nekih sposobnih matrona, koje su živele uz njih) i me đu njima teško da je bilo ijedne koja se nije grozila svog čuvara, te je, naravno, imala malo ili nimalo obzira prema svakoj nevernosti koja se može bezbedno izvesti; ja, ipak, i dalje nisam imala nikakvu zamisao da sama tako postupim; jer, pored toga što nikakav trag ljubomore nije u meni probudio želju niti me izazvao da ga tako namagar čim, i što su me njegova postojana velikodušnost, u čti-vost i nežna pažnja da mi pri čini zadovoljstvo gonile da prema njemu ose ćam poštovanje — toliko da su mu, bez delovanja na moje srce, obezbe đivale moju vernost – pored svega toga, dakle, nije se još bio pojavio nijedan predmet koji bi mogao nadvladati dopadanje što se u meni iz
navike razvilo prema gospodinu H. I tako sam se našla pred dobijanjem skromnog doživotnog izdržavanja – sude ći, bar, po nekim merama njegove dobrovoljne velikodušnosti – kad je došlo do slu čaja koji je prekinuo sve mere što ih je bio doneo u moju korist. Već sam sedam meseci živela s gospodinom H. kad, jednoga dana – vraćajući se u svoj stan iz susedstva, iz posete gde sam uobi čajila da ostajem duže – na đoh ulazna vrata otvorena, dok je dvorkinja doma ćina stajala uz njih, u razgovoru s nekim poznanicima; tako sam ušla bez kucanja, a ona mi, onako uzgred, reče da je gospodin H. gore. Popeh se na sprat, u svoju spavaću sobu, misleći jedino da skinem šešir i cipele, pa da ga onda nađem u trpezariji, koja je sa spava ćom sobom imala vezu, što je dosta često. Dok sam razvezivala vrpce šešira, u čini mi se da čujem glas sobarice Hane i nekakvo komešanje, što mi podstače radoznalost. Tiho sam se prikrala vratima, gde je jedan čvor bio ispao iz daske, pružaju ći mi tako vrlo pogodnu gviru za prizor koji se tamo odvijao, a u česnici kojega behu isuviše zabavljeni njime da bi čuli kako sam, sa stepenišnog odmorišta, otvorila vrata svoje spava će sobe. Najpre sam, na svoje zaprepaš ćenje, videla kako gospodin H. vuče i cima onu seljan čuru prema ležaju koji se nalazio u uglu trpezarije; devojka se tome tek nekako razuzdano opirala, toliko se derući da sam i ja, slušaju ći sa druge strane vrata, mogla sve jasno da čujem: — Molim vas, gospodine, nemojte... ostavite me... nisam ja vaš broj... Ne možete se unižavati s bednicom kao što sam ja... Gospode bože! Gospodine, gospodarica se može vratiti... ne smem, zaista... vika ću... Sve joj to nije smetalo da neosetno dopusti da bude doterana do podnožja ležaja, gde je, sasvim blago gurnuta, lako pala na leda, a moj gospodin je netom ve ć posegao šakama ka uporištu njene vrline, dok je ona zaklju čivala,
nema sumnje, da nije vreme za raspravu i da je dalja odbrana uzaludna. On, opet, prebacivši joj suknje preko lica, sada ve ć skrletno crvenog, otkri par jakih, so čnih, pozamašnih butina, podnošljive beline, koje stavi sebi oko kukova, pa isuka svoje oružje i zabi ga u raspukli plod, gde je, čini se, naišao na ulaz manje tesan negoli što je sebi možda laskao da će na ći (jer, uzgred rečeno, ta je lucprda ostavila svoj cvet kod jednog mamlaza na selu). Zaista, sve njegove kretnje pokazivale su da ima dosta mesta. Pošto je površio posao, njegova izabranica ustaje, spušta suknje i ravna kecelju i ovratnicu, dok gospodin H. izgleda pomalo glupo, pa vadi nešto novca, daje joj, drže ći se dosta ravnodušno, i napominje joj da bude dobra devojka i ništa ne priča. Da sam tog čoveka volela, ne bih imala strpljenja da odgledam čitav prizor, jer mi to nije u prirodi; provalila blh u sobu i nastupila baš kao ljubomorna kraljevna, željna osvete. Ali, kako to nije bio slu čaj, beše mi povre đen samo ponos, a ne i srce, pa sam mogla da se savladam, da bih videla dokle će ići, sve dok mi savest više nimalo nije bila optere ćena neizvesnošću. Pošto je tako bio okon čan najmanje istan čani od svih događaja ove vrste, tiho sam se povukla u svoju posteljnu nišu, da bih razmislila šta mi valja činiti. Prva mi je namera bila da uletim u sobu i postidim ih; to bi, zaista, odgovaralo mojim treutnim čuvstvima povređenosti, jer bi im dalo neposrednog oduška; ali, ponovo razmislivši, i budu ći da mi nisu bile sasvim jasne mogućne posledice takvog koraka, zapitah se nije li bolje da svoje otkri će prećutim do nekog bezbednijeg trenutka, kada gospodin H. bude dovršio pravni postupak oko ve ć mi nagoveštenog izdržavanja, koje bi se rešenje, mišljah, pre moglo pokvariti negoli unaprediti žestokim objašnjenjima, u kojima s njim zaista nisam mogla da budem na ravnoj nozi. S druge strane, izazov se činio preteranim da mi ne bi za čeo neku
misao o osveti, a sami za četak te pomisli potpuno mi povrati pribranost; i ma koliko da sam bila oduševljena nejasnim planom koji mi se rodio u glavi, lako sam ovladala sobom da prihvatim ulogu bezazlene neukosti, koju sam sebi namenila. А čim se taj krug premišljanja završio, na prstima sam se iskrala do vrata hodnika, pa ih bu čno otvorila, kao da sam tog trena stigla kući; a posle kratke stanke, kao da se presvla čim, otvorih vrata trpezarije, gde aljkavušu zatekoh kako raspiruje vatru, dok je moj časni pastir šetao po sobi i zviždukao, hladnokrvan i spokojan kao da se ništa nije desilo. Me đutim, mislim da nije baš imao mnogo razloga za hvalisavo uverenje da me je nadmudrio, jer sam sjajno bila o čuvala sposobnost našeg pola za pretvaranje, i prišla sam mu s onom istom otvorenom iskrenoš ću s kojom sam ga uvek primala. Ostao je kraće vreme, izvinio se što nije u mogu ćnosti da provede ve če sa mnom, i otišao. Ona droca, pak, sada je postala neupotrebljiva, bar za moju sobaricu; nisu ni puna dva dana prošla od onoga što je učinila s gospodinom H. kad mi je svojom drskoš ću dala sjajnu priliku da je smesta izbacim iz ku će, i čudo bi bilo da to nisam učinila; tako on nije mogao ni da se usprotivi mojoj odluci, niti da nađe i najmanji razlog za sumnju glede moje izvorne pobude. Ne znam šta je kasnije bilo s njom; ali, kako je bio velikodušan, gospodin H. ju je sigurno obeštetio, mada se usu đ ujem tvrditi da s njom više nije održavao razmenu iste vrste, pošto je njegovo spuštanje na takvu prostakušu bilo tek ishod naglog napada pohote, izazvanog slikom jedre i pune, lepuškaste opajdare, a takav napad nije ništa neobi čniji od gladi ili, čak, zadovoljavanja ćudljive želje za hranom kušanjem žilave govedine, čisto radi promene ishrane. Da sam taj izlet gospodina H. tek olako uzela, i da sam se zadovoljila izbacivanjem one devoj čure, sve bi bilo lepo i krasno; ali su me zamišljena nevaljalstva raspalila, pa sam mislila
da bi gospodin H. prošao odviše jevtino ako svoju osvetu ne bih proširila, te mu, svoje duše radi, uzvratila potpuno ravnom merom. Na taj dragoceni čin pravde nisam dugo čekala – isuviše mi je ležao na srcu. Gospodin H. beše, nekih petnaest dana ranije, zaposlio sina jednog od svojih zakupnika, vrlo nao čitog mladića koji je tek došao sa sela, upravo navršivši devetnaestu, svežeg kao ruža, dobro skrojenog i okretnog; ukratko, mladi ć je opravdavao naklonost svake žene, čak i da nije bila posredi osveta – svake žene, velim, koja nema predrasuda, i dovoljno je umna i hrabra da uživanje pretpostavi ponosu. Gospodin H. mu je kupio livreju, i mladi ću je glavni posao bio da, kad je saznao gde stanujem, donosi i odnosi pisma i poruke izmedu svog gospodara i mene; kako položaj svih stalnih ljubavnica nije baš takav da poštovanjem nadahnjuje makar i onaj najkukavniji deo čovečanstva – a možda još manje one najneukije – nisam mogla da ne zapazim kako me de čak gleda. Budući da ga je druga služin čad upoznala, pretpostavljam, s mojom vezom s njegovim gospodarom, uobi čajio je gutati me očima na onaj stidljivo zbunjeni na čin, izražajniji, dirljiviji i za naš pol lakše prihvatljiv od ma kakvih drugih izjava. Njega je, čini se, zaluđivalo moje telo, a kako je bio skroman i bezazlen, sam nije znao da zadovoljstvo koje mu pruža gledanje u mene zna či ljubav. Ali njegove o či, od prirode vragolaste, i sada raspaljene straš ću, govorile su mnogo više no što se on usuđivao i da pomisli. Do tad sam, zaista, zapažala samo naočitost tog mladića, ali bez ikakve namere; sami ponos štitio me je od takvog skretanja misli, sve dok mi to što je gospodin H. povalio moju sobaricu – iskušenje, zaista, ni upola tako snažno kao što je bio mladi ć – nije pružilo opasan primer; i tako sam sad po čela da u tom momku gledam sjajno oru đe za moju smišljenu odmazdu gospodinu H. - obavezu koju sam pre smrti morala namiriti, radi čiste savesti.
Kako bih, dakle, utrla put ispunjenju svoje namere, udesila sam da momka, u dve ili tri prilike kada mi je donosio poruke, sasvim jedrlostavno primim u postelji ili za sto čićem za udešavanje, dok sam se odevala; tada sam mu nehajno pokazivala grudi, ili ga puštala da ih vidi znatno razgoli ćenije no što bi trebalo da budu, kao da u tome nema nikakvog posebnog smisla niti namere; nekad bih mu pokazala svoju zaista vrlo lepu kosu, prirodno puštenu za vreme češljanja; nekad bi ugledao zgodnu nogu, s koje bi baš nezgodno spala podvezica, a ja nisam zazirala da je pred njim ponovo vežem; sve je to na njega delovalo saglasno mojoj nameri; a to sam nepogrešivo mogla da zaklju čim po bljesku u njegovim o čima i zajapurenosti njegovih obraza; onda su usledili jedva primetni stisci šakom, dok bih od njega primala pismo, i posao je bio okončan. Kad sam videla da je dobro uzdrman i zagrejan za moju nameru, raspalila sam ga još više nekolikim bitnim pitanjima: ima li prijateljicu?... je li ona lepša od mene?... da li bi mogao ženu kao što sam ja?... i tome slično. Na sve to je zarumeneli tupavko odgovarao baš kako sam želela, savršeno prirodno, s potpuno neiskvarenom bezazlenošću, ali i sa svom trapavoš ću i prostotom ljudi odgojenih na selu. Kad sam zaklju čila da je, zahvaljuju ći mom trudu, ve ć dovoljno zreo za pohvalnu stvar koju sam imala na umu, potrudila sam se, jednoga dana kad sam ga o čekivala u određeno vreme, da sve pripremim i raš čistim za prijem koji sam mu smislila; i, kako sam to udesila, on do đe do trpezarijskih vrata i pokuca, a ja ga pozvah da ude, što on u čini, i zatvori vrata za sobom. Zatražila sam onda da stavi i rezu, jer se, tobože, sama otvaraju. U taj mah sam bila ispružena na onom istom divanu koji beše pozomica slatkih zabava gospodina H; moja ku ćna haljina beše u najizazovnijem neredu, raspasana s upravo umetni čkim
nehatom – a ispod nje ni steznika, ni podsuknje s obru čima... nikakvih prepreka. On je, opet, stajao malo udaljen, pružaju ći mi celovit pogled na lepolikog, srazmemog, zdravog seoskog momka, koji je odisao slastima procvale mladosti; njegova kosa, sjajna i potpuno crna, igrala mu je oko lica u prirodnim kovrdžama, da bi straga bila spletena u kurjuk; nove čakšire od jelenske kože, tesno skrojene, pokazivale su obline punih, dobro sazdanih butina; bele čarape, rojtama ukrašena livreja i naramenice dopunjavali su obli č je u kojem lepote čiste puti i krvi nisu bile nimalo umanjene služinskom prirodom te ode će, kojoj neka kitnjasta urednost čak neobično odgovara. Pozvah ga da mi priđe i pruži mi pismo, a istovremeno sam nemarno ispustila knjigu koju sam držala u ruci. Pocrveneo je i prišao mi na rukohvat, da mi uru či pismo, koje je pružio dosta nespretno, pogleda prikovanog za moje grudi; ove su, usled smišljene neurednosti moje ovratnice, bile dovoljno razgolićene, više prikrivene negoli skrivene. Smešeći mu se u brk, uzeh pismo, a istovremeno ga uhvatih za rukav košulje i privukoh sebi, jarko crvenog u licu i skoro drhtavog od uzbu đenja; jer jamačno mu je, usled krajnje stidljivosti i potpunog neiskustva, za ohrabrenje bila neophodna najveća mogućna predusretljivost. Telo mu sad beše zgodno povijeno prema meni, pa ga ja, nežno mu prodrmavši glatku, još ćosavu bradu, upitah da li se plaši dame, da bih mu odmah uzela šaku, prinela je svojim grudima i nežno je stisla uz njih. Bile su tada baš sasvim lepo dovršene i popunjene mesom, te su se, uzbuđene željom, pod njegovom šakom dizale i spuštale. Na to u dečakovim očima sevnuše vatre raspaljene prirode, a obraze mu preli tamno skrletna boja; jezika vezanog radoš ću, zanosom i stidom, nije mogao ništa da prozbori, ali su i njegov izgled i njegova čuvstva rečito govorili da je moja igra prihva ćena, i da se ne moram plašiti razo čaranja. Moje usne, koje sam tako podmetnula da nije mogao
izbeći da ih poljubi, zalepiše se za njegove, još više ga raspaljujući i bodreći; i sada, pogledajući prema onom delu njegove odeće koji je skrivao bitni predmet uživanja, ja tamo jasno opazih otok i komešanje, a kako sam na tom lepom putu bila već predaleko uznapredovala da bih se zaustavljala – i, zaista, ne budu ći više kadra da se sama savla đujem ili da čekam sporije napredovanje njegove devi čanske stidljivosti (jer je ona takva ne samo izgledala ve ć i odista bila) – ja neopazice stavih ruku na njegovu butinu, niz koju se, kako osetih, spuštao čakširama sputani tvrd i krut predmet, čiji kraj prstima nisam mogla dosegnuti. Dovoljno radoznala i nestrpljiva da otkrijem tako uzbudljivu tajnu, poigrah se, uistinu, njegovom dugmadi, koja su se sama otvarala, pucaju ći kao zreo plod od delatne snage pod njima; pojas i nakitnjak sa otvoriše, dakle, na dodir, da bi napolje izleteo ON. I šta mislite da sam ugledala, izva đeno ispod košulje, iznenadena, čak zapanjena? Ne beše to igra čka dečaka, ni oružje muškaraca, ve ć tojaga tako ogromna da bi, uzmu li se razmere u obzir, morala pripadati nekom mladom džinu. Njegova čudesna veli čina natera me da malo ustuknem, a ipak nisam mogla da bez zadovoljstva posmatram, pa se čak usudim i opipati, tako dug i tako debeo komad žive slonova če. Savršeno lepo povijen i oblikovan, ponosio se tvrdinom preko koje se rastezala koža čiji se glatki sjaj i kadifena mekota mogu meriti samo s onima kod najtananijih pripadnica našeg pola. Izuzetna belina te kože posebno se isticala naspram mladog čestara crne grgurave dlake, kojom beše obrastao koren tog čuda; kroz tek šiknule izdanke tog čestara belina kože probijala se kao što se u lepo ve če eter čiste svetlosti može zapaziti kroz granje dalekog drve ća što s vrha natkriljuje brdo. Najzad, široka i otkrivena plavi časta glava, s plavim zmijama vena, samo je dopunjavala najuzbudljiviji prirodni sklop oblika i boja. Reč ju, preda mnom je stajao predmet užasa i ushi ćenja.
Ali, što je još više čudilo, posednik te prirodne retkosti bio je, usled nedostatka prilika, strogosti ku ćnog vaspitanja i kratkotrajnosti boravka u gradu, potpuno neuk, bar u praksi, s obzirom na upotrebu te grdne muškosti kojom je bio tako plemenito opremljen; i tako je baš meni bilo su đeno da izdržim prvo kušanje, ako se usudim da prihvatim opasnosti sadržane u njegovoj nesrazmernosti s onim mojim nežnim odgovaraju ćim delom, sasvim vi đenim da ga takva prekomerno iždikljala naprava ostavi u traljama. Ali već je došao i poslednji trenutak za odluku; jer se momak – dotad ve ć previše raspaljen nazočnim predmetima, i previše bodren da bi ga i dalje osuje ćivali ona sramežljivost i strahopoštovanje što su ga dotad obuzdavali – usudi da, vo đen snažnim nagonom i pou čnom podsticajnoš ću same prirode, klizne svojim šakama pod moje suknje, sav drhte ći od divljih želja. A ne nalazeći, pretpostavljam, ništa naro čito oštro, što bi ga zaustavilo ili oteralo, on najpre opipa, pa onda nežno dograbi samo središte svojih vatrenih stremljenja. A tada me, oh! plameni dodir njegovih prstiju prelomi, i moje plašnje se istopiše pod nepodnošljivom vrelinom, moje se butine same raširiše i dopustiše najveću slobodu njegovoj šaci; i najzad, zgodan pokret prebaci moje suknje naviše, i ukaza mu na put, isuviše slobodan, isuviše otvoren da bi ga iko promašio. Eto ga, napokon, na meni; jednim veštim pokretom namestih se poda nj, što sam mogla udobnije i pristupa čnije za njegove pokušaje, koji su bili dosta nespretni, jer je svojom napravom – ne nailazeći na ulaz – kruto bušio i udarao čas iznad, čas ispod, čas pored svog cilja, sve dok, gore ći od nestrpljenja izazvanog tim njegovim razdražuju ćim dodirima, nisam tu pomamnu mašinu vlastitom rukom pažljivo dovela do mesta na kojem će moj mladi novajlija upravo sada doživeti svoj prvi čas iz zadovoljstva. Tako on najzad pogodi, u pravi čas, topli i tesan mu otvor; dok on beše sazdan tako da mu nijedna
zapreka ne bude nesavladljiva, moja dika, mada tako često posećivana, nipošto nije bila dovoljno široka da ga lako primi. Mnome vođena, medutim, glava njegove glomazne naprave bila je tako tačno usmerena da sam, ose ćajući je baš naspram nežnog otvora, podesnim pokretom blagovremeno dočekala njegov potisak; njezine usne, silno rastegnute, popustiše pred njegovom tako pomognutom žustrinom, te oboje mogasmo osetiti kako je dobio smeštaj. Streme ći dalje svom cilju, on se, snažnim i za mene veoma bolnim ubodima, najzad zabi dovoljno duboko da bude prihvatljivo siguran u svoj prodor; tu se zaglavio, a ja tad osetih takvu mešavinu užitka i bola kakvu je nemogu ćno opisati i odrediti re čima. Užasavala sam se kako njegovog daljeg rascepljuju ćeg prodiranja, tako i njegovog povlačenja; nisam mogla podneti ni da ga zadržim u sebi ni da se rastanem s njim. Ipak je ose ćanje bola preovladivalo, od njegove ogromnosti i velike krutosti, koje su na mene posebno delovale kroz one neprestane brze ubode kojima je pomamno nastojao da prodre što dublje, tako da sam najzad tiho povikala: - Oh, dragi moj, boli me! To je bilo dovoljno da obzirnog mladi ća zaustavi čak i na pola puta. Odmah je izvukao slatki uzrok moje žalbe, dok su mu oči, u isti mah, izražavale i žaljenje što me je povredio i neradost da se izmešta iz prostora čija su mu toplina i prisnost dali da okusi zadovoljstvo koje je sada ludo želeo da upotpuni. Bio je, ipak, i previše novajlija da se ne bi uplašio da ću mu uskratiti olakšanje, usled bola kojem me je izlagao. Ali sada ja nipošto nisam bila zadovoljna tolikim njegovim obzirima prema mojim mlakim žalbama; sve više raspaljivana predmetom koji je bio preda mnom – a koji je još stajao tako u najtvrdoj nabreklosti, di čeći se nepokrivenom, širokom grimiznom glavom – ja najpre obodrih mladi ća poljupcem, na koji mi on uzvrati sa žarom što je istovremeno izražavao
zahvalnost i kupovao moju dalju saglasnost; i tako sam se ubrzo opet postavila u položaj za prihvat, uza sve mogu ćne opasnosti, njegovih prodora, s kojima on nije oklevao ni časka; jer čim se opet popeo na me, osetila sam kako glatka kruta rskavica silom krči sebi put, i ulazi, znatno lakše no u prethodnoj prilici. Ipak, ma koliko da su za mene bili bolni, njegovi pokušaji da prodre do kraja – pokušaji koje je, s puno obzira, preduzimao s blagom postupnoš ću – postarala sam se da nikako ne zakukam. U me đuvremenu se meki tesni prolaz postepeno rasteže, širi i do granica podnošljivosti razmiče tvrdoj, debeloj, u nj zaglavljenoj mašini – prijemljiv, istovremeno, za ushitno zadovoljstvo oseta i bol nadimanja; ušao je do pola puta, ali mu tada ni najživlja delatnost u smislu napredovanja ne dade da prodre ni za palac dublje ka cilju; me đutim, dok je tako zaglavljen oklevao, sustiže ga vrhunac zadovoljstva i prisnim stiskom topli okolni nabori iscrpeše iz mladi ća vanumni mlaz, čak i pre no što sam bila spremna da ga dočekam svojim, budu ći usporena bolom koji sam tokom čitave borbe trpela usled nepodnošljive veli čine njegova oružja. Kako ono sad jedva da je imalo nešto više od pola svoje pune dužine, o čekivala sam, mada ne žele ći to, da ga izvu če, ali bejah ugodno iznena đena; jer se on nije tako lako davao. Užareni mladić jakih pluća, i prepun rodnih sokova, bio je sad ve ć prilično ušao u me da bih znala s kim imam posla. Nakratko je, dakle, zastao, bude ći se, zapravo, iz zanosa zadovoljstva (u kojem kao da je za trenutak bio izgubio svaki ose ćaj, dok je, zatvorenih o čiju, i dišu ći plitko i ubrzano, ispuštao svoj devičanski danak). No, ipak je i dalje stajao na svom mestu, još nezasićen uživanjem, i naslađujući se tim, za nj tako novim ushitima. A kada mu se u potpunosti vratila krutost – koja jedva da se i bila opažljivo smanjila, dok se ni za trenutak nije izvla čio iz ležišta – mladić ponovo poče da probija sebi put za celovit
ulaz u me, što mu je zamašno bilo olakšano balsamskim mlazom kojim je upravo bio navlažio čitavu unutrašnjost prolaza. On, dakle, udvoji delatnu silu svojih prodora, podsticanu lakomom pohlepnoš ću mojih kretnji, pa meki miropomazani lagumi nisu više mogli odoleti tako dobrom kalauzu, ve ć podlegoše i pustiše ga da u đe. I sada, uz pomoć prirode i moje umešnosti, željne da mu pomogne, on bode, probija, prodire i napokon se, osvajaju ći sebi prst po prst puta, čitav smešta unutra, zabivši se do korena jednim, završnim bodom. Pošto je to uvideo, iz prisne združenosti naših tela (tolike da su se dlake dveju strana potpuno izmešale i preplele), o či zanetog mladića sevnuše još razdraganijim plamenovima, a čitav njegov izgled i sve mu kretnje izražavahu vrhunsko zadovoljstvo u kojem sam i ja sad počela da učestvujem, jer sam ga ose ćala među samim svojim životnim organima! Gotovo da mi je pozlilo od ushićenja! Uzbuđena preko granica podnošljivosti njegovim pomamnim nemirom unutar mene, bejah prepunjena i skoro zagušena njime, čak do presitosti. Tako sam ležala, bore ći se za vazduh, dahćući pod njim, sve dok njegovo iskidano disanje, mucavo ječanje, treptanje neke vlažne vreline u njegovim o čima i uznemirenost plu ća, te još mu veća krutost ne najaviše nastupanje drugog vrhunca... I evo ga... dragi de čak, savladan zanosom, zamire u mom zagrljaju, rasta čući se u bujici koja se plodnom toplotom razliva do najdubljih kutaka mog tela, iz čijeg svakog kanalića, posvećenog tom zadovoljstvu, obilato teku struje, da se s tom bujicom združe. I tako neko vreme ostajemo izgubljeni i bez daha, ništa ne ose ćajući nikojim svojim delom, sem onima što su prirodi najmiliji, i u kojima sad beše potpuno usredsredeno sve što smo od života i oseta imali. Kada je naš zajednički zanos malo minuo, a mladi ć izvukao onaj svoj čarobni raspinjač, pomoću kojeg je sve moje misli o osveti izuzetno štedro natopio ose ćanjem istinskog
zadovoljenja, iz proširenog ranjenog prolaza izli se potok bisernih sokova, koji se sliše niz moje butine, protkani nitima krvi, tragovima pustošenja njegove čudovišne naprave, koja je sad, eto, trijumfovala nad nekakvim drugim devi čanstvom. Međutim, ja svojim rupcem krišom obrisah te delove tela što sam mogla bolje, dok se on ure đivao i zakopčavao. Naterala sam ga da sedne kraj mene, i on, kad je skupio hrabrost za takvu krajnju prisnost, pruži mi naknadno zadovoljstvo, prirodnom provalom nežne zahvalnosti i radosti pred novim prizorima blaženstva koje sam mu otvorila; ti su prizori za nj bili novi, jer ranije nije uopšte poznavao to tajanstveno obeležje, taj rascepljeni žig ženske osobitosti, mada niko ne beše pozvaniji od njega da prodire do njenih najdubljih zakutaka i odaje joj ve ća priznanja. A kada sam, po nekim kretnjama, izvesnom nemiru njegovih ruku – koje su stalno lutale, ali ne nasumice, ne bez namere – zaklju čila da želi da zadovolji dosta prirodnu radoznalost, te da i o čima i rukama pomazi one ženske delove koji privla če i na se usredsređuju najživlju snagu uobrazilje, ja mu – sre ćna da iskoristim svaku priliku za povla đivanje i ugađanje njegovim željama – dozvolih da postupi kako na đe za shodno, na svoje puno zadovoljstvo, bez ikakvih ograni čenja niti nadzora. Lako, dakle, razabravši u mojim o čima puno odobrenje za sve njegove želje, on teško da je sebe zadovoljio više nego mene kad je, podvukavši ruku pod moje suknje, ubrzo otklonio sve zastore pred prizorom koji je želeo da vidi, kriomice ih podigavši, uz hiljadu poljubaca, koje je, možda, smatrao nužnim eda bi moju pažnju odvratio od onoga što čini. Pošto su mi sada sve suknje bile smotane oko struka, ja se na ležaju postavih tako da njegovom pogledu jasno izložim čitavu oblast, ceo predeo užitka i bogatu okolinu. Ushi ćeni mladić je očima prosto proždirao one tamne i slasne dubine, pokušavaju ći da njihove tajne prstima još više otvori svom pogledu; raskriljivao
je previjene usne, čija se mekoća, dozvoljavajući ulaz svakom čvrstom predmetu, obavija oko njega, a ne dâ se pogledu; pipajući dalje, naišao je na nevelik mesnati izraštaj, i za čudio mu se, dok je on, mek i opušten posle nedavnog veselja, sada rastao, pod istraživa čkim dodirom njegovih vru ćih prstiju, i bivao sve kra ći i veći, sve dok me golicavo bridenje tog tako osetljivog dela nije nateralo da duboko uzdahnem, kao da me je dečak povredio; na to on povu če svoje radoznale ispitiva čke prste, moleći za izvinjenje, poljupcem koji je, uistinu, tamo još više raspalio požar. Novine uvek ostavljaju najja če utiske, naročito u zadovoljstvu; nije, onda, nikakvo čudo što se mladi ć sav gubio u ushi ćenom divljenju stvarima koje su po samoj svojoj prirodi toliko zanimljive, a on ih je sad prvi put gledao i dodirivao. Ja sam, opet, za zadovoljstvo koje sam mu pružila bila bogato nagrađena time što sam mogla da ispitujem kakvu mo ć ti predmeti – tako mu prepušteni, nagi i dostupni njegovoj i najraspusnijoj želji – imaju nad jednim neizveštačenim, čistim, prirodnim momkom; iz o čiju mu je sukljao plamen, obrazi su mu blistali jarkim rumenilom, iz grla su mu se kidali sve u čestaliji žarki uzdasi, dok je šakama gr čevito stiskao, razdvajao i ponovo sastavljao usnice i stranice duboke mesnate jame, ili nežno mrsio mahovinastu šumicu nad njom. Sve je, reč ju, ukazivalo na preobilje, na metež užitaka u takvom ugađanju njegovoj raskalašnosti. Ali nije dugo zloupotrebljavao moju strpljivost, jer su ga predmeti pred njim već ponovo raspametili, pa on, isukavši onu svoju strašnu napravu, dade maha furijama i, usmerivši alatku pravo prema čeljustima napućenih usana, koje su ga nemo čikale, zatisnu u njih glavu. Zatim, nadiru ći s obnovljenom srdžbom, provali unutra i čitavom dužinom ispuni kanal zadovoljstva, gde je ponovo sve uzdrmao, izazivaju ći u meni nered kakav se mogao
smiriti jedino novom poplavom iz samog izaziva ča tih požara, kao i svih izvora kojima priroda snabdeva tu vodojažu užitka kada se ona prepuni do najviše mogu ćne mere. Posle te neravnopravne borbe bila sam tako smlavljena, tako izubijana i iscrpljena da sam se jedva mogla i maknuti, a kamoli ustati; samo sam ležala i drhtala, dok se uskomešanost čula nije malo-pomalo stišala, a kako je ve ć bio nastupio i čas kada sam morala da otpustim dragog mladi ća, ja mu nežno ukazah na potrebu da se rastanemo, zbog čega sam osećala isto toliko nezadovoljstvo koliko i on, koji se činio nestrpljivo sklonim da sačuva osvojeno polje i stupi u nova dejstva. Ali opasnost je bila prevelika, pa posle srda čnih poljubaca za rastanak, i preporuka u vezi s tajnoš ću i smotrenošću, naterah se da ga otpremim, nipošto bez uveravanja u ponovno vi đenje, i u istu svrhu, čim to bude mogu ćno. Turila sam mu jednu gvineju u šaku – samo toliko, jer bi ve ći novac mogao i sam da pobudi sumnju ili otkrije našu tajnu; valja se, naime, itekako bojati one opasne nesmotrenosti doba u kojem bi mladi ljudi bili isuviše neodoljivi, isuviše privla čni da ih od toga ne štiti ta njihova velika mana. Kako bejah do vrtoglavice opijena tako zasi ćujućim gutljajima zadovoljstva, ostala sam na ležaju, poleduške ispružena u slasnoj malaksalosti što mi je prožimala udove, zabavljena mišlju da sam se tako u punoj meri osvetila, na na čin toliko naličan, i baš na istom mestu na kojem sam bila uvre đena. Nije me pomela nijedna misao o posledicama, niti sam sebi ijednom zamerila što sam, takvim postupkom, potpuno stupila u zanat koji se više kudi negoli što se upražnjava. Svako kajanje smatrala bih nezahvalnoš ću prema zadovoljstvu koje sam upravo doživela, i, kako sam sada ve ć bila prešla granicu, zagnjurila sam potpuno u struju koja me je bila ponela, rešena da u njoj utopim svaki ose ćaj stida ili pokude. Dok sam tako odlu čivala o tim hvale vrednim
nastrojenjima, i u sebi šaputala nekakvu pre ćutnu zakletvu nečednosti i pohote, ušao je gospodin H. Svest o tome što sam upravo bila učinila samo podstače crvenilo mojih obraza, ve ć užarenih toplotom nedavnih radnji, što je, zdraženo s reskoš ću moje delimične nagosti, izvuklo iz gospodina H. pohvale mom izgledu; iskrenost tih pohvala odmah se latio i da dokaže, i to tako naglim nastupom da sam zadrhtala od straha da će otkriti u kakvom su stanju ostali oni moji delovi, posle malopre đašnjeg žestokog okršaja: otvor proširen i zapaljen, usne otekle od neuobičajenog rastezanja, kovrdže zgnje čene i ispravljene preobiljem sokova koji su ih natopili; ukratko, temeljno izmenjeni osećaj i stanje stvari teško da bi čoveku istančanom i iskusnom kao što je gospodin H. mogli pro ći s drugim objašnjenjem sem pravoga. Ali tu me je spaslo vlastito ženstvo: izgovorih se strašnom pometnjom u glavi i grozni čavom vatrom, koje su me činile suviše neraspoloženom za prihvatanje njegovih zagrljaja. Prihvatio je to objašnjenje i blagonaklono odustao od namere. Ubrzo zatim, jedna starija dama do đe mi u posetu, što je bilo sasvim prikladno neredu u kojem sam se nalazila, i gospodin H. me ostavi, uz molbu da brinem o sebi i preporuku da otpočinem, a njegov odlazak mi umnogome olakša, te odahnuh. Postarala sam se da mi pred spavanje pripreme kadu tople vode s lekovitim i mirišljavim solima i travama, u kojoj sam se dobro okupala i smirila, te tako bajno osvežila i telo i dušu. Sledećeg jutra, probudivši se prili čno rano, posle cele no ći besprekornog odmora i sna, s izvesnim se strahom i nelagodnošću setih kakve su promene oni moji nežni, meki organi mogli da pretrpe u sudaru s napravom po veli čini tako pogodnom za njihovo razaranje. Pogodena ovom mišlju, jedva da se i usudih da rukom opipam kako stvari tamo dole stoje. Ali ubrzo mi se lagodno raspršiše sve zebnje. Svilasto runo koje pokriva svu okolinu, sada opet
uredeno i doterano, povratilo je uobi čajenu kovrdžavost; mesnate napu ćene usnice, koje su tako juna čki podnele žestok udar, nisu više bile ote čene ni onako mokre; a ni one ni hodnik u koji vode, a koji je podneo tako ogromno širenje, nisu ni pri najradoznalijem istraživanju ukazivali ni na najmanju izmenu, ni spolja ni iznutra, uprkos mlitavosti koja prirodno sledi za toplom kupkom. Za tu neprestanu ugodnu stegnutost, koja je za muškarce sami izvor njihova zadovoljstva, dugovala sam, čini se, srećnom telesnom sklopu – so čnom, jedrom i tkivom bogatom u tim delovima. Meka put tih mojih organa dovoljno se podavala, uistinu, skoro svakom rastezanju, da bi ubrzo sama povratila čvrstu zategnutost svih omota ča i prevoja što čine zidove tog hodnika, i tako ljupko obuhvataju i čvrsto stežu svako u njih uvedeno strano telo, kakvo u taj mah beše moj prst-istraživa č. Našavši da je sve, dakle, u najboljem redu, setih se svojih plašnji, tek da bih im se sama podsmehnula. I sad, budu ći nesumnjivo gospodarica muškarca svake mere i razmere, i slaveći pobedu dvostrukog postignu ća zadovoljstva i osvete, sva se predadoh mislima o užitku koji sam doživela. Ležala sam tegleći se, i sve mi je telo bridelo od života, dok sam sa žarkim nestrpljenjem preturala po glavi misli i želje za obnovom radosti kojima je slatko preterivanje jedini greh; i nisam uzalud toliko žudela, jer oko deset pre podne, kako sam ve ć i očekivala, pojavi se moj novi pokorni dragan Vil, s porukom od gospodina H, koji ježeleo da zna kako se ose ćam. Postarala sam se bila da služavku otpremim u grad nekim poslom, za koji sam bila sigurna da će joj uzeti mnogo vremena, a od uku ćana se nisam morala bojati, jer su to bili jednostavni i dobri ljudi, dovoljno mudri da u tuđe stvari ne guraju nos, ako ne mogu da budu od pomo ći. Pošto je sve bilo pripremljeno, uklju čujući i to što sam ga dočekala ležeći u postelji, reza na vratima moje spava će sobe,
kojom sam upravljala pomo ću posebne uzice, pade čim je on u sobu ušao, i tako smo bili bezbedni. Nije mi moglo izma ći iz vida kako se moj mezimac udesio što je mogao lepše za čoveka njegova položaja; a ta njegova želja da se dopadne nije me mogla ostaviti ravnodušnom, jer je pokazivala da se i ja njemu svi đam, što, uveravam Vas, beše sad obzir koji nisam bila tako gorda da prenebregavam. Njegova uredno o češljana kosa, čisto rublje i, više svega, krepak, rumen, zdrav selja čki izgled činili su ga komadom kakav žena samo poželeti može, i smatrala bih sasvim lišenom ukusa svaku onu koja ne bi na činila slasan obed od tog zalogaja koji priroda kao da je zamislila za najve ću nasladu. I zašto bih ovde prećutkivala uživanje koje mi je pružalo to ljupko mlado biće, uživanje u svakom njegovom bezazlenom pogledu, u svakom pokretu čiste, nepatvorene prirode, koja se ogledala u njegovim vragolastim o čima ili u prozirnom žaru i prelivanju krvi kroz mladu mu, čistu kožu; čak i njegovo nespretno seljačko navaljivanje odlikovalo se osobenom čari. O, da, reći ćete, međutim, da je taj momak isuviše niskog roda da bi zasluživao takvo veli čanje. Možda i jeste tako. Ali zar je moj položaj, strogo uzev, bio iole viši? Ili, jesam li ja zaista bila mnogo iznad njega, i nije li ga njegova sposobnost da pruža tako izuzetno zadovoljstvo dovoljno uzdizala, bar za mene? Što se mene tiče, nek svako po volji neguje, poštuje i nagra đuje slikarsku, vajarsku ili muzi čarsku veštinu, srazmerno užitku koji u njima nalazi; ali za mene, i s mojom sklonoš ću zadovoljstvu, sklonoš ću tako duboko usa đenom u meni, dar pružanja zadovoljstva kojim bi priroda obdarila neku nao čitu osobu predstavljala je najve ću od svih vrlina; u pore đenju s tim darom, uobičajene predrasude u vezi s titulama, ugledom, častima i tome sli čnom zaista su bezvredne. Možda se telesne
čari i ne bi smatrale tako jevtinima da se, zapravo, mogu kupovati i prodavati. Ali ja, kojoj se sve prirodno znanje nalazilo u omiljenom središtu čula, i kojom je vladao mo ćni životni nagon da zadovoljstvo uzimam preko njegovog pravog oruđa, teško da sam mogla izabrati išta primerenije mojoj svrsi. Više poreklo, ve će bogatstvo i umnost gospodina H. držali su me u nekakvoj pot činjenosti i prisili, koje nikako nisu bile u skladu sa zajedni čkim pregnu ćem ljubavi; niti me je on, možda, smatrao dostojnom ublažavanja te nadmo ći; međutim, s dečakom sam više bila na ravni kojoj se ljubav raduje. Možemo reći šta hoćemo, ali oni s kojima nam je najlagodnije i s kojima smo najslobodniji uvek su i oni koji su nam najdraži, da ne kažem koje ponajviše volimo. S tim žutokljuncem, čija se sva ljubavna veština sadržala u ljubavnom delanju, mogla sam, nesputana strahopoštovanjem ili uzdržavanjem, da dajem maha radosti i da izvodim sve vragolije koje bi mi moja ljubavi predana mašta mogla turiti u glavu, a u kojima je on u svakom pogledu bio izuzetan ortak. Veliko mi je zadovoljstvo pričinjavalo da ugađam svim bezobrazlucima, svem razuzdanom vragolanju još presnog novajlije, što je tek okusio mesa, pa je osetljiv na jak miris divlja či, ali je još neobučen za lov; i, da dovršim sliku, ko bi bolje od njega mogao eslja šumu, ili bi bio sposobniji za saterivanje lisice? da č eslja Pristupio je, dakle, mojoj postelji, i dok je mucao prenoseći mi poruku, mogla sam da vidim kako sve više crveni, a o či mu rasvetljava radost, kad me je video u položaju pogodnom za njegove najraspusnije želje, baš kao da je sam dogovorio igru. Osmehnuh se i pružih mu ruku, a on pred njom kle če – kojoj ga ugla đenosti nauči ljubav sama, njena velika gospodarica – i stade je požudno ljubiti. Pošto smo izmenili nekoliko zbrkanih re čenica, upitah ga da li bi došao k meni u postelju, za ono kratko vreme koliko se mogu usuditi da ga
zadržim. Baš kao da sam osobu koja umire od gladi zapitala da li bi se osladila porcijom najdražeg jela: bez ikakvog premišljanja, odeeća očas nestade s njega; još više crvene ći zbog te svoje nove od slobode, podvukao se pod pokriva č koji sam za njega bila zadigla, i tako se prvi put u životu našao u postelji sa ženom. Započeše uobičajene nežne predigre – slatke, možda, koliko i sami vrhunski čin uživanja, za kojim često bude nestrpljivost, nestrpljivost, što dovodi do toga da zadovoljstvo zadovoljstvo samo sebi šteti žurbom ka završnom završnom stupnj stu pnjuu i zaklju zak lju čnom prizoru blaženstva, u kojima su u česnici obično prezadovoljni svojim ulogama da im ne bi želeli večno trajanje. Kada smo, malo-pomalo, dovoljno uznapredovali prema glavnom cilju – kroz igrE i poljupce, zagrljaje i maženje mojih grudi, sada oblih i punih, te lako dodirivanje onog mog dela koji bih mogla da nazovem ognjištem pe ći, usled silne vreline što su je njegovi vru ći prsti tamo opet raspalili – moj mladi lovac, ohrabren svakom slobodom koju je mogao ushteti, raskalašno me uze za ruku, da bi je stavio na onu svoju ogromnu napravu, koja je stajala, oh! tako kruta, tako tvrda, tako naviše povijena u svojoj nabreklosti! i koja je, zajedno s njenim donjim dodatkom, neprocenjivom riznicom dragulja za dame, činila veličanstvenu celinu istinskih dobara! Njene razmere, izmičući mogućnosti obuhvata ili premera, skoro da me opet uplašiše. Nisam bila kadra da shvatim kako sam ili na koji na čin mogla da u se primim ili od pogleda sklonim jednu takvu masu. Nežno sam ga milovala, na šta taj buntovni ugursuz kao da je dalje rastao, dostižu ći uvek nov stupanj žestine i bestidnosti; zaključivši tako da se s njegovim napinjanjem ne smem više igrati, najozbiljnije se pripremih za odlu čujući okršaj. Podvukla sam, dakle, poda se jastuk, da bih mu pružila priliku za najpovoljniji pristup u igru, pa svojom rukom uslužno povedoh tog ovna za rušenje zidova, čiju rubinski crvenu glavu,
koja ponajviše li či na srce, prislonih uz njen pravi cilj, što je ležao tako lepo uzdignut kako se samo poželeti moglo; kukovi mi behu oslonjeni na jastuk, a butine do kraja raširene; po toploti koja je iz nje zra čila morao je osetiti da je na pragu utoke, i najzad ga, pruživši se napred, prihvatiše silno raširene usnice prolaza večito željnog zadovoljstva. Malo je zastao; onda, dobro smešten u prolaz, po če da napreduje kroz njegove tesnace, šireći sebi put s naporom koji je samo prijao, baš kao da bi da ispuni ispuni i zagladi zagladi svaku meku brazdu. Naše je zadovoljstvo divno raslo, u srazmeri s pove ćanjem broja dodirnih ta čaka u tom mom tako životno važnom delu, u koji sam ga sad bila primila, sabijenog u celosti, do samog korena. I taj moj deo, kako je bio prepunjen, širio se i zrelo otvarao, prilago đavajući se tako zahvalnom raspinja ču. Tako čvrst stisak i tako žestok usis pružali su i davali neizrecivo uživanje. Bili smo se ve ć približili najprisnijoj ta čki jedinstva; ali, kad se on malo povukao, da bi još žeš će navalio, ja ga, kao da bejah podstaknuta strahom da ću ga izgubiti, na vrhuncu svoje žestoke žudnje, obujmih nogama oko nagih slabina, čije meso, tako čvrsto i na dodir tako gipko, odsko či pod mojim pritiskom. I sada sam ga na sve mogu ćne načine obgrlila i opasala; privukavši ga sebi, čvrsto sam ga uza se i u sebi držala, kao da sam htela da u tom trenutku sasvim sjedinimo svoja tela. To je dovelo do izvesnog zastoja u delanju – prijatnog zastoja, jer se ona nenasita alavica, moja donja čeljust, puna da punija ne može biti, i dalje izuzetno sladila komadom što ju je tako slasno bio našopao. No, priroda ne može zadugo da podnosi toliko izazvano zadovoljstvo, a da ga ne namiri; stremeći, dakle, svom omiljenom završetku, okršaj ponovo započe, s udvojenom revnošću; nisam, pak, ni ja ležala dokono, ve ć sam mu izlazila u susret, sa svom živoš ću pokreta kojom sam gospodarila. Paperjasti plet naših susretišnih brežuljaka sada
je odista bio koristan za ublažavanje žestine udara. Uskoro, Uskoro, prebrzo uistinu! silno komešanje i slatka upornost toga trenja tamo-amo dovedoše moje uzbu đenje do vrhunca; našav se na samom pragu svršetka, a nerada da svog nedoraslog ortaka ostavim za sobom, primenila sam sve svoje susretne kretnje i veštine što mi ih je moja umešnost predlagala, eda bih ga podstakla da mi pravi društvo do samog kraja našega puta. Ne samo što sam pritegla slatki okov oko mog nemirnog kirajdžije kirajdžije – onom tajnom oprugom za pritezanje pritez anje i opuštanje opušta nje koja u tom podru č ju sluša sluš a našu volju – ve ć se i rukom nežno prikradoh do onog ćemera prvih prirodnih slasti, što je tako ljupko vezan za svoj cevovod, kroz koji te slasti i primamo; tamo ih napipavši, po čeh da, zaista krajnje nežno, stiskam one ganutljive loptaste drža če bisernih kapi; taj čarobni dodir delovao je trenutno, ubrzavaju ći mu korak i u trenu dovode ći do znakova onog slatkog ropca, onog trenutka rastakanja kad užitak sa užitkom zamire, i kad njihova tajanstvena pokreta čka snaga nadvladava golicanje koje je u tim delovima izazvala, smirujući ga mlazevima tople te čnosti koja sama uzbu đuje više od svega drugog, te čnosti koju zajedni čko uživanje istiskuje i žedno usisava, poput negašenog kre ča koji lakomo pije svu vodu. Tako, dakle, skladno mi se odazivaju ći – u savršenom sazvuč ju, dok sam se ja topila – njegov uljasti uljasti mlaz mlaz balsama balsama,, slasno se mešaju ći sa sokovima što su se iz mene isto čili, рreli i otupi sve oštrice zadovoljstva, bacaju ći nas u zanos u kojem smo ležali onemoćali, bez daha i van sebe. Tako ležasmo, dok je sladostrasna klonulost trajala, drže ći nas nepokretnima i obgrljenima u uzajamnom naru č ju. Avaj, što takve slasti ne traju duže!? Jer čim se oni oštri oseti smire, nepodsticani uživanjem u slasti, ostajemo prepušteni ledeno razboritim obzirima svakidašnjeg života. Oslobodih se, dakle, iz njegovog zagrljaja i predo čih mu razloge iz kojih je
valjalo da me sada ostavi, na šta on, mada nevoljno, stade da se oblači, ali što je mogao sporije, bezbrižno prekidaju ći taj posao poljupcima, dodirima i zagrljajima koje mu ni sama nisam mogla odbiti. Ipak se svome gospodaru sre ćno vratio pre no što je njegovo odsustvo zapaženo; ali sam ga, kada je polazio, primorala – mada je on imao dovoljno ose ćanja mere da to odbija – da primi dovoljno novca za kupovinu jednog srebrnog časovnika, tog zna čajnog predmeta otmenosti za sve niže slojeve; ipak je novac kona čno prihvatio, zarad uspomene na moje naklonosti, koju će brižljivo čuvati. I ovde bih, gospo, možda valjalo da Vam se izvinim za tako podrobno opisivanje stvari koje su mi, posle tako dubokog utiska, tako živo ostale u se ćanju; međutim, pored toga što je taj zaplet doveo do velikog preokreta u mom životu, preokreta koji od Vas ne smem skriti radi istorijske istine, smem li pretpostaviti da jedno tako uzvišeno zadovoljstvo ne treba da nezahvalno zaboravim, niti ga potisnem, samo zato što mi ga je pružio čovek iz niskog staleža; jer to se zadovoljstvo upravo tamo češ će sreće, čistije i manje izvešta čeno, negoli me đu onim višima, koji se, iz taštine, tako silno dadu varati. Me đu onima koje ti viši nazivaju prostacima ima malo onih koji veštinu življenja slabije poznaju i manje neguju od njih – onih što, velim, brkaju stvari koje su ponajviše tu đe prirodi samoga zadovoljstva. Jer glavni je cilj zadovoljstva uživanje u lepoti, gde god se taj dragoceni dar na đe, bez razlikovanja po poreklu ili društvenom položaju. Kao što ljubav nije nikada, tako sad ni osveta nije više imala nikakvog udela u mom opštenju s lepim mladi ćem. Slasna zadovoljstva bila su jedina moja spona s njim; jer iako je priroda tako mnogo u činila za njega u pogledu spoljašnjosti, a naro čito s obzirom na onaj komad opreme kojim ga je tako štedro obogatila – iako je, dakle, bio sposoban da čulima pričinjava najluđe gozbe – ipak mu je nešto nedostajalo da bi se u meni za čela ili razvila
strasna ljubav. Uza sve to, Vil se odlikovao i drugim vrlinama: bio je nežan, pouzdan i, više svega, zahvalan, povu čen i poverljiv, čak i preterano. Vazda je govorio vrlo malo, ali je to činio s naglašenim kretnjama; i, da budem pravi čna prema njemu, nikad mi nije dao ni najmanje razloga da se požalim bilo na neku njegovu težnju da se mnome okoristi, zbog sloboda koje sam mu dopuštala, ili na nesmotreno brbljanje o njima. Ima, dakle, nečeg sudbinskog u ljubavi, ili bih ga morala voleti; jer on beše istinsko blago, pravi bonne bouche1 , za kakvu groficu i, da istinu re čem, toliko mi se silno svi đao da ovo poricanje moje ljubavi prema njemu predstavlja povla čenje vrlo tanane razlike. Međutim, moja sre ća s njim nije dugo trajala, ve ć se okončala usled mog ličnog nehata. Pošto smo isprva preduzimali čak i preterane mere predostrožnosti da nas ne otkriju, naša uspešno ponavljana vi đenja ohrabriše me da propuštam čak i one nužne. Otprilike jedan mesec po našem prvom druženju, jednog kobnog jutra – dakle, u vreme kad me je gospodin H. retko ili nikada posećivao – bila sam u svojoj sobici za toaletu, odevena samo u košulju, spava ćicu i podsuknju. Sa mnom beše Vil, a oboje smo bili isuviše orni da bismo propustili priliku. Što se mene tiče, baš mi se javila neodoljiva želja da se raspusno poigram, pa izazvah svog muškarca da čitavu stvar izvedemo tu, na licu mesta, a on nije oklevao da prihvati moj hir; sedela sam u naslonjači, sa zadignutom podsuknjom i košuljom, butina široko raskrečenih i oslonjenih na doru č ja naslonja naslon ja če, izlažući tako ne može biti lepšu metu za Vilovo isukano oružje, koje je upravo spremao da zarije u mene, tako stoje ćke; no, pošto smo prenebregli da zaklju čamo vrata sobe, a vrata mog budoara stajahu odškrinuta, gospodin H. se bio prikrao pre no što je iko od nas dvoje bio toga svestan, i tako nas video baš u tim vrlo 1
Sladak zalogaj, poslastica (franc). – Nap. prev.
uverljivim položajima. Kriknuh iz sveg glasa i brzo spustih podsuknju; zgromljeni mladić samo je stajao i tresao se, beo kao kre č, čekajući pogubljenje. Gospodin H. je pogledao malo njega malo mene, s mešavinom pravedne srdžbe i prezira; a onda se bez ijedne re či okrete u mestu i izi đe. Ma kako da sam bila zbunjena, jasno sam čula kako je okrenuo ključ, pa se moglo izi ći jedino kroz trpezariju, gde je sam trupkao krupnim nemirnim koracima, o čito ljut kao, ris, bez sumnje premišljaju ći šta da u čini s nama. U međuvremenu, jadni je Vilijam bio van sebe od straha, te, koliko god da mi je hrabrosti trebalo da sama sebi na đem neki oslonac, svu sam morala upotrebiti ne bih li njega bar malo obodrila. Nesreća koju sam mu sada donela u čini mi ga još dražim, i lako sam mogla podneti svaku kaznu samo da je on ne deli sa mnom. Obilno sam svojim suzama natopila lice uplašenog mladi ća, koji je sedeo, nemaju ći snage da stoji, hladan i beživotan poput nekog kipa. Posle nekog vremena gospodin H. se opet pojavi kod nas i naredi nam da izi đemo preda nj u trpezariju. Drhtali smo i premirali od ishoda. Gospodin H. sede na stolicu, dok smo mi pred njim stajali poput zlo činaca koje saslušavaju. Po čev od mene, on upita – ravnim i tvrdim glasom, ni blagim ni strogim, već svirepo ravnodušnim – šta imam da mu kažem i što sam ga obmanula na tako nedostojan na čin, s njegovim vlastitim slugom, i č ime je on zaslužio takav moj postupak. Ne dodajući svojoj nevernosti još i krivicu njene bestidne odbrane, shodno starom na činu običnih stalnih ljubavnica, odgovorih mu, čestito, i uglavnom kroz suze, u suštini slede će: da mi nikada nije na um pala nijedna misao da mu nanesem zlo (što beše istina), sve dok ga nisam videla kako se krajnje slobodno ponaša s mojom dvorkinjom (ovde je on silno pocrveneo), a da me je mrskost tog čina, kojoj sam se previše
bojala da odušak nađem u žalbama njemu ili objašnjavanju s njim, navela na rešenje koje ne ću ni pokušati da opravdam. I rekoh da je mladi čovek, međutim, potpuno nevin, jer sam ga, hoteći da se njime poslužim kao oru đem svoje osvete, isklju čivo ja sama navela na ono što je u činio; i da se stoga, ma šta da je u vezi sa mnom odlučio, nadam da će povući razliku između krivog i nevinog, a što se ostaloga ti če, potpuno se predajem njegovoj milosti. Čuvši šta sam imala re ći, gospodin H. za kratko obori glavu, ali se brzo trže, pa mi, koliko se sada mogu setiti, re če sledeće: - Gospodo, dužan sam da se postidim, i priznajem da ste mi uzvratili žao za sramotu. Nema potrebe sada da se s osobom vašeg odgoja i ose ćanja upuštam u raspravu o vrlo velikoj razlici me đu uzajamno nanetim uvredama; neka bude dovoljno što ću vam sada valjanost vaših razloga priznati izmenom svoje prvobitne odluke, uzimaju ći u obzir ono što mi imate prigovoriti. A isto tako priznajem da je s vaše strane pravično i pošteno što osloba đate krivice ovog ovde lupeža. Obnavljati vezu s vama više ne mogu – pogrda je za to preterana. Nalažem vam da za nedelju dana napustite ovaj stan; sve što sam vam dao, neka vam ostane, a kako ne nameravam da vas ikada više vidim, doma ćin kuće će vam isplatiti pedeset zlatnika u moje ime. S obzirom na sve to, i budu ći da su svi dugovi namireni, nadam se da ćete priznati da vas ne ostavljam u stanju gorem od onoga u kojem sam vas našao, niti od onoga koje ste kod mene zaslužili. Sebe krivite što vam nije još bolje. Onda se, ne dozvoljavaju ći mi da mu odgovorim, obrati mladiću: - Za tebe, opet, veselni če, ja ću se pobrinuti, tvoga oca radi. Grad nije mesto za tako lakomislenu budalu kao što si ti. I zato ću te sutra poslati tvom ocu, pod nadzorom jednog od mojih ljudi, i s dobrim preporukama da ti otac ne dozvoli da
se ovamo vratiš i pokvariš. S tim rečima on izađe, posle mog uzaludnog pokušaja da ga zaustavim bacivši mu se pod noge. Samo me je otresao od sebe, premda je takođe izgledao, duboko tronut. Poveo je sa sobom Vila, srećnog, usudujem se zakleti, što se tako jevtino izvukao. I tako me je gospodin, koga jama čno nisam zasluživala, ponovo ostavio sudbini, puštaju ći da se snalazim kako znam i umem. I nikakva pisma, lukavstva ni usrdne molbe prijatelja tokom sledeće sedmice života na belom hlebu nisu ga mogli рresaldumiti da me ponovo vidi. On je neoporecivo iskazao moj usud, a mirenje s ovim bilo mi je jedini izlaz. Ubrzo zatim oženio se damom znatnog ugleda i bogatstva, prema kojoj se, čujem, pokazao kao besprekoran muž. Siroti Vil, opet, bio je odmah vra ćen u selo – ocu, imućnom seljaku – gde se za nj, ni puna četiri meseca kasnije, udala jedna lepa i punačka udovica gostioni čara, s vrlo dobrim imanjem, i u novcu i u lokalu s opremom, maštaju ći o njegovim tajnim izuzetnostima, a možda se i unapred upoznavši s njima; i sigurna sam da je tako postojala bar jedna dobra osnova za njihov srećan zajednički život. Mada bih svakako bila srećna da sam Vila još jednom videla pre odlaska, gospodin H. je bio preduzeo sve mere da naš susret onemogući; inače bih se svakako potrudila da mladi ć ostane u gradu, i ne bih štedela ni truda ni troškova da sebi priuštim to zadovoljstvo da ga zadržim uza se. On je imao tako čvrsta uporišta za moje naklonosti da nije bilo nimalo lako rastati se od njega, niti mu na ći zamenu; što se mog srca ti če, ono nije ni ulazilo u razmatranje; iz dubine duše, me đutim, radovala sam se što iz svega toga nije za nj proisteklo ništa gore, a kako se ispostavilo, nije verovatno da mu se išta bolje moglo desiti. Što se tiče gospodina H. – iako su me obziri pogodnosti
isprva gonili da se potrudim i ponovo steknem njegovu naklonost – ipak sam bila dovoljno vetrogonjasta i nebrižljiva da se s neuspehom u tom trudu pomirim mnogo lakše no što je to trebalo; ali, kako ga nikad nisam volela, a njegov mi je odlazak davao neku slobodu za kojom sam često žudela, ubrzo se uteših; i, laskaju ći sebi uverenjem da mladost i lepota s kakvima stupam u zanat teško mogu omašiti da mi obezbede izdržavanje, nađoh da mi je nužno da baš u njemu okušam sreću, i to radije sa zadovoljstvom i vedrinom negoli iole klonula duha. U međuvremenu, nekoliko mojih poznanica iz kruga našeg sestrinstva, koje su ubrzo čule za moju zlu sre ću, sjatiše se da me vre đaju svojim zlonamernim utehama. Ve ćina njih mi je već dugo zavidela na bogatstvu i sjaju u kojima sam živela; i premda teško da je bilo ijedne koja nije bar jednom zaslužila da se nađe u mom položaju – a verovatno će joj se, ranije ili kasnije, tako što desiti – ipak su se, u tom izvešta čenom sažaljenju, jednako lako zapažali njihovo potajno zadovoljstvo što me vide tako poniženu i odba čenu, i njihovo potajno žaljenje što mi nije još gore. Neobjašnjiva zlobo ljudskog srca! i nipošto ograni čena samo na stalež kojem su one pripadale! Ali, kako mi se bližilo vreme za kona čnu odluku šta da radim sa sobom, i dok sam razmatrala kuda da se preselim, gospođa Kol, razborita sredove čna žena s kojom me je upoznala jedna od gospo đica koje su me pose ćivale, pošto je čula za moj sadašnji položaj, do đe da mi iskreno ponudi svoj savet i usluge; a kako mi je ona oduvek bila draža od svih drugih mojih poznanica, tim sam lakše saslušala njene predloge. I, kako se ispostavilo, nisam se, u svem Londonu, mogla staviti u gore niti u bolje ruke; u gore zato što nije bilo staze bluda kojom se, po njenom savetu, ne bih zaputila, saglasno prohtevima mušterija njene ku će ugodnosti; nije bilo smišljenih namera zadovoljstava, pa čak ni neobuzdanih raskalašnosti koje
ona nije podsticala, čak i s uživanjem. A u bolje ruke nisam mogla dospeti zato što niko od nje, nadasve iskusne u vezi s opakim stranama grada, nije bio sposobniji da ikoga savetuje i štiti od najgorih opasnosti našega posla. posla . A što je je još bilo retk retkoo sresti među pripadnicima njenog, svodni čkog zanata, gospo đa Kol se zadovoljavala skromnom dobiti od svog posla i dobrih usluga, i nije u sebi imala ništa od lakomosti drugih. Takođe je bila odista plemenitog roda i odgoja, ali ju je sticaj životnih udesa naterao na taj put, kojega se držala delimice iz nužnosti, delimice po svesnom izboru, jer kao da nikada nijedna žena nije više od nje uživala u podsticanju bodre trgovinske razmene nje same radi, niti je ijedna bolje razumevala sve tajne i istan čanosti takvoga opštenja. Tako se ona zaista nalazila na samom vrhu zanata i poslovala je samo s istaknutim mušterijama, a da bi udovoljila njihovoj tražnji, držala je u stalnoj službi potreban broj k ćeri (kako je nazivala one što su ih mladost i li čne čari preporučivale njenom usvojenju i staranju, a od kojih su nekolike, uz njenu pomo ć, i kroz njeno starateljstvo i obuku, obuku, veoma veoma lepo lepo uspele uspele u svetu s vetu). ). Ova sposobna dobra dama, pod čiju sam se zaštitu sad bila stavila bez ostatka, imala je svoje razloge za to da se, iz poštovanja prema gospodinu H, u mojoj stvari ne pojavi previše istaknuto, pa mi je poslala jednu od prijateljica, onoga dana kad beše ugovoreno moje iseljenje – da me odvede u nov stan, kod jednog četkara u ulici R, blizu pijace Kovent Garden, prvu kuću do njene sopstvene, gde nije imala uslova da me smesti. Vlasnik tog stana, budu ći da ga je u nekoliko uzastopnih prilika izdavao ženama od moga zanata, bio je ve ć navikao na njihovo ponašanje, te je, pod uslovom da se kirija redovno pla ća, sve ostalo bilo lako i ugodno kako se samo poželeti može. Pedeset gvineja koje mi je gospodin H. obe ćao o našem razilasku beše mi uredno ispla ćeno, sve moje haljine i druge
pokretnine, vredne bar dve stotine funti, behu smeštene u sanduke i ukrcane u ko čiju, u koju se ubrzo zatim i sama smestih, pošto sam se u čtivo pozdravila sa doma ćinom i njegovom porodicom, s kojima, ina če, nikad nisam živela dovoljno prisno da zbog rastanka zažalim; pa ipak, sama okolnost što se selim natera mi suze na o či. Ostavila sam, isto tako, pismo p ismo puno zahvalnosti za gospodin gospodinaa H. – od koga sam se nepovratno razišla, kako sam sama zaklju čila i kako je zaista bilo. Služavku sam otpustila dan ranije, ne samo zato što ju je pla plaćao gospodin H. ve ć i zato što sam sumnjal а da ona ima neke veze s njegovim otkri ćem moga neverstva – iz osvete, možda, što joj se nisam nisam poverila za Vila. Ubrzo stigosmo do mog novog stana, koji mi je, mada ne tako lepo namešten, niti tako raskošan kao onaj što sam ga bila napustila, u potpunosti odgovarao, a upola je manje koštao, iako je bio na prvom spratu. Kov čege su mi bezbedno istovarili i uneli ih u moje odaje, gde me je moja susetka, i sada gouvernante, gospođa Kol, već čekala sa domaćinom; potrudila se da me predstavi u najpovoljnijoj svetlosti, kao osobu od koje je sasvim razložno o čekivati redovno pla ćanje kirije; sve najveće pripisane pripisane mi vrline ne bi bile ni upola vredne kao ta jedna preporuka. Tako sam se smestila u sopstveni stan, ostavljena da sama brinem o sebi, puštena bez ikakvog uporišta u grad, da potonem ili isplivam, kako se ve ć sna sn ađem u matici njegovog života; ali izveštaj o tom mom novom položaju, uz izvestan broj pustolovina koje sam doživela upražnjavaju ći svoj novi zanat, izložiću Vam u drugom pismu, jer je zaista ve ć krajnje vreme da se na ovo stavi ta čka. Ostajem, Gospo, Vaša, itd., itd., itd... KRAJ PRVOGA PISMA
DRUGO PISMO
Gospo, ako i jesam zakasnila s nastavkom svoje povesti, povesti, u činila sam to da bih sebi pružila malo vremena za predah, ne bez nade da biste me, umesto što me gonite da produžim, mogli osloboditi obaveze da istrajem u ispovesti, tokom koje mi samopoštovanje mora pretrpeti tolike povrede. Zaista, zamišljala sam da bi Vam mogla dojaditi, te Vas i umoriti jednoobraznost pustolovina i izraza, neodvojiva od takvog predmeta, kojem je osnova po prirodi stvari uvek ista, ma kakvom raznolič ju oblika i načina bila podložna pojedina stanja. Tu izlaza nema. Ne može se izbe ći ponavljanje skoro istih slika, istih oblika, istih izraza. Uz ga đenje koje se tim ponavljanjem izaziva, dodatna je nepogodnost što re či poput »radosti«, »žara«, »ushi ćenja«, »zanosa« i svih onih drugih jakih izraza toliko srodnih, toliko primerenih upražnjavanju zadov zadovolj oljst stva, va, otupljuju duh i snagu što im pripadaju, i mnogo gube od njih, ve ć usled same u čestalosti s kojom se neizbežno pojavljuju u jednoj pripovesti kojoj to upražnjavanje neospomo jeste jeste jedini jedini temelj. temelj. Moram se stoga pouzdati u to da ćete, svojim nepristrasnim suđenjem, uzeti u obzir nepovoljni položaj u kojem svakako jesam, te da će vaša uobrazilja i osećajnost preuzeti na se prijatan zadatak da moju pripovest poprave gde god mi opisi popuste ili omaše – jer prva, uobrazilja, lako će vam predočiti slike koje izlažem, dok će druga, osećajnost, zadahnuti život bojama bojama gde one izblede ili se pre čestom upotrebom upotrebom istroše. istroše. Uzgred me hrabrite, priznajući mi kako je krajnje teško tako dugo se držati, na na čin ublažen ukusom, jednoga puta između odurnosti grubih, prostih i gadnih izraza, te smešnog brkanja slikovitih re či i izveštačenih okolišenja: to što tako govorite toliko je razborito, kao god i dobronamerno, da umnogome opravdava moj pristanak da Vašoj radoznalosti
udovoljim toliko sebi na uštrb. Nastavljajući, sad, tamo gde sam prekinula svoje prethodno pismo, napomenula bih Vam da sam tek kasno uveeče stigla u svoje novo prebivaiište, i da je gospoda Kol, uv pošto mi je pomogla da sredim i rasporedim svoje stvari, provela čitavo veče sa mnom – u mom stanu, gde smo i ve čerale. Pri tom mi je dala najbolje mogu ćne savete i uputstva u vezi s novim stupnjem mojega zanata, u koji je sada valjalo da stupim. A bio je to prelaz iz privatne u javnu posvećenost zadovoljstvu, kada sam postajala više opštedruštveno dobro, sa svim pogodnostima neophodnim da se stavim na raspolaganje radi koristi ili zadovoljstva, ili zarad i jednog i drugog. Ali tada, napomenula je, i za mene mora važiti dogovoreno pravilo, sastavni deo zanata, da najpre, budu ći unekoliko novo lice u gradu, pro đem kao devica i predstavim se kao takva u prvoj povoljnoj prilici – bez ikakvih predrasuda, me đutim, prema bilo kakvim razonodama koje bi mi u me đuvremenu mogle pasti na um; jer, kako re če, danguba nikome nije tako mrska kao njoj. I još re če da će, u međuvremenu, uvremenu, dati sve od sebe da nađe odgovarajuću osobu, te preduzeti da, ukoliko prihvatim njenu pomo ć i savet, čitavu tu istan čanu igru izvede sa mnom tako dobro da bih, gube ći lažno devi čanstvo, trebalo da požanjem sve koristi kao od gubitka prirodnoga. Iako mi neka tananost ose ćanja u to vreme baš nije bila u prirodi, priznajem, i protiv svoje volje, da sam možda isuviše spremno prihvatila predlog prema kojem su moja iskrenost i pamet budile izvesnu odbojnost, mada o čito nedovoljnu da se oduprem nameri osobe kojoj sam potpuno prepustila da određuje smer svih mojih koraka. Jer gospoda Kol me beše osvojila, i sasvim je ovladala mnome – mada ni sama ne znam kako, ako ne nekim od onih neobjašnjivih i nesavladljivih čuvstava naklonosti koja, uprkos svemu, tvore najja če spone,
naročito u prijateljstvu žena. Ona je, pak, u meni videla neobičnu sličnost sa svojom jedinicom, koju je bila izgubila u mojem dobu, i to beše prvi razlog što me je prihvatila s toliko osećajne naklonosti. Možda i jeste tako: ima jednako tanušnih pobuda za veze prijateljstva koje se, dobijaju ći snagu iz navike i uzajamnog dopadanja, često pokazuju čvršćima i trajnijima od onih što se temelje na mnogo ja čim razlozima; nešto sam, međutim, pouzdano znala: iako sam je poznavala tek toliko što sam je, dok sam živela s gospodinom H, nekoliko puta videla u svom stanu, gde je navraćala da bi mi prodala nešto modne robe – ona je postupno bila tako osvojila moje poverenje da sam joj se slepo predala, te najzad došla do toga da je pre ćutno poštujem, volim i slušam; i, da budem pravi čna prema njoj, od nje nikada nisam doživela ništa drugo doli iskrenu nežnost i brigu za moje dobro, za kakve teško da se može i čuti u vezi s drugim ženama njenog zanata. Rastale smo se te no ći posle sklapanja savršenog sporazuma, bez ikakvih ograda; a sledećeg jutra je gospo đa Kol došla da me prvi put odvede svojoj kući. Tu sam, već na prvi pogled, otkrila da sve odiše pristojnoš ću, skromnošću i redom. U spoljnom salonu – ili, bolje reći, radnji – sedele su tri mlade žene, vrlo ozbiljno zbavljene modističkim radom, koji je bio pokri će za trgovinu skupocenijom robom; ali teško da su se mogla na ći tri lepša stvorenja. Dve su devojke bile izuzetno svetle, starija od njih nije imala više od devetnaest godina; tre ća, od prilike istih godina, bila je izazovna kestenjasta lepotica, blistavocrnih o čiju i savršeno skladnih crta lica i obli č ja, pa zaista nije imala našta zavideti svojim svetlijim drugama. I njihova je ode ća bila utoliko više smišljena ukoliko se manje takvom činila, budući skrojena saobrazno bezgrešnoj urednosti uniforme, kao i zahtevima otmene jednostavnosti. Te su devojke činile neveliko domaće jato koje je moja starateljka bila obu čila iznenađujućem
redu i vladanju, s obzirom na vrtoglavu lakoumnost mladih devojaka kad se jednom razulare. Ali ona nije nikada zadržavala u kući nijednu za koju bi, posle odgovaraju ćeg razdoblja žutokljunstva, našla da je nepouzdana, ili da je nevoljna da se saobrazi pravilima ku će. Tako je neosetno stvorila malu porodicu punu ljubavi, u kojoj su svi članovi razborito nalazili sebi mesto, u retkoj sprezi zadovoljstva s ra čunicom, porodicu neophodne spoljne pristojnosti s neograni čenim tajnim slobodoumljem. Tako je gospoda Kol, koja je devojke birala prema naravi koliko i prema lepoti, lako upravljala njima na svoje i njihovo zadovoljstvo. Tim svojim učenicama, dakle, koje je ve ć bila pripremila za to, predstavila me je kao novu polaznicu škole, koju valja bez odlaganja upoznati sa svim unutrašnjim tajnama ku će; na to me ljupke devojke zasuše izrazima tople dobrodošlice, kao, zaista, i potpunog zadovoljstva mojim izgledom, kakve sam izraze teško mogla očekivati od pripadnica svoga roda. One su, međutim, bile dobro nau čile da opštem dobru žrtvuju svaku ljubomoru ili nadmetanje u čarima, i shvatile su me kao ortakinju koja u robu ku će unosi nipošto zanemarljiva dobra. Sjatile su se oko mene, razgledaju ći me sa svih strana; i kako se moj prijem u tu veselu družinu pretvorio u mali praznik, tobožnji rad je bio odložen na stranu, a gospoda Kol, prepustivši me, uz posebne preporuke, njihovim nežnostima i gostoljublju, posveti se svojim uobi čajenim kućnim poslovima. Istost našeg pola, godina, zanimanja i pogleda ubrzo je među nama uspostavila tako potpunu slobodu i prisnost kao da smo se poznavale godinama. Provele su me kroz ku ću, pokazujući mi svoje sobe, opremljene svim što je zgodno i otmeno; posebno su mi pokazale prostranu trpezariju, gde se odabrana raspusna družina obi čno okupljala zarad zajedni čkog uživanja. Devojke su tu ve čeravale sa svojim izabranicima, i njihove razbludne hirove ispunjavale s neograni čenim
slobodoumljem; pri tom je prkošenje bogobojažljivosti, čednosti ili ljubomori bilo njihovo sveto pravilo, kojim su, shodno načelima svoga društva, ona zadovoljstva što bi gubile u pogledu osećanja obilno nadoknadivale reskoš ću raznolič ja, te čarima lagodnosti i obilja. Tvorci i zaštitnici te tajne ustanove bi, na vrhuncu svojih uživanja, sebe pre shvatali kao obnovitelje zlatnoga doba i njegovih jednostavnih zadovoljstava negoli što bi sebi dopustili da im se bezazlenost nepravi čno žigoše označnicama krivice i stida. Čim bi, dakle, palo ve če, i tobožnja se radionica zatvorila, otvarala se akademija; maska lažne smernosti potpuno je odbacivana, i devojke su se, svaka sa svojim muškarcem, predavale obavezama zadovoljstva ili ra čunice; a nijedan pripadnik toga pola nije priman nasumice, ve ć tek pošto bi se gospođa Kol prethodno uverila u njegovu valjanost i smotrenost. Ukratko, bila je to najbezbednija, najuljudnija i u isti mah najbludnija ku ća za razonodu u čitavom gradu; svaka je stvar u njoj tako vo đena da se pristojnost nikad nije kosila s najraspusnijim zadovoljstvima, u predavanju kojima su i odabrani posetioci ku će nalazili onu tako retku i teško dostižnu tajnu mirenja svih mogu ćnih istančanosti ukusa i osetljivosti s najpotpunijim i najodlu čnijim zadovoljenjima čulnosti. Pošto smo pre podne provele u miloštama i poukama mojih novostečenih druga, pođosmo na ručak, kad mi je gospo đa Kol, predsedavajući svojom malom družinom, dala prvu predstavu o svom upravljanju ku ćom umešnosti, kojim je devojke zadahnjivala rako primetnom ljubavlju i poštovanjem prema njoj. Nije bilo nikakve krutosti, nikakvih ograda, nikakvog traga podbadanja, niti sitnih ljubomora; sve je teklo neizvešta čeno vedro, veselo i lagodno. Posle ručka me je gospoda Kol upoznala s tim da iste večeri treba da se održi zvani čna svečanost moga prijema u sestrinstvo, i da tada – sa svim dužnim poštovanjem prema
mom devičanstvu, koje, ve ć prema prilici, valja prigotoviti za prvog prikladnog zamlatu – treba da pro đem kroz obred posvećenja koji me, kako behu uverene, nipošto ne će razočarati. Kako sam se već bila uhvatila u kolo, a još više op činjena čarima svojih novih prijateljica, bila sam isuviše blagonaklona prema svakom njihovom predlogu da ne bih pristala na nj; a taj pristanak, opet, spremno dat carte blanche, donese mi od sviju njih nove poljupce u znak odobravanja moje poslušnosti i dobre naravi. Sad bejah »ljupko devoj če«, što je u posao ušlo »milošću božjom«; a kako nisam bila »izvešta čeno stidljiva«, na putu sam da budem »dika ku će«, i sve tome sli čno. Pošto je tako bilo sre đeno bitno pitanje, mlade žene ostaviše gospodu Kol da u razgovoru sa mnom dogovori stvari; objasnila mi je da će me te večeri upoznati sa četvoricom svojih ponajboljih prijatelja, od kojih će jedan, shodno obi čaju kuće, biti darovan povlasticom da sa mnom pro đe kroz prvo predavanje užitku; pri tom me je uveravala da su sve to mlada gospoda, li čno naočita i u svakom pogledu besprekorna; sjedinjeni i združeni okovom zajedni čkih zadovoljstava, oni su bili glavni oslonac njene ku će, i veoma su štedro darivali devojke koje su im pružale zabavu i zadovoljstvo; na taj su na čin, pravo govoreći, bili utemelja či i zaštitnici tog malog ženskog hrama. To nije značilo da ona, u prikladnim prilikama, nije poslovala i s drugim mušterijama, koje nije uzimala tako ozbiljno kao ovu četvoricu; nijednom od ovih, na primer, ne bi ni pokušala da me proturi kao devicu, ne samo zato što su bili i previše stručni, i previše gradski iskusni, ve ć i zato što su prema njoj bili toliko velikodušni dobro činitelji da bi neoprostiva bila i sama pomisao na tako što. Sred sve pometnje čuvstava koje je u meni izazivalo to obećanje užitka, jer sam baš tako sve to shvatala, o čuvah u sebi tek toliko ženstva da se bajagi opirem, kako bih svojim
konačnim samo-žrtvovanjem odala dovoljno priznanje uticaju svoje zaštitnice, koju, isto tako, još se prenemažu ći, podsetih na to da bi možda dobro bilo da odem ku ći i presvučem se, eda bih ostavila što bolji prvi utisak. Ali gospoda Kol se odupre tome, uveravaju ći me da su gospoda kojoj treba da budem predstavljena, po svom položaju i ukusu za stvari, neizmerno iznad svake podložnosti sjaju ode će ili ukrasa, kakvima glupe žene češ će zaklanjaju i skrivaju negoli što ističu svoju lepotu. I re če još da ti iskusni sladostrasnici itekako znaju da prezru takve nafrakanice, jer kod njih mogu glatko da produ samo čiste prirodne čari, i spremni su da neku bledu, mlitavu i našminkanu vojvotkinju u svakom trenutku ostave samu sebi, u korist rumene, zdrave seljan čice čvrste puti; što se, pak, mene ti če, priroda mi je, reče, pružila dovoljno da me izdigne iznad i najmanjeg pribegavanja ume ću; i najzad zaklju či da, s obzirom na trenutnu priliku, nema bolje haljine od nikoje. Pomislila sam da je moja u čiteljica u tim stvarima isuviše dobar sudija da joj ne bih dala za pravo. Posle toga ona stade da s velikim žarom propoveda u čenje o potpunoj poslušnosti i nepružanju otpora nikakvim ćudljivim ukusima u zadovoljstvu, koje neki smatraju njegovim istan čanostima a drugi izopačenostima; za običnu devojku, koja treba da ima koristi od pružanja zadovoljstva, nije da se opredeljuje izme đu tih strančara, već mora da se miri s obe strane. Dok me je tako krepila zdravim poukama, beše unet čaj, a mlade dame se vratiše i pridružiše nama dvema. Posle mnogo ćaskanja, šaljakanja i ludorija, jedna od devojaka, zapazivši da imamo dovoljno vremena do trenutka okupljanja društva, predloži da svaka od nas zabavi društvo pričom o onom sudbonosnom času svoje lične povesti kada je iz devičanstva prekora čila u ženstvo. Predlog bi odmah prihvaćen, uz izuzeće gospode Kol, zbog godina, i mene, zbog
mog navodnog devi čanstva, bar dok ne pro đem kroz obrede ku će. Time sam ja oslobodena obaveze, a za četnica ovakve zabave morala je, po želji svih, prva da započne priču. Zvala se Emili i beše skoro preterano belokoža, s udovima koji su bili, ako je to uopšte mogu ćno, isuviše dobro oblikovani, pošto je njihova jedrost išla unekoliko nauštrb one istančane vitkosti koju traže bolji procenitelji lepote; iz plavih joj je očiju strujala neizreciva ljupkost, a nije moglo biti lepših usta i usana od njenih, koje su se sklapale nad nizom savršeno jednakih i izuzetno belih zuba. Tako ona zapo če svoju istoriju: »Ni moje poreklo ni najpresudnija pustolovina moga života nisu toliko uzvišeni da bi mi ikakva sujeta pre čila da dam predlog koji ste sve rado usvojile. Moji otac i majka bili su i, koliko mi je poznato, još su zemljoradnici u selu udaljenom od ovog grada šezdesetak kilometara; njihova okrutnost prema meni, u korist sina, kojem su jedinom blagoizvoljevali poklanjati svu svoju nežnost, hiljadu me je puta navodila na odluku da iz njihove ku će odbegnem u beli svet. Medutim, tek me je jedan udes napokon nagnao na taj o čajnički postupak, u mojoj petnaestoj godini. Razbila sam, naime, porculansku činiju, diku i kumira oba njihova srca; i kako su bezdušne batine bile jedino što sam od njihove ruke tada mogla da o čekujem, ja, u ludosti svojih nejakih godina, napustih ku ću i, uza sve opasnosti, zaputih se ka Londonu. Kako je moj nestanak primljen u ku ći nije mi poznato, jer do ovog trenutka nisam čula ni glasa o mojima. Čitav moj imetak činili su dva dukata koje sam na krštenju dobila od kume, nekoliko šilinga, srebrne kop če za cipele i jedan srebrni prsten čić. Tako opremljena, s ništa više odeće no što mi se one svakidašnje na le đima zateklo, i prestravljena od svakog šušnja ili koraka koji bih za sobom čula, hitala sam putem; i usudila bih se zakleti da sam prešla svih dvadeset kilometara pre no što sam prvi put stala, iz čiste iscrpljenosti. Elem, najzad sedoh na neki kamen uz put i gorko
zaplakah, još više uplašena od samoga bekstva, usled čega sam se, više negoli samo smrti, užasavala povratka i suo čenja s mojim neljudski zlim roditeljima. Osvežena tim predahom, i donekle olakšavši sebi suzama, nastavih put, kad me sustiže krepak seoski momak, koji beše krenuo u London da vidi može li tamo da se snađe, a napustio je svoje baš kao i ja. Nije mogao imati više od sedamnaest godina, a bio je rumen, dosta lepih crta i nečešljane, kao lan žute kose, sa šeširi ćem spuštenog oboda, u čakširama od abe i dugim pletenim čarapama – reč ju, pravi seljačić. Videla sam ga kako me sustiže zviždu ćući, s boščom vezanom za kraj štapa, jedinim svojim prtljagom. Neko vreme smo hodali jedno uz drugo bez re či, ali se kona čno udružismo i dogovorismo da ostanemo zajedno bar dok ne stignemo do cilja. Kakve je namere ili misli imao, ne znam; u bezazlenost svojih mogu se sve čano zakleti. »Kako se spuštala no ć, morali smo potražiti neku krčmu ili bar kakav zaklon. Na tu se nevolju dodavala druga briga: šta da kažemo za sebe, ako nas neko nešto zapita? Pošto je malo promislio, mladi ć mi predloži ono što sam tada smatrala najboljim mogu ćnim. A šta to beše? eda se predstavimo kao muž i žena; ni za trenutak nisam pomislila na posledice. Ubrzo pošto smo se sporazumeli oko tog lukavstva, stigosmo do jednog od onih usputnih svratišta za pešake-namemike, na vratima kojega je stajala neka matora luda veštica; videvši kako nailazimo, pozva nas da tu preno ćimo. Srećni da se ma gde sklonimo, uđosmo, i moj saputnik, uzimaju ći brigu na sebe, zapita šta nam sve ku ća nudi; tako smo zajedno ve čerali, kao muž i žena, što, s obzirom na naš izgled i uzrast, ne bi moglo proći ni kod koga sem onih koji baš svašta gutaju. Uto je ve ć došlo i vreme za spavanje, a nijedno od nas dvoje nije imalo hrabrosti da ospori našu prvobitnu pri ču. A izuzetno je prijatno bilo što je mladi ć izgledao zbunjen koliko i ja, ne znaju ći kako da izbegne zajedničko spavanje, tako prirodno za odnose u
kojima smo navodno bili. Dok smo se mi bili tako uprpili, krčmarica uze sveću da nam, preko dugog dvorišta, osvetli put do sobe, koja se nalazila u posebnoj zgradi, odvojenoj od glavne kuće. Pustili smo je da nas vodi, bez i re či protivljenja, i tamo, u nekoj kukavnoj sobi, s odgovaraju će bednom posteljom, veštica nas, kao po sebi razumljivo, ostavi da zajedno provedemo no ć. Bila sam tada toliko bezazlena da odlazak u istu postelju s nekim mladićem nisam smatrala ništa gorim od spavanja s kakvom seoskom mlekaricom; a u taj mah možda ni on nije imao nikoje druge doli čedne nakane, sve dok mu druk čije nije nametnula tako pogodna prilika. »Medutim, on je ugasio sve ću i pre no što se iko od nas svukao; a oštrina vremena nekako me nagna da udem u krevet. Svukavši se, uvukla sam se pod pokrivač, gde mladoga klipana nadoh ve ć smeštenog, a dodir njegove tople kože više mi se svideo no što me je uznemirio. Zaista sam bila isuviše uzbu đena novinom svoga položaja da bih mogla zaspati; ali mi ni tada nije na um padalo nikakvo zlo. No, kako su snažni nagoni prirode! kako je malo potrebno da se oni pokrenu! Mladi ć, podvukavši ruku poda me, privu če me nežno k sebi, kao da bi i mene i sebe bolje ugrejao; toplota koju sam osetila po dodiru naših prsiju raspali u meni jednu drugu vrelinu, kakvu nikad pre nisam osetila, a koja mi je, čak i u tom trenutku, bila sasvim nepoznata. Osokoljen, rekla bih, mojom mirnoćom, on se usudi da me poljubi, a ja mu to nesvesno uzvratih, ne znaju ći za mogu ćne ishode tog čina. Jer, tako ohrabren, on kliznu rukom s mojih grudi sve do onog mog dela gde su ose ćanja tako izuzetno snažna, što sam tada prvi put iskusila u vatri što ju je taj deo namah prihvatio od njegova dodira, eda bi se užario neobi čnom, golicavom vrelinom. »Tako je on opipavanjem pružao zadovoljstvo i sebi i meni, sve dok me, daju ći sebi malo više slobode, nije i povredio, na što se požalih. Onda mi on uze ruku i povede je, ne bez moje spremnosti, do prevoja izmedu njegovih stisnutih butina,
koje behu izvanredno tople; tu mi je stavio i pritisnuo šaku, sve dok nisam osetila, u njenom postupnom rastu, onu di čnu razliku izmedu naša dva pola. Isprva me je ta novina uplašila, pa sam trgla ruku; pa ipak, uzbu đena i podstaknuta ose ćajima čudnog zadovoljstva, morala sam ga zapitati čemu to služi. Rekao je da će mi to pokazati ako mu dozvolim, pa se, i ne čekajući moj odgovor, koji je spre čio meni nimalo odbojnim poljupcima, pope na mene i jednom svojom razma če moje butine, otvaraju ći tako sebi put, te me čvrsto obgrli svoje svrhe radi. Ja sam za to vreme bila toliko izvan svojih uobi čajenih osećaja, toliko savladana navalom novih čuvstava da sam, nekako izme đu straha i želje, ležala krajnje pasivno, sve dok me oštar bol ne trže i natera da kriknem. No, sve je bilo prekasno; isuviše se čvrsto beše uglavio u sedlo da bih ga mogla zbaciti sa sebe, ma koliko da sam se bacakala, pri čemu su neki trzaji samo pomogli njegovom daljem napredovanju ka meti, sve dok, najzad, jednim neodoljivim prodorom nije u trenu ubio moju nevinost, i skoro samu mene. Ležala sam krvare ći, kao svedočanstvo nužnosti nametnute našem polu da iz muka izvu če prvu slast. »Međutim, kako mi je zadovoljstvo raslo a bol popuštao, ubrzo sam pristala na nova kušanja, i još pre jutra ništa mi na svetu nije bilo draže od tog ubira ča mojih devi čanskih slasti; on mi je bio sve i sva. Kako smo se dogovorili da delimo dobro i zlo, kako smo stigli u grad, i tu neko vreme zajedno živeli, dok nas nevolja nije razdvojila, da bi mene navela na ovakav životni put – na kojem bih, delom sa svog lakoumlja, a delom sa svoje sklonosti, mnogo pre ovih godina bila propala i nestala bez traga samo da nisam u ovoj ku ći našla uto čište – sve su to okolnosti izvan mojega predloga, pa se zato moja pripovest ovde i završava.« Kako smo sedele, pri ču je imala da nastavi Harijeta. Me đu svim lepotama našega pola koje sam ikada dotad i kasnije upoznala, zaista su malobrojni oblici koji su se s njenima mogli
meriti u savršenstvu; njena je lepota bila ne samo istan čana, već samo ovaploćenje istančanosti – tako su bili srazmerni njeni mali ali besprekorno oblikovani udovi. Koliko god svetla, koža njenog lica činila se još beljom zbog dva crna oka, čiji joj je sjaj davao više čilosti no što bi joj po boji pripadalo; od bledila ju je štitila još slatko ugodna rumen obraza, koja je postupno bledela ka ivicama, da bi kona čno nestala u nadmo ćnoj belini. Onda su se njene tanke crte združivale u krajnju sladost oblič ja nimalo oštećenog prirodnom sklonoš ću neradu i ljubavnim čežnjama i zadovoljstvima. Primorana da ispuni svoju obavezu, ona se osmehnu, lako pocrvenevši, i ovako nam ispuni želje: »Otac mi beše tek osrednji mlinar u blizini grada Jorka, a kako su i on i mati umrli dok sam bila još sasvim mala, brigu o meni preuzela je jedna moja tetka bez dece, ina če udovica i domaćica na imanju našeg mesnog plemi ća, lorda N..., u čijoj me je ku ći i dizala, s najve ćom mogu ćom pažnjom. Nisam imala ni sedamnaest godina – jer sada mi još nije punih osamnaest – a već sam bila dobila nekoliko povoljnih bra čnih ponuda, isključivo zbog mene same (pošto imovine nisam imala ama baš nikakve). Međutim, da li zato što je priroda kasnila u tome da me u čini svesnom njehe najmilije strasti, ili zato što nisam bila upoznala nikoga iz drugoga pola ko bi mi podstakao i najmanje čuvstvo ili radoznalost da taj pol bolje upoznam, tek ja sam, sve do tog doba, o čuvala potpunu bezazlenost, čak i misli, dok me je strah od ne čeg nepoznatog navodio da za udajom žudim koliko i za smr ću. Moja dobra tetka podržavala je tu moju bojažljivost, u kojoj je gledala tek detinjasto prenemaganje što će se vremenom istrošiti, kako ju je najverovatnije učilo sopstveno iskustvo, pa je u skladu s tim odgovarala mojim proscima umesto mene. »Porodica našeg lorda godinama nije dolazila na imanje, pa je ku ća bila oronula, budu ći prepuštena isklju čivoj
brizi moje tetke i dve druge stare doma ćice. Tako sam na punom raspolaganju imala prostranu pustu ku ću i vrtove oko nje, udaljene nepun kilometar od prvog nastanjenog zdanja, ne računajući možda neki zaba čen seoski kućerak. »Tu sam rasla, u blaženom miru i nevinosti, ne doživevši nikoji pamćenja dostojan udes, sve dok jednoga dana nisam, kako sam ve ć ranije činila, ostavila tetku čvrsto usnulu posle ručka, i bar nekoliko sati mirnu, da bih se sa svojim ru čnim radom povukla u jedan stari vajat, i smestila naspram poto čića, ka kojem su se otvarali i vrata i prozor zdanja. Tu sam uskoro zapala u lak dremež, koji mi je ophrvao čula zahvaljujući silnoj vrućini toga sata i godišnjeg doba. Pleteno kanabe, s korpicom za ručni rad pod glavom, pružilo mi je sasvim udoban smeštaj u tom kratkom predahu. Jer ubrzo me probudiše i uznemiriše zvuci šljapkanja i praćakanja po vodi. Ustadoh da vidim u čemu je stvar, i ugledah nikoga drugog doli sina susednog plemi ća – kako sam kasnije otkrila (jer ga nikad ranije nisam bila videla). On je s puškom zabasao na ovu stranu, pa, zagrejan lovom i vrelinom dana, nije mogao odoleti svežini bistrog potoka. Brzo se svukavši, sko čio je u vodu s druge obale, tako obrasle šumom da su se neka drveta nadnosila nad potok, obrazuju ći ugodan hladovit zaklon, podesan za svla čenje i ostavljanje odeće. »Prizor nagog mladića u vodi isprva me je, uz dužno poštovanje istine, iznenadio i uplašio. I, naravno, trebalo je da istog trena pobegnem odatle, da se mojoj čednosti, kobno po nju samu, nije ispre čila činjenica što su vrata i prozor bili tako postavljeni da mi je nemogu ćno bilo izići iz vajata, i obalom potoka otići kući, a da me on ne vidi. A tu misao nisam mogla podneti – toliko sam, videvši ga, bila posti đena i zbunjena. »Osuđena, dakle, da ostanem gde sam dok god me njegov odlazak ne oslobodi, naprosto nisam znala šta da radim sa sobom. Neko vreme sam tupo sedela, izme đu užasa i stida, ne
usuđujući se ni da kroz prozor pogledam šta se napolju dešava, mada je prozor bio starinski, pa, kako iznutra nije bilo nikakve rasvete, teško da je spolja iko mogao otkriti ma čije prisustvo u kućici; vrata su, opet, bila tako čvrsta da ih spolja, bez velike snage ili moga pristanka, niko nije mogao otvoriti. »Ali tada sam sopstvenim iskustvom otkrila veliku istinu da predmeti koji nas plaše, kad od njih ne možemo pobe ći, privla če naš pogled koliko i oni koji nam se svi đaju. Nisam se mogla dugo opirati bezimenom porivu koji me je gonio ka tom novom prizoru, čak bez i najmanje želje za njim; ohrabrena još izvesnošću da sam i neviđena i bezbedna, usudih se, malo-pomalo, da podignem o či prema tako strašnoj stvari kao što je nag muškarac tada bio za moju devi čansku čednost. No, kako sam iskrala pogled, prva slika koja me je pogodila beše rosni sjaj najbelje kože koja se da zamisliti, savršeno blistave pod suncem koje se po njoj igralo. Koliko bejah pometena, crte lica nisam mu mogla dobro razabrati, vide ći na njemu samo veliku mladost i svežinu. »Vedre i raznolike igre njegovih sjajnih udova, kako su se pojavljivali nad vodom tokom plivanja i uživanja u njoj, zabaviše me i nesvesno ushitiše. Ponekad je nepokretno ležao na leđima, puštaju ći da ga voda nosi, i tada je za sobom vukao lepu glavu oven čanu u vodi rasutim žbunom crnih uvojaka. Onda bi voda prekrila razmak izmedu njegovih grudi i sjajnog belog trbuha, udno kojega nisam mogla da ne zapazim jednu tako upadljivu osobenost kao što je bila crna mahovinasta čupa iz koje se pomaljalo nešto okruglo, pomekano, gipko i belo, što je poskakivalo na sve strane, sa svakim i najmanjim pokretom ili pljuskom vode. Ne umem re ći zašto, ali me je baš taj deo, nekakvim prirodnim nagonom, ponajviše privla čio i mamio, opsedaju ći mi pažnju; sva moja čednost beše sasvim nemo ćna da mi od njega odvrati pogled; a kako u toj pojavi nisam videla ništa tako opasno, nesvesno sam
isključila sav svoj strah. Me đutim, koliko se brzo on povla čio, njegovo su mesto zauzimale nove i neobi čne želje, i ja se rastočih gledajući. Vatra prirode, koja je tako dugo negde mirovala usnula ili zapretena, po čela je da probija, čineći da tada prvi put budem svesna svog pola. Onda bi izmenio položaj, pa zaplivao na stomaku, rade ći i nogama i rukama, od kojih bolje oblikovanih nije moglo biti, dok mu je mokra kosa poigravala po vratu i ramenima, divno isti čući njihovu belinu. Najzad bi ono bujno mesnato ispup čenje, koje mu se uzdizalo podno le đa i svoja dva kubeta završavalo tamo gde po činju butine, potpuno zaslepilo svakoga ko bi video onako blistavo od vode. »U taj sam mah ve ć bila toliko pod dejstvom tog unutrašnjeg vrenja ose ćanja, toliko raznežena tim prizorom da sam, skoljena naglim prelaskom iz krajnjih plašnji u krajnje želje, našla da ove deluju na mene tako snažno da mi je priroda skoro posustajala pod njima, pri čemu je i vrućina možda pojačavala njihovu žestinu. Tada nisam ta čno znala šta mi je to nedostajalo: jedina mi je misao bila da me može usre ćiti samo biće tako milo kako mi je taj mladi ć izgledao; ali, onda, mala verovatno ća da upriličim poznanstvo s njim i, štaviše, mogućnost da ga više nikad ne vidim razvejaše moje želje, preobraćajući ih u paklene muke. I dalje sam buljila, širom otvorenih očiju, u taj opčinjavaju ći predmet mojih želja, kad, u jednom trenu, on nestade pod vodom. Čula sam bila o tome da se zbog gr ča ponekad dave i najbolji pliva či, pa kako sam pomislila da je to uzrok mladi ćevom iznenadnom nestanku, neshvatljiva naklonost koju je on u meni pobudio probode me najbolnijim užasom, takvim da sam, daju ći krila svojoj brizi, odletela do vrata i otvorila ih, otr čala do potoka, vo đena svojim ludim strahom za nj i snažnom željom da ga baš ja spasem, mada pojma nisam imala kako, niti kojim sredstvima da to izvedem. No, može li se uopšte rasu đivati u strahu i strasti kakvi su me tad mu čili?
»Sve je to trajalo samo nekoliko trenutaka. U sebi sam imala tek toliko života da stignem do zelene ivice vode; tu sam mahnito pogledom tražila mladi ća, još ga ne nalazeći, pa me strah i briga najzad baciše u duboku nesvest, koja mora da je potrajala. Jer iz nesvesti me je povratio tek ose ćaj bola koji mi je kidao utrobu; osvešćena, nađoh se u krajnje iznena đujućim okolnostima – ne samo u rukama onog istog gospodi čića koga sam želela spasti ve ć i u prilici takvog iskoriš ćenja prednosti moga neopiranja da je on doista sasvim prodro u mene. Ja, opet, kako bejah iscrpljena pretrpljenom duševnom borbom i onemela od silnog iznena đenja, nisam imala snage ni da kriknem, a kamoli da se oslobodim iz njegovog snažnog zagrljaja, pre no što je on, hitaju ći svom cilju, probio sebi put do kraja, i tako odneo potpunu pobedu nad mojim devičanstvom; to je sada mogao videti po krvi koja je usledila za njegovim izvlačenjem iz mene, kao što je prethodno mogao osetiti po teškom prodiranju. »Međutim, pojava krvi i svest o mome stanju (kako mi je kasnije rekao) tako su na njega delovale – pošto je neodoljiva žestina njegove strasti bila donekle smirena – da uza sve opasnosti, pa čak i bez obzira na najgore mogu ćne posledice, nije imao snage da me ostavi i ode, što je lako mogao da u čini. Još sam, sva rastrojena i bolna ležala u krvi, dah ćući bez reči, nesposobna da se pomerim, i na smrt uplašena, drhte ći kao ranjena prepelica i spremna da se ponovo onesvestim zbog svega što mi se desilo. Mladi gospodin je kle čao uza me, ljube ći mi ruke, i suznih me očiju molio za oproštaj, nude ći mi svako obešte ćenje koje je bilo u njegovoj mo ći. Da sam samo, u trenutku kad mi se vratila svest, mogla da zavi čem u pomo ć i osvetim mu se na najsuroviji na čin, svakako ne bih oklevala da to u činim; njegov je prestup još bio pra ćen i tom otežavajućom okolnoš ću što sam ja, premda on to nije znao, svoju propast dugovala brizi
za očuvanje njegovog života. »Ali kako brzo strasti prelaze iz jedne krajnosti u drugu! i kako slabo poznaju ljudsko srce oni koji to osporavaju! Jer, uprkos svemu, nisam mogla da bez sažaljenja gledam tog milog zločinca, tako neo čekivano prvi predmet moje ljubavi, i u isti mah jednako neočekivano cilj moje pravične mržnje; nisam mogla, velim, da ga gledam kako kle či uza me, roseći mi ruke suzama. Još je bio kao od majke ro đen, ali je moja čednost bila već isuviše ranjena u samoj svojoj biti da bi me takva slika pogađala koliko bi ina če trebalo; reč ju, moja srdžba se tako brzo topila, a plima ljubavi u meni tako snažno rasla da sam bila srećna da mu oprostim. To što sam mu imala prigovoriti mrmljala sam s takvom blagoš ću, i moje oči su se s njegovima susretale takvim pogledima, izražavaju ći više klonulost negoli ozlojeđenost, da je morao uvideti kako mu oproštaj nije beznadežno dalek; аli i dalje nije hteo da odustane od svog stava preklinjanja, dok god mu i zvani čno nisam izrekla oproštaj, a ovaj, posle svih njegovih najvatrenijih molbi, pravdanja i obećanja, nikako nisam imala snage da mu uskratim. Dobivši oproštaj, on se, uz jasne znake straha da me ne povredi ponovo, usudi da me poljubi u usta, što nisam odbila niti mi je bilo mrsko. No, na moje mlake zamerke zbog njegovog divlja čkog postupka, objasnio mi je tajnu moga stradanja, čime se nije baš sasvim opravdao, ali je svoju krivicu umnogome olakšao, u očima sudije toliko pristrasnog u njegovu korist koliko sam ja ve ć tada bila. »Čini se da okolnost njegovog nestanka pod vodom iliti potonuća – koju sam ja, u svojoj krajnjoj neukosti, bila pogrešno shvatila kao nešto kobno – nije bila ništa drugo doli ispoljenje veštine ronjenja, za koju nikada pre nisam bila čula; a pri tom je on još mogao tako dugo da zadrži dah da se, za ono nekoliko trenutaka u kojima sam istr čala iz vajata da ga spasem, još nije bio pomolio iz vode, a ja sam se ve ć bila
obesvestila; tako mu je, kad je izronio i video me opruženu na obali, prva pomisao bila da neka mlada žena ima nekih šaljivih ili raskalašnih namera u vezi s njim, jer je znao da nisam mogla zaspati na tom mestu, a da me on ranije nije ni video. U skladu s tom mišlju, usudio se da mi pri đe i otkrio da ne dajem znake života, pa me je, još zbunjen i ne znaju ći šta da misli o čitavoj toj pustolovini, uzeo na ruke, uprkos svim opasnostima, i odneo me u vajat, videvši da su vrata na njemu otvorena. Tu me je polegao na kanabe i na više načina pokušavao da me vrati svesti – u najboljoj nameri, zaklinjao se – sve dok ga, kako re če, prizor i dodir nekih delova moga tela, nezašti ćeno izloženih njegovom pogledu, nisu raspalili preko granice podnošljivoga, pa više nije mogao obuzdati svoju strast. A nije se previše ni trudio da je svlada, jer nipošto nije bio siguran da njegova prva misao o lažnosti moje nesvestice nije sasvim odgovarala istini. Zaveden, dakle, tom laskavom mišlju, i savladan prisustvom, kako ih je nazvao, nadljudskih iskušenja, združenih s usamljenoš ću mesta i izglednom bezbednoš ću pokušaja, on više nije mogao dovoljno gospodariti sobom da od takvog pokušaja odustane. Ostavivši me tako na kanabetu, tek koliko mu je trebalo da zamandali vrata, on se svojoj žrtvi vratio s udvojenim žarom. »Pošto sam i dalje bila u nesvesti, on se usudio postaviti me kako mu je bilo po volji, dok ja, poput mrtve, nisam ni slutila šta on to namerava, sve dok me bol koji mi je nanosio nije osvestio – u pravi čas da budem svedok pobede koju nisam mogla da osujetim, a zbog koje sada jedva da sam i žalila. Jer dok je govorio, njegov je glas, činilo mi se, odjekivao tako slasno u mojim ušima, a opipljiva blizina tako novog i zanimljivog predmeta toliko je snažno delovala na mene da sam, sve više shvataju ći stvari u novoj i ugodnoj svetlosti, izgubila svaki ose ćaj pretrpljene povrede. U mojim ublaženim pogledima mladi je gospodin ubrzo razabrao znake pomirenja i praštanja, pa je požurio da overu za njih dobije s mojih usana.
Nežno ih je pritisnuo svojima da oproštaj primi kao uzvrat za celov tako ganutljivo vatren da me je utisak njegovog prodora do srca, a odatle i do novootkrivenog Venerinog carstva, toliko raznežio da mu više ništa nisam mogla uskratiti. Onda mi on, mazeći me i tetošeći nadasve umešno, uzvrati za pretrpljeni bol najmelemnijim utehama i najsla đim očekivanjima budućih zadovoljstava. No, dok mi je čista stidljivost pre čila da ga gledam u oči, i da ih, štaviše, izbegavam obaraju ći pogled, ugledala sam kako ono oru đe moje pokore sada obnavlja sposobnost za ponavljanje istog nevaljalstva; to beše o čito čak i meni, koja jedva da sam imala prilike za uporedno posmatranje njegovih stanja, i koju je silno uznemiravalo njegovo stalno narastanje, naročito kad ga je mladi ć, bez sumnje hotimice, tvrdog i krutog stavio uz moju nehajno spuštenu šaku. Ali tada on pristupi tako nežnim uvodima, tako neodoljivom napredovanju ka cilju, da mi je opet razbu đena strasna želja bila sad snažno podstaknuta privla čnim okolnostima prizora i zapaljivim dodirom njegove nage blistave lepote. Napokon se pokorih sili prisutnih utisaka, i mladi ć zadobi – uz moju prećutnu saglasnost, pra ćenu jarkim rumenilom – sva zadovoljstva koja je moje ubogo bi će još bilo kadro dati, sad pošto je najlepši cvet užitka ve ć bio uzbrao tokom zamrlosti moga života i sposobnosti da ga branim. »Ovde bih, prema postavljenom pravilu, trebalo da prekinem svoju povest; me đutim, toliko sam se zaletela da to ne mogu čak i kad bih želela. Ali ću dodati jedino još to da sam uredno stigla ku ći, gde nisu ništa otkrili, pa čak ni posumnjali u vezi s onim što mi se dogodilo. Kasnije sam se nekoliko puta susrela sa svojim slatkim napasnikom, koga sam ve ć strasno volela i koji je želeo da se oženi mnome, mada još nije bio u godinama da može polagati pravo na neveliko, ali samostalno bogatstvo što mu je pripadalo. No, kako zli udesi koji su to spre čili, i njihovi ishodi
koji su me izbacili na ulicu, sadrže stvari suviše dirljive i ozbiljne da bih ih sada izlagala, ovde ću prekinuti svoju pri ču.« Lujza, ona smeđokosa lepotica koju sam prvu pomenula, pristupi sada svojoj obavezi da društvo zabavi svojom li čnom pripoveš ću. Već sam nagovestila čari njene osobe, od kojih ništa ne bi moglo biti uzbudljivije na tako neobi čan način; kažem uzbudljivije, kao jasno razli čno od upadljivoga, što vazda ima manje trajno dejstvo, i uglavnom je češće svojstveno belokožima; ali, prepuštaju ći opredeljenja u tom pogledu svačijem pojedinačnom ukusu, izložiću Vam sledeću Lujzinu priču: »Prema praktičnim rukovodnim načelima svakidašnjeg života, ja treba da se di čim svojim poreklom, jer ga dugujem čistoj ljubavi, bez braka; ali pouzdano znam da je teško mogućno naslediti veću sklonost tom uzroku moga postojanja od one koja je meni pripala. Bila sam redak plod prvog pokušaja jednog stolarskog kalfe sa služavkom njegova majstora, pokušaja čije posledice behu nabrekli stomak i gubitak posla. Otac mi nije bio u mogu ćnosti da bogzna šta u čini za majku, ali je ona, posle sve bruke – pošto je svoj plod donela na svet i oslobodila ga se ostavivši me kod neke siromašne ro đake na selu – ipak našla načina da sve to popravi udajom za jednog londonskog kola čara, kome je posao cvetao; njemu me je ubrzo, blagodareći potpunoj nadmoći koju joj je on priznao, poturila kao svoje dete iz prvog braka. Tako sam našla svoj dom, a nisam imala ni šest godina kad mi je poo čim umro, ostavljaju ći majku u podnošljivim prilikama i bez zajedni čke dece. Moj pravi otac, pak, bio se otisnuo na more, gde je i umro, kako mi je re čeno kad je sva istina izišla na videlo; razume se pri tom da kao običan momar nije umro u bezmernom bogatstvu. Kako sam, dakle, rasla pod budnim okom majke, koja je vodila radnju, nisam mogla da u njenoj strogoj smotrenosti ne vidim znake sklonosti grehu za koju je strepela da može biti nasledna;
međutim, mi svoje strasti ne biramo nimalo više negoli svoje crte lica ili boju kože, pa je ta moja sklonost zabranjenim slastima bila toliko jaka da je kona čno mimoišla svu majčinu pažnju i predohranu. Imala sam jedva dvanaest godina kad me je onaj moj deo koji je ona toliko želela da poštedi svakog ošte ćenja naterao da osetim njegovu nestrpljivost da mu se obrati pažnja i da se uzme u obzir. On se ve ć bio zaodenuo znacima naprednosti, u izdancima mekog paperja, koje je, često milovano, raslo, mogla bih re ći, pod mojom dirljivom pažnjom i stalnim nadzorom – toliko sam ushi ćena bila onim što sam uzimala za nekakvo pravo na ženstvo, stanje u koje sam silno žudela da stupim, usled zadovoljstava za koja sam shvatala da su sa njim vezana; i vremenom su sve ve ća važnost toga mog dela i novi osećaji u vezi s njim sasvim uništili sve moje detinjaste igrarije i zabave. Priroda mi je nedvosmisleno ukazivala na mnogo opipljivije razonode, dok su se sve mogu će žaoke žudnje svirepo zabadale u to svoje maleno središte, i to tako da nisam mogla omašiti mesto na kojem sam želela da mi se nađe drug u igri. »Izbegavala sam sada svako društvo u kojem nije bilo nade da dođem do cilja svojih čežnji, i običavala sam da se zatvaram da bih se u osami prepuštala nežnim premišljanjima o zadovoljstvima čiju sam kapiju tako snažno ose ćala, opipavajući i pregledajući ono za šta me je priroda uveravala da mora biti njen izabrani put – kapiju za nepoznati mi blagoslov, od slutnji kojega bih potom zadihano dahtala. »Ali su ta premišljanja samo uve ćavala moju rastrojenost i raspirivala vatru koja me je proždirala. Još bi mi gore bilo kada bih, konačno ne odolevajući neizdržljivom nadražaju u njoj, prstima dograbila tu malu čarobnicu koja me je mu čila, da se njome bez cilja poigram. Ponekad sam se, u pomamnom uzbuđenju, bacala na postelju i širila butine što sam mogla više, te tako ležala kao da o čekujem dugo žuđeno olakšanje, sve dok
ne bih, ponovo se suo čivši s obmanom, zatvarala i stiskala butine, grizu ći se u vatri. Ukratko, ta davolasta stvar, sa svojom pomamnom grižom i vatrenim svrabom, nametnula mi je takav život da ni danju ni noću nisam mogla da se skrasim ni s njom ni sa sobom. Posle nekog vremena sam, medutim, pomislila da sam dobila veliku nagradu, kada sam, otkrivši da mi prsti oblikom nalikuju onom za čim sam žudela, prodrla jednim od njih u sebe, na svoje silno uzbudenje i ushit; mada nisam mogla da bez bola uđem dokle je on mogao dopreti, tom svom usamljeničkom delanju i poslednjem pomagalu predavala sam se s takvom pomamom strasti da bih se najzad pru ćila po krevetu bez daha, u slatkom ljubavnom zanosu. »Ali učestalo pribegavanje tom pomagalu otupilo mi je osećaj, i ja ubrzo po čeh opažati da je sav taj trud samo kukavna i bedna pomoć, koja mi je pružala tek vrlo malo olakšanja, i više raspirivala plamen negoli što je to suvo i besmisleno golicanje moglo da ga valjano uguši. »Samo je muškarac, znala sam skoro nagonski, kao i po onome što sam vredno zapažala i u čila na svadbama i krštenjima, samo je muškarac posedovao jedini lek kojim se moglo ublažiti to moje uporno rastrojstvo; ali kako sam bila strogo nadzirana i čuvana, način da dođem do toga leka činio mi se teškoćom po svemu sude ći nesavladljivom, iako nisam malo preturala po glavi i uobrazilji kako da istovremeno izmaknem majčinoj pažnji i sebi pribavim zadovoljenje nepodnošljive radoznalosti i žestoke žudnje za tim snažnim i neokušanim užitkom. Najzad je, me đutim, jedinstvena prilika namah okon čala ta duga iš čekivanja. Jednoga dana, tek što smo kod neke susetke prekoputa ru čale, zajedno s gospodom kojoj smo bile izdale prvi sprat svoje ku će, ukazala se neodložna potreba da majka ode s njom do Grini ča. Dogovor je već pao kad je meni ne znam koji duh šapnuo da se izgovorim glavoboljom, koju jama čno nisam imala, eda bih izbegla
putovanje za koje nisam imala ni najmanje volje. Me đutim, izgovor je nekako prošao, i moja se majka, krajnje nerado, najzad prelomi da po đe bez mene; ali se naro čito pobrinula da me bezbedno odvede ku ći, gde me je poverila pouzdanoj staroj služavki, koja je pomagala i u radnji, jer u ku ći nismo imale nijednog muškarca. »Čim je majka otišla, ja rekoh služavki da ću oti ći na sprat, da legnem u podstanarkin krevet jer moj nije bio spremljen, i naredih joj da me nipošto ne uznemirava, jer mi je samo odmor potreban. Taj se nalog verovatno pokazao izuzetno korisnim za mene. Čim sam ušla u spava ću sobu, razvezah uzice steznika i bacih se preko posteljnog rublja, u krajnje raspusnoj poluodevenosti. Tu sam se predala starim bljutavim pomagalima samoposmatranja, samododirivanja, i samouživanja – in fine, svim sredstvima samosaznavanja koja sam mogla zamisliti u traganju za zadovoljstvom koje mi je izmicalo i kušalo me onim nepoznatim ne čim što mi je bilo izvan dosega. Sve je to poslužilo samo da me raspali i žestoko izazove moje žudnje, dok jedinu stvar neophodnu za njihovo zadovoljenje nisam imala, pa sam mogla sebi odgristi prste zato što je tako r đavo zastupaju. »Tako sam se, dakle, umorila i iscrpla rvu ći se s avetima, dok je onaj moj nadasve osetljiv deo odbijao da se zadovolji ičim sem pravim stvarima; snažne žudnje, prešno batrganje prirode ka blaženom olakšanju i krajnja samouzbuđenja kojima sam pribegla ne bih li do njega došla, izmoriše me i baciše u neki nemiran san; jer ako sam se preturala i bacakala, mašući udovima u skladu s onim što me je u snu pohodilo – a imam razloga za veru da sam to činila – posmatrač sa strane ne bi mogao da u svemu tome ne prepozna žudnju za ljubavlju. A jedan posmatra č je, čini se, bio tu; jer kad sam se probudila iz svog vrlo kratkog dremeža, na đoh kako me za ruku čvrsto drži jedan mlad čovek, klečeći uz moju postelju, i
moleći me da mu oprostim zbog smelosti. No, kako je to bio sin gospo đe kojoj je ta soba, što je on znao, bila izdata, on je nekako bio mimoišao dvorkinju u radnji – i popeo se, kako je pretpostavljao, neopažen; kad me je našao usnulu, prva mu je misao bila da se povu če, ali ga je privukla i zadržala sila koju je mogao bolje da objasni negoli da joj se odupre. »Šta da se kaže? Čuvstva straha i iznena đenja namah ustuknuše pred slutnjama zadovoljstva, koje sam jasno odavala, uviđajući kakav obrt može da uzme ova dogodovština. Izgledao mi je kao sušti andeo-utešitelj koji je pao s neba; jer bio je mlad i savršeno lep, što je bilo više no što sam ikad tražila – budu ći da je ma kakav muškarac bio jedino čemu su moje krajnje želje ikada stremile. Mislim da sam ga glasom i o čima hrabrila ne može biti više, pa se čak nisam libila ni jasnih prvih koraka – ne mareći šta će on kasnije misliti o mojoj preduzimljivosti – samo da bih ga navela na potrebu udovoljavanja mojim nasušnim potrebama u datom trenutku; u taj mah me se nisu ticale njegove misli, ve ć njegova dela. »Podigoh, dakle, glavu i rekoh, blagim tonom kojim sam težila da isto raspoloženje u njemu zadahnem, da mu je mati izišla i da se neće vratiti do kasno u no ć, što nisam smatrala rđavim nagoveštajem, mada se zatim pokazalo da nemam posla s novajlijom. Utisci koje sam na njega ostavila otkri ćima o sebi, odajući se, nesređenim kretnjama svog tela, dok me je posmatrao usnulu, tako su ga vezali i sjajno pripremili, kako mi je kasnije rekao, da sam se, u slu čaju poznavanja njegovih sklonosti, imala više plašiti njegove žestine negoli njegovog poštovanja. A čak i mnogo manje od one krajnje nežnosti koju sam bila unela u svoj glas i poglede moglo ga je podsta ći na to da priliku iskoristi što može bolje. »Pošto je video da njegove poljupce po mojoj šaci primam ne može biti pitomije, on mi se pope do usana, i zalepivši uz njih svoje u čini da tako zamrem od svesavladljive
radosti i zadovoljstva da sam pala na le đa, a on zajedno sa mnom – razume se, na postelju, u kojoj sam mu, nesvesnim preturanjem od ivice skoro do sredine, zamamljivo na činila mesta. Sad je tako ležao uza me, a kako su trenuci bili predragoceni da bi se traćili na suvišne obrednosti ili odugovla čenje radnji, moj momak odmah pristupi onim krajnostima koje je, po svem mom izgledu, rumenilu i brzom disanju, jasno uvidao da sme preduzeti bez straha od odbijanja. Ti lupeži muškarci sjajno nas razumeju u takvim prilikama! »Ničice sam, dakle, ležala, dahćući u očekivanju neposrednog napada, sa željama koje su daleko prevazilazile moje strahove, a takvom napadu teško da je mogla biti naklonjenija ijedna devoj čica stara samo trinaest godina, mada sasvim dobro razvijena. On zadiže moju podsuknju i košulju, dok mi se butine, zahvaljuju ći prirodnom nagonu, raširiše što su mogle više; a moje su želje tako temeljno uništile u meni svu čednost da su čak i sadašnja nagost tih butina i potpuna otvorenost bile tek deo uvoda, koji mi rumen poja ča više zadovoljstvom negoli stidom. Ali kad se njegove šake i dodiri prirodno stekoše prema središtu, i kada sam na njemu i oko njega osetila svu njihovu raspusnost i toplotu, oh! kako sam neizmemo drukčiji osećaj tada doživela, koliko snažniji od mog vlastitog otužnog rukovanja! »I sada njegov prsnik bi raskop čan, i stega čakšira popusti, da na videlo isko či zadivljujući, mili predmet svih mojih želja, svih mojih snova, sve moje ljubavi – ud, taj zasta kraljevski deo čovekov! Buljila sam u nj, proždirala ga o čima uzduž i popreko, ne odvajaju ći ih od njega, sve dok me njegovo uspinjanje na me, i smeštanje tog boga izmedu mojih butina, ne lišiše užitka gledanja, da bi mi pružili mnogo blagodarniju radost dodira, i to baš tamo gde je taj njegov dodir tako izuzetno dejlotvoran. Kad ga je tako prineo tom majušnom otvoru – jer ovaj je u tom mom dobu jama čno takav i bio – ja ga susretoh s
previše dobrodošlice, osetih ga s previše ushi ćenosti da bih hajala za bol koji je usledio: mislila sam da nema previsoke cene za tu najbogatiju nasladu čula. I tako rascepljena, iskidana, sva u krvi, osaka ćena, ipak sam uza sve bila nadmoćno srećna, i grlila tvorca slatke mi propasti. Ali kada je, ubrzo zatim, ponovio napad, ma koliko da je sve bilo ranjeno, oštar bol mi ubrzo bi uklonjen nenadmašnim okrepljuju ćim sredstvom; sve moje blage žalbe utihnuše, dok se bol brzo rastapao u zadovoljstvo. Predadoh se svim njegovim zanosima, puštajući ga da potpuno ovlada svim mojim telom i dušom; jer mi je sada sva misao zamrla – živela sam samo u onome što sam osećala. »A ko bi i mogao da opiše ta ose ćanja, ta uzbuđenja, samo još uvećana čarima novine i iznenadnosti? U onaj moj deo koji je tako dugo gladovao za tim dragim mu zalogajem što ga je sada ispunjavao nužno su se sticali svi moji životni oseti, kao u svoj prirodni dom, dok u njemu boravi naš mili gost. "A ovaj me za moju srdačnu dobrodošlicu čak i prebrzo nagradi miropomazom mnogo bogatijim od onog kojim je, kako sam čula, neka kraljica darivala svoga dragana; on obilno izli u mene taj rastvoreni biser, gde ga je, sada i sama suviše rastočena da bih ga suvo primila, do čekah najtoplijom pritokom sa svoje strane, sred svih onih vansebnih zanosa kakvi su, verujem, dobro poznati ovom plemenitom društvu! »I tako, eto, do đoh do samog vrhunca svih svojih želja, zahvaljuju ći zaista neočekivanoj, ali ne tako čudesnoj slučajnosti; jer taj mladi gospodin је upravo bio stigao u grad iz visoke škole, i sasvim je prirodno došao svojoj majci u stan, gde se jednom već bio našao, mada pukim slu čajem. Ranije ga nisam videla, pa smo jedno za drugo znali samo po čuvenju; a našavši me ispruženu na postelji svoje majke, on je, po njenom opisu, lako zaključio ko je u pitanju. Ostalo vam je poznato. »Taj događaj, međutim, nije imao teških posledica.
Mladi gospodin se tada, i još mnogo puta, izvukao neotkriven. Ali vatrenost moje prirode, koja mi je ljubavno zadovoljstvo činila životno neophodnim, navela me je na nesmotrenosti kobne po moju li čnu sre ću, i tako se najzad na đoh na ulici, gde sam, verovatno, mogla doživeti najgoru propast da me bolja strana moje sudbine nije dovela u ovo bezbedno i prijatno uto čište. Tu Lujza završi svoju pri ču. A kako je tokom tih nevelikih povesti došlo i vreme da se devojke povuku, radi priprema za ve černji pir, ja ostadoh sa gospo đom Kol sve dok Emili nije došla da nas obavesti kako se društvo okupilo i čeka nas. Na to me gospo đa Kol uze za ruku, uz ohrabruju ći osmeh, i povede uza stepenice, predvo đena Lujzom, koja je bila došla da nas požuri, i sad nam osvetljavala put, sa po jednom sve ćom u svakoj ruci. Na odmorištu na pola stepeništa do čekao nas je jedan mladi džentlmen, vanredno dobro odeven, i vrlo lepog obli č ja, kome sam imala da dugujem za prvo kušanje zadovoljstava u toj kući. On me je pozdravio izuzetno uljudno i, drže ći me za ruku, uveo u salon čiji je pod bio zastrven turskim ćilimom, a sav nameštaj sladostrasno prilagoden svim mogu ćnim zahtevima najsmišljenije raskoši. Sada ju je još oživelo obilno osvetljenje, koje teško da je manje vredno, a možda je podesnije za veselje, budu ći ugodno nežnije od svetlosti jarkog sun čanog dana. Po ulasku u odaju imala sam zadovoljstvo da čujem kako žamor odobravanja struji kroz čitavo društvo, koje se sastojalo od četiri gospodina, uklju čujući mog posebnika (što je bio naš naročiti kućni izraz za privremenog udvara ča jedne od nas), tri devojke u lepim dugim haljinama, nadzornice naše visoke škole i mene. Svi su me pozdravili poljupcima, u kojima je, međutim, po ve ćoj vatrenosti muških, lako bilo otkriti
razliku među polovima. Kako, našavši se okružena i mažena tolikim brojem stranih osoba, koje su mi se udvarale, bejah silno zastrašena i zbunjena, nisam mogla odmah da se prepustim svem onom raspoloženju vedrine i radosti koje su njihova laskanja nametala a njihove mažnje pobudivale. Uveravali su me da tako savršeno odgovaram njihovom ukusu da mi mogu na ći samo jednu manu, koje bih se mogla lako osloboditi – a to je moja stidljivost; ova bi, napomenuše, mogla proći i kao dodatna čar kod ljudi koji je žele kao podsticaj, ali se oni sami drže načela da stidljivost predstavlja neprili čan dodatak koji samo kvari čisti napitak užitka; zato su oni stidljivost smatrali svojim smrtnim neprijateljem i nisu joj davali mira gde god da je vide. Bio je to uvod sasvim dostojan raspusnosti pira koji je usledio. Sred sveg vragolanja i raskalašnosti, u koje je vesela družina domalo i sasvim prirodno ušla, poslužena je otmena laka večera, i mi posedasmo za sto; moj se izabranik smesti uza me, dok ostali parovi posedaše bez reda i ceremonija. Istan čana veselost i dobro vino ubrzo potisnuše svaku uzdržanost; razgovor je tekao ne može biti življe, nikad ne prelaze ći u preteranu raskalašnost; ti profesori užitka isuviše su ga dobro poznavali da bi mu otupili oštricu utisaka, ili uobrazilju iscrpli rečima, pre no što do đe vreme delanja. Poljupci su, me đutim, razmenjivani ovda-onda, ili ovratnica nije previše poštovana ako je gdegde predstavljala slabašnu smetnju; šake gospode išle su za svojim poslom s uobi čajenom nestašnošću, sve dok izazovi s obeju strana nisu dosegli takvu žestinu da predlog mog posebnika da pristupimo narodnim igrama bi odmah jednoglasno prihvaćen; jer pretpostavlja, kako dodade kroz smeh, da su oru đa pripravljena. To beše znak za pripreme koji je predusretljiva gospo đa Kol, odličan znalac života, primila kao mig za njeno povla čenje; kako sama više nije bila sposobna
za ličnu službu, a zadovoljna time što je odredila pravila bitke, ona nam prepusti bojište, da se na njemu borimo kako znamo i umemo. Čim je ona otišla, sto su sa sredine sobe gurnuli u stranu i pretvorili u spremnik; na mesto stola stavljen je ležaj, a kada sam svoga izabranika šapatom zapitala za razlog tome, on mi reče da je taj skup uglavnom uprili čen meni u čast, jer su učesnici nameravali da istovremeno udovolje svojoj sklonosti ka raznolič ju zadovoljstva i da javnim bludom zatru u meni svaki trag uzdržanosti ili stida, koje su smatrali pravim otrovom užitka; i reče da, iako povremeno propovedaju zadovoljstvo, i drže se u skladu s tim, oni ipak nisu svesredno oduševljeni misionari, ve ć se jedino upuštaju u slasti prakti čne obuke svih lepih žena koje im se dovoljno svide da to zasluže, i prikladno se nadu na putu takve obuke. Međutim, kako bi takav predlog, re če, mogao da bude pregrub, i previše zbunjuju ći za mladu po četnicu, iskusne domaćice treba da joj dadu primer, koji mi, kako se on nadao, neće biti mrsko da sledim, pošto je njemu pripala čast da se prvi ogleda sa mnom; ali, uza sve to, meni se ostavlja puno pravo da odbijem u češće u draštvenoj zabavi, koja, budu ći po svojoj prirodi stvar zadovoljstva, pretpostavlja isklju čenost svakog oblika prisile. Moje lice je, bez sumnje, izražavalo iznena đenje baš koliko i moja ćutnja – pristajanje. Ukrcala sam se na la đu, potpuno spremna za svako putovanje na koje bi me to društvo povelo. Prvi ustadoše, da sa re či predu na delo, jedan konji čki stegonoša i ona nadasve slatka maslinasta lepotica, nežna i premila Lujza. On nju, koja nipošto nije bila s raskida, povede do ležaja, i povali је koliko је duga, s izvesnom primesom grubosti i divlje snage, veoma se nasla đujući ljubavnom pohlepom i nestrpljenjem. Devojka, raširivši se što je najbolje mogla, s glavom na jastucima, beše toliko usredsre đena na to što
je predstojalo da našeg prisustva kao da nije ni bila svesna. Njena suknja i podsuknje, zadignute joj zajedno s košuljom, otkriše društvu noge i butine oblikovane najskladnije što se da zamisliti, i štedro predo čiše, našem punom pogledu, onaj slasni puteni otvor u koji je prelazio ljupki maljama obrasli brežuljak nad njim, deleći se nadvoje i nude ći najprivlačniji mogu ćni prolaz izmedu dve bliske, tanano meke i napu ćene živice. I njen kavaljer je sada bio spreman, oslobodivši se svoje čipkom prebogate ode će, i netom nam, podigavši košulju, predoči svoje veoma nabujale mo ći, sabljasto krive i spremne za delo. Ali on se, ne daju ći nam vremena da mu procenjujemo razmere, istog trenutka baci na svoju zanosnu protivnicu, koja ga, kad je pogodio posred cilja odmah prihvati bez uzmicanja, kao prava junakinja; jer od nje jama čno nikad nije bilo devojke po sklopu prikladnije za zadovoljstvo, niti iskrenije u ispoljavanju svojih osećaja. Jasno smo mogli videti kako joj se u o čima raspaljuje žar zadovoljstva čim je on uveo u nju svoju opunomo ćenu napravu, a pošto ju je to oru đe ispunilo koliko je god moglo, njena nadraženost postade toliko silna i tako ju je žestoko podbadala da ona, sabrana u sebi i izgubljena za sve sem uživanja u najdražim joj osećanjima, poče na njegove prodore da uzvra ća savršeno usaglašenim gibanjem, kao na oprugama, besprekorno drže ći korak izuzetno dirljivim uzdasima. Naprosto se broj sudara u tom sukobu mogao brojati po njihovom odelitom ritmi čnom stenjanju, dok su njeni preduzimljivi udovi neprestano obavijali njegove i preplitali se s njima u grčevitim zagrljajima. I široki poljupci otvorenim ustima, uz razmenu jezika i zuba, i reski bezbolni ugrizi u žaru ushi ćenja, takođe su doprinosili nastupanju trenutka rastakanja, koji ubrzo i stiže, kada je Lujza, buncaju ći u pomami slasti, i nesposobna da se iole savlada, zavikala: - Oh, gospodine! Dobri gospodine, ne štedite me
preklinjem! Aaah! aaaa... Svi njeni izusti kidali su se u srcediraju će vapaje, dok je, očiju zatvorenih u slatkoj smrti, primala izliv balsama, znake kojega smo lako mogli da vidimo u mirnom, zamiru ćem, malaksalom držanju njenog doskora tako pomamnog goni ča, koji se iznenada uko čio, dišući kratko i dahtavo, s izrazom samog blaženstva na licu. Čim se on pribrao i sklonio s nje, Lujza skoči, spusti svoje suknje i pritr ča mi da me poljubi i privede stolu, kuda ju je njen kavaljer poveo; tamo me nateraše da im nazdravim čašom vina i šaljivom zdravicom u čast Lujzinog učešća u neobuzdanom veselju. Za to vreme se ve ć drugi par spremio za izlazak na poprište; to behu mladi baronet i ona najtananija od svih volšebnica – dražesna i nežna Harijeta. Moj plemeniti pratilac priđe mi da me upozna sa zbivanjima, i vrati me na mesto radnje. I sigurno je da nikada nijedna sledbenica njenoga zanata nije svoje naklonosti ka bestidnoj ulozi koju je imala da odigra ispoljavala s toliko osobenih čari ljupkosti, smernosti i pokorne stidljivosti. Sve njeno držanje i kretnje odisali su samo nesputanom, ni čim ograni čenom predusretljivoš ću, bez i najmanje primese bestidnosti ili razvrata. Ali, da stvar bude još čudnija, njen se mladi izabranik, uza sve to javno upražnjavanje zadovoljstava, bio u nju zacopao do ušiju, i tako ju je, ljubavlju i osećanjima, dirnuo u srce, premda mu je sada stega njihove obostrane vezanosti za tu ku ću nametala nekako obavezu saglašavanja s ustanovom čijem je utemeljenju on sam ponajviše doprineo. I tako je on, dakle, do upražnjenog ležaja priveo Harijetu, koja porumene pogledavši me o čima koje su sve opravdavale, moleći me da najpovoljnije protuma čim korak na koji je tako neodoljivo bila navođena. Njen ljubavnik, jer to i jeste bio, sede s njom na kraj
ležaja, i, zagrlivši je, započe igru vatrenim poljupcem u usta, koji joj očito dade snage i duha da pro đe kroza sve što ju je čekalo; ljubeći je, on joj je nežno povijao glavu do jastuka nameštenog da je prihvati, sve vreme se i sam naginju ći s njom – istovremeno je bodreći na pad i čineći joj ga milim. A onda, kao da je pogađao naše želje, ili nameravao da u isti mah nagradi svoje zadovoljstvo i gordost svoga gospodstva – na osnovu prava trenutnog posedovanja – nad lepotama čija se istančanost ne može ni zamisliti, on otkri njene grudi sopstvenom dodiru i našem zajedni čkom pogledu; ali, oh! kakvi slasni priručnici za službu ljubavi! kakva nepodražljivo tanana oblikovanost! male, oble, čvrste, i divno bele! pa priroda njihove kože, tako umilne, tako slatke za dodir! i najzad njihove bradavice, koje su ih krunisale, najmiliji pupoljci lepote! Kada se nasladio dodirom i pogledom, te svoje usne pogostio poljupcima najve će mogu ćne slasti, kojima je obasuo te nadasve so čne loptaste obline, on se zaputi naniže. Stopala su joj još bila na podu, i on joj, malo-po-malo, – s najnežnijom mogu ćnom pažnjom, da je ne bi previše iznenadio ni uznemirio – pre krišom odiže negoli zadiže suknje, našta je Lujza i Emili, kao na dati znak, iz čiste razuzdanosti uhvatiše za noge i držahu ih široko rastavljene, da joj olakšaju. Tako su pogledu izložile najve ću prirodnu smotru ženskih čari – ili, da pravo kažemo, šepurile se njome. Čitavo društvo – koje je, sem mene, često imalo prilike da vidi te čari – činilo se zaslepljenim, iznenadenim i ushi ćenim koliko sam bila i ja, što sam ih sada prvi put gledala. Tako izuzetne lepote ne mogu da ne uživaju povlasticu ve čite novine. Butine joj behu tako izvanredno oblikovane da bi ih iole više ili manje mesa na njima samo udaljavalo od savršenstva kakvo su sada predstavljale. Međutim, beskrajno ih je bogatilo i ukrašavalo ono slasno raskršće na mestu gde su se susretale, u dnu najgla đeg, najoblijeg, najbeljeg stomaka. Ta središnja brazda, koju je
priroda zaorala baš tu, izmedu mekih oblina dva ispup čena grebena, bila je u pogledu istan čanosti i majušnosti u savršenom skladu s njenim ostalim sklopom. Ne, ništa u prirodi nije moglo biti lepše izvajano; pa onda ona tamna senka maljasto gipke mahovine koja je natkriljavala taj cvet, daruju ći, uz bogatstvo slike, toplinu dodira, onu nežnu završnu čar koja se nije mogla iskazati, pa čak ni zamisliti. Njen uistinu zaljubljeni udvara č – koji je, obuzet i zanet zadovoljstvom prizora, stajao dovoljno dugo kako bi nama dao vremena da se očima nasladimo (bez straha od prezasi ćenja!) – prihvati se najzad samih predmeta užitka, i, podižu ći laneni zastor koji je stajao izmedu nas i njegovog glavnog gozbenika, pokaza nam ga u veli čini koja je posednika odmah proglašavala pravim miljenikom žena. Mladi baronet je, uzgred budi re čeno, i u svakom drugom pogledu bio besprekoran gospodin, u cvetu i punoj snazi mladosti. Stojeći, dakle, izmedu Harijetinih nogu, koje su njene dve drugarice držale što su mogle šire, on jednom rukom nežno raskrili usnice tog so čnog otvora prirode, dok je drugom svoju moćnu napravu spuštao ka njenom mamcu, iz uspravnog joj položaja uz njegov trbuh. Prstima raširene usnice prihvatiše široku, koralnocrvenkastu glavu, a kada se ona smestila, on za trenutak zastade, i devojke njegovim slabinama prepustiše prijatnu dužnost držanja njenih butina. Sad, kao da bi da što više produži svoje zadovoljstvo, i da mu što više na volju, on je svoju napravu utiskivao tako sporo da je pred nama nestajala milimetar po milimetar, dok se napokon nije čitava našla u toj udobnoj laboratoriji ljubavi, da se njihovi mahovinom obrasli brežuljci sasvim spoje. U međuvremenu smo jasno mogli da vidimo kako napredovanje te prekrasne snage čudesno dejstvuje na tu divnu devojku, postupno joj uve ćavaju ći lepotu, naporedo sa zadovoljstvom. Lice i čitav sklop postadoše joj još življi;
blago rumenilo na obrazima, osvajaju ći belinu, produbljivalo se u jarkokrmezni sjaj; njene od prirode blistave o či sada su sevale udesetostručenim žarom; njena klonulost je nestala, i sva se činila nekako razbuđenom i izuzetno živom. On sad već kao da je pri čvršćivao i zakucavao to nežno stvorenje svojim golemim klinom, tako da je ležala prisiljena na mirovanje, i nesposobna da se pomakne, sve dok se on, oslonjen o ruke, nije po čeo udaljavati od tog vrela slasti, nastojeći na trenju tamo-amo, i tako je razbudio, pokrenuo i dirnuo u srce da je ona, nesposobna da se uzdrži, morala na njegove kretnje da uzvrati onoliko žustro koliko joj je dozvoljavala nežnost njenoga sklopa. Konačno je podivljala od nepodnošljivih ose ćaja zadovoljstva, koje su joj njegove žestoke žaoke zadavale streme ći svome cilju. Nasumice se bacakala rukama i nogama, izgubljena u slatkom zanosu; ovaj se, na baronetovoj strani, oglasi bržim, nestrpljivim prodorima, gr čevitim dahtanjem, gorljivim uzdasima, brzim zadihanim disanjem, i sukljanjem pare i vatre iz njegovih očiju; sve su to bila pouzdana znamenja neposrednog nastupanja poslednjeg daha radosti. Evo, najzad, i njega. Baronet je vodio u zanosu, kojem se Harijeta pridruži u pravom trenutku, čim je kod njega osetila znake rastakanja, istočasno s kojima je on njene usne zape čatio svojima vatrenije no ikad; tako je ispoljio sve znake onog blaženog ropca u kojem se izgubio, daju ći joj završni golicavi podsticaj; do dna duše uzbu đeni, jasno smo videli da mu je odvratila izlivši mu sav duh i materiju kojima je raspolagala, dok je nežni drhtaj prošao kroza sve njene sasvim ispružene udove, dok je ležala nepokretno i bez daha, zamiru ći od slasti. Na vrhuncu zanosa video se, kroz skoro zatvorene kapke, tek samo rub crnih joj dužica, jer su joj o či u zanosu bile skoro sasvim okrenute nagore. Medna usta činila su joj se čežnjivo otvorenima, s vrhom jezika nehajno oslonjenim o donji niz kao
sneg belih zuba, dok je prirodno rubinska boja njenih usana blistala pojačanim životnim sjajem. Nije li to bio predmet na kojem valja zadržati? I, shodno tome, njen je ljubavnik i dalje ležao na njoj, u produženoj nasladi, sve dok se – stegnut i isceđen do poslednje kapi – nije od nje oprostio još jednim vatrenim celovom; izrazom zadovoljenih želja i neugasive ljubavi. Čim se on podigao, pritr čah i sedoh na ležaj pored nje, podigoh joj glavu, koju mi ona nežno prepusti, i stavih je na svoje grudi, da skrijem njeno rumenilo i zbunjenost onim što se zbilo, sve dok se, malo-po-malo, nije pribrala, te od mog izabranika primila okrepljujuću čašu vina. Ovaj me je na časak ostavio da joj to donese, dok joj je njen vlastiti ure đivao i zakopčavao haljinu; posle toga je on povede, iznemoglo oslonjenu na nj, do našeg mesta u tom gledalištu oko ležaja. I sada ljubavnik lepe Emili izvede ovu zarad njenog udela u igri, čemu ta nadasve svetla i blagorodna devojka pristupi sasvim spremno; i ako su put pred kojom ruža i krin blede, izuzetno lepe crte i ono rascvalo zdravlje i pûp što devojke sa sela čine tako ljupkima mogli da je predstave kao lepoticu, onda je ona to jamačno bila – i to lepotica ponajviše upe čatljiva od svih plavih i svetlokožih. Njen kavaljer najpre po če, kako je stajala, da joj oslobada prsa i vra ća ih slobodi prirode iz njihovog tamnovanja u lakom grudnjaku; a kada su ona izišla na videlo, pomislismo da je neka nova svetlost uneta u sobu – tako je svemo ćno i vanredno blještava bila njihova belina; još su se te grudi uzdizale u tako izvrsne obline i tako dobro oblikovanu puno ću da naoko kao da su očvršćivale mermer, nadme ćući se s njim u uglačanom sjaju, a čak i onaj najbelji daleko premašuju ći po životnosti i bljesku svoje plavim nitima protkane beline. Ko bi mogao odoleti tako izazovnom mamu da te lepote opipa? Dodirivao jo je grudi, najpre lako, dok je sjajna glatkost kože
izmicala njegovoj šaci, koja je klizila po njenoj površini. Pritiskao ih je, a gipko meso što ih je ispunjavalo, izloženo takvoj spoljašnjoj sili, uzdizalo se s njegovom rukom i namah potiralo dejstvo pritiska. A sli čan je, odista, bio sklop sveg njenog tela uzduž i popreko, gde je puno ća puti dobijala onu istančanu čvrstinu koja je toliko draga čulu dodira. Kada se obilno nadovoljio ovakvim milovanjem i uživanjem, on joj izjedna zadiže suknje i košulju i zadenu ih za pojas, tako da je stajala sa svih strana naga; na to joj rumen obli ljupko lice, a oboreni pogled kao da je upu ćivao na oblast kojom je imala toliko prava da se di či, zbog svih onih blaga mladosti i lepote što ih je sad tako pobedonosno pokazivala. Noge joj behu savršeno lepo oblikovane, a butine, koje je držala prili čno stisnute, izgledale su tako bele, tako oble, tako zamašne i bogate čvrstim mesom da se ništa nije moglo bolje preporu čivati milovanju, u koje on, sasvim umesno, nije propustio da se upusti. Onda on nežno ukloni njenu šaku, koju je, isprva ose ćaju ći prirodan stid, bila tamo spustila, i tako nam dade pre da u trenu osmotrimo negoli da zaista vidimo onu nežnu pukotinicu koja se manjim delom svoje dužine spuštala, da bi ostatak krila izmedu njenih butina; no, jasno se dao videti pervaz svetlo-smeđih uvojaka, koji su je divno natkriljavali, svojim svilastim sjajom ljupko odudaraju ći od okolne beline, čiju su blještavost, isto tako, zamašno poja čavali svojim nežnim potamnjuju ćim prelivom. Tada se momak lati da nam, dok je još stajala, otvaranjem njenih butina pruži bolji pogled na tu središnju čar, ali kako u takvom položaju nije baš zgodno dolazio do nje, on povede Emili do podnožja ležaja, pa joj, namestivši jedan od jastuka, nežno povi glavu napred. Tako nam Emili, nagnuta i glave oslonjene na prekrštene ruke, te isturaju ći telo široko raskrečenih bedara, predo či pun pogled na svoja stražnja
oblič ja, naga do pojasa. Te njene zadnje obline, pune, glatke i izbočene, kao da su činile raskošne površi oživljenog snega, obilno ispunjavaju ći oko, sve dok ga ne bi privukla ona granica ili jaružica izme đu tih jedinstveno belih visova, i uska udolina između njih. Oko se tu i zaustavljalo, na onoj svim tim lepotama okruženoj dupljici na dnu, koja je dovršavala taj prekrasni predeo, a sada stajala umereno otvorena, usled pognutog položaja devojke, tako da je do izražaja dolazilo prijatno crvenilo bokova toga otvora, podse ćajući, zbog zaslepljujuće okolne beline, na kakav ruži časti prosek u najsjajnijem belom satenu. Njen kavaljer, otmeni gospodin od tridesetak godina – unekoliko sklon gojaznosti koja nipošto nije bila odbojna – prihvati mig tako mu ponudenog na čina uživanja. Pošto ju je, dakle, dobro u čvrstio u tom položaju, bodreći je poljupcima i maženjem da sve od njega pretrpi, on izvuče onu svoju stvar ve ć nabreklu, a njena izuzetna dužina, prilično neskladna sa debljinom joj, čudila je utoliko više što takva nesrazmera nije česta među ljudima njegova puna čkog sklopa. Prinevši ga pravo i direktno cilju, on ga odmah nabi u celosti, dok su se obla kubeta onih isto čnjačkih lepota njene zadnjice sasvim uklapala u udubinu nastalu povijanjem njegovog trbuha i butina; tako su svi ti delovi, jama čno ne bez naslade, došli u topao prisan dodir; šakama je neprestano prelazio po svem njenom telu, stalno se vra ćajući igri s njenim bajnim grudima. Čim je osetila da je on ušao do samoga kraja, Emili odiže malo glavu s jastuka i okrenu je, obraza zapaljenih najjarčim skrletom, da uz osmeh najnežnijeg zadovoljstva prihvati poljubac koji joj je on namenio, stisnuvši se uz nju koliko je god mogao u njihovom prisnom združenju. Zatim je, pustivši ga da ide za svojim nasladama, ponovo sakrila lice i crvenilo u šake i jastuk, i tako je stajala nepokretno i za njega
najpovoljnije, dok je on nastavio da se uvek iznova smešta u nju ponovljenim prodorima, od čije su se žestine njihova mesa uvek iznova odbijala jedno od drugoga. Kad god bi se odvojio od nje mogli smo izme đu njih da vidimo deo njegove bele komandne palice, zapenušale na delu, da bismo je zatim gubili iz vida, me đu onim brdašcima, kad god bi se on ponovo spojio s njom. Ponekad bi on šakama prelazio sa polulopti njenih prsa na one krupnije, koje je trenutno opsedao, da bi ih gladio i stezao, igraju ći se njima. Napokon to predano sabijanje, tako žustro vo đeno, dovede do vrhunca u takvom svesavladuju ćem zadovoljstvu da je njegova predusretljiva ortakinja, sada kad ga je trebalo podržati, po čela da dah će, gubi svest i zamire, dok se on praznio; a čim je osetila ubistvenu slast tog izliva, Emili više nije bila kadra da se održi na nogama, ve ć, popuštaju ći moćnom pijanstvu, posrnu napred i pade na ležaj, primoravaju ći ga da padne za njom i na nju, ako je hteo da o čuva topli stisak slasti; i tako oni, u neprekidnoj združenosti tela i zanosnih tokova, upotpuniše svoj program radosti za tu priliku. Čim se on od nje odvojio, Emili ustade, a mi se sjatismo oko nje, zasipajući je čestitkama i drugim malim pažnjama; jer valja napomenuti da su u toj ku ći, iako svaki stid i uzdržanost behu isklju čeni iz razmene ovih zadovoljstava, lepo ponašanje i učtivost neprikosnoveno poštovani; tu nikad nije bilo grubih skarednosti, niti ikakvog uvredljivog ili sirovog ponašanja, ni uskogrudih prigovora devojkama zbog njihovog pristajanja na sve ćefove i želje muškaraca. Sasvim suprotno, nikad nije nedostajalo utehe i ohrabrenja da bi se ublažilo njihovo ose ćanje u vezi sa vlastitim položajem. Muškarci uglavnom ne znaju koliko zadovoljstva sebi kvare kad izneveravaju poštovanje i nežnost koji pripadaju našem polu, čak i medu ženama koje žive jedino od udovoljavanja muškinju. Ali to su na čelo savršeno dobro
razumevali ti ugladeni sladostrasnici, ti posve ćenici u duboke tajne velike veštine i nauke uživanja, koji su svojim sledbenicama najviše nežnog štovanja ukazivali baš u trenucima kad su one izražavale svu svoju predusretljivost, otkrivaju ći svoju skrivenu lepotu i pokazuju ći se u gordosti svojih prirodnih čari – bez sumnje vazda uzbudljivijih negoli kada se one kite veštačkim dražima ode će i nakita. Sada je u zabavi red došao na mene, da udovoljim želji i zadovoljstvu mog izabranika, kao i društva. On mi pri đe i pozdravi me veoma blago, s laskavom plahoš ću, dovodeći me u raspoloženje mirenja sa svim, nade u šta se behu opravdavale samim mojim prisustvom na licu mesta. Istovremeno mi ponovi da bi, ako snaga primera nije nadvladala ma kakvu odbojnost koju bih mogla ose ćati prema ćudima i željama društva – makar da je i sama ta igra bila prire đena meni u čast i ma koliko ga to moglo li čno razočarati – on bio radije spreman da podnese ma šta negoli da bude oru đe nametanja ma kakvog meni neprijatnog zadatka. Na to mu, bez imalo oklevanja ili prenemaganja, odgovorih da bi me, čak i da nisam ugovorila nekakvu obavezu da mu se na raspolaganje stavim bez ikakve ograde, samo prisustvo tako ugodnih u česnika u igri nagnalo da se na to odlučim, te da mi, dakle, ne smeta ništa drugo doli što se sebi na uštrb moram pokazivati posle tako nadmo ćnih lepotica. I znajte da sam mislila to što sam rekla. Iskrenost odgovora svima se dopala; mom izabraniku čestitaše na tome što je dobio, a laskanjem meni posredno izraziše i zavist. Uzgred budi rečeno, gospođa Kol mi nije mogla ukazati veće poštovanje negoli da baš tog mladog gospodina izabere za mog posvetitelja. Jer on je k ао osoba, bez obzira na njegov plemeniti rod i veliko bogatstvo koje je nasledio, bio neobi čno mio, lepo skrojen i visok; lice mu beše rošavo od boginja, ali tek toliko da doda čar muškosti crtama koje su
više naginjale meko ći i istančanosti, a lice su mu oživljavale nadasve bistre i blistave crne o či. Reč ju, bio je to čovek koga bi svaka žena, na poznati na čin, spremno nazvala veoma lepim. Priveo me je našem borilištu, gde je, kako sam bila odevena samo u belu jutarnju haljinu, blagoizvoleo da me nje oslobodi, pošte Đujući me tako zbunjenosti preteranom slobodom li čnog svlačenja: moja haljina, dakle, bi za trenut razvezana, i ja iskoračih iz nje. Moj steznik se nametnuo kao sledeća prepreka, koja je lako svladana zahvaljuju ći tome što je Lujza vrlo spretno pružila makaze da se preseku vrpce. Tako spade i ta ljuštura, i ja ostadoh samo u podsuknji i košulji, čiji je otvor na grudima pružao šakama i o čima slobodu kakva se samo mogla zaželeti. Mislila sam da me više ne će svlačiti, ali sam se prevarila; moj udvarač, shodno želji ostalih, nežno me zamoli da ne dopustim da im to malo preostalog pokriva ča uskraćuje pogled na čitavu moju li čnost. A ja, koja sam prema njima bila isuviše povladljiva da bih im išta uskratila, i koja sam smatrala da to malo što je na meni ostalo i nije baš sasvim važno, spremno pristadoh na sve što se njemu svi đalo. U trenu, dakle, moja podsuknja bi razvezana, da mi se na đe kraj stopala, a košulja mi bi svu čena preko glave, da mi i kapica, slabo pričvršćena, ode s njom; i tako se moja kosa – koja je, da bez sujete podsetim na to, zaista bila vrlo lepa – širom rasu u slobodnim uvojcima po mom vratu i ramenima, sasvim ugodno odudarajuci bojom od moje bele puti. Sad sam, u punoj nepatvorenosti prirode, stajala pred svojim sudijama, kojima nisam mogla da predo čim neko vrlo neprijatno obli č je, ako biste izvoleli setiti se onoga što sam ve ć rekla o svojoj osobi – koju je vreme, što nas u izvesnim razdobljima života lišava svakog traga draži, u tom trenutku bilo unapredilo u pun i otvoren cvet – jer mi je nedostajalo tek nekoliko meseci do osamnaeste. Moje grudi, koje su u stanju nagosti uvek vrhunske ta čke, i sada su tek ljupko pune, a tada su
se odlikovale čvrstinom i nepokolebljivom nezavisnoš ću od ma kakvog steznika ili drža ča, i kao takve su mamile na kušanje dodirom. Uz to sam bila baš onoliko visoka i vitko skrojena koliko je odgovaralo onoj so čnoj punoći puti, uvek nadasve blagodarnoj za čula vida i dodira, za koju sam dugovala zdravlju i mladosti svoga sklopa. Nisam se, međutim, još bila odrekla sveg svog uro đenog stida toliko da ne osetim veliku zbunjenost u stanju u kojem sam se našla, mada mi je čitavo društvo, i muško i žensko, olakšavalo to tapšanjem i svakojakim znacima zadovoljstva, bodreći me laskavim pažnjama. Tako su me nadahnjivali osećanjima dičenja oblič jem u kojem sam se pokazivala, a koje je, kako je viteški ustvrdio moj izabranik, beskrajno zasenjivalo sve drugo rođ eno rublje; i tako bih, da sam za iskrene morala uzeti sve hvale kojima me ti znalci u toj prilici obasuše, mogla sebi polaskati da sam ispit položila s najve ćom odlikom velikih stručnjaka. Medutim, moj prijatelj, kojem sam u toj prilici jedinom stajala na raspolaganju, zabavi njihovu radoznalost, a možda i sopstvenu, time što me je postavljao u svakakve razli čne stavove i položaje, ukazuju ći na svaki osobeni vid moje lepote iz svih mogu ćnih uglova, i sve je to protkivao umetnutim poljupcima i takvim raspaljivim slobodama svojih šaka-lutalica da je pred njima nestao sav sram, a rumeni sjaj stida ustupio mesto onom toplijem rumenilu želje, koja me je čak navodila da u dotičnom prizoru nalazim neku osobenu slast. Ali možete biti sigurni da u tom opštem pregledu ni moja najosetljivija tačka nije bila pošteđena najprisnijeg obilaženja, i svi su se složili da nemam nimalo razloga da se ustežem od toga da budem predstavljena kao devica, kada se za to ukaže prilika – tako su beznačajan trag ostavile tamo moje prethodne pustolovine, i tako se brzo ošte ćenje od prerastezanja samo popravljalo i gubilo, zahvaljuju ći mom dobu i mom prirodno
tananom sklopu u tom delu tela. Sad, ne znam da li zato što mi je ortak iscrpeo sve oblike gošćenja dodira i vida, ili što je bio neodoljivo naoštren za udar, tek on hitno odbaci sa sebe ode ću, a zamašna toplota stvorena u zatvorenoj prostoriji velikom vatrom, mnogim upaljenim svećama, pa i zapaljivom vrelinom svih ovih prizora navede ga da skine i košulju, te njegove čakšire, još pre no što su spale, izložiše pogledu svoju sadržinu, i ja ugledah kako neprijatelj s kojim sam se imala nositi kruto izdiže svoju otkrivenu, jarkocrvenu glavu. Tada prvi put videh čemu imam da se poverim: bilo je to jedno od onih oru đa najprikladnijih razmera, kojima majstori rade bolje no s onim nezgrapnijim, nesrazmerno velikim. Privivši me, dakle, čvrsto uz grudi, dok je stajao licem prema meni, i prinevši svog kumira o čito njegovom oltaru, on ga usmeri pravo u cilj, koji je, kako sam mu izišla u susret, odmah i pogodio, podižu ći mi butine na svoje kukove; i tako sam ga u sebe primila celom dužinom, do poslednjeg centimetra, da bih se našla nataknuta na tu baglamu užitka, grudi prilepljenih uz njegove, dok sam mu se rukama držala za vrat, krijući u njegovoj kosi lice, jarko rumeno od trenutnih ose ćanja koliko i od stida. Proneo me je tako jednom oko ležaja, nimalo ne gube ći središnju učvršćenost niti se iole izmeštaju ći, pa me onda ni čice poleže na nj da bi zapo čeo svoj slasni rad. Ali kako smo ve ć bili silno oraspoloženi i zagrejani svim uzbudljivim prizorima te noći, mašta nam beše isuviše raspaljena da se ne bismo rastočili u najkra ćem roku; shodno tome, čim sam osetila kako mi njegov topli mlaz obliva nutrinu, uzvratih mu ravnom merom, da trenutno taj zanos s njim podelim. Imala sam, međutim, još više razloga da se di čim našom uskladenošću; jer, našavši da u meni još nisu ugašeni svi plamenovi želje – već da ja, poput mokrog uglja, žeš će gorim
tako ovlažena - moj žestoko raspaljeni momak, saose ćaju aj ući sa mnom, i napunjen za dvostruku paljbu, nastavi slatke salve s nesmanjenim žarom. Veoma zadovoljna time, ja se zahvalno latih da sve svoje kretnje podesim na njegovu najve ću mogućnu korist i ushi ćenje; poljupci, stisci, nežno mrmljanje, sve je ulazilo u igru, dok god nas naše radosti, bivaju ći sve burnije i raspusnije, ne baciše u luckasti nered, da bi nas najzad, besne ći donekle, odvele daleko od nas samih, na okean beskrajnog zadovoljstva, u koji zajedno uronismo u potpunom zanosu čula. Sada su svi zameci plamsave želje, pobu đeni živim prizorima koje sam posmatrala, dozrevali pod vrelinom ovih pregnuća i, stičući se ka vrhuncu, damarali u meni, uzbu đujući me neizdržljivim neizdržljivim nadražajima. nadražajima. Bila sam u pravoj groznici, luda od njihove neobuzdanosti. neobuzdanosti . Nisam više imala dovoljno prisebnosti da opažam, ve ć sam, osećala moć tako retkih i izuzetnih odista u zanosu, samo oseć izazova za uvećanje našeg zadovoljstva kakvima su se pokazali primeri viđeni te no ći. S velikom sam radoš ću otkrila da je ta mo ć delovala i na mog ortaka, sude ći po njegovim živim i prisnim izrazima uživanja – iz o čiju su mu sukljali re čiti plamenovi, postupci mu behu ožareni žaokama strasti, a sve se to združivalo da uve ća moje moje uživanje, už ivanje, uveravaju ći me u njegovo. Uzdignuta, tako, do najvišeg užitka koji živi stvor može podneti, do radosti neoštećene nikakvim preterivanjem, ja najzad dirnuh onu slatku kriti čnu tačku u kojoj sam se, nipošto spre čena brizgom moga usrećitelja, sva rasto čila, te, uz predubok uzdah iz same utrobe, čitavu svoju osetljivu dušu pustila niz onaj svoj kanal iz kojeg joj je izlaz bio uskra ćen, budući da je bio tako umilno ispunjen i zatvoren. Odležali smo nekoliko blaženih trenutaka, smlaćeni, nepokretni i onemo ćali, sve dok se, kako se ose ćanje zadovoljstva smirivalo, nismo povratili iz zanosa; onda je on
kliznuo iz mene, prethodno izražavaju ći svoje krajnje zadovoljstvo, razume se, mnoštvom poljubaca i zagrljaja, kao i najsrdačnijim rečima. Društvo, koje oko nas beše stajalo u dubokoj tišini, pomože mi, kada je sve bilo gotovo, da se u trenu obu čem; svi su mi čestitali na tome što sam izvanrednosti svojih draži srda čno odala poštu, kako rekoše, primanjem dvostrukih izraza časti u jednom susretu, susr etu, što nikako nije moglo da im izmakne iz vida. Moj ortak, međutim, sada ve ć ponovo odeven, izrazi mi, više svega, naklonost nimalo umanjenu okolnoš ću nedavnog uživanja; devojke su me takode ljubile i grlile, uveravaju ći me da u toj prilici, niti, zaista, u ma kojoj drugoj, ukoliko ja sama to ne ushtem, neću više morati da prolazim kroz dalje javne mazije, te da sam sada prava prava posv po svee ćenica, i tako jedna od njih. Kako je u kući – da bi se izbegle gnusobe i neistan čanost drukčijeg uredenja – vladao zakon da se kavaljer drži svoje dame, naro čito za datu no ć, pa čak i sve dok se poseda ne odrekne u korist zajednice, društvo se, posle kratkog osveženja biskvitima i vinom, čajem i čokoladom, serviranog sada oko jedan po ponoći, rasturilo i u sobe razišlo razišlo po parovima. par ovima. Gospođa Kol je mom izabraniku i meni pripremila jedan poljski krevet, na koji se povukosmo, da bismo tu no ć okončali u neprekidnom toku uživanja, dovoljno živog i nepreteranog da jedinstveno jedinstven o zaželi zaž elimo mo da se on nikada nik ada ne okon ča. Ujutro, posle okrepljuju ćeg doručka u postelji, i veoma nežnih uveravanja u osobito poštovanje koje gaji prema meni, on je ustao i ostavio me da se slatkim dremežom osvežim i sredim; probudivši se, i ustavši da se obu čem pre no što bi me gospoda Kol mogla pozvati, ja u jednom od svojih džepova nadoh ćemerče s dukatima, koje mi je on tu krišom stavio. Baš sam se čudila velikodušnosti kakvu jama čno nisam bila o čekivala, kad uđe gospoda Kol, koju odmah obavestih o poklonu, prirodno joj nude ći svaki udeo koji bi mogla ushteti; medutim,
uveravajući me da je gospodin i nju samu veoma štedro nagradio, odbi da primi ikoji deo moje nagrade – ma pod kojim uslovima, uslovima, bez obzira na sve sve moje molbe, i na ma koji na čin. Odbijajući moj dar, nije se nimalo prenemagala, zapazila je pri tom, i onda prešla na sjajne pouke u vezi vez i s razbor raz boriti itim m gazdovanjem i kesom i mesom, za šta ću biti obilato nagradena ispoljim li opštu pažnju i saobraznost tokom svog upoznavanja s gradom. Posle toga, opet promenivši temu, ona se vrati na zadovoljstva prethodne no ći, pri čemu saznadoh – bez mnogo iznena đenja, doduše, jer sam ve ć bila po čela da proni čem u njenu nje nu prirod pri roduu – da je je ona videl videlaa baš sve sve što se se zbilo, zbilo, s jednog povoljnog mesta, udešenog isklju čivo u tu svrhu, čije mi je postojanje rado poverila. Tek što je ona to izrekla, u sobu nahrupi mala ljubavna družina mojih drugarica da ponovi svoje čestitke i pažnje. Sa zadovoljstvom sam zapazila da umor i fizi čki napori prethodne no ći nisu ostavili ni najmanji trag na koži njihovih lica niti svežini njihove rascvalosti; za to je, kako mi poveriše, valjalo zahvaliti rukovodstvu i savetima naše jedinstvene upraviteljice. Potom su one sišle u radnju, na uobi čajeni tobožnji posao, dok sam se ja povukla u svoj stan, gde sam se zabavila do povratka na ru čak kod gospo đe Kol. Tu su me ova ili ona od tih ljupkih devojaka neprestano zabavljale do oko pet sati po podne, kada me je spopala neoočekivana sanjivost, pa se dadoh nagovoriti da se popnem na ne sprat i odspavam na Harijetinoj postelji, koja mi je svoju sobu stavila na raspolaganje za odmor. Legoh tu, dakle, u haljinama, i čvrsto zaspah; uživala sam, rekla bih, oko jedan sat u krepkom odmoru, kad me prijatno uznemiri moj novi i mili kavaljer; njega su, kad je zapitao za mene, spremno spre mno uputili gde da me na đe. Kada je ušao u sobu i video da ležim sama, lica okrenutog od svetlosti, prema spoljašnjoj strani kreveta, on je, bez mnogo oklevanja, smakao svoje čakšire, zarad veće lagodnosti i
uživanja u dodiru nage kože tela; zatim je, nežno zadigavši moje suknje i košulju sa zadnje strane, otvorio stražnji put ka bitnom središtu zadovoljstva. Ja, opet, kako sam ležala na boku, lica gotovo zagnjurenog u jastuk, pokazivala sam mu pune obline, čineći se podesnom za ulazak. Pruživši se, dakle, nežno uza me, on mi priđe odzada, daju ći mi da osetim njegovu toplinu dok je priljubljivao butine i stomak, trude ći se da onom napravom, u čijem dodiru ima ne čeg tako jedinstvenog, prodre u mene što bolje. Probudih se, u prvi mah prili čno iznenadena i uplašena, ali, videvši ko je u pitanju, potrudih se da se okrenem k njemu; poljubio me je i izrazio želju da ostanem u istom položaju, pa malo podigao moju gornju butinu i, opipavši otvor, uskoro prodro u nj što je mogao dublje; zadovoljan, naslađujući se tako prisnim ležanjem uza me, on zaustavi svaki pokret, i tako samo uve ća zadovoljstvo, drže ći me poleglu na bok, u luku njegovog tela – poput kašika, kako on to re če; zadnji deo mojih butina, zadnjica i krsta behu potpuno i rahatno obuhva ć en enii luko lu kom m ko koji ji su obraz obrazova ovale le njego njegove ve buti butine ne i trbuh; posle nekog vremena, me đutim, onaj nemirni i buntovni zatočenik, od prirode nesklon dugom mirovanju, natera ga na delanje, koje je on izveo sa svim uobi čajenim spletom igre, ljubljenja i sli čnog, da bismo ga kona čno završili obostranim žrtvama-levanicama, iz zaliha koje prethodne no ći nismo bili iscrpli onako velikim gutljajima zadovoljstva – ili smo ih, bar, vrlo brzo obnovili. S tim plemenitim i prijatnim mladi ćem živela sam u potpunoj radosti radosti i stalnoj vezi. Bio je na čisto sklon da me sa čuva za sebe, bar tokom jednog medenog meseca; ali njegov boravak u Londonu nije potrajao ni toliko, jer ga je otac, koji je službovao u Irskoj, neo čekivano poveo sa sobom kad se tamo vraćao na dužnost. Ali čak i tada bila sam sasvim blizu tome da zadržim i tog mladi ća i njegovu naklonost, jer mi je on bio predložio, a ja se s time složila, da po đem u Irsku za njim, čim
se on tamo sredi. No, u toj zemlji je naišao na nao čitu i imućnu udavaču koja mu je sasvim odgovarala, pa se opredelio za mudrije rešenje i izbegao da pošalje po mene – mada se, istovremeno, potrudio da primim doista velelepan dar, koji me ipak nije nij e mogao utešiti utešiti što sam ga izgubila. Taj dogadaj je u našem malom društvu doveo do jaza koji gospođa Kol, iz uobi čajene opreznosti, nije žurila da popuni; ali je zato udvojila svoj trud da mi, imaju ći u vidu probitačnost utrženja tobožnje nevinosti, pribavi izvesnu utehu za udovištvo u kakvom sam se našla; taj plan ona, u stvari, nije nikad ni gubila iz vida, i samo je čekala na pravu osobu da joj tako što ponudi. Ali izgleda da je bilo su đeno da se u tome poslu sama postaram o sebi, kao što mi je to bilo su đeno prilikom mog prvog ogledanja na tržištu. Već sam skoro pun mesec uživala u svim zadovoljstvima porodičnosti i prijateljstva svojih drugarica, čiji su li čni izabranici – izuzev baroneta, koji je uskoro odveo Harijet ku ći – svi odreda, na osnovu zajedništva dobara ustanovljenog u toj kući, polagali pravo na to da u mom zagrljaju zadovoljavaju svoju sklonost promeni; ali sam ja, s krajnjom umešnoš ću i taktom, raznim izgovorima izbegavala njihove nasrtaje, ne daju ći im pri tom razloga za žalbu; a toj uzdržanosti nisam pribegla zato što mi se oni nisu svi đali ili što mi je tražena usluga bila gnusna, već što sam zaista bila iskreno odana svom izabraniku i obzirna prema izborima svojih drugarica, koje, spolja gledano, behu na izgled sasvim pošte đene svake ljubomore, ali su me zato zato krišom morale još više voleti zbog moje pažnje prema njima, koju nikad nisam predstavljala kao svoju vrlinu. I tako su mi lagodno, i voljenoj od čitave porodice, proticali dani, sve dok jednom, oko pet po podne, nisam otišla do jedne voćarnice na pijaci Kovent Garden, da kupim malo vo ća za sebe i svoje druge. Tada mi se dogodilo ovo o čemu će upravo
biti reči. Dok sam se pogađala za voće koje sam htela da uzmem, primetih da me prati neki mlad gospodin na kome mi najpre pade u oči bogata odeća; što se ostalog ti če, nije u sebi imao ničeg upečatljivog, sem što je bio vrlo bled i mršav, a hodao nogama više negoli tankim. Lako je bilo zapaziti, a to pri tom ne pokazati, kako upravo sa mnom želi da stupi u dodir; nije skidao oči sa mene dok god nije stigao do tezge kraj koje sam stajala, te oborio cenu vo ću – ili, bolje re ći, platio prvu cenu koja je za nj tražena – i tako stupio sa mnom u razgovor. Sad, izgledom sam jamačno mogla proći kao čedna devojka, jer na sebi nisam imala ni perja ni fumet nakinđurene gradske gospo đice. Po slamnom šeširu, beloj haljini, čistom rublju i, više svega, izvesnom prirodnom i lagodnom lahoru stidljivosti ( čiji me privid nije nikad napuštao, čak ni u onim prilikama kada sam se, na poslu, ponajviše ogrešivala o čestitost) nipošto nije mogao naslutiti s kim ima posla. Obratio mi se, i to obra ćanje nepoznatog čoveka nateralo mi je u obraze rumen koja ga je još više udaljila od istine; odgovorih mu s nezgrapnoš ću i zbunjenošću koje behu sklone da ga još više prevare, pošto je u njima zaista bilo primesa prave iskrenosti. Ali kada je, pošto je ve ć probio led, razgovor nastavio drugim opštim pitanjima, ja sam u svoje odgovore ulila toliko nevinosti, jednostavnosti, čak i detinjastosti, da je on, smela bih jamčiti, na osnovu njih, i zato što sam mu se svi đala, bio spreman da se zakune u moju nevinost. Ukratko, postoji u muškaraca, naro čito kad ih oko ve ć jednom prevari, izvesna zaliha lakovernosti о којој njihova vladarska mudrost i ne sanja, a na osnovu koje se čak i najoštroumniji me đu njima često pokazuju kao naše ludice. Izmedu drugih njegovih pitanja našlo se i jedno o mom bračnom stanju; odgovorih mu da sam premlada da na to uopšte mislim još mnogo koju godinu. Na pitanje o mojim
godinama, opet, odgovorih mu, pre ćutavši mu jednu, da još nisam napunila sedamnaest. U vezi s mojim na činom života, pak, rekoh da sam služila kao šegrtkinja jednoj modiskinji u Prestonu i da sam u grad bila došla kod ro đake koju sam, stigavši, zatekla mrtvu, te da sada živim kao pomodna zanatlijska radnica kod jedne modiskinje iz grada. Ovo poslednje, odista, nije mnogo doprinosilo predstavi kakvu sam o sebi htela da ostavim, ali je i to prošlo, zahvaljuju ći sve ve ćoj strasti koju sam u njemu bila raspalila. Pošto je zatim od mene izvukao, po njegovom mišljenju vrlo lukavo, ono što nikako nisam ni nameravala da sakrijem – naime, moje i gazdari čino ime, te našu adresu – on me natovari najre đim i najskupljim voćem koje je mogao na ći, i posla me ku ći da premišljam o mogućnim ishodima ovog doživljaja. Čim sam stigla ku ći, ispričah gospo đi Kol sve što se desilo, na šta ona vrlo razložno zaklju či da nikakve štete nema ako me je i pratio, ali da – ako je to u činio, za šta je, kako joj predosećanje kazuje, bio kadar – njegov karakter i shvatanja treba dobro ispitati, da bi se saznalo je li to lovina vredna zamke. U međuvremenu, pak, ništa nije lakše od moje uloge u svemu, jer se od mene jedino traži da njene savete i uputstva savršeno slušam do poslednjeg čina. Sledećeg jutra – pošto je veče, kako smo kasnije saznale, proveo raspitujući se po komšiluku o vladanju i li čnosti gospođe Kol (od čega ništa nije moglo biti povoljnije za našu nameru u vezi s njim) – moj nam gospodin stiže svojim ko čijama do radionice, a jedino je gospo đa Kol išta znala o svrsi njegove posete. Upitao je za nju i lako za čeo poznanstvo, naru čivši nešto pomodne robe, dok sam ja sedela za stolom, ne dižu ći pogled, zabavljena porubom nekog nabranog ovratnika sa krajnjom staloženošću i jednostavnoš ću vredne radenice. Gospo đa Kol je odmah zapazila da prvi utisci koje sam na nj ostavila nisu izloženi opasnosti potiranja utiscima koje bi na njega mogle
imati Lujza i Emili, koje su sada sedele uza me za radom. Pošto se uzalud upinjao da ukrsti pogled sa mnom (jer sam ja sedela oborene glave, i hinila tobožnju svest o krivici što sam mu, razgovaraju ći s njim, omogu ćila da me prati i ohrabrila ga na to), on naloži gospo đi Kol da robu li čno donese njegovoj ku ći, i reče joj kada će je očekivati; onda je otišao, nose ći sa sobom sitnice koje je izdašno platio ne bi li se što bolje predstavio. Za sve to vreme devojke nisu uopšte ni namirisale tajnu te naše nove mušterije, a u prvoj pogodnoj prilici kada smo ostale same gospoda Kol me uveri, na osnovu svog dugog iskustva u tim stvarima, da ovoga puta moje čari nisu omašile, i da je ona, po njegovoj nestrpljivosti, držanju i pogledima, sigurna da je progutao mamac; jedino mu još nije poznavala karakter i položaj, o čemu će joj njeni poznanici po gradu ubrzo dati dovoljno podataka da bi znala šta joj valja činiti. I zaista, njena ju je obaveštajna služba za nekoliko sati tako izvanredno poslužila da je saznala kako osoba koju sam osvojila nije niko drugi do gospodin Norbert, čovek rođen u velikom bogatstvu, koje je, me đutim, budući od prirode ne najboljega telesnog sklopa, umnogome bio stra ćio na svoje preterano robovanje varoškim porocima. Tokom toga kerenja on je, ogadivši i obljutavivši sebi sve uobi čajene oblike razvrata, našao slasti jedino u lovu na device. Tako je, zaista, upropastio zamašan broj devojaka, nikad ne štede ći para na to da do đe do cilja, i obično je dobro postupao s njima dok god se ne umori ili ne nasiti, ili mu neko novo lice ne olakša da se stare veze otarasi, prepuštajući je njenoj sudbini – jer je ovakve svoje poduhvate preduzimao samo me đu onima do kojih je mogao do ći nagodbom i kupovinom. Na osnovu ovih predznanja, gospo đa Kol zaključi da takav čovek vazda predstavlja pravi dobitak, i da bi greh bio ne iskoristiti tu mogu ćnost pazara na najbolji mogu ćan način, te da je, po njenom mišljenju, devojka poput mene samo predobra
za nj, na svaki način i ma pod kojim uslovima. Otišla je, dakle, u zakazano vreme u jedno od pravni čkih zdanja, do njegovog stana, koji beše velelepno namešten, s posebnom brigom za sve pogodnosti raskoši i zadovoljstva. Zatekla ga je kako ve ć nestrpljivo čeka; pošto je s njim završila tobožnji posao, upustiše se u razgovor o mnogim temama u vezi s njenim zanatom, za koji ona re če da ide vrlo rđavo, te u vezi sa slugama, šegrtima i pomo ćnim radnicama, gde u razgovoru napokon prirodno do đoše do mene. Tu mu je gospoda Kol, majstorski igraju ći dobrodušnu staru alapaču, kojoj svašta izleti iz usta kad jednom po čne da lapara, prigotovila o meni pri ču na izgled tako verovatnu – ubacujući ovde-onde, na najjednostavniji na čin, lukave pohvale mojoj ličnosti i naravi – da ga je na kraju sasvim privolela za svoju svrhu, dok ništa nije moglo biti bolje krivotvoreno od njenog neshvatanja njegovih pravih namera. Tada se on, raspaljen već do granice strpljenja, usudio da donekle stidljivo nagovesti svoje namere i gledanja u vezi sa mnom, s dovoljno zbrke i muke dovode ći je do toga da shvati šta on to govori (jer se ona pravila da ne razume, dokle god je to smatrala umesnim). Ne pokušavaju ći, sad, da se predstavi kao neka aždaja-zaštitnica vrline, time što bi se predala onoj žestokoj i uvek sumnjivoj strasnoj ljutnji, ona se, s više smisla i dejstva, držala naravi jednostavne, dobre žene, kojoj je zlo potpuno nepoznato, i koja je, budu ći da hleb sebi sti če na pošten način, sazdana od građe dovoljno popustljive i gipke da bi se najzad dala presaldumiti za njegovu stvar, njegovom nadmoćnom veštinom i lukavoš ću. Međutim, tako je vešto vodila stvar da su se tri do četiri puta sastali pre no što mu je mogla dati bar zdravu nadu u njenu pomo ć, jer se on – kroz mnogobrojne jalove poruke, pisma i druge pokušaje da direktno uspostavi vezu sa mnom – uverio da bez te njene pomo ći ne će do mene do ći, što je sve, u isti mah, moju prirodu
još više uzdizalo u njegovim o čima, i podizalo mi cenu. Međutim, vodeći računa o tome da stvar ne oteže toliko da se ukaže vreme za izvesna otkri ća ili slučajnosti nepovoljne za njen plan, ona se napokon dala tobož privoleti, pukom upornošću molbi i obe ćanja, a više svega zaslepljuju ćom sumom čije je određenje iz njega iskamčila. Sada je već bila prava umetnost glumiti popuštanje pred mamcem tako velike koristi, kao izgovorom za popuštanje uopšte, i to na na čin kakav bi ga mogao ubediti da ona svoje bezgrešne prste nije nikada mešala u tako nešto. Provodila ga je, dakle, kroz sve mogu ćne stupnjeve teško ća i smetnji neophodnih da se uve ća vrednost dragocenosti koju je toliko želeo; i na kraju je toliko bio zaluđen malom lepotom kojom sam navodno raspolagala, i toliko nestrpljiv da ostvari svoje namere sa mnom, da gospo đi Kol nije davao nikakvu priliku da se pohvali svojim uspehom što ga je dovela do cilja – toliko se bio raspekmezio prema svemu što ga je navodilo na to da proguta mamac. Ina če se nipošto ne bi moglo re ći da, u drugim pogledima, gospodin Norbert nije jasno sagledao stvari, ili da nije savršeno poznavao grad, pa čak, iz iskustva, i podvalu kakvoj je upravo nasedao. Nama je, međutim, njegova pohota toliko išla na ruku, toliko ga je ona zaslepljivala i podbr čkivala, da bi svako raskrinkavanje te smicalice sada smatrao vrlo r đavom uslugom njegovu zadovoljstvu. Uz takvo sadejstvo ga usmeravaju ći, čak naglavce, prema cilju na kojem ga je želela videti, gospo đa Kol ga je naposletku dovela do toga da se potajno raduje što je sebi tako jevtino nabavio moj izmišljeni dragulj – kupivši ga od mene za samo trista zlatnih funti, uz stotinu za posrednicu – što beše bedna naknada za sve njene patnje i grižu savesti što ih je od sad, prvi put u životu, imala zbog njega podnositi. Svi ti novci imali su da budu u celini ispla ćeni smesta i na licu mesta, odmah po izru čenju moje osobe, a nisu uklju čivali
neke nipošto beznačajne poklone koji su mi uru čeni u toku pregovora. Za vreme ovih, opet, ja sam povremeno, mada vrlo retko, uvo đena u njegovo društvo, u prikladno vreme i na odgovaraju ćem mestu; neverovatno je malo bilo potrebno, čini se, da se podstakne moja prirodna sklonost čednosti, da bih u njegovim očima prošla kao prava devica; sav moj izgled, svi moji pokreti i gestovi vazda su odisali čistom nevinoš ću, koju muškarci tako gorljivo traže od nas, s jedinom svrhom da se naslade zadovoljstvom njenog uništavanja, a u vezi s kojom su, uza sve svoje umeće, tako silno podložni prevari. Kada je postignuta puna saglasnost u vezi sa svim odredbama sporazuma, i obezbe đena isplata ugovorenih svota – te je tako preostalo još samo izvršenje glavne stavke, koja se svodila na moje potpuno predavanje njegovom slobodnom raspolaganju i koriš ćenju – gospo đa Kol je svoje prigovore u vezi s njegovim stanom tako vešto protkala odgovaraju ćim nagoveštajima da je on sam došao na misao, pa čak i neodložno zahtevao da se patvorina ven čanja obavi u njenoj ku ći. Isprva je, zaista, govorila da nipošto nije za to... ni za hiljadu funti ne bi pristala da za to sazna iko od posluge ili zanatskih pomo ćnica... njeno dragoceno dobro ime bilo bi zauvek uništeno... i sve se tako pravdala. Međutim, ubedljiviji prigovori na sva druga mogućna rešenja, dok se ona brižljivo trudila da ne ponudi nijedno sem onih koja su takvim prigovorima podložna, kona čno je primoraše da mu i u tom pogledu iza đe u susret, kada je već na sve pristala. Potom je dogovorena no ć – uzimajući u obzir, koliko se god to moglo, njegovo žudno nestrpljenje – a u me đuvremenu gospođa Kol nije propustila nijedno uputstvo, niti prenebregla išta od priprema koje su mi omogu ćavale da časno obavim zadatak u vezi s prividom moga devi čanstva. Jedino što, zahvaljujući prirodnoj tesno ći onog mog dela koji beše neophodan za izvršenje plana, nisam imala potreba da se služim
onim veštačkim pomagalima koja izazivaju privremenu suženost, ali se lako otkrivaju proverom u toploj vodi; a što se tiče uobičajenih krvavih tragova, koji uglavnom, iako ne uvek, prate uništenje devi čnjaka, gospođa Kol me beše upoznala sa sopstvenim izumom, koji teško da je mogao omašiti, a o kojem će više reči biti na odgovaraju ćem mestu, kad dođe na red. Kada je, dakle, sve bilo dogovoreno i uredeno za njegov prijem, gospodina Norberta je – u jedanaest no ću, i uza sve prateće okolnosti ćutanja i tajanstva – u ku ću pustila sama gospođa Kol, te ga uvela u svoju spava ću sobu, gde sam, na njenoj starinskoj postelji, ležala razodevena i drhtala od straha, ako ne baš prave device, ono možda i ve ćeg straha tobožnje, što me je činilo zbunjenom i snebivljivom koliko jedna prava devica može i treba da bude; zaista, taj moj izgled teško da bi od prave devičanske zbunjenosti i stida razlu čile i oči manje pristrasne od onih mojega ljubavnika – da ga tako nazovem, pošto sam izraz »blesavko« uvek smatrala presvirepom porugom muškarcima čija se naročita slabost prema nama zloupotrebljava. Posle uobičajenih brbljarija kakve se, u takvim prilikama, namenjuju mladim ženama koje se prvi put prepuštaju volji muškarca, gospoda Kol nas ostavi same u sobi, koja je, uzgred rečeno, bila dobro osvetljena, shodno njegovoj prethodnoj želji, čime kao da je nagoveštavao pregled stroži od onoga koji je kasnije usledio. Čim je zatvorila vrata za sobom, gospodin Norbert, još odeven, sko či prema postelji, gde sam se ja bila pokrila preko glave i posteljinom se dugo branila pre no što je on uspeo da mi do usana do đe, poljupca radi; sušta je istina, naime, da u takvoj prilici lažna vrlina pravi ve ću frku i više se opire od istinske. S usana on mi prede na grudi, od čega sam se branila zubima i noktima, sve dok mu moje opiranje nije dojadilo, pa je, verovatno još misle ći da će me lakše savladati
ako legne uza me, za tren oka skinuo sa sebe svu ode ću i uskočio u krevet. U međuvremenu, krišom ga osmotrivši, odmah sam mogla da otkrijem osobu koja nipošto nije obe ćavala onakav junačan čin kakav je obično potreban za juriš na devi čnjake, jer je njegova suši čava građa pre ostavljala utisak bogalja koji je nateran na tako težak zadatak, negoli dobrovoljca za nj. S jedva trideset godina, on je mo ć svoje žudi ve ć bio sveo na bednu zavisnost od neprirodnih izazova, dok ju je, istovremeno, veoma malo podržavala prirodna snaga tela iznurenog i izopačenog preterivanjem u zadovoljstvima, koja su samo proleće njegovog života obeležila tragovima šezdesetine zima; istovremeno, u njegovoj su se uobrazilji sa čuvali sav žar i vatra mladosti, mu čeći ga i guraju ći sve dublje u ponor. Čim se našao u krevetu, on zbaci sa mene posteljinu, koju sam pustila da mi otrgne iz ruku, pa sam sada ležala izložena njegovim napadima kako je samo mogao poželeti; tako je sad i posteljina bila otkrivena za pregled, pa se on, zahvaljuju ći mom preturanju i koprcanju, u naporima da se odbranim, lako mogao uveriti da nema nikakvih prethodnih priprema – mada se, da budem pravična, pokazao kao ispitiva č mnogo manje strog no što sam očekivala od tako iskusnog razvratnika. Onda on iscepa moju košulju, nalaze ći da njome previše štitim grudi, kao i onaj važniji put; inače je, u svemu drugom, postupao prema meni sa svim obeležjima nežnosti i obzira, dok se majstorstvo moje igre sastojalo u tome da iste ni najmanje ne ispoljim prema njemu. Postupala sam, dakle, shodno svim onim istan čanostima, zebnjama i užasima koje, kako se pretpostavlja, može da ose ća jedna savršeno nevina devojka suo čena s takvom novinom kao što je dodir prvog nagog muškarca koji je kraj nje u postelji. Teško da je, sem na silu, dobio i jedan poljubac; bar dvadeset puta sam mu sklanjala šake sa svojih grudi, čim bi se on zadovoljio njihovom čvrstinom i oblinom, kadrima da ih
predstave kao dotad nedirnuta dobra. Međutim, kada se, sve nestrpljiviji u vezi s onim glavnim, najzad bacio na mene i prvi put pokušao da me prstom pregleda, željan da sebi prokr či dalji put, ja se gorko požalih na njegovo postupanje: nikad ne bih rekla da će on sa mnom tako... ja sam upropaš ćena... ne znam šta sve to zna či... usta ću, i to smesta... Istovremeno sam butine držala tako čvrsto stisnute da ih snaga poput njegove nikako nije mogla otvoriti, ma koliko da se trudio. Otkrivši, elem, svoje prednosti, kao i da gospodarim kako svojim sopstvenim tako i njegovim pokretima, uvideh da će obmana biti izvedena bez greške. U me đuvremenu je njegova naprava – po razmerama jedna od onih čije ulaženje i izlaženje jedva da se i primećuje – prilično kruto stajala naspram onoga mi dela pristup kojemu sam pre čila stisnutim butinama. No, najzad se uverivši da ništa ne će postići primenom nevelike mu telesne snage, on pribeže molbama i ube đivanju, na šta sam, glasom punim srama i straha, jedino odgovarala da se plašim kako će me ubiti... - Gospode bože!... Ja to nisam zaslužila... nikad mi se tako što nije desilo u životu... Čudi me kako vas nije stid, zaista... I sve sam tako kukala glupim i detinjastim prigovorima, smatrajući ih najprimerenijima za izražavanje stanja užasnute nevinosti. Međutim, pretvaraju ći se da najzad popuštam žestini njegovog nastojanja delom i re č ju, škrto razmakoh butine, tako da je željeni otvor mogao tek da dodirne vrhom svoga oru đa. Ali dok se on upinjao da ga ugura, ja mu, trzanjem tela, kao da ga pristajem primiti iskosa, potpuno spre čih prodor, ali istovremeno kriknuh, kao da me je probo do srca, i odbacih ga od sebe takvom silinom da se nipošto nije mogao zadržati na mestu, ma koliko se svom snagom trudio; to kao da ga je odista razbesnelo, ali ne u smislu ma kakvog nezadovoljstva mojim
ćudljivim držanjem; sasvim suprotno, zaklela bih se da sam mu zbog toga bila još draža, i da on sebi čestita na teškoćama koje osujećuju njegovo neposredno zadovoljenje. Raspaljen, međutim, preko svake mogu ćnosti odlaganja, on se ponovo pope na mene i stade me moliti da budem strpljiva, miluju ći me i tešeći najnežnijim nagovaranjem i sve čanim obećanjima da će za mene učiniti ovo i ono; na to ja, glume ći delimi čno popuštanje, i malo ublažavaju ći gnev koji sam bila ispoljila što mi je naneo toliko velik bol, najzad dopustih da mi raširi butine i tako otvori sebi put za drugi pokušaj. Međutim, tako sam pomno pratila njegovo usmeravanje naprave mu i rukovanje njome da sam se, čim je grlo bilo i najmanje otvoreno, u pravi čas naglo trgla – ali ne kao da izbegavam njegov prodor, ve ć kao da mi njegovi pokušaji u tom smislu nanose strašan bol; tu okolnost, isto tako, nisam omašila da propratim odgovaraju ćim mahanjem rukama, uzdasima i žalbama što me povreduje... Usklici »ubijate me«, »umre ću«, i tome slični bili su najčešći. Ali sada je već – posle mnogo ponovljenih pokušaja, u kojima nije imao ni najmanje uspeha u stremljenju svom cilju – zadovoljstvo u njemu raslo tako brzo da ga nikako nije mogao suzbiti ili odložiti; tako u silini i pomami koje je u njemu nadahnulo približavanje vrhunca, on jednom žestoko gurnu napred, čime mi je skoro razbio pažnju i poremetio nadzor, te se smesti dovoljno duboko da u spoljnom delu svoga otvora osetim topli izliv. Bila sam dovoljno svirepa da mu ni to ne dozvolim da dovrši gde je zapo čeo, već ga ponovo odbacih od sebe, uz najprodornije krike, kao da od bola više i ne marim da li će me neko čuti. Lako se dalo videti da mu se više svi đaju, da ga više zadovoljavaju pretpostavljene pobude osuje ćenog postignuća, negoli sami uspeh u njemu. Upravo sam time opravdavala sebi sve laži kojima sam se služila da mu pružim to blaženo uživanje,
koje jama čno ne bi osetio u dodiru s istinom. Međutim, olakšavši sebi jednim izlivom, i opustivši se, on stade da me teši i bodri da budem raspoložena i strpljiva za još jedan pokušaj, na koji se po čeo spremati, skupljaju ći za nj snagu svim podstrecima dodira i pogleda koje je mogao zamisliti; obilazio je čitavo moje telo, i zadovoljstvo njime izražavao oduševljeno tapšući i ljubeći, bez imalo poštede, svaki moj deo, u najpohlepnijoj razularenosti ose ćanja pipanja, gledanja i poigravanja. Moć mu se ipak nije vra ćala tako brzo, i više puta sam ga osetila kako gura na vrata, ali snagom tako slabašnom da sam se pitala bi li kroz njih uopšte mogao pro ći i da sam ih držala širom otvorena. No, smatrao me je tako neupu ćenom u prirodu stvari da ga njegova slabost nije nimalo žalostila niti zbunjivala, pa je još dugo mu čio i sebe i mene pre no što je iole bio u stanju da svoje napade obnovi s ma kakvim izgledima na uspeh. Ali sam ga i tada toliko zaduvavala, drže ći ga na odstojanju, da je bio skroz oznojen i zaista sasvim umoran pre no što je uopšte uspeo da opipljivo uznapreduje. Tako je tek u poodmaklo jutro uspeo da nešto preduzme i prodre do pola puta, pri čemu sam ja sve vreme vrištala i kukala zbog njegove čudesne krepkosti, i ogromnosti onoga čime sam ose ćala da mi raskida utrobu. Ali najzad izmoren takvim atletskim naporima, moj zato čnik poče da se gubi i rado prihvata okrepljenje sna. Poljubivši me, dakle, veoma nežno, i preporu čuju ći mi samoj odmor, on je uskoro čvrsto zaspao, a kada sam se u to uverila, ja se, što manje pomeraju ći telo, kako ga ne bih probudila, sasvim lako i bezbedno poslužih izumom gospođe Kol za usavršavanje znakova devičanstva. U oba krevetska stuba kod uzglavlja, baš nekako tamo gde se u njih uglavljivao okvir za dušeke, nalazila se po jedna mala ladica, tako majstorski prilagodena obliku obradenog drveta da se nije mogla otkriti ni najbrižljivijim pregledom.
Te su se ladice lako otvarale na dodir pomi čne opruge, a u svakoj se nalazila po jedna staklena posudica, puna unapred spremljene tečne »krvi«, sa po komadi ćem sunđera. Dovoljno je bilo da se on blago stisne izmedu butina, pa da iz njega iskaplje mnogo više crvene te čnosti no što je dovoljno da se spase jedna devojačka čast. Posle toga bi se prostim vra ćanjem sunđera na mesto i zatvaranjem ladice otklanjala svaka mogu ćnost otkrivanja prevare, pa čak i sumnje u nju. A sve je to moglo da se obavi za najviše petnaestak sekundi; naime, budu ći da su oba krevetska stuba bila jednako opremljena, stvar se mogla jednako lako i prakti čno izvesti, ma na kojoj strani da je žena ležala. Doduše, da se probudio baš u tom trenutku da me uhvati na delu, svakako bi me silno postideo i zbunio; ali kako se to nije desilo, i uz predostrožnost koju sam bila preduzela, izgledi na uspeh bili su hiljadu puta ve ći od mogu ćnosti da budem otkrivena. Sada, spokojna i nimalo se ne plaše ći ma kakve njegove sumnje ili podozrivosti, ja se od sveg srca predadoh odmoru, ali nisam mogla da zaspim; kroz oko pola sata moj ti se gospodin ponovo probudio i okrenuo prema meni, dok sam se ja pretvarala da duboko spavam, što on baš i nije dugo poštovao; spremaju ći se da ponovi svoj nasrtaj, on me stade ljubiti i grliti, a ja se, kao da sam se tek probudila, požalih što me uznemirava i budi iz ono malo sna što mi je čula spaslo oštroga bola. Međutim, željan zadovoljstva, kao i pune pobede nad mojim devi čanstvom, dа je birao samo reči kojima bi mogao slomiti moj otpor i potkupiti moje strpljenje, što sam sada sve bila spremna da saslušam, pouzdavaju ći se u one krvave tragove njegove pobedonosne siline, koje sam sama bila pripremila – premda sam i dalje mislila da je dobra politika još neko vreme ga ne pustiti da u đe. Na njegove nasrtaje odgovarala sam, dakle, uzdasima i stenjanjem, te žalbama da sam toliko povre đena da to više ne mogu podneti... uverena sam da mi je on u činio nešto
strašno... da mi je on... da je on tako zao čovek! On tada povuče naniže čaršave i, razgledavši poprište pri treperavom plamenu već zamiruće sveće, jasno vide moje butine, košulju i čaršave zamrljane bojom koju je spremno prihvatio kao devičanski izliv, izazvan njegovima poslednjim poluprodorom; bio je tako uveren u svoj uspeh, i tako o čaran njime, da se predade radosti i ushićenju kakvima nije bilo ravnih. Obmana je bila potpuna, i ništa mu drugo nije ušlo u glavu sem uverenja da je otvorio još jedan nekopani rudnik, a ta misao, pred tako ubedljivim dokazom, udvostru čila je u isti mah kako njegovu nežnost prema meni tako i njegovu vatrenu revnost da taj put dokraja raskr či. Ljubeći me s najve ćim mogućnim ushi ćenjem, tešio me je i molio da mu oprostim za bol koji mi je naneo; uzgred je napominjao da je tako moralo biti, i da je najgore jama čno prošlo, te da bih, s malo hrabrosti i odlučnosti, trebalo da sve još jednom ponesem, kako posle toga više nikada ne bih doživljavala ništa drugo doli vrhunski užitak. Malo-po-malo, dozvolila sam da me tobože ubedi, i pristala na njegovo traženje, pa sam neosetno raširila butine i omogućila mu slobodan pristup. Sada je uspeo da u mene u đe malo dublje, dok sam ja, dobro vode ći prijem, tako lepo igrala maticu zavrtnja, da sam ga držaia daleko od lagodnog središnjeg prolaza; umešnim uvijanjem i gr čenjem veštački sam mu otežavala ulaz, i puštala ga da u mene prodire sve za po pola palca, uz najveći trud i moje neprekidne gorke žalbe. I tako je, upinjući se iz petnih žila, polako prodirao da bi ga najzad smestio u celini, zadaju ći time, kako je verovao, coup de grace1 mome devičanstvu. To je meni bio znak za stravi čan krik, dok je on pobedonosno i dalje išao za svojim zadovoljstvom, ponosan poput petla koji krilima klepe će nad svojom izgaženom 1
Završni, smrtonosni udarac (franc). (Nap. prev.).
draganom; a njegovo zadovoljstvo, zahvaljuju či i tom uverenju u potpunu pobedu, tako je brzo raslo do vrhunca da sam uskoro osetila njegovo zamiranje, dok sam ja prosto ležala, u ulozi duboko povređene, daha lišene, prestravljene i smla ćene bivše device. Zapitali biste me, možda, jesam li sve to vreme ose ćala ikakvo zadovoljstvo? Uveravam vas da ga je bilo malo ili ni malo, sve dok, pred sam kraj, neki njegov slabašan nagoveštaj nije nastupio mehanički, posle tako duge borbe i čestog dodirivanja tog vazda osetljivog dela tela. Pre svega, nije mi se ni malo sviđala osoba čije sam zagrljaje trpela iz čistog računa, dok, isto tako, nisam baš bila ushi ćena sobom u ulozi takve opajdare, bez obzira na sva mogu ća opravdanja za činjenicu da sam na tu ulogu bila navedena; medutim, upravo me je ta neosetljivost i činila u tolikoj meri gospodaricom svog uma i svojih pokreta da sam čitavu prevaru mogla izvesti bez greške. Najzad malo vraćena u život njegovim utehama, poljupcima i zagrljajima, ja mu stadoh prigovarati kako me je upropastio, i to takvim neusiljenim izrazima kakvi su samo uvećali njegovo sopstveno zadovoljstvo sobom zbog svega što je postigao. Nagađajući, po nekim sopstvenim zapažanjima, da bi za njega bilo prili č no povoljno poštedeti ga, ja sam se – kada je posle nekog vremena, doduše dosta slabašno, krenuo u nov napad – odlu čno oduprla svakom daljem pokušaju; izgovarala sam se, što je laskalo njegovoj muževnosti, da sam tako žestoko ranjena i bolna da ne bih mogla izdržati novi pokušaj. On me tada velikodušno prepusti odmoru, a kako je jutro već bilo poodmaklo, daljih nasrtaja sam se oslobodila i dolaskom gospo đe Kol, za koju je on pozvonio; uz izraze najveće radosti i ushi ćenja, on je pobedonosno upozna sa svojom uverenoš ću u moju nevinost, kojoj je te no ći bio zadao smrtni udarac, a o čemu će svemu, dodade, dosta dokaza videti u krvavim mrljama na posteljnom rublju.
Možete samo zamisliti kako je žena njenog iskustva i kova povladivala toj lakrdiji, zalu đujući ga mešavinom uzvika stida, gneva, saose ćanja sa mnom i sopstvenog zadovoljstva što se sve ipak dobro završilo, u čemu je, verujem, jama čno bila iskrena. I sada, s obzirom na neumesnost daljeg prigovaranja o zahtevu da prvu no ć provedem u njegovom stanu – što beše brižljivo sračunato zarad bezbednosti od spletaka, a što je ona pravdala mojim devi čanskim užasima od same pomisli na boravak u odajama jednog muškarca i ležanje u istoj poselji s njim – ona me tobož po če ube đivati da treba da odem njemu kad god on to zaželi; pri tom bih, re če, i dalje o čuvala nužni privid rada za nju – kako ne bih izgubila, s obzirom na moju blagorodnu narav, izglede da se dobro udam, dok bi njena ku ća u isti mah bila bolje zašti ćena od mogu ćne bruke. Sve se to činilo toliko razboritim i obzirnim prema njemu, da gospodin Norbert uopšte nije ni opazio da ona zapravo ne želi da on posećuje njenu ku ću, kako vremenom ne bi otkrio izvesne nedoslednosti s prirodom u kakvoj mu se ona prikazivala; a ta namera je, pored toga, umnogome pogodovala njegovoj lagodnosti i njegovom shvatanju slobode. Prepustivši me tada odmoru koji sam tako silno želela, gospodin Norbert ustade, a gospoda Kol, pošto je s njim sredila sve ostale pojedinosti u vezi sa mnom, neopazice ga izvede iz ku će. Posle toga, pošto sam bila budna, ona u đe k meni i odade mi zaslužene pohvale za uspeh. Drže ći se, isto tako, svoje uobi čajene smernosti i nesebi čnosti, odbila je ma kakav udeo u svoti koju sam bila zaradila, i time me dovela u sigurnost one tako lagodne mogu ćnosti upravljanja sopstvenom imovinom, koji je sad ve ć bila dostigla razmere nevelikog bogatstva, a o tome se bezbedno moglo starati i dete od deset godina. Tako sam ponovo došla do položaja stalne ljubaznice, i uobičajila sam da gospodina Norberta do čekujem u njegovom
stanu kad god bi on poslao po mene nekog skorote ču, koga sam uvek držala na odstojanju; tako sam, s mnogo opreza i pažnje, uspela da on nikad ne pronikne u pravu prirodu mojih veza sa gospođom Kol; ali kako se on uopšte nemarno prepuštao udobnostima i raspusnom gradskom životu, stalna žurba u tome smetala mu je da vodi ra čuna i o sopstvenim poslovima, a kamoli o mojim. Uzgred budi rečeno, ako smem suditi po sopstvenom iskustvu, niko nije više poštovan ni bolje pla ćen od ljubaznica onih ljudi koji, onemo ćali od prirode, razvrata ili starosti, imaju ponajmanje vajde od svog polnog života. Svesni da se žena mora nekako zadovoljiti, oni je zasipaju hiljadama malih nežnosti i pažnji, poklonima, maženjem i tajnama, i svoju domišljatost iscrpljuju na pomagala i dosetke kojima bi da nadoknade svoju bitnu manu. Kakvim sve veštinama, kakvim sve dosetkama i istančanostima zadovoljstva ne pribegavaju da bi nju umanjili, da bi uve ćali svoje sustale snage i prirodu nagnali da služi njihovoj čulnosti! Međutim, njihova je nesre ća u tome što su – kad posle niza draženja, saletanja i pipanja, izazovnih položaja i bludnih radnji najzad i postignu nekakav munjevito brz i nemo ćan užitak – istovremeno u predmetu svoje strasti raspalili plamen koji vlastitim sredstvima ne mogu da ugase, što njihove ljubaznice goni da sebi potraže olakšanja u rukama prvog slede ćeg muškarca kadrog da završi zapo četo delo; i tako oni sami postaju svodnici za nekog miljenika okušanog i dokazanog krepkijim i više zadovoljavaju ćim izvršenjem; jer u žena, naročito našeg opredeljenja, ma koliko one naginjale dobru, postoji jedan nadzorni deo, ili glavno središte, koje se vlada shodno vlastitim na čelima – a među ovima je najvažnije to da se, u opštenju i s obzirom na ono što im pripada, volja nikad ne prihvata kao zamena za čin. Gospodin Norbert, čiji je slučaj umnogome bio baš tako
zlosrećan, premda je tvrdio da mu se izuzetno svi đam, retko je mogao da samu glavnu radost sa mnom doživi bez priprema tako dugih i raznovrsnih da su bile i zamorne i razdražuju će. Ponekad bi me golu golcatu položio na ćilim, uz dobru vatru, pa bi me po čitav sat razgledao, postavljaju ći me u sve mogućne položaje koji su moje telo činili uzbudljivim za oko; pri tom me je ljubio u svaki deo tog tela, a onaj najskriveniji i najkritičniji ne samo što nije izuzimao, ve ć mu je, štaviše, ukazivao ponajviše takvog poštovanja. Uz to su njegovi dodiri bili ponekad tako izuzetno pohotni, tako rasipno rasprostranjeni i prodorni, da bih ja bila, potpuno razlu đena golicavim vatrama, sve dok, najzad, posle mnogo muke, ne bi došlo do njegovog kratkotrajnog nabreknu ća, koje se topilo ili u talasu znoja ili u prevremenom jalovom izlivu kojim kao da se drsko podsmevao mojim živim željama; ili, ako bi do nje i došlo, kako je mucava i rastrojena bila ta izvedba, i kako je prskanje tim nekolikim vrelim kapima bilo nedovoljno da ugasi sve plamenove koji su me gutali! Ne mogu da zaboravim šta mi se desilo jedne ve čeri, kad sam se od njega vraćala kući, s duhom pomamljenim do stupnja na kojem se njegov čarobni štap pokazivao nemo ćnim da ga obuzda; samo što sam zakrenula za jedan ugao, sustiže me neki mlad mornar. Bila sam tad u onoj istoj lepoj, urednoj i jednostavnoj ode ći kakvu sam vazda uobi čavala nositi, ali je u mom koraku moglo biti izvesnog nemira nepoznatog pribranosti hladnijih misli. On me je, me đutim, odmah zgrabio kao kakav dar, bez ikakvog cifranja prebacio mi ruku preko ramena i poljubio me plahovito i sa slaš ću. Pogledala sam ga sa za četkom gneva i osude njegove neotesanosti, koji se pretopi u nežna ose ćanja kad sam ga bolje pogledala: jer bio je visok, muževnoga držanja, nao čit telom i licem, pa sam ovo svoje osmatranje završila pitanjem šta to sve treba da znači, i to tonom koji se više naginjao nežnosti; a oni mi
na to, s istom otvorenoš ću i čilošću s kojima mi je prišao, predloži da me počasti čašom vina. Sad, nema sumnje da bih ga bez oklevanja odbila da mi je krv bila manje uzburkana, i da mnome nisu gospodarili nesmireni nadražaji i želje; ali, ni sama ne znam kako, tek moje prešne potrebe, njegov izgled, prilika – ili, ako ho ćete, snažna mešavina svega toga – uz za četnu znatiželju da vidim kraj i te pustolovine, za mene tako nove i otud što me je smatrao za obi čnu uli čarku, navedoše me da bez re či prihvatim njegov predlog; reč ju, nisam slušala svoju glavu, ve ć sam prosto pustila da me taj ratnik uzme pod ruku tako prisno kao da me čitavog svog veka poznaje, i da me povede u prvu zgodnu kr čmu, gde nas uvedoše u omanju sobu, iz nekog hodnika. Tu je, jedva i sa čekavši kelnera s naručenim vinom, odmah počeo da se ukrcava; raskop čao mi je ovratnicu i, uz so čan poljubac, odmah mi sasvim razgolitio grudi, koje stade obrađivati s onom plahovitom požudom što premoš ćuje zvanični postupak, više zamoran negoli prijatan u takvim prilikama. I onda, hitaju ći ka glavnoj ta čki, ne nađosmo ništa pogodno za našu svrhu, budu ći da su dve-tri ošte ćene stolice i klimav sto bili jedini nameštaj sobe. Bez mnogo premišljanja, on me stojećke pribi leđima uza zid i zadiže mi suknju. Isukavši zatim pravog razara ča, on me naprosto zaslepi, dok je njime vitlao pred mojim o čima, da bi mi najzad, pristupivši poslu sa žustrinom i nestrpljivoš ću koje su vrlo verovatno bile izazvane dugim postom na moru, dao priliku da okušam njegovu snagu. Raskre čena, i zabavljena ovim položajem, dala sam sve od sebe da se što bolje privežem za nj. Iako sam ve ć bila primila jedan njegov deo, stvari ipak nisu baš išle po mornarevoj volji; menjaju ći, dakle, svoj na čin napada, on me privede stolu i majstorskom rukom mi položi glavu na njegovu ivicu, da bi mi, druk čijim zadizanjem sukanja
i košulje, razgolitio zadnjicu za svog slepog i pomamnog voditelja. Ovaj probi sebi put izmedu zadnjih polulopti, a ja mu, prilično jasno ose ćajući da ne prilazi pravim vratima, rekoh da kuca na pogrešna - Eh – odgovori on – po oluji je svaka luka dobra. Ipak je, odmah menjaju ći kurs i spuštaju ći pramac, valjano usmerio brod, i poterao ga napred tako predivno čvrstog da se sve oko njega zapenilo, i tutnu mi ga tout s neopisivim žarom i bodroš ću. S obzirom na dobro nastrojenje u kojem sam bila kad sam mu se pokorila, i budu ći još tako silno pobu đena, ja ga pretekoh i zamreh u skoro potpunoj obeznanjenosti, čvrsto ga i gr čevito stežući dok god iz njega nisam izvukla toliko obilnu bujicu da je ona, zajedno s mojim sopstvenim izlivom, potpuno natopila te delove sveta, pravom poplavom gase ći pomahnitale požare mojih želja. Kad je to bilo gotovo, zabrinuh se kako da se izgubim; jer iako sam bila izvanredno zadovoljna razlikom izme đu tako tople kanonade, ispaljene u mene tako bodro, i zamornog pipanja i igranja kojima sam dugovala za nesmirene plamenove koji su me na taj korak i naveli, sada sam se bila rashladila, te počela da shvatam opasnost uspostavljanja poznanstva sa strancem, ma kako on prihvatljiv bio. Mornar je, opet, stalno izražavao želju da sa mnom provede no ć, kako bismo produžili sa svojim prisnostima, i to je govorio s rešenošću koja u meni probudi strah da ga se ne ću osloboditi tako lako kako bih mogla zaželeti. Ipak sam, u me đuvremenu, brižljivo prikrila svoje nestrpljenje, lako se pretvaraju ći da pristajem ostati s njim; rekoh mu da samo treba da skoknem do ku će, kako bih dala potrebna uputstva, i da ću se odmah vratiti. On je to glatko progutao, uveren da sam jedna od onih uli čnih nesrećnica koje žive za zadovoljstvo provoda s prvim pustahijom koji se reši da ih pokupi; takode je bio uveren da se, nedolaskom na
glavninu posla, nipošto ne ću odreći onoga što sam već zaradila. Tako se raziđosmo, mada ne pre no što je, u mom prisustvu, naručio večeru, iako sam bila dovoljno surova da ga razo čaram svojim odsustvovanjem i s nje. Međutim, kad sam se vratila ku ći i ispričala joj svoju pustolovinu, gospoda Kol mi je tako ubedljivo oslikala pravi smisao i mogućne opasne posledice moje ludosti – a naro čito opasnosti do kojih se zdravlje dovodi takvim slobodnim ponašanjem i olakim širenjem butina – da sam ne samo odlučila da se više nikada u sli čne stvari ne upuštam tako brljivo, koje sam se odluke do sad nepokolebljivo držala, ve ć sam još i mnoge dane provela u neprekidnoj strepnji ne ću li, mimo same njegove prijatnosti, imati drugih razloga da taj susret pamtim; ali sam tim bojaznima u činila nepravdu prema mom lepom mornaru, pa ga ovim priznanjem sada obešte ćujem. Tako sam tri meseca živela sa gospodinom Norbertom, veoma prijatno dele ći svoje vreme izme đu zabava u ku ći gospođe Kol i prikladne pažnje ukazivane tome gospodinu, koji je štedro nagradivao moje bezgrani čno saglašavanje sa svakim hirom njegovog zadovoljstva, čime sam ga sasvim osvojila. Nalazeći u meni jednoj, kako je sam rekao, sve one raznolikosti za kojima je tragao u ve ćem broju žena, on je, zahvaljuju ći tome, umnogome izgubio svoju sklonost ka stalnim promenama i uvek novim licima. Međutim, što je bilo još u najmanju ruku prijatno, kao i vrlo laskavo, ljubav koju sam mu zadahnula razvila je u njemu takav obzir i poštovanje prema meni da je to blagotvorno koristilo njegovom zdravlju. Naime, on je postupno, i kroz najdirljivija ispoljenja, doveo sebe do valjanog gazdovanja snagom, te je trajnost zadovoljstva obezbedio sebi umeravanjem njihove učestalosti, i odustajanjem od onih preterivanja za koja je bio tako bolesno vezan, a koja su mu na čela zdravlje i ozbiljno uzdrmala životne snage upravo u onom pogledu
zarad kojega se činio ponajviše željnim života. Re č ju, postao je istan čaniji, umereniji, pa tako i zdraviji, a njegova zahvalnost za to već je stala dobijati smer veoma povoljan po moju sudbinu, kad mi ćud ove još jednom ote s usana čašu meda. Njegova sestra, ledi L, kojoj je bio veoma naklonjen, zaželela je da je otprati na le čenje u Bat, a on nije mogao da joj uskrati takvu ljubaznost. Sledstveno tome, iako je ra čunao da od mene bude odvojen najviše jednu sedmicu, na rastanku me je pozdravio srdačno, аli s nekom zlokobnom težinom u srcu, i ostavi mi svotu daleko ve ću no što je njegova imovina dozvoljavala, te vrlo nesrazmernu predvi đenom kratkom roku putovanja; međutim, ovo se završilo u onom najdužem mogućem, na koje se samo jednom odlazi. Jer kada je stigao u Batsku banju, on se, posle tek dva dana boravka, upustio s nekom gospodom u pijanku, koja ga je bacila u visoku vatru, a ova ga je posle četiri dana odnela bogu na istinu, da iz nesvesti nije ni izišao. Da je bio pri sebi da je sa čini, možda bi me u oporuci blagonaklono pomenuo. Ovako, me đutim, izgubila sam ga zauvek, a kako ni čije životne okolnosti nisu toliko podložne prevratnim promenema koliko je to život žene za uveseljenje muškinja, ja uskoro povratih svoju prirodnu bodrost, i kako se, eto, još jednom na đoh brisana sa spiska stalnih ljubaznica, vratih se u okrilje zajednice iz koje sam, na neki način, bila izdvojena. I dalje blagonaklona prema meni, gospo đa Kol mi ponudi svoju pomoć i savet u vezi s novim izabranikom; ali sam ja sada živela lagodno, s dovoljnom imovinom da se, ne žure ći, dobro obazrem oko sebe. Što se ti če mojih telesnih sklonosti zadovoljstvu, njihova je prešnost, ili osetljivost, umnogome bila ublažena svešću o lakoći s kojom se one dadu zadovoljavati u kući gospođe Kol, gde su Lujza i Emili terale po starom. Moja miljenica Harijet, pak, često me je posećivala i zabavljala, glave i srca ispunjenih srećom u kojoj je plivala sa svojim dragim
baronetom. Volela ga je nežno i postojano, iako je on bio njen izdržavalac koji ju je, štaviše, sasvim osamostalio, lepo obezbedivivši nju i njene. Bila sam, dakle, izvan ma kakve redovne upotrebe svog tela u poslu kojim sam se ina če bavila, kada me je jednoga dana gospođa Kol, saobrazno onoj stalnoj poverljivosti koju smo između sebe održavale, upoznala s postojanjem izvesnog gospodina Barvila, koji se koristio uslugama njene ku će, i upravo je bio došao u grad, dok je nju ne malo mu čilo pitanje kako da mu pribavi odgovaraju ću družbenicu. Teško ća je, zaista, bila ozbiljna, jer je gospodin Barvil robovao jednoj svirepoj sklonosti ukusa – naime, žestokoj želji ne samo da bude nemilosrdno šiban ve ć i da sam šiba, i to na takav na čin da se, mada je nastrano mnogo pla ćao onima koje bi imale hrabrosti i volje da se pokore njegovom hiru, nalazio vrlo malo žena koje bi odgovarale njegovoj istan čanosti u izboru žrtve, a u isti mah bile dovoljno smele i spremne da se s njim smenjuju u njegovoj nastranosti toliko na uštrb vlastite kože. Me đutim, neobičnost te čudne sklonosti poja čavala se mladošću dotičnog gospodina, jer ona, čini se, obično spopada osobe koje su starošću primorane da pribegavaju takvim kušanjima, ne bi li se ubrzao optok usporenih im sokova, te sticanje duhova zadovoljstva prema onim omlitavelim, zbabanim delovima koji oživljuju tek pod golicavim vatrama što ih pali surova obrada njihovog prvog susedstva, s kojim se tako zadivljuju će slažu. Upoznajući me s tim, gospo đa Kol nije nipošto mogla očekivati da joj ponudim svoje usluge; jer kako sam bila u dovoljno lagodnim okolnostima, moralo me je upravo iskušenje ogromnog zanimanja jedino uistinu navesti na to da prihvatim takav posao; niti sam ikada bila izrazila, pa zaista ni osetila, ni najmanji nagon niti radoznalost da bolje upoznam jednu takvu sklonost ukusu koji obe ćava toliko više bola negoli zadovoljstva svima koji ne ose ćaju nikakvu potrebu za tako
žestokim podsticajima. Šta bi me, onda, podstaklo da dragovoljno pristanem na to bolno iskustvo, znaju ći šta me čeka? Pa, da kažem suštu istinu, upravo me je iznenadni hir, neo čekivani prohtev da se ogledam u nečem novom, izmešan sa sujetnom željom da gospo đi Kol dokažem svoju hrabrost, opredelio da joj, uprkos svim opasnostima, predložim samu sebe, i oslobodim je daljeg traganja. Tako sam je, u isti mah, i obradovala i iznenadila time što sam tako iskreno i bezuslovno sebe samu u datoj prilici stavila na slobodno raspolaganje i njoj i njenom prijatelju. Međutim, moja je dobra pomajka bila tako uvi đavna da se posluži svim mogu ćnim obrazloženjima ne bi li me odgovorila; ali kako sam zaklju čila da ona samo svedo če o njenoj nežnosti prema meni, istrajala sam u svojoj odluci i tako potisla svaku sumnju da sam svoju ponudu dala neiskreno ili iz puke učtivosti. Prihvataju ći, dakle, moj predlog sa zahvalnoš ću gospoda Kol me je uveravala da, s obzirom na bol koji treba da se podnese, ona nije imala srca da za tako što zatraži moju pomoć, mada ću, uveravala me je, biti za tu uslugu bogato nagrađena, posebno zbog tajnosti koja taj posao čini bezbednim od podsmeha što takve stvari obi čno prostački prati. Ona sama, pak, misli da je zadovoljstvo, ovakvo ili onakvo, sveopšta luka usmerenja, pa svaki vetar koji ka njoj duva jeste dobar, pod uslovom da nikome ne nanosi nikakvo zlo. Ona je, isto tako, više sklona da saose ća s tim nesrećnicima koji robuju nečemu čega se ne mogu otresti negoli što je spremna da osuđuje te žrtve nastranih strasti koje neobjašnjivom snagom nadziru njihovu glad za zadovoljstvom. A naklonosti su, takode, beskona čno raznolike, kao i nadmo ćne nad rasuđivanjem, i nezavisne od njega kao što su razli čni ukusi ljudi u ishrani, pa se neki osetljivi želuci groze obi čnog mesa, i ukusnim smatraju samo veoma za činjena, raskošna jela, dok se drugi, opet, di če što se takvih gade.
Meni sada uopšte nije bilo potrebno da se takvim uvodom hrabrim ili opravdavam; dala sam re č, i bila sam rešena da preuzete obaveze ispunim. Shodno tome, beše dogovorena no ć, a ja dobih sva potrebna prethodna uputstva o tome kako da postupam i vladam se. Odsudnog dana trpezarija je prikladno spremljena i rasvetljena, pa je mladi gospodin pušten u nju da me tu sačeka. Onda je gospođa Kol uvela i predstavila mene; nosila sam široku kućnu haljinu, koja je, po njenom uputstvu, odgovarala vežbi kroz koju sam imala pro ći; uz najfinije rublje, i sve je ostalo na meni bilo belo – haljina, podsuknja, čarape, čak i satenske papučice – pa sam sasvim li čila na žrtvu koju privode oltaru; istovremeno je od takve moje ode će bojom prijatno odudarala tamnokestenjasta kosa, padaju ći mi niz vrat u dugim kapljastim uvojcima. Čim me je ugledao, gospodin Barvil sko či na noge, s očitim izrazom zadovoljstva i čudenja, i pozdravi me, pa gospođu Kol zapita je li mogu će da će se tako tanano i nežno stvorenje dobrovoljno podvr ći patnjama i surovostima kakve podrazumeva njegova narudžbina. Ona mu pošteno odgovori kako jeste, pa, videvši u njegovim o čima da ne može preterati u žurbi da nas ostavi nasamo, iza đe iz sobe, pošto mu je ipak preporučila da se s umerenoš ću odnosi prema tako nežnoj po četnici. No, dok je ona zaokupljala njegovu pažnju, moja beše zauzeta razgledanjem obli č ja i li čnosti tog nesre ćnog mladog gospodina, tako neobjašnjivo osu đenog na to da se zadovoljstvo uteruje u nj šibom, kao znanje u de čake. Bio je izuzetno svetle kose i glatke bele kože, a činilo mi se da nema više od dvadeset godina, mada ih je imao tri više no što su mu moja nagađanja davala. Međutim, za tu, po njega povoljnu grešku u proceni imao je da zahvali svojoj sklonosti puno ći, koja se ispoljavala u kratkom, zdepastom trupu i okruglom,
punom licu svežeg izgleda, koje ga je činilo sličnim Dionisu – sem što je onaj izraz veselosti, neophodan za potpunu sli čnost, bio kod gospodina Barvila potrt nekakvom ozbiljnoš ću, čak strogošću, veoma neprikladnom tom obliku lica. Ode ća mu je bila besprekorno uredna, mada je jednostavnoš ću sasvim odudarala od velikog bogatstva kojim je potpuno slobodno raspolagao; ali to je kod njega bila stvar ukusa, a ne škrtosti. Čim je gospođa Kol izišla, on sede bliže uza me, a njegovo se lice, okrenuto meni, ozari izrazom najljupkije dobrote i plemenitosti, još upe čatljivijim zbog nagle promene iz krajnje strogosti, koja je – kako sam otkrila kasnije, kad sam bolje upoznala njegovu prirodu – bila ishod uobi čajenog stanja sukobljenosti s ljudima i njihovom pizmom prema njemu zbog toga što je rob tako neobi čne strasti; neumitnost telesnog sklopa učinila ga je nesposobnim da oseti ikakvo zadovoljstvo dok god se ne podvrgne onim neuobi čajenim sredstvima njegovog obezbedivanja kroz bol, a stalno ose ćanje nelagodnosti zbog toga najzad mu je u crte lica utisnulo onaj žig zlovolje i strogosti koji je, u stvari, bio sasvim tu đ prirodnoj blagosti njegove naravi. Posle prigodnog uvoda, koji se sastojao od izvinjenja i bodrenja da svoju ulogu odigram hrabro i stameno, on stade uz vatru, dok sam se ja latila da iz obližnjeg dolapa uzmem potrebna oruđa – nekoliko šiba od po dve do tri isprepletene i uvezane brezove grančice; on svaku od njih uze u ruke, dobro opipa i osmotri s velikim zadovoljstvom, dok sam ja sve to pratila s nekakvom drhtavom slutnjom. Zatim smo, od zida, izvukli na sredinu sobe duga čku i široku klupu, na kojoj se, radi udobnijeg ležanja, nalazio duguljast i mekan jastuk presvu čen pamučnim platnom. Kako je sada sve bilo spremno, on skide kaput i prsluk, a pokretom izrazi želju da mu raskop čam čakšire i košulju zadignem preko pojasa, te tu u čvrstim. Kada sam, sasvim prirodno, bacila pogled
prema onom ćudljivom veselniku u čiju čast se sve to priređivalo, učini mi se da se on skoro uvukao u telo, jedva pokazuju ći svoj vršak iznad izdanaka kovrdžavih dlaka koje su mu pokrivale prepone – baš kao kad cari ć izviruje iz trave. On se zatim sagnu i odveza podvezice, pa mi ih dade da mu vežem noge za klupu – što, pretpostavljam, beše suvišno, sem kao deo ukupnog uživanja u hiru, pošto je tu okolnost sam sebi propisao u sklopu obreda. Privela sam ga, dakle, klupi i, shodno mojoj ulozi, bajagi ga silila da legne, čemu se on, posle mlakog opiranja, igre radi, najzad pokorio; pružio se potrbuške duž klupe i, s jastukom pod glavom, sasvim mirno, pitomo ležao, dok sam mu šake i stopala vezala za noge klupe. Kako mu je košulja sve vreme ostala skupljena iznad krsta, smakoh mu sada ga će do kolena, pa mi se, ne može biti bolje i potpunije, ukazaše njegova leđa i zadnjica; dve zdepaste i glatke, potpuno bele obline uzdizale su se kao jastuci nad dvema čvrstim, mišićavim butinama, dok su ih ona pukotina izmedu njih i prelaz sa njih na krsta isturali kao izba čenu metu što, zapravo, stremi u susret šibi. Uzevši jednu od šiba, stadoh nad njim i, po njegovim uputstvima, zadadoh mu iz jednog daha deset dobrih udaraca – što sam mogla odlu čnije, mirnije i ja če, svom snagom svoje ruke – tako da su pod njima drhtale mesnate polulopte. On sam, međutim, kao da za sve to nije mario, ne obaziru ći se na udarce ni koliko jastog na ujed vodene buve. U me đuvremenu sam pažljivo pratila dejstvo tih udaraca, koje se, bar meni, činilo zapanjujuće svirepim: svaki udarac šibom ostavljao je trag na površini tih belih grebena, daju ći im tamnocrvenu boju, a krajevi grančica koje su se povijale na stranu suprotnu meni naročito su duboko zasecali kožu, ostavljaju ći u njoj udubljenje modre brazgotine iz kojih je ve ć kapala krv, ili se bar na njihovim krajevima skupljala u krupne kapi. A iz nekih masnica sam čak
izvadila iverke i ocepke drveta i komadi će pokorice koji su se odvojili od gran čica šibe i zadržali u koži. Ovome se nije ni bilo čuditi, s obzirom na svežinu spletenih prutova i oštrinu udaraca po koži koja je čitavom površinom bila tako glatko zategnuta preko čvrste mesnate mase pod njom da nikako nije mogla izma ći udarcu niti se uviti pod njim. Ja sam, međutim, bila već toliko potresena tom bolnom slikom da sam od sveg srca zažalila što sam se u sve to upustila, rada sam bila odustati, misle ći da mu je bilo dovoljno; ali me je on svesrdno hrabrio i preklinjao da nastavim, pa ga udarih još desetak puta, da bih, u predahu, opet osmotrila širenje krvavih tragova. I tako sam, o čeličena prizorom njegovog trpljenja bola, nastavljala da ga šibam, u vremenskim odeljcima i sa povremenim predasima, sve dok nisam zapazila kako se trza i uvija na na čin za koji sam nedvojbeno jasno uvidala da nije bio ishod bola, ve ć nekog novog i snažnog osećaja. Radoznala da proniknem u zna čenje tog novog odziva, ja mu se, u jednom od predaha, približih – dok se on i dalje uvijao, trljajući stomak o jastuk pod sobom – pa mu najpre stadoh milovati one nedirnute i nešibane delove preda mnom, da bih zatim nežno uvukla ruku pod njegove butine i osetila kako stvari stoje spreda. Kakvo iznenadenje! Ono njegovo pomagalo koje sam, sude ći mu po izgledu, smatrala neopipljivim ili, u najboljem slu čaju, zanemarljivo majušnim – bilo je sada, zahvaljuju ći svom onom oštrom bolu i pustošenju njegove kože straga, ne samo nabreklo do čudesne krutosti već i do veličine koja je čak i mene uplašila. Debljina mu zaista beše bez premca! a sama njegova glava ispunjavala mi je čitav rukohvat! A kada se taj komad – dok je on, silno uzbu đen, duboko disao i uvijao se napred-nazad, pod dejstvom svog čudnog zadovoljstva – najzad pojavio na svetlosti sve ća i vatre, učinio mi se nekako nalik na obli odrezak najsvetlije
teletine i, poput njegovog vlasnika, zdepast i kratak u odnosu na debljinu; ali gospodin Barvil, kad je osetio moju ruku na njemu, zamoli me da bodro nastavim svoj posao, jer ina če nikad neće dostići završni stupanj zadovoljstva. Nastavljajući tako, uvek iznova, rad sa šibom, dobro sam bila istrošila tri snopa, sve dok, posle žestokog otimanja i trzanja, i dva do tri duboka uzdaha, ne videh kako se ispružio miran i nepokretan. Odmah zatim je zatražio da ostavim šibu, što sam netom i u činila. Odvezujući ga, nisam mogla da se ne čudim njegovoj istrajnosti u trpljenju, dok sam gledala kožu njegove iskasapljene, iskidane zadnjice, donedavno tako bele, glatke i sjajne, a sada pretvorene u zbrkani plet modrica, golog mesa, oteklina i rasekotina, tako da se, kad je ustao, jedva držao na nogama; ukratko, kao da je bio prošao kroz grm divlje ruže. Tada na jastuku ugledah jasne tragove obilnog izliva, dok se onaj njegov tromi dembelan ve ć bio povukao u svoje gnezdo, ponovo se kriju ći, kao da se stidi da pomoli glavu; a ovu, čini se, ništa drugo i nije moglo da podigne doli zasecanje brazgotina po njenim prvim, loptastim susedima, koji su tako morali vazda da trpe zbog ćudi lenjog nosioca te glave. Moj se gospodin sad ve ć bio obukao i sasvim pribrao, pa me poljubi i posadi uza se, sam se pobo čke smeštajući na jastuk što je mogao pažljivije, budu ći da su njegovi mesnati jastuci bili isuviše bolni da podnesu ma koji deo njegove težine. Tu mi on zahvali za vrhunsko zadovoljstvo koje sam mu pražila, i – videvši, možda, neke znake straha od odmazde mojoj vlastitoj koži, zato što sam bila oru đe stradanja njegove – stade me uveravati da je spreman da me oslobodi svake dužnosti koju bih mogla smatrati obaveznom. Me đutim, ako ja slobodnom voljom pristanem da mi on u čini ono što sam ja njemu u činila, on će svakako uzeti u obzir osobenost mog pola, njegovu tananost i manju sposobnost da podnosi bol. Te
njegove reči su me koliko ohrabrile toliko i pogodile u ose ćanje časti, jer mi ni na kraj pameti nije bilo da izbegnem o čekivano kušanje – naročito jer sam dobro znala da gospo đa Kol, kroz svoju gviru, li čno prati čitavo zbivanje; otud sam se sada manje plašila za svoju kožu negoli toga da mi ne će pružiti priliku da mu dokažem svoju odlu čnost. Zato moj odgovor beše saobrazan takvom nastrojenju, mada mi je hrabrost još bila više u glavi negoli u srcu; i kao što kukavice uvek srljaju u opasnost koje se plaše, ne bi li se što pre otarasile tog bolnog osećaja, i ja sam bila sasvim zadovoljna njegovom žurbom da s re či pređe na delo. Bilo je dovoljno da razveže uzice mojih podsuknji, i podigne ih, zajedno s košuljom, sve do pupka, gde ih je zadenuo za labavo vezan pojas, kako bi ih, po volji, mogao zadići još više. Pošto me je zatim sa svih strana pomno razgledao, s očito velikom nasladom, on me kona čno položi licem na klupu. Kako sam o čekivala da me veže, kao što sam ja njega, ispružih podlaktice, ne bez straha i lake drhtavice, ali on reče da nipošto ne želi da me suvišno zastrašuje takvim sputavanjem; jer, reče, iako namerava da moju postojanost podvrgne opitu, moje trpljenje mora da bude potpuno dobrovoljno, i stoga moram biti slobodna da ustanem u istom trenutku kad zaklju čim da mi je bol nepodnošljiv. Ne možete ni zamisliti koliko me je obavezala sama ta dozvola da ostanem slobodnih ruku i nogu, i koliko mi je duha dalo to pouzdanje u mene, tako da mi sad ni srce više nije marilo za to koliko će, toj veri u č ast, trpeti moja put. Čitav moj stražnji deo, razgoli ćen do pola le đa, bio mu je sad izložen na milost i nemilost; najpre je zastao na prikladnom odstojanju, nasladuju ći se lakomim pogledom na položaj u kojem sam se nalazila i sva tajna blaga koja sam mu tako lepo izložila. Onda mi žustro prisko či i sve mi nage delove zasu štedrim obiljem poljubaca, pa uze šibu i stade da me
šašolji nežnim šljepkanjem po mekoj drhtavoj masi zadnjice; tako se pre igrao sa mnom negoli što me je ikako povre đivao, sve dok mi, postupno, pod ja čim udarcima, te zradnje obline ne počeše da bride sve ja če koliko su bivale crvenije, što sam znala kako po izrazitoj vrelini koja je tamo rasla tako i po njegovim sopstvenim re čima – da to crvenilo nadmašuje prirodnu rumen mojih drugih obraza. Kada se tako nadovoljio dive ći se svojim žrtvama i igrajući se njima, on poče da ih udara sve ja če, te mi je bilo potrebno sve moje strpljenje da ne vrisnem, ili se bar požalim. Naposletku me je šibao tako oštro da mi je krv izbila pri skoro svakom udarcu, a kad je nju ugledao, on odbaci šibu, i prilete mi i poljupcima pokupi kapi što su se po čeli skupljati, a sisaju ći mi tek otvorene rane umnogome mi je olakšao bol. Ali onda me je podigao na kolena, i naterao da kle čim raskrečena, pa se onaj moj nežni deo, od prirode podru č je zadovoljstva, a ne bola, lepo izloži da primi svoj deo patnje; jer je on sada, žudno ga posmatraju ći, tako usmeravao šibu da su oštri krajevi gran čica tamo žarili s takvom žestinom da od bola nisam mogla da ne ječim i uvijam se svim telom i udovima; mora da mi je to gr čenje stavljalo telo u beskona čno raznolike položaje i tako pružalo obilje raznovrsnih slika za nasladu oka. Me đutim, i dalje sam šibu podnosila bez glasnih jauka. Kada je, posle nekog vremena, opet zastao, on prisko či, zaista, onom mom delu čije su usne, kao i sva njihova okolina, osetile njegovu svirepost, pa, obeštećujući me, zalepi sopstvene usne za njih; onda je moje tako otvarao i zatvarao, stiskao ih i grickao mahovinu nad njima, i sve je to činio kao u divljem strasnom zanosu i oduševljenju, koji su izražavali neobuzdani užitak. Najzad se ponovo do č epa šibe, pa, podstaknut mojom trpeljivoš ću i raspomamljen čudnim ukusom u uživanju - obori se na moju sirotu zadnjicu tako da je ona surovo platila za njegovu nesposobnost da nadzire svoju strast; jer sada me je zlotvor, ne
ispoljavaju ći nimalo samilosti, tako sekao da zamalo nisam izgubila svest pre no što je namah prestao da me šiba. A ipak i dalje nisam ispustila nijedan glasan jauk, niti izrekla ma kakav prigovor; ali u srcu sam se ne može biti sve čanije zaklela da se više nikada ne izložim takvim surovostima. Možete misliti, dakle, u kakvom su neobi čnom stanju bili ti moji meki mesnati jastuci – sasvim natekli i presni, crveni i, uistinu, strašno ise čene kože; a povrh svega, nisam osetila ama baš nikakvo zadovoljstvo, pa sam se čak malo i durila zbog poslednjeg pretrpljenog bola, da bih ipak s najve ćim zadovoljstvom primila čestitanja i naknadna maženja nanosioca mi bola. Čim sam, tek radi pristojnosti, nabacila na sebe nešto haljina, obzirna gospo đa Kol lično nam je unela ve čeru, koja bi mogla probuditi čulnost čak i nekog kardinala, uz priloženi izbor najboljih vina; postavila je sve to pred nas i izišla, nijednom nas re č ju niti osmehom ne prekidaju ći niti zbunjuju ći, u našim trenucima tajanstvene izdvojenosti u kojima smo se nalazili nipošto još spremni za prijem nekog trećeg. Sela sam, i dalje nimalo blagonaklona prema svom mučitelju, jer nisam mogla da ga takvim ne smatram, još više podstaknuta na to njegovim vedrim, zadovoljnim raspoloženjem, koje mi se činilo uvredljivim. Me đutim, neophodno osveženje čašom vina i nekolikim zalogajima hrane (pri čemu je sve vreme vladala duboka tišina) donekle me oraspoložiše i vratiše mi krepkost duha; a kako je ve ć i bol počeo da slabi, dobro raspoloženje mi se posle nekog vremena sasvim povratilo; ta mu promena nije mogla proma ći, pa je govorio i činio sve što bi me moglo u čvrstiti u tom raspoloženju, ili ga, čak, pojačati. No, tek što je večera bila gotova, u meni nastupi neverovatna promena, i mnome ovladaše tako snažni, a ipak tako
prijatno golicavi oseti, da sam jedva mogla da se skrasim: bol od šibanja se sada pretvorio u tako bockavu vrelinu, tako vatreno golicanje, da sam s nesavladljivim nemirom stala uzdisati, stiskati butine, vrteti se i uvijati na mestu; ta golicava vrelina, tako silno izazvana u onim delovima na koje se uglavnom bila sru čila nepogoda, otpremala je legije plamsavih, tananih, podsticajnih duhova u naspramnu ta čku i njihovo uobičajeno središte okupljanja, gde me je njihovo komešanje sada toliko svrbelo da sam od toga skoro ludela. Nije čudo onda što su – u takvom mom nastrojenju, dok su me celu proždirali plamenovi koji su gutali ostatke moje čednosti i uzdržanosti – moje o či, presipajući se najživljom željom, sevale prema mom ortaku vrlo jasnim znacima ugroženosti; kažem sada »ortaku« zato što je on u tim mojim o čima bivao svakog trenutka sve prijatniji, i sve potrebniji za neposredno olakšavanje mojih prešnih potreba. Gospodin Barvil, iz iskustva upoznat s ovakvim situacijama, uskoro je uvideo u kakvom se stanju nalazim, i sasvim shvatio moju krajnju nesre đenost; u prilog tome, on skloni sto na stranu i zapo če uvod koji mi polaska trenutnim olakšanjem, mada mi ovo ipak nije bilo tako blizu kako sam zamišljala. Jer kada se preda mnom raskop čao i uzalud pokušao da na delanje pokrene svoju lenju i mlitavu napravu, on mi, pocrvenevši, poveri da nikakvo dobro ne valja od nje očekivati ukoliko je sama ne uzmem u ruku eda bih ponovo razbudila njene lenje sile, prostim osvežavanjem bola još novih i tek smirenih krvavih brazgotina – ako se i time, a bez novih šibanja, bude mogao podi ći i održati. Svesna, dakle, da treba sama nešto da preduzmem, za svoje koliko i njegovo dobro, pohitah da se složim s njegovom željom; preskačući zvanične uvode dok je on samo spustio glavu na naslon stolice tek što sam mu omogu ćila da nežno oseti šibu, a ve ć videh kako predmet mojih želja daje znake
života, da bi ubrzo, baš na dodir tim čarobnim prućem, narastao do zaista di čne veličine i upečatljivosti! Hitajući da i meni pruži neku vajdu od njega, on me baci na klupu, ali oživljeni bol mojih zadnjih delova, kada sam se tako teško oslonila na njih da u se primim neobi čnu glavu njegove alatke, bio je toliki da nisam mogla izdržati. Ustala sam, dakle, i pokušala da mu oslobodim prilaz otpozadi, sagnuvši se i okrenuvši mu sapi; ali ni tako nisam mogla podneti njegovo naslanjanje na me, u predanim mu nastojanjima da tim putem uđe – stomak mu je udarao pravo u moje tako bolne nove rane. Šta da radimo? Oboje smo bili neizdržljivo raspaljeni, u pravoj pomami. Ali zadovoljstvo je vazda domišljato u svoju korist. Za tren oka me je svukao do gole kože, pa je na tepih uz vatru stavio široki jastuk s otomana i nežno me položio na nj, okrenutu naglavce; zatim je, drže ći me samo za struk – dok sam ja, možete biti sigurni, uživala u svim tim položajima – stavio moje noge sebi oko vrata. Glava mi je tako bila od poda odvojena samo mojim podlakticama i somotskim jastukom, sada prekrivenim mojom rasutom kosom. I dok sam ja tako stajala na glavi i rukama, on me je pridržavao na takav na čin da sam mu, butinama oslonjena o grudi, pružala sjajan pogled na sav moj zadnji deo – uklju čujući i pozornicu njegovog krvavog užitka; istovremeno se središte moje prednje strane sasvim lepo podmetalo pod predmet svoje žudnje, koji je sada stajao čvrst i nabrekao, u stanju prikladnom da mi pruži zadovoljštinu za sve povrede nanete susednim podru č jima. Međutim, kako ovaj položaj nije baš bio najlagodniji, a naše uobrazilje, do kraja raspaljene, nisu više mogle da trpe odlaganje, on je najpre, s krajnjom revnoš ću i pažnjom, samo smestio među usnice onu široku, žiroliku glavu svoga oru đa, da bi ga zatim, još pomamljen uspehom s kojim je ostvario taj prodor, celoga zabio unutra. U činivši to, on je, nizom žestoko
izvedenih prodora, beskrajno nadmo ćnim užitkom potpuno nadjačao i potro svaki ose ćaj bola i nelagodnosti, izazvan bilo mojim stražnim ranama, ili krajnje neobi čnim položajem ili preteranom debljinom njegovog raspinja ča; sada su svi duhovi moga života i ose ćanja strasno hitali ka poprištu sukoba, gde nagrada zadovoljstva samo što nije pala, i gde se sve grozdilo u jednu tačku; i tako ja uskoro primih drago mi prirodno olakšanje za sve te preterane napore i izazove; usaglašavaju ći se s njima, moj vitez istoči u mene tako bogatu bujicu balsama da je ona omekšala i otupila sve one razdražuju će žaoke novog oblika golicanja, koje su me tako nepodnošljivo izlu đivale, i time povrati kakvu-takvu sređenost mojim uzavrelim čulima. Tako sam tu nesvakidašnju pustolovinu, na kraju krajeva, doživela mnogo više na svoje zadovoljstvo negoli što mi je to nagoveštavala njena priroda; niti je to moje zadovoljstvo, razume se, bilo iole umanjeno obilnim pohvalama moga kavaljera mojoj stamenosti i pristajanju na sve, pohvalama čija je ozbiljnost uvećana poklonom koji je umnogome premašivao moja i najveća očekivanja, mimo posebne zahvalnosti koju je odao i gospo đi Kol. Nisam, međutim, ni u kojoj prilici bila više primamljena da se ponovo sretnem s njim, niti da ikada ponovo pribegavam tako žestokom pomagalu kao što je šiba, ne bi li se priroda ubrzala, što, uzgred rečeno, smatram da deluje nadražljivo kao doza tucanih španskih mušica – možda bolnije, ali svakako manje opasno, i za njega možda neophodno, mada to nipošto ne važi za mene, čijoj želji pre treba uzda negoli mamuza. Gospođa Kol, kojoj sam, zbog tog mog pustolovnog poduhvata, bila još draža, gledala me je sada kao devojku sasvim po njenom ukusu, neustrašivu i, uz valjan razlog, dovoljno istrajnu da izi đe na kraj sa svim oružjima zadovoljstva. Shodno tim blagonaklonim shvatanjima, vodila je računa da unapredi bilo moju dobit ili moj užitak, pa mi je,
posebno vodeći računa o prvome, našla novog kavaljera vrlo osobenog nastrojenja, i upoznala me s njim. Bio je to sumoran, staložen i ozbiljan stariji gospodin, osobito sklon da uživa u milovanju i češljanju lepe duge kose; a kako je moja kosa savršeno odgovarala njegovom ukusu, bio je uobi čajio da redovno dolazi u časovima kada sam se spremala, pa kosu razvezivala da mi se prirodno raspe, da bi on radio s njom šta želi; a on bi me tada zadržao po jedan čas ili nešto duže, igrajući se mojom kosom, provla čeći kroz nju češalj, uvijajući je oko prstiju, pa čak i ljubeći je pri tom; a sve to nije dovodilo ni do koje druge upotrebe moga tela, niti do ma kakvih drugih sloboda, kao da se po polu uopšte nismo ni razlikovali. Odlikovao se još jednom nastranoš ću ukusa – naime, poklanjao mi je po tuce pari rukavica od najbolje jare će kože u jedan mah; onda bi se zabavljao tako što mi je te rukavice navlačio na šake, pa bi im zubima odgrizao vrhove prstiju; a za sve te budalaštine svog bolesnog prohteva stari gospodin je plaćao mnogo obilnije no što je ve ćina drugih davala za opipljivije usluge. Pose ćivao me je sve dok god ga jak kašalj nije uhvatio i bacio u postelju, lišavaju ći me tako tog izuzetno bezazlenog i dosadnog gnjavatora, jer posle tog njegovog prvog nestanka nikad više nisam čula za nj. Ipak, možete biti sigurni da jedan tako uzgredan posao nije ometao nikoju drugu delatnost, niti mo је životne namere; a život sam, uistinu, vodila sa skromnoš ću i uzdržanošću koje su manje bile plod vrline negoli iscrpljene novine, sitosti zadovoljstvom i lagodnih okolnosti, koje su me činile ravnodušnom prema svakom poslu u kojem se zadovoljstvo i dobit nisu izvanredno združivali, jer sam ve ć mogla s manje nestrpljenja čekati da mi upravo takve poslove donesu vreme i sudbina. Naime, zadovoljavala me je svest da svoj pazar nikad ne mogu učiniti boljim, jer sam ve ć bila plaćena po najvišim tržišnim cenama, pa čak i zasuta finim poklonima; pored toga,
u žrtvovanju ponekog trenutnog poriva našla sam za sebe tiho zadovoljstvo samopoštovanja, kao i o čuvanja svežine lica i tela. Lujza i Emili zaista nisu bile tako uzdržljive kao ja, mada ipak nipošto nisu bile jevtine i raspuštene, iako dve njihove pustolovine kao da protivre če toj opštoj oceni, a te ću vam doživljaje, zbog njihove jedinstvenosti, sada ispri čati, počev s Emilinom. Ona i Lujza otišle su jedne ve čeri na neki bal pod maskama – prerušene u pastira, odnosno pastiricu. Videla sam ih pod maskama pre no što su pošle i jama čno se nigde na svetu nije mogao naći de čak lepši od prerušene Emili, onako svetlokose i lepo skrojenih udova. Jedno vreme su bile zajedno, sve dok Lujza, susrevši se s nekim svojim starim znancem, nije jednostavno dala korpu svom pastirskom pratiocu, te ostavila Emili pod zaštitom njene de čačke odeće, koja nije bila bogznašta, i njene opreznosti, što je, čini se, značilo još manje. Jer Emili je, ostavši sama, bazala neko vreme po balu ne misleći ništa, da bi najzad, jedino radi osveženja i vazduha, skinula masku i prišla stolu za posluživanje, gde je zapala za oko nekom gospodinu u vrlo lepom kostimu domina. Pošto mu se očito dopala, on po če da joj se udvara i brblja s njom. Posle malo razgovora, u kojem se Emili o čito više istakla svojom dobrom naravi i lakomislenoš ću negoli razboritošću, domino poče da joj žestoko izražava naklonost; malo-pomalo ju je odvukao do neke klupe u dnu maskenbalske dvorane, i posadio je uza se, pa joj je stiskao šake, štipao obraze, hvalio njenu lepu kosu i igrao se njom, dive ći se njenoj svetloj koži, a u svem tom udvaranju bilo je ne čega čudnog, što je sirota Emili, ne shvatajući tajnu, pripisivala njegovoj posebnoj naklonosti prema njenom kostimu. A od prirode ne budu ći najsvirepija u svom zanatu, ona pristade i na razgovore o suštinskome. U tome je, međutim, i bio čitav čvor nesporazuma;
domino ju je zaista shvatio kao onoga za kog se izdavala – kao lepog dečaka devojačkih crta – a ona, potpuno zaboravljaju ći svoju odeću, i budući, naravno, sasvim daleko od njegovih namisli, shvatila je da su joj sva laskanja i ponude dati kao ženi, dok su oni usledili baš zato što je domino nije smatrao takvom. Međutim, ta dvostruka greška razvila se s obe strane tako daleko da se Emili – videvši u njemu, po onim delovima ode će koje mu kostim nije skrivao, samo uglednog gospodina, ali i zagrejana vinom kojim ju je on obilno častio, te maženjem kojim ju je obasuo – dade ubediti da po đe s njim u neko javno preno ćište; i tako se, gube ći iz vida sva upozorenja gospođe Kol, sa slepim pouzdanjem stavila u njegove ruk е, da je vodi kuda mu padne na um. On, pak, jednako zaslepljen svojim željama, i budu ći da je njena krajnja jednostavnost pogodovala njegovoj obmani više negoli najistan čanija mogućna umešnost, bez sumnje je pretpostavio da je odvojio nekog mekušnog blesana, podesnog za njegove svrhe, ili čak nekog stalnog ljubimca koji mu je slu čajno dopao šaka, a savršeno ga dobro razume i uklapa se u njegove namere. No, kako god bilo, on doveze Emili ko čijama u jedan veoma lep stan, s posteljom naravno; ali ona nije umela re ći je li to bila neka javna ku ća ili ne, pošto je sve vreme samo s njim razgovarala. Ipak je, kada su ostali sami, i kada je njen enamorato pristupio onim krajnostima koje odmah otkrivaju pol, veoma dobro zapazila da se ni na koji na č in ne može opisati ona mešavina ljutnje, zbunjenosti i razo čaranja koja se pojavila na njegovom licu, pra ćena žalosnim usklikom: - Gospode bože, žena! To joj je, naravno, odmah otvorilo o či, do tad zatvorene čistom glupošću. Međutim, on kao da je nameravao da taj svoj gubitak nadoknadi, pa je nastavio da se igra i mazi s njom, ali s tako izrazitom promenom raspoloženja iz krajnje topline u hladnu i nabusitu u čtivost, da to čak ni sama Emili nije mogla
da ne zapazi, pa je sad zažalila što se nije više obazirala na upozorenja gospo đe Kol protiv upuštanja u ma kakve veze sa nepoznatima. A onda je, za preteranom stidljivoš ću, usledilo preterano poverenje; smatrala se toliko stavljenom njemu na milost i nemilost da je trpeljivo izdržala čitav njegov uvod. Jer njemu se najzad – da li zato što su ga utisci tako velike lepote naveli da joj oprosti pol, ili zato što je slika njenoga tela u takvoj odeći i dalje pothranjivala njegovu prvu obmanu – postupno vratio zamašan deo njegove prvobitne topline; pošto je Emili sve vreme držao u neraskop čanim čakširama, sada joj ih skide do kolena. Nežno je teraju ći da se povije napred, i glavom osloni na ivicu kreveta, postavio ju je tako da mu se lepo ukazao dvostruki put izmedu dvojnih istaknutih stražnjih oblina; i bio se tako nesumnjivo zaputio pogrešnim pravcem da je devojku i te kako uplašio da će izgubiti nevinost o kakvoj nije ni sanjala. Međutim, njene žalbe i nežan ali odlu čan otpor obuzdaše ga i vratiše mu pribranost, te on najzad okrenu glavu svoga konjica pravim putem, pri čemu se njegova mašta verovatno u najve ćoj mogućnoj meri koristila onim sli čnostima koje su odgovarale njegovom ukusu, i kona čno dospe, s mnogo muke i buke, do kraja putovanja. A posle toga ju je sam izveo i otpratio dve do tri ulice, dok nisu našli ko čije, pa joj čak dao i poklon ništa manje vredan od onoga kakav bi ina če mogla da o čekuje, i ostavio je, s dobrim preporukama ko čijašu, koji ju je, po njenim uputstvima, dovezao ku ći. Istoga jutra je Emili sve to ispri čala gospo đi Kol i meni, s vidljivim tragovima straha i zbunjenosti koji su joj kao žig još bili utisnuti u lice. Gospo đa Kol na to napomenu da ima malo nade da se njena nesmotrenost – budu ći da potiče iz urođene lakoumnosti – izle či drukčije doli ponavljanjem ozbiljnih iskustava. Ja, opet, rekoh da ne mogu shvatiti kako je moguće da se među ljudima razvije takav ukus, koji nije samo sveopšte gnusan već i besmislen i nezadovoljiv, jer, prema
mojim predstavama i iskustvima, nije prirodno na silu spajati tako nesrazmerne stvari. Gospoda Kol se samo osmehnula mojoj neukosti, i nije rekla ništa da me razuveri, jer se to i nije moglo postići drukčije doli o čitim dokazom; do ovoga sam došla nekoliko meseci kasnije, posredstvom zaista jedinstvene slučajnosti, koju ovde valja opisati kako se više nikad ne bih morala vraćati na tako neprijatnu temu. Za jednu nameravanu posetu Harijeti, koja se bila nastanila u Hempton Kortu, iznajmila sam bila ko čije, da tamo odem s gospođom Kol, koja je pristala da mi pravi društvo; međutim, neki neodložan posao omeo ju je u tome, pa sam morala da na put krenem sama; ali jedva što smo prešli tre ćinu puta kad pu če jedna od osovina kola, iz čega sam imala sreću da se izvučem bezbedno i bez povreda, te da se sklonim u nekakvu drumsku mehanu, prili čno valjanog izgleda. Tu mi rekoše da će druge kočije naići za najviše dva do tri sata, pa sam odlu čila da ih radije sačekam negoli da mi propadne izlet radi kojega sam već bila prevalila toliki put, i koji sam baš želela; tako su me uveli u veoma čistu i lepo uredenu sobu na poluspratu, koju sam bila iznajmila da sačekam kočije. Dok sam se tu zabavljala gledanjem kroz prozor, pred vratima se zaustavi laki jednopreg na dva to čka, iz kojega iskočiše dva gospodina; izgledalo je da su svratili tek da nešto prezalogaje i osveže se, jer su naložili da im konj i kola budu spremni čim ponovo iza đu. Ubrzo začuh vrata susedne sobe, u koju su bili uvedeni, okruženi živom pažnjom mehanske posluge; a čim su bili posluženi, čula sam kako iznutra zaklju čavaju i zamandaljuju vrata. Duh znatiželje – nimalo neo čekivan, jer ne znam kad sam ga bila lišena – podsta če me da, bez ikakve posebne sumnjičavosti niti ma kakvog drugog podstreka, osmotrim te ljude i njihovo ponašanje. Pregrada izmedu naših soba bila je od onih pokretnih, koje se dadu ukloniti, kako bi se, povremeno,
sobe pretvorile u jednu prostoriju, za potrebe nekog ve ćeg društva. Sad, ni najpodrobnijim pregledom nisam mogla da otkrijem ni trag kakve gvire, koja okolnost jama čno nije izmakla pažnji ni druge strane, one u susednoj sobi, kojoj je bilo mnogo stalo do toga da u tom pogledu ne omaši. No, najzad sam zapazila zakrpu od papira u boji drvenih plo ča od kojih je pregrada bila načinjena, i pretpostavila sam da ona pokriva neki nedostatak; medutim, zalepljeno par če hartije nalazilo se tako visoko da sam do njega mogla dospeti samo ako stanem na stolicu, pa sam ga tako, vrhom ukosnice, uskoro i probušila. Sada sam, priljubljuju ći oko uz papir, odli čno videla čitavu sobu, po kojoj su dva mlada momka ganjala i vukla jedan drugoga, u, kako sam zamišljala, obesnoj i nevinoj igri. Stariji je, po mojoj najpribližnijoj proceni, mogao da ima oko devetnaest godina, i bio je visok mio mladi ć, u belom porhetskom odelu, sa zelenom somotskom kapom na kovrdžavoj vlasulji. Mla đi nije mogao imati više od sedamnaest i bio je belokož, rumen, sasvim dobro skrojen – da uistinu re čem, vrlo sladak i lep momak; takode je bio, mislim, de čak sa sela, sudeći po kaputu i pantalonama od zelenog pliša, belom prsluku i čarapama, i jahačkoj kapi na žu ćkastoj kosi, dugoj i puštenoj u prirodnim uvojcima. Jasno sam videla kako stariji veoma pažljivo ispitiva čki osmatra svuda po sobi, mada mu se verovatno mnogo žurilo i previše je bio zagrejan; na svaki na čin, prevideo je vrlo mali otvor koji sam bila napravila, naro čito na visini na kojoj se nalazio, dok je moje priljubljeno oko spre čavalo da se rupica oda svetlošću; najzad stariji mladi ć reče nešto svome drugu, a izgled stvari se namah korenito izmeni. Јег sad taj stariji stade grliti, stiskati i ljubiti mla đega, stavljati mu ruku u grudi i ispoljavati druge tako o čite znake ljubavnih namera da sam ja zaklju čila kako taj drugi mora biti
prerušena devojka – u kojoj mi je grešci priroda svesrdno pomagala, jer je i sama jama čno pogrešila dajući tom dečaku muško obeležje. U plahosti svojih godina, i kako su bili skloni da do kraja ostvare namere u pogledu besmislenog zadovoljstva – prihvatajući opasnosti najgorih posledica, jer mogu ćnost da budu otkriveni nipošto nije bila neverovatna – oni najzad pristupiše i radnjama koje su mi odmah jasno predo čile koga vidim pred sobom. Imala sam strpljenja da do kraja odgledam gnusni prizor koji su izveli, samo da bih sakupila više činjenica i u čvrstila svoju odlu čnost da ih, kako sam nameravala, kaznim po zasluzi. Shodno tome, kad su se, ponovo ure đeni, spremali da izađu, požurila sam, puna gneva i ogor čenja, i skočila sa stolice da bih celu kuću digla na noge, ali sam to u činila s tako nesrećnom naglošću, da mi je noga zapela o neki čavao ili čvor u podu, pa sam s takvom silinom pala na lice da sam na podu ostala bez svesti; i tako sam jedno vreme ležala, sve dok mi neko nije pritekao u pomo ć. Otud su ona dva nitkova – uznemirena, pretpostavljam, treskom u susednoj sobi – imala više negoli dovoljno vremena da se bezbedno izgube; a to su, kako sam saznala, učinili u žurbi koju niko nije umeo da objasni, dok god ja nisam došla sebi i dovoljno se sabrala da govorim, pa osoblje kuće upoznala sa razmenom čiji sam očevidac bila. Kad sam se ponovo našla kod ku će, i ispričala joj čitavu pustolovinu, gospo đa Kol mi vrlo trezveno napomenu da će se tim zlikovcima sve to bez sumnje osvetiti, ranije ili kasnije, time što će ih jednom uhvatiti, iako su sada uspeli da se izvuku. I još reče da bih ja, da sam pomogla njihovom hvatanju u datoj prilici, imala mnogo više nevolja i pometnje nego što mogu zamisliti, jer što se manje govori o samoj toj stvari, to bolje; najzad re če da ona, iako može da bude optužena za pristrasnost zato što je to opšta stvar svih žena, iz čijih usta
takva nastrana sklonost uzima i nešto više od hleba ipak ne može pristati na ikakvo mešanje strasti, koju izjavu od nje iznuduje čisti obzir prema istini; a istina je da se ta besramna strast, ma kakva dejstva imala u drugim vremenima i zemljama, čini osobenim prokletstvom našeg, engleskog neba i podneblja, i da je svima koji njoj robuju vidljivo utisnut nekakav kužni znak, bar u engleskom narodu; jer od mnogobrojnih li čnih poznanika koji pripadaju toj feli, ili su bar pod sveopštom sumnjom za takvu besramnost, ona ne bi mogla izuzeti ama baš nijednoga čija priroda nije i u svim drugim pogledima potpuno bezvredna i dostojna najve ćeg prezira, budući lišena svih muških vrlina, a puna samo najgorih poroka i ludosti našeg, ženskog pola; otud ti ljudi, in fine, jedva da su više odvratni negoli smešni u svojoj čudovišnoj nedoslednosti izbegavanja i preziranja žena, uz istovremeno stalno podražavanje njihovom ponašanju, držanju, pu ćenju usana, treptanju i, uopšte uzev, svim onim tri čavim načinima prenemaganja koji ženskinju bar bolje pristaju negoli tim bespolnim muškim gospodicama. Ovde, me đutim, perući od toga ruke, ponovo se predajem toku svoje povesti, u koju mogu sasvim prikladno da uključim strašnu Lujzinu ludost, jer sam i sama imala u njoj udela; a i obavezala sam se da je ispri čam eda bih odala priznanje sirotoj Emili. Ta će priča, isto tako, dodati još jedan primer hiljadama onih koji potvrduju stav da nema mere raspusnosti koju žene nisu kadre prekora čiti, kad jednom izgube nadzor nad sobom. Jednoga jutra, dakle, kada su gospo đa Kol i Emili bile otišle nekuda na ceo dan, prepuštaju ći brigu o kući Lujzi i meni (da služavku ne pominjem), dok smo dokoli čile gledajući kroz izlog, sin neke sirotice, koja je njega i sebe jedva prehranjivala krpeći čarape u jednom ćepenku u susedstvu, ponudi nam kitice cveća iz svoje prepune košarice; prodaju ći cveće, naime, ubogi
dečak je pomagao majčinom izdržavanju ku će; za neki drugi način zarađivanja, naime, nije ni bio sposoban, jer je bio ne samo potpuno zaostao, ili idiot, ve ć je i tako mucao da se nikako nisu mogli razumeti ni glasovi na iskazivanje kojih bi ga uopšte navelo ono uvrh glave pet-šest njegovih osnovnih, životinjskih misli. Dečaci i posluga iz susedstva dali su mu nadimak Dobrodušni Dik, zato što bi blagorodni blesavko odmah, bez imalo oklevanja, činio sve što mu se kaže, kao i zato što od prirode nije bio sklon nevaljalstvu; a uz to je on, uzgred budi rečeno, bio savršeno lepo gra đen, čvrst, snažnih udova, visok za svoje godine i jak kao konj, te, povrh svega, lepolik; otud on, u celini uzev, nipošto nije bio osoba za potpuno odbacivanje, ukoliko bi se, u korist suštine, mogli prenebregnuti neoprano lice, zamršena kosa koja je vapila za češljom i odeća toliko dronjava da se on, po tome što je pokazivao, sasvim lepo mogao takmičiti sa svakim paganskim mudracem. Tog momka smo često viđale i kupovale od njega cve će, iz čistog saosećanja, i ni zbog čega drugog; ali baš u trenutku kad je tako stajao i pokazivao nam svoju korpu, Lujzi iznenada pade na um neobi čan hir, pobu đen bolesnim skretanjem mašte, pa ga je, ne pitaju ći me, pozvala da u đe i počela da razgleda njegove buketi će, da bi izabrala dva – jedan za sebe, jedan za mene; izvukla je i olako mu dala pola funte u zlatu, kao da je odista očekivala da joj vrati kusur; ali mladi ć nam, češkajući se po glavi, znacima jasno dade do znanja da za tako što nije sposoban, dok se upinjao da nam to i re čima objasni. - Pa dobro, onda, de čače – reče na to Lujza – po đi sa mnom gore, da ti dam što ti pripada. Istovremeno mi je namignula i pozvala me da po đem s njom, što sam i u činila, ostavljajući radnju pod nadzorom vrlo nam odane služavke. Dok smo se penjale na sprat, Lujza mi šapatom re če da je
osetila neobičnu želju koju bi da zadovolji, ako i za tog zaostalog momka važi ono opšte pravilo da kod takvih nesre ćnika priroda najboljim telesnim darovima nadokna đuje uskraćenost viših umnih moći. Istovremeno me je molila da joj pomognem u zadovoljavanju tog hira. Nepristajanje nikad nije bilo moj porok, i sada sam bila tako daleko od protivljenja tom nastranom prohtevu, da sam, nagrižena istim crvom, i zahvaljujući zaveri moje radoznalosti s njenom, naglavce uletela u poduhvat, od svoje vlastite volje. Shodno tome, čim smo ušle u Lujzinu spava ću sobu, ja sam, dok ga je ona zamajavala biranjem buketi ća, prva krenula u napad. Elem, kako nije imao mnogo smisla pribegavati ma kakvim merama sem prirodnih, ja ubrzo po čeh da se vrlo slobodno ponašam s njim, mada su ga iznenadenje i zbunje-nost mojim prvim poduhvatima navodili da moje navaljivanje prima dosta nezgrapno, utoliko što je stidljivo odskakao i povla čio se; ali, malo-po-malo, opustio se, zahvaljuju ći tome što sam ga hrabrila očima i šaljivim čupkanjem njegove kose, milovala mu obraze i sitnim nepristojnostima jasno mu predo čavala šta imam na umu; sve je to samu prirodu uzbudilo na najsla đi način, pa smo, kako je iz mrtvila bio pokrenut da ose ća samoga sebe, sred sveg bezazlenog smeha i keženja koje sam kod njega izazvala, mogle da zapazimo kako mu se u o čima pali vatra i, razlivaju ći mu se po obrazima, meša svoj blesak s rumenilom obraza. Reč ju, čuvstvo životinjskog zadovoljstva jasno je sijalo na licu idiota, ali zbunjen novinom prizora, ipak nije znao kuda da gleda ili da se dene, ve ć je samo stajao, pitom i nepokretan, budalasto se smeše ći, usta poluotvorenih u bleskastom ushitu, pokorno puštajući da s njim radim šta ho ću. Ispustio je svoju korpicu iz ruke, ali se o njoj pobrinula Lujza. Sada sam već, ne samo jednom, bila otkrila i opipala njegove butine, čija se koža činila gladom i svetlijom naspram grubosti, pa i prljavosti njegove ode će, baš kao što zubi crnca
izgledaju belji naspram okolne crno će. Zaista, lišen pameti, lišen razuma, on je bio obilno nagra đen ličnim bogatstvima kao što su put – čvrsta, puna i bogata sokovima mladosti – i krepki, jaki udovi. Moji prsti do đoše sada ve ć i do onog pravog, istinski osetljivog struka, koji se raduje dodiru, pa čak deblja i raste pod njim, umesto da se povla či; tako me ti moji prsti prijatno obavestiše da su stvari toliko zrele za otkri će koje smo bile naumile da su ve ć isuviše moćne za stege koje su bile spremne raskinuti. I tako učkur koji sam razvezala i krpa od košulje koju sam uklonila, a koja nije mogla da pokrije ni četvrtinu stvari, otkriše najzad čitavo merilo idiotove izuzetnosti, nabreklo u punom sjaju. Ali kakva je samo bila ta naprava! Svakako je bila tako ogromna da je, mada smo bile spremne da vidimo nešto sasvim neuobičajeno, ipak prevazilazila svaku meru, pa tako i naša najveća očekivanja, zapanjuju ći čak i mene, koja nisam bila naučila da imam posla sa sitnicama. In fine, taj komad je veoma dobro mogao da posluži kao uzor za pokazivanje; njegova ogromna glava je, bojom i veli činom, dosta nalikovala prosečnom ovč jem srcu; na širokoj površini njegovog trupa bezbedno su se mogle bacati kocke; dužina mu je takode bila ogromna, a bogati dodatak donjih ćemera s blagom, velikih po razmerama, a skupljenih i sapetih u plitkim naborima, pomagao je da se ispuni oko i upotpuni dokaz da mladi ć nije sasvim uzaludno blentav; jer je taj njegov ponos o čito dokazivao da je mladi ć nasledio čak i previše one vrline veličanstvenosti kojom se odlikuje njegovo ina če krajnje nesrećno stanje, i koja daje osnova za prosta čku izreku »Budalina igračka je dami drug u igri«. I ta izreka zaista nije bezrazložna, jer, uopšte uzev, u ljubavi, kao god u ratu, pobeduje upravo najja če oružje. Priroda je, reč ju, za njega tu učinila toliko da se možda smatrala neobaveznom da išta više učini za njegovu glavu.
Meni, pak, koja iskreno nisam imala druge namere doli da svoju radoznalost zadovoljim samo videvši ga, sasvim je dovoljno bilo, uprkos iskušenju s kojim sam se tako oštro suo čila, što sam samo podigla to majsko drvce, da ga moja druga oven ča; jer u taj mah sam, lako čitajući Lujzine želje u njenim vrlo jasno žudnim o čima, već dobrano zagazila u ulogu svodnice, i zna čajnim rečima ohrabrenja podsticala je da pustolovinu izdrži do kraja, mada njoj takva podrška nije baš bila tako potrebna; takode sam joj nagovestila da ću ostati uz nju, da do kraja odgledam predstavu, pri čemu sam imala nameru da zadovoljim svoju novu radoznalost, te vidim kakve će pojave delatna priroda podsta ći u zaostalome, tokom ovog Lujzinog blagonaklonog lečenja ljubavlju. Lujza, čiji se prohtev raspalio – a koja se, poput vredne pčele-radilice, nije libila da nektar pobere i s tako retkog cveta, makar da ga je našla i na hrpi sme ća – bila je itekako spremna da se okoristi mojim ustupkom. Snažno podstaknuta sopstvenim željama, dakle, a i mnome obodrena, ona odmah odlu či da prihvati opasnosti okušavanja snaga s idiotom, koji je sad već bio blagorodno raspaljen za njene svrhe, zahvaljuju ći svim onim nadražajima kojima smo se poslužile da na čela zadovoljstva delotvorno pokrenemo, i da opruge organa koji mu služe zategnemo do samoga kraja; i, sledstveno tome, stajao je krut i napet, gotov da prsne od krvi i duhova koji su ga prepunjavali i uve ćavali – do gromadnosti! Ne, to nikada ne ću zaboraviti! Onda je Lujza uhvatila ru čicu koja joj se tako primamljivo nudila, i njome povukla poslušnog mladi ća za tim njegovim glavnim oruđem, da korakne unazad, prema postelji; tome se on veselo predavao, gonjen nagonima i o čito podbadan mamuzama želje. Zaustavivši se, dakle, na postelji, Lujza se predade tako joj dragome padu na leđa i povi se unazad koliko je god mogla,
meko se oslanjaju ći ledima o jastuke i nikako ne ispuštaju ći ono što je držala; postaravši se da svoje haljine prikladno zadigne, valjano je otkrila butine, pa joj se ukaza, uzdignuto, lice riznice ljubavi: ružousno ispup čenje tako je lepo predočavalo rudničko okno iza sebe da ga čak ni ve ći duduk ne bi mogao promašiti. Nije pogrešio ni Dobrodušni Dik; jer Lujza, potpuno spremna da se s njim uhvati u koštac i nestrpljiva za ma kakvu dangubu ili odlaganje, pravovaljano usmeri vrh one rude i pohita joj u susret, pomamljena lakomim prohtevom, eda bi je do čekala dobrodošlicom; takva žestoka delatnost obeju strana prouzrokovala je tako bolno rastezanje da je Lujza oštro kriknula, kao da je nepodnošljivo povre đena, da je ubijaju. No, bilo je prekasno; nevolja je bila izazvana, i sila se isuviše razmahala da bi se dala obuzdati; jer sada je taj ljudski mehanizam, snažno pobu đen čulnom straš ću, tako muški osetio svoje prednosti i nadmo ć, tako je nepodnošljivo, uz to, osetio žaoku zadovoljstva, da je, lude ći od nje, svojim radostima po čeo davati odlike pomame od koje sam brižno zadrhtala za nežnu Lujzu. U tom odsudnom trenutku spoja, činio se ve ćim od sebe samoga: njegovo lice, ranije tako lišeno smisla, pa i izraza, sada kao da se prozra čilo važnošću čina kojem se bio predao. Ukratko, nije se bilo šega čiti s njim. Ali, za divno čudo, što je po sebi bilo dovoljno prijatno, i ja sam sama bila nagnana na nekakvo strahopoštovanje prema njemu, dostojno strašnoj snazi koja je odlikovala njegove pokrete; iz očiju su mu tukli plamenovi, lice mu je gorelo vrelinom koja mu je davala drugi život, zubima je škripao, a čitav kostur potresala mu je neobuzdana žestina; sve je to opipljivo dokazivalo pustošnu divlja čnost sile kojom je na nj delovao praiskonski nagon. Probijaju ći se i gurajući sve pred sobom, dakle, lud i podivljao kao poterom izbezumljeni jelen, on je oštro orao nežnu brazdu, potpuno neosetljiv za Lujzine žalbe. Ništa
ne može da zaustavi, ništa ne može da obuzda pomamu s kojom je, čim se glava našla unutra, slepim nadiranjem na činio mesta i za sve ostalo, probadaju ći, kidajući i rušeći sve prepreke. Razvaljena, pocepana, ranjena devojka vrišti, otima se, zove me u pomoć, moli da je spasem, i pokušava da se iš čupa ispod mladog divljaka, da ga odbije od sebe. Ali, avaj! sve je uzalud! Pre bi njen dah mogao da smiri ili suzbije vejavicu negoli što je sva njena snaga kadra da suzbije tako snažan napad, ili da ga odvrati od njegovog puta. I zaista su svi njeni pokušaji otimanja bili tako nezgrapni i nasumi čni da su samo doprinosili njenom ve ćem zaplitanju i gubljenju u spletu njegovih snažnih ruku; tako je zaista doslovno bila nataknuta na kolac, i primorana da to izdrži, ili da umre. Kako je on, opet, bio pod potpunom vlaš ću nagona, izrazi njegove životinjske strasti, prožeti nekakvom divlja čnoš ću, bili su pre gušenje negoli ljubljenje, izmešano s nestrpljivo žderavim ljubavnim ujedima po njenim obrazima i vratu – a njihovi tragovi ne će se izgubiti tokom više potonjih dana. Jadna Lujza je, me đutim, sve to podnela, na kraju krajeva, mnogo bolje no što se dalo o čekivati; i mada je patila, i to veoma mnogo, ipak je, shodno dobroj staroj svrsi, patila sa zadovoljstvom, te uživala u svom bolu. I uskoro, dejstvom raspojasane sile, divlja čna mašina, uraganske snage, dovede sve do belog usijanja, i, kr čeći svoj uzlazni put do samoga kraja, ne dade joj prilike da se i čega plaši niti da išta želi; i sada je Lujza, zagrcnuta najdražim zalogajem sveta, kako bi rekao Šekspir, ležala do guše ispunjena, do krajnje granice zadovoljena; svako vlakno tkiva u tim oblastima bilo joj je čekrkom užitka istegnuto skoro do kidanja, dok je oru đe te prepunjenosti ispitivalo njena čula sa slatkom preteranošću; najzad je zadovoljstvo njome toliko ovladalo, a njegov cilj ju je toliko opseo, da je ona, prihvataju ći pomamu svog jarosnog goni ča i deleći s njim razuzdanost njegova divljeg zanosa, potpuno izgubila nadzor nad sobom i sva
se svela na onaj najmiliji deo svoga tela, tako usrdno ispunjena i upošljena. Postojala je samo tu, u tom svom slatkom središtu, sva izgubljena u vansebnim zanosima, a isklju čenost iz svesti potresno joj se izražavala u prevrnutim o čima i brzom treptanju, jarkom crvenilu usana i obraza, i ponorno dubokim vapajima zadovoljstva. Reč ju, i ona je sada bila puka mašina užitka, i svojim je pokretima vladala isto tako slabo kao idiot, koji se toliko silno oborio na nju, kao da je sa osvetom goni da oseti njegovu olujnu nežnost i svu žestinu s kojom je u nju provaljivao. Njihove delatne slabine, opet, podrhtavale su od snage njihovog sudaranja dok god ogromni val zadovoljstva, pene ći se i vrijući do svog vrhunca, nije sve zalio bisernim pljuskom, koji će stišati uragan. Idiot je, budu ći sveden na puka čula, prvi ispustio one suze radosnice koje prate završne trenutke, i u činio je to uz dug ropac ushi ćenja, čak urlika, kada je iz njega šiknuo mlaz; utoliko se lakše da pojmiti što ga je Lujza verno sledila, gubeći se, saobrazno, u starim i znanim znacima – sladosnoj odsutnosti, drhtavim treptajima i jezi, i kriti čnom zamirućem jauku. A kad se on odvojio od nje, ležala je natopljena zadovoljstvom, ponovo ispijaju ći njegove suštinske slasti; ali i sasvim iscrpljena, vazduh grabe ći kao riba na suvom, bez drugih znakova života sem onih izuzetnih treptaja koji su se još osećali na strunama užitka, što su bile tako silno dirnute, i kojima je priroda bila prejako uzbu đena da bi se čula mogla brzo smiriti. Što se tiče zaostalog mladi ća, čija je neobična sprava tako uspešno iskorišćena, promena na njegovom licu i u pokretima imala je u sebi nešto smešno – ili, bolje re ći, tragikomi čno; uz njegov uobi čajeni izraz nesuvislosti i blesavosti pojavio se sada i nekakav izraz tužne durljive budalastosti dok je stajao sa omekšalom i smirenom oznakom muškosti, opuštenom, niz butine, do polovine kojih je dosezala, strašna čak i u svom padu.
Usled duhovnog i telesnog posustajanja, koje je tako prirodno usledilo, on je svoje o či čas spuštao prema svom oborenom stegu, čas dizao, pune žalosti, prema Lujzi, kao da od nje traže ono što joj je tako opipljivo dao, a sad mu je žalostivo manjkalo. Ali prirodna krepkost, ubrzo mu oporavljaju ći se, rasprši talas slabosti kojem ga je pot činio opšti zakon uživanja; i njegova mu je korpa sad opet postala glavna briga, pa sam je ja potražila i dala mu, dok je Lujza vraćala svojoj ode ći uobičajeni uredni izgled; zatim je od njega otkupila sve buketi će cveća, po ceni koju je tražio, i time ga više obradovala negoli nekim poklonom, koji bi ga zbunio i koji ne bi umeo da objasni, dok bi druge mogao navesti da mu otkriju pobude. Ne znam da li je ikada ponovo podlegala takvim hirovima, i, da istinu kažem, ne verujem da jeste. Isterala je svoj ćef i preobilnim zadovoljstvom prili čno zadovoljila radoznalost, a desilo se da je jedina posledica svega bilo to što se momak, kome je ostalo samo neko maglovito sećanje na dogadaj, na svoj idiotski način kezio veselo i prisno kad god bi sreo Lujzu, da bi je uskoro zaboravio, u korist slede će žene koja je, povučena pričama o njegovim vrlinama, pala u iskušenje da mu se da. Sama Lujza nije posle te pustolovine ostala još dugo kod gospođe Kol (pred kojom smo se, uzgred re čeno, potrudile da se svojim poduhvatom ne hvališemo dok god nije iš čilio svaki strah od mogućnih posledica); Lujzi se, naime, ukazala prilika da dokaže svoju strast prema jednom mladom čoveku, na štetu svoje promišljenosti, što je sve bilo shodno njenoj prirodi, pa se od jutra do podneva oprostila i rastala s nama, spakovala haljine i otišla u inostranstvo, otkad sam je potpuno izgubila iz vida, а nisam imala prilike ni da čujem šta je s njom naposletku bilo. Međutim, nekoliko dana posle njenog odlaska, dva vrlo lepa mlada gospodina, koji su bili posebni miljenici gospo đe Kol
i povlašćeni polaznici njene akademije, lako su izdejstvovali njen pristanak da Emili i ja prihvatimo poziv na dužu zabavu, u maloj ali vrlo ugodnoj ku ći koja je jednome od njih pripadala, a nalazila se nedaleko uz Temzu, u grofoviji Sari. Pošto je sve bilo utana čeno, za jedan baš lep letnji dan, mada i jedan od onih najtoplijih, Emili i ja pošle smo posle ručka i sa svojim kavaljerima se našle oko četiri po podne. Naši su nas udvara či dovezli do urednog i svetlog letnjikovca, u koji su nas uveli drže ći nas za ruke, pa smo tu popili čaj, u vedrom i šaljivom raspoloženju, prirodno pobu đenom lepotom predela, vedrinom vremena i nežnom u čtivošću naših veselih kavaljera. Posle čaja i predaha u bašti, moj izabranik, ina če vlasnik letnjikovca, koji nikako nije nameravao da nam to uživanje bude suvo, predloži nam, sa svom iskrenoš ću na koju ga je ovlašćivala prisnost sa gospo đom Kol, da se zajedno okupamo, pošto je vreme bilo izuzetno toplo; u tu je svrhu, na rukavcu reke bio spremio vrlo podesan zaklon u koji su direktno vodila bo čna vrata letnjikovca, i gde smo mogli biti sigurni da ćemo se razonoditi bez uznemiravanja i u krajnjoj izdvojenosti. Emili, koja nikad nije ništa odbijala, i ja, koja sam uvek uživala u kupanju, i nisam protivre čila nijednoj osobi koja bi to predložila, kao što se nisam klonila ni onih zadovoljstava što ih to kupanje, kako se lako dalo pogoditi, o čito podrazumeva – i u ovoj smo se prilici postarale da ne izneverimo svoju obuku kod gospođe Kol, pa smo se s tim predlogom složile s onoliko lakoće koliko je pristojnost zahtevala. Na to smo se, ne gube ći vreme, odmah vratili u zgradu, čija su se jedna vrata otvarala u šator, koji je, zajedno sa svojom perdom, pružao prijatan zaklon od sunca ili drukčijeg vremena, kao što je obezbe đivao najveću mogućnu skrovitost. Unutrašnja strana šatora, od mekog štampanog platna, prikazivala je, od vrha do zemlje, divlje šumsko lišće, sa ponekim rebrastim stubom, izme đu kojih su bile
duge posude sa cvećem, što je sve razgaljuju će delovalo na oko, kud god da se okreneš. Šator je zalazio dosta daleko u reku, a ipak je bio snabdeven podesnim klupama unaokolo, na samoj ivici vode, bilo za odlaganje ode će ili za... reč ju, za više svrha sem odmaranja. Sa strane se nalazio i jedan sto krcat slatkišima, želeima i drugim jestivom, te bocama vina i likera, zarad povremenog okrepljivanja od svake grubosti ili hladno će vode, ili od ma kakve slabosti, iz ma kojeg uzroka; i, odista, moj udvarač, koji je savršeno razumevao chere entiere – i koji je, po svom ukusu (čak i ako ne biste odobravali takav uzorak), mogao biti nadzornik zadovoljstava na dvoru kakvog rimskog cara – nije prenebregao nijednu potrepštinu za našu prijatnost i ose ćaj obilja. Čim smo, dakle, osmotrili ovo privla čno mesto i unapred obezbedili potpunu osamu, svukosmo se bez re či; mlada gospoda su nam, svaki svojoj izabranici, najpre pomogla da sve skinemo sa sebe, i tako su nas sveli na golu istinu svih onih ličnih tajni koje odeća uglavnom skriva, a otkrivanje kojih, pravo govore ći, nije bilo nama nauštrb. Ruke su nam se, odista mehanički spuštale prema našim najzanimljivijim delovima – zaklanjajući, u prvi mah, sve ispod ćubastog brežuljka – ali smo ih ubrzo sklonile, shodno željama gospode, da bismo istu uslugu pružile njima i pomogle im da se svuku, tokom čega su usledile sve one sitne razuzdanosti i ludorije koje lako možete da zamislite. Što se mog momka ti če, on je ubrzo ostao samo u košulji, čija se prednjica, dok se on čežnjivo naslanjao na mene i s osmehom mi skretao pažnju, ispup čavala, ili dizala i spuštala, shodno nesređenim početnim kretnjama pod njom; no, uzdignuće se uskoro smirilo, jer mi ga je odmah zatim, skinuvši sa sebe košulju, nag kao Kupidon, pokazao u sasvim uspravnom položaju, i pripremao me, zaista, za njegovu
neposrednu upotrebu, radi trenutnog olakšanja. No, iako je slika njegove zamašne veli čine bila dovoljna da me zapali, sveži lahor sa reke, kako sam kraj nje stajala u prirodnom stanju, združi se s mojom željom da se najpre okupam, pa sam tako uspela da ga obuzdam i smirim, uz napomenu da će malo odlaganja samo nabrusiti oštricu zadovoljstva. Pošavši, dakle, svojim putem i daju ći našim prijateljima primer iz uzdržanosti – prema kojoj su oni, sude ći po svim znacima, počeli da gube poštovanje – nas dvoje zagazismo u reku sve do vrata, gde mi je prijatna svežina vode divno pročistila čula, malo otupela od sparnog vremena, i u činila me još življom, još zadovoljnijom u sebi, pa tako, razume se, i još spremnijom, još otvorenijom za sladostrasne utiske. Kupala sam se, luduju ći u vodi, ili se razdragano igrala sa svojim ortakom, ostavljaju ći Emili da sa svojim izlazi na kraj kako na đe za shodno. Moj je, najzad, ne zadovoljavaju ći se samo time što me je naterao da nestajem pod vodom, po čeo da me prska i za čikava svakojakim šaljivim dosetkama koje je mogao da smisli, i za koje sam se potrudila da mu ne ostanem dužna. Ukratko, veselju smo sasvim pustili na volju, i sada mu više nikako druk čije nisam mogla ugoditi doli da ga pustim da svoje šake gosti milovanjem svih delova mog tela; mazio me je po vratu, grudima, stomaku, butinama i svemu ostalom tako dragom uobrazilji, pod izgovorom da me pere i trlja; stajali smo u vodi do pupka, koja mu nije smetala da opipava mahovinasti brežuljak i poigrava se s pukotinom koja odlikuje naš pol, i tako je sjajno vodootporna: jer njegovi prsti, šireći je i otvarajući, pustiše u nju više vatre negoli vode, da kažem tako sasvim neslikovito. U isti mah mi je dao da osetim i njegovu sopstvenu napravu, k оја је bila tako dobro napeta da je i u vodi stajala sasvim tvrda, sasvim spremna za rad; shodno tome, on mi prebaci jednu ruku oko vrata i potrudi se da što bolje iskoristi smanjenje moje težine
u vodi. I doista je svoj put bio toliko osvojio da sam osetila kako mi se one druge usne prijatno šire preko oru đa koje je među njih prodiralo. Ipak, mimo toga što mi se samoj nije svi đao tako nezgrapan način uživanja, nisam mogla da ga ne prekinem eda bismo zajednički posmatrali igru radosti koju su živo poveli Emili i njen izabranik; nemaju ći strpljenja da se gnjavi glupim igrama i da stvar odlaže kupanjem, on je svoju nimfu odneo do jedne od klupa na zelenoj obali, i vrlo se sr čano latio da je podu či razlici između šale i zbilje. Smestio ju je u krilo i jednom joj rukom gladio površinu savršeno glatke snežnobele kože, koja se sada dvostruko žarila rosno-sjajnim bljeskom, i na dodir je bila sli čna nekoj zamišljenoj i živoj slonova či, naročito na onim oblinama rubinskih vršaka koje su čulu dodira toliko drage da ono uživa da im izražava ljubav; drugom šakom je, pak, so čno istraživao slatke tajne prirode, prave ći mesta za veličanstveni komad koji je uspravno stajao izme đu njenih butina, dok mu je ona i dalje sedela na krilu, i živo tražio da bude odmah pripiljen; ali je to Emili, iz čistoga ćefa, slasno odlagala, pretvarajući se da izbegava i odbija upravo ono zadovoljstvo za kojim je sama žudela; no, činila je to na neki kolebljiv na čin, koji je tako lepo razvijala da je otezanje činila desetostruko mamnijim; uz to su njene o či, sred najnežnijeg zamiru ćeg čeznuća, istovremeno izražavale tobožnje odbijanje i krajnju želju, dok je njena slast bila za činjena stidljivoš ću tako prijatno izazovnom, a njeno raspoloženje da ga drži na odstojanju toliko privlačilo, da su udvostru čavali nestrpljivu jarost s kojom ju je obasipao poljupcima; te poljupce je ona, mada se činila da ih se stidi ili im se otima, domišljatom razbludnoš ću tako lukavo uzvra ćala da su nesumnjivo bili sla đi od začina koji im je davala, utiskom da su na silu uzeti. Tako je Emili – koja nije poznavala nikoju drugu veštinu sem one za koju ju je bila nadahnula sama priroda, zarad svog
vlastitog glavnog cilja, zadovoljstva – zaista bila stidljiva, ali stidljiva sa svrhom; jer uza sav svoj trud, rvanje i upinjanje da se iščupa iz njegovih zagrljaja, bila je dovoljno mudra da to ne misli ozbiljno, pa je tako u njenim borbama bilo o čito da ona ne stremi ničem drugom doli umnožavanju dodira s njim, i još ve ćoj prisnosti zagrljaja u kojima su se preplitali svim delovima svojih tela, poput brkova vreže koji se uzajamno spli ću; tako je sada, iz drukčijih pobuda, došlo do istog onog dejstva koje je Lujza postigla svojim revnosnim otimanjem od idiota. U međuvremenu, boravak u hladnoj vodi uve ćao je opšti sjaj njihovih tela, nežno prelivanje poja čane prirodne boje puti; oboje behu jednako beli i glatkokoži, pa se, dok su im udovi bili tako slasno ljubavni čki isprepleteni, jedva i moglo razlu čiti kome koji od tih udova pripada, sem po punijim, izrazitijim, većim mišicama jačega pola. Ubrzo je, međutim, prvak ve ć bio prili čno ušao u nju, te doista u svim ta čkama dovršio istinski ljubavni čvor; i onda, adieu svim istančanostima prepredenog odbijanja, adieu blagonaklonom pretvaranju! Emili je uskoro bila silom onesposobljena da se koristi ma kakvom veštinom. A zaista, koja veština ne bi ustuknula kad je priroda, sara đuju ći s devojčinim napadačem, prodrla u samo srce njene prestonice, i na juriš ga osvojila, izloživši ga na milost i nemilost ponosnom osvaja ču koji je u taj grad prodro pobedonosno i potpuno? Uskoro, me đutirn, ona mu postade saveznica, jer kako je sukob u prisnim četvrtima bivao sve žeš ći, ona ga uskoro navede na to da isplati dragi danak prirodi; a tek što ga je pobrala, Emili – poput dueliste koji svog suparnika obara pod noge kada je već i sam smrtno ranjen – teško da je uopšte imala vremena da se oven ča pobedom, ve ć je, pogo đena tim plotunom, uz dug bolan jauk, uz zatvorene o či i istegnute udove i malaksalost čitavog kostura, dala od sebe o čite znake da je sve bilo kako je i trebalo biti.
Ja, opet, koja nisam, stoje ći u vodi, sve vreme mogla da s najhladnokrvnijim strpljenjem gledam jedno tako vru će delanje, nežno sam se oslanjala na svog udvara ča, i, u prisnosti s njim, kao da sam ga o čima pitala šta o tome misli; ali on, orniji da mi delima odgovori pre negoli re čima ili pogledima, pokaza mi, dok smo još kroz vodu gacali ka obali, strašno uzdignuto ljubavno orude, tako da bi – čak i da me milosrđe nije u tom slučaju podstaklo na uzajamno olakšanje – zasta bilo svirepo pustiti mladi ća da prsne od napetosti, kad je lek za to bio tako o čigledan i tako pri ruci. Sledstveno tome, došli smo do jedne klupe, dok su Emili i njen momak – koji je, kako se činilo, bio moreplovac – stajali uz sto s ponudama, nazdravljaju ći našem dobrom putovanju; jer, kako je on zapazio, mi smo ve ć bili uspešno isplovili, s povoljnim vetrom uz kanal, i pod punim tovarom; niti nam je, zaista, dugo trebalo da stignemo do Kitere i iskrcamo svoj tovar u staroj luci; no, kako okolnosti nisu dozvoljavale mnogo raznolikosti na tom putu, poštedeću vas podrobnog opisa. Dozvolite mi da Vam istovremeno izrazim izvinjenje, koje sam svesna da Vam dugujem, za možda preterano slikovit stil; mada je izvesno da on nigde ne može biti prihvatljiviji negoli u vezi s temom koja s toliko prava predstavlja podru č je poezije, pa čak i pesništvo samo, budu ći bremenita svakim cvetom uobrazilje i ljupkih metafora, mada obziri mode i zvu čnosti ne brane nužno ni obi čne izraze. U nastavku, sad, moje povesti, možda ćete voleti da saznate da, kako kroz znatan broj ponavljanja, sve na isti na čin (a, uzgred rečeno, u nas je ugra đen izvestan prirodni ose ćaj da ta ponavljanja veoma odgovaraju našem ukusu), tako i kroz krug istančano uraznoličenih zadovoljstava, mi nismo izgubili nijedan trenutak radosti, od sveg vremena koje smo proveli na reci, sve dok nas, u kasnu no ć, naši kavaljeri nisu otpratili do kuće i bezbedno predali gospo đi Kol, uz velikodušnu zahvalnost
za naše društvo. To je za Emili bila, isto tako, poslednja pustolovina na našem zajedničkom putu; jer jedva jednu sedmicu kasnije, zahvaljujući slučajnosti suviše bezna čajnoj da bih vam je sada podrobno opisivala, nju su našli njeni roditelji, koji su ina če dobro stajali, a za svoju pristrasnu naklonost prema sinu bili su kažnjeni time što su ga izgubili usled svog preteranog povla đivanja njegovoj lakomosti; na to je njihova, tako dugo jednosmerna reka ljubavi promenila tok u korist izgubljene im i neljudski zanemarene k ćeri, koju su mogli mnogo ranije na ći, samo da nisu prenebregavali da se za nju raspitaju. Sada su bili tako preplavljeni radoš ću što su je ponovo našli da su zbog toga, pretpostavljam, bili manje odlu čni da temeljno ispituju stvari; jer su izgledali veoma radi da zdravo za gotovo uzmu sve što se gospo đi Kol svi đalo da im ispri ča; i još su joj, ubrzo zatim, iz unutrašnjosti poslali lep poklon u znak priznanja. Međutim, u našoj zajednici nije bilo lako nadoknaditi gubitak jednog tako ljupkog člana; jer ona je, da i ne pominjem njenu lepotu, bila od onih blagih, gipkih priroda koje čovek, ako ih i ne ceni sasvim, teško može ne voleti, što nipošto nije r đava nadoknada. Pošto je za sve svoje slabosti dugovala dobrodušnosti, i jednoj nehajnoj površnosti koja ju je činila preterano podložnom prvim utiscima, ona je imala još dovoljno razboritosti da zna da su joj potrebne uzde, i smatrala se veoma obaveznom svakome ko bi uzeo brigu da misli za nju i vodi je; otud je, uz vrlo malo usmeravanja, bila u stanju da se pretvori u sasvim dobru, čak i neobi čno vrlu suprugu; jer porok verovatno nikad ne bi bio njen izbor niti usud, da nije bilo slučajnosti, ili primera, ili da nije zavisila manje od sebe negoli od okolnosti. Ovu je pretpostavku potvrdilo njeno kasnije vladanje; ubrzo je, naime, upoznala sasvim odgovaraju ćeg prosca, sina nekog njihovog komšije iz istog staleža, mladi ća razboritog i
sređenog, koji se u nju smrtno zaljubio i primio je kao udovicu čoveka nestalog na moru (jer to se, izgleda, doista i desilo jednom od njenih udvarača, čije je ime sad bila slobodna da upotrebi); i tako se Emili prirodno uklopila u sve dužnosti domaćeg života koliko s jednostavnim ose ćajima toliko i sa postojanošću i ispravnošću, kao da od svoje rane mladosti ama baš nikada nije istupala iz stanja celomudrene nevinosti. Odlazak Lujze i Emili, medutim, toliko je proredio jato gospođe Kol, da je ostala samo sa mnom, kao kvo čka s jednim piletom; no, premda su je mušterije usrdno molile i bodrile da regrutuje nov kadar, sve ve ća slabost njena – a, više svega, mučni i uporni bolovi u krstima, za koje je utvrdila da ne popuštaju ni pod kakvim lekom – navedoše je na odluku da obustavi posao i s pristojnom ušte đevinom povuče se na selo. Ja sam, pak, obe ćala da ću joj se zasigurno pridružiti, da živim s njom, čim vidim još nešto od sveta i života, i još malo poboljšam svoj nevelik imetak, do mere koja bi mi pružila izvesnu samostalnost u svetu; jer sada sam, zahvaljuju ći gospođi Kol, bila dovoljno mudra da tu bitnu stvar imam vazda u vidu. Tako sam, dakle, morala da izgubim svoju odanu voditeljku, kao što je Velikim Znalcima Grada Londona bilo suđeno da izgube belu vranu njenoga zanata. Jer, pored toga što mušterije nije nikad plja čkala, dok je njihove ukuse uvek prilježno uzimala u obzir, ona, isto tako, nije svoje u čenice nikad kinjila preteranim zahtevima, niti je njihov teško ste čeni dohodak, kako ga je nazivala, ikada optere ćivala svojim postotkom. Bila je strogi neprijatelj zavo đenja nevinih, i svoj izbor saradnica ograničavala je isključivo na one nesrećne mlade žene koje su, izgubivši tu nevinost, bile samo zaslužniji objekti sau češća; medu njima je, zaista, odabirala jedino one koje su odgovarale njenim shvatanjima i, uzimaju ći ih pod svoju zaštitu, spasavala ih od opasnosti da potonu u propast i
bedu javnih ku ća, da bi s njima postupala na na čin koji ste upoznali ili za njih činila ono što ste videli. Pošto je, elem, sredila svoje poslove, pošla je na put, najnežnije se oprostivši sa mnom, te me, uz neke izvrsne savete, ostavi samu, s brigom sasvim materinskom u srcu. Ukratko, toliko me je volela da mi je dugo trebalo da sebi oprostim što sam je pustila da ode bez mene; аli meni je, izgleda, druk čije bilo pisano. Po rastanku od gospo đe Kol iznajmila sam prijatnu i udobnu ku ću u Meribounu, ali dovoljno malu da bude jevtina za zakup i održavanje, te sam je opremila uredno i skromno. Tu sam se, s ušteđevinom od osam stotina funti, plodom mojih obzira prema savetima gospo đe Kol – ne ra čunajući u to vrednost haljina, nešto nakita i posu đa – našla dovoljno obezbeđenom za duže vreme, kako bih strpljivo čekala šta bi sticaj slučajnih okolnosti mogao da donese. Tu sam, u novom liku otmene mlade žene čiji je muž otplovio na more, odredila sebi takva pravila života i ponašanja kakva su mi ostavljala dovoljno slobode za negovanje mojih shvatanja o zadovoljstvu ili sre ći, a ipak me nisu okivala krutim stegama pristojnosti i suvišne obzirnosti – a u tom stavu ne možete da ne prepoznate pravu u čenicu gospođe Kol. Međutim, tek što sam se skrasila u svom novom staništu, jednog lepog jutra izađoh da bih uživala u njegovoj svežini, kroz prijatnu šetnju po polju, u pratnji služavke koju sam upravo bila unajmila; dok smo bezbrižno hodale izmedu drve ća, trže nas žestok kašalj, a kad smo se u tom pravcu obazrele, razabrasmo jednostavno i dobro odevenog gospodina, koga je iznenadni napad kašlja tako svladao da je morao sesti podno nekog drveta, gde kao da se gušio, budu ći sasvim crn u licu; tronuta koliko i uplašena prizorom, ja istog trena prisko čih da mu pomognem i, služe ći se postupkom koji sam videla da ljudi koriste u sličnim prilikama, razvezah mu kravatu i po čeh da ga udaram po leđima; ne znam da li zato ili što se kašalj ve ć bio
smirivao, tek napad ga je odmah prošao. Povrativši mo ć govora i sposobnost da se digne na noge, on mi stade uzvra ćati zahvalnošću tako naglašenom kao da sam mu život spasla. Tako je prirodno došlo do razgovora, pa mi on re če gde stanuje – što beše nedaleko od mesta na kojem sam ga našla, a do kojeg je on nenamerno došao, imaju ći na umu, baš kao i ja, samo jutarnju šetnju. On je bio – kako sam saznala kasnije, tokom prisnosti koja je proizišla iz te male nezgode, stariji neženja, s prevaljenom šezdesetom godinom, ali tako sveže i krepke grade da mu verovatno niko ne bi dao više od četrdeset pet, budući da svoj organizam nije nikad ugrožavao željama koje su mu prevazilazile sposobnosti. Što se njegovog porekla i društvenog polozaja ti če, roditelji su mu bili pošteni i neuspeli majstori metalci, koji su ga, kako je ponajviše mogao da sazna, kao siro če prepustili brizi parohije; tako je on, upravo iz škole za siro čad, poštenjem i vrednoćom izvojevao sebi put do ra čunovodstva jednog trgovca, koji ga je kasnije poslao u svoje predstavništvo u Kadiz, gde je on, svojim sposobnostima i predanim radom, stekao veliko bogatstvo, i s njim se vratio u domovinu; tu, opet, usled nejasnih okolnosti u kojima je rastao, nije mogao da iš čeprka ni jednog jedinog ro đaka. Tako je odlu čio da se povuče iz posla i da uživa u životu kao neka tajna ljubaznica, provodeći svoje dane u punoj lagodnosti obilja, a nimalo se ne razmećući time; takođe je, trudeći se pre da sakrije negoli da pokaže bogatstvo, sa visine gledao svet koji je savršeno dobro poznavao, sam ostajući, po sopstvenoj želji, nepoznat i nezapažen. Međutim, kako Vam predlažem da jedno posebno pismo potpuno posvetim zadovoljstvu oživljavanja svih pojedinosti moga poznanstva s tim za mene zauvek znamenitim prijateljem, u ovom ću Vam pismu površno dodirnuti samo one pojedinosti
koje mogu da posluže, kao lepivo za povezivanje, oblikovanju celine moje povesti, te da preduhitre vaše iznena đenje što je jedna od mojih najvećih životnih radosti i slasti bio kavaljer preko tri puta stariji od mene. Vraćam se, dakle, na direktnu pripovest, da bih objasnila kako je, postupno napreduju ći, naše poznanstvo, isprva svakako bezazleno, neosetno izmenilo narav, i dobilo sasvim neplatonska svojstva, što se sasvim i dalo o čekivati od osobe mog životnog položaja, a više od svega usled onog na čela elektriciteta koji teško da ikada omašuje da zapali vatru u susretu polova. Ovde ću vas upoznati samo s tim da ga godine, kao što mu nisu umanjile naklonost prema našem polu, nisu ni lišile sposobnosti da pruža zadovoljstvo, te da je sve što mu je nedostajalo u o čaravajućim čarima mladosti kod njega bilo nadoknađeno, pa i dopunjeno prednostima iskustva, umilnošću njegovog ophodenja i, više od svega, njegovim laskavim pristupom koji je, punim razumevanjem, dirao pravo u srce. Od njega sam prvi put saznala – za svagda, i ne bez beskrajnog zadovoljstva – da u meni ima odlika vrednih poštovanja; on me je prvi suštinski ohrabrio i uputio da te svoje strane počnem negovati, u čemu sam od tad uznapredovala do stupnja na kojem ih sada vidite; upravo on mi je prvi otvorio o či za to da su zadovoljstva uma nadmo ćna nad onima tela, a da, istovremeno, nisu jedna drugima odvratna niti uzajamno nesaglasna, te da, pored slasti u raznolikosti i promeni, prva služe unapređivanju i usavršavanju ukusa drugih, do stupnja koji je za sama čula nedostižan. Sam je bio razborit ljubitelj uživanja, budu ći isuviše mudar da bi se stideo zadovoljstava ljudskog roda, i zaista me je voleo, ali s puno dostojanstva, jednako udaljen od sirovosti, od grube napadnosti kojom se starija gospoda tako neprijatno odlikuju, kao i od smešne detinjaste brljivosti koja odmakle godine tako često unižava, i kojoj se sam podsmevao, porede ći
je s igrom matorog jarca koji podražava živahnost jareta. Ukratko, sve što je u njegovom životnom dobu obi čno ružno kod njega je bilo ispravljeno tolikim prednostima da je on, bar za mene, bio živi dokaz da starost nije lišena mo ći da pruža zadovoljstvo, ako se tome preda i ako pripadnici te skupine, pravično uzimaju ći u obzir svoje godine, ne zaborave da ih to mora koštati više truda i pažnje no što je potrebno mladosti, prirodnom proleću radovanja, baš kao što je za dobijanje plodova izvan njihovog godišnjeg doba neophodno više veštine i nege. Dakle, s tim sam gospodinom, koji me je svojoj ku ći preselio ubrzo posle našeg upoznavanja, živela skoro osam meseci, za koje su ga vreme moja postojana predusretljivost i krotkost, moja pažnja da zaslužim njegovo poverenje i ljubav, i moje ponašanje u celini lišeno i najmanje izvešta čenosti i utemeljeno na tome što sam ga iskreno poštovala i cenila, bili sasvim osvojili i tako čvrsto vezali za mene da mi je najpre ukazao poverenje velikodušno prenevši na moje ime zamašan nezavisni imetak – da bi me i dalje zasipao znacima pažnje \ naklonosti – a potom me je punovažnom oporukom imenovao za svoju jedinu naslednicu i izvršiteljku; me đutim, nepuna dva meseca pošto je to sre đeno od mene ga je, na žalost, oteo žestok nazeb, koji je dobio nesmotreno izišavši na prozor, uznemiren uzbunom zbog požara u jednoj od obližnjih ulica, te je na njemu neko vreme stajao gologrud, izloživši se kobnom dejstvu vlažnog noćnog vazduha. Pošto sam ispunila sve dužnosti prema svom preminulom dobročinitelju i odala mu poštu iskrenom žaloš ću, koja se posle nekog vremena preobratila u izuzetno nežnu uspomenu punu zahvalnosti, koja će u meni zanavek živeti, unekoliko sam se utešila izgledima što su se sada otvarali preda mnom – izgledima ako ne na sre ću, ono bar na bogatstvo i punu samostalnost. Tako sam se, eto, našla u punom cvetu mladosti (jer još
ni devetnaest godina nisam imala), sa imovinom zaista tako velikom da bi od mene krajnje drsko bilo želeti ve ću, a kamoli joj se nadati; a što mi taj neočekivani uspon u životu nije zavrteo glavu, treba da zahvalim trudu koji je moj dobro činitelj uložio da me za to oblikuje i pripremi, kao što za njegovo mišljenje o mojoj sposobnosti da rukujem ogrorrmim posedom koji mi je ostavio treba da zahvalim njegovim zapažanjima u vezi sa trezvenom štedljivošću kojoj me je nau čila gospođa Kol, jer je imovina koju je video da sam tako stekla za njega bila valjan dokaz i ohrabrenje. Ali, avaj! kako se uživanje i u najve ćim slastima života kojima trenutno raspolažemo lako truje tugovanjem za onom jednom odsutnom! ipak, moja je žalost bila koliko silna toliko i opravdana, jer se ticala mog jedino zaista voljenog Čarlsa. Izgubila sam ga bila zaista potpuno, jer od našeg rastanka nikada ništa o njemu nisam čula, što je, kako sam kasnije saznala, bilo ishod moje zle sre će, a ne njegove nemarnosti, jer mi je napisao nekoliko pisama koja su se sva zagubila. Ali nikad ga nisam zaboravila. Od svih mojih telesnih nevernosti, nijedna nije koliko ni za vrh igle prodrla u moje srce, neprobojno za istinsku ljubavnu strast prema ikome sem njega. Međutim, čim sam postala gospodarica neo čekivanog bogatstva, osetila sam, usled njegove nedovoljnosti da me usreći, koliko mi je Čarls neizmerno drag, i oštrije sam nego ikada zažalila što ga nema da sa mnom deli sre ću. Shodno tome, prva mi je briga bila da pokušam saznati što o njemu; ali mi sva istraživanja rasvetliše tu tajnu tek toliko što sam saznala da mu je otac, ve ć neko vreme mrtav, namirio svoje račune sa svetom, i da je Čarls bio stigao u svoju odredišnu luku u južnim morima; tamo je otkrio da je imanje koje je bio poslat da preuzme svedeno na koješta, gubitkom dva broda u kojima se nalazila glavnina stri čevog bogatstva, pa je s ostatkom krenuo natrag; tako je, u najboljem slu čaju, mogao da
se u Engleskoj na đe možda za koji mesec. A od njegovog odlaska do trenutka kad sam to o njemu saznala prošle su bile dve godine i sedam meseci – čitava mala večnost za ljubav. Ne možete ni zamisliti s kakvom sam se radoš ću uhvatila tako mi date nade da ću ponovo videti ushi ćenje svog srca. Ali, pošto je trebalo čekati nekoliko meseci, ja sam, veoma lako i bezbedno sredivši svoje poslove, preduzela da razonodom olakšam nestrpljivo iš čekivanje njegovog povratka; zato sam krenula na putovanje u Lankašir, ko čijama koje su odgovarale mome bogatstvu, i s isklju čivom namerom da ponovo posetim svoje rodno mesto, prema kojem nisam mogla da ne osećam neku nežnu naklonost; a prirodno, nisam morala žaliti ni da se tamo pojavim s prednostima koje sam bila u stanju da sada pokažem, posle glasina što ih je Estera Devis o meni raznela: da sam bila oteta i krišom odvedena u neku od kolonija, da služim na plantažama; jer ona nikakvom drugom pretpostavkom nije bila kadra da objasni moje nejavljanje njoj, pošto me je onako napre čac i surovo bila ostavila u krčmi. Mnogo mi je bilo stalo do još jedne namere – da potražim neke svoje ro đake, mada sam ih imala samo daleke, i učinim za njih neko dobro delo. Najzad, i mesto u kojem je gospođa Kol živela pošto se povukla iz posla tako đe mi se nalazilo na putu do Lankašira, te tako poseta njoj nije bila me đu najmanjim zadovoljstvima koja sam na tom putovanju htela sebi ponuditi. Sa sobom sam, uz poslugu, povela samo jednu nenametljivu čestitu ženu, kao svoju družbenicu. Tek što smo stigli u neku gostionicu, tridesetak kilometara od Londona, gde je trebalo da ve čeramo i preno ćimo, iz neba se sru či takva nepogoda, s jakim vetrom i kišom, da sam bogu zahvalila što smo sklonište našli pre njenog po četka. Nevreme je trajalo ve ć kojih pola sata kad sam se setila da kočijašu treba da dam neka uputstva; poslala sam po njega, a
kako nisam bila rada da on svojim čizmama prlja vrlo čist salon u kojem su mi postavili za ve ćeru, sama sam prešla u veliku trpezariju s kuhinjom, gde se on nalazio; tu sam, razgovaraju ći s njim, krajem oka opazila dva jaha ča, što ih je, oba potpuno mokre, uteralo nevreme; jedan od njih je pitao da li bi im mogli pomo ći preobukom, dok im se ode ća ne osuši. Ali, mili bože nebeski! ko bi mogao opisati šta sam sve osetila čuvši taj glas, uvek prisutan u mom srcu, koje i sada njime odzvanja! i ko može da opiše šta sam sve osetila kad sam o či okrenula prema osobi od koje je taj glas dolazio, a one mi potvrdile njegovu poruku, uprkos tako dugom odsustvu i ode ći koja kao da je bila smišljena za prerušavanje: velikoj konjani čkoj kabanici, sa zadignutim okovratnikom, i velikom šeširu oborenog oboda... Ali šta može proma ći prodornoj budnosti ose ćaja pouzdano vodenog ljubavlju? Zanos poput mojega, dakle, nije se mogao zamisliti, niti ga je iko mogao smisliti kao iznena đenje; istoga trena, brzinom čuvstava čiji sam podbod osetila, ja mu se bacih u zagrljaj, rukama ga grle ći oko vrata: - Živote moj!... Dušo moja... moj Čarlse! I nesposobna da išta više kažem, izgubih svest, pod prejakim uzbudenjima radosti i iznenadenja. Povrativši se iz nesvesti, na đoh se u rukama svog opčinitelja, ali u salonu, okružena gomilom sveta koja se oko nas okupila; me đutim, na prvi znak obzirne gostioni čarke, koja je Čarlsa odmah shvatila kao mog muža, ti ljudi su ispraznili odaju i poželjno nas ostavili same, u zanosima našeg ponovnog sjedinjenja; moje radovanje tome kao da je na štetu moga života htelo dokazati mo ć ja ču od snage moje žalosti pri našem kobnom rastanku. Prvo, dakle, što su moje o či videle kad sam ih otvorila bilo je njihovo vrhovno božanstvo, i moja vrhunska želja, moj Čarls, kako kle či na jednom kolenu i čvrsto me drži za ruku, gledajući me očima punim nežnosti. Zapazivši da sam se
povratila, pokušao je da govori, i batali svoje strpljivo čekanje da mi ponovo čuje glas eda bi se još jednom nasladio saznanjem da sam to ja; ali silina i naglost iznenadenja i dalje su ga zapanjivale, gušeći mu moć govora; mogao je samo da izmuca nekoliko iskidanih, poluoblikovanih, drhtavih re či, koje su moje uši, žedno ih piju ći, sricale i sastavljale, da bi im razabrale smisao: - Posle toliko... tako svirepe... razdvojenosti!... moja najdraža Fani!... je li mogu će... da si to ti? Istovremeno me je gušio poljupcima, koji su, zatvaraju ći mi usta, u isti mah spre čavali odgovor za kojim je tako dahtavo žudeo i uvećavali predivni nered u kojem su mi se čula omamljeno gubila. Me đutim, sred sveg tog kovitlaca blaženih misli isturala se samo jedna svirepa sumnja, koja je skoro kvarila tu nadzemaljsku sreću; posredi je, naravno, bio samrtni strah da je sve to preterano da bi bilo stvarno. Drhtala sam, boje ći da to ne bude samo puki san, i da se iz njega ne probudim u užas saznanja da je baš tako. Pred tom dragom fatamorganom, i zamišljaju ći da ne mogu preterati u trenutnoj neizmemoj radosti, pre no što ona nestane i ponovo me prepusti pustinji, niti da njenu stvarnost mogu dovoljno valjano proveriti, uhvatila sam se za Čarlsa kao da ho ću sprečiti da mi ponovo izmakne: - Gde si bio?... kako si mogao... da me ostaviš?... Reci da si još moj... i da me još voliš... i tako! – mrmljala sam, ljubeći ga kao da svoje usne ho ću stopiti s njegovima. – Opraštam ti... oprosti mi na teškoj sudbini... zarad ovog povratka. Svi ti usklici kidali su se iz mene u onoj divljini izražavanja koja se u ljubavi s pravom shvata kao re čitost, a iz njega su izvlačili uzvratne mucave odgovore kakve je moje zaljubljeno srce moglo samo poželeti ili iskati. Naši zagrljaji, naša pitanja, naši odgovori neko vreme su se mešali bez ikakvog reda; sve se ukrštalo, upadali smo jedno drugome u re č, govoreći u slatkoj
zbrci, dok smo očima razmenjivali svoja srca, i obnavljali potvrde ljubavi koju ni vreme ni razdvojenost nisu nimalo oslabili; s obe strane nije bilo nijednog daha, nijednog pokreta, nijednog miga koji tom ljubavlju nije bio odre đen. Naše prepletene šake ponavljale su najstrasnije stiskove, tako da je njihova vatrena uzdrhtalost ponovo prodirala do naših srca. Toliko sam bila utonula u tu neizrecivu radost, i izgubljena u njoj, da se nisam ni pobrinula za njenog milog mi uzročnika, koji je bio potpuno mokar, pa tako u opasnosti da nazebe; ali nas, u dobri čas, gostioni čarka – kod koje je pojava mojih ko čija (o kojima, uzgred budi re čeno, Čarls još ništa nije znao) izazvala veliko zanimanje za mene i sve moje – prekide unevši pristojan veš i ode ću za preobuku, te ja, ulaskom tre će osobe unekoliko vra ćena u hladnokrvnije stanje, naterah Čarlsa da tu uslugu iskoristi, s nežnom brigom i nespokojstvom od kojih sam zadrhtala za njegovo zdravlje. Gostioni čarka nas je ponovo ostavila, a on uze da se presvuče, čemu je pristupio sa čednošću koja je taj čin pretvorila u prve ozbiljnije trenutke našeg ponovnog susreta, posle tolike razdvojenosti. Me đutim, nisam mogla izbe ći da kriomice bacim poneki brz pogled, primamljen zaslepljuju ćim otkrivanjem njegove nage kože – što on, menjaju ći rublje, nije zapazio. Zahvaljujući tome, nisam mogla da nedirnutu životnost i sjaj njegovog tela osmotrim bez ose ćanja nežnosti i radosti, koja su njega samoga pre često uzimala za predmet da bi u njima bilo mesta za ma kakvu raspusnu ili vremenu neprimerenu želju. Uskoro je bio presvu čen u privremenu ode ću, koja, bar za mene, niti mu je odgovarala niti je uticala na svetlost u kojoj ga je moja strast gledala. Pa ipak, kad se na njemu našla, ta je odeća izgledala izuzetno dobro, zahvaljuju ći onoj čudesnoj draži koju ljubav stavlja u sve što bi on dodirnuo, ili što bi s njim imalo veze. I gde je, zaista, mogla da se na đe odeća koju jedno
takvo oblič je ne bi oplemenilo? Jer sada, kad sam ga podrobnije razgledala, nisam mogla da ne zapazim čak neke povoljne izmene koje je vreme njegovog odsustvovanja prouzrokovalo u njegovoj osobi. Još su tu bile sve one poželjne crte, njegovo se lice i dalje žarilo istim rumenilom i svežinom, ali su te ruže sada bile još rascvetanije; preplanulost od putovanja i nešto izraženija brada davale su njegovom licu izraz ve će muževnosti i zrelosti, ne uzimaju ći od istančanosti ništa više no što je sasvim bezbedno mogao da izgubi; taj novi izraz se plemenito podudarao s onim osobenim i gospodstvenim stavom kojim je njegova priroda bila obeležena, u retkom spoju s njenom ljupkošću; a ipak nije nimalo izgubio od one glatke puno će puti, koja, blistaju ći od svežine, sjajno cveta pred o čima, i preslatka je za dodir; ramena su mu, uz to, postala uglastija, čitav oblik izrazitiji i krupniji, ali ipak slobodan i lak. Ukratko, iskusnom se oku pokazivao kao zreliji, ve ći i savršeniji negoli u nežnoj mladosti; a sada mu je bilo tek nešto više od dvadeset i dve godine. U međuvremenu sam, međutim, iz njegovog istrzanog, često ljupko prekidanog izveštaja shvatila da je u tom trenutku zaista putovao za London, u nipošto vrhunskom stanju ili položaju, budu ći da je na obali Irske doživeo brodolom, usled kojega su nešto ranije stigli na kopno, a u kojem je izgubio i ono malo što je sa sobom doneo iz južnomorskih naseobina; tako je tek uz velika dovijanja i teškoće dospeo u svom putovanju do te gostionice, sa svojim saputnikom, ina če kapetanom potonulog broda; i sada mu, dakle (pošto je bio čuo za očevu smrt i druge okolnosti), preostaje da opet krene ni od čega; a ovo stanje ga – kako me je uveravao s iskrenoš ću koja je, potičući iz njegova srca, probadala moje – ne mu či ni čim drugim doli time što sada nije u njegovoj mo ći da me u čini sre ćnom koliko bi to želeo.
O svom bogatstvu, bi ćete ljubazni da zapazite, nisam još progovorila ni reči, da bih se njegovim iznena đenjem nad tom pričom sladila u mirnijim trenucima. A moja mu ode ća, opet, nije ničim mogla nagovestiti istinu, ne samo zato što sam nosila crninu već i zbog one iste skromne jednostavnosti koje sam se vazda držala s promišljenom umešnoš ću. Zaista me je nežno terao da zadovoljim njegovu vatrenu znatiželju u vezi kako s prošlim tako i sadašnjim stanjem stvari, od trenutka kad mi je bio otet. Međutim, imala sam snage da njegovim pitanjima odolim pomoću odgovora koji su ga, pokazuju ći mu da zadovoljenje njegove znatiželje nije tako daleko, privoleli da svoju nestrpljivost savlada u korist duboke vere da pri ču ne ću odlagati, sem iz razloga s kojima ću ga blagovremeno upoznati. Međutim, tako vra ćen u moje željne ruke – mio, odan i zdrav – sam Čarls je već bio blagoslov premo ćan za moje poimanje; Čarls u nevolji!... Skrhan i sveden na svoju nagu ličnu vrednost, Čarls je za mene, s obzirom na ose ćanja koja sam prema njemu gajila, bio okolnost koja je prevazilazila moje krajnje želje; i, shodno tome, izgledala sam tako o čito očarana, tako prekomerno zadovoljna njegovom pri čom o uništenoj mu sre ći da je on to mogao objasniti jedino svojim uverenjem da mi je u radosti zbog ponovnog susreta nestao svaki drugi osećaj ili obzir. U međuvremenu se moja pratilja srda čno postarala o Čarlsovom saputniku, pa kad je poslužena ve čera, Čarls me upozna s njim, i ja ga prihvatih kako prili či svakom Čarlsovom poznaniku ili prijatelju. Onda smo učetvoro povečerali, u veselju, s uzajamnim zdravicama i ugodnim nemarom, kako možete i o čekivati. Ja, opet, iako sam od tolikih uzbu đenja jedva mogla pojesti tek poneku mrvicu, trudila sam se da jedem na silu, kako bih svom obožavanom mladi ću dala primer, jer sam cenila da mu je
posle jahanja neophodan valjan obed; i on je, doista, jeo kao umorni putnik, iako me je stalno gledao i obra ćao mi se kao ljubavnik. Kad je raspremljen sto i došao čas za počinak, Čarlsa i mene jednostavno odvedoše, kao muža i ženu, u vrlo lepu sobu, sa, kako rekoše, najboljom posteljom u gostionici. I ovde, Pristojnosti, oprosti mi što još jednom kršim tvoje zakone, drže ći podignute zavese, što te poslednji put žrtvujem onoj neograni čenoj poverljivosti kojom sam preduzela da ispričam najupečatljivije okolnosti svojih mladala čkih lutanja! Čim smo se, dakle, našli zajedno u sobi, ostavljeni sami sebi, prizor postelje oživeo je uspomenu na naše prve radosti, a pomisao da ću tu postelju odmah podeliti sa dragim posednikom mog devičanskog srca toliko me je uzbudila da sam dobro učinila što sam se naslonila na nj, jer bih ina če morala da opet izgubim svest usled svemo ćnog slatkog uzbuđenja. Čarls je uvideo moju zbunjenost, pa je, da bi je otklonio, zaboravio sopstvenu, koja teško da je bila manja. No, sada je mnome ponovo ovladala istinski istan čana strast, sa nizom svih svojih znakova: slatkom osetljivoš ću, ljubavnim žudnjama prožetim stidom i čednošću; sve me je to držalo u duševnoj pokornosti neuporedivo mi dražoj od slobode srca kojom sam raspolagala dugo, ah, predugo – tokom onih grubih ljubavnih pustolovina; svest o njima terala me je sada da uzdišem sa časnom zbunjenošću i žaljenjem. Nijedna prava devica nije pred svojom svadbenom posteljom mogla više da crveni od stida svoje neokaljane nevinosti no što sam ja crvenela od osećanja krivice; i zaista sam Čarlsa volela suviše istinski da ne bih oštro ose ćala koliko ga ne zaslužujem. Dok sam ja tako i dalje oklevala, nesre đena u svojoj slasnoj pometnji, Čarls se lati da me razodene, s nestrpljenjem punim ljubavi. A iz te zbrke i rastrojenosti svojih čula mogu se setiti jedino nekih laskavih usklika radosti i divljenja, naro čito na
dodir mojih grudi, koje su se, sada oslobo đene steznika, uzbudeno nadimale i spuštale uz potmule i snažne udare bila, dižući se u susret njegovom milom dodiru i izražavaju ći mu dobrodošlicu ushitnim otkri ćem da su dobro oblikovane, a u čvrstini neposustale. Uskoro me je polegao u krevet, i jedva da sam koji trenutak čeznula za svojim posteljnim drugom, dok se on razodenuo i uvukao izmedu čaršava, da bi me obavio rukama, i dao mi, a od mene primio, s neizrecivom slaš ću, poljubac dobrodošlice, koji mu je moje srce, popevši mi se do samih usana, utisnulo s najve ćim mogu ćnim žarom, saglasnim, na moju blaženu sre ću, s onim tananim i sladostrasnim čuvstvom što ga je samo Čarls znao da na neki tajni na čin pobudi, a u kojem se sadržao sami život, sama suština zadovoljstva. U međuvremenu, dve sveće upaljene na no ćnom stočiću uz nas, i vesela vatra od drva, bacale su na postelju svetlost koja je jedno od čula, veoma značajno za naše radosti, lišavala svakog prava na žalbe da je isključeno iz svoga udela u njima. I zaista, sam prizor mog bogolikog mladi ća bio je, usled žara s kojim sam ga čekala, i van ikojih drugih okolnosti, zadovoljstvo za koje se život mogao dati. No, kako je za želje žarke poput naših delanje sad bilo već neophodno, Čarls, posle vrlo kratkog uvodnog otezanja – zadigavši i moju i svoju košulju, položi blago svojih širokih muževnih prsa uz moje grudi, dok su i jedne i druge vrile najnežnijim uzbudenjem. Taj ose ćaj nagog dodira njegovog blistavog tela s mojim oduze mi svaku mo ć vladanja mislima, i svaku mi duševnu silu pot čini najčulnijoj od svih radosti, koja je na mene nemerljivo jače delovala razabiranjem osobe uza me negoli snagom polnosti. Tako je, na tanan na čin, u igru uključeno i moje svesno srce, koje, ve čito verno Čarlsu, nikada nije prihvatalo nikakvu ulogu u mom povremenom žrtvovanju zahtevima telesnog sklopa, popustljivosti ili probita čnosti. Ali,
oh! šta se to od mene napravilo kada, dok su se sile snažnog zadovoljstva u meni napinjale, nisam mogla da ne osetim krutost palice koja beše oven čana trofejom otetog mi devi čanstva, a sada se tvrdo i nesavitljivo opirala o jednu od mojih butina, koje još nisam bila raskrilila, vo đena čistim načelom čednosti; a njega je u meni vaspostavila strast odviše iskrena da bi trpela ma kakvo stremljenje lažnoj uzdržljivosti, ili izigravanje neke bezo čne tobož stidljivosti. Mislim da sam negde ve ć napomenula da sam opip tog bitnog komada muškosti sadrži u sebi nešto potresno. Ništa ne može biti draže čulu dodira, niti može na nj delovati slasnijim osećajima. Pomislite, onda, kao što misli ljubav, kakav samo mora biti onaj sažižući zanos tog najživljeg od naših čula, u samom njihovom središtu, kada se ono, posle tako duge lišenosti, oseti iznova zapaljeno pritiskom tog neobi čnog skiptronosca koji svima nama gospodari, a naro čito kad je to alatka mog dragana, jedinog izabranika sa sveg zemaljskog šara. I sada, u trenutku njegove najmo ćnije krutosti, ose ćala sam ga kao nešto tako pokorno, tako delatno, tako pouzdano i milo da nisam znala kako da imenujem taj njegov jedinstveni utisak; ali svest da on pripada mom nadasve voljenom mladi ću tako me je ugodno uzbuđivala, i tako je snažno delovala na moju dušu, da je ona sve svoje duhove ose ćajnosti slala u onaj moj organ blaženstva, posvećen njegovom prijemu. Tu su, užiženi u jednu ta čku, poput so čivom skupljenih zraka svetlosti, ti osećaji bleštali, goreli najja čim usijanjem; opruge zadovoljstva bile su, re č ju, toliko napregnute da sam dahtala, grabeći vazduh, s tako izuzetno oštrom gladu za uzvišenim užitkom da mi je, naprosto, bilo muka od želje, i da nisam mogla podneti spoj dve razli čite misli, koje su me neodoljivo privlačile – jer sam, zapravo, bila sposobna jedino za misli da sam sada u dodiru, u isti mah, s oru đem zadovoljstva i najvećom zalogom ljubavi. Te misli, združuju ći svoje tokove,
izlivale su toliki okean omamljuju ćeg blaženstva u malenu posudu, preusku da ga zadrži, da sam ležala potpuno smlaćena, predata, izgubljena u ponoru radosti, zamiru ći isklju čivo od neumerene slasti. Čarls me onda unekoliko trže iz zanosa žalbom, blago promrmljanom kroz svu silu poljubaca, da položaj u kojem smo bili nije podesan za njegove želje, što sam shvatila kao prešnu molbu za prihvat, pri čemu je samo to njegovo nastojanje toliko uvećalo moje zadovoljstvo da bi bilo sasvim nedosledno trpeti odlaganje onog mnogo dražeg. Ali kakva je slast ispravljati grešku! Moje butine, slušaju ći nagoveštaje ljubavi i prirode, sada se rado raskriljuju i, spremno se pot činjavajući, otvaraju meki prolaz za ulaz zadovoljstva; ja vidim, ja ose ćam taj slasni somotski vrh!... on ulazi u mene, svom svojom snagotn, sa... oh! pero mi ovde ispada iz ruke, u zanosu još živom u mom vemom sećanju! Sposobnost opisivanja takode me napušta, ostavljajući uobrazilji zadatak prevelik za njene mo ći. Jedino uobrazilja raspaljena vatrom kakva je mene proždirala može valjano izraziti onaj najsladi, najplemenitiji od svih ose ćaja, koji je mog krutoga milog gosta pozdravljao i pratio duž sveg mu uzlaznog puta, do samog kraja njegovog prodora, izbacuju ći, kroz moje o či, varnice ljubavne vatre koje su me svu zasipale i sevale mi u svakoj krvnoj žili i svakoj pori: bila sam ovaploćeni spoj sveobuhvatne radosti. Sada sam već istinsku strelu ljubavi, od samog njenog vrha do repnoga pera, u celini bila primila u onaj svoj deo gde ona nije na činila novu ranu, dok su se usnice one izvorne, prirodne, koje su za svoje prvo širenje dugovale tom dragom oru đu, stegle oko njega sa žudnom usisnoš ću, kao u znak zahvalnosti; a čitava njena nutrina nežno ga je obuzimala toplotom slasti i snagom stiska koji mu je, na njegovu putu, izražavao najsrdačniju dobrodošlicu u prirodi; svako se vlakno tamo tiskalo uza nj, i slavoljubivo upinjalo da do đe do svog
udela u blaženome dodiru. Pošto smo našim o čaranim čulima dali nekoliko trenutaka predaha, zadržavajući se s najvećom slašću na toj najprisnijoj tačci ponovnog sjedinjenja, i goste ći se kolačom užitka, nestrpljenje svojstveno zadovoljstvu ubrzo nas natera na delanje. Tako započeše njegovo živo potiskivanje i moje odzivno uzdizanje, što nas je držalo jedno uz drugo; pri tom, kako su naše radosti postale prejake da bi se iskazivale, naši organi govora, sladostrasno se prepli ćući, postadoše organi dodira... i to, oh! kakvog dodira, oh! kako slasnog!... kako osobeno sočnog!... I onda, onda je osetih u samom srcu! osetih čudesnu oštricu kojom ljubav, kad ovim činom gospodari, zaoštrava zadovoljstvo. Ljubav! upravo se ona može nazvati samom solju uživanja; i zaista, radost je bez nje, ma kako da je velika, ipak prosta, bilo kod kralja ili prosjaka; jer nema sumnje da upravo ona, ljubav, istan čava, oplemenjuje i uzvišava užitak. Koliko sam, dakle, bila sre ćna i u srcu i u svim čulima bilo mi je izvan svake mo ći da, makar i u mislima, uobli čim predstavu o sre ći ve ćoj od one u čijem sam ovaploćenju upravo nestajala. Čarls, kome se čitav sklop grčio u ushićenju zanosa, dok su mu u očima treperili najnežniji plamenovi – što me je sve uveravalo u savršenu složnost naših radosti – prodirao je u mene tako duboko, dirao me u takve životne ta čke, i toliko me izbacivao iz sebe same, dok sâm kao da je toliko bio u meni, da sam u sladosnom oduševljenju zamišljala kako mu potpuno predajem srce i duh, te se sjedinjujemo u jedno telo i dušu: ja sam bila on, a on je bio ja. No, kako je sve to zadovoljstvo, poput života od njegovih prvih trenutaka, težilo vlastitom razrešenju, ono je živelo prebrzo da, na takve podsticaje, ne dovede do slasnog trena zamiranja; jer uskoro se približavanje blaženog ropca
najavilo uobičajenim znacima, za kojima ubrzo usledi izliv iz mog milog dragana, izliv koji sam zaista osetila kako me je prostrelio, briznuvši uz usijani kanal, u dubini kojega je to golicanje slatko razgaljujućeg balsama otvorilo sve moje zalihe sokova radosti, koji se u zanosu sliše, pomažu ći da se prigasi žar požude, te za časak smiri naša žudnja za sre ćom; da bismo, međutim, ubrzo opet zaplovili! Jer Čarls, veran zakonima prirode, u jednom dahu izdišu ći i izlivaju ći se, nije dugo oklevao u tom rasto čnom zanosu, već mi je, obnavljaju ći bodrost, ubrzo dao da osetim kako su istinski mo ćne opruge njegovog oruđa zadovoljstva bile ljubavlju, a možda i dugim lišavanjem, previše napete da bi se iscrple samo jednim pražnjenjem; njegova mi je krutost i dalje bila drug. Čarls, dakle, opet započe delanje, a da ga nije izvla čio, niti me izlagao žalosti rastanka od dragog mi kirajdžije, pa smo tako ponovo izveli isto delo, s istim divnim sazvu č jem i skladom. Naš žar, poput naše ljubavi, nije znao za sustajanje; i, kako je plima išla na ruku mom draganu, obilje njegovih zaliha tek izmuženog mleka zadovoljstva još me jednom preli iz svojih okruglastih cistemi za najslasniji sok; ja ga, opet, gr čevito zgrabih, u trenutku odavanja svog te čnog priloga, i tako netom pomogoh uve ćanju njegove radosti, kao i njenog istakanja; time su se u meni pokrenuli zaista svi delovi onog usisnog stiska pomoću kojeg osetljiva naprava tog znamenja ženstva žedno izvlači i isušuje vrelo ljubavi – s takvom nagonskom nestrpljivošću i predanošću s kakvima, da poredimo ve će s manjim, plemenita priroda navodi odoj če na majčinu dojku zadovoljstvom koje mu pružaju kretnje njegovih malih usta i obraza, eda bi isisalo mle čni mlaz spreman da ga nahrani. Ali i dalje nije bilo kraja njegovoj izdržljivosti; taj dvostruki plotun ne samo što nije ugasio njegove želje, za tu priliku, već ih nije ni smirio; a u njegovim godinama, želje su vlast. Zadivljujuće je, dakle, bio spreman da stupi u borbu za
treću pobedu, uopšte se i ne izmeštaju ći, da nežnost, svojstvena istinskoj ljubavi, nije mene nadahnula dovoljnim samoodricanjem da njega poštedim i ne napregnem ga suviše; i stoga, zamolivši ga da sebi i meni pruži čas predaha, postigoh, kona čno, kratko primirje, ali ne pre no što mi je oduševljeno pružio zadovoljenje odustajanjem od osvojenoga. Ostatak noći, i deo dana koji smo za sebe ukrali, proveli smo tako, s nesmanjenim žarom, u proslavljanju našeg ponovnog susreta. A ustali smo prili čno kasno, pred podne, veseli, bodri i živahni, mada nismo poznali odmora. Ali zadovoljstva ljubavi bila su za nas što i radost pobede za vojsku – odmor, okrepljenje, sve. Pošto putovanje u unutrašnjost sad više nipošto nije dolazilo u obzir, a još je prethodne ve čeri bilo naloženo da se ko čije i konji spreme za povratak u London, gostionicu smo napustili odmah po doru čku, ali ne bez štedre deobe znamenja moje zahvalnosti za sre ću koju sam u njoj srela. Čarls i ja smo bili u mojim kolima, dok su se kapetan i moja družbenica smestili u posebno iznajmljenim dvokolicama kako bi se i njima i nama pružila prilika da čitavo putovanje budemo tete-a-tete. Na putu sam, pošto mi se metež čula bio smanjio do podnošljive mere, dovoljno vladala svojom glavom da mu kako valja izložim tok života koji mi je bio nametnut kao posledica našeg razdvajanja. Koliko god me je s nežnoš ću žalio, Čarls i nije bio previše iznena đen mojom pričom, jer, kad je razmislio u kakvim me je okolnostima ostavio, on nije mogao da bude sasvim nespreman za takvu sudbinu. No, kad sam ga upoznala sa svojim bogatstvom, zamolih ga – s iskrenoš ću koja je, u našem odnosu, bila sastavni deo moje prirode – da ga od mene primi, ma pod kojim uslovima. Učinila bih Vam se možda isuviše pristrasnom prema svojoj ljubavi ako bih sada pokušala da njegovoj istan čanosti odam
doli čno priznanje. Zato ću se zadovoljiti time što vas uveravam da je on isprva neopozivo odbijao taj moj ni čim uslovljeni dar, iako sam ga uzaludno dugo molila. Molbe mi je uslišio tek kada sam, pokoravaju ći se njegovim ozbiljnim naredbama (pošto sam se ja bez prenemaganja odupirala dok god nije primenio onu potpuno neodoljivu nadmo ć koju mu je nada mnom davala ljubav), kona čno pristala da odustanem od svojih vatrenih prigovora u vezi s tim da će se on uniziti ženidbom sa mnom i tako navu ći na sebe podsmeh, ma koliko nepravičan, da je, bogatstva radi, trampio svoju čast za bestidnost i javnoženstvo, oženivši se bednicom koja bi se smatrala isuviše po častvovanom da mu bude čak i ljubaznica. Ljubav je najzad nadja čala sve prigovore i Čarls me potpuno pobedi, zaslugom mojih ose ćanja za nj, čiju iskrenost nije mogao da ne pro čita u mom za njega uvek otvorenom srcu; tako me je obavezao da primim njegovu ruku, na osnovu čega sam se našla i u prilici da, izme đu drugih nebrojenih blagoslova, darujem zakonito roditeljstvo onoj divnoj deci koju ste videli kao plod našeg, s obe strane izuzetno sre ćnog bračnog izbora. Tako sam, najzad, uplovila u luku gde sam, u krilu vrline, ubirala samo neiskvarene slasti. Obaziru ći se sada na porok kroz koji sam prošla, i porede ći njegova besramna laskanja s neizmerno nadmo ćnijim radostima čistote, ne mogu da ne požalim, čak i s obzirom na ukus, one što su utonuli u sirovu čulnost, pa ne ose ćaju one tako istan čane čari vrline, od koje zadovoljstvo nema većeg prijatelja, kao što od poroka nema većeg dušmanina. Tako umerenost čini ljude gospodarima nad zadovoljstvima kojima u raspusnosti svojoj robuju; jer prva, umerenost, jeste roditelj zdravlja, snage, plodnosti, vedrine i svakog drugog poželjnog životnog dobra, dok druga, raspusnost, dovodi do boleština, maloumlja, jalovosti, samoprezira i svakog drugog zla koje može zadesiti čoveka. Možda Vam je smešna ova završna propoved o
celomudrenosti, koju je iz mene izvukla sila istine, stvorena poređenjem iskustva; bez sumnje je smatrate ovde neumesnom, i meni neprimerenom; možda je tako đe gledate kao traljavu smicalicu osobe koja odanost poroku nastoji da prikrije poluiscepanim velom koji je bestidno ukraden iz hrama vrline – baš kao kad neko zamišlja da se za zabavu pod maskama potpuno prerušio samim tim što je cipele zamenio papu čama, ili kao kad bi neki pisac mislio da izdajni čku klevetu prikrije zaklju čujući je zvaničnom pohvalom kralju. Međutim, mimo toga što sebi laskam verovanjem da imate bolje mišljenje o mom razumu i iskrenosti, dozvolite mi još da Vam predočim da jedna takva pretpostavka vre đa više vrlinu negoli mene. Jer, shodno nepristrasnosti i dobrodušnosti, ona se ne može temeljiti ni na čemu drugom doli na najmanje osnovanoj od svih mogu ćnih plašnji – plašnji da zadovoljstva vrline ne mogu izdržati pore đenje sa onima poroka. No, neka se istina usudi da visoko podigne svoju nadasve primamljivu svetlost – i tada ćete zapaziti kako su patvorene, kako su neukusne, kako su bezvredne njegove radosti u pore đenju s onima koje oplemenjuje vrlina; njena se ose ćanja ne libe čak ni toga da načine umak za čula, ali umak najizvrsnije ukusnosti; dok su poroci gadne i prljave pti čurine poput harpija koje zagađuju i kvare gozbu. Putevi poroka kadikad jesu posuti ružama, ali su one ozloglašene po mnogom trnju, po mnogom gnusnom crvu; putevi vrline, pak, posuti su čistim ružama, i to onima što nikada ne venu. Ako mi, dakle, date za pravo, proceni ćete da je od mene sasvim prikladno što ovaj tamjan palim u slavu vrline. Ako porok i jesam slikala u njegovim najvedrijim bojama, ako sam ga obasipala cvećem, činila sam to samo da bih ga u činila vrednijom, svečanijom žrtvom u slavu vrline. Vi svakako poznajete gospodina Č. O., znate njegovo imanje, njegovu vrednost i razboritost. Možete li, i ho ćete li,
onda, proglasiti zlonamernoš ću, s njegove strane, to što on, zabrinut za ćudoređe svog sina, i u nameri da ga podigne u vrlini, te nadahne čvrstim, razboritim prezirom prema poroku, preduzima da ga sam upu ćuje u obrede, i li čno ga vodi kroz najpoznatija bludilišta grada, gde se stara da ga upozna sa svim mogućim prizorima raskalašnosti, tako pogodnim da izazovu gnušanje dobrog ukusa? Ogled je, uzviknu ćete, previše opasan. On to zaista jeste – za budalu. No, da li su budale vredne tolike pažnje? Videću Vas uskoro, a u me đuvremenu mislite o meni nepristrasno, i verujte da ću zauvek ostati, Gospo, Vaša, i tako dalje... KRAJ
EROTIČ KA PARODIJA DŽONA KLELANDA Pre više od dvesta godina (aprila 1750.), u londonskoj Meseč noj reviji (The Monthly Review) pojavio se sledeći prikaz: »Uspomene Fani Hil. Jedna sveska, 12 tab. Cena po primerku povezanom u tele ću kožu – 3 šilinga. Ovo je delo po vrsti roman, napisan u vidu pisama jedne preobražene gradske bludnice li čnoj prijateljici, s uspomenama na njen prošli život i opisima stupnjeva koji su je naveli na staze poroka i bestidnosti. Iako za ovu knjigu kažu da je nastala preradom jednog vrlo raspusnog dela, štampanog рrе oko dve godine, u dve knjige, pa je otud protiv nje pobuđena snažna predrasuda, nama ipak izgleda da je ova tvorevina – bez obzira na to kakve bi one dve knjige mogle biti ( јег njih nismo ni videli) – ne sadrži u sebi ništa više povreda pristojnosti, ili tananosti osećanja i izražavanja, no što ih obi čno ima u našim rоmanima i zabavnim knjigama. Jer uistinu, ve ćina njih je (a naro čito naše komedije, i ne mali broj naših tragedija) tek isuviše nesavršena u tom pogledu. Ne čini se da je pisac Fani Hil išta iskazao u nameri da podrži upražnjavanje ma kakvih nemoralnosti, ve ć bi se reklo da on samo prikazuje suštu istinu i prirodu svetu, i razotkriva one skrivene nepravde koje, po našem mišljenju, treba samo izložiti pogledu da bi ih se zgrozili i odrekli oni koji bi, ina če, mogli nesmotreno da se u njih upuste. Stil se odlikuje osobitom krasotom, a likovi su prirodno ocrtani. Poroku je zaista dato pozamašno mesta; a pošto s najpoštenijom nepristrasnoš ću oslika sve mogućne čari kojima se porok tobož može podi čiti, navodna spisateljica završava odlučnim opredeljivanjem za trezvenost, uzdržanost i vrlinu, iz čistih obzira prema istinski valjanom životu i sreći ovoga sveta; a tim se obzirima ljudi (naročito naši moderni slobodni mislioci) često saobražavaju manje pristrasno od sve čanijih držanja propovedi, i otud oni, uistinu, nipošto nisu manjkava osnova za preobražaj, budu ći da su obziri teže i ozbiljnije prirode. Što se tiče nedavno preduzetih mera da se ova knjiga zabrani, zaista nam je teško objasniti ih; ipak, možda će se bolno čuđenje u vezi s tim olakšati kad u obzir uzmemo koliko su veliki ljudi podložni pogrešnim obaveštenjima i kako su često dužni da gledaju o čima i slušaju ušima drugih.« Prosto zadivljuje kako je sažeto i precizno nepoznati prikaziva č iz pretprošlog veka izložio suštinu romana koji ste upravo pro čitali — Fani Hil. Uspomene jedne bludnice (Fanny Hill. Memoirs of a Woman of
Pleasure). S druge strane, čoveka duboko potresa saznanje da se ljudsko društvo za protekla dva i po veka nije suštinski izmenilo u pogledu reakcija na ovakve izazove. Roman se ni danas u mnogim sredinama ne čita bez osećanja stida, sablazni i pokajni čkog gneva, koji traži iskupljenje u kazni. Naravno, modernom književno-kriti čkom analizom mogle bi da se otkriju mnoge osobene i tradicionalne mane, kao i nove vrline knjige, retke u tadašnjem književnom stvaranju, ili neprepoznatljive za književni ukus sredine XVIII veka. Na primer, konvencija »pri če u priči« – sveprisutna u dužim proznim strukturama toga vremena – upotrebljena je ovde dosta mehani čki, a umetnute pri če (recimo, povesti o gubitku devičanstva triju devojaka iz ku će gospode Kot) preuzete su, bez ikakve posebne literarizacije, iz ograni čenog repertoara stalnih mesta u erotskim romanima, pa čak i iz iskustvene tradicije tadašnjeg zapadnog sveta (obesni mladi bogataš i strasna sirotica, nevoljeno dete odbeglo od ku će, »zločin iz zablude«, s padanjem u nesvest i zakletvama na vernost). Nerazrađenost i odsustvo dijaloga ne odgovaraju modernom književnom ukusu, a glomazna podeljenost ukupnog teksta na samo dva pisma (dužina tih »pisama« podseća na Ričardsonovu Klarisu) pojačava utisak mehaničnosti nizanja opisnih scena. Isto tako, jarkost ovih opisa automatski je uklju čila mehanizam koji bih nazvao »narkotizacijom erotikom«: uvodenje sve neobi čnijih i ređih seksualnih iskustava, radi održavanja dovoljne nadraženosti čitao čevih čula. Ponavljanje uobičajenog seksualnog čina na poznati i standardni na čin – sasvim normalno i uvek zanimljivo u životu – u književnosti stvara dosadu, pogubnu po knjigu. Zato je kumulativna »narkotizacija erotikom« sveprisutna u svoj erotskoj književnosti. Tu je, naravno, i ve ć prečesto korišćena konvencija sre ćnog razrešenja u kona čnoj pobedi čestitosti i vrline – da, upravo kreposti, iako niko ne bi rekao da o njoj može biti re či kad je u pitanju klasi čno delo erotske književnosti, a po nekima, čak, i začetnik pornografije. Tu su, naravno, i druga stalna mesta tadašnje karakterizacije: r đavi su gadni i nečisti, dobri su zdravi i rumeni; izmedu fizi čkog izgleda i psihomoralnog sustava lika postoji direktna analogija. Ove bi mane za neblagonaklonog čitaoca mogle biti dovoljan razlog da knjigu ostavi u fioku, a ipak naš prete ča od pre četvrtine hiljadugodišta ima itekako čvrsta kritička uporišta za svoju pohvalu knjizi. Njegov sud da se njen »stil odlikuje specifi čnom lepotom« sažet je i sasvim tačan, mada mi to shvatamo druk čije. Fani Hil je knjiga pisana
otmenim, elegantnim, mestimi čno čak i tzv. »uzvišenim« stilom, vrlo cenjenim u XVIII veku. Tu je složena re čenička struktura, s bogatom i biranom leksikom, bez ijedne lascivne ili »proste« re či; ima i opštih mesta tradicionalne u čenosti, francuskih i latinskih uzre čica, navoda iz Šekspira, uputa na antičku klasiku i srednjevekovne romanse. Pa ipak, stil knjige nema u sebi nimalo nategnute visokoparnosti, koja toliko optere ćuje mnoge pisce onog vremena (dovoljno je setiti se karikaturalnog opisa javne ku će iz već pomenutog Ri čardsonovog romana, ina če sasvim dobrog). Štaviše, uza sve pobrojane osobine, stil Fani Hil odlikuje se neobi čnom živošću i snagom; on zanosi čitaoca kadikad vrlo životno vernim i precizhim oslikavanjem psiholoških stanja junakinje, ubrzavanjem ritma s porastom čulno-emotivnog napona, i smiruju ćim opuštanjem i vedrinom pošto se napon razreši kroz obostrano zadovoljavaju ći užitak. Tu čudnu spregu elegancije i snage pripovedanja pisac romana postiže, reklo bi se, neobi čnim odstojanjem prema samoj pri či i njenim junacima, jednom sasvim modernom estetskom distancom. Doduše, distanca, svest o literarnosti pripovedanja i ukidanje iluzije postoje i kod nekih drugih pisaca toga vremena (Fildinga i Sterna, na primer), i nipošto nisu neka sasvim moderna i, kako se često veruje, jevrejska inovacija. Ali »ja« romana kao da ovde nije sama Fani, ve ć jedan mudriji, sveznaju ći i sveprisutni internalizovani pripoveda č, koji s blagonaklonim humorom pristupa doživljajima junakinje, pri tom se duboko odlikuju ći jasnom literamom sveš ću. To knjizi daje predragocenu odliku blage parodičnosti. * * * Ali ko je taj tako darovit pisac za koga su čuli tek malobrojni stručnjaci i koji se nipošto ne izu čava u istoriji evropske, pa ni engleske književnosti. Džon Kleland (John Cleland), »istan čani tihi nezadovoljnik«, kako za njega kaže Bozvel (Boswell) u svom dnevniku, li čni prijatelj slavnog Gerika (Garick) i mnogih pisaca onog vremena, novinar i lingvista, dramski i prozni pisac, ro đen je 1709, po svemu sudeći kao sin izvesnog Vilijama (William) Klelanda, Škota, pisca i novinara koji se kretao po londonskim književnim krugovima i bio, reklo bi se, dobar prijatelj slavnog Aleksandra Popa (Alexander Pope). Džon se 1722. upisao u Vestminstersku školu, a nekoliko godina kasnije postaje britanski konzul u Izmiru. U dvadeset i sedmoj godini, me đutim, odlazi na Istok i nalazi posao u Istočnoindijskoj kompaniji, da bi, posle nekoliko godina, došao u sukob sa pretpostavljenima – neznano kako i zašto – te napustio Indiju
(Bombaj) i vratio se u Evropu. Tu se nekoliko godina potucao od nemila do nedraga, nerad da se vrati u Englesku, a kada je to kona čno učinio, morao je zaključiti da je njegova uzdržanost bila opravdana. Jedva je vezivao kraj s krajem, i više puta je dopadao zloglasna dužni čkog zatvora. U takvom jadnom stanju daroviti je Kleland 1747. ili 1748. prodao rukopis svog romana Fani Hil – za samo 20 funti u zlatu – tada čuvenom izdavaču Ralfu Grifitsu (Ralph Griffiths), koji je vremenom postao jedan od najuglednijih i najbogatijih ljudi Londona, a samo na Klelandovom romanu zaradio je, po proceni britanskih bibliografa, oko deset hiljada tadašnjih funti. Pojava knjige izazvala je moralisti čke reakcije, pa i oštre sporove, naročito svojim drugim, poprosta čenim izdanjem, dopunjenim još vulgarnim ilustracijama, pa su i pisac i izdava č imali posla sa sudom. Sve se, međutim, dobro završilo. Kleland je, čak, shodno ponekad vrlo duhovitim cinizmima svoga vremena, dobio i redovno izdržavanje od sto funti godišnje, pod uslovom da ne ponovi prekršaj. Nastavio je da piše – manje uspešne romane Uspometie jednog fi ć firi ća (Memories of a Coxcomb), Iznena đ enja ljubavi (Surprises of Love) i Č astan č ovek (The Мап of Honor), niz tragedija i komedija (Tit Vespazijan, Pokornost dama i Timbo-Č iki, ili američ ki divljak) – ali mu je sada filologija postala glavna strast. Zanosio se ambicioznom željom da vaspostavi univerzalni jezik, sastavljen od »raspoznatljivo elementarnih jednosložnih korenova«, jezik iz kojeg su, navodno, svi evropski jezici proistekli, a koji bi se temeljio na nekim prakeltskim osnovama. Tako se 1766. pojavilo njegovo životno delo, čiji je naslov dovoljno dug, opisan i neobi čan da rečito govori o sebi i piscu: Р ut do stvari kroz reč i, i do reč i kroz stvari, као nacrt pokušaja obnove drevnog keltskog ili prvobitnog jezika Evrope; č emu je dodat jezgrovit opis sanskrta, ili u č enog jezika brahmana; kao i dva ogleda, jedan o poreklu pevanja boži ćnih pesama od kuće do kuće, a drugi o pravoj tajni slobodnih zidara. Dve godine kasnije, svojoj glavnoj temi vratio se još jednim radom 1. * * * Dok je Kleland pod starost tavorio, žive ći od skromne penzije, nekurentnih tekstova i drama, te povremene saradnje u listu Public Advertiser, njegovo remek-delo erotske literature slivalo je zlatne potoke u kasu Ralfa Grifitsa, omogu ćujući mu da izdaje redovni mese čnik i mnogo 1
О Klelandu se može više saznati iz obimnog predgovora Pitera Kvinela (Peter Quennell) za knjigu John Cleland's Fanny Н ill, »Putnam«, Njujork, 1963.
drugih, još značajnijih knjiga. Pouzdano je registrovano dvadeset izdanja, samo u Engleskoj, za manje od slede ćih sto godina, a verovatno ih je bilo i više; knjiga se jednako štampala, razgrabljivala i gonila u SAD 1. Tri godine posle pojave u Londonu štampan je prvi francuski prevod, da bi se potom pojavilo još nekoliko, sve do celovitog, dobrog i modernog prevoda u Apolinerovoj (Apollinaire) »Bibliotheque des Curieux«, 1914. – izdanja za koje je slavni pesnik napisao uvod i bibliografski ogled. Tako đe je registrovano više nema čkih izdanja, kao i prevodi na italijanski, španski i portugalski 2. Viđen modernim očima, posle tzv. »seksualne revolucije«, silan uspeh romana širom zapadnog sveta nipošto se ne može objasniti samim slobodnim opisom situacija, telesnih delova i postupaka junaka. Bitne odrednice knjige, i osnova njene populamosti, jesu poštena opšta realističnost, naročito na psihološkoj ravni, i u višem književnom smislu, te sveprisutna vedrina i životna radost. Kroz postelju Fani Hil i londonske javne kuće, kroz ulice, krčme i odaje gospo đe Kol, prolazi vojska živih tipova Engleske osamnaestog veka, vremena kraljice Ane i kralja Džordža, doba restauracije, neslu ćenog nagomilavanja bogatstava i istovremeno nepojamnih dubina bede, stvaranja carstva i javnih vešanja sitnih lopova, te, najzad, vremena hipokrizije par ехсеllепсе – neobuzdanog predavanja strastima pod maskom besprekorne gra đanske moralnosti. Fani Hil sve to jasno vidi, spontano ose ćajući put do istine; svesna svega što čini, ona u srcu ostaje odana na čelu ljubavi. Posebnu vrednost knjige čini za ono vreme retka dinami čnost karakterizacije. Glavni likovi – Fani, njene najbliže drugarice i gospo đa Kol – vremenom stare i menjaju se; jedna se sve više predaje neobuzdanosti svoje prirode, druga zri i postaje mudrija, tre ća se smiruje – reč ju, svaka kreće svojim posebnim putem, u skladu sa sopstvenom prirodom. Fani, plemenita i mudra, radoznala i jednostavna, pred čitaočevim okom sazreva u emotivnom i društvenom smislu, a njen (Klelandov) pronicljiv pogled pruža nam izuzetno plasti čne, gotovo dokumentarne i etnografske opise tadašnjih prilika – sela, gradskog života, ure đenja odaja, rasvete, saobraćaja, izgleda ode će, jela, itd. Sve ovo je praćeno postupnim i sistemati čnim istančavanjem čulnosti i osećajnosti, kao i same ljubavni čke veštine, što svedoči o jednom 1
Tačan broj izdanja i ukupan tiraž nemogu će je saznati, jer su i sedamdesetih godina XVIII veka neka izdanja antidatirana sa 1749. godinom. 2 Za podrobnije bibliografske podatke, v. nav. delo, A ррепdi х.
za XVIII vek nesvakidašnje zdravom odnosu prema polnosti, te o svesti o neposrednoj povezanosti zadovoljene žudnje, životne radosti i psihičkog zdravlja. Čini se da je itekako u pravu V. G. Ar čer (W. G. Archer), istaknuti ameri čki indolog, kad ovakav Klelandov stav prema polnosti dovodi u vezu s njegovim boravkom u Indiji, gde se, po svemu sudeći, upoznao s načelima tantre i Vatsjajaninom Kamasutrom. Možda su neka takva, za nas svakako nesaznatljiva njegova iskustva i bila osnova za raskid s poslodavcima iz Isto čnoindijske kompanije. Puna ravnopravnost polova u fizičkoj ljubavi, tako retka čak i danas, jedna je od tih sasvim indijskih implikacija Klelandovog stava. Ta prećutna i izričita svest o zdravlju čulnosti, i potrebi i mogućnosti istančavanja osećajnosti, o pravu na telesni užitak i o manjkavosti života lišenog vrhunskog telesnog zadovoljenja korenito odudara od morala gra đanskog društva, ne samo Klelandu savremenog ve ć i današnjeg vremena. Upravo je ta svest, rekao bih, glavna draž knjige, decenijama kupovane i čitane manje-više tajno, a javno gonjene i plenjene. I začudo se baš takvoj Fani, koja se vedro, rado i radoznalo predaje putenosti, više veruje kad zagovara iskrenu ljubav i suštinsku vernost prema voljenom Čarlsu negoli ikojoj njenoj savremenici – junakinji ma kojeg »ozbiljno« koncipovanog romana tadašnjeg sentimentalizma. Fani je, nema sumnje, oblikovana kako po uzoru na Defoovu četvrt veka stariju Mol Flandets (1721.) tako i kao obrnuti, parodirani tip ri čardsonovske Pamele ili Klarise. Zato uz nju, po psihološkoj verodostojnosti i opštoj životnosti, mogu da stanu samo junakinje Henrija Fildinga ( Непгу Fielding) i pokoji lik Lorensa Sterna (Laurence Sterne). Jer nema sumnje da Kleland izvrgava podsmehu ričardsonovske papirnate besprekornice, i tako se svrstava medu antiričardsonovce, malobrojne pisce onoga vremena koji su odmah valjano shvatili utemeljiva ča sentimentalizma. I tako je Fani Hil delimice parodija i Pamele i Klarise, samo nešto posrednija i blaža od Fildingovog Džozefa Endrjusa, ili Apologije za život gđ e Šamele Endrjus. Međutim, koliko god da je tražena i voljena, ova je knjiga isto tako, neprestano u protekla dva i po veka, nailazila na otpore i progone policajaca svesti, kako onih zvani čnih, državnih, tako i, još više, onih internalizovanih nadzornika u glavama pojedinaca, saobraženih sa svim deklarisanim normama društva i uverenih u besprekornost njihovog »najboljeg od svih svetova«. Knjizi je su đeno više puta i na mnogo mesta, a s poslednjeg velikog su đenja, završenog 23. avgusta 1963. u Kaliforniji, Fani je izišla kao pobednica. Nadajmo se da će to suđenje biti
i poslednje u civilizovanom svetu. No, pored ovih, na svoj na čin čestitih pokušaja da se knjiga potpuno zabrani, bilo je i mnogo više ne časnih manipulacija s njom. Uspomene Fani Hil su anonimni pisci mnogo manje daroviti od Klelanda više puta vulgarizovali, »oboga ćivali« novim iskustvima i dopisivali, a mnoga su izdanja ilustrovana neprimereno lošim i neduhovitim gravirama. Istovremeno je bilo i suprotnih pokušaja – da se knjiga »umek-ša« i »o čisti«. U jednoj takvoj verziji imala je prilike da se sa Fani Hil upozna i naša čitalačka publika1. Bez obzira na potpunu nemoralnost i protivzakonitost takve manipulacije tekstom, sa stanovišta moralnih autorskih prava pisca, svaki od ta dva suprotna tipa saka ćenja svedo či o naopakom društvenom stavu prema ovoj knjizi i, šire uzev, prema ljudskoj polnosti uopšte. Vulgarizovanje i dodatno »dosoljavanje« štiva ishod je komercijalizovanja ljudske polnosti, uverenja da je to nešto sli čno željenom a zabranjenom voću, pa »što gore to bolje«. No, i »čišćenje« teksta svedoči o nezdravom odnosu »čistunca« prema polnom bi ću čovekovom, i o nečemu nezdravom u društvu koje takva » čišćenja« zahteva i dozvoljava; u takvom društvu postoji propisana mera svega, pa i polnosti, tu neki najbolje znaju šta kome treba i šta koristi opštem dobru. U takvom društvu, kao ni u onom prethodnom, gde se polnoš ću trguje, čovek nije polno slobodan, a nije preterano složiti se s Rajhom (Reich) da bez te slobode ne može biti re či ni o drukčijoj slobodi2. Ukratko, čini mi se opravdanim zaklju čak da stav prema Fani Hil i njenim uspomenama može poslužiti kao pokazatelj suštinskog stava svakog pojedinca prema slobodi, i najdubljih stremljenja njegove prave li čnosti: je li on u biti autoritaran ili saobraženi tip, koji od slobode beži i najbolje se oseća u »vekovnim uslovima neslobode«, ili je zaista slobodan i zdrav pojedinac, kojem ništa ljudsko zaista ne će biti strano, koji je spreman i kadar da se raduje životu, i stremi njegovom punom potvrdivanju i ispunjenju. Aleksandar I. Spasi ć 1
V. John Cleland, Fanny Hill, s engleskog preveo Omer Lakomica, »Otokar Keršovani«, Rijeka, 1969. Lakomi čin prevod knjige je za oko 3o odsto kraci od verzije koju objavljuje »Vajat«, a nemogu će je ustanoviti po kojem je izdanju izvornika ura đen, niti čije su intervencije u štivu – prire đivača izvornika, prevodioca ili izdava ča. 2 Iz dostupnih podataka nije bilo mogu ć e utvrditi da li je knjiga prevedena na ruski i druge jezike iz oblasti duhovnog uticaja ruskoga.
