Istorijska fonetika Ispitna pitanja 1. Dijahronija:sinhronija Dijahronija:sinhronija
Postoje va važna pristupa u proučavanju jezika: a) dijahronija b) sinhronija
Dijahronija prestavlja proučavanje jezika kroz vreme – oređene jezičke promene prate se kroz uži vremenski perio, starije ka mlađim; što vreme više teče, promene su vidljivije.
Dinamičnost je osnovna olika ijahronije. Žargon je najpromenjivija kategorija u jeziku. Sinhronija prestavlja proučavanje jezika u tački vremena. Ona se tiče jenog oređenog vremenskog perioda. Osnovna olika sinhronije je statičnost. 2. Uzroci jezičkih jezičkih promena su: a) sistemski razlozi (rupe u sistemu) b) razvoj kulture – razvoj ruštva (nove reči za nove pojmove; stare, iščezle reči) c) jezički kontakti (elementi mešanja va je zika) 3. Poreklo srpskog jezika je: 1. indoevropsko indoevropsko 2. praslovensko
3. južnoslovenske jezičke zajenice (zapane) 4. Izvori za proučavanje proučavanje srpskog jezika su: 1. uporena gramatika sronih jezika (nauka koja se bavi poređenjem živih srodnih jezika) 2. staroslovenski jezik (Prethodi mu praslovenski jezik; staroslovenski staroslovenski jezik nastaje
u rugoj polovini IX veka; praslovenski praslovenski jezik je naučna hipoteza zasnovana zasnovana na poređenju živih slovenskih jezika. jezika. Staroslovenski jezik jezik nastaje isključivo kao kao književni jezik za prepisivanje crkvenih knjiga i za crkvene potrebe. Imao je bazu, dijalekat, iz okoline Soluna. Soluna. Tim jezikom niko nikada nije govorio, samo se
prepisivalo; stvoren je veštački; imao je rugačiju leksiku, složeniju rečenicu. Kaa je reč o staroslovenskom jeziku, misli se na dve stvari: a) jezik za koji su Ćirilo I Metoije u IX veku stvorili pismo b) tehničko - skup knjiga sačuvanih iz X I XI veka. U vreme nastanka staroslovenskog jezika razlike između slovenskih jezika su bile male. U IX i X veku odi de do promena na fonetskom planu, koje izazivaju mnogo promena. Razlike su začete u IX I X veku I vremenom ih ima sve više I više. Staroslovenski je važan jer ima karakterističnu fonetsku I morfološku strukturu, pa zato možemo redi a su Sloveni bili nepismeni. Za istoriju jezika spomenik je pisani tekst. Pre X i XI veka ne postoje spomenici na staroslovenskom jeziku.
Staroslovenski se proučava iz spomenika iz X i XI veka. Spomenici su pisani na va pisma: a) glagoljicom
b) dirilicom. ) 3. crkvenoslovenski spomenici (Osnona delatnost u srednjem veku bila je
prepisivanje. Prepisivači su bili kaluđeri, a knjiga koja se prepisivala nazivala se preložak. U X i XI veku ošlo je o oređenih glasovnih promena, pa su kaluđeri ubacivali elemente svog govora – ruski, bugarski, srpski… Prepisujudi nešto što se razlikuje o svog jezika, počinju a prave greške – ubacuju svoj izgovor. Grešili su u duhu aktuelne fonetske slike svog jezika, a skupni naziv za sve te varijante staroslovenskog jezika je crkvenoslovenski jezik. Terminološki sve te izmenjene forme staroslovenskog jezika nazivaju se redakcije – srpska redakcija
staroslovenskog jezika, bugarska reakcija staroslovenskog jezika… U srpskoj sreini postoji još jean naziv: srpskoslovenski – traje od druge polovine XII veka do XVIII veka. Srpski jezik je prost jezik Srba, koji su tim jezikom svakodnevno govorili. Na srpskom jeziku se govorilo, a na staroslovenskom se pisalo.) 4. stare povelje i pisma ( Povelja je pravni dokument, neka vrsta izgovora. Pisane su na srpskom jeziku, da bi i narod razumeo, onako kako su Srbi tada govorili. Tih
spomenika je malo. Najviše ih ima u ubrovačkoj arhivi, pisanjem između Srba i Dubrovčana. Razoreni su najviše za vreme Turaka. Do pojave ovih povelja je doistorijski preiod, a od njine pojave (u XII veku) istorijski period.) 5. onomastika ( Onomastka predstavlja sva imena u jednom jeziku – ljudi, reka,
planina, mesta, naroa. Značajna su imena mesta – toponimija. Toponimija je
važna zbog toga što imena mesta čuvaju starinu – ostaju nepromenjena. Ti nazivi su nastali u oređenom vremenskom periou, kaa je naš jezik imao rugačiju fonetsku strukturu. Postoje još i antroponimija – imena ljudi, zoonimija – imena životinja…) 6. savremeni dijalekti (Dijalekat je govor neke oblasti koj i se jezičkim crtama istancira u onosu na književni jezik. U osnovicu našeg jezika ušli su: istočnohercegovački i šumaijsko – vojvodjanski dijalekat ekavskog i ijekavskog izgovora, ali su i ostali dijalekti bitni.
9. Glagoljicu su stvorili Ćirilo i Metodije Moravska misija
Sloveni su o ruge polovine IX veka bili nepismeni. Ćirilo i Metoije su obili a naprave pismo za potrebe širenja hrišdanstva.Pismo je bilo fonetsko. Kasnije de njihovi učenici (Kliment) po ugleu na grčko pismo stvoriti novu azbu ku – dirilicu. Iz IX veka nema sačuvanih spomenika. Na oba spomenika ima sačuvanih spomenika iz X i XI veka. I danas postoje dileme koje je pismo starije. Glagoljica je
komplikovanija, pa se smatra a je starija. Srpska traicija poznaje samo dirilicu. Transliteracija je prebacivanje jednog pisma na drugo.
U prošlosti nije bilo arapskih cifara, pa su slova imala i brojnu vrenost. Na primer “I” : a) I – esetreačko b) И – osmeračko Obilovala je velikim brojem slova, jer je broj glasova bio vedi. 10. Pozni praslovenski vokalski sistem U prvoj fazi praslovenski vokalski sistem je isti kao praindoevropski. Kada je I kratko, ono se redukuje i na njegovom mestu imamo poluglasnik. Vokal I je prednjeg reda i daje poluglasnik prednjeg reda – meki (palatalni). Kada se redukuje U, obija se ‘’ebelo jer’’, tvri poluglasnik neprenjeg rea. A kratko
nestaje iz jezika i prelazi u
O kratko,
a O dugo staje.
kratko ostaje (anašnje E). E ugo je prešlo u ‘’rogato e’’ – jat. E
Od dugog A i dugog O dobija se dugo A. Dugo U je prešlo u jeri (u izgovoru između I i U).
11. Ako smo u nekoj reči imali vokal prenjeg rea, a iza njega sonant N ili M, ona se dobija nosni izgovor. e+n>ę e+m>ę
Ako smo u nekoj reči imali vokal zanjeg rea, a iza njega s onant N ili M, onda dobijamo nosni izgovor.
o+n>ǫ o+m>ǫ
