Радош Љушић
ИСТОРИЈА за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера
ФРЕСКА – Београд 2012.
Радош Љушић Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера Прво издање, 2012. година Рецензенти Др Сузана Рајић, ванредни професор Одељења за историју, Филозофски факултет у Београду др Александра Вулетић, научни сарадник Историјског института у Београду Биљана Крстић, професор историје у Првој београдској гимназији у Београду. Издавачка кућа „Фреска“ д.о.о., Београд Високог Стевана 14, Београд За издавача: Александра Љушић, директор Уредник: др Радомир Ј. Поповић Ликовни уредник: Александар Прибићевић Kорект ура: Зорица Бачковић Израда карата: мр Милован Миливојевић Штампа: Министар просвете и науке Републике Србије одобрио је објављивање и употребу овог уџбеника у трећем разреду гимназије општег и друштвено-језичког смера својим решењем број 650-02-405/2011-06 од 7. 2. 2012. године. CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37 . 016 : 94 ( 075 . 2 ) СТЕФАНОВИЋ, Данијела, 1973 Историја : за пети разред основне школе : уџбеник, историјска читанка, радна свеска / Данијела Стефановић, Снежана Ферјанчић, Зорица Недељковић ; [ израда карата Милован Миливојевић ] . - Доштампано 1. изд. - Београд : Фреска, 2011 ( Суботица : 1909. Минерва ). 127 стр. : илустр. ; 26 cm Тираж 4.000. - Речник појмова: стр. 126 - [ 128 ]. ISBN 978-86-88341-03-5 1. Ферјанчић, Снежана, 1967- [ аутор ] 2. Недељковић, Зорица, 1967- [ аутор ] COBISS.SR-ID 185445388
ISBN © Фреска, 2012.
САДРЖАЈ Предговор
4
I. ИЗУМИ И ОткРИЋа 1. С новим открићима у Нови век 2. Град и мануфактура 3. Хуманизам и ренесанса 4. Велика географска открића
5 6 9 13 19
II. ВЕРСкЕ РЕФОРМЕ И РатОВИ 1. Свето римско царство немачке народности 2. Реформација 3. Римокатоличка обнова
25 26 29 33
III. ЕВРОПСкЕ МОНаРХИЈЕ 1. Шпанија и Низоземска револуција 2. Енглеска и Француска 3. Пруска, Шведска, Пољска 4. Русија
36 37 41 45 48
IV. ОСМаНСкО ЦаРСтВО (16–18. век) 1. Ратови и освајања 2. Уређење државе 3. Друштво, исламизација, култура
53 54 58 61
V. СРБИ У ОСМаНСкОМ ЦаРСтВУ 1. Поданици и њихов живот 2. Пећка патријаршија 3. Сеобе Срба 4. Босански пашалук и хајдучија 5. Кнежинска самоуправа у Београдском пашалуку
66 67 70 72 76 79
VI. ХаБЗБУРШка МОНаРХИЈа (16–18. век) 82 1. Успон Хабзбурга и стварање Аустријске монархије 83 2. Хабзбуршки просвећени апсолутизам 88
IX. ЕВРОПа НаЦИОНаЛНИХ дРЖаВа 1. Француска против свих 2. Уређење Француске и њени порази 3. Доба обнове 4. Мир омеђен револуцијама (1830–1848) 5. Националне револуције 6. Националне државе 7. Велика Британија, Француска и Русија
121 122 125 129 133 138 144 147
X. ПРИЈатЕЉСкЕ И СУСЕдНЕ МОНаРХИЈЕ 1. Турска 2. АустроУгарска
152 153 157
XI. СРПСка РЕВОЛУЦИЈа – РатНО дОБа (1804–1815) 1. Востани, Сербије! 2. Иванковац, Мишар, Делиград 3. Херојска одбрана и пораз 4. Цвети у Такову 5. Држава и њене установе 6. Европа и устаничка Србија
161 162 166 170 175 180 185
XII. СРПСка РЕВОЛУЦИЈа – МИРНОдОПСкИ ПЕРИОд (1816–1835) 1. Аутономна кнежевина 2. Живети у вајату и на двору 3. Три вожда и три препорода
188 189 193 197
XIII. кНЕЖЕВИНа СРБИЈа 1. Обреновићи – отац и синови 2. Уставобранитељи 3. Обреновићи – поново на престолу 4. Независна Србија 5. Привреда и друштво (1835–1878)
199 200 206 211 215 221
XIV. ЦРНа ГОРа 1. Теократска заједница племена 2. Кнежевина 3. Племенска привреда и друштво
227 228 233 239
XV. СРБИ У ОСМаНСкОМ И ХаБЗБУРШкОМ ЦаРСтВУ 1. Раја, бегови и немири 2. Срби у Јужној Угарској 3. Институције Срба у Хабзбуршкој царевини
241 242 247 252
VII. СРБИ ПОд ВЛаШЋУ ХаБЗБУРГа И МЛЕтака 1. Борба за стицање и очување привилегија 2. Друштво и свакодневни живот 3. Дубровник, Венеција, ускоци
91 92 95 99
VIII. атЛаНтСкЕ РЕВОЛУЦИЈЕ 1. Енглеска револуција 2. Америчка револуција 3. Француска револуција – од апсолутистичке до уставне монархије 4. Француска револуција – доба републике
104 105 108
XVI. СРПСка НаЦИЈа И БаЛкаН 1. Деобе 2. Културне, образовне и научне установе 3. Балкан
258 259 262 265
113 117
Хронолошка табела Литература
270 282
Уџбеник Историја за трећи разред гимназије општег и друштвено-језичког смера у много чему следи уџбеник за седми разред основне школе, с тим што је проширен и састоји се од шеснаест одељака. У односу на основношколски уџбеник, неке тематске целине су исте, неке сличне, неке подељене, а има и нових одељака. Малу предност и у броју лекција и у обиму добила је српска повест у односу на општу историју. Веза између националне и опште историје успостављена је приказивањем прошлости трију држава у којима је живео српски народ – Османског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. У њима су општа и национална повест приказане тако да предстaвљају прелаз из једне у другу историјску стварност. Повест нашег народа у поменутим државама припада општој историји онолико колико се може изучавати и као национална прошлост. Свака целина започиње кратким уводом о суштини збивања која се описују у том одељку, а завршава се задатком посвећеном неком од важних проблема. Одељци су подељени на наставне јединице, а оне – на уже целине. Настојали смо да одељци и наставне јединице буду, колико је могуће, уједначени како по обиму, тако и по садржају. Свака лекција почиње освртом на претходну лекцију, како би ученике успешније увела у ново градиво. Уџбеник завршавамо одељком Срска нација и Балкан у намери да ученицима приближимо наше суседе и упознамо их подробније с њиховом и нашом прошлошћу. Градиво је проширено према наставном плану и програму, а уџбеник је намењен ученицима општег и друштвено-језичког смера. Ученицима друштвено-језичког смера намењено је целокупно градиво уџбеника, док је за ученике општег смера, сходно мањем броју часова, предвиђен мањи број лекција. О њиховом избору одлучује наставник имајући на уму потребе и интересовања ученика. Новине у овом издању јесу одељци са одабраним историјским изворима и историографским текстовима, који су у непосредној вези са градивом и питања која следе иза сваке лекције. Објашњења мање познатих појмова дата су на маргинама лекција. Времелов је обједињен и представља компаративну хронологију, а налази се на крају уџбеника, као и попис одабране литературе. Аутор Поднаслов
Пратећи текст
Број теме
Питања и задаци лекције
Наслов лекције
Непознате речи
Карта
Задатак Остале иконице у уџбенику
Текст додатак
ИЗУМИ И ОТКРИЋА
I
Н
ови век почиње открићима у области науке, технике, привреде и упознавањем сопствене планете. Зато се као датум почетка новог века узима Колумбово откриће Новог света (Америке) 1492. године. Географска открића, појава штампе, унапређење ратне технике, напредак науке, реформа цркве и духовног живота, као и бур не политичке и друштвене промене – све је то обележило почетак новог доба. Европљани су почели да проучавају и мењају себе, своју околину, навике, обичаје и начин живота. Битна одлика овог занимљивог доба јесте нагли пораст становни штва и убрзани развој градова. Европљани су упознали становнике других континената, који су се од њих разликовали по култури, степену цивилизације, боји коже, изгледу, одевању, вери… Ово неочекивано познанство сународника са планете Земље употпуњено је и сазнањима о античком свету, култури и традицији у време хуманизма и ренесансе.
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА
1 с нОВим ОткриЋима у нОВи Век ШТАМПА
П
исана и одштампана реч веома је допринела напретку људског духа, образовању, као и развоју наука и уметности. Писменост је била и остала једно од мерила напретка сваког друштва и његовог успона ка модерној држави. Пронала зак штампе приписује се Немцу јохану Гу тенбергу (око 1400 до 1468) у граду Мајнцу. Гутенберг је осмислио технику штампања покретним словима, која су се изливала од олова, а затим се од њих састављале речи и формирали редови будућих књига, новина и свих облика штампаних радова. Прва књига коју је он штампао била је Библија (1455). За технику штампе Кинези су знали већ хиљаду година, али њен вртоглави напредак почиње с Гутенберговом штампаријом. Појавом пресе нестала је потреба за средњовековним списима у формату фолија. Замениле су их књиге мањег формата које су се лакше и једноставније користиле и остале незамењиве и непревазиђене до данас. Улогу књиге постепено преузимају визуелни медији – телевизија, филм, компјутер. Преса за штампање брзо је освојила свет, те се појавила и код нас. Прве штампане црквене књиге код срба, Октоих и Псалтир, рађене су у ободу, изнад Ријеке Црнојевића (1493). током 16. века штампарија је било и у Горажду, Грачаници, Милешеви, Београду и скадру. Први штампани примерци биле су црквене књиге и карте за играње. Иако су због нове технике књиге биле јефтиније, њихова цена и даље је висока. Због великог процента неписмених за штампану књигу углавном су се интересовала црквена лица и образовани слојеви – лекари, трговци, чиновници, учитељи. Штампарије постају центри књижевности, у којима се окупљају писци, преводиоци, илустратори, научници. Непознате речи
фолија – лист у виду свитка. цензура – оцењивање, прегледање, критичко испитивање неког текста или књиге. схоластика – црквена, теолошка учења.
6
Јохан Гутенберг
Ширење књига је брзо изазвало и реакцију цркве. На Латеранском концилу (1515) тражено је да црквене власти испитају све књиге, те је тако уведена црквена, а потом и световна цензура. Због непожељног садржаја књиге су забрањиване, чак и спаљиване. Папа је 1559. године објавио први списак забрањених књига. На њему су се нашла и дела Никола Макијавелија, Еразма Ротердамског, Ђовани Бокача и Дантеа алигијерија.
НАУКA И ТехНИКА
Ч
овек није могао откривати се бе, сопствену планету и васиону без напретка у наукама – географији, астрономији, математици, медицини. Пошто је латински језик у то време био универзални језик цркве, науке и културе, образовани људи широм Европе су лако могли да се разумеју, размењују идеје и полемишу. са развојем штампе књиге су постале доступније, а научне расправе су брже отклањале грешке и нудиле нова решења. откривање античких списа, проучавање аристотела и Платона, као и утицај арапских достигнућа у природним наукама довели су до нових погледа на свет. Подвргавају се критици схоластичка учења, што доводи и до сукоба с црквом.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Током 14. века часовници су ретко имали бројчанике јер им је функција била да оглашавају сате. Око 1500. године часовник на Велшкој катедрали у Енглеској откуцавао је четврт сата, али још није показивао мину те. За мерење мину та коришћени су пешчани часовници. Казаљке за мину те се додају од времена када се примењује клатно, а око 1670. године часовници су добили и секундару.
Брз и огроман напредак, праћен значајним открићима, започет је у области астрономије. Никола Коперник превазишао је античко и схоластичко учење да је Земља центар васионе и развио хелиоцентричну теорију о сунцу као центру око којег се окрећу Земља и сва небеска тела (О кружењу небеских тела, 1543). Његов спис је био једна од првих штампаних књига која је изазвала и покренула масовну расправу широм Европе. Нешто даље је отишао Ђордано Бруно тврдњом да сунце није центар света, већ само нашег планетарног система, каквих иначе има безброј у васиони. До још значајнијих сазнања дошао је Галилео Галилеј, који је усавршио телескоп и њиме открио нове звезде, невидљиве голим оком. своја схватања о бесконачности васионе изложио је у делу Небески весник (1610). Кретање планета сунчевог система проучавао је јохан Кеплер, а Исак Њутн открио је закон гравитације (1684). Напредак у проучавању природе и друштва често су покретали обични људи – занатлије. они су осмишљавали нове техничке справе које су омогућиле бољи живот и олакшале пловидбу морима и океанима. Први преносиви сат изумео је Петер Хајнлајн 1504, а потом су конструисани: микроскоп 1590, телескоп 1608, барометар 1644. и поморски хронометар 1735. године. Усавршавају се дурбин и компас, што омогућује каравелама успешну и дугу пловидбу. Иако су изумитељи нових техничких справа биле занатлије, научници су их прихватили и унапређивали. Често су у тим техничким проналасцима видели и решења неких научних питања. јохан Кеплер, који је поставио темеље нове науке – физике, читав универзум је поистоветио с часовником. Његов рад је, додуше, покренула божанска сила, али даљи развој одвија се по законима природе.
Црква није могла да се помири с рушењем њеног мита о човеку и Земљи као центру света, па је прогонила све оне који су заступали нова и далековида схватања. Прогонила је Коперникове следбенике, ухапсила, утамничила и спалила на ломачи Бруна, а Галилеја држала у тамници док се није одрекао учења, мада је после тога, према легенди, изговорио: „Ипак се окреће“, мислећи на Земљу.
Галилео Галилеј
Јохан Кеплер
Исак Њутн
Рене Декарт
Математика је, без сумње, била полазиште свим природним наукама, нарочито астрономији и физици. отуда значај открића у области једначина, геометрије, интегралних рачуна. Представу о напретку употпуњује развој филозофије науке, у чему су се посебно истицали Френсис Бекон и Рене Декарт (Расправа о методу, 1637). Бекон је родоначелник материјалистичке филозофије, а Декарт – рационализма. Декарт: Cogito, ergo sum – Мислим, дакле, постојим. 7
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Колико год деловало наивно, човек овог доба мало је познавао себе, сопствене физичке и духовне особине. анатомија људског тела била је предмет посебних проучавања, у чему се истицао андреас Весалијус (О саставу људског тела). Крајем 18. века примењена је и вакцина против малих богиња. Унапређивањем медицине и хигијенских услова све више се поклања пажња здрављу народа. Нешто раније почела су да се оснивају научна друштва и академије.
ПРОМеНе У дРУШТвУ
т
ехнички и научни изуми и проналасци у великој мери су утицали и на промену у начину ратовања. још од краја стогодишњег рата (1453) барут и ватрено оружје све се више користе. Међутим, иако је већина армија почивала на добровољној регрутацији, број дезертера је био велики. Нова војна техника захтевала је и нову војску, увежбану и обучену, па је Европа постала стециште професионалних војника и дружина. они су се стављали у службу владара који су могли да их плате. Шпански војник опремљен мачем и пушком
Час анатомије
У 16. веку војске користе примитивне пушке аркебузе и мушкете. са применом новог наоружања, пушака и топова повећава се и производња ме тала у Европи (захваљујући изуму високих пећи за топљење руда). Пошто је оружје било скупо, вођење ратова преузимају владари који су једини могли да их финансирају, често узимајући кредите од водећих банкарских породица. Племство, које је изгубило своју војну улогу, почиње да губи и политички значај у друштву. Да би задржало део моћи, покорава се владарима – и тако све више јача централна власт. тиме је нова техника ратовања отворила пут стварању апсолутистичких монархија. ова промена у односима владајућих друштвених група довела је до смањења утицаја племства, његове политичке и војне моћи, те је створен простор за јачање нових друштвених група градског становништва – трговаца, чиновника, банкара, лекара. Војске постају масовне тек у време Наполеона, а до тада су само Луј XIV и турци могли да покрену већу војну силу. током новог века највеће поморске силе биле су Шпанија и Португал, а затим је Велика Британија преузела водеће место и задржала га до 20. века.
1. Покушајте да објасните декартову изреку. 2. Наведите три највеће поморске силе. 3. како се зове научник који се бавио анатомијом људског тела? 4. Где и када су Срби штампали Октоих и Псалтир?
8
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА
2 град и мануфактура Гутенбергов проналазак штампе омогућио је убрзанији развој културе, посебно оне која је по чивала на писаној речи. Њу прати развој науке и технике, нарочито војне. Појава значајних научних дела и промене у друштву, указују у којем ће се правцу кретати људски род.
Градови
В
ећина становника Европе је око 1500. го дине живела на селу или у малим вароши ма. Многи од њих више нису били кмето ви, већ слободни људи, те су могли да располажу својом имовином и да напуштају села. Племство је и даље полагало право на закуп земље, на гло бе, на полицијску и судску власт. Међутим, про мене у односима поданика према владару како у начину ратовања, тако и у погледу војне обавезе, доводе до тога да монарси присвајају ширу по литичк у моћ и већа права. Од 15. века држава и њено судство све више и све чешће се уплићу у живот градских заједница. Нови век карактерише убрз ано повећање броја становника, посебно у градовима. При родни прираштај становништва у великој мери десетк ују ратови, епидемије куге и тифуса, глад и исељавање на откривена подручја. Колико је још увек слабо насељен наш континент, говори податак да је у Европи почетком 17. века жи вело око 90.000.000 становника, а у највећој и најнасељенијој држави – Француској било их је 18.000.000. Највећи број становника и даље је живео на селу иако су градови нагло почели да се развијају и увећавају, а градски живот да даје обележје новом добу. Непознате речи
десетковати – значајно смањити, преполовити.
Почетком новог века највећи град био је Ца риград, који је имао више од 100.000 становника, као и Рим, седиште папе и римокатоличанства. За њима су следили Венеција, Ђенова, Напуљ, Милано, Париз, Лондон, Антверпен, Москва,
Ренесансни град Сијена
Либек, а нешто касније и Мадрид. Антверпен је био најмоћнији град у другој половини 16. сто лећа, али му је ту улог у у следећем век у преотео Амстердам. Овај град је потом успео да поти сне Венецију у трговини и још више ојача. У то време нагло су напредовала два града – Париз и Лондон, док су Италија и Фландрија биле нај више урбанизоване и индустријализоване обла сти Европе. У Енглеској, најурбанијој земљи у Европи, у 18. век у живела је у градовима једна трећина становништва. Крајем 15. века у градовима су углавном вла дале олигархије, патрицијат трговаца и имућ них људи, док је племс тво и даљ е жив ело у 9
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА замковима на својим поседима, далеко од гра дова. Већина грађана била је врло сиромашна и није уживала политичка права. И поред свега, град је пружао повољне пословне мог ућности, па је привлачио младе људе који су се масовно досељавали са села. Градови су били утврђени зидинама, са ма сивним кулама, како би могли да одоле све моћнијој артиљерији. У унутрашњости градова најпрепознатљивије грађевине биле су цркве са звоницима, катедрале, градске већнице, пијачни тргови и фонтане. Да би обезбедио храну, сва ки град–држава имао је под својом контролом ближ у околину, тзв. контадо. Градови који су постали престонице држава и у којима су све чешће боравили владари добијају на значају и тиме што су у њима били сконцентрисани сви врховни државни органи – парламент, влада, судови. У њима се стичу сви државни приходи и одигравају најважнији политички и култ урни догађаји. Већина италијанских градов а, од којих је Фиренца најбољи пример, имала је неки облик републиканског уређења. Други градови били су монархистички уређени. Италијански градо ви су почетком новог века били водећа светска сила у трговини, банкарству, осигурању, књиго водству, кредитним трансакцијама, те је власт била у рукама трговачко-банкарских кућа. Градови су највиши степен политичке неза висности имали у оним областима у којима је трговина била најразвијенија. Независност или аутономија градова била је у обрнутој сразме ри са снагом монархије. Свето римско царство имало је слабу централну власт, али зато обла сти и градове с највећом урбанизацијом и сте пеном независности. Међутим, владари западне Европе, пре свега француски, успевају током 16. века да надзор над финансијама, као и над цивилним правосуђем ставе под своју контро лу. Временом су власт преузимали чиновници, адвокати, „мастиљава господа“ која је имала до бре положаје на дворовима. Непознате речи
трансакција – поравнање, споразум, крупнији трговачки посао. процес – ток, развој.
10
Фиренца
Мануфактура
П
ораст градског становништва условљен је природним прираштајем и досеља вањем сеоског становништва. Смање ње радне снаге на великим поседима племства, нарочито у средњој и северној Европи, довело је до поновног завођења феудалних обавеза. Успон су доживели мануфакт ура и грађеви нарство. Већи број радника у градовима подста као је пораст производње. Многобројни технич ки проналасци омогућили су људима новог доба да превазиђу занатску производњу и пређу на мануфакт уру (manu facere – руком радити). То је био почетни облик капиталистичке производње. У мануфактурним радионицама сви посло ви су обављани ручним радом, али за разлику од занатских, процес производње је био подељен на више операција. Повећање броја становника захтевало је убрзанију и већу производњу тек стила, пре свега сукна и свиле. А да би се то постигло, било је неопходно конструисати нову аутоматску предилицу, која је у исто време пре ла и намотавала вуну, и нови ткачки разбој, који је покретан ногом.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
погодовало је развоју мануфакт уре, а њен но силац је грађанска класа, која је била у повоју. За унапређивање других видова привреде били су неопходни проналасци нових извора енергије. Вода, ветар и радна снага били су одавно недовољни, па је конструис ано тзв. водено коло, које је примењивано у млинарству и мета лургији. Да би метали могли да се топе у већим количинама, направљени су огромни мехови који су покретани воденим мотором (коло). На тај начин су се лили гвожђе и други метали нео пходни за производњу пољопривредних алатки и оружја. Нес умњиво највећи напредак донео је проналазак парне машине у 17. век у, али до њеног усавршав ања и револуције у производњи дошло је тек у наредном столећу. Од тада машинска индустрија потискује мануфакт уру и ствара услове за индустријску револуцију. Ма нуфакт ура је била најразвијенија у Холандији, Енглеској, Француској, Немачкој и италијан ским градовима. Због повећане производње хране и сиг ур нијих путева трговина, такође, доживљава про цват. Копнени и речни путеви су пос тали си гурнији захваљујући ефикасности централних влас ти. Роба која се слала копненим путем је товарена на мазге; ретко је превожена колима јер су путеви били лоши. Трговци су више воле ли да робу превозе бродовима и да путују морем и рекама, него копном. Тако је било јефтини је, брже и безбедније. Од Венеције се у Брисел стизало за 10 дана, до Париза за 12, до Лондона за 24 дана, а до Цариграда се пловило више од месец дана.
Мануфактурне радионице
Пољопривредна производња, нарочито сто чарство, попримила је капиталистичке обрисе у Енглеској, а потом и у другим западноевроп ским земљама. Енглез Џетро Тал изумео је се јачицу на бразде и олакшао засејавање њива. „Ограђивањем“ општинске утрине, куповином или присвајањем сељачке земље енглеско плем ство (џентри), које је прихватило буржоаске на вике и начин производње, поставило је темеље пољопривредној индустрији. Снажење градова
Ц
Револуција цена
ене намирница су током средњег века мировале, а крајем тог периода чак и падале. Почетком 16. века су се мења ле у зависности од годишњег доба и квалитета жетве, али је од средине века почео општи по раст цена. „Револуција цена“ означава, у ствари, инфлацију због које се за 150 година, у 16. и пр вој половини 17. века, цена жита повећала пет пута (у Француској чак седам пута). Разумљиво је што су трговци житом били омражени, буду ћи да су корис тили нес ташице у градовима и 11
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
остваривали велику добит. Владари су покушавали да их ограниче разним мерама, али у томе нису увек успевали. У току поменутог периода, италијански градови, који су били и главни снабдевачи Европе житом, изгу били су своја тржишта око Црног мора због турских освајања. Њихово место преузели су трговци са севера Европе и они су постали главни снабдевачи житом, које су довозили из балтичких земаља. „Кварење“ новца, односно смањивање количине племенитог метала у монетама, непосредно је утицало на појаву инфлације. Европа је осетила недостатак сребра, између осталог, и због тога што су балкански рудници пали у руке турака (сребрница, Ново Брдо, Брсково и сл.). Владари су тада почели да кују новац с мањим примесама сребра, па је енглеска фунта изгубила чак 2/3 тог метала из свог састава. овај процес је делом заустављен откривањем нових налазишта сребра у средњој Европи, нарочито у Чешкој. Увоз злата и сребра из јужне америке, који се дуго сматрао главним кривцем за револуцију цена, почео је да утиче на инфлацију тек средином 16. века, готово педесет година пошто је она започела. тај увоз није пресудно утицао на стање економије јер се злато увозило готово исто колико је и извожено за плате прекоморских чиновника, трговину и сл.
ЗАРАЗе У ГРАдОвИМА
Г
радске четврти у којима је живела већина становника биле су мрачне, прљаве, нехигијенске. тек крајем 16. века у неким градовима у Италији и Низоземској почело је да се организује редовно чишћење улица и уклањање отпадних вода. током средњег века епидемије куге су често избијале услед нехигијенских услова живота у граду, а од 14. века у све дужим размацима. осим куге, смртоносне су биле и друге епидемије, на пример, епидемија грипа средином 16. века. Богати становници градова су у тим приликама одлазили на своја сеоска имања, док су сиромашни остајали у градовима и своју несрећу тумачили божјом вољом. Када би избила епидемија, власт је заводила карантин, организовала спаљивање одеће умрлих и предузимала разне друге мере како би спречила ширење заразе. Болнице се у већем броју отварају од 16. века, углавном као добротворне установе. Биле су прибежишта за сиромашне јер у њих нису одлазили они који су могли да плате лекара, или бар надрилекара. Поред учених медицинара, лекарске услуге су пружали и бербери, самоуки видари, занатлије.
Италија је страдала од епидемије куге 1575–76. године, док је у Лисабону 1580. умрло чак 35.000 људи. Читаво Средоземље је опустошено између 1596. и 1600. године, а нарочито Кастиља, у којој је умрло 600.000 људи.
Банкари Непознате речи
инфлација – слабљење вредности новца, а повећање вредности робе.
1. Чему све може да служи контадо једном граду? 2. Објасните циљ „ограђивања“ земље. 3. Зашто се заразе јављају у градовима, а ретко у селима?
12
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА
3 хуманизам и ренесанса Повећање становништва условило је развој градова и њиховог уређења. У њима се развија ма нуфактурни облик производње, који, уз парну машину, ствара услове за индустријску револу цију. Сваки, па и овај напредак прате негативне појаве, као што су повећање цена робе и за разе становништва. Позитивне појаве су развој образовања, науке и културе.
Препород
У
спон градова и нових друштвених гру па довео је и до пос тепених промена у култ ури и начину живљења. Образовани слојеви, жељни нових знања, почињу све више да се окрећу античким узорима. Интелектуални нараштај који је тежио обнови световне уметно сти, књижевности и науке, и који је био познат као „љубитељи старина“, назван је хуманистима, а њихов покрет – хуманизам. Они су почели да откривају латинске и грчке класике и да прихватају њихове вредности, пре свега, у књижев ности и етици. Хуманизам је настао на Апенинском полуо стрву и био је повезан с урбаним друштвом пет италијанских држава – Венеције, Фиренце, Ми ланског војводства, Папске државе и Напуљске краљевине. Све оне, а посебно Фиренца, оства риле су велике успехе. Развој градова условио је појаву грађанске класе, чији су погледи на свет и живот били другачији од схватања цркве. Појава хуманизма и ренесансе симболизује постепену промену тадашњег друштва, његову писменост, богатство и политичку моћ. Напор да се обнови античка култ ура назван је касније ренесансом (препород). Препород се највише исказивао у књижевности и уметностима (архитектури, сли карству, вајарству). Реч је о култ урном препо роду који је античке вредности требало да при лагоди духу хришћанства. Он је захватио скоро све европске државе и оставио за собом трајна дела непревазиђене вредности. Непознате речи
урбан – варошки, градски.
Црква Светог Петра у Риму
За разлик у од средњовековних интелект уа лаца који су славили Библију, испосништво, ри тере, хуманисти и препородитељи су уздизали природу, живот и лепот у људског тела, којима су посветили своја највреднија дела. Хуманисти су оживели класичан латински језик, омогућили његову употребу у наредним вековима у књи жевности и администрацији и од њега створили светски језик. Време у коме су нас тала значајна дела ве ликих умов а било је трагично, сурово, опте рећено многобројним сукобима и ратовима. Микеланђело и Макијавели су стварали усред грађанских ратова и опсада градова. Хуманизам и ренесанса афирмисали су људске вредности насупрот стварности која је била захваћена ду боким кризама. 13
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА
КњИЖевНОсТ И ПОлИТИчКА лИТеРАТУРА
П
рви трагови хуманизма припадају средњем веку. то време дало је више знаменитих књижевника. Данте Алигијери написао је Божанствену комедију, у којој је описао загробни живот у три дела („Пакао“, „Чистилиште“, „Рај“), оштро подвргавши критици цркву и њен врх. Франческо Петрарка, песник, страствено је сакупљао античке рукописе и био одушевљен Вергилијем, а славу је стекао лирским песмама – сонетима. Ђовани Бокачо је у свом славном делу Декамерон још јаче подвргао критици цркву, исмевајући попове, калуђере, разна народна и црквена празноверја, племство и тадашње друштво. Књига о дворанину дело је Балтазара Кастиљонеа које промовише лепоту понашања у друштву, стављајући у средиште пажње универзално образованог човека.
Данте Алигијери
Хуманисти су допринели откривању античких рукописа и њиховом штампању, нпр. Цицерон – Писма пријатељима, тацит, тит Ливије – Римска историја. Знамените италијанске породице, попут Медичија, заснивају прве значајније библиотеке. Развој штампарства донео је важне промене у европској књижевности и омогућио њен бржи развој повећањем броја одштампаних дела. јавља се читалачка публика различитог књижевног укуса, а расте и значај популарне литературе. Природа читања изменила је и формате књига. 14
Франческо Петрарка
одавно једна епоха није дала толико великана као ренесанса. Највише домете досегле су италијанска политичка литература и енглеска књижевност. На самом врху налази се фирентински политичар, песник, писац и историк Ни коло Макијавели. Написао је Историју Фире нце, Расправу о првих десет књига Тита Ливија и чувеног Владаоца. он је зачетник идеје о националној држави, први теоретичар уједињења Италије, који је владару такве државе саветовао да буде „јак као лав, а лукав као лисица“. По мишљењу Макијавелија за успешну политичку акцију потребне су три силе: врлина, потреба и срећа. он је још говорио да право почива на сили и да се у политици не бирају средства за постизање циља. ово гледиште и учење назива се макијавелизам. Под његовим утицајем стварао је и Томазо Кампанела, који је био активан борац против шпанске превласти у јужној Италији. Као дугогодишњи затвореник написао је познато дело Град Сунца и у њему изнео начела идеалног друштвеног уређења. Најбољи представник теорије отпора тиранији и тиранима био је бискуп од Винчестера Џон Понет. он је у делу Кратка расправа о по литичкој моћи (1556), истицао да је од Бога допустиво убити злог владара кога је нација дуго трпела. теорију суверенитета и божанског права краљева разрадио је Жан Боден у Републици, препуштајући врховну, суверену власт монарху. Његова теорија о „божанском праву краља“, била је све популарнија међу монарсима, који су настојали да створе националне државе. Непознате речи
формат – облик, величина (дужина и ширина) новина и књиге.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
У Немачким државама хуманисти су отво рено критиковали цркву захтевајући њену ко ренит у реформу. Еразмо Дезидерије, познат као Ротердамски, књижевник, први се упустио у сукоб с недодирљивом црквеном догмом. Бив ши монах, као хуманистички писац, подвргао је критици стање у Немачкој у својој оштроумној сатири Похвала лудости (1511). Еразмо је мр зео рат и био велики поборник образовања и толеранције. Његов циљ био је да се побожност оплемени хуманистичким учењем. Његова бор ба за идеално друштво, у којем образовању при пада важно место, оцењена је као утопистичка. У утопизму га је надмашио Енглез Томас Мор, који се у свом познатом делу Утопија (1516) залагао за укидање новчане економије и при ватног власништва. У потрази за савршеном државном заједницом Мор је спорио краљу пр венство у верским питањима, па је своје увере ње платио главом.
Николо Макијавели
Еразмо Ротердамски
Рабле пише роман Гаргантуа и Пантагруел, а Дубровчанин Марин Држић чувену комедију Дундо Мароје. И жене почињу све више да се баве књижевношћу. Њих углавном занимају две теме – љубав и религија. Францускиња Луиз Ла бе пише Расправу о љубави и превари. Иако су се жене углавном бавиле поезијом, Марија На варска писала је и позоришне комаде. Енглеска 16. века дала је једног од највећих европских драмат урга, Вилијема Шекспира (1564–1616). Античка и енглеска повест пружи ле су му материјал за најбоље драме, о јаким љу дима и јаким страстима. Његове најбоље траге дије које се и данас изводе, у свим позориштима света, су: Хамлет, Отело, Ромео и Јулија, Маг бет, Краљ Лир... Шпанац Мигел де Сервантес пише први модеран роман – Дон Кихот.
Уметност
С
вој најпотпунији израз ренес анс а до живљава у уметности. Нови градови, у којима се одвијао сасвим другачији на чин живота, тражили су и нову архитект уру – световну и црквену. Када је у питању световна архитект ура, карактеристичне су јавне зграде, дворци владара и, нарочито, приватне куће. Нај познатије ренесансне приватне зграде, палаци, сазидане су у Фиренци. Непознате речи
хедонизам – чулно уживање, задовољство. конструкција – начин градње, зидање.
Томас Мор
Вилијем Шекспир
Сатира доживљава успон и као књижевни род. Подсмеху и критици не подвргавају се са мо црква и свештенство већ и други друштве ни слојеви, нарочито владајући. Омиљене теме биле су пох лепа, тврдичлук, хедонизам, неу мереност. У Француској књижевник Франсоа
У црквеној архитект ури и даље доминира средњовековни готски стил, али се јављују но вине са карактеристичним једноставним обли цима и конструкцијама (склоност ка симетрији итд). Ренесансни период оставио је за собом многобројне монументалне катедрале широм Европе које и данас изазивају дивљење. Једна од најбољих је црква Светог Петра у Риму, ко ју су градили највећи италијански ренесансни и барокни мајстори: Браманте, Микеланђело, Ра фаел и Бернини. У монументалним грађевинама готски лук замењује полукружни лук, а зграде се украшавају и стубовима у јонском, дорском 15
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА и коринтском стилу. Лувр је најпознатија таква грађевина, затим Вавел у Кракову, Кремљ у Москви, Палацо Строци у Фиренци. Када је реч о сликарству и вајарству, уместо светаца и светица сликају се и вајају обични људи, при чему се ис тиче њихова телесна лепота: људско лице (портрет), природа, теме из антике... У вајарству је изванредне ре зултате постигао Микеланђело Буонароти (кипови „Мојсије“, „Давид“, „Брут“). Универзални геније ренесансе, успешан у многим областима
уметности, нарочито у сликарству, па чак и као проналазач, био је Леонардо да Винчи („Мона Лиза“, „тајна вечера“). Рафаело Санти радио је имајући пред собом моделе живих жена („сикстинска мадона“), а вредан је пажње и Тицијан Веничело („Цар Карло V“, „Човек с плавим очима“). Пре по род је по том за хватио ско ро целу Европу. Холандски сликари предност су давали природи и грађанском животу. У Немачкој се посебно истицао сликар Албрехт Дирер.
Леонардо да Винчи – тајна вечера „Израдио је такође у Милану, у Манастиру доминиканске браће Санта Марија деле Грација, једну Тајну Вечеру – врло лепо и изванредно дело; главама апостола дао је толико величанствености и лепоте, док је Христову главу оставио недовршену, јер је осећао да неће имати снаге да изрази сву божанску лепоту коју изискује Христов лик... Треба истаћи да је Леонардо замислио и успео да изрази сумњу апостола и жељу да сазнају ко је издао њиховог учитеља. На свим лицима изражени су љубав, страх, презир или туга што не могу у потпуности разумети смисао Христових речи; они не заслужују мање дивљења него фигура Јуде, на којој је изражена упорност, мржња и издаја; свака и најмања стварчица на овом делу израђена је са невероватном пажњом; чак је и столњак приказан тако да се ткање ни на правом ремском платну не може боље видети.
Прича се да је приор* овог манастира наваљивао наметљиво да Леонардо заврши дело... Он се потужи војводи, досађујући му толико, да је овај био приморан да поша ље по Ле онарда... Ле онардо, познавајући оштри и обазриви дух овог владаоца,... рекао је да му је остало да изради још две главе: Христову...и Јудину главу, која му је такође задавала бриге, јер није веровао да ће моћи замислити лик који би приказао онога ко је, примивши толико доброчинства, имао тако окрутно срце да се усуди да изда свог учитеља и створитеља света. Обећао је да ће за ову главу тражити одговарајући лик, али ако на крају не нађе ништа боље, остаје му једино да узме лик тог тако наметљивог и неувиђавног приора. То је толико насмејало војводу, да му је рекао да хиљаду пу та има право...“ Ђорђо Вазари, Живои славних сликара, вајара и архиекаа, Београд 2000.
Интрига (сплетка) је честа појава у повести, углавном са негативним призвуком. Зашто је у овој причи добила повратно дејство? Има ли то везе са Јудиним ликом (приор). *приор – старешина римокатоличког манастира.
16
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ПРИвАТНИ ЖИвОТ
У Рафаело Санти
Тицијан Веничело
Дави, Микеланђело Буонароти
15. веку долази и до промене у приватном животу људи. Породица се повлачи из заједничког и окреће приватном животу, што се посебно уочавало у начину становања. Просторије у кући се одвајају, лође које су биле отворене и гледале на улицу се затварају, а просторије за живот се окрећу ка дворишту, заштићене од погледа и буке. Простор се приватизује и развија се ново осећање међу члановима породице, у којој је оцу припадало највише место. Његова улога била је да заштити и збрине породицу, да буде пример побожности и врлине. он је могао да кажњава јер је телесна казна сматрана средством васпитавања деце и слугу. Жене су гајиле децу, надгледале послугу, водиле бригу о кући. Уз то, успешно су се бавиле различитим професијама – од грађевинарства и пољских радова до златарства и медицине. Жене чији су се мужеви бавили трговином и прометом робе учествовале су у њиховим пословима. а било је и успешних владарки, попут Катарине Медичи и Елизабете I.
Катарина Медичи
Непознате речи
професија – занимање, занат, струка, стручни позив.
За разлику од средњег века, старосна граница ступања у брак се помера, па се девојке удају, у просеку, у 22, а младићи жене у 24. години. Породице су просечно имале по петоро или шесторо деце, од којих би двоје или троје доживели одраслу доб. Велику смртност деце пратила је и велика смртност породиља, те је на хиљаду порођаја умирало чак 25 жена. Мушкарци су потом у нови брак улазили врло брзо. 17
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ОбРАЗОвАње
У
овом периоду велике промене су настале и у односу према деци, њиховом васпитању и образовању. Богати слој трговаца и банкара први је схватио значај образовања деце. осим што су тежили материјалном успеху, били су им потребни и други видови успеха у друштву, пре свега због истицања свог угледа. За разлику од богатих, сиромашне породице су школовањем детета губиле приход који би оно радом могло да оствари. Владајући слојеви друштва су се прибојавали образовања због утицаја који би оно могло да има на њихове поданике. Део свештеника прибојавао се да ће писмени и учени људи још више огрести у јерес. а готово сви су страховали од образовања девојака, које би могло да их удаљи од дужности домаћице.
Универзитет у Оксфорду
Ученици
обра зовање је ипак напредовало, између осталог, и због тога што је држави и друштву био потребан добар чиновник. Нова друштвена елита је стицала образовање учењем латинског језика и проучавањем класичне књижевности, развијајући критичку способност и моралну одговорност. Деца су почетна знања писања и читања стицала код куће, код месног пароха или код приватних учитеља. Велики број сиромашнијих је потом обучаван за посао шегртовањем. само су деца имућнијих родитеља могла да наставе да похађају школе. Ученици су често у току предавања стајали јер се сматрало да то подстиче марљивост у учењу. Дисциплина се одржавала похвалама, срамоћењем и телесним кажњавањем, које је често прерастало у грубост. Ученици су подучавани да поштују родитеље, ауторитете, као и да потребе друштва стављају изнад сопствених. такво образовање постало је временом друштвена потреба, а за појединце – добра основа за изградњу професионалне каријере. На универзитете су одлазили они који су желели да се баве медицином, законодавством или црквеним занимањима. У 16. веку основани су многи нови универзитети.
1. Шта повезује ренесансу са хуманизмом? Објасните. 2. Наведите имена двораца и цркава из ове епохе? 3. У претходним разредима сте учили о књижевницима и уметницима овог времена. Присетите се још неких књижевних и уметничких дела која су обележила ову епоху.
18
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА
4 ВеЛика геОграфска ОткриЋа Повратак античкој култури, грчким и латинским класицима, обележио је доба хуманизма и ренесансе. Ниједан ранији период повести људског друштва није дао толико нових идеја и дела у свим људским доменима, нити је боље и више упознао земљину куглу.
ПУТ КА ИНдИјИ
с
тановницима Европе дуго је била позната само територија од средоземног мора на југу до Балтичког мора на северу. Знања о азији била су оскудна, чак и после путовања Млечанина Марка Пола у Монголију, Кину и на суматру у другој половини 13. века. Нешто боље су познавали приобаље северне африке, док о америци и аустралији нису знали ништа. од 14. века у италијанским градовима су почеле да се израђују поузданије и прецизније географске карте, од којих је најпознатија била карта фирентинског астронома Паола тосканелија. Пошавши од претпоставке да је Земља округла, он је морепловцима указивао да путујући на запад могу стићи до источне обале азије, односно до Индије. Проблем је био у томе што није знао да постоји амерички континент, чиме је омогућио његово откриће. одраније је постојало сазнање да се и опловљавањем африке могло доћи до Индије, чаробне земље зачина. Пред морепловцима су била отворена два пута – на запад и око африке, и они су пошли у оба правца. За дуга, неизвесна и скупа путовања било је неопходно створити предуслове – економске и техничке. Потражња ро бе са ис тока, кинеске свиле и зачина, била је све већа. Млечани и Ђеновљани су ту робу откупљивали од арапских трговаца и продавали је у Европи по веома високим ценама, те је бибер вредео као злато. трговину са Истоком отежала су турска освајања Мале азије и пад Цариграда, па је отпочела потрага за новим путевима ка Индији. основни предуслов који је омогућио отискивање непознатим морима били су технички проналасци. Нови бродови, каравеле, оспособљени су за дугу пловидбу јер су имали већа и покретна једра.
Компас
Затим су усавршени компас, астролаб, дурбин и географске карте, што је допринело да се крене у непозната пространства копна и мора. У Португалу је 1492. године направљен први глобус. За три деценије, од Колумбовог открића америке (1492) до Магелановог опловљавања света (1522), човек је више сазнао о сопственој планети него за све време до тада. Непознате речи
астролаб – астрономска справа за мерење висине Сунца и звезда.
У потрагу за Индијом и ис точњачком робом, из бегавајући трговачко по средништво арабљана и турака, први су пошли Португалци, изабравши пут око африке. Занимљиво је да унутрашњост континента до 19. века никога није знатније заинтересовала. Канарска острва су одраније била позната, док је западну обалу африке озбиљније почео да истражује Енрике Морепловац, а наставио Бартоломео Дијаз, који је допловио до југа континента – Рта добре наде, у зиму 1487/8. године. Морепловцу Васку да Гами припала је част да настави истраживање пута до Индије и организује три експедиције. 19
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА У првој експедицији (1497–1499), са три јаке и добро наоружане лађе, стигао је до Калкуте. скромним поклонима засмејао је тамошњег раџу, који је био покривен златом и драгим камењем. организовао је потом још два путовања у Индију да брани португалске интересе као њен вицекраљ (1502/3, 1524), а отуда се вратио богат, са великом количином зачина. Пошто је поморски пут до Индије пронађен, Португалци су наставили са истраживањем и освајањем суседних острва – Борнеа, суматре, јаве. ти успеси омогућили су Португалу да постане велика поморска и колонијална сила. али велико географско откриће није била Индија, за којом се толико трагало, већ америка.
Колумбо је био даровити морепловац, који је знао да изабере најбоље ветрове и најбоља је дра и да плови руководећи се звездама.
ОТКРИЋе АМеРИКе И ПУТ ОКО свеТА
с
тупивши у службу шпанског краља Фердинанда и краљице Изабеле, Ђеновљанин Кристофор Колумбо (1451–1506), стекао је услове и средства за велику поморску експедицију. основни мотив његовог путовања нису била географска открића, већ жеља за ширењем хришћанске вере. Подстицај му је дало дело Марка Пола и ка зивање да кинески цар жели да пређе у хришћанство, због чега му је Колумбо и носио писмо шпанског краља. Најславније путовање у историји предузео је 1492. године када је испловио из луке Палос са три брода – санта Марија, Пинта и Ниња, и путујући на запад стигао до острва сан салвадор. Уверен да је стигао у Индију њене становнике назвао је Индијанцима. током овог и наредна три путовања (1493–1496, 1498–1500, 1502–1504), открио је многа острва у Бахамском архипелагу – Кубу, Хаите, Порторико, јамајку, тринидад, делове средње и јужне америке. Иако је открио нови континент, он није добио назив по њему, већ само једна држава у јужној америци – Колумбија. откривене земље постале су поседи шпанског краља, прве прекоокеанске колоније. Колумбова географска открића нису донела брзо и баснословно богатство шпанском двору јер у америци није било зачина, па је Колумбо изгубио положај гувернера новооткривених области. Убрзо је славни морепловац умро, разочаран и у беди. 20
Сана Марија, Колумбов брод
У потрази за Новим светом Португалцима и Шпанцима придружили су се Енглези и Французи. Њихова интересовања била су усмерена ка северу, где су морепловци Џон и себастијан Кабот открили северну америку: Њуфаундленд и Гренланд, Лабрадор, Хадсонов залив. Француски краљ је три пута слао морепловца Жака Картијеа да истражује канадску обалу, залив и реку сен Лоренс, просторе данашњег Монтреала и Квебека. Непознате речи
Сан Салвадор – Свети Спаситељ.
Португалци и Шпанци наставили су истраживање јужне америке. америго Веспучи приспео је на територију Венецуеле (1499), а Педро Кабрал стигао до Бразила (1500). Васко Нуњес де Балбоа, више авантуриста и разбојник него морепловац, први је видео тихи океан и прогласио га поседом шпанског краља (1513). Награда је била проглашење за гувернера Пацифика и Панаме, али много важније било је то што је Балбоа подстакао Магелана да крене на пут око света.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Велика открића
Америго веспучи (1454–1512). Био је писац, његови путописи су Mundus Novus и Quatuor Navigaciones. Тим пу тописима извршио је утицај на групу ерудита из Сен Деја, који су у новој књизи о географији назвали нови континент по њему – Америка (1507), уместо Колумбија. Док је Колумбо био документариста, Веспучи је књижевник који подстиче машту читалаца. „Они не носе одећу, ни вунену, ни ланену, ни памучну, јер им једноставно није потребна; код њих не постоји појам наследства јер су им сва добра заједничка свима. Они живе без краља и без гувернера, а свако је сам свој господар. Имају онолико супруга колико им је воља, а син живи са мајком, брат са сестром, рођак са рођаком, а и сваки мушкарац са првом женом која наиђе. Раскидају бракове онолико често колико им је воља и у том погледу не поштују никакав закон. Немају ни храмове, ни религију, нити су идолопоклоници. Шта више да кажем? Они живе по законима природе.“ Овај опис је био инспирација Томасу Мору за Уоију.
21
I.
ИЗУМИ И ОТКРИЋА
Конквистадори – хероји или разбојници
Ч
Фернандо Магелан
Доба великих открића, која је започео Ко лумбо, завршио је Порт угалац Фернандо Маге лан (1480–1521). По наређењу шпанског краља Магелан је пошао у до тада највећу неизвесност са пет бродова и 250 морнара (1519). Препло вивши јужни део Атлантика, стигао је до море уза који је делио Огњену земљу од континента, а који је касније по њему добио назив. Плове ћи дуго Пацификом дошао је до Филипинских острва, где је погинуо у сукобу с домороцима. Његови морнари успели су да оплове Азију и Африк у и да 1522. године стигну у Шпанију с једним бродом и осамнаест преживелих море пловаца. Био је то највећи поморски подвиг, ко ји је подстакао даља открића и истраживања на свим просторима земаљске кугле. Тим путова њем практично је доказано да је Земља округла.
Фернандо Кортес
Франциско Писаро
Непознате речи
конквистадор – освајач, пустолов.
22
етири поморске силе тога доба настави ле су утакмицу истраживања и освајања Америке – Енглези и Французи Северне, а Шпанци и Порт угалци Јужне. У тој утакмици било је већ тешко раздвојити географско откри ће и освајање од разбојништва. Пошто су путо вања била дуга, исхрана и услови на броду лоши, често је долазило до побуна морнара, углавном бивших кажњеника. Шпански конквис тадор Фернандо Кортес прешао је с Кубе у Мексико са 400 пустолова и 13 топова и освојио га после трогодишњег от пора (1519–1522). Кортес се вешто служио до ушницима и локалним супарништвима. Ацтеке није сматрао људима и пошто је уништио њихов култ урни идентитет и физичким сатирањем их свео на 10%, цинично је деловало његово насто јање да преостали део сачува као сведочанство напредне ацтечке култ уре. Франциско Пизаро, пошто је заједно с Бал боом открио Јужно море, покорио је Инке ко ји су били у грађанском рат у и запосео Перу (1531–1535). Шпанија је добила териториј у четири пута већу од своје. Шпанске скитнице уништиле су цивилизацију која је била на ви шем нивоу од њихове: „Тако лепих путева нема у целом хришћанству.“ Шпанци су убрзо открили велике количине руде злата и сребра, па је град Потоси постао највеће рударско насеље на све ту. Многе драгоцености и уметничке вредности претопљене су и извожене у Европу. Била је то пљачка коју је надопунио још безобзирнији вид насиља – староседеоци су присиљавани на нај теже облике рада, па су многи страдали. Шпан ци и Португалци у Јужној, а Енглези и Французи у Северној Америци почели су да доводе африч ке црнце, физички издржљивије од домородаца, претварајући их у робове. Осим племенитих метала, Нови свет је дао Европи дув ан и ванилу, кук уруз и кромпир, ламу и ћурке, као и низ других биљних и жи вотињских врс та. Европљани су на амерички континент пренели многе европске биљке и животиње, оплемењујући тиме тај простор, па се то може сматрати лепшом страном историје овог доба. Ту племенитију страну овенчало је
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
неколико хришћанских мисионара, као што су Касас и сагун. један од најзначајнијих сусрета у повести човечанства био је сусрет европских морепловаца и америчких староседелаца. Нажалост, он је био погубан по Индијанце. опљачкани, мучени, преверавани у хришћанство и сатирани тешким радом, они су скоро сасвим нестали с већег дела америчког континента. Њихова цивилизација временом је препуштена забораву.
ПИРАТИ И ИсТРАЖИвАчИ
Ч
овеку су остала непозната још многа про странства – копнена и помор ска. аустралија је последњи континент који су Европљани открили средином 17. века. Њу је опловио холандски морепловац тасман. Човечанству је било потребно неколико векова после Колумба да истражи унутрашњост америчког, азијског (пре свега сибир), аустралијског и афричког континента, као и свих океана. Захваљујући великим географским открићима Европљани су се упознали са свим пространствима Земље, дотада мало или нимало познатим. Уследила је размена пољопривредних добара, трговина зачинима и племенитим металима, као и полет у бродоградњи. Западна Европа, пре свих Шпанија и Португал, затим Енглеска, Холандија и Француска почеле су брже да се развијају, док су италијански градови изгубили утакмицу у трговини и почели да заостају. Најнегативнија последица открића, свакако, је уништење домородачких цивилизација у обе америке и почетак афричког црначког ропства. Искрцавање на копно Новог света
бартоломео де ла Касас је био доминиканац, који је стекао епитет „заштитника Индијанаца“. Био је поборник мирољубиве колонизације. У свом делу Веома крака овес у разарању Иније написао је: „Природни закони и правила, као и права људи, заједнички су свим народима, без обзира на њихову веру, закон, државу, боју коже, услове живота, и то без икакве разлике.“ Као свештеник био је за христијанизовану асимилацију а не за истребљење Индијанаца, код којих „нема ни зависти, ни мржње, ни жеље за осветом“. бернардино ди сагун је био фрањевац, који је поучавао индијанску децу и научио нау тал, језик Ацтека. Написао је енциклопедијско двојезично дело о ацтечкој култури – Оша исорија свари Нове Шаније, објављено тек у 19. веку. „Оно што је извесно то је да су сви ти људи наша браћа, потекли од Адама, као и ми сами. Они су наши ближњи које треба да волимо као себе саме.“ И он је чинио све да Индијанци прихвате хришћанство, али на што безболнији начин.
1. Покушајте да откријете која нит повезује Индију са америком. 2. Шта је по вама већи проналазак – колумбово откриће америке или Магеланово опловљавање земље? 3. Покушајте да раздвојите херојско и разбојничко код конквистадора. 4. Зашто Европа открива свет, а нико из света не открива Европу? Урадите на часу лествицу најважнијих географских открића у 15. и 16. веку – по редоследу значаја.
23
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
бесМРТНИ дАН НУњесА де бАлбОе ИлИ ПРвИ ПОГлед НА ТИхИ ОКеАН „Нема веће среће у судбини човека него усред жи вота, у стваралачким годинама мужевности, открити свој животни позив. Нуњес де Балбоа добро зна шта га чека – бедна смрт на губилишту или бесмртност. Треба, пре свега, купити од краља мир и накнадно оправдати и озаконити своје рђаво дело узурпирања власти! [...] Васко Нуњес де Балбоа поручује у Севиљу да му је потребна само трупа од хиљаду људи и он се нада да ће с њом учинити за Кастиљу толико колико ниједан Шпанац пре њега. Обавезује се да ће открити ново море и најзад задобити нађену земљу злата коју је Колумбо узалуд обећавао, а коју ће он, Балбоа, осво јити [...]. И првог септембра 1515. године, да би избегао вешала или тамницу, почиње Нуњес де Балбоа, јунак и разбојник, авантуриста и бунтовник, свој марш у бе смртност. [...] После јуначких напора током осамнаест дана, чини им се да су савладали најтеже; већ се диже пред њима планинско било, са чијих се врхова, по речима инди јанских спроводника, могу видети оба океана, Атлант ски и онај још непознати и безимени, Тихи [...]. Ево тог Балбоиног величанственог геста: увече, не посредно после покоља, показа му један домородац неки оближњи вис и обавести га да се са те висине већ може видети море, непознато јужно море [...]. У томе часу наређује Балбоа својој чети да стане. Нико не сме да иде за њим јер тај први поглед на непознати океан неће ни са ким да дели. Он хоће да остане за вечна
времена први и једини Шпанац, први Европљанин и први хришћанин који је, препловивши један огроман океан нашега света, то јест Атлантски, у исто време гле дао и други, онај још непознати, Тихи океан. Лагано, док му је срце лупало, прожет значајем тог тренутка, пење се он држећи у левој руци заставу, а у десној мач. Усамљена силуета усред огромног хоризонта. Полако се пење, без журбе, јер је прво дело већ учињено. Још само неколико корака, и још мање, све мање, и заиста, чим стиже на врх, пред њим се отвори бескрајан по глед. Онамо иза све нижих брда, онамо где се спушта ју шумовити зелени брежуљци, лежи до у бескрај јед на џиновска, сјајна метална плоча, сјајна као метално огледало, море, море, ново, непознато, још невиђено, баснословно море, о коме се дотад само сањало и ко је су годинама и годинама узалудно тражили Колумбо и сви његови следбеници; море чији таласи запљуску ју Америку, Индију и Кину. И гледа Нуњес де Балбоа, и гледа, гледа, поносан и блажен, напајајући се свешћу да је његово око Европљанина у коме се огледа бес крајно плаветнило тога мора [...]. Онда она шездесет седморица сиђоше са брежуљка и од тога 25. септембра 1513. дознаде човечанство и за последњи дотле непознат океан на Земљи.“ Штефан Цвајг, Звезани часови човечансва, Београд 1983.
Покољ индијанских домородаца, који су их спречавали да изађу на Тихи океан.
Задатак Напишите кратку биографију једног морепловца. Нека вас води идеја да је реч о јаким личностима, вели ким напорима, бројним природним и другим опасностима. доба великих географских открића створило је снажне, сурове и борбене личности.
24
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ
II
Ц
рква је традиционално конзервативна установа, увек спремна да се успротиви свакој промени. Реформа цркве је исто што и друштвена револуција. Стога су и најмање промене у цркви права реткост, док су реформација и настанак нових цркава и верника (пре свега, протестантизам и англикани зам) највећа промена од црквеног раскола 1054. године. Рефор мација се одигравала у првој, а римокатоличка обнова у другој половини 16. столећа, а верски ратови су се наставили и у 17. ве ку. Православне цркве одолеле су овом искушењу.
II.
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ
римскО царстВО 1 сВетО немаЧке нарОднОсти ОсНИвАње
с
вето римско царство немачке народности настало је као државна творевина различитих традиција, народа, језика, политичких циљева и потреба. Први владар који је био на прагу уједињења целе западне Европе, Карло Велики, крунисан је за цара 800. године у Риму. У средњем веку идеје универзализма на пољу политике, нашле су свој одраз у идеји о једном царству. Због тога су царство и папство били у сталном сукобу око превласти. сваки цар је морао да дође у Италију и потврди своју световну власт, и приволи папу, некад милом, а чешће силом, да га крунише за цара. Како је ренесанса донела нове идеје и покрете, у својој суштини индивидуалистичке, 16. век је постао доба прекида са средњовековним јединством хришћанске Европе и време успона нових монархија. У првој половини 16. века, у Европи су се појавила чак три царства с универзалистичким захтевима: свето римско царство, османско царство и Московска Русија. свето римско царство немачке народности користи се од 962. године и крунисања отона I за цара, а назив Немачка јавља се тек око 1500. године, јер је до тада коришћен појам немачке земље. Немачка национална свест споро и дуго се развијала, али када се укоренила, постала је снажна и моћна. Реформација је у немачким државама имала великог успеха, па је у њој било протестаната, калвиниста, а на југу и римокатолика. После сељачких немира, тридесетогодишњи рат је опустошио немачке територије и десетковао становништво. Немачке земље биле су двоструко раздвојене – територијално и верски, те је стога Немачка била културни а не политички појам. Непознате речи
традиција – предање, наслеђе претходних времена.
26
Круна Светог римског царства
титула цара није била наследна, већ изборна, што је био један од фактора који су имали више разједињујуће, него обједињујуће дејство. територијама које је царство обухватало, заједнички су били само владар и скупштина – Рајхстаг. Царство је било скуп 2000 царских витезова и њихових поседа, десетак црквених кнежевина, око 80 слободних царских градова и неколико независних световних кнежевина. Моћ царства је почела да расте од тренутка када су кнежеви изборници почели, од 1438. године, да бирају цареве из породице Хабзбурга. Ширење царства започео је Максимилијан I (1493–1519), и то не ратовима, већ добро осмишљеним брачним везама.
Ц
КАРлО V
арство је врхунац досегло у време Карла V, који је за цара изабран 1519. године. Карло је по оцу припадао кући Хабзбурга, и од њих је наследио аустрију и Бургундију, а од мајке Шпанију и прекоморске колоније. Иако је држава Карла V испуњавала услове да постане универзално царство, оно није успело да заживи, пре свега, јер је било скуп различитих традиција, језика, култура, веровања и политичких интереса. Нарочито моћну опозицију чинили су немачки кнежеви и слободни градови, који су настојали да учврсте и прошире аутономију, с једне стране, и шпански Кортес, с друге стране. Разноликост је уочљива и у бројним владарским титулама које је носио Карло V.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Свето Римско царство немачке народности
Цар је трагао за идејом која би обједињавала огромну територију његове државе. тежио је да постане морални и политички вођа хришћанског света у борби против ислама и протестантизма. За супротстављање Лутеру и другим јересима које су се шириле царством, није добио подршку папе. он му је оспоравао право да се бави питањима вере, чиме је поново отворен средњовековни проблем световне и духовне власти у западној Европи. У сукобу са Карлом, папа се обратио за помоћ његовом највећем супарнику, француском краљу Франсоа I. сукоб ова два владара започео је у време избора за цара, јер је један од кандидата био и француски краљ. Учестали неспоразуми и ратови исцрпљивали су обе државе. Уз чувену и непобедиву шпанску пешадију и придобијену ђеновљанску флоту, Карло је приморао Франсоа I да се одрекне својих права на Италију. Заузврат, цар се одрекао права на Бургундију миром у Канбреу (1529). После измирења са Француском, Карло
Карло V
Држава Карла V је обухватала територије данашњих држава: Шпаније, Холандије, Белгије, Луксембурга, Италије (без Папске државе, Венеције, Ђенове и делова Савоје), Немачке, Аустрије, Чешке, Мађарске, Хрватске, упоришта у северној Африци, Мексика, средње Америке, Перуа, Боливије, делове Чилеа, Аргентине, Парагваја и Уругваја. Царство је имало 2,5 милиона квадратних километара и између 45 и 48 милиона становника.
27
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
се посветио смиривању верских немира у Немачкој и покушају да лутеране врати у окриље римокатоличке цркве. Ни ту није имао успеха због отвореног сукоба са папама. од 1535. године ратовао је против турака и ослободио тунис. Како је ускоро савезник турске постала Француска, обновљено је ратно стање у Европи. Ратовање је завршено тек после смрти Франсоа I, миром у Като-Камбрезију (1559). Карло је коначно схватио да је пропала његова империјална, универзалистичка идеја. Последњи успех остварио је женидбом сина Филипа II са Маријом тјудор. Карло је крунисан у катедрали у ахену и име је добио по славном Карлу Великом. Није имао сталну престоницу, већ је цео живот провео селећи се из дворца у дворац, са скромном послугом и оскудевајући у новцу. Уморан, одрекао се престола 1556. и повукао у манастир.
ПОделА И КРАј цАРсТвА
се са краљем Фридрихом Великим наметнула севернонемачким државама, насупрот аустрији која се све више осамостаљивала, али се није одрицала патронатства над Царством. територијално расцепкана, распета између Беча и Берлина, немачка нација осмишљавана је у главама образованих људи (елите) као „чиста културна нација“. симболи и средиште нације били су град Вајмар, и књижевници Гете и Шилер. Немачке државе које су чиниле свето римско царство биле су различите по својој величини, државном уређењу, богатству и војној снази. Француска револуција и Наполеонови ратови окончали су судбину светог римског царства немачке нације. Наполеонова освајања и руски притисак свели су 314 немачких кнежевина и градова на 30, а затим се њих 16 потчинило Француској. Цар Франц II се 6. августа 1806. одрекао римске круне, чиме је Царство престало да постоји.
К
арло V је сину Филипу II поверио власт над Низоземском, Шпанијом, Италијом и америком, док је брату Фердинанду дао на управу аустријске, угарске и чешке поседе. тако је кућа Хабзбурга подељена на шпанску и аустријску грану, као и само царство. Раздвојеност је владала немачким тлом и духом за све време постојања Царства. Чим су завршени верски ратови аугсбуршким миром (1555), настао је најдужи мирнодопски период у историји Немачке, који је трајао до почетка тридесетогодишњег рата (1618). овај рат, у којем су се аустрија и Француска бориле за превласт над Немачком, уназадио је и десетковао њено становништво. Представу о Царству промениће Пруска са Бранденбургом, коју је предводила династија Хоенцолерн. Коначним заузимањем Шлезије у седмогодишњем рату (1756–1763), Немачка је реком Мајном подељена на два табора. Пруска Филип II
1. Размислите да ли негдашњи појам немачка народност одговара данашњем појму немачки народ? 2. да ли је династија Хоенцолерн брандембуршка, пруска или немачка?
28
II.
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ
2 рефОрмација Свето римско царство немачке народности је по свом државном нејединству и по територи ји једна од најинтересантнијих држава Европе. За владавине Карла V постигла је врхунац. Две немачке династије бориле су се за његово наследство све до друге половине 19. века.
МАРТИН лУ ТеР – РефОРМАТОР
Х
ришћанска црква је била и после раскола из 1054. године, једина међународна институција. она није могла тако дуго да одржи свој непомућени углед. томе су посебно допринели њени поглавари, ренесансне папе, које су се често понашале као световни владари, занемарујући духовност и препуштајући се раскошном животу и корупцији. отуда незадовољство Римокатоличком црквом, испољавано према целокупном свештенству – од папе, па до обичног свештеника, које је кулминирало у 16. веку. Римокатоличка црква изгубила је ореол светости. Ренесансна схватања била су у супротности са традицијом цркве, која је подразумевала обожавање икона, реликвија и томе слично. Реформисти захтевају да се црква врати Светом писму, правој вери, оличеној у непосредној вези верника са Богом, без посредника. отуда захтев да се Библија преведе са латинског на народне језике, како би могао да је чита обичан верник. Реформацију Римокатоличке цркве је започео Мартин Лутер (1483–1546), а његови претходници били су Џон Виклиф и јан Хус. Лутер, професор Универзитета у Витенбергу, устао је 1517. године против продаје индулгенција. У познатих „95 теза“ изнетих у спису Спор о моћи и корисности индулгенција оспоравао је право папама да за новац продају опроштајнице грехова, тврдећи да се права вредност вере огледа у покајању и признавању грехова. Не хтевши да се одрекне свог учења о опросту грехова, папа је искључио Лутера из цркве, на шта је он одговорио спаљивањем папске буле (1520). тиме је започет процес реформације у Немачкој, а Лутер засновао нову веру – евангелистичку, потом
„Добра дела не чине човека добрим, али добар човек чини добра дела“, истицао је Лутер.
уједињену са другим реформисаним верама, и названу протестантска. Лутер је 1520. године објавио три списа: Ва вилонско ропство цркве, О слободи хришћан ског човека и Позив хришћанском племству не мачког народа. За Лутера се не може рећи да је био систематичан теолог, већ критичар цркве и њених лоших страна. он се залагао за реформе, које су се састојале у следећем: укидање римског папства, свођење седам светих тајни на три (крштење, покајање, причешће), верска служба мора да буде заједничка радња свештенства и верника, уз симболично певање химне, и коначно, црква нема право да буде чувар тела Христовог, уз помоћ хлеба и вина. Непознате речи
индулгенција – опроштајница грехова. була – папино или владарево званично писмо.
29
II.
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ На сабору у Вормсу, у присуству цара Карла V, племства и клера није успео да одбрани своје учење (1521). Осуђен је Вормским едиктом због одбацивања светих тајни и увреде папе, и екско мунициран је из Римокатоличке цркве. Лутер се потом повукао у Варцбург, где је превео Свето писмо на немачки језик. Од Лутера потиче идеја да проучавање вере мора бити један од предме та образовања. Са реформацијом, почеле су да се стварају многе секте.
миром (1555) римокатоличка и протестантска вера постале су равноправне. Слобода вере при зната је кнежевима и феудалцима, док су пода ници морали да исповедају веру свог феудалног господара. Овим миром озакоњен је принцип: „Чија је земља, његова је и вера“ („Cuius regio, illius religio“), чиме је знатно ограничена слобо да вероисповести. Ово ограничење оставило је много негативних последица у повести.
Ширење реформације
Л
утер је имао многе следбенике, од ко јих су неки прихватили његово учење, а неки су га још и радикализовали. Прву систематску протестантску теологију написао је Филип Меланхтон (Општа места теологи је). Вођа радикалне реформације био је Томас Минцер, који је проповедао вечни споразум изабраних са Богом и њихову посвећеност Све тим духом. Он је одбацио Свето писмо – симбол цркве и суштину црквеног учења. Залагао се за друштвену једнакост, као основу неког новог бу дућег друштва. Слаба је била нит која је делила протестантски радикализам од револуције, па није нимало чудно што је 16. век испуњен се љачким устанцима. У Немачкој је 1524. године избио устанак сељака, познат у повести као Велики сељачки рат. Сељаци су захтевали: ослобођење од кмет ске зависности, смањење дажбина, повратак оп штинске земље, право лова и риболова и право бирања свештеника. Сељачки захтеви су поста вљани са циљем да се племство и све феудалне обавезе укину и престане са ограђивањем зе мље. Лутер је у почетк у осуђивао и племство и сељаке, али је, на крају, стао у одбрану племства. Сељаци су сломљени 1525. године, а Минцер је погубљен. Од овог рата сељаци су постали сила, која се није смела занемарити. Ратни сукоби у Немачкој су продужени. Све моћном цару Карлу V није одговарала Лутерова реформација, јер је протестантизам слабио цен тралну, а јачао локалну власт кнежева. Пошто је пропао покушај измирења на два државна сабо ра, Карло V је започео рат против немачких кне жева, али је био поражен. Аугзбуршким верским 30
Томас Минцер
Жан Калвин
Калвинизам и англиканска црква
О
нај вид реформације, који је подразу мевао сарадњу и подршку световне ло калне влас ти проширио се из Немач ке у Швајцарску, у којој су се истакла двојица реформатора – Улрих Цвингли и Жан Калвин. Улрих Цвингли увео је протестантизам у Ци риху и проширио га на Берн и Базел. Погинуо је у ратном сукобу протестантских и католичких кантона, после чега је закључен верски мир и кантонима било допуштено да исповедају ону веру коју желе. Умеренији од Цвинглија био је Жан Калвин (1509–1564). У Темељима хришћанства (1536) проповедао је да човек припада Бог у, да је чо векова дужност да му се жртвује и посредством жртве, да се сједини с њим. Између човека и Бога нема посредника. Калвин је развио још две док трине. Прва се односи на предестинацију, уна пред одређену судбину, а друга на људе од Бога изабране. Основ за своје учење црпио је из Све тог писма. У област његових политичких иде ја улази уверење да се безбожни тирани морају
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
свргавати са власти, а да црква треба да буде независна од државе и да усмерава друштво. У том циљу, Калвин је укинуо многе црквене празнике и повећао број радних дана. Црквени живот морао је да буде морално беспрекоран. Да би црква била јевтина, он је из ње избацио све што је подсећало на раскош – украсе, распећа, оргуље, црквено певање. Док је Лутер осуђивао давање новца под интерес, дотле је Калвин учио да продуктивни зајам и камата нису грех. отуда се извлачио закључак да је Калвинов протестантизам подстицао индивидуализам и слободно предузетништво, и тиме помогао развој капитализма. Лутеров протестантизам имао је феудално обележје, па се стога калвинизам сматра напреднијим. Из Швајцарске, протестантизам
се ширио по Француској, где су присталице нове вере познате као хугеноти. Џон Нокс пренео је реформацију у Шкотску, а потом се она с напором укорењивала у Енглеској, у којој је протестантизам познат као англиканска црква. томас Крамер написао је Правила Англиканске цркве. Парламент је у два маха у 16. веку проглашавао краља за врховног поглавара енглеске цркве. Радикални протестанти, познати као пуританци, потрудили су се да енглеску цркву очисте од римокатоличке догме и церемонија. Пуританци су се истакли као поборници моралне дисциплине, строго су одвајали свето од световног, позивали Енглезе да раде суботом и залагали се за једноставније погребне церемоније. Непознате речи
Верске поделе у Европи
догма – званично црквено учење; наметнуто мишљење.
31
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ПОследИце
Р
еформација је из темеља прео бра зила веру, верске догме и учење, и тиме уништила јединство Римокатоличке цркве. Протестантизам је за основу вере узео Свето писмо, укинуо монашки живот и манастире, а свештеницима дозволио да се жене, што је у односу на дотадашњи живот Римокатоличке цркве била незамислива промена. Папе су изгубиле власт над протестантима и њиховом земљом, што је знатно умањило њихов углед и моћ. Уместо папе, у тим земљама свештенике је постављала држава, односно владар: немачки кнежеви, енглески краљеви... Лутерова Реформација је задала најтежи ударац Римокатоличкој цркви и моћи папа у целокупној повести. од Лутера и Калвина, ретке су биле државе у Европи чији су житељи испољавали само једну веру, а неке су, попут Немачке, биле драстично подељене. Најважније тековине реформације су: 1. разбијање јединства западног хришћанства, односно римокатолика, и 2. превод Библије са латинског на народне језике и обављање црквене службе на народном, а не на латинском језику. Реформа цркве је успела, али на штету јединства Римокатоличке цркве, а последице ће се осетити у верским ратовима.
вАсе љеНсКА ПАТРИјАРШИјА И УНИјАТИ
о
д реформације, хришћанство се дели на римокатолике, протестанте и православне вернике. Најбројнији су били римокатолици, док је број протестаната и православних био скоро исти. Римокатолици су имали врховног старешину у лику папе, што је овој цркви омогућило да централистички уреди црквену организацију. У томе је била знатно
испред Православне и Протестантске цркве, које нису имале једног признатог поглавара, те стога никада нису постигле црквено јединство и строгу хијерархијску организацију Римокатоличке цркве. Васељенска патријаршија је најстарија православна црква и једна од најзначајнијих византијских тековина. Њено седиште је у Цариграду, а њен заштитник је апостол свети андреј Првозвани. У повести је прошла многа искушења, али је пад Византије под турке било најтеже. Васељенски патријарси имали су духовну власт над хришћанима у османском царству (Грци, срби, Бугари, албанци и др.). Васељенска патријаршија признала је самосталност српској православној цркви (1219, поново 1879), Бугарској православној цркви (1235), Руској православној цркви (1448), Румунској православној цркви (1885), као и још неким мањим црквама. На челу сваке од ових цркава је патријарх, који ужива самосталан положај, али сви и даље сматрају Васељенску патријаршију „Мајком црквом“. Руска право славна црква је пре у зела примат у православном свету и постала највећа православна црквена организација. од Петра Великог, до 1917. године, њом је, уместо патријарха, управљао Правитељствујушчи синод. Постоји посебан вид верника – унијати – са особеном верском организацијом, Унијатском или Гркокатоличком црквом. Унијати су задржали православно богослужење и обреде, и разликују се од православних верника само по томе што признају папу за врховног црквеног поглавара. Значајнији покушаји сједињења (уније) две цркве покушани су у Фиренци (1439) и Брест-Литовском (1596), али већег успеха није било. Унијаћење, спровођено насилним путем, онемогућило је приближавање римокатоличких и православних верника. Унијата има у Пољској, Украјини, трансилванији, Египту, Етиопији, а у малом броју, и код срба и Македонаца.
1. ко је предлагао да вера постане део образовног система? да ли је овај предлог примењиван? 2. У чему је све разлика између Римокатоличке, англиканске и Православне цркве? 3. Покушајте да објасните појам „гркокатолички“.
Задатак
Напишите кратак есеј или биографију Светог андреја Првозваног.
32
II.
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ
3 РИМОКАТОЛИЧКА ОБНОВА Реформација је изазвала највеће промене у историји Римокатоличке цркве, пре свега издвајање протестаната, калвиниста и англиканаца. Реформу Римокатоличке цркве је започео Мартин Лутер а довршио Жан Калвин. Тако су настале три хришћанске религије и унијати.
Језуити
Р
еформација је изазвала највећу кризу у Римокатоличкој цркви од раскола 1054. године. У 16. век у чинило се да ће Европа постати протестантска, а Римокатоличка црква изг убити ореол универзалне цркве. Притиснут тиме Рим је узвратио својом реформацијом – римокатоличком обновом. И код римокатоли ка је било поборника реформи, незадовољника постојећим стањем. Они су успели да зауставе опадање цркве, па је већ у 17. век у реформисана римокатоличка вера показала крепкост и дина мик у. Држава која је пружила највећу подршку обнови била је римокатоличка Шпанија, која је у то време, у крсташком походу протерала Ма варе, који су исповедали ислам, и створила код Шпанаца националну самосвест. Потреб а за реф ормис ањем цркве била је неспорна, и кад већ није предузета на време и спречила раскол, било је неопходно урадити то што пре и избећи још тежа будућа иск ушења. Римокатоличка обнова започета је оснивањем нових монашких редова, од којих је ред језуита најважнији. Та замисао потекла је од Шпанца Игњација Лојоле (1491–1556), сорбонског тео лога, који је основао језуите 1534. године („Дру жба Исусова“). Они су тада положили заклетву папи, пристајући да се боре за цркву свуда где их пошаље. Језуити су донели стат ут и сходно ње говим прописима, организовали се у виду војне организације, на челу са „генералом“ Лојолом. Језуити су били људи новог кова, прилаго дљиви и методични, добро образовани. Основ но и средње образовање било им је савршено, дисциплина беспрекорна. Седиште образовног сис тема било им је у Рим у (Collegium Roma num). Они су се у борби против јереси служили
Игњацио Лојола
свим средствима, чак и интригама, претњама и убиствима. Стога се може рећи да је њихово основно начело било: Циљ оправдава средство! Захваљујући таквој делатнос ти они су сузби ли протестантизам у Хабзбуршкој монархији, Пољској, у јужном делу Немачке, а у Шпанији, Италији и Француској, у којима је он био слаб, сасвим истиснули. У архитект ури поставили су темеље новој цркви барокног стила. Моћан и богат, језуитски ред је укинут 1773, а обновљен 1814. године. У почетк у је био у служби цркве и феудалаца, а потом – цркве и буржоазије. Непознате речи
теолог – научник, стручњак за верска питања, богослов.
Осим црквених редова и централни инкви зиторски суд, основан у Риму 1554. године, био је у служби римокатоличке обнове. Њиме је на стављена средњовековна инквизиторска пракса, моћно оруђе у рукама папа. Жртве инквизиције биле су многе познате личности (Галилеј, Кам панела, Кеплер, Бруно...). Протестантизам је су збијан и забраном књига, које су од 1559. године 33
II.
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ стављане на тзв. списак забрањених књига (In dex librorum prohibitorum), што представља, са грубом и застарелом инквизиторском полити ком, лошију страну римокатоличке обнове.
Трентски концил
Р
имокатоличкој реформацији много је до принео Трентски концил, који је одр жаван у три наставака, од 1544. до 1563. године. Сабор је сазвао папа Павле III, али је дуго чекао да Карло V оконча ратовање и да им се прикључи. Концил је расправљао о питањи ма догме и реформе цркве. Одмах је одбачено протестантско начело да се Свето писмо мора поштовати као апостолска традиција цркве. Као аутентичан текст Библије сматрана је „Вулгата“, а не протестантски преводи Светог писма. По тврђено је правило традиционалне причес ти – стварно прис уство Христа под видом хлеба и вина (тела и крви) ради опроштаја грехова и вечног живота. У однос у на калвинис тичко учење које сматра да причест није телесно, већ духовно сједињење Христово са верником, разлика није безначајна. Ради образовања свеште ника, битна је одлука концила да свака дијецеза мора да има семениште (школски боравак, дом и школа). Трентски сабор је учврстио догму у Римокатоличкој цркви и појачао црквену ди сциплину.
Трентски концил Непознате речи
концил – римокатолички црквени сабор.
34
Римокатоличка црква могла је, после ова квих промена, да се упус ти у битк у са проте стантизмом. Међутим, није било лако борити се против протес тантског учења о смислу и начину човековог живота на земљи, јер је било прихватљивије обичним смртницима. Језуитски римокатолицизам препознавао се по томе што је придавао значај проповедима, спектаклима, гестовима и симболима, док се протестантизам усредсредио на проповеди, читање Библије на народним језицима и певање химни. Разлике не тако безначајне, али и не тако велике да би изазвале толике будуће сукобе и крвопролића.
Верски ратови
В
ерни пратилац реформације и римокато личке обнове били су верски и грађански ратови, који су дали обележје Европи у 16. и првој половини 17. века. Десет грађанских и верских ратова захватило је Француску. Нај страшнији од свих покоља извршили су римо католички фанатици над француским калвини стима, хугенотима, у тзв. Вартоломејској ноћи (1572) у Паризу и провинцијама. О каквој вер ској нетрпељивости се радило, довољно је наве сти да су два француска краља пали као жртве верских римокатоличких фанатика (Анри III и Анри IV), док је покоља хугенота било и пре и после Вартоломејске ноћи. Тек Нантским едик том (1598) хугенотима је дозвољена ограничена слобода вероисповести, чиме је трасиран пут ка верској толеранцији. Верска слобода потврђена је 1629. године Алеским едиктом. Римокатоличка обнова изазвала је Триде сетогодишњи рат (1618–1648), најразорнији верски рат у повести Европе. Напетост изме ђу северноевропских протестантских и јужно европских католичких држав а, довели су до усијања језуити својим радом у Баварској и Хаб збуршкој монархији. Хабзбурговци су постали ватрене присталице римокатоличке реформа ције, посебно од када су зауставили турске про доре у другој половини 16. века. Нетрпељиви језуити, подржавани од папе и цара, примора ли су немачке протестантске кнежеве да оснују „Протестантски савез“ под вођством фалачког кнеза (1608). Католици, предвођени баварским
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
војводом, основали су „Католичку лигу“ (1609), чиме су створена два непријатељска верска табора. Кад су чешки протестанти, хусити, устали против немачког цара, започет је овај дуги рат. Вођен је на територији Немачке и Чешке, а у њему су учествовале Данска, Шведска и Француска. Материјално су помагале протестанте Енглеска и Холандија, а римокатолике Шпанија. Био је то први општеевропски рат.
Вартоломејска ноћ
језуити су преплавили Чешку и постали свемоћни, те је она изгубила све изгледе да стекне националну независност и остала је у саставу римокатоличке аустрије до 1918. године. Швеђани и Французи спасили су протестанте и нанели пораз аустрији код Лицена (1632). Моћна личност у овом рату, на челу аустријске војске, био је алберт фон Валенштајн, један од најбогатијих људи тог времена. Потом су се завадили Швеђани и Французи, што је представљало последњу фазу овог крвавог рата. Мир је склопљен у вестфалским градовима Минстеру и оснабрику. Никада до тада није било толико убијених војника нити цивила пострадалих од болести и глади. Вест фал ским ми ром про ши ри ле су се Шведска и Француска. Немачким кнежевима и осталим фе удалним владарима призната је независност, па је Немачка остала распарчана на око три стотине држава и више од хиљаду ритерских поседа. слобода вере призната је не само протестантима, већ и калвинистима. Рат је разорио Немачку и Чешку, а ојачао Француску, која је добила алзас, и Шведску, која је добила Померанију и градове на северу Немачке, а тиме и потпуну контролу у Балтичком мору. Француска и Шведска постале су две најјаче државе у Европи. Непознате речи
едикт – наредба, указ, закон.
Алберт фон валенштајн (1583–1634). Рођен је у богатој протестантској породици, а код језуита и на италијанским универзитетима стекао је лепо образовање. Пријатељство са језуитима учинило је да пређе у римокатоличанство. Током Тридесетогодишњег рата постао је гроф и војвода, створио моћну римокатоличку војску и предводио је против протестаната и Швеђана. Извојевао је више победа (Десау, Лех…), али је доживљавао и поразе, нпр. код Лицена. Током рата, захваљујући својој вештини и способностима, стекао је огромну моћ, велику војску, огромне поседе, уз све то још се и оженио богатом удовицом, те ни од кога није зависио. Цар Фердинанд II страховао је од његове моћи, па га је сменио, оптужио за издају и погубио. 1. ко су Исусовци? 2. Зашто се превод Библије на народне језике сматра битним? да ли Срби имају превод Библије, и да ли се тај превод користи у богослу жењу? 3. којим државама је Вестфалски мир донео највише користи и које су?
Задатак
Сазнајте више о верској подељености Немачке. Послу жите се картом из претходне лекције.
35
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
III
В
ладар, династија и монархија најчешћи су појмови који се користе при опису повести скоро свих народа и држава. У овом периоду ретке су државе које нису уређене на монархистичким принци пима. Врхунац у развоју монархизма, као вида владавине, представља ју, тзв. апсолутистичке монархије. Ретке међу њима су оне земље у ко јима је уведен просвећени апсолутизам. Тек од Француске револуције настаје доба република, а у државама које су задржале монархистички облик, најчешће по угледу на Енглеску, следи доба уставних монархија, у којима је власт владара ограничена уставним нормама и парламентом. Повест европских монархија, изузимајући Османску и Хабзбуршку, од Енглеске на западу, до Русије на истоку, приказана је у овом тематском одељку.
III.
1 шпанија и низоземска револуција Апсолутистичке монархије
И
деје хуманизма и ренесансе, као и ре формација и противреформација, има ле су велики утицај и на политичке про мене у Европи. Од 16. века монархије бележе успон, и познате су у историји као апсолути стичке монархије. То су биле државе феудалног типа, у којима је владару, монарху, припадала сва власт, па су још називане неограничене мо нархије (самодржавље). Владарева власт је све та, очинска и апсолутна, али је подразумевала разумне одлуке и поштовање закона. Стварање овог типа монархија потпомогла је нова, еко номски моћна грађанска клас а. Иако је гра ђански слој имао велик у економску моћ, није имао политичка права, нити право да одлучује. Феудални ратови и самовоља племства, која је довела до расцепканости државне територије, није пружала сиг урност, нити јединство тржи шта. Зато је државно јединство, оличено у вла дару, омогућавало грађанској класи даљи развој. Племство је изгубило политичк у самосталност, а њихова војна улога је промењена употребом ватреног оружја и стварањем стајаћих војски. У ери монархизма било је важно имати енер гичног и способног владара, који је био гаран ција мира и напретка у држави. Апсолутистички владари изграђују управни апарат, администра цију, и заводе централистички облик уређења државе. Они оснивају врховне и локалне орга не власти и међусобно их повезују. Као врховни орган, уз краља, најчешће се помиње државни савет, који временом добија облик владе, извр шног органа власти. У овом периоду почиње да расте моћ парламента, али он је још увек био ближи средњовековној сталешкој скупштини, него законодавном телу 19. века. Двор, у којем борави владар и који се везује за главни град, постаје установа од моћи и уплива на полити ку. Владари поклањају нарочит у пажњу војсци, која се више не регрут ује само из племства и за потребе рата, већ постаје стална оружана сила, и користи се и у друге сврхе. Да би издржавали
„Краљу се мора служити животом и телом, добрима и иметком, чашћу и савешћу, тако што му се препушта све осим спасења душе. Ово последње је препуштено Богу. Али све остало мора бити моје“, рекао је пруски краљ Фридрих Вилхелм I. Задатак: Присетите се о којим сте све државним уређењи ма до сада говорили. Које државе су биле деспо тије, монархије или републике у античком или добу средњег века?
војску и администрацију, владари заводе разне порезе, разрезујући их на своје поданике. Непознате речи
регрутовати – пописивати и примати војне обвезнике за служење војске.
Јаке монархије биле су битан предуслов ства рања моћних држава, чему се све више тежило. Временом, монархије су изг убиле од свог сја ја и угледа, многе су се чак извитопериле, те је било неопходно да се владарева неограничена „божанска“ права ограниче законима. Тиме се 37
III.
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
залази у време друге половине 18. века, у доба монархија просвећеног апсолутизма. Владари просвећеног апсолутизма у Русији, аустрији, Пруској и тоскани (у њој је просвећени апсолутизам досегао врхунац), све више пажње поклањали су законодавству и поданицима. Велики ратни сукоби, у којима су учествовале многе земље, условили су да вештина преговарања стекне велики значај, те је дипломатија постала цењена грана спољне политике. Већина држава је успоставила међусобне дипломатске односе, посредством дипломатских представника: амбасадора, посланика, отправника послова и конзула. Дипломатијом су се бавили представници аристократије, образоване личности које
38
су говориле стране језике. Дипломатски језик је био француски, али га од Берлинског конгреса 1878. све више потискује енглески. Међународни односи били су и остали веома сложени, те је поред званичних дипломатских органа био веома ис такнут рад тзв. тајне дипломатије. У ово време настаје појам равнотежа сила, који је представљао читав сплет односа између великих сила, и дао основно обeлежје европској и светској повести до данашњих дана. три царства исказивала су универзалне захтеве: Шпанија, османско царство и Московска Русија. Временом, томе ће тежити још Француска, Енглеска, аустрија и Пруска, које су у исто време, стицале статус светских сила.
Европа у 17. веку
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Шпанија
К
арло V Хабзбуршки, односно Карло I, шпански владар, не само да је доносио сам све важне одлуке, већ је доделио чла новима своје породице најважније положаје у држави. Наследио га је на шпанском прес то лу син Филип II (1556–1598). Апсолутистичк у власт одржавао је помоћу инквизиције. Мори сци, који су живели на југоистоку Шпаније и би ли добри земљорадници, насилно су преведени у хришћанство и били веома угњетавани. После неуспеле побуне (1568) расељени су по Кастиљи. Краљев полубрат Дон Хуан, војвода од Аустрије, поразио је турску флот у код Лепанта, на север ној обали Пелопонеза. Године 1580. извршено је уједињење Порт угалије са Шпанијом, чиме је империја знатно увећана. Филип II је ушао и у рат са Енглеском, зато што је тајно помагала протестанте, а као повод навео је пог убљење Марије Стјуарт, шкотске краљице. Филип је припремао велик у флот у у луци Кадиз за инвазију на Енглеску. Крајем јула 1588. године покренуо је „Велику армаду“, која је доживела пораз у Ла Маншу. Потом је дошло до економског заостајања, чиме је Шпанија током 17. века претворена у другоразредну државу, са безначајним владарима. Реалну слик у шпанског друштва дао је Сервантес у Дон Кихоту. Шпани ја је морала да призна Португалији независност (1668) за владавине последњег Хабзбурга, Кар лоса II. Хабзбурге су сменили француски Бур бони, пошто је на престо дошао Филип V, унук Луја XIV. У Рат у за шпанско наслеђе, миром у Утрехт у (1713), Шпанија је изг убила све поседе у Италији и шпанску Низоземску (Белгију), који су припали Хабзбурзима, и Гибралтар, који су освојили Енглези. Шпанија је од тада била ма ња држава, али боље уређена. Карлос III цен трализовао је државу, па су Арагон, Каталонија и Валенсија изг убиле своја самоуправна права. Формирани су кортес, као представничко тело целе краљевине, и влада.
Непознате речи
Морисци – Мавари.
Карлос III
Револуција у Низоземској
П
оред муслимана, краљ Филип II је не верницима сматрао и протестанте. Ни зоземска, која је била урбанизована и живела од трговине, пружала је уточиште мно гим протестантима и била је верски толерант на средина, а чиниле су је данашња Холандија, Белгија, Луксембург и део северне Француске. На северу земље говорило се немачким, а на југу француским језиком. Вера је била калвинистич ка, али било је и католичких насеобина, нарочи то на југ у. Филип је својом агресивном верском политиком изазвао снажну опозицију. Економски напредак омог ућио је појаву бо гате и утицајне грађанске класе, која ће изве сти прву грађанску револуцију у повести. Ви љем Орански предводио је две побуне против Шпанаца (1566, 1572), које су завршене Ганским 39
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
споразумом (1576). Револуција је запала у кризу када је јужно, валонско католичко становништво проценило да им је калвинизам већи непријатељ од Шпанаца, па су створили араску унију (1579) и остали поданици Шпаније. седам провинција северне Низоземске, које је предводила највећа и најбогатија – Холандија, настављају борбу и исте године оснивају Утрехтску унију. ове провинције проглашавају уједињење и независност и настављају борбу за слободу. Нова држава названа је Уједињене провинције, али је убрзо добила име Холандија, а међународно признање је стекла Вестфалским миром 1648. године. Била је то прва грађанска република у Европи. Холандија се истовремено ослободила шпанске власти и феудализма, и брзо постала узорна капиталистичка држава. Виљем орански је потврђен у звање штатхолдера са правом наследства. У Хагу је заседала скупштина државних сталежа, највиши државни орган.
Виљем Орански
Последица ових догађаја јесте подела земље на Холандију и, касније насталу, Белгију. створене су две нације: северна – холандска, калвинистичка и републиканска, и јужна – белгијска, католичка и монархистичка. Амстердам
1. Наведите апсолу тистичке монархије, као и монархије просвећеног апсолу тизма. 2. када се појављује прва грађанска република у Европи?
40
III.
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
2 ЕНГЛЕСКА И ФРАНЦУСКА Апсолутистичке монархије, потом монархије просвећеног апсолутизма, биле су моћне државе, а једна од њих била је Шпанија. Дипломатија је постала важна грана спољне политике свих великих сила. У делу огромне шпанске монархије избила је прва грађанска револуција – Низо земска.
Енглеска
Е
нглеском је у 16. век у владала динас ти ја Тјудор а (1485–1603). У том периоду Енглеска, иако измучена Стогодишњим ратом и Ратом ружа, успела је да, од другора зредне, постане водећа европска држава и ве лика поморска и колонијална сила. Захваљујући верски толерантном владарском апсолутизму, у Енглеску су почели да пристиж у протестанти протеривани из Француске, Немачке и Шпаније. Они су доносили новац, знање и унапредили су мануфакт урну производњу, па је за кратко вре ме Енглеска постала највећи произвођач сирове вуне, а затим и готових тканина. Европа је у 16. век у била погођена верским ратовима и суко бима, који су утицали на смањење и престанак производње. Те недаће мимоишле су Енглеску, и она је искористила своју изолованост да сустигне и престигне развијене европске државе. Си стем „ограђивања“ општинске земље претворио је многобројно сеоско становништво у беск ућ нике, који су у потрази за послом насељавали малобројне градове и постајали јефтина радна снага за мануфакт урне радионице. Тјудори су се ослањали на ново племс тво и богато грађанс тво, којима је одговарао вла дарски апсолутизам. После победе над старим племством, краљу је као противник остала само још католичка црква, која је у Енглеској имала огромне поседе и велико богатство. Хенри VIII (1509–1547) је у почетк у своје владавине био одан цркви, те је добио од папе тит улу „брани оца вер е“. Разводом брака од шпанске прин цезе Катарине, заоштрио је односе и раскинуо са Римокатоличком црквом (1534). Од тада је краљ поглавар енглеске цркве. Догме и црквено богослужење су остали и даље римокатолички,
Хенри VIII
али је уместо латинског уведен енглески језик. Манас тири су затвар ани, а њихов а имовина конфискована, што је краљу омог ућило да по пуни ризницу и награди верно племство. Тако је настала Англиканска црква. У Енглеској је и даље постојао велики број католика, нарочито међу старим племством, ко је је са одушевљењем дочекало на престолу Ма рију Тјудор, ћерк у Хенрија VIII и Катарине. За пет година своје владавине остала је упамћена као Крвава Мери, због прогона протестаната и повратка римокатоличанству. Доба Елиз абетине владавине (1558–1603) је доба успона привреде, пораста трговине, из градње флоте, почетка колонизације Северне Америке и култ урног процвата. Радила је на уједињењу са Шкотском и Ирском. Иако су се римокатолички Ирци побунили уз помоћ Шпа није, Енглези су угушили устанак, запленили им поседе и населили их енглеским досељеницима (1579–1601). Елизабета је помагала напредак индустрије, трговине и поморства. Лондонски 41
III.
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
фРАНцУсКА
с
едамнаести век је столеће Француске, будући да је ратовима и дипломатском вештином успоставила доминацију у Западној Европи. осим неколико успешних владара, посебно су се истакли и двојица политичара – Ришеље и Мазарен. Анри IV (1589–1610) је стабилизовао династију добијањем мушког наследника, којег нису имала тројица претходних владара. Наследио га је малолетни син Луј XIII, уместо кога је владало регентство мајке Марије Медичи. Због сукоба који је избио у скупштини сталежа (1614) између грађанства и племства, она је распуштена и није се састајала 175 година, до избијања Француске грађанске револуције. Француска се стабилизовала и проширила на про сторе северно а меричког континента, на провинцију Квебек.
Eлизабета I
трговци и банкари су основали своју берзу, успели да се осло боде посредништва низоземских трговаца и Ханзе. Најзначајније трговачко удружење била је Источно-индијска компанија, која је добила монопол над трговином у целом подручју источно од Рта Добре наде, до Магелановог мореуза. смели поморци су, уз помоћ владе, водили гусарски рат против Шпаније, уништавали бродове и отимали насеобине, попут Френсиса Дрејка. тежиште своје политике Енглеска је са Европе, где је изгубила и последњу средњовековну територију Кале, пренела на колоније у северној америци и Индији.
Непознате речи
берза – установа у којој се обавља процена, куповина и продаја вредносних хартија и деоница. регенство – намесништво.
42
Арман Жан де Плеси, познатији као кардинал Рише ље (1585–1642), краљев је први министар од 1624. до 1642. године. Био је вешт и препреден политичар, веома реалан, а успехе је постизао селек тивним осветама и егзекуцијама. Осмислио је и водио више ратова – против Шпаније, немачких држава, Аустрије. Истакао се угушењем побуне хугенота на југу Француске, освојивши Ла Рошел, као и издавањем алеског едик та милости (1629). Њиме су хугеноти изгубили политичке привилегије, градове и луке, али су задржали верске слободе и коначно се утопили у француску заједницу. Француска више није западала у велике верске кризе, али је у другој половини 18. века протерала језуите. Ришеље је скршио и моћ крупног племства, привезавши га за краља. Побољшао је финансије и успешно угушио све завере. Ришеље је био велики поборник безусловне покорности грађана владару, и сматра се творцем јаке апсолутистичке државе.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Жил Мазарен (1602–1661). Пореклом Италијан, папин дипломата, кардинал и први министар Француске (1643–1661), у време малолетства Луја XIV. Његова политичка моћ потицала је отуда што је био љубавник краљице Ане. Суверено је управљао уместо малолетног краља, којег је обучавао у политици. Сурово је угушио фронду. Одликовао се дипломатском способношћу, у животу скроман и љубазан, али вешт у стицању богатства.
смрћу Ришељеа, затим и краља, на власт дола зи краљица ана као намесник малолетном Лују XIV (1643–1715). Дужност првог министра обављао је Жил Мазарен. Крупни феудалци покушали су да ограниче краљевску апсолутистичку власт. Њима се придружила и париска буржоазија, па се Француска нашла у грађанском рату (1648–1653), познатом под именом фронда. Побуна, иако дуготрајна, није била успешна, па је племство коначно прихватило апсолутистичку монархију, која ће наредних година достићи врхунац. Ришеље и Ма зарен припремили су основе за правог апсолу тистичког монарха какав је био Луј XIV, најуспешнији владар Француске. Крунисан је у Ремсу (1654), а венчао се са Маријом-терезом, ћерком шпанског краља Филипа IV. Дофен Француске рођен је две године касније. На церемонији приређеној у ту част, Луј XIV се обукао као римски император. Када је умро Мазарен (1661) изјавио је да ће бити сам свој први министар. Краљ је дневно проводио за радним столом просечно око седам часова. Био је солидно образован, а велику пажњу посвећивао је сопственом изгледу. Да би представио свој краљевски сјај, подигао је велелепни парк у Версају. Ласкавци су га назвали „Краљ сунце“, а приписује му се да је изрекао мисао, којом се често сликовито представљао модел апсолутистичке монархије: „Држава – то сам ја“!
Луј XIV
једина личност која се, поред њега, посебно истакла је Колбер, министар финансија. он је творац економске политике познате под именом меркантилизам, која се заснива на интензивирању трговине и захтева да се роба из Француске што више извози у стране земље, а да се што више смањи увоз робе из истих тих држава. тим начином стицале су се велике количине новца у француску државну благајну. Француска је у овом периоду успела да прошири своје колонијалне територије. Непознате речи
фронда – праћка. дофен – престолонаследник.
43
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Лују XIV пошло је за руком да створи највећу стајаћу војску у Европи. Потом се упустио у многе ратове: са Шпанијом, са Холандијом, а водио је рат за Фалачку и Рат за шпанско наслеђе (1701–1713). У прва три рата успео је да мало прошири државну територију дуж границе. Последњи рат Француска је водила против „Велике алијансе“ – Енглеска, Холандија, аустрија, Пруска. До 1704. године она је имала успеха, а затим је трпела поразе. Утрехтским миром (1713) Француска је задржала алзас и Франш-Конте, а изгубила, у корист Енглеске, северноамеричке колоније – Њу Фаундленд, залив Хадсон и акадију, и признала Хановерску династију. аустрија је одузела од Шпаније Шпанску Низоземску, Милано, Напуљ и сицилију, а Енглеска Гибралтар. Лујева владавина није сјајно завршена, а на њу је пала мрља и због повлачења Нантског едикта, забране протестантизма и одласка хугенота из Француске. При крају његове владавине, теолог Фенелон га је упозоравао да је изгубио поверење грађана, који су пуни „горчине и
очаја“, будући да се посветио само стицању моћи и славе. Изрека Луја XV – „После нас потоп“, најречитије одсликава ово време. англо-француска борба за колонијално царство развила се у 18. веку. Четрдесетих година Француска је успешно ратовала у Европи, али није бележила успехе и у борбама са Енглезима. Равнотежа снага помериће се, и поред подршке Шпаније Француској, у корист Енглеске, у бесмисленом седмогодишњем рату (1756–1763), завршеним миром у Паризу. Губици Француске били су велики: расточила је своје колонијално царство – морала је да преда Канаду и територије источно од Мисисипија, Гренаду, тобаго, и да се повуче из Индије. Француска колонијална империја свела се на неколико острва: Гвадалупу, Мартиник, сан Доминго, Маурицијус и сејшеле. она више није била у стању да се такмичи око колонија са Енглеском. Међутим, Француска је и даље била на копну надмоћнија од Енглеске, јер је имала бројније становништво и јачу војску. Версај
1. како је настала англиканска црква? 2. Шта је Француска изгубила миром у Паризу?
44
III.
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
3 ПРУСКА, ШВЕДСКА, ПОЉСКА Француска доживљава врхунац под Лујем XIV, а Енглеска све више напредује као колонијална сила, са јаком привредом, обе као апсолутистичке монархије. Меркантилизам је обележио еко номију овог доба у обе земље.
Пруска
Н
ајзначајније немачке изборне државе (краљевине, кнежевине, војводс тва и маркгрофовије) биле су Баварска, Сак сонија, Бранденбург и Пруска. Војна организа ција и дисциплина Бранденбурга и Пруске, омо гућили су њихов успон после Вестфалског мира. Бранденбург и Пруска су настали покоравањем словенских и литавских племена. Оне су биле и остале добре војничке државе, колевка пруског и потом, немачког милитаризма. Динас тија Хоенцолерн дошла је на прес то маркгроф овије Бранденб ург почетком 15, а војводс тва Источне Пруске почетком 17. ве ка. Први значајнији владар ове династије био је Фридрих Вилхелм, велики изборник. У време његовог наследника, Фридриха I Пруског, до шло је до уједињења ове две државе персонал ном унијом, и тако је настала јединствена пруска држава. Стат ус краљевине стекла је 1701. годи не, уз сагласност цара Светог римског царства, а велике силе признале су је Утрехтским миром. Краљ Фридрих Вилхелм I (1713–1740) уре дио је државну управу, удвостручио војску (вој ни рок трајао је 25 година, некад и више), пове ћао порезе и завео штедњу. Основао је и чувену официрску школу у Берлину, коју су похађали само одабрани синови јункера. Они су чини ли готово комплетан официрски кадар, све до Првог светског рата. Пруски краљ је искоренио беспосленост, завео сурову дисциплину, па је за владавине творца пруског милитаризма владало правило: „Слушати, а не мислити!“ Померанију је присајединио 1719. године. Већ за његове владавине, а посебно за вла давине његовог наследника Фридриха II (1740– 1786) Пруска је пос тала велика сила. У време
Фридрих II
Рата за аустријско наслеђе пруска војска је за узела Шлезију. Тиме је започета борба за воде ћу улог у у Немачкој, између ње и Аустрије. За Шлезију су вођена три рата, и остала је трајно у саставу Пруске, завршетком Седмогодишњег рата (1756–1763). Рат је био крвав и обиловао је многим биткама. Непознате речи
милитаризам – државна политика која се ослања на вој ску и њене интересе. јункери – пруско ниже племство.
45
III.
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
Фридрих II је скршио отпор јункера и од сво јих поданика тражио слепу послушност. Пруски милитаризам оснажен је култом државе, иска зиваним познатом изреком да је краљ њен први слуга. Пруска је била толерантна протестантска држава, нарочито од доласка изгнаних францу ских хугенота. Аустријско-пруска нетрпељивост и међусоб ни ратови, као и успон Русије, обележили су 18. век. Пруска је учествовала у деобама Пољске, и тим путем проширила своју територију.
Шведска
З
а превласт на Балтику борило се неколико држава – Данска, Шведска, Пољска и Ен глеска као највећа поморска сила, да би им се у 18. век у придружила и Русија. Данска је би ла изборна монархија са династијом Олденбург и није успела да постане велика сила, као што је то пошло за руком Шведској. Данска и Шведска
водиле су неколико ратова у 17. век у, из којих је Шведска изашла као победник, с правом при ступа на Северно море. Прерада гвожђа и бакра, контрола пролаза Сунд и убирање лучких такса, омог ућили су Шведској да се солидно наор ужа и води успешно неколико тзв. северних ратова са Данском, Русијом и Пољском. За владавине Густава Адолфа (1611–1632) она постаје европ ска сила. Шведска шири своје територије на југу, Тридесетогодишњи рат доноси јој Померани ју. Карло X (1654–1660) наноси пораз Пољаци ма код Варшаве. Владар пос тепено крши моћ крупних феудалаца и Риксдага, чиме се стекла мог ућност да сељаци отк упом постану слобод ни. Апсолутистички облик владавине устаљен је 1693. године краљевим доношењем Прогласа о суверености, којим је владар ослобођен одго ворности за своје поступке. Шведска, као европска велика сила, бележи врхунац за владавине краља Карла XII (1697– 1718). Она води Северни рат против Русије, Пољске и Данске (1700–1721). У рат у са Пољ ском имала је више успеха него са Русијом. Ми ром у Ништаду (1721) Шведска је изг убила Ли вонију, Естонију, Карелију, али је задржала део Финске. Крајем века Шведска је коначно скло пила дуготрајни мир са Русијом и спала у ранг другоразредне европске силе.
Пољска
П Карло XII Непознате речи
Риксдаг – скупштина сталежа.
46
ољска је пос тала изб орна монархија после изумирања динас тије Јагелови ћа 1572. године. На престо су долазили владари из других династија, и били су избор ни а не наследни. Пољски изборни владари ни су били моћни као западни наследни владари. Сејм, који су чинили крупно племство и шљах та, имао је доминацију над владаром. Пољска је римокатоличка земља, у којој је јачао унијатски покрет и спровођена дискриминација протеста ната. У дипломатији је дуго владало уверење да је Пољска „праг преко којег Русија ступа у Европу“. У почетку Руси су трпели поразе од Пољака, ко ји су чак ушли у Москву (1610). Међутим, крајем века Пољска је изгубила петину својих источних
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
тадеуш кошћушко (1746–1817). Пољски и литвански револуционар и јунак. Рођен у племићкој породици, после нередовног школовања завршио Универзитет за војне и државне чиновнике. Емигрирао је у Пруску, па у САД. Истакао се као инжењеријски официр у Рату за америчку независност и стекао чин бригадног генерала. Вратио се у Пољску и ступио у војну службу, али је поново емигрирао (1792). Друга подела Пољске подстакла га је да подигне устанак, ослободи Варшаву и прогласи укидање кметства. Руси и Пруси угушили су устанак, Кошћушко је рањен, заробљен и одведен у Петроград. Пуштен је на слободу две године касније, и остатак живота провео је у САД, Француској и Швајцарској.
територија, које су припојене Русији. Несрећна околност за Пољску састојала се у томе што је била окружена ратоборним непријатељима и са њима непрекидно водила ратове. Највише проблема имала је са Шведском, која је 1655. године заузела Варшаву. Пољска је ратовала и са турском. јан собјески (1674–1696) нанео им је пораз код Хоћима, помогао аустрији у одбрани Беча и увео Пољску у свету лигу (1684). Карловачким миром (1699) Пољска је добила Подолију и западну Украјину. Крајем 17. века она је још била моћна држава. судбина пољске државе најбољи је пример бројних предности које наследна монархија има у односу на изборну монархију. сејм је ограничавао владарева права посебним уговором, названим „Пакта конвента“. сваки племић могао је спречити сејм у доношењу корисних одлука користећи право вета. свако војводство имало је право да одбаци одлуке краља и сејма, чиме је уништена централна власт и Пољска више није била у могућности да брани своју државну
самосталност. она је донекле успевала у одбрани своје државности у Рату за пољско наслеђе (1733–1735). Нешто касније, руска царица Катарина II поставила је свог љубавника станислава Поњатовског за краља Пољске. Потоњи краљеви су били марионете великих сила и право је чудо како је Пољска опстајала као независна држава. Уследили су најнесрећнији тренуци у њеној историји, губљење државности трима поделама (1772, 1793, 1795) извршених између трију суседних сила – Русије, Пруске и аустрије. ове поделе Пољске довеле су до тога да Русија и Пруска постану суседи. Устанак тадеуша Кошћушког (1794) против Русије био је неуспешан, па су Пољаци остали без државе до 1918. године. Непознате речи
Сејм – Сабор, сталешка скупштина. шљахта – пољско ниже племство.
1. који је пруски владар присајединио Померанију и које године? 2. када је Шведска постала велика сила? 3. Наведите период непостојања пољске државе? Шта је томе био узрок?
47
III.
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
4 русија Шведска је у 17. и 18. веку напредовала и за краља Карла XII била на врхунцу своје моћи. Пољска је као изборна монархија дуго била у кризи, док је у трима поделама нису покориле Русија, Пру ска и Аустрија. Милитаристички уређена Пруска забележила је велики успон у 18. веку.
ШИРење МОсКОвсКе РУсИје
М
осковска кнежевина ослободила се татара 1480. године, за владавине Ивана III Васиљевича (1462–1505). он је, потом, ујединио независне руске територије, тзв. удеоне кнежевине: Новгород, твер, Ростов, јарослав и друге, и постао владар националне државе, чије основе је поставио још Димитрије Донски. Заустављањем продора турака, Русија је постала моћно царство, бранилац православља. Радио је и на уређењу државе уводећи јединствен правни и административни систем, као и сваки поборник апсолутног начела власти. Као велики кнез Москве постао је самодржац, али је овој титули придодао, при крају владавине, још три речи – „и све Русије“. овог начела владавине, царско самодржавље, држали су се сви потоњи руски владари и по томе је она била монархија западног типа, са некада јаче, а некада слабије израженим апсолутистичким видом управљања. Московска Русија постала је наследница византијске традиције, јер је црква признала цару врховну власт, што је знатно ојачало владарева права. отуда потиче идеја о Московској Русији као универзалној држави. Према књигама пророка – два су Рима пала, трећи, Москва, постоји, а четвртог неће бити. У снажењу руске државе важну улогу имала је и руска аутокефална црква (од 1448), посебно у области остварења националног идентитета. Пошто је преброђена династијска криза, а на престо дошао Иван IV Грозни (1533–1584), слава и моћ Русије нагло су уздигнути. Његова мајка јелена, српског је порекла. Царску титулу узео је 1547. године, када је свечано миропомазан и крунисан. Затим је основао стајаћу 48
Иван Грозни
војску и личну гарду, и посветио се централизовању државне управе. Реформу је наставио стварањем Изабраног већа и Крунског савета, и Управе за спољне послове, остављајући благу самоуправу локалним војводама. Уредивши државну управу, није му било тешко да заузме Казан и астрахан, али су га Шведска и Пољска спречиле да избије на Балтик. Процес модернизације државе и руског феудалног друштва трајао је дуго, а он га је започео. Руско друштво делило се на две групе: властелу и тежаке. Властелу су чинили кнежевићи, бојари (крупно) и дворјани (ситно племство). Иван IV био је даровит владар, али, у позним годинама, необуздано плаховит. Убиство сина Ивана донело му је епитет – „Грозни“. Наследио га је син Фјодор, човек благе нарави, али слаб владар. За царевог првог саветника изборио се Борис Годунов, који је 1589. године основао патријаршију, остваривши тиме вековни сан Руске цркве. смрћу Фјодора (1598) угасила се лоза Даниловича из династије Рјуриковича, те се држава нашла у расулу, захваћена грађанским ратом, сељачким немирима и бунама (смутное время, 1605–1613). Непознате речи
самодржац – государь , владар.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Романови
П
ошто су истисли Пољаке, сас тао се у Москви Земски саб ор 1613. године. Учесници Сабора су били представници свих друштвених сталежа, и они су изабрали за цара Русије Михаила Фјодоровича Романова (1613–1645). Са њим почиње тровековна влада вина династије Романов (до 1917).
Током 17. века избили су на Пацифик, и код Амура дошли у додир са Кинезима. У Украјини („Мала Русија“) подигнут је козачки устанак под вођством Богдана Хмељницког, у који се уплела и Русија. Рат је окончан припајањем украјинских територија на десној обали Дњепра (1667). Ко лико се Русија ширила према западу, толико су западни утицаји, посредством Украјине и Бело русије, продирали у Русију: позориште, барок, иконописање и сл.
Петар Велики
Н
ајвише успеха Русија је постигла за вла давине свог највећег владара Петра I (1682–1725), када је понела све атрибу те апсолутистичке монархије западног типа и, заједно са Пруском, стекла стат ус велике силе. Петар је пос тао цар у десетој години, заједно са својим малоумним братом Иваном. Уместо њих, владала је њихова полусестра Софија, коју је Петар збацио 1689. године. Као млад владар
Михаил Фјодорович Романов
Цару Михаилу пружао је подршку у управља њу Русијом отац, митрополит Филарет. Он је окончао ратовање са Пољацима и заузео турско утврђење Азов на Дону (1637). Цар је извршио попис становништва и реформисао државну управу, чиме су се бавили скоро сви руски вла дари, али не увек успешно. Земски сабор био је сталешка скупштина племства, свештенства и трговаца, а прикази једна врста министарстава, чиме се, у државној управи, Русија веома при ближила уређењу западних држава. Русија је брзо увећавала територију, али у односу на западне државе, она је још увек била заостала земља. Да би постала велика сила, би ло јој је неопходно да изађе на Балтичко и Црно море, пошто је имала само једну лук у на северу – Архангелск. Раздобље највећег руског ширења је период између 1689. и 1855. године. Ратовима и освајањима почела је да шири своје границе према Сибиру, освојивши Урал, богат рудама.
Петар I Велики
49
III.
ЕВРОПСКЕ МОНАРХИЈЕ
обишао је западну Европу: Пруску, Холандију, Енглеску и хабзбуршке земље, и упознао се са њиховим друштвеним, техничким и, посебно, војним тековинама, не либећи се да ради обичне послове у познатим бродоградилиштима. Потом је, по угледу на Холандију и Енглеску, довео у Русију мајсторе свих струка, извршио реформе и земљу припремио за ратне подухвате. Велик број младих Руса упутио је у западне земље да уче језике, бродоградњу, грађевинарство и медицину. Цар Петар провео је већи део своје владавине у ратовима са својим главним непријатељима: Пољском, Шведском и турском. У рату са турском (1710–1711) доживео је пораз на реци Пруту, али је успео да задржи све раније територије, осим азова. Петар I је успешно ратовао против Персије и Шведске. Шведски краљ Карло XII бележио је у почетку успехе, посебно победом код Нарве, али је 1709. године, у Украјини, код Полтаве, доживео страховит пораз. Миром у Ништаду (1721) Русија је задобила Естонију, Ливонију и део Карелије и коначно постала балтичка земља. Петар I је прихватио титулу цара Стварање руске државе
50
(императора), и тиме показао колико је уздигнут међународни углед Русије. све ове успехе овековечио је изградњом нове престонице – санкт Петербурга (Петрограда), на ушћу Неве у Балтичко море.
Санкт Петербург
Уследиле су и унутрашње реформе у држави: створио је стајаћу војску и морнарицу, отворио многе руднике и мануфактуре, увео гајење нових пољопривредних култура, уредио порески
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
систем, бојар ску думу за менио сенатом, модернизовао извршну власт увођењем колегија (министар става), увео нову административну поделу на губерније са губернаторима као управницима; основао свети синод и укинуо звање патријарха; отворио многобројне школе за морепловство, технику, медицину; основао академију наука (1725), док је Универзитет Русија добила тек 1755. године; потчинио бојаре и забранио им да носе дуге браде и дуге капуте, а женама скинуо покривке са лица и допустио да излазе из кућа. овим променама, Русија је постигла висок степен централизације, осна жила владарева аутократска права и моћ, увела једнообразност управе у земљи и изменила животне услове. Велика освајања и проширења учинили су је вишенационалном државом. Биле су то корените промене, које су повукле руско друштво напред, створиле модерно феудално царство и приближиле Русију Западу, због чега му је синод доделио епитет „Велики“. Потом се на руском престолу сменило неколико неспособних владара. тек средином века, Петрова кћерка јелисавета (1741–1762) стабилизовала је државу. Иако ратовање није престало ни за њене владавине, познатија је по сјају, забавама и раскоши које је завела на двору. За њене владавине, населили су се срби из јужне Угарске у Украјину. Катарина II
цАРИцА КАТАРИНА
Р Грб династије Романов
усија се стабилизовала и наставила са освајањима нових територија за владавине способне Катарине II (1762–1796), немачке принцезе. она је вешто уклонила супруга, цара Петра III, и сама владала. Петар Велики извео је Русију на хладни Балтик, а Катарина на топло Црно море, чиме је потврдила да је моћна сила. турке је поразила у рату (1768–1774) и на копну и на мору. Руска флота је из Балтичког мора упловила у средоземно море, и код Чешме (1770) поразила турску флоту, да би потом запо села Крим и северну обалу Црног мора. Руска војска продрла је преко Дунава у северну 51
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Бугарску, и тиме означила пут којим ће убудуће ићи руске снаге. Кучук-Кајнарџијским миром (1774) Русија је добила проширење на подручју Кубана, између Буга и Дњепра, пролаз кроз Босфор и Дарданеле и право заштите хришћана у турској. Био је то велики успех руског оружја и дипломатије, и огроман добитак за православне балканске народе. од тада, они не виде ослободиоца од турског ропства само у аустрији, већ и у Русији. Катарина II је наставила агресивну политику према турској. о подели турске између Русије и аустрије царица је осмислила, тзв. „Грчки пројекат“ (1781). Њиме је утаначена прва подела османског царства, према којој је србија припала аустрији, што ће се поновити и у наредним договорима ових земаља. Нови успешни рат против турске (1787–1792) омогућио јој је наставак проширења на Црном мору, између Прута и Буга, и коначно освајање азербејџана. Коначно је освојен и Крим (1783), где је саграђена база за будућу црноморску флоту. Због постигнутих успеха и она је стекла епитет „Велика“. У унутрашњој политици, показала је чврсту руку угушењем великог устанака сељака, предвођених Пугачовим (1773–1775). Јемељан Иванович Пугачов (1742–1775). Козак, храбар и вешт војник, учесник неколико ратова које је водила царица Катарина II. Предводник је сељачког устанка на Уралу и Поволожју. У местима која је ослободио увео је козачку самоуправу, укинуо војну обавезу и дажбине, и сељацима даровао земљу. У једном тренутку је његов устанак запретио распламсавањем у централној Русији. Царска армија, под командом Суворова, поразила је устанике код Царицина (Волгоград), Пугачова ухапсила и погубила у Москви. Устанак је био велика опомена владару да поведе бригу о тешком положају руских сељака.
Русија је поделом Пољске добила највећи део, па се може рећи да је постала највећа држава у Европи. осамнаести век је век руског територијалног експанзионизма и пораста њеног међународног значаја и угледа. осетан је велики и убрзани раст утицаја западне културе на живот у свим њеним друштвеним структурама. У Русији је преовладавао утицај француске културе, што се може запазити и у делима руских класика, у којима се разговори често воде на француском језику.
Кремљ, Москва Непознате речи
експанзионизам – тежња ка освајању нових територија и тржишта.
1. како се зове руска династија којој је припадао Иван Грозни? 2. колико дуго је владала Русијом династија Романов? 3. На која мора су Русију извели Петар Велики и катарина Велика?
Задатак
Покушајте да из ове тематске целине уочите и запишете све карак теристике апсолу тистичких монархија и власти њихових владара.
52
ОСМАНСКО ЦАРСТВО (16–18. ВЕК)
IV
Д
о почетка новог века Османско царство је већ завладало готово целим Балканским полуострвом. Оно је било јака војничка сила са чврстом организацијом и јаком средишњом влашћу. Имало је одличну војску, пешадију и коњицу. Сва политичка, верска и војничка власт била је у султановим рукама. Султан је био неограничени госпо дар у држави, а халифа, верски поглавар муслимана постао је покора вањем Египта и светих места Меке и Медине. Тако је у турској држави остварено јединство политичке и верске власти, за којом су узалуд те жили хришћански европски владари. Турска је већ у 16. веку била једна од највећих сила, али је као непријатељ хришћанства примљена у кон церн великих сила тек у 19. столећу. Уређење државе, друштвени и еко номски односи, култура и начин живљења битно су је одвајали од оста лих европских држава. Оријент је био синоним за исламско Османско царство, као што је појам Запад покривао државе и друштва Западне Европе.
IV.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО (16–18. ВЕК)
1 РАТОВИ И ОСВАЈАЊА
Највећи освајачки успеси
када је реч о Аустрији, и до друге половине 19. столећа, када је реч о Русији. Турци су освојили у 16. век у: Каиро, Београд (1521), Родос, Багдад, Будим, Триполи и Банат. Султан Сулејман Величанствени умро је заузи мајући Сигет. Турска је освојила скоро цео Бал кан, Ирак, Египат и Тунис и тако се учврс ти ла на три континента, а контролисала је Црно, Црвено и источни део Средоземног мора. Зау зевши један од најбољих стратешких положаја, са огромним територијалним пространством, Турска је постала велика сила, али право да до бије овај стат ус признато јој је тек на Париском конгресу 1856. године.
П
адом Цариграда 29. маја 1453. годи не престало је да постоји Византијско царство. За наследника и носиоца идеје универзалног царства, полагале су право Шпа нија, Русија и Турска. Последња сила не само да је наследила византијску територију, већ ју је знатно проширила, захватајући просторе трију континената – Азије, Африке и Европе. Највеће освајачке успехе Турска је постигла у 16. веку, за владавине султана Селима I (1512–1520) и Су лејмана I Величанс твеног (1520–1566). Био је то врхунац османске моћи, те се стога Сулејман сматра највећим европским владарем 16. столе ћа, због чега је добио епитет Величанствени, док су га Турци ословљавали са Кануни. На редно столеће било је доба стабилизације, али и почетак опадања Турског царства. Турци су веровали да их је бог задужио да оружјем и силом шире ислам, и да онај који је пао за Алаха није мртав. Отуда уверење да су муслимани водили свете ратове против невер ника, предс тавника свих осталих вера. Стога су ратови и освајања били значајна појава у по вести Турака од 14. до 20. века. Највећи домет у походима Османлија био је њихов продор до Беча (1529, 1683), којег никада нис у успели да освоје. Из Беча, потом и из Москве, кретаће освајачки походи према Цариграду, до краја 18, 54
Сулејман I Величанствени Кануни – Законодавац.
Задатак: Покушајте да се сетите како се звао турски султан који је освојио Цариград. По чему је још остао упамћен?
Српски народ живео је на просторима три зараћене државе – Турске, Аустрије и Млетач ке републике – те је морао да учествује у свим
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Османско царство
њиховим међусобним сукобима. Када се томе дода да су ти ратови вођени на територијама где су живели срби, стиче се права слика о страдању и њих и њихове имовине. Највећа последица тих ратова јесу сеобе срба, које су дуго трајале, и биле бројне и масовне. У повести срба и у обликовању српског идентитета, ратовима и сеобама припада најважније место. турска је била значајна поморска сила све до битке код Лепанта (1571), у којој је шпанско-млетачко-папска флота нанела турској флоти велики пораз и разбила легенду о османској непобедивости на мору. Уследио је још један неуспех турака у рату са аустријом (1593–1606). турци су поражени код сиска и изгубили су део територија у Подунављу. Миром на реци Житви, аустрија се ослободила трибута, данка који се плаћа победнику од 1547. године, а турска је, по први пут, признала Хабзбуршкој монархији равноправност.
Битка код Лепанта, 1571. године
55
IV.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО (16–18. ВЕК)
Битка код Каленберга, пробој опсаде Беча 1683.
Кандијски и Велики рат
Т
урска је водила дугогодишњи рат са Мле чанима око Крита, који није успела да са чува – Кандијски рат (1645–1669). Мно го значајнији био је рат Турске против Аустрије (1683–1699), коју су подржале Русија, Пољска и Млетачка република, док је Француска остала неутрална. Овај савез хришћана познат је као Света лига. Велики везир Кара Мустафа стигао је до Беча (1683), али су Аустријанци, уз помоћ Пољака, успели да се одбране. Уследили су војни порази и повлачење Турака: Будим је пао 1686, Београд 1688, а наредне године Аустријанци су заузели Ниш, Призрен и Скопље. Услед пораза султан је збачен са престола. У Македонији је избио Карпошев устанак (1689). Пошто је нека ко консолидовала своје снаге довођењем Муста фа-паше Ћуприлића за великог везира и војног предводника, Турска је однела победу код Кача ника, затим кренула у противофанзиву, и брзо освојила Ниш и Смедерево (1690). Уследила је велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Црнојевићем. Турци су прешли Дунав, али су поражени код Сланкамена (1691) и Сенте (1697). Заповедник аустријске војске принц Еуген Са војски, продро је до Сарајева и спалио га. У Сремским Карловцима су вођени прегово ри и склопљен је мир између Турске, Аустрије, 56
Пољске и Млетачке републике, а наредне године и мир са Русијом. Карловачки мир је био први неповољан споразум који је Турска потписала: изг убила је Трансилванију, највећи део Угарске, осим Баната и западног Срема, и део територи је у Босни, што је припало Аустрији, као и део далматинске обале, која је припала Венецији. На рачун Турске прошириле су се и преостале две хришћанске силе. После војних пораза и вели ких губитака територија и склапања неповољ ног мира, Турска је престала да буде озбиљна опасност по хришћански свет.
Турско-аустријски ратови и Кучук Кајнарџијски мир
М
летачка република успела је, после освајања Крита, да се прошири и на Пелопонез и делове Далмације. Турци су Мореју повратили 1715. године, пре него су започели нови рат против Аустрије. Од тада је Млетачка република почела да слаби, брже него Турско царство. Није престајало ни ратовање са Русијом, све моћнијом силом и све више заинтересованом за словенски свет на Балкану и за излазак на Црно и Средоземно море. Рат који је започела 1768. године против Русије, Турска је водила
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
не успешно. Руска балтичка флота стигла је у средоземље, и код Чешме поразила турску флоту (1770). Руска војска окупирала је Крим, Влашку и Добруџу и стигла до Дунава. Рат је завршен 1774. године, миром у Кучук Кајнарџију. Крим је стекао независност. од непроцењивог је значаја тада стечено право Русије да има сталног амбасадора у Цариграду, и врши заштиту (покровитељство) над хришћанима на Балкану. од тада нагло расте култ Русије код балканских народа, као и нада да ће их православна сила ослободити. ова одредба мира носила је собом једну негативну одредницу – сукоб интереса Русије и аустрије на Балкану, а од тог сукоба у великој мери зависила је судбина балканских народа, понајвише срба. турска и аустрија водиле су три рата у 18. веку. ако њима додамо ратове против Русије и Персије, изузетно сурове, стиче се представа да су турци ратовали на све стране и да су морали имати велике губитке. турска је објавила рат аустрији, која је била у савезу са Млетачком републиком, 1716. године. Принц Еуген савојски поразио је турке код Петроварадина и Београда, освојио Банат, део Влашке, северни део Босне и северну србију. Рат је завршен миром у Пожаревцу (1718). Био је то велики успех аустрије и без ње се Источно питање више није могло да решава. аустрија је турској објавила рат 1736. године, а њена војска је продрла до Ниша, Ужица и Новог Пазара, али је поражена код Бања Луке. Много срба учествовало је у овом рату на страни аустријанаца, предвођени станишом Марковићем Млатишумом и старовлашким кнезом атанасијем Рашковићем. турска противофанзива била је силовита, те су аустријанци поражени код Ваљева и Гроцке. Мир је склопљен у Београду (1739), којим је турска повратила ср-
бију, а аустријско-турска граница усталила се на рекама сави и Дунаву, и више се није мењала. По след њи аустриј ско-тур ски рат (1788– 1791) вођен је у исто време када и руско-турски рат, будући да су пре тога, Катарина II и јозеф II склопили ратни савез. овај рат, код срба упамћен као Кочина крајина, није донео никакве територијалне промене, а завршио се свиштовским миром. аустрија више није ратовала са турском, а Млетачка република је нестала као држава, па су вођење ратова против турске у следећем столећу преузеле Русија и тек створене балканске државе. Ратовање против турске на Балкану окончано је тек 1912. године.
Eуген Савојски Непознате речи
Мореја – Пелопонез.
1. којих година су турци опседали Беч? 2. Наведите године и имена српских градова у којима су склапани мировни уговори између турске и аустрије? 3. Зашто је кучук кајнарџијски мир значајан за Србе? 4. После којег рата је турскоаустријска граница устаљена на рекама Сави и дунаву?
57
IV.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО (16–18. ВЕК)
2 уреЂеЊе дрЖаВе Турска у 16. веку бележи највеће успе хе у проширењу државе, у 17. почиње да стагнира, а у 18. њена моћ опада. Велики непријатељи Турске били су Венеција, Аустрија, Русија и Персија, са којима је највише ратовала.
АдМИНИсТРАТИвНА ПОде лА
о
сманско царство било је централизована држава. Престонице Царства биле су Бурса, једрене, па Цариград. У административном погледу турска је била подељена на три управне установе: беглербеглуке (касније ејалете, пашалуке), санџаке и нахије. У почетку су постојала само два беглербеглука, који су до краја постојања турског царства били од посебног значаја – анадолијски у азији, и Румелијски на Балкану. Ширењем Царства број беглербеглука се повећавао, а највише их је било почетком 17. века – 32. Највиша административна јединица – беглербеглук, имао је за управника беглербега (касније везира и пашу), а делио се на санџаке, којима су управљали санџакбези. Нахија је била најмања турска административна јединица и у време успона, турска управа није сезала испод овог нивоа, препуштајући локалном становништву самоуправу од нахије до села, а управници нахија носили су различите титуле. санџаци су се још делили и на кадилуке, судске територијалне јединице, у којима је судску власт вршио кадија. Насеља су у турској разврстана по категоријама – село, трг, варошица (касаба), град (шехер). Шехери и касабе делили су се на џемате (општине) и махале (градске четврти). Арапске провинције чиниле су огроман део турског царства. У њима је систем управе био нешто другачији. Када је Царство запало у кризу, арапске провинције су почеле да се осамостаљују и постају аутономне, а затим суверене државе: алжир, тунис, Египат, Иран, Ирак... 58
дИНАсТИјА, двОР И ПОРТА У престоници, где се налазио султанов двор, смештени су и најважнији органи власти. Највиша власт била је сконцентрисана у рукама сул тана, а он је управљао земљом апсолутистички. султан и династија Османлија били су стожер моћи, угледа и значаја турске државе. У турској није постојао закон о наслеђивању престола (до Устава из 1876), те је на власт долазио најстарији члан владајуће лозе. овај принцип наследства престола познат је као сениоратски. стога је у турској смена на престолу увек била болна, и са жртвама. Касније је сениоратски принцип замењен, те је све чешће на престолу син наслеђивао оца. освајањем арабије султан је постао халифа, заштитник Меке и Медине, поглавар исламског света. У турској се за шест векова променило 36 султана из једине династије османлија. султани су живели у раскошним дворовима у све три престонице, посебно Цариграду. Царска палата била је средиште свих важнијих збивања, а најпознатија је топкапи сарај.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Цариград
Извршна власт (влада) припадала је Дивану (Царско веће), познатијем као Порта. Диван су сачињавали неколико везира, а на челу је био велики ве зир, најзначајнија личност Царства после султана. још једна личност налазила се у врху централизоване власти – шеихулислам, највиши верски достојанственик муслимана у турској. Нижи верски чиновници били су мула, кадија и наиб.
Двор су чиниле мушке просторије (селамлук) и женске одаје (харем). У другом делу двора налазио се султанов престо који се користио у церемонијалне сврхе, а одмах до њега била је соба за пријеме. Иза су била „Врата среће“, иза којих је био владарев приватни простор, у којем је био забрањен приступ непожељним особама. У њему је султан проводио најлепше тренутке са својим бројним женама и децом. На неке султане вршиле су велики утицај њихове супруге, на пример Рокселана на Сулејмана Величанственог, и мајке, валиде султаније, на пример Косем султанија на два своја сина и једног унука. Султане су опслуживале бројне службе, какве није имао ниједан владар на свету.
Топкапи палата Непознате речи
топкапи сарај – Дворац топовских врата.
59
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
вОјсКА
о
косницу турске моћи чинила је турска војска. Војска се делила на морнарицу и копнене трупе, а ове на централне јединице и провинцијску војску. Дунавом се кретала дунавска флотила. Елитни војнички род били су јаничари, пешадија и корпус коњице, стално уз султана, најчешће регрутовани данком у крви. Најважнији војнички род у провинцијама били су спахије – коњаници, власници тимара. турска војска имала је више родова – акинџије, азапи, џебеџије, кумбараџије, лагумџије итд. У турску војску позивани су и хришћани, и они су образовали посебне родове, а заузврат уживали су разне привилегије. Најпознатији хришћански родови у турској војсци били су: војнуци, дербенџије, мартолоси, стрелари, соколари и други.
Јаничари
даНак У кРВИ (турски, девширма – одбир) Султан је вршио одбир најбољих дечака од 7 до 20 година међу хришћанима на Балкану, а касније и Анадолији. Одбир је вршен по потреби, сваке треће или седме године. Само су још муслимани из Босне и Херцеговине давали девширму. Одабрани дечаци постајали су робови, те је овај обичај представљао врхунац суровости према хришћанским породицама. Срби су с правом ову појаву назвали анком у крви! Да би спречили одвођење деце, родитељи су обогаљивали децу секући им прсте или их женили младе, чак и са осам година, пошто су ожењени били изузети од данка у крви. Било је случајева, мада ретких, да су сиромашне а многобројне породице, уступале за новац своју децу и тако им омогућавали друштвени успон. Има примера када су муслимани мењали своју децу за хришћанску децу, да би девширмом правили каријеру. Бирани према физичкој и интелек туалној обдарености, ови дечаци су смештани у Истамбул или Бурсу, где су неко време радили као робови, насилно примали ислам, учили турски, пролазили кроз војну обуку, а одабранији завршавали посебне школе. Део њих одлазио је у јаничаре, најдисциплинованији род војске у то време, те им је било забрањено да се жене, како би се искључиво посветили војсци. Мањи а бољи део, пажеви, слу жили су султане. Њима је каријера била неограничена и многи су досегли висока управна звања беглербега и великог везира. Један од најпознатијих таквих везира био је Мехмед-паша Соколовић, пореклом из Босне. Одвођење деце одбиром престало је почетком 18. века.
1. На колико управних јединица се делило турско царство? Наведите њихова имена. 2. На који начин се улазило у елитне турске одреде? 3. колико династија је владало турском? Сетите се њихових имена.
60
IV.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО (16–18. ВЕК)
3 друштВО, исЛамизација, куЛтура Турска држава је била централистички уређена, са неограниченим правом владара. Она је имала моћну војну силу и на мору и на земљи, а јаничари су били елитна трупа. Данком у крви попуњаване су војне јединице, дворске и административне службе.
ИслАМ
о
сманско царство било је вишенационална и вишерелигијска држава. Ислам је био државна вера, а све остале верске заједнице су толерисане и уживале су известан степен самосталности. само су муслимани могли да врше државне и остале важне послове, што је било привилегија за припаднике муслиманске вере и дискриминација према припадницима других религија. Муслимани су подељени на суните и шиите, а њихова учења разликују се по питању – да ли после Мухамеда ико има право да тумачи Куран, муслиманску свету књигу у којој се посредством Мухамеда преноси Божја воља на вернике. турци и остали муслимани су сунити, Иранци су шиити. Муслиманска вера познаје више дервишких, мистичних редова, од којих су најпознатији мевлевије и бекташије. Верски фанатизам прожет мистиком био је њихова одлика.
ИслАМИЗАцИјА
И
сламизација је преверавање хришћана, прелазак у исламску веру, у муслимане. освајањем југоисточне Европе, пре свега Балкана, у чијем средишту је живео српски народ, турци су извршили многе промене. Најважнија по последицама је исламизација. турско царство почивало је на шеријату, верском законодавству, које је давало повлашћен положај муслиманима у односу на друге вероисповести. сваки житељ је прихватањем ислама постајао повлашћен поданик Царства. Исламизација је остваривана насилно, најбољи пример је данак у крви, и добровољно. Да
двоверје. Процес исламизације дуго је пратила појава двоверја – поје динци и породице су се пред турским властима представљали као мусли мани, али нису прекидали да иду у цркву, да се у њој жене и крштавају децу. Вид мимикрије се ис пољавао и у коришћењу два имена: исламског и хришћанског (ХасанБогдан). Поштовали су старе обичаје и празнике, па су често називани „Алахо вим хришћанима“. Највише криптохришћана (при кривених хришћана) било је у Албанији али и на другим просторима Балкана. Често се дешавало да су исламизовани житељи славили крсно име, скривене чували славску икону и Свето писмо, и поштовали крст, све до 19. столећа. У почетку про цеса исламизације чести случајеви били су да је један брат био муслиман а други хришћанин, или отац хришћанин а деца муслимани. Синанпаша Сијерчић, погинуо у бици на Мишару (1806), поди гао је припрату уз цркву у Горажду, на гробу пра деде Радослава.
Непознате речи
фанатизам – занесеност неком идејом или личношћу. мистицизам – тајанственост.
61
IV.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО (16–18. ВЕК)
би сачували привилегије или стекли оне које им је ислам нудио, а то је значило подношљивије услове живота, хришћани – појединци, породице и веће скупине, напуштали су своју веру. Градско становништво је, за разлику од сеоског, било изложеније исламизацији. Највише муслимана било је у градовима, који су се делили на махале окупљене око џамија.
Исламизација је била дуготрајан процес – највише је дошла до изражаја у 16, али преверавање није престајало све до почетка 20. века. Прихватањем ислама људи су мењали веровање, начин живота, мишљење, чак и изглед, будући да су се муслимани разликовали од неверника и гардеробом. све то утицало је да исламизовани свет стекне другачије менталне особине. На просторима старе србије прелазак у ислам добио је још једну пропратну особеност. албанци, фаворизовани у погледу насељавања и привилеговани као муслимани, наметали су србима име, језик и обичаје. тај процес познат је као арбанашење.
ТУРсКИ феУдА лИЗАМ
У Џамија у Сарајеву
Битан чинилац у заустављању исламизације на балканском простору била је верска организација хришћана, православних и римокатолика. тамо где је она била слаба, исламизација је била јача, као у Босни и Херцеговини. Иако је делимично продрла у скоро целу југоисточну Европу, исламизација је највише захватила два народа – албанце и србе. од доласка турака до данас, ова два народа исповедала су и исповедају три вере – православну, римокатоличку и исламску, с тим што срба има највише православних, а албанаца муслимана. срби су највише исламизовани на простору од Лике до Метохије, у Рашкој области и Босни и Херцеговини.
турској су постојала два законодавства – султаново које се испољавало издавањем закона (кануни) и верско (шеријат). све султанове наредбе, фермани, постајали су закон. турско друштво делило се на две класе: ас кер, којем су припадали сви војници и они који су их опслуживали, и – рају, поданике који су били дужни да производе и плаћањем дажбина издржавају државу. Припадници аскера чинили су владајућу класу, раја је била радна класа. Прву су сачињавали муслимани, другу већином хришћани и народи других вера. османско друштво није било друштво феудалног типа, јер се турски феудализам битно разликовао од западног феудализма. Прави власник земље била је држава, односно султан, а феудалци су били само уживаоци прихода са феудалних добара, док су на западу феудалци били власници свог поседа. Покушај да се у турској уведе западни феудализам, у виду читлучења, није имао успеха. Оџаклуктимар је посебна врста феудалног поседа позната у Босанском пашалуку, који се наслеђивао у кругу породице (оџак). Ова врста феудалног лена била је важна у настанку босанског племства (беговата).
Непознате речи
менталан – уман, мисаон, сазнајан.
62
У европском делу турског царства сва земља припадала је држави, односно султану, и звала
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
се миријска земља. Имовина у насељеним ме стима, градовима и селима, била је приватно власништво појединаца и држава се у то вла сништво није мешала. Турски феудални систем зна за четири врсте добара: хас, зеамет, тимар и вак уф. Први је био највећи и његове прихо де уживали су највиши турски великодос тој ници, од султана до санџакбега, док су зеамете и тимаре добијале спахије. Тимара је било нај више у држави, јер је био најмањи и доносио је мали приход, па је по њему добио име читав друштвено-економски поредак – тимарски си стем. Уживаоци феудалних добара били су ду жни, према величини прихода које су добијали са поседа, да као коњаници, са неколико војника иду у војне походе, на сваки султанов позив. Ко се не би одазвао позиву султана, губио је посед. Феудални посед, зеамет или тимар, могао је на следити син од оца, пошто би претходно добио од султана берат и прихватио исте обавезе. Ва куфи су били задужбине побожних муслимана, подизани у религиозне и хуманитарне сврхе, намењени добротворним циљевима. Спахије су са тимарима добијале и сељаке који су живели на њима. Један феудални по сед састављен је од баштина и читлука. Прве је обрађивала хришћанска, друге муслиманска раја. Раја је била дужна да даје порезе спахији и султану, тј. држави. У Турској није постојао јединствен порески систем, те је стога влада ла огромна неуједначеност. Муслиманска раја била је поштеђена неких пореза (нпр. харача), у односу на хришћанску рају. Обавезе раје према држави биле су: харач (џизија или главарина), који се наплаћивао од одраслог мушког станов ништва, затим чибук и главница. Сељаци ко ји су обрађивали имања, сваке године давали су спахијама нат уралне дажбине од производа са земље, од којих је десетина (ушур) била нај важнија. Читлуксахибијама давала се девети на. Радна обавеза раје према спахији и држави звала се кулук. Народ је посебно оптерећиван кулуком тамо где су, и када су, пролазиле војске. Криза је захватила османско друштво и др жаву, онда када су престала освајања, а проду била се губљењем освојених територија. У то време нестало је ратног плена, број тимара је остао исти, а потом се смањивао. Многе про винције захватиле су побуне, губио се ауторитет
централне власти, војска се нашла у оскудици, финансије у кризи. Тимарски систем почео је да се разара чи тлучењем, процесом који је турски феудализам приближавао западном феудализму. Читлукса хибије су куповином или отимањем баштина од раје стварали читлуке, приватне поседе у окви ру тимара. Оне су се наметале као посредници између раје и спахије, насилно отимајући права и од једних и од других. Раја је остајала без свог поседа, на којем је задржана само као радна сна га, од које су и спахије и читлуксахибије узима ли рент у. И онако тежак положај сељака (раје, кметова, чифчија) овим процесом још више је отежан и био је узрок многим социјалним не мирима.
Спахије Непознате речи
берат – повеља. рента – овде разне врсте прихода.
63
IV.
ОСМАНСКО ЦАРСТВО (16–18. ВЕК)
КУлТУРА
о
свајањем територија и ширењем ислама распростирала се и исламска култура, образовање, наука и уметност. она се искључиво исказивала у градовима. Најзаступљенија верска установа била је џамија (најлепше – селимија у једрену и сулејманија у Цариграду), а знатно ређе текија, верска установа дервишких фанатика. Значајне инсти ту ције религијског образовања биле су мектеби, почетна верска школа, и медреса, средња верска школа. турци су подизали и многе споменике меморијалне културе: турбета, мостове, безистане, караван-сараје, ханове, чесме, водоводе, хамаме, имарета, мусафирхане. У књижевности важно место припада Евлији Челебији, који је у Књизи о путовањима оставио драгоцене податке о многим областима и народима у оквиру турског царства, па и о србима. Хаџи Калфа је аутор многих дела енциклопедијског значаја, посебно из области османске географије. Иако број муслимана у европском делу турске никада није био велик, турци су оставили снажан печат, нарочито у градовима, који су били сасвим оријентални. османска цивилизација дубоко је продрла у многе видове живота балканских народа, па и срба. Најбољи пример томе су турцизми, иако турски језик наш народ никада није масовно прихватио.
Муратово турбе – споменобележје на Косову пољу, подигнуто на месту где је погинуо султан Мурат
Непознате речи
турбет – маузолеј. мусафирхана – гостионица.
синан-паша. Најславнији градитељ Османског царства, пореклом из хришћанске грчке породице из Мале Азије. Живео је 90 година и саградио 343 грађевине: 81 џамију, 55 медреса, 50 текија, 34 сараја и 33 амама. Најмонументалнији споменик који је подигао на нашим просторима је ћуприја на Дрини.
1. У верском погледу муслимани су се делили на две групе. које су то групе и којој су припадали турци? 2. колико врста добара познаје турски феудални систем? како се називају? 3. У чему се огледа разлика између европског и турског феудализма? 4. ко је саградио на дрини Вишеградску ћуприју?
64
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ШТА је ТУРсКА влАдАвИНА ПРОМеНИлА У ЖИвОТУ АлбАНАцА „Турско освајање значило је крај релативно стидљивих покушаја Албанаца да у средњем веку створе државу. Због тога је готово петстогодишња турска владавина у албанској историографији била и остала забележена као лош период. Међу тим, у оправданост овакве оцене се свакако може сумњати. Освајање Албаније од стране Турака по свом учинку никако се не може мерити са оним у Бугарској или Србији јер су Турци тамо изазвали гашење високих средњовековних култура. У Албанији то није био случај. У средњем веку тамо није било ни црквене организације нити државне традиције, уметности или књижевности, за које би се могло рећи да су албанске. Писарнице албанске власти издавале су документа на грчком, латинском и српском, али не и на албанском. Албанци су у средњем веку били изложени утицајима грчке, ромејске и словенске културе, а са Турцима долази још један утицај који само потискује оне претходне. Захваљујући чињеници да је велики део албанског становништва током векова примио ислам, Албанци су имали значајну улогу у историји Османског царства. У воде-
ћем војном, политичком и културном слоју Албанци су били заступљени у мери која никако није била сразмерна њиховој снази. Чак им је под турском влашћу омогућено и да знатно прошире област коју су насељавали. Из свега тога је јасно да турска владавина за Албанце – ако не узмемо у обзир период распада Османског царства – никако није имала негативан учинак. Албанска историја није прекинута турским освајањем да би петсто година касније била поново настављена оснивањем националне државе, нити је то била историја непрестаног отпора против страног завојевача... Почетком нашег (20) века у Албанији је било 70% Албанаца који су прихватили ислам. Ни у једној земљи југоисточне Европе, па чак ни у Босни, религија турског освајача није пустила тако дубоке корене. Као што смо већ нагласили, властелини су били ти који су зарад материјалне користи прихватили нову веру... Масовно прелажење у ислам десило се тек у 17. и 18. веку. Петер Бартл, Албанци о срење века о анас, Београд, 2001.
1. које су вере заступљене у албанији? 2. да ли су албанци у средњем веку имали своју националну државу и цркву? 3. У којим деловима данашње албаније има католичког и православног становништва? 4. Зашто су албанци били заступљени у врховној турској власти више него што је било сразмерно њиховој реалној моћи?
ТУРсКО НАслеЂе У свАКОдНевИцИ „И у приватни живот балканских народа унели су Турци врло много свога у градско становништво, док је тај утицај на селу био много мањи. Турска ку хиња се све до данас сачувала код свих балканских народа. Називи јела су скоро искључиво турског порекла: чорба, ћевап, халва, бурек, сарма итд. Колики је био турски утицај на кухињу, најбоље карактерише чињеница да је по градовима било доста хришћанских кућа у које није никада уношена свињетина ни свињска маст нити се она употребљавала. Исто је тако највећи део и кухињског посуђа турског порекла. И то се најбоље види из самих назива, као сахан, тепсија, тенџера, кашика итд. Премда су Турци у старија времена донекле и бранили да се становници других вера одевају сасвим једнако као и муслимани, ипак су и хришћани и Јевреји по градовима прилагођавали своју ношњу турском одевању. Тако су и код њих поједини делови одела имали турске називе, као чакшире, шалваре, фермен, долама, џубе итд. И кројем је било скоро све једнако, тек ако се је ту и тамо разликовало само у боји. И кућно уређење и намештај по градовима, не само код муслимана већ и код грађана других вера, били су чисто турски. Називи појединих просторија као одаја (ода), чардак, му твак, ћошак, диванхана, софа итд., сачувани су све до дан данас. Исто је и са намештајем, као ћилим, душек, јорган, сећија итд.“. Фехим Спахо, „Из јавног и приватног живота из доба Турака“, у: Књиа о Балкану, 1, Беора, 1936. 1. Наведите називе јела турског порекла? Задатак:
Пронађите у речнику турцизама значења непознатих појмова наведеног посуђа, гардеробе и кућних просторија и предмета?
65
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ
V
Т
урска владавина оставила је огроман траг у историји српског на рода. Турско, али и хабзбуршко наслеђе, као неспорна последица њихове владавине Србима, осећају се и данас. Турска превласт на Балкану трајала је дуго, а њени трагови били су слабији северно од Са ве и Дунава, а снажнији што се залазило јужније од поменутих река. Срби су били поданици, раја Турског царства. Синоним су за ратника и сеобника, пошто су ратови и сеобе најважније појаве, а Пећка патри јаршија и кнежинска самоуправа у Беог радском пашалуку најзначајни је институције српског народа овог времена. У свести и традицији Срба, најбоље исказаним у њиховој епици, значајан траг оставили су хајдуци, борци за слободу. Босански и Београдски пашалук две су управне једи нице Турског царства, у којима су се одиграли најважнији догађаји овог периода српске повести.
V.
1 ПОДАНИЦИ И ЊИХОВ ЖИВОТ Админис трација и друштвене групе
О
својене српске земље Турци су одмах укључив али у свој државни сис тем. Услед сталног ратовања и нових осва јања често се мењала административна подела Царства. У почетк у Срби су живели у Румелиј ском беглербеглук у, а затим у Будимском, Те мишварском и Босанском. Беглербеглуци су се делили на санџаке: Скопски, Охридски, При зренски, Вучитрнски, Крушевачки, Смедерев ски, Босански, Херцеговачки, Сремски, Поже шки. Погранични српски предели припадали су санџацима суседних народа, као што су Ви дински, Софијски, Ћустендилски, Темишварски, Сегедински и други. Срби, као и остали хришћани, осим ретких изу зетака, припадали су двема великим дру штвеним групама – раји и становништву са повлашћеним положајем. Срби су углавном били припадници бројније категорије – раје, односно земљорадника који су уживали своје баштине на спахијским поседима. Они су били обавезни да плаћају порезе држави, од којих је најважнији био харач, и спахијама, од којих је најзначајнији био десетак, да иду у рат, на позив и у пратњи феудалаца. Читав век Смедеревски санџак је био краји ште са којег су полазили турски походи према Угарској и Аустрији, те је стога његово станов ништво уживало извесне привилегије. Мали део хришћана стекао је положај спахија и углавном су то били ситни феудалци. Уживали су тимаре са малим приходима, а заузврат су испуњавали војне обавезе, као и муслимани. Ни они нис у могли дуго да опстану на својим поседима, јер су потом присиљавани да приме ислам или да се селе у Угарску. Крупни српски феудалци или су бивали одмах пог убљени од освајача, или су успевали да се повук у у Угарску (Бранковићи, Јакшићи, Белмужевићи, Бакићи). Највећа и најзначајнија категорија повлашће ног становништва били су власи, Срби који су
Српски војник
се бавили сточарс твом. Сточарска села била су расута по брдима и планинама и изузета из тимарског система. Они су живели у кат унима које је чинило више породица или скупина по родица, на планинским пашњацима и плаћали су посебан порез, тзв. филурију (дукат на кућу, две овце са по једним јагњетом, и једног овна), ослобођени свих осталих рајинских обавеза зе мљорадника. Срби–власи су имали своју кне жинску организацију, са својим старешинама – кнезовима и примићурима. Они су изг убили до средине 16. века привилегован положај и по стали су раја. Пор ед хришћана спахија и влах а, пос тоји још читав низ повлашћених становника које су Турци корис тили у војне сврхе, а заузврат их ослобађали рајинских обавеза. Реч је о марто лосима (пограничне чете за упаде на неприја тељску територију, посаде у тврђавама, шајкаши на Дунаву), војнуцима (коњушари и коморџије), џебелијама (оклопни коњаници), дербенџија ма (чувари планинских прелаза и кланаца), со коларима, стреларима и другим. 67
V.
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ Као и већина покорених народа, тако су и Срби трпели бројна насиља, угњетавање и не правде. Од мноштва негативних појава, две су оставиле најдубљи траг у свести наших предака и њихових потомака – данак у крви и ислами зација. Као што су Срби у Турској били изложе ни исламизацији, тако су Срби у Хабзбуршкој монархији били подвргнути покатоличавању. Прозелитизам је било најизраженије у северним крајевима Хрватске (Жумберак) и у Далмацији. Српско друштво, које је до тада углавном било православно, пос тало је мултиконф есионал но. Припадало је трима верама: православној, римокатоличкој и исламској. Верска подела је најтрагичнија појава у повес ти српског наро да, будући да је разорила његов идентитет, и у 19. и 20. век у онемог ућавала његово уједиње ње. Српско национално биће остало је тродел но, али док се православни Срби изјашњавају као припадници српске нације, римокатолици и муслимани све више се сматрају Хрватима, односно Бошњацима. Временом се српско ста новништво, које се у сеобама одселило далеко на север и североисток, утопило у мађарску и румунску средину и изг убило своју народност.
Пашин конак у Врању Непознате речи
прозелитизам – преверавање мултиконфесионално – друштво са више вера.
68
Туркињa у пратњи робиње
Свакодневица и приватни живот
М
ало се зна о свакодневици, приватном животу и приватности Срба у 16. и 17. столећу. Као и све друге етничке зајед нице, тако се и српска затварала у своје тради ционалне оквире, из којих је, потом, тешко и са напором излазила. Нес порн а је диск рим ин ац иј а хриш ћан а, самим тим и Срба, у Османском царству. Му слиманима, убрајајући ту и исламизоване Ср бе, хришћани нис у смели да ремете удобност живота: турски поданици морали су да плаћају порез, да се склањају с пута муслиманима, да их госте, да их не узнемиравају својим богослуже њем; није им било дозвољено да их имитирају у одевању, фризури, говору и облачењу; забрање но им је било јахање, ношење оружја, изградња кућа виших од муслиманских, да се жене са му слиманкама итд. Рано су строго одређене разлике и у обла чењу муслимана и хришћана, које понајвише обележавају свакодневни живот појединаца и народа, по којем немуслимани нис у смели ни по чем у да личе на муслимане. Осим што је постојала разлика у коришћењу боја (зелена – муслимани), она се испољавала и у богатс тву
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
одеће: капа, костим, обућа. Временом су Срби подражавали турско господство у свему, па и у облачењу. У томе се ишло далеко, па срећемо кнеза Милоша са турбаном на глави, који је но сио на почетку своје владавине, а Вука Караџића са фесом, који је носио целог живота! У варо шима Срби су се одевали и живели по турским обичајима.
Вуков и Доситејев музеј, Београд
Простор у којем се понајвише одвијао сва кодневни приватан живот јесте кућа. Варошка кућа попримила је облике архитектуре оријен талног типа, и имала је, најчешће, приземље и спрат са малим прозорима. Кухиња је смештена у приземљу, док се на спрату налазила диванха на у којој се окупљала породица и дочекивали гости. Зграда Доситејеве Велике школе леп је пример варошке куће у Србији овог времена. Сеоске куће (брвнаре, бондру чаре…) биле су скромног изгледа, једноставног ентеријера и екстеријера. У средини куће налазило се отво рено огњиште, са једном, а потом и са две собе. Трем се јавља тек у 19. веку. Недалеко од куће били су вајати у којима су укућани спавали. Се оско покућство било је оскудно. Обедовало се за софром (синијом) а седело на троношцима. Кревет, сто и столице користе се од 19. века.
Турци су у начин ис хране унели значајне промене. Пост код хришћана, а ра ма зан код муслимана, добили су верски садржај, који је у дужем периоду године одређивао њихов начин ис хране. Поред пиринча, Турци су увели по себне врсте хлеба: погачу и симит, а затим су понудили бурек, уштипак, алву, бозу итд. Свињ ско месо и маст су јели само хришћани, док су муслимани јели овчетину и масло, и у томе је била највећа разлика у њиховој исхрани. Мусли манима је била забрањена употреба алкохола, али временом су се и они одавали овом пороку. Најзначајнију новину донели су стимуланси – дуван и кафа. Пијење кафе и пушење дувана, осим у кући, постали су битан део друштвеног живота, пренетог у нову институцију – кафа ну. За разлику од крчме, у кафани се није слу жио алкохол. Поред џамије и текије, у кафани се одвијао сав друштвени живот, и са њом наста ју „ноћни“ проводи у градским насељима, одн. она постаје средиште јавног живота исламског, али и осталог мушког света. Дуван се пушио уз помоћ лула и наргила. Дуго времена је морало да прође да би се схватило да је дуван штетан по људски организам, за разлику од почетног периода, када се сматрао лековитим. Турци су редовно упражњавали кратке изле те у околину, познате као теферичи. Музика и игре битно су се разликовали код представника двеју вера, иако су се временом осетили међу собни утицаји. Срби су се забављали уз звуке фруле, двојница, гајди и гусала, муслимани уз удараљке и дувачке инструменте. Српско цркве но појање није замрло, док су дервишки редови изводили своје верске обреде уз посебно пева ње и игре.
непознате речи
симит – сомун. наргиле – источњачка справа за пушење у којој дувански дим пролази кроз воду и хлади се.
1. Наведите називе повлашћеног српског становништва? 2. У чему се састојала филурија? 3. По ком делу одеће је био препознатљив Вук Караџић? 4. Покушајте да направите разлику у обавезама раје и влаха?
69
V.
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ
2 ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА Падом под Турке српско племство је уништено или се иселило у Хабзбуршку монархију. Сви Срби су постепено постали раја, обесправљени земљорадници, уз ретке привилеговане групе. Свакодневица Срба у градовима, делимице и у селима, попримила је турске обичаје и навике.
Обнова Патријаршије
У
дугом периоду живота Срба под влашћу Турака, Аустријанаца и Млетака, посто јала је само једна установа која је оку пљала целокупни српски свет и бринула о њему. Била је то Српска православна црква, која под туђинском влашћу више није уживала стат ус и привилегије које је имала у време постојања српских средњовековних држава. Њена брига о пастви више није била искључиво верска. Вре меном, она је све више преузимала на себе, уз верску, још и култ урну и политичк у улог у. Све до обнове српске државе, Српска православна црква била је најважнија народна инстит уција. Турци су одмах по освајању Србије признали Српску патријаршију и патријарху Арсенију II наметнули плаћање данка. Јужне епархије Пећке патријаршије припојене су Охридској архиепи скопији, чак и само седиште – Пећ. Патријарши ја је задржала своју црквену власт на простори ма северне Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Турци су је укинули средином прве поло вине 16. века и присајединили Охридској архие пископији, која је била у саставу грчке Васељен ске патријаршије. Повод за укидање дало им је држање српских феудалаца уочи Мохачке битке, када је Павле Бакић са својом браћом пребегао у Угарску. Овакав потез Турака изазвао је буну смедеревског епископа Павла (1528–1532), који је затворио охридског архиепископа, и у Пећи се прогласио патријархом. До обнове Пећке патријаршије дошло је 1557. године. Два су разлога на то битно ути цала: учешће Срба у освајању Баната (1551/2) и жеља утицајног великог везира Мехмед-паше Соколовића да се и на тај начин одужи свом на роду. Првих пет патријарха били су из породице 70
Пећка патријаршија
Соколовић, која је у повес ти српског народа обележила 16. столеће. Јурисдикција Пећке патријаршије простира ла се на свим територијама где су живели Ср би и где су успоставили црквену организаци ју: Македонија, источни део Бугарске, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Војводина, и српска насеља у Мађарској, Славонији, Хрват ској и Далмацији. У време највећег опсега она је обједињавала око 40 митрополита и епископа.
Организација и јерархија
П
ећка патријаршија организовала се, у складу са државним уређењем Турске и сопственом средњовековном тради цијом, као феудална установа. Она више није могла да рачуна на привилегије које су јој дава ли српски владари у средњем век у и морала је да се задовољи самоуправом добијеном од сул тана. Ту привилегију исплаћивала је великим годишњим трибутом од 100.000 акчи. Ту суму могла је да исплаћује зато што је била највећи хришћански земљопоседник, јер је поседовала
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
имања на целој територији где се простирала њена јурисдикција. Јерархију Пећке патријаршије чинили су патријарх, архиепископ, митрополит, владика, архимандрит, игуман, монаси и обични свеште ници. На челу цркве био је Архијерејски сабор, који је бирао патријарха и епископе, а султан их потврђивао бератима, уз новчану надокнаду. Црква је имала и судску власт: пресуђивала је у брачним и још неким мање важним споровима. За време свог постојања, нешто дужег од два века, Пећка патријаршија је одржавала цркве и манастире, обнављала их, када је било могуће, подизала мање цркве, најчешће брвнаре. Наве дена права чинила су њену црквену самоуправу. Пећка патријаршија била је верска, нацио нална и политичка организација Срба. Њен зна чај процењује се према повесним чињеницама: 1. окупила је под своје окриље сав српски на род; 2. чувала је његову средњовековну нема њићку државну традицију и пренела је почетком 19. века творцима обновљене српске државе; 3. старала се о јединству православних Срба; 4. очувала је веру, штитећи народ од унијаћења и исламизације; 5. оживела је и унапредила неке културне установе.
учешће у бунАмА и рАтовимА
Д
о почетка 17. века црква је одржавала добре односе са турским властима. Ме ђутим, ратне прилике и погоршање по ложаја српског народа натерали су цркву да се меша у политичке односе Турске и хришћанских држава, Аустрије, Венеције и Русије. Она је по магала хришћанске државе и учествовала у мно гим немирима и устанцима свог становништва. У томе се истакао патријарх Јован (1592–1614), током чијег понтификата су се десили већ по мињани устанци у Банату, околини Никшића и у Северној Македонији. Њега је наследио
патријарх Пајсије (1614–1647), који је боравио у Цариграду да би спречио потчињавање Пећке патријаршије Охридској архиепископији. На писао је житије и службу последњем српском цару – Урошу. Порта је коначно изгубила поверење у Пећку патријаршију после двеју великих сеоба Срба, предвођених патријарсима, многим црквеним великодостојницима и обичним свештенством. Након сеобе из 1690. године султан је именовао новог патријарха у Пећи – Калиника. Пошто су Срби у Јужној Угарској основали своју црквену организацију на сабору у Крушедолу, признали су пећког патријарха за духовног поглавара. Још један ударац нанет је Патријаршији сеобом коју је предводио патријарх Арсеније IV Црнојевић (1739). После те сеобе су за пећке патријархе долазили Грци, који су задуживали и доводили Пећку патријаршију у све већу зависност од Ва сељенске патријаршије. Сеобе, устанци, окретање врха српске јерар хије према хришћанским државама, настојање Грка фанариота и саме Васељенске патријаршије да је потчине, давало је довољно повода султану Мустафи III да изда ферман 1766. године, којим укида Пећку патријаршију. Следеће године иста судбина задесила је и Охридску архиепископију, те су обе цркве враћене под окриље Васељен ске патријаршије. Био је то најтежи ударац срп ском народу после пада средњовековне Срби је. Међутим, остале су две њене митрополије, које су, свака на свом простору и према својим могућностима, наставиле да брину о српском народу, о његовом црквеном и политичком жи воту – Карловачка и Цетињска митрополија, једна у Турском царству, друга у Хабзбуршкој монархији. непознате речи
паства – припадници једне вере, овде православне. јерархија – редослед по првенству у оквиру једне цркве не организације. понтификат – време владавине једног папе или патри јарха.
1. Колико су пу та Турци укидали Пећку патријаршију? 2. Ко је све образовао јерархију Српске православне цркве? 3. Наведите имена двојице патријарха који су водили антитурску политику? 4. Две митрополије наставиле су традицију Пећке патријаршије. Наведите имена њихових седишта?
71
V.
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ
3 СЕОБЕ СРБА Пећка патријаршија је најзначајнија установа српског народа у време турске превласти. Ње на јурисдикција простирала се на просторима Турске, Аустрије и Венеције. У почетку водила је протурску, а затим антитурску политику, због чега је забрањена.
побуне и сеобе
С
рби су дуго пружали отпор Турцима и турском продору у Европу. Моћно Тур ско царство покорило је српске државе и већи део српског народа, али није скршило његов дух и снагу отпора. Срби су учествова ли у свим ратовима Турака и хришћанских др жава Угарске, Аустрије и Млетачке републике. Кад њима придодамо само важније буне из овог периода, којих је било на свим територијама то ком турске превласти, стиче се представа о не мирном балканском простору насељеном Срби ма. Отпор турском насиљу, политички, верски и економски, подгрејаван од стране суседних хри шћанских држава, њихов је основни узрочник. Једна од већих буна била је буна Срба у Банату 1594. године, из времена, тзв. Дугог или Сисач ког рата. Иако су Срби прогласили ердељског владара Жигмунда за српског краља, изостала је његова помоћ, као и помоћ Аустријанаца. Током побуне Турци су пренели мошти Светог Саве из Милешеве у Београд, где су спаљене. Две године касније избила је буна херцеговачких племена под вођством никшићког војводе Грдана. Без помоћи са стране, устаници су поражени код Гацког. У време Бечког рата, у североисточној Македонији избио је устанак (1690), познат као Карпошев, по предводнику, хајдучком харамба ши. У турској противофанзиви против аустриј ске војске Карпош је ухапшен у Куманову и на бијен на колац у Скопљу. Било је много узрока који су доводили до учесталих сеоба Срба под турском влашћу: тур ски војни походи, пустошења, насиља, учешће у бунама, устанцима и ратовима, глад и немашти на. Пре доласка Турака, Срби су се селили пре ма југу – Византији, а од тада, правац њихових 72
Арсеније III Црнојевић (1633–1706). Рођен је у Баји цама, умро у Бечу, а сахрањен у Крушедолу. Служио је код патријарха Максима, био игуман манастира Пећке патријаршије и митрополит хвостански. Изабран је за патријарха 1672. године. Посетио је Христов гроб и са тог пу товања сачуван је његов дневник. Најзначајнији моменат у његовом животу јесте предвођење Срба у Великој сеоби (1690). У Хабзбуршкој монархији истакао се као борац против унијаћења Срба у Угарској, Хр ватској и Далмацији. Поставио је темеље Пакрачком владичанству и Карловачкој митрополији. За време Ракоцијевог устанка бранио је, са сународницима, ин тересе Беча, ратујући против Мађара. Цар Јозеф I до делио му је феудални посед Даљ.
сеоба ишао је ка северу и западу, на просторе Угарске, касније Аустрије и Венеције. Сеобе су започеле у време првих турских упада, а поста ле су масовне у другој половини 15. века, када је непознате речи
јурисдикција – право пресуђивања и остваривања дру гих верских одлука на неком подручју.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
приведено крају дуго покоравање српских држа ва. Оне су настављене до краја 17. века, а било их је и у следећа два столећа, мада у знатно ма њој мери. Срби су се селили непрекидно, па су сеобе постале зла коб српског народа. Ср би су се селили понајвише са простора Косова и Метохије, старе Рашке, Брда, источне Херцеговине и Македоније, и допирали на се вер до Будима, а на северозападу до Жумберка. Насељавали северну Србију, Срем, Банат, Бачку, Босанску крајину, Лику, Славонију, Хрватску и Далмацију. Највише је насељена Војна граница. Где год да су се населили, подизали су цркве и манастире, понајвише на просторима Фрушке горе и Мале Влашке (између Пожеге и Пакраца). Сеобе Срба у Славонију и Хрватску изазивале су, касније, низ неспоразума и сукоба између до маћег хрватског становништва и досељеника.
велике сеобе
С
еобе су покретане после ратних неуспе ха аустријске војске против Турака. Биле су појачане уколико су Срби учествова ли у аустријској војсци, као што је био случај у време Бечког рата (1683–1699). Да би привукао
Србе на своју страну, аустријски цар Леополд I обратио им се једним прогласом, нудећи им по себне повластице, привилегије, и они су се ма совно одазвали позиву. Кад су Турци почели да бележе успехе у рату, после битке код Качани ка и угушења Карпошевог устанка, уследила је, тзв. Велика сеоба Срба 1690. године. Патријарх ПАЈА ЈОВАНОВИЋ, СЕОБА СРБАЉА Од свих сеоба, од 15. до 20. века, у народном пам ћењу посебно је остала, тзв. Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Црнојевићем 1690. године. Срби с простора Старе Србије (понајвише с Косова и из Метохије), због учешћа и помоћи аустријској војсци у Бечком рату (1683–1699), пред турским на летом и из страха од освете, прешли су Саву и Дунав и настанили се на просторима Угарске. Тај догађај представио је наш познати сликар Паја Јовановић (1859–1957) својом сликом „Сеоба Србаља“ (1895). Јовановић је урадио прво мању скицу, а затим велику композицију. Он је у слику унео више савремених ликова. Тако је за лик патријарха Арсенија III „по зајмио“ лик тадашњег патријарха Георгија Бран ковића. Овом сликом представила се Карловачка патријаршија на угарској миленијумској изложби 1896. године. Критика је слику оценила као „врхунску тачку српског историјског сликарства у 19. веку, рођеног у генерацији наших романтичара“.
73
V.
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ Арсеније III Црнојевић је, бежећи пред Турци ма, у пратњи свештенства и народа са простора Македоније, Косова и Метохије и Рашке, носећи са собом црквене драгоцености, кренуо на север и стигао у Београд. Ту су одржали народноцр квени сабор, који је одлу чио да пошаље у Беч епископа Исаију Ђаковића да тражи црквену аутономију, и за патријарха јурисдикцију какву је имао под Турцима. Турци су покушали да их задрже и врате обећањима да ће им све опро стити и ослободити их данка за две године, али у томе нису успели. Срби сеобници прешли су Саву и Дунав и населили се на просторима Ју жне Угарске, допирући далеко на север, до Ара да и Сентандреје. Претпоставља се да се пресе лило више од 60.000 душа. Следећа значајна сеоба одиграла се пола века касније, у сличним ратним условима. Поново је један патријарх, најважнија институција српског народа у Турској, повео Србе у сеобу. Био је то патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, који је са Србима узео учешћа у аустријскотур ском рату (1737–1739) и потом морао да се сели
Арсеније IV Јовановић Шакабента (1698–1748). Ро ђен је у Рашкој области, умро у Сремским Карловцима, а сахрањен у Крушедолу. Млад је постао рашки митро полит, потом егзарх и помоћник пећког патријарха Мојсија Рајовића. Хиротонисан за патријарха 1725. го дине. У време турскоаустријског рата (1737–1739) бо рио се да поправи положај Срба у Јужној Угарској и да избори аутономију за Србе у Србији. Током рата пове зао се са старовлашким кнезом Атанасијем Рашкови ћем, а када је сазнао да му Турци прете смртном ка зном, побегао је из Рашке у Васојевиће. Исте, 1737. године постављен је за администратора Карловачке митрополије, а потом га је царица Марија Терезија именовала за патријарха. У Сремским Карловцима по дигао је патријаршијски двор.
74
у Угарску. Ова сеоба била је по броју исељеника знатно мања, али је поред Срба обухватила и албанско племе Клименте. Она је оставила више негативних последица на Српску православну цркву у Турском царству, слабећи њене пози ције и положај српског народа, истовремено ја чајући улогу цркве и повећавајући бројно стање становништва у Јужној Угарској. Јужна Угарска није била крајње одредиште српских сеоба. Србима је било суђено да оду и са свог новог огњишта, те су се селили и у Русију 1751/2. године. Ову сеобу подстакло је укидање Потископоморишке границе, а сеобнике у Ру сију предводили су Рајко Прерадовић, Јован Ше вић и Јован Хорват. Територијама које су насели ли дали су имена Нова Србија и Славеносрбија.
мигрАције
М
и гра ци о на кре та ња ни су за де си ла само Ср бе, већ и муслиманско ста новништво. Турци су муслимане на сељавали у градовима, нарочито пограничним. А када су престала турска освајања и започето њихово повлачење пред Аустријом, муслиман ско становништво из Угарске, Славоније, Лике и Далмације вратило се на просторе испод Саве и Дунава. А на српска огњишта, опустошена у време велике сеобе Срба, Турци су насељавали Арбанасе дуги низ година. Тако је после Велике сеобе Срба на просторе Косова и Метохије на стањено албанско становништво. Срби су користили следећа имена за исти народ: Арбанас, Арнау тин, Шиптар и Албанац.
Изузетно негативна последица сеоба Срба, посебно у најудаљенијим и рубним местима, би ла је њихово однарођавање, које се испољавало на разне начине. Насељавајући се у новим држа вама – Млетачкој, Угарској, Аустрији и Русији – Срби су примали тамошњу веру, прихватали језик и антрополошка својства народа са којима су живели. Данас на тим просторима на Србе подсећају само сачувани топоними. Један од по узданих видова очувања националног иденти тета била је и борба за стицање самоуправних повластица у држави у којој су се населили.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
непознате речи
хиротонисати – рукоположити неког за православног свештеника или владику. антрополошка својства – физичке и психичке особине условљене историјским развојем. топоним – властито име насељеног места, планине, реке и сл.
Сеобе Срба у 17. и 18. веку
1. У којој буни су спаљене мошти Светог Саве и у којем граду? 2. Које године је била друга велика сеоба Срба? 3. У које земље су се Срби селили?
75
V.
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ
4 БОСАНСКИ ПАШАЛУК И ХАЈДУЧИЈА Сеобе су обележиле време турске владавине, а две међу њима стек ле су епитет Велике сеобе (1690, 1739). Узроци су им били насиље, ратови, исламизација, обесправљеност. Срби су прибе жиште налазили у Венецији, Угарској, Аустрији и Русији.
Пашалук и његово уређење
У
пов ес ти српског нар ода две админи стративне јединице имале су важну уло гу – Београдски и Босански пашалук. На њиховим просторима постојале су средњове ковне државе Србија и Босна, и они ће поново послужити као основа за обнову средњовековне државности – на простору првог, почетком 19, а другог, крајем 20. века. Иако су обе области познате под именом највише управне једини це Османског царства – пашалук, прва је увек званично носила назив ниже административне јединице – санџак, а друга само у почетном пе риоду (1463–1580). Падом Босне (1463) и Херцеговине (1481) нис у престала турска освајања. Са њихове те риторије вршени су непрестани упади и осваја ња Далмације, Хрватске и Славоније. Последње значајније место које су Турци освојили био је Бихаћ (1592). Сва дотада освојена територија била је подељена на санџаке, који су били обје дињени у оквире највише административне је динице – Босанског беглербеглука, за који су касније коришћени називи ејалет и пашалук. У његов сас тав улазили су следећи санџаци: Босански, Херцеговачки, Зворнички, Клишки, Зачазмански и Крчки, а касније Бихаћки и По жешки. Седиште Пашалука било је у Бањалуци, а касније је два пута премештано, у Сарајево и Травник. Босански пашалук је најдуже био турска по гранична територија, све до друге половине 19. века. Ист урен према Хабзбуршкој монар хији и Млетачкој реп ублици, са њега се од лазило у многе ратне походе. Из тог разлога су Турци, дуж пограничног појаса, који је по знат под именом серх ата, основ али посебне 76
Тврђава Зворник
војно-административне јединице – капетаније, којим су управљали капетани. Било их је више од тридесет. Оне су нас тале у другој полови ни 16, а укинуте у првој половини 19. столећа. Насупрот оваквом војном уређењу турског по граничног простора, стајала је, на страни Хаб збуршке монархије, Војна граница. Оне су се разликовале само по томе што је хабзбуршка власт својој војној установи поклањала више па жње и боље је уредила него Турци своју. Непознате речи
серхат – крајиште, погранична област.
Процес исламизације највише је захватио Босну и Херцеговину. Започео је крајем 15. ве ка и трајао је дуго, а томе је било више разлога. Међу превереним највише је било присталица, тзв. босанске цркве, а знатно мање православ них и римокатолика. Најбројнија категорија исламизованог становништва били су босан ски сељаци, понајвише српског порек ла, који
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
су преверавањем бежали од тешких феудалних обавеза, у положај привилегованог становни штва. Због заслуга стечених у ратовима, они су добили тимаре и зеамете и тиме ојачали свој по ложај. Од домаћих феудалаца и високих пред ставника власти Босанског пашалука временом је настало босанско племство (аге и бегови), ко је се разликовало од турског племства по то ме што је говорило својим матерњим, српским језиком. Још више су свој положај учврстили, и по томе се разликовали од осталих спахија, изборивши се за породичне (оџаклук) тима ре и насилно претварање феудалних поседа у читлуке, нарочито у 17. веку. Отуда је положај раје, кметова, на поседима босанског племства био тежи него у другим провинцијама Царства. Стога су учесталији бежање са поседа и побуне у Босанском пашалуку, него у другим провин цијама Турског царства. Сам врх овог племства чиниле су капетанске породице – Куленовићи, Џинићи, Церићи и Градашчевићи. Међу управницима Босанског пашалука било је много познатих исламизованих Срба. Први управник Пашалука био је Ферхатпаша Со коловић, рођак великог везира Мехмедпаше Соколовића, који је оставио чувену задужбину, џамију Ферхадију, у Бања Луци. Вредан помена је још Хасанпаша Предојевић, један од најбор бенијих управника. непознате речи
оџаклук тимари – види антрфиле на страни 62.
Хасан-паша Предојевић (?–1593). Рођен у Клобуку, Херцеговина. Као и многа српска деца, у Стамбол од веден данком у крви. У султановом двору именован за старешину соколара, одатле за намесника у Сеге дину. Премештен је у Босански беглербеглук, где је на положају беглербега провео од 1591. до 1593. го дине. Подигао је град Петрињу на Купи, одакле је често упадао у Хрватску. Године 1593. покушао је да освоји Сисак, али је доживео пораз и утопио се у Купи.
У Босанском пашалуку живело је и римока толичко становништво, организовано под окри љем фрањевачког реда. Они су представљали
мањину у односу на православне и муслимане и у првој половини 18. века било их је око 25.000. Економска моћ сконцентрисана је у почетку у рударским трговима, касније у градовима: Са рајеву, Мостару, Бања Луци, Фочи, Јајцу, Ливну и Травнику. Последње насеље, иако је било седи ште беглербега, односно паше, одавало је утисак касабе а не града. У политичком и економском погледу, најважнија два насеља су Сарајево и Мостар. У градовима су се развијали занати и трговина, а у исто време били су културна и вер ска средишта.
хАјдучијА
Р
атови, сеобе, побуне и разне врсте немира стварали су погодне услове за разне врсте разбојништава како на простору Осман ског, тако и Хабзбуршког царства. Није оправ дана њихова подела на разбојништва северно од Саве и Дунава, и хајдучију јужно од поменутих река, будући да су учесници у њима били при падници истог народа, који су се бавили истим или сличним послом и обављали га на исти или сличан начин. Хајдук је одметник од власти и друмски раз бојник, а хајдучија је настала после пада бал канских земаља под Турке и била обично раз бојништво и вид отпора тур ској власти, као последица турског насиља и неправде. Није увек могуће раздвојити када су хајдуци наступали као разбојници и пљачкаши, а када су пружали от пор турском насиљу. Хајдучије је увек било више у време ратова, насиља и анархије. Тада је било више хајдука и хајдучких дружина, које су имале и по 500 људи. Када су хајдуци и њихове дружине прилазили аустријској војсци и, заједно са њом или самостално, ратовали против Турака, хај дучија је примала политичко обележје. У мирно доба, када је турска управа била уреднија, хај дучија је била ретка појава, а број хајдука мањи. Посебан вид хајдучије код Срба јављао се у планинским крајевима, где се живело племен ским животом. Племенска хајдучија имала је пљачкашко обележје. У хајдуке се одлазило из различитих побу да, а најчешће ради освете, пљачке, прибавља ња доброг оружја и гардеробе. У народну епику 77
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
хајдуци су ушли као национални јунаци, као, тзв. горски хајдуци. Њихове хајдучке дружине бро јале су од 10 до 30 бораца. Хајдучки старешина звао се харамбаша, а његов помоћник барјактар. Хајдуцима су јатаци, код којих су се зими скри вали, били највећа подршка. Хајдуковало се од Ђурђевдана до Митровдана. У свести српског народа и његовој традицији хајдучија је схватана као изразито позитивна на ционална појава. Међутим, хајдучка идеологија је врло једноставна и могла би да се представи само са две речи из познате народне песме о Старини Новаку – стићи и утећи. Хајдуци су били храбри, не увек и разборити. Они нису во дили рачуна о последицама сукоба и пљачкања Турака, и то је био њихов највећи недостатак. После хајдучке акције следила је турска освета становништву које је хајдуцима пружало уточи ште. Њихово схватање ропства и слободе било је примитивно, и оплеменила га је тек Српска револуција 1804. године.
Најпознатије хајдучке старешине су: Стари на Новак, Стари Вујадин, Бајо Пивљанин, Ма ли Радојица, Лазар Добрић (Лаза Харамбаша), Станоје Главаш, Хајдук Вељко Петровић, Кара ђорђе Петровић. Важну улогу хајдуци су оди грали у време Првог српског устанка, посебно 1804. године, током дизања буне. Чувену битку на Чокешини (1804) водили су хајдуци, предво ђени браћом Недић. После Српске револуције хајдучија постепено губи национални ореол и претвара се у разбојништво, не само у Турској већ и у Србији. Хајдука је било на свим просторима Балкана, на пример у Грчкој су то били клефти.
1. Како се зове последње значајно место које су Турци освојили у Босни? 2. Две војне установе на реци Сави представљале су одбрану два Царства. Сетите се њихових назива? 3. Које две речи најбоље карак теришу хајдучку идеологију? 4. Чувена битка коју су предводили српски хајдуци одиграла се у Првом српском устанку. Поред којег манастира је одржана и ко ју је предводио?
жене у босни и херцеговини „После пропасти балканских хри шћанских држава положај женскиња се мења нагоре. Женске се из јавног живота потискују у кућу и у ужу по родицу. По турским законима жена не приступа сама суду, него је засту па њен мушки пуномоћник. У опхо ђењу међу мушкарцима сматра се срамотом упитати му жа за здравље његове жене или друге његове жен ске чељади. Мушкарац се устручава споменути име своје жене, па, када је мора спомену ти, вели ‘она моја’. Није само муслиманско одрасло женско чељаде излазило из куће покривена лица и тела, него и хришћанке и Је
врејке. Сматрало се зазорним да жен ско прође кроз чаршију. Хришћанске девојке су ишле у цркву само онда када су ишле на причешће. Овакав је положај женскиња био по варошима, где је турски утицај био јачи. На селу је било пак друкчије. Ту је положај женских остао бољи, али не много. Жена је на селу могла бити старешина породице и водити по слове кућне заједнице. По именима таквих жена често су породице доби јале своја презимена, па су се тако по некој Мари називали Марићи, по Ка ти Катићи итд. У кућној заједници, где је све имање било заједничко, жене
су могле имати и нешто свога приват ног имања, своје власништво. По тур ским аграрним законима жена је као кћи, сестра и мати могла наследити право на уживање спахијске земље, коју је пре смрти држао њен отац, брат или син, и на земљу добити од спахије тапију. Хришћанско женски ње на селу није сакривало свога ли ца. Штавише, у неким крајевима није то морало чинити ни муслиманско женскиње. [...] Владислав Скарић, „Утицај турског владања на друштвени живот“, у: Изабрана дјела, књ. 2, Сарајево, 1985.
Размислите које су сличности, а које разлике у правима жена муслиманки и православки.
78
V.
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ
САМОУПРАВА У 5 КНЕЖИНСКА БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ Босански пашалук је уз Београдски имао посебан значај, јер је вековима био погранична провин ција. Војнички је био добро уређен и имао добре управнике. Хајдучија је најзначајнији вид отпо ра нашег народа Турцима, али она је имала и одлике разбојнишва.
кочинА крА јинА
Б
еоград је, после освајања 1521. године, припао Смедеревском санџаку и постао његово седиште. Међутим, званичан на зив Смедеревски санџак остао је на снази све до стицања независности Србије (1878). Током 18. века све више је употребљаван термин Београд ски пашалук, и са тим незваничним називом за шло се у судбоносне догађаје с почетка 19. века.
Анђелковић Коча (око 1750–1788). Пре последњег аустријскотурског рата (1788–1791), познатог, по име ну, као Кочина крајина, бавио се сточном тргови ном. Био је присиљен да бежи у Банат са братом Пе тром (1787). Када је избио рат, укључио се у фрајкоре Михаљевића и Брановачког, али се убрзо издвојио и самостално ратовао. Његов одред стално се повећа вао и бројао је 1.500 бораца. Територија на којој се борио била је долина Велике Мораве, где је контро лисао Цариградски друм онемогућавајући турској војсци да пру жи помоћ опсађеном Београду. Ту је Турцима нанео неколико пораза (нпр. код Багрдана). У манастиру Јошаници био је његов ратни логор. Ње гово четовање трајало је током пролећа и лета 1788. године. Када га је потиснуо турски заповедник Дели Ахмет, повукао се у Банат. Код села Брзаске заробљен је у сукобу са Турцима и код Текије набијен на колац.
Последњи аустријскотурски рат познат је код нас као Кочина крајина (1788–1791). Пре њега склопљен је савез између Русије и Аустри је, према којем је Србија постала део аустриј ске интересне сфере. Аустријска обавештајна служба сакупила је довољно података о стању
у Београдском пашалуку, али њене војне акци је, предвођене фелдмаршалом Лацијем и мар шалом Лаудоном, биле су млаке и неодлучне. Активнији су били аустријски фрајкори, саста вљени од добровољаца из Јужне Угарске и Срби је, које је предводио капетан Михаило Михаље вић. Аустријанци су с напором заузели Београд и допрли до Крушевца и манастира Студенице. Помоћ су им пружали Срби, предвођени Кочом Анђелковићем, који су ратовали дуж Помора вља 1788. године. Рат је завршен Свиштовским миром, којим је Аустрија вратила Турској север ну Србију, а султан дао амнестију свим Србима учесницима рата.
Покоравањем српских средњовековних др жава српско племство је нестало, изузимајући један мањи део, који се склонио на просторима Хабзбуршке монархије. Од тада је стожер срп ског друштва био сељак, а оно мало варошана у градовима Србије занимало се занатима, и жи вело и облачило се по турским обичајима. Стога их је народ презирао и није их убрајао у Србе. Турци су, као господа, племићи и обични гра ђани, живели у градовима и варошима, а у села су залазили ретко, понајвише ради сакупљања пореза. Турско становништво у Београдском па шалуку чинили су прави Турци и исламизовани Срби, али је потурчењака било мало, знатно ма ње него у Босни и Херцеговини. непознате речи
фрајкор – добровољачки одред. интересна сфера – подручје деловања, утицаја и експан зије неке велике силе над одређеним државама.
79
V.
СРБИ У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ
Београдски пашалук
кнежинскА сАмоупрАвА
Т
урску управу у Београдском пашалуку оличавао је београдски везир, паша са три репа, који је био и заповедник бе оградског утврђења. У седишту сваке нахије живео је муселим, представник управне, и ка дија, представник судске власти. Заповедник свих спахија, њих је могло бити око 900, звао се алајбег. Турска легална власт није имала своје представнике у кнежини и у селу. Ако се изу зме време ратова и читлучења, за турску власт могло би се рећи да је била подношљива. За ве зировања Хаџи Мустафапаше, крајем 18. века, Порта је подарила Србима три фермана (1793, 1794, 1796), којим је правно уредила кнежинску самоуправу, највећу управнополитичку теко вину Срба, после Пећке патријаршије. Из тих разлога, Срби су Мустафапашу ословљавали са „српска мајка“ и „добри отац“! Кнежинска самоуправа испољавала се на три нивоа: у нахији, кнежини и селу. Најизра женија била је у кнежини, те отуда и на зив 80
– кнежинска са моуправа. Нахија, кнежина и село имали су са моуправне органе власти – оборкнеза и нахијску скупштину, кнежинског кнеза и кнежинску скупштину, сеоског кмета и сеоски збор. У надлежност самоуправних орга на спадали су послови за које турска власт ни је била посебно заинтересована, а тицали су се искључиво српског живља – сакупљање пореза, одржавање путева, обнова и изградња цркава и манастира, бирање кнезова, решавање личних и земљишних спорова и томе слично. непознате речи
ферман – наредба. бимбаша – војни старешина над хиљаду војника.
Кнежинска самоуправа ојачана је зарад ве зирове потребе да створи српске војне одреде ради одбране Београдског пашалука од број них Портиних одметника, пре свих, видинског заповедника Пазван Оглуа. У почетку су Срби узимани само као везирова пратња, да би после
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Село – сеоска скупштина (збор) – сеоски кнез (кмет) – први ниво
Кнежина – кнежинска скупштина – кнежински кнез – други ниво
Нахија – нахијска скупштина – нахијски кнез (оборкнез) – трећи ниво Кнежина (касније срез) – простирала се, отприлике, на територији величине данашње општине.
Кнезови су старешине кнежина, а кнежеви су владари! 1797. године њихови одреди бројали до 16.000 војника. Предводио их је Станко Арамбашић, код кога је Карађорђе био бимбаша.
кА српској револуцији
С
еоски кме тови, кнежински и нахијски кнезови, хајдучке харамбаше, заповед ници српских војних одреда и свештен ство издвајали су се од обичног народа и били његови предводници, његова елита. Разлика из међу такве елите, додуше разнородне али сла бо изнијансиране на хијерархијској друштвеној лествици, и обичног света била је скоро безна чајна, јер су сви Срби били раја, обесправљени поданици Турског царства. Живот Срба у Београдском пашалуку није био нимало лак, посебно у доба нереда и анар хија који су захватили Османско царство крајем 18. столећа. Без сопствене државе, Срби су жи вели у уверењу да ће им слободу донети Аустри ја. Кочина крајина разбила је ову илузију, а Срби
су масовним учешћем у рату (1788–1791) стекли уверење да до слободе могу доћи и сопственим напорима. Током аустријскотурских ратова, као и у време Првог и Другог српског устанка, приме ћена је једна значајна појава: збеграја, како је зову турски извори. Бежећи од турске освете, у потрази за сигурнијим пребивалиштем, народ се повлачио дубоко у планине и шуме, и ту жи вео једним посебним животом. Обрасла шумом, по којој је добила име Шумадија, земља српских сељака пружала је свом народу сигурно уточи ште. Дугогодишње ропство, испуњено страдањем и насиљем, улило је у крв Срба страх од турске силе и моћи. Зулум и страховлада дахија учини ли су страх још већим – досезао је границе ужа са и био озбиљна препрека Србима на путу ка слободи. Вук Караџић бележи да се од турскога зулума похајдучио десети део српскога народа, и није се више знало ко је хајдук, а ко сељак. Кне жинска самоуправа и хајдучија, с једне, и турско безакоње, са друге стране, припремили су ср бијанско друштво за револуционарна збивања 1804. године. Шумадија – централни и највећи део Бео градског пашалука
1. Који је био званичан назив за Београдски пашалук? 2. Зашто се последњи аустријско-турски рат зове Кочина крајина? 3. Објасните кнежинску самоуправу у односу на турску власт. 4. Зашто је хајдучија досегла врхунац уочи Српске револуције 1804. године?
ЗАДАТАК
Разговарајте о положају хришћана у Турској. Која су све права уживали, а која су им била ускраћена? У чему су се састојале привилегије хришћана који су слу жили у турској војсци?
81
ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА (16–18. ВЕК)
VI
О
ва моћна држава назив је добила по династији (као и Османско царство) иако јој је званичан назив од 1711. године био Аустриј ска монархија. Њен симбол није била Аустрија, средиште и по сед с којег се даље ширила, већ династија Хабзбурга, једини дуговечни кохезиони фактор те вишенационалне, мултиконфесионалне и веома сложене државне заједнице – током целокупног њеног постојања. За нашу повест од значаја су њени ратови против Турске, али она је рато вала и с другим европским државама, нарочито са Француском и Пру ском. Хабзбурзи су захваљујући ратовима и брачним везама постали једна од најпознатијих владарских кућа тога времена. Делили су се у две лозе – шпанску и аустријску.
VI.
ХАБЗБУРГА И СТВАРАЊЕ 1 УСПОН АУСТРИЈСКЕ МОНАРХИЈЕ хАбзбурзи
Х
абзбурзи су били немачка династија. Она је у почетку давала надвојводе Аустрији, да би временом постала једна од најду готрајнијих, најпознатијих и најутицајнијих ди настија у Европи. Била је подељена у две гране, од којих је једна имала поседе у Аустрији и да вала владаре Светом римском царству немачке народности. Максимилијан I омогућио је брач ним уговорима својих рођака брз успон дина стије. Осим Корушке, Крањске и Штајерске, њи ма су припадале области доње и средње Рајне и Тирол. Тада је настала чувена изрека, којом је изражаван смисао династијског и државног успеха Аустрије: „Нека други воде ратове, а ти, срећна Аустријо, жени и удај!“ Максимилијанов унук Карло V наследио је Бургундију и Холан дију (1506), Шпанију и Напуљ (1516), а од 1519. године био је владар Светог римског царства. Царство Хабзбурга ширило се у два правца. Други је био усмерен према истоку и југоисто ку. Карло V је свом брату Фердинанду доделио титулу надвојводе, као и управу и заступање над делом Светог римског царства у средњој и југо источној Европи. После битке на Мохачу (1526) чешки сталежи су га изабрали за краља, као и један део угарског племства. У рату с Турцима и Иваном Запољом Фердинанд је заузео западни део Угарске. Када се Карло V повукао у мана стир (1556), сину Филипу је доделио управу над шпанским поседима, а Фердинанд је постао цар Светог римског царства. Од тада су шпански Хабзбурзи владали Шпанијом, Низоземском, деловима Италије и Латинском Америком, а аустријски Хабзбурзи – Аустријом и Светим римским царством. Последњи хабзбуршки краљ у Шпанији био је Карлос II. Он није имао на следника, те је престо припао Филипу V (1700), унуку Луја XIV, и од тада су Шпанијом владали француски Бурбони. Хабзбурзи су остали влада ри само у средњој Европи – све до 1918. године.
Грб Хабзбурга непознате речи
кохезиони – повезујући
Титуле Хабзбурговаца: војвода, надвојвода, краљ, цар. Фердинанд I се већ 1529. године суочио с пр вом турском опсадом Беча, који је одолео захва љујући помоћи немачких кнежева. Наредна два века Хабзбурзи су водили ратове са Османским царством с циљем да врате освојене угарске те риторије. Потом је ширење ка истоку постало главни циљ спољне политике Хабзбурга – до по четка 20. века. Верска подела на римокатолике и протестанте поделила је Хабзбуршку монархију и изазвала ратове. Први модеран рат у Европи, по новом оруж ју, по пустоши коју је оставио за со бом и по учесницима из целе Европе, био је Тридесето годишњи рат (1618–1648). Калвинистичка Че шка побунила се 1618. године. Чешко племство поражено је у бици на Белој гори 1620. године. Рат се потом водио на територији Немачке, а за вршио се Вестфалским миром. Чешка је опстала као административна јединица Хабзбуршке мо нархије до 1918. године. 83
VI.
ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА (16–18. ВЕК)
Хабзбуршка монархија
Територије којима су владали Хабзбурзи биле су наследне: Горња и Доња Аустрија, Штајерска, Корушка, Крањска, Истра, Тирол, Салцбург, Чешка, Галиција, Буковина, Далмација, и изборне: Чешка, Шлезија, Угарска, Хрватска, Славонија.
АустријскА монАрхијА
О
сим браковима, Хабзбурзи су државу увећавали и освајањем. Карловачким миром (1699) добили су Ердељ, миром у Утрехту (1713) припали су им шпанска Низо земска (Белгија), Ломбардија и Напуљска кра љевина, коју су убрзо изгубили, али су добили Тоскану и још неке делове Италије. 84
У то време Хабзбурзи су се борили да све територије повежу у једну државну целину, ко ја је од 1711. године имала на зив Аустријска монархија. Било је неопходно централизовати власт, па су основане нове институције као што су Државна канцеларија за иностране послове, Државни савет, Дворски ратни савет, Тајни са вет, Царска канцеларија итд. Уређене су и др жавне финансије.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Аустрија је, осим с Турском, водила ратове и са западним и северним државама. Угарско племство 1711, а хрватско 1712. године праг матичним санкцијама признали су наследну власт Хабзбурзима. И кад се учинило да је пи тање наследства, једно од најважнијих за сваку династију, било решено, отворило се још једном – смрћу краља Карла VI, којег је наследила кћер Марија Терезија (1740–1780). Она је била удата за Франца Лотариншког, па је од тада династија називана и Хабзбуршколотариншка династија. Њој су оспорили право наследства баварски и саски војвода и тако је започео Рат за аустриј ско наслеђе (1740–1748). Осмогодишњи рат за вршио се признавањем права наследства Ма рији Терезији. Она је задржала све територије, осим Шлезије, коју јој је преотео пруски краљ. У наредном, Седмогодишњем рату (1756–1763) Аустрија је покушала да врати изгубљену покра јину, у чему није успела, али се проширила на Галицију и Буковину (1774). Хабзбуршка монар хија достигла је тада свој највећи територијални опсег. непознате речи
Прагматична санкција – државна уредба, закон.
Само су Османлије дуже владале од Хабзбур га. Историја средње Европе не може се зами слити без њихове династије. Од исусоваца су научили да буду стрпљиви, лукави и театрални.
Хабзбурзи су били стожер католици зма и у Шпанији и у Аустрији и велики противници ре формације. У 18. веку били су поборници про свећености, а у 19. столећу – конзервативизма.
војнА крА јинА
Т
урци су у то време пограничну област проглашавали крајином (серхат). Најче шће је то била територија дуж устаљене аустријскотурске границе, нарочито у Босни. Она је била привремена и није уређена тако да би послужила као важна војна установа. У по граничне просторе серхата Турци су насељава ли Србе сточаре (влахе). За разлику од Турака, Хабзбурзи су основали праву војну установу под називом Војна крајина или граница. И они су на опустеле просторе Угарске, Хрватске и Сла воније насељавали Србе сточаре који су бежали од Турака и тако стварали одбрамбени простор, који су временом организовали као војну ин ституцију. Срби су добијали напуштена имања, уживали личну слободу јер су били ослобођени фе удалних ду жности и имали локалну са мо управу, уз обавезу да бране границу и одла зе у рат на позив владара. Погранични простор Османске и Хабзбуршке монархије настањива ли су Срби, погранични чувари, ратници и стра далници обеју држава. Војна крајина је настајала постепено. На про стору од Сења до Саве, са седиштем у Карловцу,
Војна крајина
85
VI.
ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА (16–18. ВЕК)
створен је Карловачки генералат (1579), а из међу Саве и Драве – Вараждински генералат. Карловачки генералат чиниле су Приморска и Хрватска крајина, а Вараждински генералат – Банска и Славонска крајина. Потом се Крајина ширила на исток, пратећи ослобађање Славо није, Срема и Баната. Тако су почетком 18. века настале Градишка, Бродска и Петроварадинска регимента (Славонска и Сремска крајина), По савскоподунавска и Потископоморишка кра јина. Последња је расформирана средином 18. века, после сеобе Срба у Русију. Привилегије које су Срби уживали у Војној крајини и војне обавезе које су испуњавали би ле су прописане, тзв. Српским статутима. Њих је 1630. године Србима даровао аустријски цар Фердинанд II. Статутима су регулисане личне слободе, самоуправа, судство и трговина. Краји на је подељена на дистрикте, а они на општине. У дистрикту је судска власт припадала збору, у општини – магистрату. Срби су располагали својим непокретним добрима и уживали слобо ду трговине. Они су били обавезни да служе као посаде у шанчевима дуж границе, да нападају непријатеља чим пређе границу и да се одазо
ву владару на позив у војни поход изван Војне границе. Војна крајина је била изу зе та из цивилне управе, одвојена територијално од Хрватске и Угарске и стављена под непосредну управу Дворског ратног већа, са седиштем у Грацу. По кушаји хрватског и угарског племства да Краји шнике доведу у зависан (кметски) положај нису успели, пре свега због тога што је Војна крајина била поуздана заштита од турских упада. То се показало још у Дугом рату, који је вођен од 1593. до 1606. године. Крајина је представљала целину и имала по себан положај у Аустријској монархији. Њен по ложај је почео да се мења, а она да губи значај са престанком опасности од Турака – од краја 18. века. У другој половини 19. века постепено је развојачена и присаједињена хрватској и угар ској цивилној територији. непознате речи
дистрикт – округ, управна јединица. магистрат – седиште општинске управе, у овом случају судске. регулисати – уредити
Крајишници
1. Сетите се назива владарских титула Хабзбурга. 2. После којег проширења је Аустрија постигла свој највиши територијални опсег? 3. Наведите привилегије које су Срби добили Српским стату тима.
86
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
На пијаци
ФРИДРИХ ВИЛХЕМ ФОН ТАУБЕ О СРБИМА „Под турским јармом Илири су задивљали; примили су пороке својих господара а не и њихове врлине. Они који живе у Срему још су најбољи од свих. Може се рећи да су према Хрватима и Далматинцима они анђели. Сви Или ри у аустријским и турским земљама веома су препре дени, лукави и умеју да се претварају; сељаци нису онако глупи и прости, нису онакви мамлази као у другим зе мљама. У религији су ревносни, заправо скоро сујеверни, и за свештенство имају не само највеће страхопоштова ње, него су им и слепо послушни… Главне врлине Илира су верност владару, гостољуби вост, неустрашна одважност и смелост која не преза ни од какве опасности, склоност рату и ванредна храброст у њему. Главни су им пороци тромост и лењост, чему ће свакако нешто доприносити и поднебље; склоност раз
бојништву и пљачки, необуздани нагон за жестока пића, са свим пороцима који настају одатле, као што су много женство, развратност и повреда брачне верности са обе стране, невиђен нехат за будућност, презирање уметно сти и науке итд., даље потпуно охлађена љубав према ближњем, осветољубивост која често траје годинама, не вероватно непознавање основних начела религије, са свим својим лошим последицама, то јест сујеверје, скло ност врачању, занемаривање основних ду жности итд., као и лукавост, сплеткарење, варање у трговини, веома себичан начин мишљења, који је као небо од земље да лек племенитим осећањима великодушности, истинитим обележјима великог духа.“ Сви Илири су у своје обичаје и навике, начин живота и језик много примили од Турака.“
Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине, тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Нови Сад, 1998. Илири – аутор увек мисли на Србе.
1. У тексту о Србима Фон Таубе наводи њихове особине. Које од тих особина он сматра манама? 2. Које врлине Срба наводи писац текста?
87
VI.
ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА (16–18. ВЕК)
ПРОСВЕЋЕНИ 2 ХАБЗБУРШКИ АПСОЛУТИЗАМ Хабзбурзи су били најзначајнија европска династија. Иако је држава носила званичан назив Аустријска монархија, она је по њима познатија као Хабзбуршко царство. Да би успешно бра нили државу, Хабзбурзи су основали Војну крајину дуж границе са Турском.
племићи, кметови, побуне
Х
абзбуршка монархија била је вишенаци онално царство. Најбројнији народ би ли су Словени (Чеси, Словаци, Пољаци, Словенци, Хрвати, Срби), потом Немци, Мађа ри, Италијани и Румуни. Земљопоседницима (племству) припадала је водећа улога у друштву, као и у свим другим феудалним монархијама. Њима су припадали најважнији положаји у земљи, пре свега у др жавној управи, војсци и цркви. Њихови земљи шни поседи били су заштићени, па они нису плаћали никакве порезе. Племићи су приређи вали разне забаве, ишли у лов и живели како до ликује привилегованом слоју друштва. Иако су аристократију чинили Немци и Мађари, власт земљопоседника у Угарској била је израженија и сконцентрисана у рукама тридесет познатих породица. Најпознатије угарске племићке по родице биле су Естерхази, Палфи, Одескалки, Сечењи, Ердеди, Тиса, Ракоци... У Угарској је далеко бројније било ситно племство, полуо бра зовано и конзервативно. Положај сељака био је тежак јер су они били везани за земљу и веома оптерећени феудалним обавезама, као и разним порезима. Обрађивали су спахијску земљу, кулучили им и плаћали разне дажбине у натури и новцу. Држави су плаћали порез, а цркви десетак. Преоптерећени обавезама, они су често дизали устанке који су углавном били неуспешни, као устанак Матије Гупца у Хрват ској 1573. године. непознате речи
палатин – највиши државни службеник, краљев намесник у Угарској.
88
Палата породице Естерхази
естерхАзи Била је то једна од највећих угарских властелин ских породица. Имала је више од милион ју тара зе мље. Корени Естерхазија сежу дубоко у средњи век, а у 20. столећу они улазе у ред петсто аристократских и велепоседничких породица које су у економском и политичком животу Мађарске имале важну улогу. Ова породица дала је у 17. веку два палатина Угар ске – грофа Миклоша, песника и композитора Пала, и кнеза Пала, министра спољних послова у револу ционарној влади 1848. године.
Хабзбурзи су били изборни владари у Угар ској и Хрватској, па су долазили на престо из бором на Угар ском и Хрватском сабору. Ус по стављајући апсолу тистичку власт, они су претворили Чешку у обичну провинцију и кр шили права Угарског и Хрватског сабора. Хр ватско и мађарско племство два пута су озбиљ није покушали да се ослободе власти Хабзбурга. Прво је дошло до завере Зринских и Франко пана (1671) с на мером да одвоје Хрватску и
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
„чардаш је најпознатија мађарска народна игра ко ју играју мешовити парови. Сам назив је скупни и обухвата више врста и шаролике локалне називе, од спорог до олујног ритма. Данашње име игра је доби ла преко чарде, крчме у пустари, изван насељеног места, некој врсти свратишта и коначишта за путни ке и намернике. Сам назив је дошао у мађарски пре ко српског језика – чардак; а у српски је реч стигла посредством турског, али из персијског. Чардаш је, дакле, музика и игра која се играла и свирала некада у чардама, али и пре постојања самих чарди“. Сава Бабић, Мађарска цивилизација, Београд, 1996.
Угарску од Беча, али је она завршена неуспехом, а вође су биле погубљене. Аустријски цар Лео полд приморао је мађарско и хрватско племство да у Пожуну (Братислави) донесу саборски за кључак којим признају наследним земљама Хаб збурговаца Угарску и Хрватску (1687) у време великих успеха у рату против Турске. Део угар ског племства није могао да се с тим помири, па је Ференц Ракоци подигао устанак уперен против бечког апсолутизма, а за обнову угар ске државности (1703–1711). Ракоцијев покушај
да придобије Србе је пропао, највише због тога што угарске сталешке скупштине нису Србима признале привилегије, те су се они борили на страни бечког двора. Рат је за собом оставио велику пустош на просторима где су живели Мађари и Срби.
Д
мАријА терезијА
ва најис такнутија хабзбуршка владара 18. века су Марија Терезија (1740–1780) и њен син Јозеф II (1780–1790). Они су били велики поборници просвећеног апсолу тизма, син више од мајке. Чим је ступила на престо, Марија Терезија морала је још једном да призна угарском племству сталешка права, чиме су по стављени темељи будућем дуали стичком развоју државе – Аустрије и Угарске. После два рата за Шлезију вођена против Пру ске Аустрија се за њу неуспешно борила у Ра ту за аустријско наслеђе (1740–1748), потом и у Седмогодишњем рату (1756–1763). Царица је успела да њен муж Франц Лотариншки постане цар Светог римског царства, а њега је на престо лу тог више титуларног него стварног царства
Марија Терезија са породицом
89
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
наследио син Јозеф II. За његове владавине за почет је последњи аустријскотурски рат (1788), који ће окончати његов брат Леополд II (1791). И Марија и Јозеф настојали су да реформишу земљу. Марија Терезија је подстицала мануфак турну производњу и трговину, чији је носилац било немачко грађанство. Она није са зивала племићке саборе, управу је сконцентрисала у државном савету и министарствима, а државу је поделила на округе (у Угарској и Хрватској – жупаније). Положај сељака делимично је по правила смањењем дажбина и ограничавањем кулука на три дана у недељи. У Бечу је основала „Терезијанум“, где су у хабзбуршком духу васпи тавани млади племићи.
Јозеф II
јозеФ II
Р
еформама Јозефа II извршена је центра лизација монархије и рационализација државне управе, а немачки је постао зва ничан језик, чиме је започет процес германиза ције друштва. Сељак није више био везан за зе мљу нити лично зависан од феудалца, те је тиме знатно поправљен његов положај. Проглашена је једнакост грађана пред судом, а порез су поче ли да плаћају племићи и свештеници. Патентом о толеранцији (1781) омогућена је слобода веро исповести, што је допринело да се делимично сузбију права католичке цркве. Цар је унапре дио основно школство, које је постало обавезно и за мушку и за женску децу. Основао је, потом, Војну академију, укинуо цензуру и са још неко лико мање значајних промена сасвим преуредио друштво и државу. Овако значајне реформе није спровела ни једна земља у Европи. Реформама нису били задовољни племство и свештенство, те је Јозеф II, „цар добрих намера“, постао најнеомиљенији владар 18. века. Црква и земљопоседници ис користили су Француску револуцију и побуну у Белгији 1789. године и присилили цара да их, већином, опозове и врати државу у пређашње стање. Мада је био већи просветитељ од своје мај ке Марије Терезије, биланс владавине Јозефа II био је слабији. Умро је несхваћен и разочаран као и већина владара који су свом народу и др жави желели и нудили бољи поредак. Наследио га је брат Леополд II (1790–1792), који је прет ходно био владар у Тоскани, где се исказао као изузетан просветитељ, у понечему напреднији од свог брата. Један је од ретких владара који је био свестан својих владарских обавеза према поданицима.
1. Зашто Срби нису подржали устанак Мађара под Ракоцијем? 2. Шта је жупанија и у којим се земљама Хабзбуршке монархије јавља? 3. У којој, од двеју држава, је Леополд био успешнији владар и зашто?
ЗАДАТАК
Напишите есеј о Хабзбурзима. У списку литературе на крају књиге пронађите оне које се баве овом династијом. Користите и друге изворе знања, родослове, интернет, књижевна дела, филмове.
90
срби под влАшћу хАбзбургА и млетАкА
VII
С
елећи се северно и северозападно од Саве и Дунава Срби су изборили привилегован положај. У почетку су самоуправна права проширивали, потом су се борили да их очувају, а све то време ратовали су у хабзбуршкој војсци, не само против Турака већ и на просторима Европе. Хришћанска монархија омогућила им је боље услове живота од оних у Турској, те су Срби бележили економ ски, верски и културни напредак. Доба просветитељства дало је зна чајна имена и велика дела барокне уметности, историографије и књижевности. Расути на скоро свим просторима огромне Хабзбур шке монархије, Србе је било тешко објединити и у верском и у сваком другом погледу, будући да су за њих важила посебна правила на про стору Војне границе, посебна у Провинцијалу. Срби су својим при суством етнички ојачали и млетачку Далмацију, као и Дубровачко залеђе. При крају овог периода нестале су обе републике – Млетач ка и Дубровачка, и ускоци, национални борци и бранитељи хришћан ства.
VII.
СРБИ ПОД ВЛАШЋУ ХАБЗБУРГА И МЛЕТАКА
ЗА СТИЦАЊЕ И ОЧУВАЊЕ 1 БОРБА ПРИВИЛЕГИЈА Насељавање
С
еобе Срба промениле су етничк у слик у Балкана. Временом, Срба је у Турском царству бивало све мање, а у Хабзбур шкој монархији и Млетачкој републици све ви ше. Сеобе у Угарску и Хрватску су учесталије од када су Турци допрли до Саве и Дунава. Биле су масовније током владавине Сулејмана Вели чанственог и за везировања Мехмед-паше Со коловића, дакле, у време великих ратних похода Турака. Најмасовније сеобе биле су у време када су пали Деспотовина (1459) и Београд (1521), када су предузимани походи на Беч (1529, 1683) и када је освајана Угарска (1541, 1551). Срби су доживели и ту несрећу да су, покоравањем Ју жне Угарске у 16. веку, скоро сви поново дошли под турску власт, изузев оних који су се повукли још даље на север и запад. Јужна Угарска – политички и географски појам који означава пределе Угарске јужно од Печуја, Сегедина и Арада. На том простору Срби су уживали привиле гије, које су касније послужиле као основа за наста нак Војводства Србије и Тамишког Баната. Данашња Војводина је нешто ужи географски и политички по јам за негдашњу Јужну Угарску.
Освојене територије Турци су укључили у свој већ добро разрађен административни си стем. Српски народ у Јужној Угарској припадао је следећим санџацима: Сремском, Пожешком, Сегединском, Бечкеречком, Чанадском и Те мишварском. Ти санџаци улазили су у сас тав Будимског, Темишварског и Јегарског беглер беглука. Прелазити Саву и Дунав и насељавати про сторе Јужне Угарске, знатно шире него што је данашња Војводина, постало је уобичајена поја ва све до 1815. године, када започиње своје по стојање Кнежевина Србија. Две сеобе, познате у историји Срба као велике, обележиле су то 92
Ђорђе Бранковић
раздобље (1690, 1737). И пре турских осваја ња Банат и Срем били су нас тањени Србима, док је Бачка насељена у 16. век у, а поменуте две области попуњене новим досељавањем. Сеобе су се кретале и ка Славонији и Барањи, а на се веру и североисток у су допрле чак до Будима, Сентандреје и Арада. Све те сеобе, непосредно или посредно, подстицала је хабзбуршка власт имајући од њих вишеструку корист: насељавање опустелих предела, повећање броја становни ка и стицање одважних бранилаца Монархије. Срби су тако постали важан чинилац и у војном и друштвеном живот у Хабзбуршке монархије. Срби су у Сегедину имали посебну еписко пију, која је потом ушла у састав Пећке патријар шије, као и неколико нових епископија – бечке речк у, темишварску, јенопољску. Непознате речи
привилегије – повластице, документ којим се додељују некоме самоуправна права. хусар – лако наоружани коњаник.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Значајну улог у у овом раздобљу, нарочито у време ратовања против Турака, имало је не колико српских племићких породица: Бакићи, Јакшићи, Белмужевићи, Бранковићи. Међу чла новима породице Бакић истакао се Павле, који је био последњи српски деспот, док су остали, као Петар, били погранични капетани и хуса ри, а један члан породице био је римокатолички бискуп. Породицу Бранковић традиција је вези вала за српску средњовековну династију. Поред грофа Ђорђа Бранковића, та породица дала је три митрополита, од којих је најпознатији ње гов брат Сава, ердељски митрополит. Ђорђу је грофовску тит улу подарио аустријски цар. Он се истакао у Бечком рат у као велики борац за права Срба у Хабзбуршкој монархији, када га је народ изабрао за војводу. Због веза с Русима и намере да са Србима поведе рат за ослобођење од Турака био је ухапшен и умро је у затвору. Својом делатношћу и делом Славено-сербска хроника много је допринео јачању српске на ционалне свес ти. Хронике се сматрају првим политичким програмом Срба.
Привилегије Србима цара Лепополда
Српске привилегије
П
оложај Срба у Јужној Угарској се мењао: за владавине Турака био је подношљив, затим је погоршан, док се за владавине Аустрије водила дуга и занимљива борба око стицања и очувања привилегија. Од 1690. до 1695. године аустријски цар Ле ополд I (1657–1705) издао је више док умената, који су заједно чинили основу српским приви легијама. Привилегије стечене у Хабзбуршкој монархији биле су засноване на самоуправним правима која су Срби ужив али у Османском царству. Првом привилегијом сматра се позив цара упућен Србима и Албанцима 6. априла 1690. године да устану и прикључе се аустријској војсци. Цар је Србима обећао следеће повласти це: слободу вере, избор војводе и ослобађање од једног дела пореских обавеза. Те повластице Србима су нудиле нек у врсту војно-грађанске аутономије. Леополд I је током наредних годи на, до 1695, издао још неколико правних аката, на основу којих су уобличене српске привиле гије. Оне су Србима пружале право да бирају митрополита, који је управљао црквом, поста вљао епископе и наслеђивао земљу умрлих Срба без наследника. Срби су добили још две важне установе – Народно-црквени сабор и Архи јерејски синод. Осим што су уживали слободу вере, могли су да користе стари православни ка лендар и да не плаћају десетак католичким све штеницима. Сремски Карловци постали су цен тар српског црквеног, култ урног и политичког живота, а Карловачка митрополија најзначај нија инстит уција Срба у Јужној Угарској. Смрт патријарха Арсенија III (1706) омог ућила им је да сазову Сабор и изаберу митрополита, чиме су у пракси применили две своје привилегије. Оснивањем Посавско-подунавске и Поти ско-поморишке крајине (1702/3) Војна граница је проширена и на њене просторе су досељени многи Срби, који нис у били под жупанијском влашћу. Од тада су се Срби делили на оне који су живели у Војној граници, а који су били под бечком војном влашћу, и оне који су живели у Провинцијалу и били под цивилном угарском влашћу. Живот у Граници био је подношљи вији од живота у Провинцијалу, где су важила угарска феудална права. Кад је Ференц Ракоци 93
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
подигао почетком 18. века устанак против цара, Срби су у знак захвалности за добијене приви легије стали на страну двора и одлучили исход рата у корист Беча. Очувати стечене привилегије није било ла ко. Када је развојачена Потископоморишка крајина (1749), Срби су реаговали селидбом у Русију (1751/2). Уместо ње, убрзо су основани Потиски и Кикиндски дистрикт, затим и Шај кашки батаљон. У време када је све више јачао српски грађански сталеж ове мере бечког двора сматране су почетком ограничавања народних привилегија.
Централизу јући државу, Марија Тере зија наставила је да сужава привилегије Срба. То је драстично учињено издавањем два акта – Регу ламента (1770) и Деклараторија (1779). Регула ментом је митрополиту укинута световна власт, али не и верска, и прописани су му приходи. Уз пристанак Синода, смањен је број верских пра зника и забрањени су неки нехигијенски обича ји током погреба. Школским уставом школе су одузете цркви и постале су државне установе. Укинута је Илирска дворска депутација, једина државна цивилна установа Срба. Декларато ријем су протумачена сва ограничења и она су остала на снази пуних деведесет година. Због изгубљених права од тада је то била црквено школска аутономија. Уз извесна побољшања у 19. веку, она је постојала све до 1912. године. Од свих сабора које су Срби одржали у то време најважнији је био Темишварски сабор (1790). Од тада, па током 19. века аустријски вла дари су чешће сазивали српски сабор као про тивтежу угарском сабору пошто су Мађари били знатно јачи противник бечком двору од Срба. Темишварски сабор био је изборни јер је за ми трополита изабран Стеван Стратимировић, један од највећих духовних предводника Срба у Монархији. Сабор је био и расправни, будући да је расправљао и захтевао од цара да се Србима врате раније привилегије и, посебно, Банат као аутономна област. Овај захтев представљао је покушај да Срби добију своју административну територију на којој би примењивали преостале привилегије и, поред црквеног, остварили поли тичко јединство. У томе нису имали успеха, па ће наставити да се за њу боре и у 19. веку.
Стеван Стратимировић
1. Шта се подразумева под појмом Ју жна Угарска? 2. Како се зове дело грофа Ђорђа Бранковића, и по чему је познато? 3. Наведите установе Карловачке митрополије. 4. Које две делатности одликују Темишварски сабор?
94
VII.
СРБИ ПОД ВЛАШЋУ ХАБЗБУРГА И МЛЕТАКА
2 ДРУШТВО И СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ Насељавањем Јужне Угарске Срби су етнички ојачали овај простор. Стекавши привилегије кра јем 17. века, они су уредили црквени живот у Карловачкој митрополији. У другој половини 18. столећа њихове привилегије су сведене на црквено-школску аутономију.
Просветитељс тво и култ ура Срба
С
рби су живели на просторима трију др жава, али је српско друштво било најра слојеније у Јужној Угарској. Оно се де лило на племство, свештенство, грађанство, подл ож но сељ аш тво и гран ич ар е. Српс ко племство улазило је у ред ситног племства и у том погледу није могло да се упоређује с угар ским племством. Најзначајније племићке поро дице биле су: Чарнојевићи, Рашковићи, Текели је, Николићи, Бајићи... Грађанство је било дуго у повоју, али је временом постајало све бројни је и богатије. Срби и Цинцари понајвише су се бавили трговином. Најзначајнији град били су Сремски Карловци, као седиште митрополита и важан црквени и култ урни центар. Градови са већинским српским становништвом били су Сланкамен, Панчево, Вршац, а Срба је било и у великим градовима – Сегедину, Будиму, Теми швару. Срби су у Угарској и Хрватској подигли мно ге цркве и манастире. Највише их је саграђено на Фрушкој гори (Крушедол, Хопово, Гргетег, Ремета, Врдник и др.), у Сентандреји, Пешти, Осијек у, Пакрацу, Вуковару, Новом Саду. Сви су грађени у тада модерном барокном стилу. Барок је оставио трага у црквеном сликарству, пре свега у сликању икона и цртању минијатура. Познати барокни сликари били су: Теодор Кра чун, Тодор Илић Чешљар, Јаков Орфелин и Арса Теодоровић (портрет Доситеја Обрадовића). После краћег постојања богословске школе у Новом Саду митрополит Павле Ненадовић основ ао је Богословиј у у Сремским Карлов цима (1749). Католичке гимназије постојале су у Суботици и Новом Саду и биле су доступне
Тодор Илић Чешљар, Визија Св. Јована еванђелисте
српс кој омлад ин и. Срб и су ипак отвор ил и сопствену гимназију у Сремским Карловцима (1791). Тим важним школским установама при додате су многе основне школе, којима је све више пажње поклањало ојачало српско грађан ство. У културним делатностима истиче се Хри стифор Жефаровић, писац, бакрорезац и цртач, познат по преводу с латинског и преради чувене Стематографије Павла Ритера Витезовића. То дело будило је родољубива и национална осе ћања, као и кратка историја српског нар ода руског официра Павла Ћулинца. Много више трага оставио је Јован Рајић, писац и историк. На Рајићевој Историји почива будућа српска историографија. 95
VII.
СРБИ ПОД ВЛАШЋУ ХАБЗБУРГА И МЛЕТАКА Најпознатији српски писац 18. века био је Доситеј Обрадовић (1742–1811), творац мо дерне српске књижевности, просветитељ, први министар просвете тек стваране српске државе. Његова најважнија дела су: Живот и прикључе нија, Совјети здраваго разума, Писма љубезном Харалампију, Басне... Она су дуго била основна лектира не само за децу већ и за одрасле.
Свакодневица и приватни живот Јован Рајић (1726–1801). Рођен је у Сремским Кар ловцима, а умро у манастиру Ковиљу. Образовање је стицао у манастиру, језуитској и протестантској гим назији у Коморану и Шопрону и Духовној академији у Кијеву. Предавао је географију и реторику у Латинској школи у Сремским Карловцима. Служио је на дворо вима епископа темишварског Вићентија Јовановића Видака и бачког – Мојсија Путника. Замонашио се 1772. године и био архимандрит манастира Ковиља. Писање историје српског народа сматрао је преком потребом и одмах се латио тог пос ла, који је довршио 1768, а штампао тек 1794/5. Године: Историја разних славен ских народов наипаче Болгар, Хорватов и Сербов… Ра јић се ограничио на историју Јужних Словена, при чему је дао кратак преглед повести Бугара и Хрвата, а опширан преглед повести Срба. Историја прати до гађаје од средњег века до укидања Пећке патријар шије. Аутор се потрудио да дело употпуни историј ским картама и родословним таблама, а користио је понајвише домаће изворе. Рајићева Историја извр шила је велики утицај на развој српске историогра фије, култ уре и политике и била један од извора на дахнућа будућег српског култ урног препорода. Одан идеји просвећености, сагледавши српску прошлост у целини, „као највеће непријатеље српског напретка прогласио је незнање и његове последице: неслог у, непокорност и самољубље“. Написао је и алегоријско-историјски спев Бој змаја са орлови. Непознате речи
архимандрит – старешина манастира. стематографија – генеалогија, описивање родослова и грбова.
Захарије Стефановић Орфелин посветио се црквеним проблемима и истакао у борби против римокатоличког утицаја. Он је штам пао први српски часопис Славено-сербски ма газин и повест руског цара Петра Великог, оба у Венецији. 96
П
рекретницу у повести Срба у Хабзбур шкој монархији донела је велика сеоба (1690). Захваљујући врху црквене јерар хије, с патријархом на челу, Срби су изборили низ привилегија које су им омог ућиле да уре де свој народни и црквени живот. Будући да су имали државу уређенију од турске, са друштвом отвореним за модернизацију, за разлику од тур ског које се већ окивало у традиционализам, Ср би су на овим прос торима временом отишли знатно испред својих сународника осталих на старим огњиштима – у политичком, црквеном, култ урном и свакодневном живот у. Српско друштво у Хабзбуршкој монархији прво је реформисало црквену организацију и увело јединствен поредак и ред. Донета су пра вила за свештенике и уведене црквене матице (књиге рођених, венчаних и умрлих). Богослу жење је постало редовније, нарочито недељне лит ургије. Више пажње се поклањало пошто вању светих тајни – крштења, миропомазања, покајања и брака. Српски свет постао је побо жнији. Цркве и манастири барокног времена били су монументалнији и раскошнији. Митрополи тов двор (Крушедол, Београд, Сремски Карлов ци) био је седиште конзисторије, главног адми нистративног тела православне цркве. Хабзбуршка држава била је заинтересована да побољша и свакодневни живот својих пода ника. Срби у оба царства живели су штедљиво. Један од разлога те штедљивости били су дуги постови, који су сматрани врлином и придава на им је велика важност у очувању вере. Током четири велика поста живело се, углавном, на па суљу, сочиву и хлебу, без меса, млека и осталих
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Манастир Хопово
Манастир Шишатовац
мрсних намирница. Пост је смањив ао радну моћ појединаца, повећавао смртност услед сла бе ухрањености и чинио нацију тромом. Више од половине календарске године испуњавали су празници, што је сматрано узроком српске ле њости и сиромаштва. У Хабзбуршкој монархији током 18. века, после три скраћивања, број не радних празника сведен је са 164 на 27, док је у Турској остало по старом. Реформа је захватила и образовање. Задржа не су вероисповедне школе, а осниване су не мачке државне школе у којима су деца оспосо бљавана за државну службу, будући да су морала добро да знају немачки језик. Школске зграде биле су квалитетније и најчешће су имале две учионице – за женску и за мушку децу. Школе су се у градовима похађале много више него у селима.
Срeмски Карловци
Велика је разлика у одећи Срба у Османском и Хабзбуршком царству. Монаси су носили цр ну, а свештеници плаву одећу. Они који су слу жили војску облачили су униформе. Бројне са чуване слике сведоче о њеној раскоши. Жене из племићког, а све више и из грађанског сталежа, почињу да се облаче по бечкој моди. Кинђурење се огледа у бројним модним детаљима, ђинђу вама и накиту. Свакодневна одећа је, ипак, била скромнија. Непознате речи
кинђурење – кићење употребом накита. ђинђува – накит, бижутерија, као што су минђуша или на ушница.
Хигијена је у то време била на ниском нивоу. Људи су се ретко купали и мењали одећу, а шуга 97
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
и ваш биле су учестала појава. У брак се ступа ло знатно раније него данас. Срби су још увек живели у кућним задругама, где се знало ко је старешина. Његов ауторитет био је неспоран. Мајчино име није се ни помињало иако је она била стуб породице. Положај жена у племићким и градским породицама био је знатно повољни ји него у сеоским.
Жена из градске породице
Деци се, међутим, поклањало све више па жње. Жене су рађале и по четрнаесторо деце, као у случају браће и сестара Симеона Пишче вића, али је већина њих умирала млада. У на веденом случају остало је само двоје у животу. Одрастању, васпитавању и образовању прида вао се све већи значај. Женска деца, уколико ни су похађала школу, учила су кројење и шивење. Она из виших кругова одлазила су чак и у Беч да се образују, да уче сликарство и свирају харфу. Домаћи простор, сеоски и градски, састо јао се од куће, дворишта и економских зграда. У Хабзбуршкој монархији није било ограничавањâ поданика према господарима каквих је било у Османском царству, те су градске куће Срба би ле репрезентативне већ у 18. веку. Састојале су се од три просторије: кухиње с великом пећи и две собе, гостинске и за спавање. Собе су биле патосане, простране и високе, са бојеним или осликаним плафонима. Имале су складан на мештај. Осим огледала, у њима је било икона, породичних портрета, каткад и портрета вла дарских или православних достојанственика, који су украшавали и чинили пријатнијом њи хову унутрашњост. Двориште с баштом било је уређено. Поред обичних кола, господске поро дице поседовале су каруце и кочијаша. Истакну те племићке породице имале су на спахилуцима своје дворце, као, на пример, породица Чарно јевић. Сеоске куће биле су под земљом, са једном или две собе, огњиштем и отвором на крову како би у унутрашњост допирала светлост. Од краја 18. века напуштају се такве земунице, расуте по имањима, и граде се ушорене куће поред пута.
ЖЕНИДБА СИМЕОНА ПИШЧЕВИЋА „Ја сам се са својом невестом видео, али нисмо једно другом ни речи казали, већ зато што је било против обичаја разговарати са девојком, иако сам ја ту смелост смео себи допустити, пошто сам се шетао с њеним бра том. Могао сам јој прићи и упитати је за здравље и указати јој поштовање, а уз то још штогод проговорити, али ја се нисам усудио да то чиним да њени родитељи већ првога дана не помисле о мени штогод рђаво. Ипак, по ред свега тога, наши су се погледи сретали. Девојка ми се чинила мила и врло лепа. Она је била годину дана млађа од мене, а ја сам имао седамнаест година. Ето какав сам ја био младожења.“ (Пишчевић, Мемоари) 1. Наведите имена најистакну тијих српских племићких породица. 2. Ко је наш највећи књижевник 18. века? Која су његова дела? 3. У којим местима је било седиште митрополије?
98
VII.
СРБИ ПОД ВЛАШЋУ ХАБЗБУРГА И МЛЕТАКА
3 ДУБРОВНИК, ВЕНЕЦИЈА, УСКОЦИ Просветитељство је оставило трага и на српско друштво, његов живот и културу. Поред по знатих сликара, вредни су помена историк Јован Рајић и књижевник Доситеј Обрадовић. Ре формама је уређен црквени живот и образовање, а свакодневица је бивала све разноврснија.
Д
дубровАчкА републикА
убровник, град–држава, познат под на зивом Дубровачка република, саградио је утврђење 1481. године које га је шти тило од многих неприлика. Односе с Турском решио је уговором тако што је Порти плаћао годишњи харач од 12.500 дуката и на тај начин стекао право заштите својих људи на турској територији. Данак Турцима редовно је плаћао до почетка 19. века. Добре односе успоставио је и са Шпанијом, која је читава два столећа била његов главни заштитник на Западу. У почетку су односи Дубровачке и Млетачке републике били добри, али су касније били велики супарници на Јадранском мору.
Дубровачки новац
Дубровчани су се бавили оним што им је са мом природом географског положаја било пред одређено – поморском и копненом трговином. Република је располагала с 200 трговачких бро дова, те је поморство представљало основну грану привреде. Исти значај имала је и копнена трговина, због које је у свим важнијим местима, на српским и другим просторима, имала своје
Дубровник
99
VII.
СРБИ ПОД ВЛАШЋУ ХАБЗБУРГА И МЛЕТАКА
колоније – од Бања Луке, Новог Сада, Београда, Ниша до Скопља. У тим местима Дубровчани су подизали складишта робе, цркве и отвара ли трговачке судове. Трговина Дубровчана на просторима Османског царства, самим тим и на нашим просторима, од великог је значаја за економски развој и Дубровника и Срба. Дубров чани су у Турској куповали аграрне и сточарске производе (вуну, кож у, крзно, ћебад, восак, сир, жито, метал и живу сток у), а извозили различи ту робу западног порекла и сопствене произво де, као што су разне врсте тканина и сл. За развој Дубровника била је од важности и производња соли у соланама Стона. Со се најви ше продавала на ушћу Неретве, одакле се лакше транспортовала у унутрашњост копна. Дубров чани су се бавили и новчаним трансакцијама.
делило се на влас телу и грађане. Влас тела се бавила поморским пословима, пре свега осиг у рањем, давањем новца у зајам и држањем ману факт урних радионица. Она је имала сву власт у рукама, па је тај узани круг владајућих породица био сасвим затворен. Грађани у економском по гледу нису много заостајали за њима. Дубровачко залеђе било је српско, а сами становници осећали су се „Словинима“ и ве ровали да су аутохтоног порекла. Понајвише у граду, али и око њега живели су Срби–католици. Дубровчани су имали развијену култ уру, наро чито књижевност, и непрекидно су одржавали култ урне везе с италијанским градовима. Ду бровник је дао великог песника Џива Гундулића, комичара Марина Држића, историчара Мавра Орбина, математичара и астронома Руђера Бо шковића. Дубровник је вековима одолевао свим неда ћама, али је почео да опада од када га је задесио земљотрес 1667. године. Одолевао је моћном Турском царству, поносно се носио с Венеци јом, али није могао са Наполеоновим ратним походом. Французи су окупирали град 1806, а укључили га у Илирске провинције 1808. годи не. Тим чином престала је вековна самостална повест Дубровачке републике. У наредном пе риоду Дубровник је био француска и аустријска покрајина.
Млетачк а републик а и Срби
М
Руђер Бошковић Непознате речи
колонија – овде: организовани скуп људи из једне земље у другој држави или граду.
Дубровачка република имала је своју орга низацију влас ти. На врху је био кнез, а пред ставничка тела чинили су Мало и Велико веће и Веће умољених. Становништво Дубровника 100
летачка република или Венеција би ла је у успону при крају средњег века, када је, поред поморске, постала и ја ка континентална сила. Осим поседа у северо источном делу Италије, држала је Истру и већи део далматинског приобаља, нека грчка острва у Јонском мору, а у Средоземљу – Кипар и Крит. Венеција је била најмоћнија италијанска држава. Сам град Венеција имао је почетком 16. столећа 100.000 становника, колико и Милано. Млетачка република одрекла се освајачке политике после рата с Камбрејском лигом (Француска, Аустри ја, папа, италијанске државе), почетком 16. века, али је задржала монопол у трговини с Левантом, који је неко време био угрожен увозом из Аме рике. Од тада је узмицала пред налетима Турака,
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
изг убивши многе поседе у Средоземљу. У рат у који су против Турске водили Венеција, Шпани ја, папа и малтешки витезови извојевана је једна од највећих поморских победа – код Лепанта (1571). Међутим, Венеција није успела да задржи Кипар. У чувеном Кандијском рат у (1645–1669) изг убила је Крит (Кандију), а рат се делимично водио и у Далмацији, где су учествовали српски ускоци Јанковић Стојан и Смиљанић Илија. У Морејском рат у (1684–1699) добила је Пелопо нез и унутрашње пределе Далмације, али је Пе лопонез задржала кратко, до 1715. године.
синоним слободе овог града–државе. Велико веће било је врховно судско и законодавно тело. Млечани су владали целом далматинском обалом од Кварнера до Албаније, острвима и за леђем с градовима Задром, Шибеником, Спли том, Улцињем и другим местима, изузимајући Дубровачку републику. Далмацијом је управљао генерални провидур, а његово седиште било је у Задру. Становништво Далмације делило се на племиће, пучане и сељаке кметове. Једна од области у које су се Срби досељава ли под притиском и зулумом Турака, нарочи то после пада Босне и Херцеговине, била је и Далмација. Срби су населили опустеле пределе Буковице, Книнске Крајине, Равних Котара и других крајева. Уз Хрвате и Италијане, они су од тада чинили четвртину становништва. Беже ћи од ислама, многи од њих нису могли да по бегну од римокатоличанства. Део српског ста новништва задржао је православну веру, а део је примио римокатоличк у веру. Срби–католици временом су се, подвргнути разним иск ушењи ма, похрватили.
Венеција
Млетачка република се дуго, упорно и вешто борила да очува независност. У 18. век у била је у кризи и није успела да се реформише ограни чавањем права млетачком патрицијат у. Вене цијанско племство било је снобовско и живело је најлуксузније у Европи. Млетачка република нестала је као држава Наполеоновим освајањем, миром у Кампоформију (1797). У време када је монархистички облик влада вине преовладавао у Европи, било је неколико италијанских градова који су створили држа ве–републике, какав је био и Дубровник. Уре ђење Млетачке републике није било класично републиканско, већ нека врс та мешавине. На челу Републике налазио се дужд (вођ – монар хис тичка инс тит уција), затим Велико веће – представничко тело целог племства (демократ ска установа), и Сенат – племићки парламент (аристократско тело). Те три установе биле су
Книнска тврђава Непознате речи
патрицијат – друштвени сталеж: племство, аристократија.
Будући да су Срби били под сталним при тиском католичке цркве, преверавање је било непрекидан процес, који се остваривао непо средно или посредно, унијаћењем. Пошто би признали папу за врховног црквеног поглава ра, следећи корак био је потпуно прихватање римокатоличке вере, о чему је писао књижевник 101
VII.
СРБИ ПОД ВЛАШЋУ ХАБЗБУРГА И МЛЕТАКА
Симо Матавуљ у приповеци Пилипенда. У Боки Которској тај процес је био мање изражен. И православна црква имала је проблеме с римокатоличким бискупима и римским папом. Православље је очувано захваљујући црквама и манастирима које су Срби подизали у Далма цији и Боки Которској – Крупа, Крка, Драговић, Савина. Они су помогли Ср бима да сачувају верску и националну посебност. Срби и Хрвати нису били задовољни мле тачком управом, па су дизали буне, од којих је најпознатија она на Хвару (1510).
Најпознатији ускочки јунаци били су Стојан Јанковић и Илија Смиљанић, опевани у народ ним песмама. Стојан Јанковић родом је из Рав них Котара (између Задра и Шибеника). Био је политички вођа Срба у северној Далмацији, а водио је преписку с патријархом Арсенијем III Црнојевићем. Четујући против Турака допао је ропства, које је провео у Цариграду.
ускоци
С
рпско и хрватско становништво Млеча ни су користили у свим ратовима против Турака. Део тог становништва називан је ускоцима. Они су били слични хајдуцима. Че товали су на просторима Далмације и Боке Ко торске, а највише их је било у Равним Котарима, Макарској крајини и око града Пераста. Сењски ускоци стекли су славу ратујући против Турака у време њиховог успона и освајања наших зема ља. Ускоци нису били само Срби – међу њима је било и Хрвата. Почетком 17. века, после, тзв. Ускочког рата, они су пресељени у Жумберак и стекли привилегије житеља Војне крајине. Ускоци су се борили и на мору и на копну. Они су гусарили на Јадрану, од Ријеке до Кото ра, на својим лаким бродовима, продирали су уз Неретву, Цетину и Зрмању и четовали на про стору од Сења до Драве. Учесници су свих рато ва које су водиле Аустрија и Венеција, а нарочи то Дугог (1594–1606) и Кандијског (1645–1669), када је Мле тачка репу блика уз помоћ ускока проширила своје поседе у Далмацији. Док су хајдуци били одметници од турске власти, уско ци нису били одметници од млетачке и аустриј ске власти. Заједничка им је била борба против Турака, с тим што су ускоци били у повољни јем положају јер су имали сигурна склоништа и заштиту Венеције, понекад и Аустрије. После упада на турску територију, освете и пљачке они су се враћали својим кућама. Ускоци су били на удару Турака приликом њихових изненадних освајачких или пљачкашких упада. Тада су стра дали и они и целокупно становништво. 102
Стојану Јанковићу су посвећене две народне песме: Женидба Стојана Јанковића и Ропство Јанковић Сто јана. У једној песми приказан је следећим стиховима: „Оно ти је Стојан Јанковићу, Оно ти је стари мејданџија, Љу та, брате, под каменом гуја; Додиј’о је цару и ћесару.“
Као и Јанковићи, тако су и Смиљанићи били позната ускочка породица. Николу Смиљанића изабрали су Срби за ускочког харамбашу уместо његовог погинулог оца Илије. Млечани су га по себно уважавали и обдарили многим почасти ма. Погинуо је изнад манастира Крупе враћају ћи се из похода на Удбину. Срби из Далмације, Морлаци, како су их називали Млечани, изабра ли су затим његовог брата Филипа за харамба шу. И овај назив за предводника говори много о томе колико је танана нит делила хајдуке од ускока. И хајдуци и ускоци оставили су видан траг у повести српског народа и његовом иден титету, националном поносу и родољубљу. Само је хајдучија била масовнија појава од ускоштва.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
1. Који су органи власти постојали у Дубровачкој републици? 2. Наведите српске манастире у Далмацији. 3. Направите паралелу између ускока и хајдука – сличности и разлике.
прАзници
Покретни празници Цвети – падају пре Ускрса и као и Ускрс увек у недељу. Ускрс – највећи хришћански празник, посвећен васкр сењу Христову. Код православних он је покретан пра зник, који може да падне најраније 4. априла, а најкасни је 8. маја, по новом календару. У римокатоличкој цркви Ускрс је непокретан празник од 1583. године. Спасовдан – празник Вазнесења Христовог (Вазнесења Господњег); Исус је узнет на небо на десној страни Бого оца. У народном веровању Спасовдан је важан за сточа ре и земљораднике. Непокретни празници Божић – највећи празник после Ускрса, дан Христовог рођења. Празник је сваке породице која је тог дана на окупу. Први посетилац у кући назива се полажајник, за кога се верује да је Божји изасланик који се дочекује с пажњом и дарива, јер се сматра да од њега зависи срећа и напредак домаћинства. Када полажајник џара ватру гранчицом од бадњака, најчешће изговара: Колико варница, толико здравља, радости и весеља. Колико варница, толико среће, мира и љубави. Колико варница, толико парица и остварених жеља.
Сретење – светковина сусрета Симеона Богопримца са Исусом Христом. У народном веровању на Сретење се сусрећу зима и лето, отуда народни назив Средозимци. Код нас је познатији као празник када је избила Српска револуција (1804) и када је донет Сретењски устав (1835). Благовести – арханђел Гаврило је на тај дан дојавио Де ви Марији да ће, промишљу Божијом, родити Сина. Ђурђевдан – код нас познатији као народни него као црквени празник. Један је од календарских међаша, који годину дели на два дела, од Ђурђева до Митрова дана. Тројице – или Ду хови празник су Светог Тројства (Бог Отац, Бог Син и Бог Дух) и њиме се чува спомен на сила зак Светог духа на апостоле. Код нас су познате по дево јачким поворкама, тзв. краљицама. Видовдан – дан Светог Вида, код нас је познатији као дан Светог Лазара, српског кнеза погинулог у Косовској бици (1389). Сећање на овај важан историјски догађај дало је Видовдану обележје најважнијег српског националног празника. Петровдан – празник Светих апостола Петра и Павла. Илиндан – дан Светог Илије или Громовника Илије, нај већег међу огњеним свецима, који је светкован са вели ким страхопоштовањем.
Богојављење – празник јављања Светог тројства; дан када је Јован Претеча крстио Христа у реци Јордану. Тада се небо отворило и Бог Отац је обзнанио да је Исус син његов и да је на Исуса слетео Свети дух у виду голуба.
Преображење Господње – празник који чува спомен на божанску славу Исуса Христа; његова је намена да очу ва наду и веру у спасење.
Јовањдан – дан кумства, Јован Крститељ је кум Божји.
Крстовдан – дан уздизања Часног крста, на којем је Исус Христос издахнуо разапет. Једнодневни пост.
Савиндан – дан српског светитеља Саве, првог архие пископа српског, сина Стефана Немање, Растка. Школска слава у Кнежевини и Краљевини Србији и Републици Ср бији (1840–1945. и од 2002).
Митровдан – дан Светог ратника Димитрија. Срби су о Ђурђевдану и о Митровдану плаћали Турцима порез, а хајдуци се састајали и растајали.
1. Како се данас обележава Сретење? 2. Да ли се данас обележава Видовдан. Ако се обележава, како? ЗАДАТАК: Наведите данашње државне и друге празнике, нпр. школски празник. Шта још знате о тим датумима?
103
АТЛАНТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
VIII
Р
еч револуција означава нагли али дубок друштвени, еко номски и државни преокрет, примену или преоб ражај. Та реч појавила се још у 14. веку, али је временом мењала и допуњавала значење. Најчешће је била синоним за побуну, пре врат, грађански рат. Постоји више врста револуција, а оне које се помињу у уџбенику разврстане су у грађанске и национ алне револуције. Неке од њих попримиле су обе карактеристике, те их је тешко раздвојити. Иако су Низоземска и Енглеска револу ција избиле у 16. и 17. веку, револуционарна епоха почиње се дамдесетих година 18. века, а завршава се средином 19. века. Француска револуција је искључиво грађанска. Америчка, Срп ска, Грчка и Белгијска револуција, као и револуције 1848/9. го дине у Европи су или националне, или обједињују оба вида – национални и социјални. Скоро све револуције прате грађански ратови, који се воде у оквиру једне државе и једног народа. Револуције су рушиле монархије и уводиле републике као об лик државне заједнице. Атлантским револуцијама називају се револуције које су избиле на обалама Атлантика – Енглеска, Америчка и Француска, и оне су предмет овог одељка. Нацио налне револуције обрађене су у другом одељку.
VIII.
1 ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА
П
Смена династија
очетком 17. столећа угасила се ди нас тија Тјудор, а на власт је дошла династија Стјуарт. Енглеска је почи вала на чврстим монархистичким темељи ма, и била је добро уређена централистичка држава. Први владар из динас тије Стјуарт истицао је као начело монархистичке влада вине да Бог и краљ имају право да стварају и уништавају и да својим поданицима дарују живот и смрт. Та династија настојала је да уведе апсолутизам и сломи моћ парламента, чиме је изазвала две револуције. Енглеску је одликовала и развијена при вреда. Процес „ограђив ања“ земље био је завршен. Њиме је створено ново племство – капиталистички фармери. Енглеска је по већала производњу вуне, жита и меса, а пре коморска трговина била је у успону. Ново племство и грађанство знатно су се обога тили и нис у више могли да подносе јак у и самовољну владареву власт. Уместо апсолу тистичке, они су желели уставну монархију.
Џејмс I Стјуарт Непознате речи
фармер – власник пољопривредног имања.
Енглеска је ставила Ирску под војну упра ву, а са Шкотском је створена персонална унија, пошто је Џејмс I наследио своју мајк у Марију Стјуарт на престолу Шкотске.
Грађански рат и републик а
С
укоб владара и парламента избио је на томе да ли владар може да убира по резе без дозволе парламента. Право одлучивања о разрезивању пореза је основно право на којем су владар и парламент засни вали своју власт и моћ. Демократски систе ми и у монархис тички и у републикански уређеним државама настали су онда када је искључиво парламент располагао тим пра вом, које је касније названо право доноше ња буџета. Када је краљ Чарлс I (1625–1649) хтео да уведе нове порезе, морао је да затра жи сагласност парламента. Парламент је дао свој пристанак, под условом да се претходно потврде његова права. Краљ је издао Пети цију о правима (1628), којом се обавезао: 1. да неће убирати порезе без дозволе пар ламента и 2. да неће затварати грађане без судске пресуде. То су два основна права бу дућих демократски уређених држава. Потом је распустио парламент, који се није састајао једанаест година, и наставио да влада апсолу тистички. Прогоном пуританаца и увођењем нових пореза против себе је, осим парламен тараца, окренуо и народ. Устанак у Шкотској присилио га је да сазове, тзв. Кратки парла мент (1640), чији рад је трајао свега три не деље, а одмах затим Дуги парламент, који је радио две деценије (1640–1660). Парламент се делио на присталице владара – каваљере, и опозицију владару – округлоглавце (који су добили назив по новом обичају шишања косе). После пог убљења једног краљевог ми нистра и једног бискупа парламент је донео следеће мере: 1. укидају се ванредни судови, 2. парламент се мора састајати најмање јед ном у три године, 3. порези се не мог у уби рати без његове дозволе. Таквим одлукама онемог ућена је апсолутистичка владавина. Краљ није могао да се помири с тим од лукама, те су у земљи створена два неприја тељска табора. На страну владара стали су 105
VIII.
АТЛАНТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
високо племство, англиканска и католичка црква, док су на страни парламента били но во племство, грађанство и пуританска црква. Владарева опозиција није била јединствена: једни су желели само да ограниче његову власт, други да поправе свој социјални по ложај. Тако се Енглеска нашла у првом, а за тим и другом грађанском рат у (1642–1649).
Оливер Кромвел
Личност која је дала обележје овој епо си био је Оливер Кромвел, сеоски племић и пуританац, предводник грађанства, рад ника, занатлија и сељака. Он је организовао револуционарну војску, чије су одлике биле храброст и дисциплина. Војнички таленат исказао је у биткама против краља Чарлса I код Марстон Мура (1644) и Незбија (1645) и Престона (1648). У последњој бици заробио је краља, којег је осудио Високи суд на смрт (1649). Енглеска је проглашена републиком, први и последњи пут у својој повести. Већи на европских монархистичких држава није признала републиканску Енглеску. Оливер Кромвел успешно је угушио уста нак дигера, а затим устанке у Шкотској и Ирској. Ирци су били сурово кажњени спа љивањем села и одузимањем земље. Отуда вековна мржња Ираца и Енглеза. Кромвел је Шкотској и Ирској силом наметнуо уни ју с Енглеском. Потом је узео тит улу лорда протектора републике, одбивши краљев ску круну. Тит улу је добио јединим писаним уставом Енглеске, познатим под називом „Инс трумент владавине“ (1653). Управљао је Енглеском као диктатор. 106
Кромвел је велики успех забележио у тр говинском рату с Холандијом. Да би се успе шно носио с том моћном поморском силом, издао је Навигациони акт (1651) по којем само енглески бродови мог у увозити ино страну робу у Британију. Тако је подстакао убрзани развој енглеске трговине и извоје вао превласт на мору. Са успехом је окончао ратове против Низоземске и Шпаније. Умро је 1658. године, а наследио га је неспособни син Ричард, који није успео да одржи репу блик у. Енглеска револуција није коренито преобразила друштво, већ је изменила облик владавине – створила је пуританску репу блик у (1649–1660). Свемоћни парламент је успоставио горњи дом, који је Кромвел укинуо, позвао на пре сто Чарлса II (1660), сина пог убљеног краља, обновио монархију, али није вратио стари поредак. Краљева власт остала је ограничена, задржана су права парламента и грађанске слободе, те се из тога извлачио закључак да је Енглеска постала прва европска уставна грађанска монархија. Тиме је прва револу ција завршена. Непознате речи
дигер – копач. протектор – покровитељ, заштитник.
У
Славна револуција
енглеском парламент у образовале су се две странке: виговци, предс тав ници буржоазије и новог племства, и торијевци, представници старих феудалаца. Оне су зачетнице будућих двеју политичких странака – либералне и конзервативне. Кра љеве присталице били су торијевци. У устав ном уређењу Енглеске још један док уменат имао је важно мес то – Hab eas corpus act (1679), који је прописао да нико не може да буде ухапшен без писменог наређења судије, нити да дуже остане у затвору без прес уде суда. Краљ Џејмс је Декларацијом о толеран цији омогућио слободу вероисповести пури танцима и католицима, чиме је изазвао отпор
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
у земљи, те га је парламент збацио (1688) и на престо устоличио Виљема III Оранског. Пошто је малодушни краљ побегао у Фран цуску, промена на престолу извршена је без проливања крви, па је у историографију ушла под називом Славна револуција. Торијевци – првобитан на зив за като личке ирске хајдуке, а виговци – за пу ританске шкотске хајдуке. Парламент је у овом периоду донео два закона: првим је штитио грађанска права, а другим, „Декларацијом права“ (1689), ставио је у своју искључиву надлежност одобравање пореза и сакупљање војске. Потом је донео и „Акт о престолонаследству“ (1701), којим је на енглески престо довео немачке кнежеве из државе Хановер, будући да Виљем III није имао наследника. Овим мерама парламент је стекао огромну власт, а краљеву власт знатно је ограничио и онемогућио владаре да само стално воде политику Велике Британије. Током 18. века Енглеска је учврстила и проширила права парламента усавршавањем изборног система и одређивањем имовин ског цензуса. Енглески парламент састоји се од два дома: горњег – који чине вирил ни посланици и доњег – који чине изабрани посланици. У 18. веку учврстио се енглески парламентарни режим, под којим се подра зумевало да краљ краљује али да не управља. Друга битна одлика тог режима била је да се извршна власт – влада, формирала из парла ментарне већине, из чијих су редова бирани министри.
И у доба монархије и у доба репу блике Енглеска је имала убрзан привредни развој. Неколико проналазака, као што су „летећи чунак“, парна машина (1765) и локомотива (1814), омогућили су развој машинске ин дустрије. Употре ба каменог угља и прона лазак ткачке машине убрзали су текстилну и железничку индустрију. Железнице су по везале велике индустријске градове и луке. Захваљујући јакој индустрији и превласти на мору Британија је постала колонијална и индустријска сила, снажнија од осталих европских држава. Све то, као и напредак који је остварила између 1830. и 1850. годи не назива се енглеском индустријском ре волуцијом. Енглеска је успела да примири Ирце и да потпуно уједини Шкоте (1707). Пошто је од Француске отела колоније у Северној Амери ци, од Шпаније Гибралтар, освојила Индију, многа острва у Тихом океану, Аустралију и Нови Зеланд – постала је светска империја, без премца, те је ушла у 19. век као првора зредна светска сила.
Доњи дом
непознате речи
вирилни посланик – посланик који долази у парламент према неком стеченом праву, без избора (високо плем ство, високи клер, владареви сродници...)
1536. – Велс припојен Енглеској 1707. – Уједињење Шкотске са Енглеском и Велсом, назив државе: Велика Британија 1801. – Унија са Ирском, назив државе: Велика Британија и Ирска 1922. – Подела острва и оснивање Ирске
1. Да ли можете да доведете у везу убирање пореза и доношење буџета. 2. Покушајте да објасните титулу Оливера Кромвела. 3. Шта подразумевате под синтагмом – „краљ краљује али не управља“?
107
VIII.
АТЛАНТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
2 АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА Смена династије, два грађанска рата, револуција којом је укинута монархија па потом враћена, нису зауставили привредни раст Енглеске, односно Велике Британије (од 1707). Током 18. столећа она је постала светска империја. Успешно је пребродила револуцију у земљи, али не и у америчким колонијама.
Европске колоније у Америци
О
ливер Кромвел је сменом монархи је и увођ ењем реп ублике показ ао да власт не долази од Бога, већ од народа. Том променом је дотадашњи сред њовековни владалачки принцип стављен на главачке, али још увек није било услова да се устали. Америчка, потом Француска револу ција, успоставиле су га и с њима је започела републиканска ера: републике су смењивале монархије. Монархизам је ипак опстао и све државе на свету уређене су на та два принци па. За разлик у од средњег века, нововековне монархије, после апсолутистичког периода, све више су зависиле од народа, а све мање од Бога. Шпанци и Португалци покорили су Јужну Америк у, а Енглези, Французи и Холанђани основали су више колонија на западној оба ли северноа меричког континента. Енгле ска је у томе предњачила и прва је основала Џејмс таун у Вирџинији (1607), Француска Квебек (1608), а Холандија Њу Амс тердам (1614), док су се Шпанци постепено шири ли из Средње Америке ка северу. Будући да су се агилни Енглези највише исељавали на атлантску обалу Северне Америке, успели су да створе тринаест колонија, чији су већи градови били Њујорк, Бостон и Филаделфи ја. Енглеска је постепено истискивала Холан ђане и Шпанце из Северне Америке, да би у Седмогодишњем рат у (1756–1763) одузе ла Француској све поседе, па је тако стекла контролу над читавом северноамеричком атлантском обалом. На челу колонија био је гувернер, чиј у власт је ограничавала локална скупштина. 108
Амерички колонисти
Северноамеричке колоније брзо су економ ски и политички напредовале, те су тешко подносиле централн у власт у Лондон у и настојале су да своја аутономна права про шире. Земља се показала богатом, никле су многе плантаже дувана, памука и пиринча, отварани су рудници и мануфактуре, живну ла је трговина између колонија и матице. За рад су коришћени афрички црнци, као ро бови. Богатство је америчким насељеницима дало самопоуздање и они су постали отво ренији према демократским установама, за разлику од конзервативне централне власти. Енглеска је настојала да одржи империјално јединство, а колоније да одрже и прошире аутономна права. Сукоб се назирао при до ношењу закона, у чијој изради нису учество вали представници колонија, а морали су их поштовати. Непознате речи
колонија – овде: територија без суверенитета, зависна од матичне земље.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Да би подмирила дугове, Енглеска Џорџа III (1760–1820) увела је нове порезе и њима изазвала велико незадовољство у колонија ма. Потом је посебним законом увела таксе (1765), затим повећала царине и опорезовала многе производе, на пример чај. Американ ци су се успротивили таксама и царинама, да би напослетку дошло до бојкота енглеске робе. То је приморало Енглеску да повуче до нете законе. Одбијањем да повуче порез на чај она је изазвала велики протест у Бостону (1773), када је америчка омладина побацала велике количине чаја у море.
Р
Сједињене Америчке Државе, од Атланти ка до Мисисипија, једна од највећих и нај моћнијих држава на свету јер ће временом проширити своју територију до обала Тихог океана. Енглеска је успела да задржи Канаду. Многи појединци из Европе борили су се за америчку независност, на пример маркиз Лафајет, истакнути учесник Француске рево луције, и Тадеуш Кошћушко, пољски борац за слободу.
нАстАнАк сједињених Америчких држАвА
еволуционарни наговештаји осећали су се још од Париског мира (1763), али је тек Рат за независност између трина ест колонија и Енглеске (1775–1783) створио Сједињене Америчке Државе. Све предности биле су на страни Енглеске, чија војска је би ла бројнија, опремљенија и дисциплинова нија, док су америчку војску чинили добро вољци. Почетак рата припао је Енглезима. Американци су на конгресу у Филаделфији донели Декларацију независности (1776). Њом је проглашено да су уједињене колоније „слободне и независне државе“ и да прекида ју сваку везу с Великом Британијом. Тако је настајала нова држава, на супротној страни Атлантика. Американци су затим почели да бележе по беде пошто их је Француска подржала, слањем добровољаца, оружја и новца. Про радило је и америчко са мопоу здање када је на чело колонијалне војске стао фармер Џорџ Вашингтон, добар војни организатор и командант. Уследиле су победе у Вирџи нији и Северној Каролини (1776), затим код Принстона и у држави Њујорк (1777). Фран цуска је потом отворено ушла у рат (1778), а придружиле су јој се Холандија и Шпанија. Вашингтон је поразио Енглезе код Монмаут Корт Хауса (1778) и Винсенса (1779). Пора зом код Јорктауна (1781) завршено је рато вање. Париским миром (1783) створене су
ТОМАС ЏЕФЕРСОН (1743–1826) Рођен је у Вирџинији у породици плантажера. Сту дирао је на Универзитету „Вилијам“. Написао је Декларацију независности. Да би у њој прокламована права остварили, људи стварају државе и организују праведну власт. Ако је та власт штетна, они могу да је измене, укину и установе нову државу. Џеферсон је творац Закона о религијским слободама (1786). Као присталица републиканске странке залагао се за већа права савезних држава, а мања права за федералну државу. Био је председник САД у два мандата. Пензи онерске дане провео је у Монтичелу, где је и умро. непознате речи
Декларација – свечано проглашење принципа или ста вова о важним питањима.
уређење и проширење држАве
С
једињене Америчке Државе добиле су Устав 1787. године и тим чином завршена је Америчка револу ција. Устав САД, уз мале допуне, остао је на сна зи до данас. Заједница држава била је кон федерална јер су чланице задржале знатну 109
VIII.
АТЛАНТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
самосталност. Ништа се није мењало ни кад се држава проширивала новим територија ма. Војска, царина и део финансија били су у надлежности централне власти. Амерички устав увео је начело трипартитне поделе вла сти на законодавну, извршну и судску, што је касније служило као узор свим напреднијим уставима у свету. САД су постале држава са представничким системом, с председником који се бира сваке четврте године и који за једно с владом има велику извршну власт. Законодавна власт припала је Конгресу, који се дели на два дома – Представнички дом и Сенат. Судска власт је независна, а Врховни суд има право одбацивања сваког закона ко ји је у супротности са Уставом, као и право надзора над радом председника. Председ ник, Конгрес и Врховни суд су стожер аме ричке државе и демократије.
4. јули, Дан независности, будући да су тог дана постале самостална држава. У време Америчке револуције дошло је до деобе енглеског народа у две самосталне државе, са два сасвим различита друштвена уређења – републиканским и монархистич ким. У северним и јужним колонијама, потом државама, није било јединства око питања
Џорџ Вашингтон
Први председник САД био је Џорџ Ва шингтон (1789–1797), командант и победник у многим биткама и председник Уставотвор не скупштине у Филаделфији. За председни ка је биран два пута, а трећи пут је одбио да се кандидује. Главни град државе назван је по њему – Вашингтон. Државни празник САД је 110
непознате речи
САД и Јужна Америка
трипартитан – троделни, троструки.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
црначких робова. То питање је решено у вре ме немилосрдног америчког грађанског рата (1861–1865), када је коначно успостављено јединство САД, забрањена сецесија и уки нуто ропство. Већ тада су САД биле најјача индустријска сила на све ту. Бездушна ек сплоатација црнаца, којима су била ускраће на грађанска права, и сурово искорењивање Индијанаца освајањем западних територија чине тамнију страну америчке повести. Сједињене Америчке Државе су савезна држава постале 1788. године. Тај поредак су задржале и придруживањем нових држава: Северне Каролине (1790), Лујзијане (1803), Флориде, Аљаске (1867), Тексаса (1836), Но вог Мексика и Калифорније (1846–1848). Остале територије су придру жене осваја њем од Индијанаца. САД су водиле један рат с Канадом, која је била у поседу Енглеске (1812–1814). Тада је између њих успоставље на граница и нису је више мењале, нити су међусобно ратовале.
нАстАнАк ју жноАмеричких држАвА
С
тварање САД и ратовање Наполео нове Француске против Португала (1807–1811) и против Шпаније (1808– 1813) имало је одјека у шпанским и португал ским колонијама у Јужној Америци. Нетрпе љивост колонија прерасла је у отворени рат против Шпаније и Португала у периоду од 1810. до 1826. године. Тада су настале нове државе Латинске Америке: Мексико, Колум бија, Еквадор, Чиле (1810), Парагвај, Венецу ела (1811), Аргентина (1816), Бразил (1822), Перу (1824), Уругвај, Боливија (1825). Све те државе биле су републике, осим Бразила, који је био уставна монархија све до 1889. године.
СИМОН БОЛИВАР (1783–1830) Био је јужноамерички револуционарни вођа. Водио је борбе за независност у Венецуели, Колумбији, Еквадору, Перуу, Панами и Боливији. Све државе Јужне Америке сматрају га херојем. Успоставио је везу с Наполеоном у време француског напада на Шпанију (1808). После краћег боравка у Лондону, вратио се у Венецуелу, где је предложио да се прогласи независност, што је и учињено (1811). Кад су га шпанске трупе поразиле, напустио је Венецуелу и повукао се у Нову Гранаду (Колумбија). Тамо је имао више успеха, наневши им неколико пораза. У рату за ослобођење Јужне Америке прелазио је Анде и учествовао у стварању државе Колумбије, а 1824. године ослободио је Перу. Проглашен је оцем, спаситељем и ослободитељем домовине (Libretador de la patria) и изабран за првог председника Колумбије и првог председника Горњег Перуа, названог по њему Боливија. Није успео да са себе скине сумњу да жели да се прогласи монархом, те је абдицирао (1830). Његов сан био је стварање јединствене јужноамеричке државе, независне и снажне, али он никада није остварен. На јужноамеричком континенту никло је много републиканских држава.
1. Који догађај је узет за државни празник САД? 2. Направите хронолошку таблу америчко-британских битака у време Рата за независност. 3. Које три институције чине стожер америчке државности и демократије? 4. Која држава са простора Ју жне Америке није имала републиканско уређење?
111
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ДЕКЛАРАЦИЈА НЕЗАВИСНОСТИ (1776) „Кад у току историјских догађаја постане нужно за један народ да раскине политичке везе које су га спајале с другим и да заузме међу силама овога света посебно и равноправно место које му дају закони природе и бог те природе, дужно поштовање мишљења човечанства захтева од њега да објави све оно што га је навело на то одвајање. Ми сматрамо очигледним истинама да су људи створени једнаки и да их је њихов Творац обдарио неотуђивим правима, међу које спадају живот, слобода и тражење среће. Да би осигурали та права, људи установљавају међу собом државе које своју праведну власт црпу из пристанка оних којима се влада. Право је народа, када нека форма владавине постане штетна по те ци љеве, да измени или укине и установи нову владу, оснивајући је на таквим принципима, и организујући њену власт у таквом облику да му највероватније осигурају безбедност и срећу. Разборитост, додуше, налаже да се одавно установљени владајући поредак не мења због незнатног и пролазног узрока; и, сходно томе, сва су искуства показала да је човечанство више расположено да подноси све док су зла икако подношљива него да ослобађа себе неправде, укидајући форме на које је навикло. Али, када дуги низ злоупотреба и насиља, која увек иду за истим циљем, открије план који иде за тим да народ подвргне потпуном деспотизму, његово је право, његова је дужност да збаци такву вла давину и да створи нове чуваре своје будуће безбедности. Управо тако су стрпљиво трпеле ове колоније; таква је сад нужност која их присиљава да мењају свој првобитни систем владавине... Поглавар (енглески краљ) који је тако обележен својим делима, која карак теришу једног тиранина, није подесан да влада једним слободним народом. Нисмо, такође, ускраћивали пажњу ни нашој британ ској браћи. Опомињали смо их на околности нашег исељавања и смештаја у ове крајеве. Позивали смо се на њихово осећање правде и великодушности и заклињали смо их везама нашега сродства да осуде та насиља која ће неизбежно довести до прекида наших веза и наших добрих односа. Они су, такође, остали глуви на глас правде и сродства. Ми се, према томе, морамо покорити нужности која тражи наше одвајање и морамо их сматрати, као што сматрамо и остало човечанство, непријатељима у рату, а при јатељима у миру. Према томе, Ми, представници Сједињених Држава, скупљени на генерални конгрес, позивајући се на Врховног судију васељене да буде сведок праведности наших намера, а у име и по овлашћењу добрих народа ових колонија, свечано објављујемо да ове уједињене колоније јесу, што по праву треба да буде, слободне независне државе; да су разрешене сваке покорности Британској круни и да све политичке везе између њих и држава Велике Британије јесу и треба да буду потпуно уништене; да као слободне и независне државе оне имају пуну власт да воде рат, закључују мир, склапају савезе, уређују трговину и врше све остале делатности и ствари које независна држава има право да врши.“ Темељи модерне демократије. Избор декларација и повеља о људским правима (1215–1989), Београд, 1989.
1. На ком је конгресу донета Декларација независности? 2. Шта све Декларација подразумева под независном државом? 3. У чему су се САД разликовале од Енглеске?
112
VIII.
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ
РЕВОЛУЦИЈА – ОД 3 ФРАНЦУСКА АПСОЛУТИСТИЧКЕ ДО УСТАВНЕ МОНАРХИЈЕ Рат за независност тринаест колонија против Британије омогућио је стварање нове и моћне државе. САД ће постати модел скоро свим државама на америчком континенту републиканским обликом уређења, осим Бразилу. Уставом је загарантовано демократско и савезно уређење земље, са осмишљеним државним установама.
У
епохА просвећености
Европи никада није дуго владао мир, а доба о којем ће бити речи једно је од најбурнијих у историји. Започело је Француском грађанском револуцијом, а завршено Бечким конгресом (1789–1815). То доба оставило је најдубљи траг у повести човечанства. Француска је била покретач и носилац немира, који је прерастао у револу цију, и ратова који су уследили. Крајем 18. и почетком 19. века била је на врхунцу своје моћи. Епоха просвећености обележила је време у култури уочи Француске револуције. Успе шне су биле све науке, нарочито филозофија, која је развила посебан правац – рационали зам. Француски филозофи – рационалисти занимали су се и политиком, залажући се за оплемењивање апсолу тистичке монархије просвећеним апсолу тизмом. Предводни ци просвећеног рационализма били су Шарл Монтескје, Франсоа Волтер, ЖанЖак Русо и енциклопедисти – филозоф Дени Дидро и математичар Жан Даламбер (Енциклопедија науке, уметности и занатства у 35 томова). Волтер се истакао оштром критиком поли тичког уређења Француске, али и цркве, око мивши се на њено богатство и верску нетр пељивост. Русо се прославио делом Расправа о наукама и уметности и педагошким рома ном Емил, који је био оновремена омиљена лек тира. Делом Друштвени уговор (1762) инспирисао је ауторе будуће Декларације о правима човека и грађанина и утицао на формирање идеологије Француске грађанске револуције. Он је развио теорију о суверени тету народа, на основу које се дошло на идеју
Дени Дидро
Франсоа Волтер
ЖанЖак Русо
ШАРЛ МОНТЕСКЈЕ (1689–1755) Био је аристократског порекла и солидног образо вања. У младости је упознао друштвене односе и пар ламентарно уређење у Енглеској, које му је касније послу жило као узор. У првом значајнијем делу, Пер сијска писма, духовитим опаскама подвргао је критици француско друштво, осврнувши се на верску нетрпе љивост, утицај дворског племства и привилегија које је оно имало. Његово најзначајније дело је Дух закона (1748). Усудио се да предложи да се Француска уреди као уставна монархија, у којој ће власт бити подељена на законодавну, извршну и судску. Парламенту би при пала законодавна, суду судска, а владару извршна власт. Само таквим уређењем државе може се пости ћи пуна политичка слобода и осигурати грађанска права. На оваквој трипартитној подели власти почи ваће демократски устави и парламентарне демокра тије. непознате речи
идеологија – систем идеја изражен у разним облицима друштвених делатности (политика, религија, уметност...).
113
VIII.
АТЛАНТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
о замени монархије републиком. Енциклопе дисти су били носиоци духовне револуције, која је припремила француски народ за бор бу против апсолутизма и заосталих феудал них односа.
Ф
Три сталежа
ранцуска је била најнасељенија зе мља у Европи. Уочи Револуције има ла је 25.000.000 становника. Уређена као апсолутистичка монархија, са феудалним друштвеним и економским односима, има ла је развијено вишеслојно друштво. Оно се делило на три сталежа: свештенство, плем ство и трећи сталеж. Прва два сталежа била су привилегована, поседовали су две петине земље и уживали велике приходе са својих поседа, без икаквих финансијских обавеза према држави. Све пореске обавезе разре зиване су на трећи сталеж. У том сталеж у најтеже је било сељацима. Док се на двору живело у великој раско ши, највећи део народа живео је тешко, био обесправљен и угњетаван. Трећи сталеж оку пљао је ниже свештенство, сељаке, градско становништво, банкаре, трговце, занатлије, професоре, учитеље… Опат Жозеф Сијес, у својој брошури Шта је трећи сталеж изнео је идеју да трећи сталеж чини француску наци ју. Француска револуција повешће се за тим начелом. Разлике између вишег племс тва и вишег свештенства и трећег сталежа би ле су непремостиве и водиле су француско друштво у револуцију какву човечанство до тада није доживело. Губитак колонија за владавине Луја XV означио је почетак кризе у Француској. За владавине Луја XVI (1774–1792) она је до стигла врхунац. И док се владар забављао у лову, краљица Марија Антоанета, непопулар на због аустријског порекла, организовала је разноврсне забаве на двору у Версају. При нудни рад сељака на одржавању путева и мо стова, две неродне године и глад још више су погоршали положај народа. Решење је мора ло да се потражи у реформама, нарочито по сле „Извештаја краљу“ банкара Жака Некера. 114
Међутим, реформаторске идеје минис тра Робера Тиргоа (штедња, уравнотежење бу џета, укидање феудализма) повучене су због противљења повлашћених сталежа. Пошто није пронађено решење кризе, краљ је морао да сазове државне сталеже, који нис у засе дали од 1614, пуних 175 година. Скупштина државних сталежа састала се у Версају 5. маја 1789. године.
Луј XVI
Марија Антоанета
Трећи сталеж имао је посланика колико преостала два повлашћена сталежа (600), али је могао да буде надгласан, будући да је сва ки сталеж давао по један глас. Да би избегао надгласавање, прогласио се 17. јуна народ ном скупштином, а она је донела одлук у да се не разилази све док Француска не добије устав. Краљев покушај да растера скупштину завршио се неус пехом – „Народу се не наре ђује“, уследио је одговор с револуционарним призвуком.
Б
Уставна монархија
урни догађаји већ су се наслућивали, а тон су им давали посланици трећег сталежа који су скупштину прогласили уставотворном пошто су им се придружила друга два сталежа. Владарев одговор на тај потез био је окупљање војске око Париза и Версаја с намером да растера уставотворну скупштину. Ратоборни Парижани, охрабрени говором Мирабоа, супротставили су се кра љевој војсци. Заузели су и спалили тамницу и тврђаву Бастиљу, симбол апсолутизма и тираније, иако је у том тренутк у била скоро празна (у њој је било само пет лопова и два
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Оноре Габријел Мирабо, је дан од вођа Револуције, пред водник трећег сталежа, пору чио је краљу Лују XVI: „Идите и реците вашем го сподару да смо се ми овде састали снагом народа и да нас од наших ме ста могу одвојити само снагом бајонета.“ Добар пример гра ђанске непослушности и отпо ра!
лудака). На улицама Париза појавило се ново знамење Револуције – француска тробојни ца, плавобелоцрвена. Најзначајнији социјални моменат, који је овој револуцији прибавио епитет грађан ске револуције, била је одлука уставотворне скупштине од 5. августа 1789. године о уки дању феудализма у Француској. Тим поте зом учињено је више од свих дотадашњих друштвених и економских реформи. Реше но је аграрно питање, нестало је племства и титула, а у међусобном комуницирању ко ришћен је израз „грађанин“. Други значајан акт који је та скупштина донела била је Де кларација права човека и грађанина (26. август 1789). Декларација је прокламовала да су сви људи „слободни и једнаки у прави ма“, да су закони једнаки за све грађане и да суверенитет почива на нацији. Грађани мо гу да буду богати и сиромашни, да не буду једнаки по свом имовном стању, али не могу да буду феудално угњетавани и експлоати сани. Осталим одредбама прописана су људ ска права и њихова заштита. У Декларације се не помињу ни краљ, ни краљевина. Наве деним одлукама Декларација је омогућила корените промене у француском друштву. Под притиском народа, у чему су се нарочи то истакле жене, скупштина је премештена из Версаја у Париз.
Пад Бастиље 14. јули 1789. године проглашен је за национални и државни празник Фран цуске. непознате речи
вето – право државног тела да спречи доношење неке одлуке.
Уставотворна скупштина донела је још је дан значајан акт 1791. године – устав. Тим револуционарним кораком Француска је пре стала да буде апсолутистичка и постала је уставна монархија. За разлику од Енглеске и САД, овим уставом је предвиђена скупштина као једнодомно законодавно тело. Краљу је припало суспензивно вето: он је могао да од ложи, али не и да одбије усвајање закона или доношење важнијих одлука. Бирачко право још увек је било ограничено. Само једна пе тина богатијег становништва могла је да би ра и да буде бирана (тзв. активно право), док су четири петине имале право само да бирају 115
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
(тзв. пасивно право). Француска је подеље на на департмане, укинуте су царине унутар државе, проглашена слобода вере, уведене јединствене мере, новац и судови и центра лизована државна управа. Скупштина је и да ље заседала и доносила законе, те отуда њен нови назив – законодавна скупштина. Политички живот био је веома буран и због свестраног рада скупштине. Истоми шљеници су почели да се окупљају у клу бове, пре те че будућих поли тичких стра нака. Најпознатији и најратоборнији био је
Јакобински клуб, који је окупљао републи канце, а предводио га је адвокат Максимили јан Робеспјер. Његово радикално крило оку пљало се око жирондинаца (Варвил Брисо, Пјер Верњио, Мари Кондорсе), а демократ ско крило око монтањара. У Кордиљерски клуб одлазила је ситна буржоазија и сирома шније становништво, а међу њима су се ис тицали ЖанПол Мара и ЖоржЖак Дантон. Фејански клуб био је монархистички. непознате речи
департман – округ.
1. У ком делу је изнета теорија о суверенитету народа? Шта се под тим подразумева? 2. Зашто се тако дуго није састајала Скупштина државних сталежа? 3. Која реченица у овој лекцији је добар пример грађанске непослушности?
ДЕКЛАРАЦИЈА ПРАВА ЧОВЕКА И ГРАЂАНИНА (1789) „Представници француског народа, конституисани у Националну скупштину, сматрајући да су непознавање, заборављање или презирање права човека једини узро ци општих несрећа и корупција Влада, решили су да из ложе, у једној свечаној декларацији, природна, неотуђи ва и света Права човека да би их ова декларација, стално пред очима свих чланова друштвеног тела, непрестано подсећала на њихова права и дужности, да би акта Зако нодавне власти, као и Извршне власти била у већој мери поштована самим тим што се у знатном тренутку могу упоредити акти са циљем сваке политичке институције, да би жалбе грађана, засноване до сада на једноставним и неоспорним принципима, биле усмерене увек на одр жавање Устава и на срећу свих... Чл. 1. Људи се рађају и живе слободни и једнаки у пра вима. Друштвене разлике могу бити засноване само на заједничкој користи. Чл. 2. Циљ сваког политичког удруживања је очување природних и незастаривих права човека. Ова права су слобода, својина, сигурност и отпор угњетавању. Чл. 3. Принцип сваког суверенитета суштински почива у Нацији. Ниједно тело, ниједан појединац не може врши ти власт која изричито одатле не проистиче... Чл. 5. Закон има право да забрани само радње штетне за друштво. Све оно што није забрањено законом не мо
же бити спречено, а нико не може бити принуђен да чи ни оно што он не наређује. Чл. 6. Закон је израз опште воље. Сви грађани имају право да учествују лично, или преко својих представника, у његовом доношењу. Он мора бити исти за све, било да штити, било да кажњава. Пошто су сви грађани једнаки пред њим, под једнако су им доступна, према њиховој способности, сва достојанства, места и јавне службе, без обзира на било какаву разлику, осим оне која се тиче њи хових врлина и њихових талената. Чл. 7. Ниједан човек не може бити оптужен, ухапшен ни задржан, осим у случајевима одређеним законом и пре ма поступку који је он прописао... Чл. 11. Слободна измена мисли и мишљења је једно од најдрагоценијих права човека; сваки грађанин може, да кле, слободно говорити, писати, штампати, с тим што од говара за злоупотребе ове слободе у случајевима одре ђеним законом... Чл. 17. Пошто је својина неприкосновено и свето право, нико је не може бити лишен, осим ако то очигледно не захтева законито утврђена јавна потреба и под условом правичног и претходног обештећења.“ Темељи модерне демократије. Избор декларација и повеља о људским правима (1215–1989), Београд, 1989.
1. Зашто се у Декларацији права човека и грађанина не говори о социјалним правима? 2. Како је Декларација дефинисала својину? 3. Шта закон може да забрани? 4. Наведите људска права која се помињу у Декларацији.
116
VIII.
ВЕРСКЕ РЕФОРМЕ И РАТОВИ
РЕВОЛУЦИЈА – 4 ФРАНЦУСКА ДОБА РЕПУБЛИКЕ Припремљена духовно од стране рационалиста, ношена ратоборним трећим сталежом, Француска револуција је укинула феудализам и дек ларацијом прописала прва грађанима. Француска је проглашена уставном монархијом, са законодавном скупштином саставље ном од посланичких клубова. Учешће грађана у догађајима било је одлучујуће.
П
Рађање републике
ошто су револуционари осујетили бекс тво краља и краљице и краља вратили у дворац Тиљери, где су га држали у заробљеништву, он је прихватио устав. Будући да монархистичке снаге, пред вођене Фејанским клубом, нису могле да по могну владару у сузбијању револуционарних снага, остала му је само помоћ из иностран ства, из Аустриј е, краљ ич ин е дом ов ин е. Француска је, предвођена ратоборним жи рондинцима Жан-Мари Роланом и Шарлом Димуријеом, објавила рат Аустрији, којој се придружила Пруска. Неколико пораза нате рало је скупштину да прогласи да је отаџбина у опасности, да сакупља добровољце и сачека непријатељске војске. Тада је настала будућа француска химна Марсељеза, песма Руже де Лила. Француска револуција је заиста била у опасности, споља и изнутра. Јакобинци, које су предводили Мара и Робеспјер, а подржа вали Парижани, предузели су одлучан корак. Они су пошли на краљев двор Тиљери, лиши ли краља слободе и одвели га у тамницу. Тог 10. авг уста 1792. године укинута је монар хија у Француској. Уследили су ратни успеси револуционар не војске, која је пот ук ла непријатеље код Валмија (1792). У међувремену су спрове дени избори, те се у септембру 1792. годи не сас тало законодавно тело познато као Народни конвент. Конвент је 22. септембра прогласио републику, уз крилатицу „Слобо да једнакост, братство“. Увео је нов револу ционарни календар. Организовао је суђење краљу, који је пог убљен почетком следе ће године, а после њега и краљица Марија
Максимилијан Робеспјер
Антоанета. Затим је уследио терор у којем је побијено неколико хиљада људи, понајвише непријатеља Револуције. Тај терор познат је и као „режим гиљотине“, према справи на којој су извршаване смртне казне. Непознате речи
конвент – скупштина равноправних грађана.
Пог убљење краља и краљице изазвало је незадовољство на свим монархистичким двор овима, те су се Енглеска, Холандија, Шпанија и Сардинија прикључиле Аустрији и Пруској, док је Русија прекинула дипломат ске односе с Француском. Пошто је остала без владара, Француском су владали истак нути чланови Конвента. Извршна власт била је у рукама Комитета за јавну безбедност и Комитета јавног спаса. У њима су се истица ли Дантон, Робеспјер и Лазар Карно. Током 1793. године избило је више побуна против Републике, а најјачи је био монархистички устанак у Вандеји, који је предводио маркиз 117
VIII.
АТЛАНТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Шарл де Боншан. И славни Димурије хтео је да пође на Конвент, али му је револуци онарна војска исказала непослушност, па је морао да побегне из земље. Његово бекство заоштрило је сукоб у Конвенту, а терор је до стигао врхунац када су јакобинци протерали жирондинце и завели диктатуру. Ситна бур жоазија и сиротиња преузеле су власт.
Д
Јакобинска диктатура
иктат ура се огледала у чињеници да су јакобинци у Конвент у сјединили законодавну, извршну и судску власт. Да би спасли Француску од непријатеља уве ли су општу мобилизацију и народну војску. Почетком 1794. године успели да протерају непријатеље са своје територије. Пре тога су коначно укинули сва феудална права и уни штили док ументе о феудалним обавезама. Они су усвојили нови, републикански и де мократски устав (1793), који није ступио на снаг у. Најзначајнија личност јакобинске дикта туре (1793–1794) био је Максимилијан Робе спјер, „неподмитљиви“, како су га називали Парижани. Доносио је најреволуционарније одлуке и био оличење ситне буржоазије. Од њега су били радикалнији еберовци (бесни), које је послао на гиљотину. Дантон је, као штићеник имућне буржоазије, уклоњен из Комитета јавног спаса, ухапшен и гиљоти ниран, а са њим још Камиј Димулен и многи други. Јакобинска диктатура представљала је врхунац Француске револуције иако је њена друштвена основа сведена на ситно грађан ство и сиротињу. Робеспјер се заносио идејом, попут по тоњих комуниста, да може у потпуности да преу р еди француско друштво. Он је увео нови републикански календар и пок ушао да стави наук у и цркву у службу Револуције. Због максимирања надница диктат уром ни је било задовољно ни богато грађанство, ни сиротиња. Најгоре од свега било је то што је пооштрен терор, те се ни чланови Комитета јавног спаса више нису осећали сигурним од самовоље Робеспјера и Сен Жиста. Чланови 118
Погубљење Луја XVI
Комитета сковали су заверу против њих и, после слабог отпора, затворили их, а затим послали на гиљотину (28. јул 1794). Био је то крај револуционарног терора.
Р
Директоријум и крај Револуције
еволуционарни терор изазвао је тер мидорску реакциј у, конзерв атив аца против екстремних јакобинских рево луционара, названу бели терор. Термидор ци, нови господари Конвента, укинули су установе диктат уре и угушили, тзв. хлебни устанак париске сиротиње. У исто време, и ратовање са Пруском, Холандијом и Шпа нијом приведено је крају. Успеха је било и у Ломбардији и Египту, где се истакла нова ге нерација француских официра, предвођена Непознате речи
диктатура – неограничена власт појединца, организоване групе или странке. терор – владавина насиља, страховлада. термидор – једанаести месец француског револуционар ног календара.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Наполеоном Бонапартом. У областима које су Французи освојили укидани су феудални односи и привилегије племства.
једнаких организовало је заверу против Ди ректоријума, али је она откривена, а Бабеф гиљотиниран. Француска револуција омогу ћила је грађанству да се искаже – сиромашни су морали да сачекају 20. век. Директоријум је имао успеха у војним и дипломатским пословима, као и у смири вању Револуције. Директоријум је подржао Наполеона Бонапарту да изврши државни удар, под изговором спречавања јакобинске побуне. Наполеон је с војском запосео згра ду законодавног тела, затражио овлашћење да спасе нацију и пошто је био одбијен, рас терао је посланике. Чланови Директоријума поднели су оставке 9. новембра 1799. године. Сутрадан су власт преузела три конзула – Бонапарта, Сијес и РожеДико.
Конзул: 1. Два највиша државника у римској републици. 2. Три државна поглавара са неограниченом влашћу у Француској (1799–1804). 3. Дипломатски службеник који у иностранству оба вља административне и комерцијалне послове. Члан Директоријума
Револуција је, изнутра и споља, запловила у мирније воде. Сплашњавање бунтовничког заноса осетило се и у трећем револуцио нарном уставу (1795). Конзервативнији од претходна два устава, он је задржао републи канско уређење, али је укинуо опште право гласа, док су активно и пасивно право гласа добили они који су плаћали висок порез. За конодавна власт припала је дводомном Са вету, а јака извршна власт – Директорију му, који се састојао од пет директора. Сви су били чланови Конвента и краљеубице. Париска сиротиња имала је важну улогу у Француској револуцији. У почетку је била окупљена око радикалних жирондинаца – ебероваца, које је предводио новинар Жак Рене Ебер. Још радикалнијом исказала се у Удружењу једнаких Франсоа Бабефа. Он се залагао за неку врсту аграрног комунизма и тражио укидање приватне својине. Удружење
Преузимање власти од стране Наполеона
Потом је донет четврти устав (1799), ко ји је дао велика овлашћења првом конзулу – Наполеону. Уследио је период Наполеоно ве диктатуре, током које је васкрснута мо нархија у виду царства. Француска је и као грађанска монархија и као република била 119
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
уставна и парламентарна држава. У наредна два века у њој се више пута смењивало мо нархистичко и републиканско уређење. Француска револуција (5. мај 1789 – 9. но вембар 1799) била је завршена, али њен ути цај на даљи ток збивања у Француској, и у свету, тиме није престао – осећао се још дуго.
Њене основне тековине су: 1. укидање феу дализма и омогућавање развоја капитализма, 2. увођење републиканског облика владави не, 3. стварање француске нације успоста вљањем грађанске једнакости, 4. преображај француског друштва, који је потом преобра зио свет.
Вође Француске револуције Револуција је изнедрила многе значајне личности, међу првима Мирабоа и Робеспјера. Ипак, најзначајнија личност поникла у Револуцији био је Наполеон Бонапарта.
ШАРЛ-ФРАНСОА ДИМУРИЈЕ (1739–1823)
ЖОРЖ-ЖАК ДАНТОН (1759–1794)
Пре Револуције обављао је поверљиве тајне дипло матске послове за краља Луја XVI. Потом је, као при сталица жирондинаца, унапређен у генерала Францу ске револуције. Био је неколико месеци министар иностраних послова (1792). Потом је предводио фран цуску војску и потукао Прусе код Валмија, а Аустријан це код Жемапа. Освојио је Белгију, али је поражен у Холандији (1793). У сукоб с Конвентом дошао је због уређења Белгије. Његов контрареволуционарни по кушај растеривања Конвента завршио се неуспехом, после чега је побегао у Аустрију.
Био је адвокат, члан Конвента, председавао је Коми тету јавног спаса, основао револуционарни суд и био министар правде. Предводио је народ у освајању Ба стиље и Тиљерија. Он и Мара основали су Кордиљер ски клуб, који се ујединио с јакобинцима. Налазио се на десном крилу јакобинаца, спреман за сарадњу с крупном буржоазијом. У сукобу с радикалним Робе спјером либерални Дантон је поражен и гиљотиниран. За њега се говорило да је био снага Револуције која је оборила краљевство. Настојао је да Француска доби је природне границе: Пиринеји, Атлантски океан, Рајна, Алпи. Позната је његова изрека: „Потребна нам је од важност, опет одважност и увек одважност.“
1. У француском парламенту један клуб је био монархистички. Који? 2. Чије присталице су у радикализму надмашиле јакобинце? 3. Набројте тековине Француске револуције?
ЗАДАТАК
Напишите биографију једног од револуционарних вођа Америчке или Француске револуције.
120
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
IX
Д
ржава и нација, два су пресудна чиниоца у повести европских народа 19. века. После Русоа, немачки филозоф Хегел најпозна тији је заступник ове идеје. Он је приписивао нацији највишу моћ, а држави највишу власт, док је у рату видео најбољу прилику за испољавање национ алне издржљивости. Држава је природни органи зам, као што је и организам појединца, али је слободу појединца могу ће стећи само посредством државе. Француска револуција прогласила је нацију неприкосновеном. Нација је испуњавала своју мисију тако што се борила да у оквире сопствене државе смести сународнике. Стога ово време називамо добом ствара ња националних држава, које су се међусобно разликовале по начину уређења. Четири водеће велике силе имале су различите политичке системе. Енглеска и Француска одликовале су се демократијом и пар ламентаризмом, док се у Пруској, од 1870. године Немачкој, и Русији, сва власт налазила у рукама владара.
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
1 ФРАНЦУСКА ПРОТИВ СВИХ Наполеонове победе
Н
аполеонове ратове (1792–1815) запо чела је револуцион арна Француска као краљевина, наставила као република и окончала као царство. Француска је ратовала скоро против целе Европе, па је од 1792. године изг убила ореол „домовина свих који воле сло боду“. Када су дошли на министарске положаје Ролан и Димурије, Француска је објавила рат Аустрији, којој се придружила Пруска. Чим су аустријска и пруска војска прешле француску границу, Законодавна скупштина је прогласила да је „Отаџбина у опасности!“ Француске тру пе, уз звуке будуће француске химне Марсеље зе, кренуле су им у сусрет. У бици код Валмија (1792) непријатељ је поражен и француска војска прешла је у офанзиву, ушавши у Белгију, и отев ши од Сардиније Ницу и Савоју. Године 1793. у рат против Француске ступиле су Енглеска, Холандија, Сардинија, Порт угал и Шпанија, а Русија је прекинула са њом дипломатске одно се. Француска република борила се за опс та нак, угрожена споља и изнутра, јер је у Вандеји букнуо устанак, а генерал Димурије је пребегао непријатељу. Само захваљујући дисциплини и обнови војног кадра спашена је Француска. Сле деће године поражени су и Британци и Аустри јанци, те је 1795. године склопљен мир у Базелу, којим је Француској призната лева обала Рајне. Наполеон Бонапарта (1769–1821) је тада из био у први план, захваљујући успешном ратова њу у северној Италији. Избацивши Сардинију из рата, француска војска ушла је у Милано и од освојених територија прогласила Ломбардијску републику. Покушај Француза да флотом освоје Ирску, завршио се неуспехом. Уз велика новчана средства и поверење Директоријума, Наполеон је присилио Аустрију на мир у Кампо Формију (1797). Од освојених италијанских територија у Ломбардији створио је Лиг уријску и Цисал пијску републик у, анектирао Белгију и Јонска острва, препустивши Аустрији Венецију, Истру и Далмацију. 122
Битка код Валмија
Ратовало се скоро без прекида. Французи су заузели Рим и прогласили Римску републик у (1798). Потом је Бонапарта упао у Египат и осво јио га из стратешких разлога, како би обезбедио пут за Индију. Французи су се повукли из Егип та тек 1800. године, иако их је енглеска флота, под командом Нелсона, поразила код Абукира. Аустријски надвојвода Карло нанео је пораз у долини Рајне француским генералима Журда ну и Масену. Тада је руски командант Суворов, пошто је нанео пораз Французима у Италији, из вео чувени прелазак из Италије у Швајцарску, преко превоја Свети Готхард, што је сматрано великим војним подвигом. Енглеска је била у сталном рат у са Наполе оновом Француском, која је одлуком Раштат ског конгреса задржала своје „природне гра нице“ – Рајна, Алпи, Пиринеји (1799). Наполеон се тиме није задовољавао – преузео је команду над Италијанском армијом, такође прешао Ал пе код Светог Готхарда, освојио Милано, тукао непријатеља код Маренга и сасвим протерао Аустријанце из Италије. Француска армија ге нерала Мороа заузела је Минхен (1800). Спора зумом у Линевилу (1801) Аустрија је признала одредбе Мира у Кампо Формију и уступила То скану Французима. Наполеон је за годину дана повратио Италију и обновио раније сателитске државе. Енглези су потписали са Французима
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
споразум у Амијену (1802). Њиме се Француска одрекла Египта, који је враћен Турској и призна ла Републику Јонских острва. На самом почетку 19. века Наполеон је владао Француском, Бел гијом, Холандијом, Немачком западно од Рајне, Швајцарском и великим делом Италије. Француска револуција однела је животе мно гих својих првих грађана, од краља Луја XVI до Робеспјера. Успон Наполеона Бонапарте био је вртоглав како на војном, тако и на политичком плану. Пред њим је било време сталних успе ха, све до Ватерлоа. Херој ратова у Италији, по вратник из Египта, приморао је Директоријум да поднесе оставк у и власт препусти тројици конзула (1799). Био је то почетак напуштања републиканског уређења и повратак монархи зму. Уставом из 1799. Бонапарта је постао пр ви конзул, а преостала двојица конзула имала су саветодавну власт. Војник Револуције, како је за себе говорио, проглашен је доживотним конзулом 1802. године. Новим уставом сте као је право да именује свог наследника, што је био још један корак у усмеравању републике ка монархији. Коначно, 1804. године Сенат га је прогласио за цара свих Француза. Наполеон је приморао папу Пија VII да дође у Париз и да га у катедрали Нотр Дам крунише, заједно са супругом Жозефином. Он је тада, у завршном крунидбеном чину, сам себи ставио круну на главу, показујући тиме да је изнад римокатолич ког поглавара. Француска је постала грађанска монархија, а њен цар се усудио да пркоси и не пријатељима и Бог у.
Царева освајања средње Европе
С
трах да Француска не стекне недостижну предност натерао је Енглеску, увек будну и опрезну, да обнови рат (1803). До зна чајнијих промена није дошло до 1805. године, када је новопечени монарх Наполеон, прогла сио Италијанску републик у Италијанском кра љевином и у Милану понео њену круну. Потом је Лиг уријску републик у и Ђенову присаједи нио Француској. Одговор на ове промене био је стварање коалиције између Енглеске и Русије, којима су се придружиле Аустрија и Шведска, док је Пруска остала по страни.
Победом код Трафалгара Енглеска је стекла вековну предност на мору. На копну, Бонапар та је још био непобедив, савладао је непријате ља код Улма, ушао у Беч и страховито пот укао аустријско-руске трупе код Аустерлица. Миром у Пож уну Аустрија је предала Наполеоновој Краљевини Италији Венецију, Истру (без Трста) и Далмацију, док су Баварска и Виртемберг про глашени за краљевине, којима су придружени хабзбуршки поседи у Немачкој. Свето римско царс тво нес тало је 6. авг ус та 1806. године, а многе немачке државице образовале су Рајнску конфедерацију под окриљем Француске. Последњим Наполеоновим одлукама Пруска се осетила угроженом, па је ушла у рат, али је по ражена код Јене и Ауершпега. Наполеон је ушао у Берлин и Саксонију прикључио Рајнској кон федерацији. После победе над пруско-руским трупама код Фридланда пала је источна Пруска и Наполеон се нашао на граници са Русијом. На сплаву, на реци Њемен, састала су се два цара – Александар I и Наполеон Бонапарта. Миром у Тилзит у (1807) који су потписале Француска и поражене Пруска и Русија створено је Вар шавско војводс тво. Пруски краљ и руски цар признали су Наполеонову браћу Жозефа, Лу ја и Жерома, за краљеве Напуља, Холандије и Вестфалије. Тек настале сателитске републике замењене су марионетским краљевинама дина стије Бонапарта. Немоћан да је војно пор ази, Наполеон је Енглеској завео, тзв. „континенталну блокаду“ указима издатим у Берлину и Милану. Веровао је да ће је тако изоловати и довести до економ ског слома и политичког пораза, али у томе није успео, иако му је пришла Данска, а он још по корио и енглеског савезника Порт угал (1807). Бонапарта се следеће године умешао у унутра шње размирице шпанске краљевске породице и приморао Шпанију на послушност. Убрзо су се Мадриђани побунили, а Шпанцима је у помоћ пристигла енглеска војска, која је код Вимиера пот укла Французе. Француски изгледи у Шпа нији нису побољшани ни именовањем Наполе оновог брата Жозефа за краља. Енглези су успели да увук у Аустрију у рат 1809. године, који је по њу и овај пут био по разан. Наполеон је поново ушао у Беч и успут нанео неколико пораза хабзбуршким трупама, 123
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
да би их докрајчио код Ваграма. Миром у Шен бруну Аустрија је капитулирала, предала Салц бург Баварској, западну Галицију Варшавском војводству, ис точну Галицију Русији. Од ју жнословенских територија које су припадале
Аустрији, Наполеон је створио Илирске про винције. Пошто се развео од Жозефине, која ни је могла да има децу, оженио се ћерком аустриј ског цара Маријом Лујзом (1810).
ЖОЗЕФИНА БОАРНЕ (1763–1814)
МАРИЈА ЛУЈЗА (1791–1847)
Првог мужа, виконта Боарнеа, изгубила је на гиљо тини (1794). Са њим је имала сина и кћер Хортензију, која се удала за Наполеоновог брата Луја и била кра љица Холандије и мајка цара Наполеона III. Удовица Жозефина живела је слободно, као и многе жене Па риза обузете страшћу према раскошном животу и при ређивању разних пријема. Раскошна одећа, богат из бор јела и пића, занимљиво ћаскање и леп провод, подстицали су Парижане и Парижанке да се учестало жене и удају, и исто тако, разводе. За Бонапарту се уда ла 1796, а развела 1809. године.
Kћер аустријског цара Франца I, удала се за Наполе она 1810. године и родила му сина, принца Наполеона II. Развела се од њега у време Наполеонових „сто дана“ (1815), вратила у Аустрију и била војвоткиња од Парме (1814–1847). Наполеон није био веран својим супругама. Упуштао се у многе љубавне авантуре, али се само једна може назвати правом, она са пољском грофицом Валевском, у замку Франкенштајн (1807).
Пажљиво разгледајте слику и покушајте да одгонетнете: а) Које личности препознајете? б) Чиме су окиће не главе Наполеона и Жозефине и на шта вас то подсећа? в) Које знаке царског достојанства примећујете?
1. Која територија чини природне границе Француске и када их је стекла? 2. У чему се огледа разлика у градацији: конзул, први конзул и цар свих Француза? 3. Када и којим миром су створене Илирске провинције?
124
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
2 УРЕЂЕЊЕ ФРАНЦУСКЕ И ЊЕНИ ПОРАЗИ Бонапарта је био један од најуспешнијих владара ратника. Покорио је скоро цео европски кон тинент, изузимајући Британију, Русију, Турску и скандинавске земље. Створио је многе мари онетске државе, повезао их међусобно и са Француском, створивши највећу државу у Европи.
Уређење моћног царс тва
Н
аполеон је био владар каквог Францу ска, од Луја XIV, није имала: успешан админис тратор, вешт дипломата, не надмашан војсковођа и веома дарежљив према блиским рођацима. Бројни војни и дипломат ски успеси учинили су легендарног војсковођу таштим, а такво самозаваравање га је, на крају, одвело у пропаст. Наполеон је централизовао Француско цар ство. Два устава, из 1799. и 1802. године, дала су му неограничену власт, као првом конзулу би раном на десет година. Из њих је избачена чу вена декларација о правима грађана. Уставима су све инстит уције биле њему подређене – Др жавни савет, министри (истицали су се Таље ран за спољне и Фуше за унутрашње послове), Сенат, Законодавни дом и префекти. Францу ски правни стручњаци израдили су Грађански законик (1804), Закон о грађанској процедури (1806), Трговачки закон (1807) и Закон о кри вичном поступк у (1810). Они су чинили чувени Наполеонов кодекс – Code Napoléon, библију његове епохе. Наполеонов кодекс омогућио је да држава постане моћна, уводећи дисциплину, по редак, брзо суђење, грађанску једнакост и сло боду вероисповести. Њиме су нађена решења за измирење институција феудалног и буржоаског, монархистичког и републиканског уређења, по средством различитих правних мера. Економија је била слабија страна Наполео новог управљања Француском. Војне операције односиле су сав буџет, али су многи намети на покореним територијама спасавали француске финансије. Производња није нарочито пора сла, али је трговина била у успону, док је по себно напредовала изградња путева, канала и
Цар Наполеон Непознате речи
кодекс – овде: зборник правних прописа.
мостова. Пољопривреда је остала на нивоу задо вољења потреба становништва. Образовању је поклоњена већа пажња стварањем Централног универзитета (1806). У друштвеним односима Наполеон је увео хијерархију почасних тит у ла, окружио царски престо блиским рођацима, установио ново, царско племство (у строго еко номском смислу), без мог ућности повратка мо ћи старог племићког сталежа, који би њему био несумњива конк уренција. Наполеон није био задовољан ни сателит ским краљевинама, па је Француској званично припојио: Пијемонт (1802), Ђенову и Лиг урску 125
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
реп ублик у (1805), Тос кан у и Парм у (1807), Илирске покрајине (1809), Холандиј у (1810). Француска је тада била подељена на 130 департ мана и имала је 43 милиона становника. После Римског царс тва, била је то највећа држава у Европи! Француска револуција и Наполеонови рато ви изазвали су многе промене у Европи. Енгле ска је ангажовала своје најбоље људе у рат у са Француском и 1807. године донела закон о за брани трговине робовима на свим територија ма под британском влашћу, што је био значајан корак у општој борби за слободу и достојанство људи. У Немачкој је знатно смањен број држа вица, а Пруси су уложили највише напора да др жаву преуреде – у Пруској је укинуто кметство (1810), реорганизована војска, основан Берлин ски универзитет.
Д
француских војника. Била је то највећа арми ја коју је свет до тада видео. Пошто је зау зео Смоленск, Наполеон је поразио трупе генера ла Кут узова код Бородина (1812), али је и сам имао велике губитке. Девет дана касније ушао је у Москву, коју су пред његовим очима спали ли прерушени руски војници. Руски цар се са војском и народом повукао, и пошто није на меравао да попусти, Велика армија и Наполеон морали су да се врате. Сада је преко Њемена прешло само 50.000 војника, остали су погинули или промрзли на руској зими.
Поход на Русију
ошла је најтежа и пресудна година рата. Наполеон је опт ужио Русију да не по штује прописе континенталне блокаде и запретио јој. Из тог разлога је Русија била при сиљена да прекине ратовање са Турском, скло пи Бук урешки мир (1812) и повуче своје трупе из Србије, ради сопс твене одбране. У нападу на Русију прешло је Њемен 430.000 иск усних
126
Михаил Илирионович Кутузов
Бородинска битка
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Овај пораз није уразумио француског цара и рат је настављен под предводништвом Руси је, којој су пришле изнурене ратовима Пруска и Аустрија. У „Бици народа“, код Лајпцига (1813),
савезници су нанели пораз Бонапарти и пре шли Рајну. Енглески командант Велингтон је из Шпаније, преко Пиринеја упао у Француску. Са везници су заузели Париз 31. марта, Наполеон је абдицирао 11. априла, и споразумом у Фон тенблоу био присиљен да буде владар мајушног острва Елбе. Наполеон није хтео да се задовољи понижа вајућом владавином, па се искрцао на францу ску обалу 1815. године. Пришли су му многи одани војници и војсковође, као маршал Неј. Његова поновна владавина од „Сто дана“ није донела никакво добро Француској. Коначно је поражен од савезничке војске у бици код Ва терлоа. Сигурности ради, Наполеон је одведен на удаљено острво Света Јелена на Атлантику, одакле није могао да побегне и где је умро 1821. године.
ТРАФАЛГАР (1805)
ВАТЕРЛО (1815)
У поморским биткама учествовали су спорији ли нијски бродови високих јарбола, и брже фрегате и корвете. Викторија је назив брода енглеског коман данта Хорација Нелсона, поринут 1765. године, дужине 62 метра, са посадом од 660 људи и 102 топа. У бици код Трафалгара (1805), недалеко од Гибралтара, фран цускошпанска флота имала је 33 брода, од којих су 23 потопљена или заробљена, док је погинуло 4.000 и рањено 2.500 помораца. У овој великој поморској би ци погинуо је енглески адмирал Нелсона и још 448 војника, а рањено је 1.214 помораца, али Енглези нису изгубили ни један од 27 бродова. Енглеска победа остварена је захваљујући већем ратном искуству на мору, а делимично и бољој поморској опреми. Нелсон (1758–1805) је био један од једанаесторо деце енгле ског свештеника.
У бици код Ватерлоа (недалеко од Брисела, Белгија) учествовале су савезничке трупе – аустријске, пруске, руске и енглеске. На бојно поље изведено је 750.000 војника, а у Низоземској је чекало још 225.000 бораца. Наполеон није имао више од 150.000 војника под сво јом командом. Мираова напуљска војска није успела да се придружи Наполеону, јер су је Аустријанци по разили почетком маја. Наполеон је успео да забележи так тичку победу над пруским трупама у белгијском месту Лињију. На пољу Ватерлоу, обавијеном маглом, 18. јуна 1815. године, стаменост енглеског команданта војводе Велинг тона, и долазак пруских резервиста, уништили су половину француске армије. Била је то последња Наполеонова битка, после које је по други пут абдицирао.
Артур Велингтон
127
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
добА нАсиљА
Н
аполеоново доба је време сукоба и на сиља, ратних ра зарања и пустошења, великих политичких и државних про мена. Водеће политичке личности Француске завршиле су на гиљотини: краљ, краљица, Брисо, Ебер, Дантон, Демулен, СенЖист, Робеспјер… Шарлота Корде д‘Армон, антијакобински рас положена, убила је ЖанПол Марау и завршила на гиљотини. Убијени су и руски цар Павле I, енглески председник владе Спенсер Персивал и многи други. У ратним сукобима, на поприштима великих битака, остајало је и до половине мртвих војни ка поражене армије. Француска је регрутовала два милиона војника, од којих је страдало око 400.000 на самом бојишту или од последица ра товања. Зарад окупљања тако великих армија, све сукобљене стране су прибегавале регрутаци ји становништва, уместо дотадашњег „извлаче ња имена“ по селима и служења војног рока до 25, или чак и 30 година! Војске су биле снабдеве не новим униформама, али је наоружање споро напредовало. Пруси су основали Ратну академи ју, која је већ 1813. године дала добре официре. Саставни део Наполеонових ратова био је привредни рат. „Енглеска није располагала копненим снагама којима би се супротстави ла Наполеону; Наполеон није имао морнари цу која би могла да се носи са непријатељском флотом…“, записао је енглески адмирал Механ. Континентална блокада није исцрпела ни јед ну страну, али је драстично смањила британски извоз. Последица свега је чињеница да је Фран цуска сведена на копнено царство, а поморско царство остало је Енглезима.
Наполеон на коњу, Жан Луј Давид
Разгледај слику и прочитај шта на њој пише. Наве дите имена тројице војсковођа који су прешли са војскама Алпе.
1. Шта чини Наполеонов кодекс и у чему је његов значај? 2. Упоредите битке код Трафалгара и Ватерлоа, шта све можете да закључите? 3. Које су све личности окончале живот на гиљотини, и зашто?
128
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
3 ДОБА ОБНОВЕ Француска је завела нов облик владавине и уређења, различит и од претходног и од потоњег, али који није могла да усаврши услед непрекидног ратовања. Наполеонова епоха завршена је великим војним поразима. Доба насиља сменило је доба мира успостављено на Бечком конгресу.
Бечки конгрес
Б
ечки конгрес радио је осам месеци то ком 1814. и 1815. године. Њиме су конач но установљен појам велике силе, који значи да неке државе располаж у војном силом која надмашује силу осталих земаља. Следеће државе добиле су стат ус велике силе: Енглеска, Француска, Русија, Аустрија и Пруска. Турска, која је по својим потенцијалима била велика си ла, приморана је да чека још четири деценије да би ушла у ову категорију држава. Конгрес у су претходила два Париска споразума, оба по сле Наполеонових пораза, 1814. и 1815. годи не. Овим споразумима Француска је сведена на границе из 1792. године, са малим изменама. Уз то, Французи су морали да врате уметничке предмете које су однели из европских двораца и музеја, и плате ратну штет у, у висини од 700 милиона франака у готовини. Конгрес је радио у престоници Аустрије, где се окупио велики број владара и премијера, с циљем да коначно уреде Европу. Бечки конгрес је највећи мировни конгрес одржан у 19. век у, пошто је окупио више од двес та предс тавни ка разних европских држава. Радило се у десет посебних комисија, са много незваничних али важних разговора, вођених понајвише у аустриј ском двору Хофбург у, где је цар Франц I прире ђивао гостима бројне забаве. Циљ конгреса је био „успостављање легитимних права владара“ и одржање равнотеже европских држава. Тре бало је вратити територије и права државама и народима каква су имали пре Француске ре волуције, наравно, уз извесне измене у корист победника. Два најтежа проблема односила су се на Пољ ску и Саксонију. Краљевина Пољска стављена
Бечки конгрес 1815.
је под управу руског цара, пошто јој је Пруска вратила варшавску област без Познања, док се Аустрија одрекла Галиције, а Краков је прогла шен слободним градом. Пруски владар добио је већи део северне Саксоније, Померанију, Вест фалију и област до Рајне и тако знатно проши рио границе своје земље. Русији су припале Бе сарабија и Финска и део Варшавског војводства. Енглеској су додељене Малта, Цејлон, Тринидад и право заштите Јонских острва. Аустрији су враћене све њене територије (Ломбардија, Ве неција, Илирске провинције, баварски Тирол, кнежевина Салцбург) и добила је део Галиције. Данској је одузета Норвешка, али су јој припоје ни Шлезвиг, Холштајн и Лауенберг. Норвешка и Шведска ујединиле су се и образовале једну кра љевину. Уједињењем Белгије и Холандије ство рена је Низоземска краљевина. Швајцарска је проширена и била је састављена од 22 кантона, и призната јој је вечна неутралност. Непознате речи
потенцијал – овде: могућност, способност да се развије. легитиман – законом прописан, законит, званичан.
129
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
Бечки конгрес није се упустио у решавање про бле ма Ита ли је и Не мач ке, ко је су оста ле разједињене. Немачке државе нашле су се у лабавом Немачком саве зу, са заједничком Скупштином, а под Аустријском превлашћу. Део Италије био је под влашћу Аустрије, део под династијом Бурбона (Краљевина обеју Си цилија), док су остале територије чиниле неза висне државе: Сардинија, Папска држава, Пар ма, Модена, Тоскана. Шпанија и Португалија успо ставиле су бивше режиме. Француска је изгу била све што је освојила, а Енглеска није до била територије сра змерно свом војном и
дипломатском ангажовању у ратовима против Наполеона. Француском револуцијом започете су дубоке и далекосежне промене у европском друштву, али прекид са феудалним друштвом није био потпун. Од Бечког конгреса почиње период ре стаурације, који се поклапа са периодом Свете алијансе, али снага носилаца обнове није била таква да би европско друштво вратила у време пре 1789. године. Тада је настала парола „трон и олтар“ којом је поздрављан повратак монархија, односно племства и свештенства, уједињених у борби против демократије и грађанства.
Европа 1815.
130
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Света алијанса
С
вета алијанса је први пок ушај успоста вљања европског јединс тва. Руски цар Александар I, аустријски цар Франц I и пруски краљ Фридрих Вилхелм III, склопили су савез – Свет у алијанс у, 26. септембра 1815. го дине. Иако су позване да се прикључе, Савезу нису приступиле Енглеска, Турска и папа. То је био главни разлог да у наредном периоду, позна том као доба Свете алијансе, није дошло до пот пунијег и чвршћег европског заједништва. Три европска владара договорила су се да брину о својим народима у складу са Христовим учењем. При склапању савеза владари нису исказивали намеру да се боре против револуционарних по крета, што су касније чинили. Алијанса је била савез трију владара, а не трију народа. Клеменц Метерних, аустријски министар спољних посло ва, касније канцелар, уз руског цара Александра I, творац је овог политичког система. Циљ Свете алијансе био је да сачува поредак у Европи, ус постављен одлукама Бечког конгреса. Таква по литика позната је као „принцип легитимизма“. У наредних седам година, владари су се оку пили на конгресима четири пута. Први конгрес одржан је у Екс ла Шапелу (1818), који је до нео одлук у о повлачењу окупационих трупа из Француске и о укидању трговине робовима. Ру ски цар је чак предлагао да се формира међуна родна војска, која би штитила начела Алијансе. Тек од нар едних конгрес а (Тропау, 1820; Лајбах/Љубљана, 1821) Света алијанса доноси одлуке да интервенише где год су законити ре жими били у опасности. То је и урађено у Шпа нији, Напуљу, Пијемонту и Италији. На конгресу у Верони (1822) последњи пут су се окупили сви чланови Алијансе, будући да се Велика Британи ја, присутна на претходном конгресу, повлачила из савеза. Са овог конгреса послате су францу ске трупе да примире револуционарна збивања у Шпанији. Последица оваквог рада Алијансе је сте завођење сурових режима у Шпанији, Пор тугалу и неким италијанским државама. Непознате речи
алијанса – овде: савез држава, удруживање.
Александар I
Франц I
Фридрих Вилхелм III
Мир и настанак нових држ ава
З
начајне промене дешавају се у то време на америчком континент у, где Алијанса није имала мог ућност да интервенише. После вишегодишњих побуна против шпанске владавине, у Јужној Америци никле су нове ре публике – Аргентина, Колумбија и Мексико, чију независност је признала Велика Британи ја 1825. године. „Нови свет треба да постоји да би се побољшала равнотежа Старог“, изјавио је енглески министар спољних послова. У Ва шингтону, на конгресу одржаном 1823. године, председник Џејмс Монро изјавио је да европске силе немају више право на колонизацију аме ричког континента. Да би се одржало искрено пријатељс тво између САД и европских сила, непожељан је сваки пок ушај ширења европских политичких система на америчком континенту. Уколико велике силе буду радиле против ове од луке, САД ће сматрати да је угрожен њен мир и безбедност. Ова одбрамбена и заштитна поли тика САД позната је као „Монроова доктрина“. У Европи је доминирало још увек пет вели ких сила (Енглеска, Русија, Француска, Аустри ја и Пруска), није било Пољске, али се појавила нов а држав а – Грчка (1829). Карактерис тика овог времена јесте и то да је било мање држава (услед уједињавања и проширивања) и да, осим држава, сада и нације постају значајан фактор. Било је то и време у којем су могле да се испо ље дипломатске вештине, у чему су се посебно истицали државници Клеменц Метерних, Фран цуз Шарл Таљеран и Енглези Роберт Каслреј и Џорџ Канинг. У Европи је нагло порастао број становника, посебно у градовима, а у Паризу, средином века 131
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ШАРЛ МОРИС ТАЉЕРАН (1754–1838) Пореклом је из познате аристократске породице. Посветио се свештеничком позиву и постао бискуп. Папа га је екскомуницирао пошто је стао на страну трећег сталежа. Био је председник Уставотворне скуп штине. Проглашење републике отерало га је у емигра цију (Енглеска и САД), а вратио се после угушења ја ко бин ске дик та ту ре. Бр зо је сте као по ве ре ње Наполеона и био министар спољних послова (1797– 1807). Прво је пао у немилост, затим напустио Наполе она и био председник владе и министар спољних по сло ва (1814–1815). На Беч ком кон гре су ве што је заступао интересе своје земље, користећи неслогу победника. У време Јулске монархије био је амбасадор у Енглеској.
живи преко милион житеља. Дуготрајно ратова ње довело је привредно и финансијски моћну Енглеску у доста тежак положај. У индустрији машина постаје незамењив строј у производњи, а ради прехране становништва гајење кромпира се све више шири. Уједињена Низоземска по делила се на Белгију и Холандију (1830). Бел гија је била најнапреднија индустријска држава на европском копну, док је Холандија највише улагала у трговину. Немачке државе основале су Царински савез (1834). У Русији се апсолутизам Александра I граничио са тиранијом, којој су се безуспешно супротставили декабристи (1825), подстакнути доласком Николаја I на престо. Систем Свете алијансе подстакао је цензуру штампе и књига, полицијску шпијунажу, док су противници режима, опозиционари, све више радили на организовању политичких странака, тајних друштава, завера и коришћења штампе у борби за слободе. Друштвену мисао обликују – Сен Симон и Шарл Фурије, Франсоа Шатобријан, Вилхелм фон Хумболт, Имануел Кант, Фридрих Хегел; економску мисао Дејвид Рикардо; у природ ним нау ка ма ис тичу се Пјер СимонЛаплас,
Алексадар Волт, Мајкл Фарадеј; у историогра фији Георг Нибур и Леополд фон Ранке. У уметности је преовладавао бидермајер, а јавља се и нови стил – романтизам. Као сликари, истицали су се Франциско Гоја, Ежен Делакроа, Вилијем Тарнер. У музици нагло је порастао зна чај опера, а као музички ствараоци, избили су у први план Бетовен, Пучини, Чајковски. Опера је ишла за корак испред романа, који у ово вре ме постаје важан књижевни жанр. Међу књи жевним ствараоцима предњаче Валтер Скот, Александар Пушкин, Џејн Остин, Стендал; а у филологији браћа Грим. Револуције 1830. године збрисале су конзер вативни систем Свете алијансе привремено, а Револуције 1848. године – сасвим.
ЛЕОПОЛД ФОН РАНКЕ (1795–1886) У Лајпцигу је завршио теологију и филологију. Док торирао је 1818. године, био професор на тек основа ном Берлинском универзитету и члан Пруске акаде мије нау ка. Је дан је од најплод нијих и најбољих европских историка. У познатом делу Историја роман ских и германских народа истакао је да је задатак пове сника да пише по начелу – „како је то у истину било“. Није успео да доврши Светску историју у 10 томова. У Бечу је упознао Вука Караџића и, као што је Копи тар у њему открио филолога, Ранке је препознао да ровитог историографа. Из племените сарадње наста ло је заједничко дело Српска револуција (Хамбург, 1829), али је објављено само под његовим именом. Он овим није исцрпео своја интересовања за српску по вест, те је написао још једно дело Србија и Турска у де ветнаестом веку. Овим делима упознао је европске народе са блиском српском прошлошћу, а Друштво српске словесности и Српско учено друштво изабра ли су га за свог почасног члана.
1. Велика сила је појам који је у ово време настао. Шта се под њим подразумевало тада, а шта данас? 2. Како је изгледало Апенинско полуострво после одлука Бечког конгреса? 3. У чему је смисао Монрове док трине? 4. Како се зове нова европска држава настала 1829. године? 5. Вук је помогао Ранкеу у писању једног дела. Како се зове то дело?
132
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
ОМЕЂЕН РЕВОЛУЦИЈАМА 4 МИР (1830–1848) Европа није могла да се врати на време пре 1789. године и поред свих напора твораца Свете алијансе, али се феудални поредак задржао још неко време. Бечки конгрес успоставио је мир, заснован на праву легитимности. Америчке државе увеле су систем заштите од европског експанзионизма.
Јулска револуција
У
историји Европе уследио је дуг период мира, од 1830. до 1859. године. Само су револуционарна збивања 1830. и 1848/9, Грчка револуција (1821–1829) и краткотрајан рат Русије против Турске 1828/9. године, реметили овај мирнодопски период. Од Француске грађанске револуције, рево луционарни занос више никада није напуштао Европу. Падом Наполеона Француска се врати ла старом облик у владавине – монархији. Двор и племство преузели су управљање државним инс тит уцијама, а грађанс тво и сиромашнији слојеви били су потиснути. Зато се ово време и назива добом рестаурације. Након што је Фран цуска заузела Алжир, краљ Шарл X Бурбон из ненада је објавио четири уредбе којима је завео цензуру, распустио скупштину, изменио избор ни закон и заказао изборе, несвестан да је тиме извршио државни удар (1830). Тродневну рево луцију започели су новинари погођени увође њем цензуре, а придружили су им се увек спрем ни на немире париски грађани. Краљ је побегао у Версај, Рамбује, па у Енглеску, на своје треће и коначно изгнанство. Династија Бурбона заувек је напустила француски престо. Поборници ре публике изг убили су битк у од монархиста, који су довели на престо Луја Филипа I Орлеанског и он је положио заклетву на измењеној Повељи (Уставу) из 1814. године. Признавањем новог поретка у Француској од стране великих сила, сахрањена је Света алијанса, а Париз је постао расадник револуција. У току неколико наредних година, вештом дипломатском политиком Луја Филипа, Француска је повратила свој положај у Европи.
Јулска револуција у Паризу 1830. Непознате речи
експанзионизам – склоност ка територијалном проши рењу.
Револуционарни немири су потом пренети у Варшаву, Парму, Модену и Болоњу (1831), а би ло је метежа и у другим европским градовима, али су били безуспешни.
Привреда
П
роцес индустријализације започет је у Француској и Енглеској, и настављен у Белгији. Нагли пораст становништва и појава масовне индус тријске производње до принели су бржем привредном развоју Европе. Машине на парни погон допринеле су да се уна преди и подстакне развој памучне индустрије, металургије, грнчарс тва и производња пива. Кор иш ћењ ем угља пов ећ ан а је прои зв одњ а гвожђа и челика што је унапредило машинску индустрију, док је коришћење памука знатно уз дигло текстилну индустрију. Средином 19. века 133
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
Енглеска, Белгија и Француска имале су најра звијеније индустријско друштво. До краја века водећа места припашће Немачкој и Енглеској.
Прва локомотива Ракета Џорџа Стивенсона
После проналаска покретне парне машине била је могућа изградња железница, која је дала велики подстицај индустријском развоју и ус постављању бољих комуникација. Систематска изградња пруга започета је четрдесетих година, а врхунац је досегла у периоду између 1850. и 1870. године. После линије Стоктон – Дарлинг тон, вредног проналазача и конструктора прве локомотиве (1814) Џорџа Стивенсона, пуштена је у промет још важнија железничка пруга на ли нији Ливерпул – Манчестер (1830). Французи су изградили железницу између Сент Етјена и Лиона (1832), Руси, на линији Санкт Петербург – Москва… Железница је променила у свести људи представе о брзини и раздаљини. Индус трију је пратило савремено банкар ство, а у овој делатности се истакла јеврејска породица Ротшилд, која је живела у Франкфур ту на Мајни. Најбољи банкарски сис тем дуго ће имати Енглеска. Трговина је пратила развој индустрије и сама бележећи знатан успон. То је омог ућено побољшањем комуникација желе зницом, остваривањем идеје о слободној трго вини и рушењем царинских баријера. И поред убрзаног развоја, индустрија још ни је била доминантна привредна грана. То место припадало је пољопривреди. Још увек је знатно више становника живело у селима, него у градо вима. После пшенице, на друго место сељакове производње избио је кромпир, идеал ан за пре храну становништва. На развој пољопривреде 134
битно је утицало укидање кметских односа на селу – у Француској коначно 1807, у осталим зе мљама после Револуције 1848/9. године. У Ру сији је до укидања кметства дошло најкасније – тек 1861. године. Развој индустрије унапредио је и развој гра дова у којима су индустријска постројења била смештена. Старим градовима Лондону, Пари зу и Лиону придруж ују се нови лучки градови – Хамбург, Глазгов, Ливерпул, Марсељ, али и континентални градови као што је био Берлин. Побољшани су услови живота средње класе За падне и Централне, али не и Источне Европе. У начину живота вишу клас у нис у погодиле по менуте промене. Ниже класе, посебно раднич ка, која је била тек у повоју, живела је најгоре. Индустријски пролетаријат постао је стварност у развијеним индустријским државама – Енгле ској, Немачкој, Француској и Белгији. Живело се у бедним радничким насељима, најчешће у пред грађима. Број запослених жена и деце порастао је а радни дан, док није посебним законима од ређен, трајао је дуго, и до петнаест часова. Не само услови рада већ и услови становања често су били јако лоши. То је допринело појави син дикализма, организовања радника и заштите радничких права. Непознате речи
доминантан – преовлађујући, престижан. синдикализам – организовање радника ради заштите својих права.
Идеје 1830–1878.
Е
вропско друштво и политик у овог раздо бља прожимале су три идеол огије – ли бер ал из ам, нац ио н ал из ам и соц иј а лизам – заступљене према потребама развоја сваке од држава старог континента. Уједињење Италије и Немачке два су најзначајнија дога ђаја који су обележили ову епоху и утрли пут модерним националним државама. Енглеска је, захваљујући свом острвском положају и одвоје ношћу од европског копна, знатно раније ство рила услове да се њено становништво сматра нацијом. Словенски национализам произвео
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
је панславистички покрет, којем је Русија била стожер. Према осмишљеном циљу пансалви стички покрет био је значајнији и од италијан ске и од немачке идеје уједињења, али је имао два нерешива проблема, који су онемогућили остварење постављене замисли – различитост религија и језика. Када знамо да су се овој оп штесловенској замисли противиле велике за падне силе, које су страховале од могућег на станка моћне словенске државе, можемо га назвати утопистичким национализмом. Нација и држава чине језгро свих национа листичких европских покрета, а овом пробле му поклањају посебну пажњу највећи европски умови 19. века. Француска револуција прогла сила је нацију неприкосновеном. Ослањајући се на идеју Жана Жака Русоа – „Нација, једна и недељива“, истакнути немачки филозоф Хе гел проповедао је мисао да је држава природни организам, сличан организму човека. Слободу, тврдио је Хегел, човеку је могла донети само др жава. Хегел је обавезе према нацији ставио у пр ви план, запостављајући обавезе према човеку и људским правима.
Георг Вилхелм Фридрих Хегел
Хегелове националистичке идеје даље је раз радио Хајнрих фон Трајчке, прилагођавајући их основном циљу – немачком уједињењу. Трајчке се залагао за вођство Пруске при немачком ује дињењу, још више истичући култ нације изнад личних слобода. Енглези нису имали потребу да се баве на ционализмом, па су своје снаге усмерили ка преображају друштва у складу са либералним и демократским идејама. Џон Стјуарт Мил пише своје чувено дело О слободи, али када је у време
ЂУЗЕПЕ МАЦИНИ (1805–1872) У младости је припадао револуционарном удруже њу карбонара, и у време револуционарних немира у Италији 1831. године био је ухапшен. Протеран је чим је ослобођен затвора, и у Марсеју је основао ново тај но друштво Млада Италија. Мацини се борио за ује дињење Италије уз подршку папе. За разлику од Хеге ла, Мацинију су и појединац и нација били под једнако важни. Настојао је да помири либерализам и нацио нализам. Његов позив на национално освешћење, прожет је религиозним осећањима и веровањем у де мократију. „Не верујмо у расе за сва времена, верујмо у јединство – јединство човечанства“. У књизи Начела вере прогласио је националност светињом, док је ње го ва књига Човекове ду жности ду го слу жи ла као основа на којој је почивао италијански национализам. Мацини је подржавао националистичке покрете раз једињених Пољака, Мађара и Ју жних Словена.
друге изборне реформе у Енглеској предлагао да и жене добију гласачко право, његов аманд ман био је одбијен и исмејан. Џереми Бентам, Одломци о влади, делу написаном 1776. године, имао је велики утицај у викторијанској ери. У Француској напредне идеје заступао је Алексис де Токвил, писац чувене књиге – Демократија у Америци. Настанак радничке класе пратила је појава социјализма, који се делио у две скупине – уто писте и марксисте. И једни и други имали су своје идеологе. СенСимон је указивао на два савремена зла – рат и сиромаштво, и раднике као наследнике кметова. Следили су га Фран цуски утописти Шарл Фу рије и Пјер Жозеф Прудон, заговорник идеје о одумирању државе, коју ће потоњи социјалисти илу зионистички развијати до друге половине 20. века. Енглески утописта био је Роберт Овен, који је изнео идеју 135
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
о једнакости полова као предуслова за успех со цијализма. Радикализам у испољавању револу ционарних идеја испољавао је Огист Бланки.
У овом периоду либерализам је забележио успех, а и пад, док су национализам и социјали зам били у великом успону. Идеје либерализма су прожете идејом напретка путем мира и при вредног развоја, националне идеје су засноване на рат у као средству за остварење уједињења нације, а социјалистичке – на нетрпељивости према грађанској класи. илузионистички – оп сенарски, самообмањујући. Непознате речи
манифест – проглас, писмено саопштење. анархиста – поборник рушења постојећег поретка и за вођења безвлашћа.
Карл Маркс
Фридрих Енгелс
Социјалистичка мисао приближила се реал ности новом теоријом Карла Маркса и Фридри ха Енгелса – теоријом дијалектичког материја лизма. За даљи развој социјалистичког покрета и идеја од великог је значаја дело Маркса и Ен гелса Комунистички манифест (1848). У Ма нифесту не само да су брањена права проле таријата, већ је упућен позив са далекосежним последицама: „Пролетери свих земаља уједини те се“! Карл Маркс објавио је своје чувено дело Капитал (1867), које је постало библија соција листичке мисли и социјалистичког покрета до данас. Он је успео да синтетизује многе идеје својих претходника (историјска збивања, вишак вредности, класна борба итд.) и да их сложи у сопствени филозофски систем, придодавши им и учење о економским токовима историје људ ског друштва. Социјалис тичке идеје и стално повећање броја радника, чији су радни и животни усло ви бивали све тежи, довели су до оснивања пр вог међународног радничког удружења – Пр ве интернационале, у Лондону 1864. године. Интернационала је одржала неколико конгреса (Лозана, Брисел, Базел). Циљ овог удружења радничке класе, био је борба за сопствени на предак и економско ослобођење, самим тим и стицање власти путем политичке борбе и рево луције. Међународни раднички покрет није био јединствен и то је била његова највећа слабост. У њему је било разних струја, од прудониста до радикалних анархиста Михаила Бак уњина. 136
дијалектички материјализам – марксистички филозоф ски поглед на свет.
Друштво
Р
аднички покрет је настао да би бранио права радника и организовао штрајкове ради побољшања услова њиховог рада и живота. Радници су једно време мислили да су њихов непријатељ машине а не послодавци. Они су, протестујући, разбијали машине, па је овај протест назван лудитски, по Неду Луду, човек у који је први предузео овај корак. Најбројнију радничк у класу имала је Енгле ска. Пошто су и после изборне реформе оста ли без политичких права, лондонски радници основали су своје удружење (1836). У чартеру изнели су оправдане политичке захтеве: опште право гласа за мушкарце, избор за парламент сваке године, тајно гласање, укидање имовин ског цензуса. Био је то први организовани рад нички покрет познат под именом чартизам. Својим радом само је делимично допринео да се поправи положај радничке класе (укидање ца рина, десеточасовни радни дан за жене и децу), пре него што је угашен 1848. године. Неуспеле побуне у француском граду Лиону (1831, 1834) нису допринеле да се побољша положај радника. Слично је било и са устанком у Шлезији (1844), који је полиција крваво угушила. Градски пролетери били су обесправље ни део људског рода. Организовање радника ишло је тешко и спор о, али су они исказ али
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Чартисти
озбиљност у свом деловању и истакли у први план интернационалну идеју о уједињењу, која ће бити остварена тек у другој половини 19. сто лећа. Постали су друштвена сила којој се морала поклонити пажња.
Призор из фабрике
Насупрот обесправљеној радничкој класи нала зило се друштво богатих племића, инду стријалаца, трговаца, банкара и других дру штвених група сврстаних у буржоаску (гра ђанску) класу. И док се свет до тада делио на припаднике великих етничких скупина (Слове ни, Германи, Арапи…) и припаднике разних на рода, тој подели придодата је још једна. Она је
постојала на нижем нивоу у оквиру једне држа ве, и на вишем нивоу, изван државних граница, интернационална, и делила је друштво на две класе – буржоаску и радничку. Разлике је било и по богатству и по правима, која се понајвише осећала у свакодневном животу. И док су хлеб и кромпир били основа за прехрану радника и сељака, дотле је исхрана племства била таква да се за вечеру износило по петнаест врста јела. Богато друштво окупљало се у салонима где су жене водиле главну реч, али су у политичком погледу биле још обесправљене, без права гласа. То им, наравно, није сметало да развију женску моду до једног високог степена, са кринолином као статусним симболом. Мушкарци, пак, пре стали су да носе перике и да се шминкају, по чели су да се шишају и коса им је била кратка и уредна. Коњске трке све више су заокупља ле пажњу доконих богатих људи у свим већим градовима, док је преписка била основни вид даљинског комуницирања. непознате речи
чартер – повеља. интернационална – међународнa.
1. Једна француска династија је нестала у револуцији. О којој се револуцији ради и о којој династији? 2. Наведите дела оснивача „Младе Италије“? 3. Размислите и покушајте да одговорите: зашто је радничка класа успела релативно брзо да се организује, а сељаци не?
137
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
5 НАЦИОНАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Француска је повратила свој углед у Европи, енглеска привреда била је у великом успону, желе зница је дала обележје саобраћају; либерализам, национализам и социјализам су водеће дру штвене идеологије; раднички покрет постаје друштвено организована класна сила. Европу чека година револуционарних немира.
Н
Грчк а револуција
а Балкану је деветнаести век започео Српском, а наставио Грчком револу цијом. Иако су Срби кренули први у борбу за обнову државе, Грци су, захваљујући свестранијој подршци европских сила, први добили међународно признату независну др жаву. Српска и Грчка револуција нис у биле само националне, већ и грађанске револу ције. Грци су одавно дошли на идеју да обнове Византијско царство, али њу није било лако остварити. У том циљу основали су у Оде си (Русија) друштво Филики хетерија 1814. године. Многи Грци су имали привилегије, јер су били у служби Турске и познати су као фа нариоти, уз то су још били црквени велико достојници Васељенске патријаршије. Мало њих је, као Михаил Суцос, главни тумач Пор те, исказивало родољубива осећања. Њима се одликовао Ригас Валестинлис, песник, ко ји се заносио обновом Византије, по узору на Француску републик у. Његов пок ушај диза ња устанка је пропао, он је потом ухапшен и у Београду пог убљен (1798). Хетерија је организовала побуну у Вла шкој и Молдавији (1821), пошто је претход но признала руског генерала грчког поре кла Александра Ипсилантија за вођу. Исте године побуна се пренела на Грчк у. Рат Грка Непознате речи
Филики хетерија – Друштво пријатеља. фанариоти – угледни и богати Грци, који су у Турској има ли високе положаје и утицај.
138
Ежен Делакроа, Покољ на Хиосу
против Турака трајао је осам година, и во дио се понајвише на Мореји (Пелопонезу). Грци су се храбро борили, али су често до живљавали поразе од надмоћне турске вој ске. Европа, заинтересована за античк у про шлост, подржавала је Грке, у чему су били у великој преднос ти над Србима. Енглески песник лорд Бајрон, који се искрцао у Ми солунги, својим учешћем прославио је грчк у борбу за слободу. Грци, расути по свет у, по себно они из Америке, новчано су помогли побуњенике. Турској је притекао у помоћ египатски управник Мехмед Алија, који је за узео Крит, Пелопонез, па и град Атину (1827). Тада су три европске силе, Енглеска, Русија и Француска, после договора у Петрограду,
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
стале на страну Грка и поразиле Турску у поморској бици код Наварина (1827). Рат је окончан 1829, а Грчка је наредне године постала независна држава, уређена као мо нархија. За краља је доведен баварски принц Отон I (1832–1862).
уставна монархија. Развој привреде сврстао ју је у економски напредније државе Европе. Упо редо с тим, она је била добро уређена земља, са ефикасним државним инстит уцијама. Стога и не чуди што је Револуција 1848. године зао бишла ову земљу, као и Холандију, са сличним уставним и државним уређењем. Белгијска ре волуција није била социјална већ национална револуција, чији је циљ био одвајање од Холан дије и осамостаљење.
Лорд Џорџ Гордон Бајрон
У борб ама за слоб оду истицали су се клефти, нека врс та хајдука, а најпознатији предводници били су Теодорис Колоко тронис и Јоанис Каподистријас, који је био председник Грчке (1827–1831). Грчке побу њенике подржавао је и кнез Милош Обрено вић, понајвише отк упом грчких робова про даваних у Београду. Пошто је још и новчано помогао оснивање Универзитета у Атини, грчки краљ Отон I му је доделио орден Све тог Спаситеља (1839).
Белгијска револуција
Ј
улска револуција у Француској имала је ве лики одјек у Европи, па и у Уједињеним про винцијама Низоземске. Белгијанци су били незадовољни холандском управом. Један сукоб омладине и влас ти у Бриселу био је повод за устанак (1830), који је брзо захватио и остале белгијске градове. У Бриселу се састала нацио нална скупштина која је донела либералан устав и прогласила Белгију независном државом. Новим изборним законом Белгијанци су веома проширили право гласа, али само за мушкарце. Французи су подржавали отцепљење Белгије, док су Енглези били на страни Холандије. За краља је изабран Леополд (1831-1865) из немач ке династије Сакс-Кобург, па је Белгија постала
Леополд , белгијски краљ
У
Пољска револуција
тиц ај франц ус ке јулс ке рев олуц и је осетио се и у Пољској, коју су још увек делиле суседне монархије: Русија, Пруска и Аустрија. Национализам пољских племића и интелигенције подгрејаван песма ма Адама Мицкијевича, и немири који су за хватили западну Европу, подстакли су уста нак у Пољској (1830). Пољски национализам није имао реалну подлог у, а имао је моћну Русију за непријатеља. У Варшави је објавље на пољска независност, која је трајала до маја 1831. године, када су руске трупе предвође не генералом Паскјевичем поразиле пољске револуционаре и на дужи рок онемог ућиле уједињење ове словенске католичке земље. Руски цар укинуо је устав Пољској и ограни чио јој аутономију. Устанак је био уперен против Русије, али није успео да се прошири изван Варшаве. Ис такнута личност устанка био је бивши руски министар спољних послова гроф Адам Чар торијски. Многи Пољаци су емигрирали у Србију, Француску и Турску. 139
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
Д
Револуције 1848–1849.
ва су битна узрока избијања револу ција 1848. године – социјални и на ционални. Индустријска револуција убрзала је привредни развој, али њега нис у пратили одговарајући друштвени односи. Привреда је напредовала, а друштво је стаг нирало. Многи народи били су под страном влашћу, без своје државе. Понегде, револу ције су обједињавале оба узрока, па су биле и социјалне и ослободилачке. Талас социјал ног незадовољства радничке класе, започет годину дана раније, захватио је Француску и неке немачке државе, док је нерешено наци онално питање потресало Аустрију, Италију, немачки и мађарски народ и Словене.
сазвали уставотворну скупштину, пошто су претходно увели опште право гласа. Крајем године, за председника је изабран Луј Напо леон Бонапарта. Радници, предвођени Лујом Бланом, су кобили су се са буржоазијом и привремено загосподарили скупштином. У тродневним борбама на барикадама, генерал Кавењак растерао је раднике и повратио влади власт. Француска је, поред републике и пред седника, добила и један од најдемократски јих устава, којим је потврђено опште право гласа. Ни Друга република није дуго траја ла, укинута је 1852. године, када се држав ним ударом, учесталим политичким изумом за промену власти, председник прогласио за цара Наполеон а III (1848–1871).
Р Ежен Делакроа, Слобода предводи народ
С
Немачк а
еволуционарни немири захватили су све прес тоне градов е немачких др жава, али понајвише су се осетили у Келну, Берлину и Франкфурт у на Мајни. У Берлину су демонстранти натерали пруског краља да образује либералну владу и укине цензуру. У револуционарним захтевима 1848. године тражена је слобода штампе, окупља ња и дозвола за рад странака. По угледу на Пруску, у скоро свим државама образоване су либералне владе, један од ретких видова наговештаја слободе. А братство и јединство
Француска
мена монархистичког и републикан ског облика уређења пратила је дуго Француску. Немири су као и увек за почињали и били најжешћи у Паризу. Из били су у фебруару, када је влада забранила одржавање политичких скупова. Незадовољ ни Парижани кренули су на двор, а малоду шни краљ Луј Филип одрекао се престола и побегао у вечно прибежиште смењених вла дара – Енглеску. Јулска монархија је сруше на, а побуњеници су прогласили Друг у ре публик у, организовали привремену владу и 140
Револуција у Берлину 1848.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
немачког народа исказивало се још увек само истицањем црно-црвено-жуте заставе. Пруски краљ Фридрих Вилхем IV исказао је спремност да стане на чело немачког ује дињења у време када се састала Свенемачка скупштина у Франкфурт у. Пораз револуци је у Бечу охрабрио га је да либералну вла ду замени ултраконзервативном. Када му је скупштина, пошто је донела устав, понуди ла круну Немачке, која би била демократско федерално царство, без хабзбуршких тери торија, он ју је одбио, перући руке од рево луционарних збивања. Тако је пропао сан о уједињеној Немачкој. Одбијањем круне, пру ски краљ је поново изазвао немире у скоро свим немачким држав ама. Пруска војска, предвођена владаревим братом Вилхелмом, будућим пруским краљем и немачким царем, угушила је побуне. Немачка је остала неује дињена, чекајући боља времена.
И
1848. и, поново, код Новаре 1849. године. Пијемонт је морао да плати велик у ратну одштет у, а краљ Карло Алберто да препусти престо сину Виктору Емануелу II. То је иза звало побуну у Риму, из којег је папа побегао, а уставотворна скупштина прогласила Рим ску републик у (1849), која је трајала шест месеци. На чело Републике био је Тријум вират у којем се налазио и Ђузепе Мацини. Аустрија је угушила Венецијанску, а остале католичке земље Римску републик у, где се у одбрани Рима истакао Ђузепе Гарибалди. Неуспех револуције у Италији уследио је због супарништва италијанских држава, из останка подршке папе италијанском нацио нализму и антагонизма Савојске династије и републиканских држава. Сви ти неуспеси одложили су уједињење Италије.
Италија
талија је била још више разједиње на од Немачке, пошто није имала ни конфедерацију, нити царински савез. Уз то, две њене економски богате провин ције, Ломбардија и Венеција, последња и са јаком државотворном традицијом, биле су у саставу Хабзбуршке монархије. Револуција је почела на југ у, у најсирома шнијој облас ти, Сицилији, почетком 1848. године, са захтевом да се одвоји од Напуљске краљевине. Прво је напуљски владар донео устав, а затим су скоро све италијанске др жаве добиле уставе. Чак је и папа донео устав са веома ограниченим правима. Када се револуција проширила и на аустријску територију, а најизраженија је била у Милану и Венецији, уследила је реакција аустријских власти. У Венецији је обновљена Република Светог Марка, а за председни ка је изабран Данијеле Манини. Пијемонт је потом објавио рат Аустрији, али је изостала подршка папе најмоћнијој италијанској др жави, јер није желео да учествује у рат у про тив католичке Аустрије. Аустријски генерал Радецки поразио је Пијемонт код Кустоце
Побуна у Венецији 1848.
М
Аустрија
ногонационална Хабзбуршка мо нархија пружила је мог ућност ре волуцији да узме више маха. Мо нархију је захватила стагнација, а затим и опадање моћи, које се могло зауставити само коренитим реформама. Чак и онда када их је предлагао цинични и колебљиви Метерних, нису имале подршку цара Франца I. Аустрија се 1848. године суоч ила са највећом револу цијом у својој повести. Немире је започело пољско племство у Га лицији, а затим су избили у Кракову (1846), коме је укинут положај слободног града. У марту 1848. године избили су немири у оним 141
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
местима где се највише осетила економска криза, у Бечу и у Прагу, да би се пренели и у Будим и у Пешту. У Бечу су побуњени ци тражили устав и сукобили се са војском. Метерних је присиљен да поднесе оставку и настани се у Енглеској. Потом је цар издао манифест, којим је укинуо цензуру штампе и обећао устав. Хабзбурзима су већи непри јатељ били Мађари и њихов национализам од бечких побуњеника, чију побуну је угуши ла војска до октобра 1848. године. Потом је уследила смена владара, и на престо дошао Франц Јозеф.
Револуција у Бечу
Када је Револу ција захватила Угар ску, настали су велики проблеми за Хабзбуршки двор. Мађарски и словенски национализми, пре свих српски, дали су револуцији посебно обележје. Стога је револуција на просторима Угарске била веома сложена: Мађари су се борили против Немаца за стварање нацио налне државе, Срби против Мађара за сти цање аутономије, коју су од Пеште захтева ли и Хрвати. Револуцију у Угарској водило је племство окупљено у дије ти. Законима донетим у сабору, у марту 1848. године, до била је нову владу и аутономију. Угарска је 1849. године проглашена независном репу бликом, са Лајошем Кошутом на челу, али је опстала само четири месеца. Мађари су против себе имали Аустрију, Србе, Хрвате
и Чехе, што је превазилазило њихову моћ. У овај сукоб умешала се и Русија, позвана у помоћ од аустријског цара. Руска војска по ра зила је Мађаре у августу 1849. године, у бици код Вилагоша. Последица револуције у Угарској била је ослобађање сељака феудал них обавеза и продаја земље под повољним условима, али и нада да ће свој државноправ ни положај поправити дипломатским путем, у оквиру Хабзбуршког царства. Национални покрет Чеха био је знатно слабији од мађарског и српског. У Прагу се састао Свесловенски конгрес (1848), који је окупио многе познате словенске представ нике. Све наде Чеха и осталих окупљених словенских представника покопао је кнез Адолф Виндишгрец бомбардовањем Прага и завођењем војне диктатуре. У Револуцији 1848/9. године пропали су покушаји националних уједињења Италија на, Немаца, Срба. Успех је постигнут на со цијалном пољу: ослобођење робова у фран цу ским коло ни ја ма, уки да ње фе удал них обавеза, откуп земље и омогућен је несметан развој либералног капитализма. Револуција је мимоишла многе државе: Енглеску, Русију, Турску, Шпанију, Португал, Белгију, Холан дију и неколико мањих аутономних држава, као што су Србија, Црна Гора и Влашка. непознате речи
Дијета – угарски сабор.
Битка код Вилагоша
1. Покушајте да, према карак теристикама, разврстате револуције као: а) социјалне, б) националне и в) социјалне и националне. 2. Која нова држава је настала у време ових револуција? 3. У којој држави су били најсложенији друштвени односи? Зашто?
142
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
РЕВОЛУЦИЈЕ 1848. У ИСТОРИЈИ СВЕТА „Пре него што отворе ову књигу њени читаоци су већином у уверењу да револуција 1848. представља период политичких немира којима је била погођена Француска почев од 24. фебруара 1848. до краја идућег јуна, кад је неу спех побуне париских радника означио повратак ’реду’. Ово уско виђење је погрешно. Многи, без сумње, знају да револуција 1848. није остала ограничена на Француску, да је то време било ‘пролеће народа’ и да су револуционар ни покрети захватили Немачку, Аустрију, Мађарску, Италију, али скоро сви зацело сматрају да је револуционарни подстрек дошао из Париза. О томе нема ни говора: врење је почело у Италији и Швајцарској 1847, или чак јуна 1846, у време избора папе Пија IX, додуше не још тако видљиво, али ипак уочљиво. То значи да револуција 1848. није огра ничена ни на Француску, ни на кратак шестомесечни период. Она је, у ствари, погодила такорећи читаву западну и централну Европу, посебно Енглеску, Француску, Италију, Немачку, Аустрију и Мађарску. Почела је јуна 1846, а завр шила се – тријумфом реакције – тек августа 1849. Овај општи поглед на револуцију 1848. ипак је још увек недовољан. Јер какве је циљеве себи постављала огром на већина револуционара? Привести крају извршење програма револуције из 1789, настављајући га тамо где је било 1794, 1800. или 1814... Револуција 1848. не може се, дакле, одвојити од револуције 1789. ни у времену, ни у про стору јер се свим земљама које су се 1789 – или, тачније, последњих деценија 18. века – нашле на удару револуције то исто поново догодило 1848. Свим?... Сједињене Америчке Државе? У њима је око 1770. започео револуционарни покрет. Године 1848, међу тим, оне остају мирне. Али зато ће дванаест година касније у њима избити страховит гра ђански рат који ће за њих представљати исто што и револуција 1848: сецесионистички рат. Тако револуција 1848. представља део револуционарног циклуса који би, по мом мишљењу, уосталом требало да се зове западном или пак атлантском револуцијом будући да је Атлантски океан у почетку представљао његову осо вину... Демографска, пољопривредна и индустријска револуција не знају, међу тим, ни за политичке границе, ни за хро нолошке међе. Будући споре, те револуције су почеле око 1750, а заустављене су тек тријумфом европске контра револуције 1815. Оне настављају старе и, без обзира на сва настојања реакционара, изазивају нове политичке по тресе који не престају од 1815. до 1846. Ето зашто се у проучавању револуције 1848. не можемо ограничити на то да прикажемо ’пролеће народа’. Треба почети са 1815. и показати како су револуционарне идеје наставиле, упркос ре акцији, да се шире у читавом географском подручју које је већ било захваћено почетком велике револуционарне кризе од 1770. до 1815. Тако ћемо схватити јединство револуције на Западу и видети зашто је револуција 1848. успе ла у неким крајевима и у неким сферама, док је у другим пропала или била приморана да одустане од преамбицио зних циљева или формула које су тада представљале тек смеле антиципације. Само свеобухватан поглед на револу цију 1848, на њене везе са оном из 1789, на раз лог њеног ширења и узроке њеног неуспеха, омогућује да у потпуности схватимо њен смисао. [...] Тако је револуција 1848. постигла најтрајније резултате током пролећа – пролећа народа. Какви су то резултати? Они су политички: опште право гласа за мушкарце у Француској, проширење цензурног права гласа у Немачкој, Белгији, Холандији, Сардинијској краљевини. Они су и социјални: укидање ропства у француским колонијама, уки дање феудалних намета (помоћу откупа), као и кулука у оним областима Немачке и Аустријског царства где им се још прибегавало, скраћење радног дана у Француској. Зашто се није ишло и даље? Ићи даље – то је био програм соци јалиста; он је предвиђао за сељаке аграрну реформу, прерасподелу земље, а за раднике подруштвљавање средста ва за производњу. Буржоазија и земљопоседници – многобројни у Француској, Белгији, Холандији, северној Италији – то нису хтели. Савез буржоазије и сељаштва омогућио је у Француској револуцију 1789. Тај исти савез је 1848. спречио дубљу реформу друштвених структура.“ Жак Годшо, Револуције 1848, Београд, 1987.
1. Жак Годшо каже да Револуција 1848. представља наставак онога што се десило 1789, 1794, 1800. и 1814. године. На које догађаје мисли када помиње последње четири године? 2. Које три револуције не знају за политичке границе и хронолошке међе и у које их временске границе смешта аутор наведеног текста? 3. Покушајте да направите паралелу између те три револуције, с једне, и Америчке и Француске револуције, с друге стране. 4. Који су политички, а који социјални резултати Револуције 1848. године?
143
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
6 НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ Револуције 1848/9. године продрмале су већину европских друштава, али нису донеле велике про мене. Неколико европских држава је остало неуједињено, а две од њих, у наредном периоду из вешће уједињење,
Уједињење Италије
З
ап адн у Европ у (Енглес ка, Франц ус ка, Шпанија, Порт угал, Белгија и Холанди ја), северну Европу (Шведска, Норвешка, Данска) и источну Европу (Русија) чиниле су националне државе. Хабзбуршка монархија и Османско царство биле су вишенационалне др жаве, док су Италијани и Немци били разједи њени и живели су у више држава. У Италији су неке државе биле независне, а друге под влашћу Аустрије, док су немачке државе биле окупљене у Немачкој конфедерацији (1815–1866). Револуција 1848/9. године донела је устав но уређ ењ е италијанским држ ав ама, али је остварење уједињења остало за боља времена. По својим особеностима биле су познате три државе – Папска, понајвише по угледу који је папа уживао у римокатоличком свет у, Краље вина двеју Сицилија или Напуљска краљеви на, највећа држава на Апенинском полуострву, под владавином Бурбона, и Краљевина Сар динија, познатија као Пијемонт, под влада вином италијанске династије Савоја. Борбу за уједињење Италије повео је Пијемонт, држава која се налазила на северу и која је успела да успостави добре односе са суседном Францу ском, заинтересованом за решење италијанског питања. Камило Бенцо ди Кавур (1810–1861) најважнија је личност италијанског уједињења. Уређивао је часопис Il Risorgimento (Препород), чије име је преузео ујединитељски покрет, био је успешан послован човек и добар министар тр говине. Председник владе Пијемонта постао је 1852. године и брзо поставио привреду земље на здраве основе, изменио устав и приближио по литички живот парламентаризму. Све до 1859. године није веровао у идеју уједињења, иако је 144
Камило Бенцо ди Кавур
1855. послао пијемонтске трупе на Крим и тиме стао на страну западне алијансе. Париски кон грес није ништа донео Пијемонт у, али је Кавур успео да успостави добре односе са француским царем Наполеоном III. Ни упад Гарибалдијевих присталица у Напуљ (1857) није га подстакао на акцију. Придобијање Наполеона III и вешто вођење политике током уједињења, донели су му углед једног од најуспешнијих дипломата 19. века. Тајни и незванични сусрет са Наполеоном III у француској бањи Пломбијери (1859), довео је до склапања брака између савојске принцезе Кло тилде и принца Жерома, и француско-пијемонт ског савезништва против Аустрије. Кад а је Аустриј а зат раж ил а разо р уж ањ е војске Пијемонта, отпочео је краткотрајан али крвав рат. Пијемонтске и француске трупе по разиле су аустријску војску у биткама код Ма ђенте и Солферина (1859). Потом су се саста ли Наполеон III и Франц Јозеф у Вилафранки и склопили примирје, које је потврђено миром потписаним у Цириху крајем исте године. Лом бардија је припала Француској, али ју је Напо леон III препустио Пијемонт у, док је Венецију задржала Аустрија.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ЦРВЕНИ КРСТ Стравични призори ратишта на којем су зараћене стране, Аустрија и Пијемонт, остављале своје рање нике, не водећи о њима рачуна, убијање и пљачкање заробљеника и велика суровост подстакли су Швај царца Јан Анри Динана да оформи међународну ор ганизацију Црвени крст. Он је основан у Женеви 1863, а наредне године је потписана Женевска конвенција којом се зараћене стране обавезују да штите рањенике и да им обезбеде потребну лекарску по моћ. Динан је добио Нобелову награду за мир 1901. године. На иницијативу др Владана Ђорђевића осно вано је Српско друштво Црвеног крста (1876). За пр вог председника изабран је митрополит Михаило.
Био је то први успешан корак ка уједињењу. Пратиле су га револуције у војводствима Пар ми, Модени и Тоскани, где су на миран начин уклоњени тамошњи владари. Потом су три вој водства прогласила уједињење са Пијемонтом 1860. године. Обнављање савеза са Наполеоном III коштало је Пијемонт одрицања од Савоје и Нице, које су припале Француској. Наполеоново савезништво било је велика потпора Пијемон ту у предводништву за уједињење, које је убрзо захватило и југ полуострва. Ђузепе Гарибалди упустио се у аванту ристички упад са хиљаду људи на Сицилију, коју је претходно захватила буна сељака. Он је потукао бурбонску војску код Калатафимија, освојио Палермо, однео још јед ну значајну победу у долини Волтурна и постао легендарна личност италијанског уједињења. Све државе, осим Венеције и Рима, биле су при саједињене Пијемонту. У Торину се састао први национални парламент, који је у марту 1861. го дине прогласио оснивање Краљевине Италије, Кавура именовао за првог председника владе, али је он убрзо умро. Статут Пијемонта прихва ћен је као устав Краљевине Италије, са дводом ним парламентом и веома ограниченим правом гласа. Гарибалдијев покушај да освоји Папску државу (1862) завршио се неуспехом. Француска је помогла први део италијанског уједињења, док је други део остварен у савезу са Пруском. Трећи рат са Аустријом сада је води ла Краљевина Италија, али је доживела тежак пораз код Кустоце и на мору код Виса, 1866. године. Не успевши ратом, Италија је извршила
уједињење дипломатским путем. После спора зума са Наполеоном III и, у великој мери саве зништва са Пруском, захваљујући пруској по беди над Аустријом код Садове, она је успела да присаједини Венецију (1866). Када је 1870. године повучена француска војска из Рима и у њега ушла италијанска, млада европска држава добила је нову престоницу. Папи је остао само Ватикан – изгубио je световну, а задржао само духовну власт и на њој изграђивао моћ и утицај у свету. Тиме је завршен процес уједињења Ита лије (1859–1870) и настанка нове моћне европ ске државе. Уједињена Италија стекла је статус велике силе, и у наредном раздо бљу повести Европе играла је значајну улогу. непознате речи
конвенција – споразум, договор, примењиво правило.
уједињење немАчке
Н
емачки царински савез (1834), од ко јег се очекивало да се бори за јединство Немачке, спречавао је уједињење не мачких држава. Изван савеза остала је Аустрија, док су Пруска и Баварска биле најзначајније чла нице савеза. Политичко нејединство није било препрека економском развоју, пре свега градњи железница. Свака немачка држава у савезу има ла је независну владу, самосталну спољну поли тику и војску. Ривалство немачких држава и државица, по себно супарништво Пруске и Аустрије било је највећа сметња немачком уједињењу. Већ у вре ме Револуције 1848/9. године поставило се пи тање уједињења Немачке под вођством Пруске а не Аустрије, али национализам тада није пре вагнуо. Споразумом у Олмуцу (1850) Аустрија је повратила превласт у Немачкој конфедерацији. У конзервативној Пруској на власти су били земљопоседници, познати под именом јункери. Доласком Вилхелма I на престо 1861. године, војна опција однела је предност, иако су у пру ском парламенту, Ландтагу, имали већину уме рени либерали. Довођењем Ота фон Бизмар ка за председника владе и министра спољних послова (1862–1890) започете су припреме за 145
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
немачко уједињење, при чему је реформи вој ске била посвећена посебна пажња. Бизмарк је творац немачког уједињења. Епитет „гвоздени канцелар“ добио је по томе што је тврдио да до немачког уједињења може доћи само помоћу „гвожђа и крви“, а то је значило – ратом.
Ото фон Бизмарк
Вилхелм I
Бизмарк је, уз помоћ шефа генералштаба Хелмута фон Молткеа, створио модерну и јаку војску. Први пут су у једном рату коришћени телеграф и железница за мобилизацију војни ка, а у борбама пушка са ударном иглом. Он се изборио да се порез убира и без допуштења пар ламента, затим је увео цензуру штампе, те се без унутрашњих препрека могао упустити у рат, за који се још и дипломатски добро припремио. Пруска и Аустрија нанеле су у краткотрајном рату пораз Данској и оду зеле јој провинцију ШлезвигХолштајн (1864). Потом је супарни штво савезница досегло врхунац и решено је међусобним ратом. У највећој битки у Европи 19. века, код Кенигреца (Садове), 3. јула 1866. године, Пруска је нанела тежак пораз Аустрији и преузела водећу улогу у немачком уједињењу. Миром у Прагу, припојени су јој ШлезвигХол штајн, Хановер, ХесенКасел, Насау и Франк фурт. Створен је Севернонемачки савез под вођством Пруске, чиме је Аустрија избачена из процеса уједињења и усмерена ка југу. Бизмарк је дипломатском вештином прво изоловао Француску, па је потом изазвао рат, док је Молтке хитро мобилисао војску. Пруска војска је брзо и успешно затворила Французе у тврђави Мецу, поразила их код Седана (1870), а потом ушла у Версај. Ту су прогласили Вил хелма I за цара Немачке (18. јануар 1871) и тако основали Друго немачко царство. Мировним уговором у Франкфурту, Немачкој су припојене
провинције Алзас и Лорен, а Француска је при морана да плати ратну одштету. Немачка је тада постала најмоћнија држава у Европи. По свом уређењу била је конзерва тивна, будући да је задржала устав Пруске из 1849. године. Немачка је била ауторитарна а не демократска држава, понајвише стога што владу није именовао парламент већ цар и она је њему била одговорна. У владаревим рукама била је сконцентрисана огромна власт. Немачки пар ламент био је дводоман. У доњи дом улазили су изабрани посланици, а у горњи дом представ ници уједињених немачких држава. Бизмарк није био само најмоћнија личност у Немачкој, већ и најуваженији државник дру ге половине 19. века у Европи. Развој немачке индустрије био је изузетан, посебно тешке ин дустрије и она је у томе дуго предњачила. Инду стријализацију је пратио, исто тако, нагли развој радничког покрета. Од 1863. године радници су се окупљали у Општем немачком радничком савезу. Дводомни парламент – два дома: скупштина (доњи дом) и сенат (горњи дом) Једнодомни парламент – само скупштина.
1. Покушајте да упоредите уједињење Италије и Немачке. Приликом поређења одговорите на следећа питања: а) Како су назване новоформиране државе? б) Које битке су довеле до уједињења? в) Где су извршена проглашења нових држава? г) Какво је државно уређење прихваћено после уједињења?
146
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
БРИТАНИЈА, ФРАНЦУСКА, 7 ВЕЛИКА РУСИЈА Идеје о уједињењу Италије и Немачке зачете су у Револуцији 1848/9. године. Италија је извела уједињење уз помоћ Француске и Пруске, док је немачко уједињење остварила Пруска, одневши победе над Аустријом и Француском. Оба уједињења остварена су после великих битака.
Велик а Британија
Е
нглеској је у 19. век у особито обележ је дала дугогодишња владавине краљице Викторије (1837–1901). Привредни раз вој тражио је демократизацију друштва, на чему се није ништа битније радило још од времена Оливера Кромвела. У колевци парламентари зма најважнија политичка инстит уција био је парламент, који је имао предност над краљем. Влада Енглеске зависила је од парламента а не од краља. Добро утемељена и поштована поли тичка права требало је допунити проширењем бирачког права. Два закона о изборној рефор ми (1832, 1867) омог ућили су представницима средњих класа да се изједначе са владајућом арис тократијом и крупном буржоа зијом. Ен глеску је мимоишла Револуција 1848/9. године, понајвише зато што су у овој земљи право гла са добили и грађани који су припадали средњој класи. Овим реформама повећано је за полови ну бирачко тело у Енглеској, па је парламентар ни живот у овој земљи досегао врхунац, а де мократска владавина служила као узор многим државама. Енглеска је наставила са империјалистичком политиком освајањем Кашмира, али пок ушај да покори Авганистан није успео. Све до почетка седамдесетих година Енгле ска бележи незапамћени привредни развој који јој је омог ућила индустријска револуција, да би је последњих пет година овог периода захвати ла криза. Лондон је постао најзначајнији град у Европи, а средином века имао је више од два милиона становника. Три личности обележиле су ову епоху у Ен глеској својим политичким радом, као страначке вође и председници влада – Хенри Палмерстон,
Краљица Викторија
Бенџамин Дизраели и Вилијем Гледстон. А Фло ренс Најтингејл, која је као болничарка пратила ратне недаће војника у Кримском рат у, стекла је велик у популарност. На власти су од 1846. до 1866. године били виговци, странка либерал ног опредељења (од 1861. Либерална странка), за разлик у од торијеваца, странке конзервати ваца (дворске странке). Енглеска је иначе била уређена држава, која је законима регулисала сва важнија питања: образовање, брак, изборе, тајно гласање, синдикате, па и проблем сиромаштва, које је описао Чарлс Дикенс у Оливеру Твисту. Изборним законом из 1867. године право гласа добили су богатији представници радничке кла се, а пет година касније уведено је тајно гласање. Неспорно је да је Енглеска била демократска зе мља у којој су плутократи имали велики утицај. Енглеску од тада, па до данас, мучи један уну трашњи проблем – ирски сепаратизам. Непознате речи
империјалистички – завојевачки освајачки. плутократи – богати људи. сепаратизам – тежња за отцепљењем неке заједнице.
147
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
Француска
Р
еволуција 1848. године довела је до ства рања Друге републике. Француска је до била нов устав и опште право гласа, а за председника је изабран Луј Наполеон III (1849– 1871), за кога тада нико није веровао да ће се угледати на свог много славнијег претка. Већ 1851. извршио је државни удар и приграбио сву власт, а 1852. године прогласио се царем. Тако је у Француској настало Друго царство, које је трајало осамнаест година. Француска је повра тила улог у велике силе, а царев двор био је нај раскошнији од свих европских дворова. Француска и Енглеска ушле су у рат против Русије (Кримски рат, 1854–1856) бранећи Тур ску од руског насртаја. Организујући Париски конгрес (1856) и помаж ући уједињење Италије, Наполеон III и Француска били су на врхунцу моћи, наравно, и због прис аједињења Саво је и Нице. Наполеон је помагао мале народе у борби за слободу, што му је прибавило велики углед њиховог заштитника. Француска привре да је цветала, а парламентарни систем, пошто су министри постали одговорни скупштини а не цару, наличио је енглеском, а разликовао се од немачког. Све то уређено је уставима – 1852 и 1875. године. Француска државна служба била је најбоља у свет у, а углед државног чиновника био је већи од угледа политичара. Цар Наполеон III обновио је углед Францу ске и вратио је у положај велике силе. За њего ве владавине привреда је забележила процват, градиле су се железничке пруге, развијала ма шинска индустрија и пољопривреда, становни штво се увећавало, при чему је био бржи развој градског од сеоског живља. Напредак се осећао у свим гранама људске делатности, а Париз је сматран за једну од најлепших европских ме тропола. Недаће су почеле да се гомилају од када је Француска одлучила да се уплете у америчка збивања. Заједно са Шпанијом интервенисала је у Мексик у (1862), одак ле су пет година ка сније морали да повук у војску пред мексичким револуционарима. Заузета Мексиком, Францу ска није искористила немачко-аустријски сукоб (1866), због чега ће ускоро горко зажалити. У испровоцираном рат у са Пруском (1870–1871) 148
Наполеон III
цар је био заробљен у Седану, што је додатно оптерећивало поражене Французе. Под пред водништвом Леона Гамбете у Паризу је избила побуна и проглашена је република. Побуњеници нису успели да одбране Париз, па је у њега ушла пруска војска почетком 1871. године. Француска скупштина заседала је у Бордоу, а у Паризу је избила социјалистичка побуна, позната као Па риска комуна. Крвави париски грађански рат угушио је председник владе Адолф Тјер, чиме је разбио за дуже време француски социјалистич ки покрет. Трећа француска република организована је према уставу из 1875. године. Само захваљују ћи једном гласу, републикански облик уређења однео је преваг у над монархистичким. Францу ска је бирала председника на седам година и он је уживао велика права (законодавна иниција тива, постављање чиновника, командовање ору жаним снагама…). Законодавна власт припала је скупштини и сенат у. Парламентарни режим са општим правом гласа (само за мушкарце, не и за жене) демократизовао је француско друштво. Одговорна влада, ефикасна државна служба и напредак у образовању, битан су део мирног развоја француског друштва. Република се уста лила, а републиканске инстит уције развиле.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Русија
Р
етке су династије које су имале тако су верену моћ као Романови у Русији. Са њима су се у том погледу могли упоре ђивати само Османовићи и Хабзбурзи, док су енглеске династије одавно омог ућавале парла ментарну владавину. Цара Александра I заме нио је брат Николај I (1825-1855), њега Алек сандар II (1855-1881). Као најспособнији владар показао се Александар I, а највише моћи било је сконцентрисано у рукама Николаја I, који се предс тавио својом суровошћу приликом угу шења декабристичке буне, као и великог броја сељачких побуна. Његово самодржавље није до пуштало ширење француских револуционарних и енглеских демократских идеја у Русији. Русија је била задужена земља и није била добро орга низована држава. Деветнаес ти век је доба ратова које је Руси ја водила против Турске, без учешћа Аустрије. Цариград је и даље био циљ руских освајачких похода према Турској, којем су се супротставља ле, пре свих, западне силе Енглеска, Француска и Аустрија. Никада Русија није била ближа Цариграду као у време рата 1828/9. године. Повод за рат био је неиспуњавање турских обавеза према Гр цима, те је руска војска ушла у Влашку, затим освојила Молдавију, Добруџу и Бугарску. После заузећа Једрена, у њему је склопљен мир, пре ма којем је Русија задржала Бесарабију. Потом је руски цар помогао султану да се одбрани од египатског паше Мехмед Алије, који је запретио заузимањем Цариграда. Ункјар-Искелесијским уговором (1833) Русија је издејствовала затва рање босфорских мореуза за све ратне бродо ве, што је онемог ућавало француске и енглеске претње Русији у Црном мору. Био је то врхунац руског утицаја у Турској, који је и Србији донео аутономан положај. Кримски рат (1853–1856) један је од најте жих ратова који је водила Русија. Услед сукоба православних и римокатолика око цркве Хри стовог рођења у Витлејему и одбијања Турске да дâ Русији повластице, избио је рат између два верски нетрпељива суседа. Две најмоћније др жаве Запада, Енглеска и Француска, склопиле су савез, којем је приступила и Сардинија, па
Николај I
су сложно помогле Турску. Аустрија није узела учешће у рату, али је заузела претећи став према Русији, која се нашла потпуно изолована. Србија се држала неутрално, по савет у Русије. Руска флота имала је успеха у бици код Си нопе (1853), где је уништила турску флоту. Саве зници су се реванширали на реци Алми (1854), после чега су годину дана држали Севастопољ у опсади. Одмах после пада симбола одбране свете руске земље, Севас топоља, умро је цар Николај I (1855). Париским конгресом (1856) Русија је изг убила део Бесарабије, а покрови тељство над аутономијом Влашке, Молдавије и Србије прешла је из руских рук у на све велике силе. Моћ Русије знатно је опала и она је све дена на другоразредну силу. То је трајало ско ро две деценије, до Велике источне кризе. Свој положај пок ушала је да поправи 1873. године, 149
IX.
ЕВРОПА НАЦИОНАЛНИХ ДРЖАВА
Битка код Севастопоља
склапајући „Савез три цара“ (Русија, Аустро Угарска, Немачка). Велика источна криза започета устанком у Босни (1875) поново је довела до рускотурског рата (1877–1878). Прет ходно су у Рајхсштату Русија и АустроУгарска склопиле споразум о подели интересних сфера на Балкану. Турска је пружила неочекивано жесток отпор руској вој сци код Шипке и Плевне, где се истакао турски командант Османпаша. После вишемесечне одбране Турци су морали да се повуку, те је ру ска војска стигла до предграђа Истамбула. Рат је завршен СанСтефанским миром и његовом ре визијом Одлукама Берлинског конгреса (1878). Европске силе спасиле су Турску од расула, али ни Русији нису дозволиле да неограничено уве ћава своју моћ, како је било предвиђено миром у Сан Стефану. Русија је учврстила свој положај на ушћу Дунава и територијално се проширила на просторе иза Кавказа. Не могавши да оствари своје освајачке ци љеве на Балкану, Русија се окренула ис току. Она је запосела Казахстан (1861), Бахру (1873) и Туркменију (1885). На крајњем истоку осво јила је луку Владивосток и подигла истоимени град (1860), који је повезала са Москвом тран ссибирском железницом. Већ тада Русија је била територијално највећа држава на свету. У Русија је царевао феудализам са суровом експлоатацијом кметова. Цар Николај I поку шао је 1841. године да ублажи положај кметова укидањем права спахија да их могу продавати. Учестале побуне и немири кметова, као и бур на реаговања на дело Ивана Тургењева Ловчеви 150
записи, присилили су његовог наследника Алек сандра II да савлада отпор племства. Он је 1861. године издао Указ о ослобођењу сељака кмет ске зависности. Кметови су стекли личну сло боду и право да откупе земљу. Положај сељака је побољшан, али још није био задовољавајући и остао је такав још дуго. Неуређеност државе, самодржавље влада ра и тежак положај сељака битно су утицали на развој друштвене мисли у Русији. Левичари под стичу социјалистички покрет (Н. Г. Чернишев ски, В. Г. Плеханов) и траже наставак аграрне реформе, оснивају се револуционарне органи зације („Народна воља“), јавља се тероризам и организују се атентати на цара, који је у послед њем и убијен. Народњаштво и славенофилство (браћа Аксаков, Хомјаков), као и прозападно оријентисани интелектуалци (Херцен, Бјелин ски, Тургењев) обележили су друштвена преви рања у Русији. Панславистичка идеја подгревана од руских интелектуалних кругова изазивала је страх на западу, а имала је за циљ уједињење словенских народа у једну државу, од којих би временом настао један народ. Међу пристали цама ове идеје на Балкану били су и многи Срби.
Руски утицај на Балкану испољавао се у политици и у култури. Русија је имала највише успеха код Бугара, који су је предано следили, потом код Срба. Још током Првог српског устанка Срби су осетили потребу да се супротставе руској ауторитарној власти, која је од балканских народа желела да створи руске провин ције. Део српских интелектуалаца школованих на за паду, давао је предност западњачком либерализму и демократији у односу на руски панславизам. Срби школовани у Русији преносили су у Србију руске ре волуционарне, панславистичке и народњачке идеје. Један од идеолога на којег су се Срби посебно угле дали, био је књижевник Николај Георгиевич Черни шевски (1828–1889), уредник часописа Савременик и сибирски сужањ. Романом Шта да се ради извршио је велики утицај на Светозара Марковића, најозбиљ нијег заговорника социјалистичке мисли у Србији.
Русија је била пример лоше организоване државе, она је вапила за образованим и обуче ним људима. Образовано племство, са утврђе ним положајем и ранговима, репрезентовало
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
је руско друштво на западу. Русија није знала за устав, те је сва власт била у рукама самодр шцацара. Он је имао своју Царску канцелари ју, а Државни савет одређивао је буџет. Извр шну власт цар је поверавао влади и канцелару, њему одговорним. Правном систему, углавном суду, нешто више пажње поклоњено је тек од средине 19. века. Русија је била највећа држава по простран ству и најмногољуднија, са великим али неиско ришћеним природним богатством и са много бројном војском, спремном за велика освајања. Руски сељак служио је војску 25 година, али је војни рок смањен на 15, па на 9 година, од друге
половине 19. века. По угледу на пруску војску, у Русији је уведено модерније наоружање и уна пређена је војна организација. Велико Руско царство било је тешко админи стративно централизовати, привредно уједначи ти, те се стога и индустријализација споро одвија ла. У односу на ранија времена ово је доба бржих промена, превазилажења историјског наслеђа и осавремењавања привреде. Образовни систем постајао је све солиднији, а Кијевску духовну академију похађају многи студенти са Балкана. Напредак се осећа у уметности и науци, посебно књижевности, која је дала свету велику плејаду књижевника и значајних књижевних дела.
1. Како су именоване владе у Немачкој, Британији, Француској и Русији? 2. Када је укинут феудализам у Француској, Аустрији и Русији? 3. Енглески парламентаризам познаје две странке. Наведите све њихове називе.
СРБИМА ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ „Добар сте почетак учинили... Тако лепи почеци обећавају још бољу будућност. Српски народ, који је већ стекао поштовање других народа, никада неће оцрнити свој образ. Међу тим, ми знамо да вас после искушења кроз које сте прошли, очекују и многа друга, не мање опасна, премда се чине мање тешка. Слобода, највеће благо сваког на рода, намеће му истовремено и велике обавезе; много шта се народу у стању ропства може опростити на име самог ропства и извинити на рачун штетног уплива туђинског јарма. Слобода удвостручава одговорност народа пред љу дима и пред Богом... Пороци и слабости који се увуку у душу и живот народа, располу тиће његово уну трашње биће, поткопаће у њему сваку животворну клицу, породиће у њему неизлечиве болести и учиниће да пропадне у доба највећег спољашњег благостања и напретка. Нека, дакле, нама, као вашој браћи, који вас волимо дубоком и искре ном љубављу и који душевно страдамо при помисли да вас може стићи ма какво зло, буде дозвољено да вам се обратимо са неколико савета и опомена. Ми имамо више историјског искуства од вас; ми смо прошли кроз разно врснија, премда не и тежа, искушења и молимо Бога да сазнања, која смо исувише скупо платили, корисно послуже нашој браћи и да вас наше многобројне грешке опомену на опасности које се често на почетку не виде али имају погибељне последице; опасност по сваки народ ниче у њему самом... Прва је и највећа опасност, која прати сваку славу и напредак, гордост... Благо вама над свим народима што код вас нема таквог закона, већ сваки Србин гледа другог Србина као на себе равног брата и нема међу њима вишег и нижег, благородног и неблагородног осим по својим делима и слу жби народу која одређује свакоме свој посао у државним потребама. Чувајте ту једнакост као своје непроцењиво благо... Учите од западних народа: без тога се не може. Али их не опонашајте, не верујте им као што смо им ми у нашем слепилу веровали. Нека вас Бог сачува таквог искушења... Ви сте ступили у друштво других народа у којих је појам о поштењу и непоштењу изопачен, и по невољи вас морамо опоменути да се чувате таквог зла... Не залуђујте се тиме да будете Европљани... (Они) употребљавају ту реч 'Европљани' као згодан мамац за Словене да би их увели у духовно ропство; и, на несрећу, ми се још и сада препуштамо њиховим обманама. Не ограничавајте своју умну слободу гиздавим псећим огрлицама са натписом 'Европа'... Поштујте своје духовне пастире.“ У Москви, 1860. године – у потпису Алексеј Хомјаков и још 9 руских панслависта. панслависта – присталица покрета (панславизам), који тежи за политичким и културним уједињењем свих Словена.
1. На који вид једнакости код Срба мисле руски панслависти? 2. Покушајте да упоредите руско и српско искуство са Европом.
151
ПРИЈАТЕЉСКЕ И СУСЕДНЕ МОНАРХИЈЕ
X
О
сманска и Хабзбуршка монархија опстајале су и увећавале своје те риторије често и у међусобним ратовима, све до Свиштовског мира (1791). Усталивши границу на Сави и Дунаву, више се нису сукобља вале на војном пољу, чак ни 1878. године, када су одлукама Берлинског кон греса од Турске одузете Босна и Херцеговина и дате Аустро-Угарској на упра ву. Турска се није усудила да зарати с Аустро-Угарском ни кад јој је та провинција одузета и анектирана. Ову врсту добросуседства и пријатељства диктирала је моћ немачког народа у двема државама – Немачкој и Аустро-Угарској. Обе државе су у овом периоду биле у кризи: у Турској се она осе тила од краја 18. века, а у Аустрији од Револуције 1848. године. Обе су ре формама којима су захваћене држ авне и друштвене инс тит уције – од доношења устава и потпуног преуређења државе до локалних установа – продужавале свој опстанак у друштву великих сила, као најслабије од свих. Не може се рећи да напори које су оне улагале нису били искрени и добро намерни, али најчешће нису били успешни и зато их оцењујемо као монар хије неуспелих реформи. Бројни народи који су живели у оба царства, осим Турака, Немаца и донекле Мађара, не само да нису били задовољни већ су били и разочарани њима.
X.
1 ТУРСКА Источно питање
Р
аспрострањено, са неуједначеном упра вом, различитим начином живота и ло шим комуникацијама, Турско царство по тресали су разни догађаји, али најчешће побуне против централне власти. Кохезиона моћ цар ства из 16. века сасвим је нестала, што је пред стављало битан предуслов за распад државе, који је текао спорије од свих очекивања. Источно питање било је питање опстанка Турског царства у Европи, односно на Балкану. Оно почиње поразом Турака под Бечом (1683), продубљуј е се Куч ук Кајн арџ ијс ким мир ом (1774), а завршава 1923. године, када је Турска проглашена републиком. Нераскидиво је везало судбину балканских народа, пре свих Срба, Грка и Бугара, за Русију и Аустрију и њихову осва јачк у политик у према Турској. Оне су поделиле Балкан на две интересне сфере тако да су Срби припадали и једној и другој. Реформски напори преуређења Турске, које су спроводили султани Селим III и Махмуд II, изг убили су на значају због огромног губитка територија с краја 18. и током прве половине 19. века. Србија је стекла аутономију (1830/33), Грчка независност (1829), Русија је анектира ла Крим и Грузију (1792), а Једренским миром (1829) и споразумом у Ункјар Искелесију (1833) учврстила свој утицај на Порти, Француска за посела Алжир (1830). Турска је доживела више војних пораза, од Руса и од египатског паше, а посебно у бици код Наварина (1827) када су за падне силе уништиле њену флот у. Борбу хришћана нас тавили су муслимани Египта, где је Мехмед Алија изборио 1840. го дине широк у аутономију с наследном тит улом кедива. Египат се све више модернизовао, а по следица такве политике јесте прокопавање Су ецког канала 1869. године. Опадање моћи Османског царства започе ло је онда када је престало освајање туђих те риторија. Већ од 17. столећа Турци не успевају да одрже освојене поседе и царство постепено
Диван Селима III
губи део по део територија. Више се у државну благајну није сливао новац и богатство стечено у освајачким походима, већ су се из исте касе морали финансирати одбрамбени ратови. Све учесталији порази и немог ућност привреде да покрије трошкове расипних султана, нез аја жљиве админис трације и многобројне војске гурали су државу из кризе у кризу. Спахије су се бориле против читлучења, ако и саме нису у томе учествовале, и нису се редовно одазивале султановим позивима у ратне походе. Јаничари су почели да се жене и баве трговином, те је та ко и у војсци долазило до сукоба. Дугогодишња криза и државе и друштва отворила је Источно питање и оно постаје све актуелније. Турска ви ше није била светска сила из времена Сулејмана Величанственог, већ велика сила у опадању, за чије су се наслеђе бориле Русија и Аустрија, а од 19. века и балкански народи. Преостале две велике силе – Француска и Енглеска, трудиле су се да је одрже и одбране од налета помену тих држава. 153
X.
ПРИЈАТЕЉСКЕ И СУСЕДНЕ МОНАРХИЈЕ
Модернизација држ аве
Д
а би државу и друштво извукли из уче сталих криза, владари су морали да пре дузму мере којима би зауставили пад у суноврат још увек огромног царства. Први сул тан реформатор био је Селим III (1789–1807). Незадовољан војском састављеном од разуларе них јаничара и спахија, који су онемог ућавали било какву промену, завео је посебан пешадиј ски корпус, нову војну организацију познату под називом низам-и-џедид. Затим је започео мо дернизацију дипломатске службе, као и да упу ћује амбасадоре у западне престонице у којима су отваране амбасаде. Једини владар који Напо леону није признао тит улу цара био је султан. Султан је имао велике проблеме са скоро свим провинцијама. У Арабији је избио устанак Ваха бита, у Тракији се побунио Мустафа Барјактар, у Египт у Мехмед Али, у северној Бугарској Па зван Оглу, у Епиру и Албанији Али-паша Јањин ски, у Србији вожд Карађорђе. Побуна јаничара 1807. године приморала је Селима III да се пову че с престола. Селимова владавина оцењена је као период транзиције, у којој је модернизована само војска, укључујући и морнарицу.
Селим III
Махмуд II
Корак више ка модерној држави учинио је својим реф ормама султан Махм уд II (1808– 1839). У томе му је највише помогао Мустафа Решид-паша, сераскер и амбасадор у Паризу и Лондону. Турска је за Махмудове владавине из губила многе територије (Србију, Грчку, Египат, Алжир), а у реформисању државе велик у пре преку чинили су му улема и провинцијске велмо же. Египат је постао наследна монархија, много брже и успешније реформисана од самог Цар ства. Осим на Балкану, против Срба, Грка и Руса, 154
Турска је ратовала и у Азији, у Ирак у и Ирану. Султан је, по угледу на Мехмед Алију из Египта, прво преуредио војску укидањем јаничарског ре да и спахија (1826), немилосрдним погубљењем названим „срећни догађај“. Уз помоћ страних инструктора, међу којима су се истицали Пруси и Пољаци, организовао је нову коњицу и морна рицу и тиме започео процес модернизације тур ске војске. Сераскер је био командант копнене војске, а капудан-паша морнарице. Војска је до била, уз нову организацију, и нове униформе, са фесом уместо турбана. После војне уследила је цивилна реформа, изведена тридесетих година 19. века. Модер низ ов ање држав е у западном духу султан је остваривао с циљем да спречи распад Турске. И Србија је за време његове владавине стекла аутономију. Сам султан давао је пример тиме што се облачио европски, појављивао у јавно сти, обилазио провинције и говорио француски. Преселио се из Топкапи сараја у Долмабахче па лат у, у којој је, по угледу на европске владаре, организовао пријеме, концерте, балет и оперу. Турци су, уместо вековима препознатљивог де ла одеће – турбана, почели да носе нови – фес. Султ ан је зат им реф орм ис ао цент ралн у управу. Висока порта (влада) добила је мини старства, а прво министарство било је оно које је требало да одржава везе с иностранством – спољних послова. Велики везир добио је звање првог министра, као у Енглеској, али било је то превише за једну традиционалну средину, па су се вратили старом обичају. Основано је више са вета, а најзначајнији је био Савет Високе порте. Чиновници су подељени у три категорије: ци вилну, војну и судско-верску. Није запоставље но ни образовање пошто су, уз основне школе, отваране нове средње школе као што су војне, судске, медицинске, инжењерске и друге. До Махмуда II штампа је излазила само на фран цуском језик у, а од тада и на турском, али ће се напредак у новинарству осетити тек у другој половини 19. столећа. Непознате речи
транзиција – прелазни период; време реформи у смислу побољшања државе и друштва. традиционалан – старински, уобичајен, заснован на пре дању.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Реформе Махмуда II не би биле тако успешне да није било Мустафе Решидпаше, који је више пута обављао одговорне дужности амбасадора, министра спољних послова и великог везира. Био је припадник масона, солидно образован, до бар зналац европских прилика и манира европске дипломатије. Његово највеће дело је Хатишериф од Гилхане (1839), те је у повести познат као отац танзимата. Хатишериф је на стао под притиском великих сила ради реша вања нагомиланих унутрашњих проблема. Ова султанова повеља решава разноврсна питања – судска, финансијска, административна, војна. Хатом су проглашени једнаким сви поданици Царства, без обзира на веру и националну при падност. Ово прво изједначавање свих поданика настало је под утицајем западних сила, али оно је било у супротности са шеријатом и никада није могло да буде доследно спроведено. Од неправедне поделе поданика засноване на вери боловаће Турско царство до краја свог посто јања. Укидањем закупа уведено је непосредно плаћање пореза.
реорганИзацИја државе
М
ноги су дуго жалили за старинском Турском, у којој је поткупљивост чи новника, од најнижих до највиших, било уобичајена појава, неизлечива болест. Тур ска је започела модернизацију државе с великим закашњењем и зато није успела да заустави рас пад Царства, које су сви називали „болесником на Босфору“. Русија је систематски подривала Турску, а ништа мање и национализми балкан ских народа. Решење је потражено у реорганиза цији турске државе. Она је започета Хатишери фом од Гилхане и трајала је до доношења првог устава (1876).
Абдулазис
Хатишериф од Гилхане непознате речи
Хатишериф (Хатихумајун) – султанова наредба са своје ручним потписом; акт највишег ранга. танзимат – уредба, реформа. масони – слободни зидари.
Мехмед Алипаша
Абдула зис (1861–1876) био је први турски султан који је путовао по Европи (1867). Прет ходно су потписани трговински спора зуми с Француском и Енглеском и њима је омогућен бржи развој спољне трговине. У спровођењу танзиматских реформи ис такли су се велики везир Мехмед Алипаша и још неке личности из врха државне управе, припадници масонске организације. Високи савет реформи унапре дио је законодавство доношењем нових закона – казненог, грађанског, аграрног (1858). Проме не у војсци су настављене: она је подељена у пет армија и имала је 700.000 војника, са резервом и скраћеним војним роком на четири године. По себним законом (1864) извршена је администра тивна подела земље на 27 провинција – вилајета (управник валија), а они на санџаке (управник мутесариф), казе (управник кајмакам) и нахије (управник мудир). Од шездесетих година, после многих проме на, Централна управа подсећала је на европ ску. На челу државе био је султан, који је вршио 155
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
власт посредством Високе порте (Савета мини стара). Извршна власт имала је осам министар става: за спољне послове, унутрашње послове, правду, финансије, верске фондације, трговину, пољопривреду, јавне радове. Још две институци је биле су у врху управе: верски поглавар (шејх улислам) и Државни савет. Сукоб католика и православних око светих места, довео је до Кримског рата (1853–1856). Рат су против Русије водиле Турска, Енглеска, Француска и Сардинија и добиле га. За услу гу учињену Турској, велике силе су приморале Порту да, неколико дана пре заседања миров ног конгреса у Паризу, изда Хатихумајун (1856), чији је творац велики везир Мехмед Алипаша. Овим највишим правним ак том Турска је га рантовала мањинама слободу вероисповести, једнакост са муслиманима пред законом, у по реским обавезама и образовању, приступ др жавним службама и уживање традиционалних повластица. Сви становници били су подложни војном регрутовању, али су немуслимани могли да се ослободе војске плаћањем посебног поре за – беделе. Балкански национализми три пута су про дрмали Турско царство – у првој и осмој де ценији 19. и почетком друге деценије 20. века. Они чине окосницу завршног периода Источног питања. Немири у азијским арапским провин цијама, устанак на Криту, а посебно устанак у Херцеговини (1875) принудили су Турску да об народује Устав (1876), први и једини у својој по вести. Уставом је султану омогућено да задржи огромну власт, а парламент је био дводоман с правом доношења закона и буџета. Национал ним немуслиманским мањинама потврђивао је сва права стечена Хатишерифом од Гилхане и Хатихумајуном. Уставно стање трајало је мање од годину дана. Рат против Русије и балканских земаља (1876–1878) дао је повод султану да рас пусти парламент и укине Устав. Рат је био поражавајући по Турску иако је турска војска пружала снажан отпор код Шипке
и Плевне, али не и у Азији. Окончан је миром у Сан Стефану и његовом ревизијом на Бер линском конгресу. Да европске силе нису ста ле у одбрану немоћне Турске, панславистички покрет Руса, са најјачом подршком код Срба, окончао би турску владавину на Балкану. Срби ја, Црна Гора и Румунија постале су независне, од Бугарске су створене аутономна Кнежеви на Бугарска и Источна Румелија под султано вим суверенитетом, Босна и Херцеговина дате су на управу АустроУгарској, Русија је добила Бесарабију и неколико места у Азији, Румунија Добруџу, Енглеска Кипар. Турска је била пред расулом, а Русија надомак Цариграда. Сви реформски напори традиционалне му слиманске државе каква је била Турска, у којој европски уставни поредак није могао опстати ни годину дана, нису обећавали бољи и правед нији живот хришћанском свету. За разлику од политичких, подстицајније су биле реформе у области културе. Штампа се умножавала, осно вано је Османско научно друштво (1862), поја вљује се први роман (1870), а у књижевном ства ралаштву истиче се Намик Кемал. Наставља се са отварањем стручних школа, царске гимназије (1868) и реалне женске школе (1870). Ствара се језгро нових реформатора – младотурака, који су се борили за успостављање парламентарног режима.
Склапање мира у Сан Стефану
1. У којим провинцијама Турске су избили немири у првој половини 19. века? 2. реформа Турске спроведена је на основу три ак та. Која су то ак та и када су донета? 3. Урадите хијерархијску лествицу турских државних функционера из 1864. године.
156
X.
ПРИЈАТЕЉСКЕ И СУСЕДНЕ МОНАРХИЈЕ
2 АУСТРО-УГАРСКА Османско царство заузето бројним унутрашњим проблемима и реформама државе и друштва није више било непријатељ суседној Хабзбуршкој монархији. Ту улогу преузела је Пруска. Иако уређена држава, под притиском Мађара, и она је морала да изврши значајну државну реформу.
Спољна политика
А
устрија је била веома угрожена у време Наполеонових ратова. Прес тони град Беч освајан је два пута. Изг убљене су и многе територије. Бечким миром враћено јој је спокојство, а у доба Свете алијансе поправљен нарушени углед. „Владај, и ништа не мењај“, ре чи су хабзбуршког цара које у потпуности из ражавају конзервативизам династије и државе. Стога није зачуђујуће што ју је Револуција 1848. године добро уздрмала. Руси су је спасили по коравајући Мађаре иако је тај потез био против њихових и словенских интереса. Иначе, аустриј ско-руски интереси сукобљавали су се на Дуна ву, реци која је Монархију водила ка Црном мо ру, што Русији уопште није одговарало. Аустрија се трудила да онемог ући Русију да заузме ушће Дунава и у својим освајачким походима према Турској пређе ту рек у. Револуција 1848. године није само прекинула мир и поредак већ је увела Аустрију у период криза. Од тада је не само очување Турске већ и Аустрије постало европска потреба. Уставним реформама, спровођеним у дужем временском периоду, заустављено је опадање државне моћи и када буде коначно преуређена (1867), Монар хија ће и даље бити значајна велика сила. Револуција је извршила смену на престолу и довела на власт Франца Јозефа (1848–1916), претпоследњег владара хабзбуршке династије. Он је имао најдужи владарски стаж. Ипак, он није био срећан, поготово после убиства бра та и самоубис тва јединог сина и прес толона следника Рудолфа, смрти двеју кћери и две су пруге – и све у ток у једне деценије. Цар је био вредан и марљив, проводио је за радним сто лом свакодневно по осам часова. Током своје
Цар Франц Јозеф
шездесетосмогодишње владавине највише па жње посветио је војсци и угледу државе. За ње гове владавине Аустријска царевина бележила је неуспехе и поразе и, сасвим ретко, понеки успех. Мађарски национализам гурнуо је хрватско племство и Србе у наручје Хабзбурговаца. Запо чет крајем 18. века, врхунац је доживео у Рево луцији 1848/9. године. Пре тога је као службени језик, уместо латинског, уведен мађарски језик. Али нису Мађари, већ су Италијани и Срби ре шили судбину Хабзбуршке монархије. Италија ни су је уздрмали у другој половини 19, а Срби докрајчили на почетку 20. века. У међународним односима Хабзбурзи су одржавали њен пољуља ни углед и поред многих ратних пораза. Опа сност јој је запретила од Француске и Пијемонта пошто су се Наполеон III и Кавур договорили да је протерају из северне Италије. После победа код Мађенте и Солферина рат је завршен ми ром у Вилафранци (1859); она је изг убила Лом бардију и једва спасла Венецију. Међународни 157
X.
ПРИЈАТЕЉСКЕ И СУСЕДНЕ МОНАРХИЈЕ положај Аустрије постао је незавидан: против себе је имала Француску, Пруску и Русију. При времена превласт Хабзбурга у Немачком саве зу нестала је после немачког грађанског рата, у којем је Аустрија поражена од Пруске 1866. године, у битки код Садове. Прашким миром Аустрија је морала да препусти Пруској улог у ујединитеља немачког народа и да се, у корист Италије, одрекне богате Венеције. Избачена из Италије и потиснута из Немачке, она се окрену ла југ у, Балкану, где је потражила надокнаду за изг убљену превласт и територије.
Аустријске трупе напуштају Милано
Од Свиштовског мира Аустрија више није ратовала против Турске, а благодети такве по литике највише су осетили Срби. После Крим ског рата њен утицај на Балкану је растао, док га је Русија губила. Њих две поделиле су Балкан на интересне сфере споразумима у Рајхсштат у (1876) и Будимпешти (1877).
Мађари, предвођени Ференцом Деаком, одбили су да је признају, те је владар био присиљен да изда, тзв. Фебруарски патент (1861) и заведе привремену управу под министром унутрашњих послова Антоном фон Шмерлингом. Влада је и даље била одговорна владару, а не новом Др жавном савет у. Хабзбуршка монархија имала је велик и професионалан чиновнички апарат. Осим Немаца, сви остали народи Аустриј ске монархије били су незадовољни. Мађари су одбили предлог решења националног пита ња Лајоша Кошута – стварање конфедерације Угарске, Србије, Румуније и Хрватске („Боље Беч него Београд“), и сачекали пораз Аустри је у рат у с Пруском. Постојала су два концепта федеративног преуређења Хабзбуршке монар хије – на тријалистичкој или на дуалистичкој основи. Тријалистичка основа подразумевала је деобу државе на три дела: немачки, мађарски и словенски, а дуалистичка на два дела: немач ки и мађарски. Предводник Мађара, гроф Ђула Андраши, сматрао је Немце и Мађаре државо творним народима, али не и Словене. Цар се под јаким мађарским притиском одлучио за ду алистичк у варијант у, те је с Мађарима склопио Аустро-угарску нагодбу 1867. године и одмах се крунисао у Пешти за краља Угарске. Овакав аустроугарски споразум склопљен је на штет у Словена.
Немачко-мађарски дуа лизам
О
д гушења Револуције до Аустро-угарске нагодбе (1849–1867) Аустрија је пре трпела неколико неуспелих уставних промена. Револуција је утицала на то да млади цар заведе поредак назван Бахов апсолутизам по министру унутрашњих послова Александру Баху. Због незадовољс тва Мађара и Словена, испољаваног дуже време, а посебно од пораза у Италији, цар је сменио министра Баха и запо чео процес преуређења Монархије (1859). Ок тобарском дипломом (1860) враћен је уставни поредак, као и права покрајинским саборима. 158
Ђула Андраши
Нагодбом је Хабзбуршка монархија постала двојна монархија, подељена на две самосталне и равноправне државе – Аустрију и Угарску. Ње но државно уређење било је сложено будући да је свака држава имала своју територију, сабор, владу и законодавство. Јединство државе оства ривано је тако што им је био заједнички владар,
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
из династије Хабзбург, затим парламент саста вљен од две делегације које су се наизменично састајале у Бечу и Пешти, и влада, са четири министра – двора, спољних послова, војске и финансија. Дуалистичка држава била је веза на још и царинском унијом. У територијалној подели Далмација је припала аустријском делу царства, а Хрватска, Славонија и Срби у њима и на просторима данашње Војводине – угарском делу царства. Нагодба је обновљена после једне деценије (1877) и у економском погледу одгова рала је Мађарима, који су преуређењем државе много добили и у свему били задовољни. Хрвати у Хрватској и Славонији стекли су аутономију, али не и државу, у оквиру круне све тог Стефана склапањем Хрватско-угарске нагодбе (1868). Хрвати су добили своју територију
и право „политичког народа“ у Угарској. Аутоно мија се састојала у унутрашњим пословима, суд ству, вери и просвети. Хрватског бана и владу именовао је заједнички угарски краљ и аустриј ски цар. Ревизијом нагодбе (1873) Хрвати су делимично поправили своја права у привреди. Таквим уставним уређењем, са државноправ ног становишта изу зетно сложеним, били су огорчени Чеси и Срби, али оно је опстало до краја постојања АустроУгарске. непознате речи
дуализам – двојство, подела на два дела. концепт – предлог, схватање, замисао неког предлога или решења. делегација – посланство састављено од парламентараца једне државе.
АустроУгарска монархија 1867.
159
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Као уставно уређена земља, АустроУгар ска је почела да бележи успехе. У савезништву с Немачком и Русијом од 1871. године, била је значајан чинилац у решавању Источног питања. Да би остварила превласт на Црном мору и у Цариграду, Русија је била спремна да препусти западни Балкан са Србима АустроУгарској. О тој подели оне су и преговарале у време Велике источне кризе (1875–1878). АустроУгарска је вештом политиком Ђуле Андрашија, председ ника угарске владе и министра спољних послова
АустроУгар ске, изашла из тог дра матичног периода Источног питања с добитком. Њој је Берлински конгрес доделио управу у Босни и Херцеговини и држање војске у Новопазарском санџаку. Била је то надокнада за изгубљене те риторије у Италији и Немачкој. АустроУгарска је постала и балканска држава, чиме је повећа ла број словенског становништва, незадовољ ног својим положајем и правима. Због тога ће се Монархија у наредним годинама суочити с многим проблемима.
1. На којој реци су се сучељавали аустријско-руски интереси? Зашто? 2. Укажите на разлике између федералног и конфедералног уређења, као и између дуализма и тријализма. 3. Зашто су вршене ревизије Аустро-Угарске и Хрватско-Угарске нагодбе, и када?
ЗАДАТАК
Урадите хијерархијску лествицу државних установа Аустро-Угарске монархије.
ВеНЧАЊе ЦАрА ФрАНЦА јоЗеФА и ЦАриЦе еЛиЗАБеТе
Венчање цара Франца Јозефа и царице Елизабете
Сетите се чувене изреке о женидби аустријских владара (погледај тему VI)
Мајка Софија усмерила је цареву пажњу ка младој Хелени, старијој кћери војводе од Баварске. Млађаном цару Јозефу допала се њена петнаестогодишња сестра Елизабета, позната по надимку Сиси. Венчање је 24. априла 1853. године обавио у цркви августинаца бечки надбискуп у присуству педесет бискупа и бројних зва ница. „Мушкарци су се одликовали сјајем својих уни форми, жене високим стасом, многе међу њима лепо том, а скоро све племенитошћу држања, богатством и сјајем изгледа“, забележио је један од присутних на све чаности. У Хофбургу, царском двору, приређено је свадбено весеље. Увече је царева мајка одвела Елиза бету у њене одаје, па је потом „потражила сина и до вела га до његове младе жене, коју сам затекла како му је поже ле ла лаку ноћ, кријући своје лепо лице уоквирено с много лепе косе у јастуку, као што се упла шена птица крије у свом гнезду“. Биограф Франца Јо зефа тврди да је мајка тим чином повредила младина осећања. Цар и царица нису били срећни, између оста лог и због тога што је њихов син Рудолф извршио са моубиство (1889). Усамљена и жељна топлине коју ни је нашла у браку, цари ца је флерто ва ла с Ђулом Андрашијем, „оличењем њеног романтичног сна“, а он, као какав Хабзбург, неговао је пријатељство да би ца рицу јаче везао за Угарску.
160
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
XI
И
сторичари су се спорили око тога када је која револуција завр шена, али не и када је започела. И данас неки од њих завршава ју Француску револуцију 1794, неки 1799, а неки траже њен крај после те године. Исти је случај и са Српском револуцијом, за чији свр шетак се узимају следеће године: 1813, 1815, 1830, 1833, 1835, па чак и 1918. Ово питање није безначајно јер се њеним крајем одређује њен успех или неуспех и њено место у повести не само Србије већ и српског народа у целини. У овом уџбенику учићете да је година њеног завршетка 1835. Те го дине укинут је феудализам у Србији, чиме су створени услови да њени грађани постану национално и социјално (друштвено-економски) сло бодни грађани. Аутономија стечена хатишерифима из 1830. и 1833. го дине не би била потпуна и дала би Србима у Кнежевини Србији само политичке слободе, док би феудалне обавезе српских поданика према турским феудалцима остале на снази. Таква слобода не би била потпу на и изневерила би основне идеје устаника који су подигли Први (1804) и Други устанак (1815).
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
1 ВОСТАНИ, СЕРБИЈЕ! Турски зулум и дахије
Б
еоградски пашалук је административно-територијална јединица Турског царства у којој је избила Српска револуција и од играли се најважнији догађаји. Са севера он се граничио Савом и Дунавом и та граница остала је непромењена све док је постојала Кнежевина, потом и Краљевина Србија. Устаничка држава ширила се само ка југ у, као и потоња српска др жава све до 1918. године. Дакле, Србија је васкр сла своју средњовековну државност на терито рији Турске и од ње је враћала део по део своје територије. Њен северни сусед – Хабзбуршка монархија, на чијој територији је живео други део српског народа, била је још увек моћна др жава, па се проширење у том правцу још дуго није могло ни замислити. Дуго и тешко ропство и поданство Срба оп шта је карактеристика врeмена од пада српских земаља под турску власт до Српске револуције. Турско царство крајем 18. и почетком 19. века налазило се у стању тихог грађанског рата. Ја ничара одметника било је на свим прос тори ма. Вративши се у Београдски пашалук, они су убили везира Хаџи Мустафа-пашу 1801. године и завели своју страховладу. Најпознатији међу њима названи су дахије – Фочић Мехмед-ага, Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија. Они су по делили Београдски пашалук на четири дела, па је сваки дахија поставио у свим важнијим ме стима своје људе – кабадахије. Видински одмет ник Пазван Оглу био им је заштитник. Турци нису залазили у српска села, осим када су сакупљали порез. Ово правило прекршиле су читлуксахибије у време дахијске управе. У скоро сваком селу они су саградили хан кулуком самих сељана, најчешће поред друма или цркве, на ме сту са добрим видиком. У сваком хану било је неколико Турака зулумћара са старешином су башом или ханџијом, како га је народ најчешће називао. Због њиховог зулума ханови су за на род били најомраженија дахијска установа. Срп ско село изг убило је мир, а српски сељак образ 162
Убиство Хаџи Мустафа-паше
услед насиља вршеног над девојкама и женама. Кучук Алијин брат Сали-ага, руднички бик, био је највећи зулумћар у Шумадији. У наведеним, али и у другим облицима зулума, као што је на бијање на коље оних који нис у хтели да се по коре насиљу јаничара и дахија, налази се узрок избијању Српске револуције 1804. године. Непознате речи
читлуксахибија – власник земљишног поседа, читлука. хан – свратиште и коначиште за путнике.
Страх од Турак а
Т
урске спахије и Срби сматрали су дахије непријатељима. Пошто спахије и српски кнезови нису успели да их уклоне, запо челе су припреме за подизање устанка. На сла ви Стевана Томића, на Светог Аранђела 1803. године у Орашцу, састали су се шумадијски пр ваци из околине, међу њима и Карађорђе. Дого ворили су се да устанак дигну у март у наредне године. Прота Атанасије буковички заклео их је
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
клетвом сличном оној кнез Лазаревој пред Ко совску битку. Пре тога морали су се ослободити страха од издаје. Дахије су сазнале за ове припреме и поред тих заклетви. У београдском утврђењу одржале су веће и донеле одлук у да пог убе све одрасле мушкарце. У познатој „сечи кнезов а“, која се одиграла између 4. и 10. фебруара 1804. годи не, пог убљене су најпознатије личности: Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Петар из Гложа на, Марко Чарапић, Стеван Палалија, Хаџи Ру вим и многи други. Срби су коначно схватили како танана нит дели живот од смрти. Било је то поновљено време када су живи завидели мртви ма. Одсечене главе српских првака су, као опо мена, истицане на калемегданским бедемима.
Илија Бирчанин
Станоје Главаш
Другог дана „сече“ појавио се у Тополи Узун Мехмед да одсече Ђорђу Петровићу главу и однесе је дахијама на поклон. У окршају, у дво ришту његовог дома, Карађорђево војничко и хајдучко иск уство дало је прве резултате – Тур ци су разбијени. Потом је похитао Главашу и у Копљарима, у кући Марка Каратошића, на бр зину окупљени шумадијски прваци одлучили су да више не трпе турски зулум, да ханове пале и ханџије убијају. Време забуне трајало је седам преломних дана – од „сече кнезова“ до Збора у Орашцу. Страх од Турака још је био снажан, па су кне зови, предводници нар ода, били у пометњи. Ипак, преовладао је дух храбријих Срба који су одлучили да кидају поданичке ланце ропства и постану први револуционари на Балкану. Спа лили су шест стотина ханова; тај пламен сагорео је страх од Турака, рају ослободио поданства, Србима вратио понос и људско достојанство, васкрсао им државу и донео слободу.
Сретење у Орашцу 1804.
Н
ајдужи рат који су Срби водили против Турака трајао је једанаест и по година, од 1804. до 1815, и познат је као ратни период Српске револуције. То је јединствена целина коју су несрећни ток ратовања и српске вође – Карађорђе, Хаџи Продан и Милош, раз двојили у три временски неједнака периода: Пр ви српски устанак (1804–1813), Хаџи Проданову буну (1814) и Други српски устанак (1815). Дугогодишњи рат устаници су водили про тив турског становништва, београдског вези ра и свих околних везира, посебно босанског и видинског, и војске коју је упућивао султан из Стамбола. Рат је био неравноправан – голоруки народ против моћног Турског царства. Стога је прва устаничка година, 1804, била најтежа. Преломни тренутак настао је када су обес храбрени Шумадинци превазишли страх и на Сретење Господње, 2/14. фебруара 1804. го дине, одржали Збор у Орашцу. Збору је при суствовало око 300 људи са ужег шумадијског подручја, међу њима и Карађорђе, прота Ата насије Антонијевић, Станоје Главаш, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Арсеније Ломо, Та наско Рајић, Теодосије Марићевић, Матија Ка ратошић, Марко Катић и Хајдук Вељко. То није био скуп најпознатијих људи у Србији – међу њима нема ниједног знатнијег кнеза. Збор је изабрао Ђорђа Петровића за вожда пошто су понуду одбили Станоје Главаш и Тео досије Марићевић. Карађорђе је своје нећкање да се прими старешинства правдао речима: „Ја оћу свакога онога ко се и најмање у каквој издаји увати да убијем, да обесим, да мучим и још мно го којешта.“ Правдање је код окупљених изазва ло другачије дејство: управо због обећања да ће бити суров према издајицама, народ га је хтео за вожда. Окупљени су поново, сада вожду, поло жили заклетву верности. Збор је још одлучио да се уђе у отворени сукоб с дахијама, да се спале сви ханови и протерају Турци из унутрашњости. Избором Ђорђа Петровића Карађорђа за вожда Срби су поставили темељ нововековној држави. После положене зак летве учесници Збо ра претворили су се у ратну чет у која је одмах спалила хан у Орашцу. Пламен је захватио цео Београдски пашалук, у наредних неколико дана 163
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
Збор у Орашцу
сагорели су сви ханови. На згаришту орашачког хана устаници су написали прва побуњеничка писма и упутили их свим истакнутијим Србима у Шумадији, а неки дан касније и свим познатим домаћинима у Србији. У рукама храбрих Шума динаца после угарка нашло се перо, али њима је било теже да пишу писма него да пале ханове.
Вуле Илић, учесник Збора у Орашцу, о зак летвама вернос ти: „Кад смо се зак лињали да један другога изневерити нећемо, коса ми је на глави, чини ми се, дупке стајала, чињаше ми се да сам окрилатио, и да нећу већ више ногама по земљи ходати, него да ћу од тада почети летети; чињаше ми се као да је сам Бог међу нас сишао и да већ тај Турчин, ни у Шаму, обдржати се и опстати не може, овако је осећање, у дивљаштву моме, тада мном овладало било.“
164
Прве устаничке борбе
К
арађорђе је извео маневар према Београ ду, за који би могло да се каже да је био први смишљени ратни план. Стигао је с орашачком четом у Раниловиће, Дрлупу и Сиб ницу, где је разбио прву турску чет у. Уз пут је палио ханове и из сваке куће узимао по једног војника, милом или силом. Многи Срби нис у смели да му се придруже из страха од турске освете, али он се досетио како да их убеди: на вратима куће обесио би мртвог Турчина или им подметао угарак под стреху, после чега ко лебљивци нису имали избора – морали су да се прикључе устаницима. Прва већа битка одиграла се на Дрлупи 24. фебруара 1804. године. Дахије су против Кара ђорђа упутиле Аганлију са 400 јаничара и нешто Срба. На бојишту је остало на десетине мртвих с обе стране, а ране су задобили Аганлија и Главаш. Сутрадан су се Турци повукли ка Бе ограду, па је то оставило утисак да су устани ци добили битк у. После неуспелих преговора с дахијама устаници су освојили Рудник. Стојко Кривок ућа дизао је Ресаву, Миленко Стојковић и Петар Добрњац пожаревачки, Ђуша Вулиће вић смедеревски, а Прота Матеја Ненадовић ва љевски крај. Јаков Ненандовић поразио је Турке
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
на Свилеуви, а Лазар Мутап и Милић Дринчић спалили су Чачак. Карађорђу су хајдуци прилазили сами. Они су се први латили оружја и с по буњеницима створили прву револуционарну војску на Балка ну. Револуција је оплеменила хајдучију, а хајду чија је дала Револуцији најбоље борце. Хајдуци су 1804. године одиграли најзначајнију улогу у својој вековној повести. Револуција је први пут објединила све хајдучке чете у борби против Ту рака. У битки на Чокешини, која се одиграла на Лазареву суботу 28. априла 1804. године, углав ном су учествовали хајдуци. Уочи битке окупи ла се устаничка војска у манастирској порти. Пошто нису успели да се договоре око начина пружања отпора муслиманима из Босне, Јаков Ненадовић и харамбаша Ђорђе Ћурчија пову кли су се из манастира са својим војницима и хајдуцима. Видно испољавање српске неслоге у тренуцима опасности био је лош наговештај пред окршај. Триста тринаест бораца предвође них браћом Недић, супротставило се знатно ја чој турској сили од око 7.000 бораца на брду Ли повцу, недалеко од манастира Чокешине. Битка је трајала цео дан. Предвече се преосталих десет израњаваних бораца с браћом Недић повукло у Липовички поток и ту су пружили последњи от пор, положивши животе за отаџбину. Филип Ви шњић је опевао „јунаке срца слободнога“, а по знати историчар Леополд Ранке окарактерисао је битку на Чокешини као „Термопиле српских хајдука“. Код Термопилског кланца изгинуло је 300 храбрих Спартанаца, на Чокешини је пало 313 храбрих Срба. Прва половина 1804. године протекла је у борбама против дахија. Њихови одреди од 300 до 400 јаничара испадали су често из Београда, пустошили околину, а понекад продирали дубље у Шумадију. Дахија Кучук Алија упутио се у Кра гујевац са 400 бораца и поразио Карађорђа под Букуљом. Карађорђе је храбрио устанике речи ма: „Турци се боре за господство, а ми за сло боду нашу, за наше жене, децу и наше куће“, па о
поразима нико више није размишљао. Устаници су ослободили Баточину, Јагодину, а после не успешних преговора с дахијама у Земуну – По жаревац и Смедерево (без тврђаве). Порта је у Београд послала босанског вези ра Бећирпашу да реши спор између устаника и дахија. Првом приликом све дахије су напу стиле Београд и побегле шајкама низ Дунав у Адакале, где им је Миленко Стојковић одсекао главе. Кад су сви помислили да је њиховим по губљењем нестало у Србији насилника, Гушанац Алија прогласио се новим дахијом и запосео ка лемегданску тврђаву, коју ће успешно бранити две и по године. Устаници су могли да буду за довољни првом ратном годином, чији биланс је протеривање Турака из унутрашњости у вароши са утврђењима – Београд, Шабац, Смедерево, Ужице, Соко, Карановац.... Српска раја прерасла је у револуционарну војску, а њихов вођ постао је „идол свих Срба“. непознате речи
шајка – већи ратни чамац.
Споменик палим хајдуцима, Чокешина
1. Који догађаји чине ратни период Српске револуције? 2. На који начин је Карађорђе присиљавао колебљивце да се прикључе устаницима? 3. Леополд ранке је назвао Чокешинску битку „Термопилe српских хајдука“. Зашто?
165
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
2 ИВАНКОВАЦ, МИШАР, ДЕЛИГРАД Изабравши Карађорђа за вожда, устаници су 1804. године доживљавали и победе и поразе. Ка рађорђе и хајдуци обележили су почетак Првог српског устанка, али његова судбина решаваће се на ратном пољу наредне године.
Иванковац
У
станици су успос тавили дипломатске односе с Русијом и Аустријом, прегова рали са Турском и нас тавили рат с не смањеном жестином 1805. године. Сазнавши за устаничке ратне планове, београдски везир из вестио је Порт у да Срби више неће да буду раја. Устаници су одржали Скупштину у Пећани ма и одлучили да ослободе Пожешку, Ужичк у и Соколску нахију. Радич Петровић приморао је Турке да напусте Карановац. Српска војска је опколила Ужице и спалила турску варош, али није успела да освоји тврђаву. Султан Селим III послао је против устаника новог београдског везира Хафис-пашу, дотада шњег заповедника Ниша. Он је дошао до Мо раве, где су га дочекали Карађорђе и Миленко Стојковић. У селу Иванковцу Стојковић је по дигао три шанца, а затим их је повезао читавим системом земљаних утврђења. Битка на Иван ковцу почела је 18. авг уста 1805. године и траја ла је цео дан. После упорних борби прса у прса Турци су заузели мали шанац и прва два редута у великом шанцу. Чим је пао мрак, Турци су се повукли у Параћин. Сутрадан је вожд прешао Мораву и придружио се Стојковићу на поло жајима изнад Параћина. Турци су 20. авг ус та нападали устанике три пута и били су успешно одбијени. Пошто је у једном сукобу био рањен сам везир, Турци су напустили Параћин, а везир је умро од задобијених рана. Непознате речи
Карановац – Краљево.
166
Оља Ивањицки, Бој на Иванковцу
Иванковачка битка једна је од највећих бита ка Српске револуције јер је улила самопоуздање и уверила устанике да имају снаге да се носе и с моћним Турским царством.
Мишар
Т
урска се спремала 1806. године за кона чан обрачун с побуњеним Србима. На полеонови официри припремали су сул танову војску и израдили ратни план о нападу на Србију с три стране: из Видина, из Ниша и с Дрине. Претпоставља се да је турска војска има ла више од 80.000 бораца. Турски ратници пола зили су у џихад против неверних Срба праћени фетвама шеих-ул-ислама, врховног верског по главара Царства. И Срби су сачинили ратни план и војску усмерили у осам праваца: према Кладову, Па раћину, Крушевцу, Рашкој, Вишеграду и Новој
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Вароши, Шапцу и Београду. Устаничка војска могла је да броји око 33.000 људи, од тога 3.000 коњаника, затим 48 топова и 3 мерзера.
Ратни план је предвидео успостављање војне сарад ње Србијанаца с Црногорцима. У вождовој глави та да је настао први план за решавање српског нацио налног питања – уједињење Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Преносимо овде вождове речи упућене митрополиту Петру I, које исказују су штину војне и националне делатности: „Да нам се с војском что се скорије може на помоћ нађете и да такија с леђа отуда на Босну ударите, да дижемо све што се честитим крстом крсти, да устане Босна и Хер цеговина на обшчеје свију Сербаља избавленије и да побједимо невјерну нама и цару нашему Босну и да живимо заједно и уједно како што нам Бог заповједа, који је у нас једну исту сербску крв улио и једним нас благочестијем просвјетио, тако да живимо и да буде мо једна браћа, једно тјело, једно сердце и једна душа и љубезни сограждани.“
Миленко Стојковић заузео је Пореч и осло бодио Неготин и Кладово. Добрњац је запосео Параћин, Ражањ и Алексинац. Главаш и Мла ден Миловановић потукли су лесковачког пашу и освојили Крушевац. Радич Петровић продро је долином Ибра и ослободио Пазарску нахију. Милан Обреновић допро је до Вишеграда и Но ве Вароши. Устаници су разбили Пазван Оглуа на Џивџибарама, недалеко од планине Ртањ. Је дино на јужном фронту нису имали успеха по што је Сулејманпаша Скопљак поразио Радича Петровића на Дежеви, а затим је на Цвети опле нио и спалио манастир Студеницу. Босански муслимани су загосподарили Ма чвом и Подрињем. Вожд Карађорђе пошао им је у сусрет с Јанком Катићем, Миланом и Ми лошем Обреновићем и Протом Матејом Нена довићем. Код села Крнића дошло је до сукоба с Хасанпашом, где је погинуо један од најхрабри јих људи Првог српског устанка – Јанко Катић Највећа битка Првог српског устанка одигра ла се на Мишару, недалеко од Шапца. Устаници су на брзину подигли шанац неправилног четво роугаоног облика, где је могло да се смести око 7.000 ратника. Уочи битке одржано је ратно веће
на коме су биле присутне најистакнутије ста решине: Карађорђе, Јаков и Прота Ненадовић, Сима Марковић, Милан и Милош Обреновић, Лука Лазаревић и други. Прихваћен је вождов предлог да се коњица склони у оближњу шуму између села Јеленче и Жабара, под командом Луке Лазаревића, Проте Матеје и Лазара Му тапа. непознате речи
џихад – ратноверски поход турске војске. фетва – наредба врховног верског поглавара. мерзер – топ већег домета и калибра.
јАНКо КАТиЋ (? – 1806) Рођен је у Рогачи, испод Космаја. Био је туријски кнез и хајдук код Карађорђа. Припадао је оној групи Срба који нису били окорели хајдуци, већ су се упу штали у хајдучију из нужде. Умакао је Турцима у „сечи кнезова“ и није учесник Орашачког збора, али се од мах потом прикључио устаницима са својом четом. Учествовао је у скоро свим значајнијим догађајима у прве три устаничке године, носећи звање војводе. По што је говорио турски, преводио је Карађорђу у време преговора с дахијским представницима у Земуну. Пре говарао је и с босанским везиром Бећирпашом. Пот писник је свих значајнијих устаничких докумената и учесник свих скупштина. После Карађорђа и Ненадо вића, Јакова и Проте, био је најистакну тији устанички првак. Од Смедеревске скупштине (1805) члан је Пра витељствујушчег совјета. Он је често ратовао поред Дрине, бранећи Србију од босанских муслимана. Са Карађорђем, Ненадо вићима и Обреновићима повео је Космајце на Шабац (1806). Код села Крнића, док је гонио Турке, несмотре но је погинуо. Сви су га устаници оплакали. Саветник Павле Поповић сматрао га је за „најхрабријег и најпа метнијег у оно време витеза Сербског“.
167
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
Бој на Мишару
У рано јутро, 13. авг уста 1806. године, битка је започела артиљеријском паљбом и турским нападом. Устаници су одбили први турски на пад, али не и други, те је шанац био опкољен. У највећем јеку битке једна кумбара пала је испред Карађорђевих ног у, али није експлодирала. Био је то можда најсудбоноснији тренутак у Првом устанку. Баш тада уследио је напад 2.000 српских коњаника, с леђа и с бока, а из шанца је излетела пешадија. Крвави окршај трајао је до мрака, када су се преостали Турци повукли према Шапцу и Дрини. На бојном пољу остало је 1.172 Турчина, међу њима Кулин-капетан (Мехмед-бег Кулено вић), сарајевски мула, дервентски и зворнички капетан и многи други. Српски губици били су знатно мањи, само је Лука Лазаревић био теже рањен. Срби су гонили Турке све до Дрине; многи су изгинули у непрегледној шуми Китога, где су их дочекали Стојан Чупић, Милош Поцерац и Никола Смиљанић. Велики плен нашао се у устаничким рукама. Непознате речи
кумбара – врста старинске гранате (бомбе). мула – градски кадија. јендек – јарак, ров, шанац.
168
Делиград и освајање Београда
И
на другом крају Србије, на Морави, во диле су се крваве борбе. Пре него што су започете капетан Жикић саградио је највећи шанац, познат под називом Делиград – град јунака. На супротној страни Мораве поди гао је и шанац на Топољак у, а затим их повезао јендеком. До јуна су устаници направили још не колико земљаних опкопа и тако створили читав одбрамбени систем уз сам Цариградски друм. Када је румелијском везиру Ибрахим-паши прис тигао у помоћ лесков ачи Шашит-паша, Турци су започели напад на Делиград. Срби су пет недеља пружали жес ток отпор, док им је вожд хитао у помоћ из Мачве. Одлучујућа битка одиграла се пре његовог приспећа, 3. септембра. Петар Добрњац, Младен Миловановић и Стано је Главаш поразили су турску војску. Охрабрени великим победама на Мишару и на Делиграду, Срби су преузели офанзиву. Ста ноје Главаш је спалио Прок упље и продро до Лаба, Брвеника и Бањске. Вожд је гонио везира Ибрахим-пашу до Ниша, а Стојковић је стигао до Видина. После тих успеха Срби су склопили примирје с Ибрахим-пашом. Устаници су започели борбе за ослобађање Београда са 25.000 људи и 40 топова. Београдска варош била је опасана шанцем, са грудобранима
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
и караулама. На шанцу су биле подигнуте че тири капије – савска, варошка, стамболска и видинска. Утврђење Калемегдан делило се на доњи и горњи град и у њему је било 2.000 кр џалија. Према свакој од капија била је усмерена по једна устаничка војна колона, којима су ко мандовали Милоје Петровић, Сима Марковић, Васа Чарапић и Станоје Главаш. Београд је био добро утврђен град, те га је било тешко освоји ти, а лако бранити. Вожд је наредио напад рано ујутро 12. де цембра, на Првозваног Андреја. Устаници су освајали капију за капијом и у тим борбама жи вот је изгубио Васа Чарапић. Брзо су освојили београдску варош, опколили Калемегдан и за посели Ратно острво. Гушанац Алија побегао је лађом низ Дунав, а Сулејманпаша, београдски везир, предао је тврђаву на Светог Стефана, 8. јануара 1807. године. „Тврђава ислама“, после учесталих и тешких трогодишњих борби, пала је у руке Срба. Београдски везир убијен је недале ко од Београда, на путу за Стамбол. Заузимањем Шапца, који се предао без борбе 5. фе бруара 1807, ослобођен је Београдски пашалук и у ње му је успостављена пуна власт српског народа. Од тада је рат Срба против Турске добио но ви циљ – ослобођење преосталих делова Србије, а потом и српског народа. Ова идеја наишла је на подршку Русије, која је запоседањем Буку решта крајем 1806. године ушла у рат против Турске. Срби су јој били потребни као ратни са везници и она их више није саветовала да буду умерени и лојални Порти, већ је подстицала њи хову ратоборност. Заједничко ратовање Руса и Срба (1807–1812) придодало је значај Српској револуцији и омогућило устаницима да им Ру сија буде заштитница и савезник. Смедеревска скупштина одбацила је Ичков мир, а председ ник Савета Сима Марковић позвао је Портиног мухасила и саопштио му: „Србија сматра себе потпуно независном и не само што не плаћа да нак него никада неће подићи оружје против сво јих истоверника“, мислећи на Русе. Устаници су олако одбили Портине предлоге за мир и одмах
прихватили руске понуде за наставак рата. Био је то преломан, револуционаран тренутак, наи ван и нимало дипломатски. Ратни план устаника из претходне године је проширен и имао је за циљ продор према Видину и спајање с руском војском. На дринском фронту устаници су ослободи ли Јадар и Рађевину и ушли у Лозницу (1807), а затим су успели да продру до Бијељине, и да спале Вишеград и Рудо. Српска војска протерала је Турке из Ужица. Срби и Руси напали су Мулапашу и нанели му пораз на Штубику. И поред тога српскору ски односи брзо су запали у кризу јер су Фран цузи приморали Русе да склопе примирје с Тур цима 25. августа 1807. године у Слобозију. Руси нису успели да своје савезнике укљу че у при мирје, што је изазвало код њих незадовољство. Хиљаду осамсто осма једина је устаничка година у којој није било већих ратних окршаја, али је 1809. била веома критична. Румелијски везир Хуршидпаша убеђивао је Карађорђа два пута да обустави рат, али вожд га је по савету Руса одбио и покајао се. Према ратном плану српска војска била је подељена на четири де ла и стављена под заповедништво четворице старешина: Миленка Стојковића, усмереног ка Видину, Петра Добрњца (замењен Милојем Пе тровићем) према Нишу, Карађорђа Петровића према Старој Србији, Црној Гори и Херцеговини и Симе Марковића према Босни. Српских вој ника било је око 45.000. Турци су очекивали же стоке борбе и имали су укупно 143.000 војника. Устаницима је био циљ да се њихове трупе, упу ћене ка Видину, споје с руским, да освоје Ниш, да се сједине с Црногорцима и Херцеговцима и продру у Босну и Стару Србију. Српски ратни и политички циљ био је – ослобођење и уједињење српских земаља. Да би остварио српски национални програм, Карађорђе је преузео на себе најтежи задатак. непознате речи
крџалија – турски одметник, хајдук.
1. Који догађај се узима као време ослобођења Београдског пашалука? 2. Зашто је Карађорђе закаснио на Делиграду? 3. Шта су устаници планирали 1809. године?
169
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
3 ХЕРОЈСКА ОДБРАНА И ПОРАЗ Године 1805. и 1806. биле су ратне и у њима су устаници извојевали своје најзначајније битке – Иванковац, Мишар и Делиград. Ове битке биле су стамени весници слободе.
Чегар
Н
а свим фронтовима водиле су се огор чене борбе, без прес танка. Најжешћа битка била је на Лозници. Огромна бо санска војска кренула је на Србију, предвођена босанским везиром Ибрахим-пашом. Бошњаци су до ног у поражени на Лозници 28. јула 1809. године и протерани преко Дрине, а српске чете продрле су до Јање и Бијељине. Вожд је повео војску тамо где је мислио да ће бити најтеже, уверен да ће се састати са це тињским митрополитом. Ослободио је Нову Ва рош, а затим Сјеницу. Потом је пот укао Турке на Суводолу и освојио варош, али не и тврђаву у Новом Пазару. И док је вожд узалуд очекивао Црногорце, на нишком фронт у устаници су до живели пораз. Српске трупе брзо су допрле до Ниша и оп колиле га, али нису биле кадре да га освоје. Хај дук Вељко је успевао да заустави турске испаде из овог града, а за то време устаници су подигли већи шанац на Чегру, недалеко од села Каме нице. Незадовољни командовањем Милоја Пе тровића, Петар Добрњац и Хајдук Вељкосу се повукли и знатно ослабили положај устаника, што су Турци вешто искористили. Стеван Синђелић, командант чегарског шан ца, предводио је ресавску, ражањску и алек синачк у војску. Битка је почела 31. маја 1809. године ујутро, а окончана је у подне. Турци су најмање пет пута јуришали на шанац и увек су одбијани с великим губицима. Јендек испред шанца био је испуњен мртвим Турцима, преко којих су живи ускакали у шарампов. Увидевши да је даље пружање отпора бесмислено, Синђе лић је пуцао из пиштоља у џебану, изазвавши експлозиј у у којој је погинуло најмање 3.000 170
Стеван Синђелић
Хајдук Вељко
Срба, а број мртвих Турака није познат. Уз Ца риградски друм, више Ниша, Турци су подигли Ћеле-кулу, у чијих је 56 редова узидано 952 срп ске главе. Преостале су као ратни трофеј однете у Цариград. Ћеле-кула је остала да опомиње Србе на турско варварство и српско јунаштво и родољубље. Руси нис у прелазили Дунав, па је тако изо стала њихова помоћ, као и помоћ Црногораца. Турци су опколили Делиград и преотели Бању од храброг Хајдук Вељка. Карађорђе је морао да напусти јужни фронт и дође на Мораву. Стојковић је бранио Делиград 36 дана. Тур ци су успели, копајући дуг тунел, да устаницима пресек у довод воде у шанчеве. Срби су стоички подносили узаврелу авг устовску жег у све док Турци нису пробили устанички опкоп до самог шанца, чиме су их приморали да искористе ноћ између 15. и 16 августа и да се повуку у Топољак. Турска коњица палила је и убијала све што јој је долазило до руке. Један турски одред продро је до Јагодине, други до Краг ујевца, али су од бијени с напором. Својим пожртвовањем и од лучношћу Карађорђе је успео да заустави Турке на Великој Морави, а потом у Београду да убе ди обесхрабрене да не прелазе у Аустрију, осим
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
КАрАЂорЂеВ роДоЉУБиВ ГоВор У БеоГрАДУ „Родољуби! У оваквој несрећи треба се више него икада охрабрити и показати свету да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасно сти и она данас тражи вашу помоћ. Дочепајте оруж је и полетите пред непријатеља да га победите или умрете. Узрок наше борбе је праведан и Бог ће бла гословити наше оружје. У свим борбама, па и у нај већој опасности, ја ћу увек бити пред вама. Онај ко се уплаши, па био то и мој најближи сродник, неће избећи за то казну; биће кажњен смрћу.“ Овакво во ждово држање спасло је Србију пропасти 1809. го дине.
руског конзула Родофиникина, Петра Добрњца и Милоја Петровића, који су умакли страхујући да их разбеснели вожд не погуби.
Ј
варварИн И лознИца
есен и зима 1809/1810. године протекле су у знаку великих унутрашњих обрачуна. Њихо ву окосницу чинило је одметништво Милен ка Стојковића од вожда, који се забарикадирао у Поречу. Великим напором вожд је успео да се прећутно измири са Стојковићем, коме се прет ходно придружио Добрњац. Руси су 1810. године показали више инте ресовања за своје савезнике. У прокламацији нудили су им „независност и блаженство“. По том су прешли Дунав, заузели Велико острво и одмах се повукли. Жестоке борбе водиле су се и на источном и на западном фронту. Храбри Хајдук Вељко био је рањен бранећи Сокобању. Румелијски везир Хуршидпаша покренуо је своје трупе из Ниша против Срба и недалеко од Варварина подигао логор. Он је напао Србе и Русе у варваринском шанцу 18. септембра 1810. године изјутра. Бит ка је трајала цео дан и водила се испред шанца. Кад су турски налети на шанац спласнули, руски заповедник Орурк кренуо је у напад и разбио непријатеља. Враћајући се из вр бовке, вожд је тек су традан стигао у Варварин да подели радост са
победницима. Прославу је прекинуо румелиј ски везир поновним нападом на варварински шанац. После страховите топовске канонаде и успешне Оруркове одбране шанца ступила је на бојно поље српска коњица предвођена Станојем Главашем, изненадила непријатеља и приморала га на повлачење. Босански везир појавио се у логору код Звор ника с гајтаном око врата, показујући тиме да ће задавити сваког Бошњака који не пође у рат против Србије. Огромна турска војска прешла је Дрину. Вожд Карађорђе пошао им је у помоћ с једном руском четом. Он је разбио Бошњаке код Црне Баре и вратио их преко Дрине, а за тим се појавио пред Лозницом, где су Турци 20 дана опседали Анту Богићевића и непрестано га тукли из пет шанчева. Вожд је преко ноћи саградио шанац и ставио Бошњаке између две ватре. У рану зору, 17. октобра, Турци су напа ли вожда и чак привремено продрли у шанац. Устаници су их некако потисли из шанца, а за тим се битка пренела на Тичарско поље, где су Турци, на Светог Тому, поражени и принуђени на повлачење преко Дрине. Само трећина тур ских бораца прешла је реку с посрамљеним бо санским везиром.
Бој на Лозници 1810. непознате речи
шарампов – шанац. врбовка – мобилизација устаничке војске.
171
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
БукурешкИ МИр
Х
иљаду осамсто десе та била је послед ња година великих победа. Уследиле су године мањих успеха и великог пораза. Године 1811. Срби су потукли нишког пашу на Грамади, али су без успеха опседали Ниш. Про та Матеја и Милош Обреновић пресрели су Тур ке на Братачићу, затим на Овчини, и приморали их да се врате преко Дрине. Године 1812. вођени су рускотурски и срп скотурски преговори о миру. Букурешки мир потписан је 28. маја 1812. године. Њиме је пре кинут рускотурски рат, а Осмом тачком пропи сане су одредбе о Србији. Млада српска држава нашла се у процепу: губила је фактичку само сталност и по стајала аутономна провинција Турске, и уместо рата с Турском, Руси су јој по нудили рат против Француске. Потом је уследио Србија 1804–1833.
172
последњи удар пред пад Србије – одлука руског цара да повуче војску из Србије ради одбране Русије од Наполеона. Руске трупе биле су стаци ониране у Београду, Шапцу, Смедереву и Ужицу и напустиле су Србију августа 1812. године. Од лазак Руса обесхрабрио је Србе. Шта чинити после одласка Руса и Портине поруке да Срби предају оружје и буду раја, пи тали су се устаници на Скупштини у Крагујевцу 1813. године. Они су одлучили да се припреми одбрана земље, али и да се наставе преговори, који су поново завршени неуспехом. Срби су захтевали аутономију, али су их Турци одбили јер нису желели „у царству краљевство“. Шта је Србима преостало осим да с Портом воде пре говоре о миру и бране отаџбину. Устанички ратни план био је добро осми шљен. Вожд је обновио звање „главнокомандују ћег“ и целокупни фронт према Турској поделио
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
у шест команди, колико је и било „главних ко манданата“. „Главнокомандујући“ су заповедали војскама сачињеним од неколико нахија и више војвода: Лука Лазаревић, Прота Матеја Нена довић, Милош Обреновић, Антоније Пљакић, Илија Барјактаревић и Хајдук Вељко Петровић. Вожд је иза њих поставио Симу Марковића и Младена Миловановића ради помоћи и обједи њавања целок упног фронта. Србија се бранила са 7 тврдих градова, 40 пограничних утврђења, 150 топова и 53.500 бораца. Троструко бројнију турску војску, знатно бо ље снабдевену оружјем и муницијом, предводи ли су велики везир Хуршид-паша, румелијски везир Мехмед Бахрем-паша, босански везир Силихдар Али-паша и видински везир Ахмет-паша. Турци су располагали и јаком дунавском флотом. Узроке пропасти Србије не би требало тра жити у ратном плану, већ у устаничкој исцр пљенос ти, вож довој болес ти и турској војној надмоћи.
Штире, Молер је својом крвљу написао писмо српској команди тражећи помоћ. Бранећи Ло зницу погинуло је око 600 бораца, а преживело свега 200. Вожд је потом наредио подринским старе шинама да се ушанче на Засавици. Сими Кати ћу Прекодринцу, командант у шанца, пристигли су у помоћ Милош Обреновић, Прота Матеја, Стојан Чупић и Зека буљуб аша. Седамнаест дана Турци су јуришали док се нис у пробили до самих бедема. Кад су Бошњаци почели ру кама да се веру уз шанац, а Србијанци увидели да је узалудно даље пружање отпора, изашли су из утврђења и, борећи се, побегли низ Саву. У шанцу је остало 800 мртвих бораца, међу њима Зека буљубаша и војвода Петроније Шишо. „И ту погибе, храбрих јунака, којих земља више не ће родити... Плачи, ридај славна земљо српска, док се обрати божја воља на те“, записано је на Пентикостару ноћајске цркве. Ни Бошњаци ни су боље прошли – погинулих и рањених било је око 1.400. Засавица је пала 17. септембра 1813. године.
Одбрана Србије
Г
одину 1813. обележиле су три велике битке – Неготин, Лозница и Засавица, и одбрана Делиграда. Турски напад из три правца – с Дрине, с Тимока и из Ниша – био је жесток и убојит. Реџеп-ага је прешао Тимок и опсео Неготин, који је храбро бранио највећи јунак Првог устанка Хајдук Вељко Петровић. Њега је, док је обилазио шанчеве, усмртило топовско ђу ле. Вељковом смрћу страх је обузео браниоце. Они су ноћу напустили Неготин и повукли се у Пореч, чиме је Турцима и њиховој дунавској флоти био отворен пут ка Београду. Нишке трупе кренуле су уз Мораву, заобишле Делиград и брзо допрле до Пожаревца. Крајем септембра спојиле су се турске трупе које су по шле на Србију из Ниша и Видина. Цела Источна Србија била је покорена, осим Делиграда који су бранили Вулићевић, Барјактаревић и Пљакић читавих пет недеља после пада Србије. Босански везир прешао је Дрину и опсео Лозницу и Лешницу. Лозницу је бранио знаме нити јунак Петар Николајевић Молер. Када су Бошњаци пресекли опсађенима водовод из реке
Погибија Хајдук Вељка Непознате речи
пентикостар – богослужбена књига.
Вожд Карађорђе био је 1813. године болестан и непокретан. Учествовао је само у једној би ци. Он је клонуо и пао пре Србије. У рано јутро 3. октобра Карађорђе је с породицом, руским конзулом Недобом и митрополитом Леонтијем 173
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
пребегао у Земун. Многи житељи Србије нашли су смрт испод турског осветничког мача или у немирним таласима Саве и Дунава. Скопљак паша ушао је у Шабац, а Бахремпаша у Београд 5. октобра 1813. године. Кад је неколико дана касније стигла у Цари град вест о паду Србије, три дана су по три пута пуцали топови у граду на Босфору у славу тур ске победе. Срби су привремено изгубили др жаву и били покорени. У том тренутку њихова будућност била је сасвим неизвесна.
Пословица из доба Првог српског устанка: „Нека ми Бог не дâ да будем први међу Србима!“
1. Да ли је устанички ратни план 1809. године био реалан? Покушајте да нађете објашњење? 2. Коју битку су добиле руске и српске трупе? 3. Посматрајте историјску карту и уз помоћ текста пронађите где су се водиле важније битке Првог српског устанка.
КАрАЂорЂе „Сад ћу те упознати са изузетним човеком нашега вре мена кога сам овде срео! То је Црни Ђорђе Петровић, бивши врховни вожд српског народа. Његов живот убра ја се у ред таквих ретких феномена, којима је обележен крај 18. и почетак 19. века, може се упоредити са тим страшним метеорима који некад долазе на земљу због испуњења неког пророчанства Свевишњег Створитеља, који, наставши из праха, стварају олујне облаке, проузро кују страшне урагане, доводе у страх и трепет васељену и – угасе се у ваздуху... Ђорђе има сада око 55 година; он је високог раста и веома је стасит, увек носи народно одело и убраја се у боље коњанике. Нико од његових војсковођа никада ни је знао његов ратни план до самог почетка битке; нико ме није било познато на какво ће место бити распоре ђен. Ђорђе, сазнавши за приближавање Турака, брзо би узјахао на коња и наредио да га прате. Стигавши непри јатеља, у једном трену је поделио своје војнике и ударио као гром из ведра неба, први се са сабљом у рукама ба цио право на непријатеља и оваквим муњевитим напа дом више пу та је решио битке чији је исход био нејасан‘‘. Павел П. Свињин, Писмо брату (1816).
Карађорђе Петровић
ЗАДАТАК: Упоредите запажања Свињина са текстом из претходних лекција. Шта можете да закључите?
174
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
4 ЦВЕТИ У ТАКОВУ Скоро десет година трајао је рат српских устаника против Турске. Велики добитак устани ка био је заједничко ратовање са руском војском и уношење Србије у одредбе Букурешког мира.
хаЏИ проданова Буна (1814)
Т
урски команданти који су покорили Ср бију 1813. године ставили су њене жите ље изван закона. Дванаест дана важила је заповест о истребљењу мушког становништва у Шумадији, док су жене и деца дељени војсци као награда. Била је завидна судбина оних који су успели да побегну на тло Хабзбуршке монар хије. Пад Србије вратио је Станоја Главаша хај дучији, али и он се, увидевши безизлазно стање, предао Турцима и био именован надзорником Цариградског друма. Увек Турцима сумњив и опасан, убијен је по наредби београдског везира крајем фебруара 1815. године. Стигавши у Београд, велики везир Хуршид паша прогласио је општу амнестију, изузима јући избегле устаничке вође, више из страха да земља не остане пуста него из самилости. Ме сец дана касније велики везир поставио је у Бе ограду дванаест оборкнезова у дванаест нахија Београдског пашалука. Почетком 1814. године вратио се тријумфално у Цариград као „побе дилац Србије“. Београдским пашалуком остао је да управља Сулејманпаша Скопљак, храбар, неповерљив, грамзив за новцем, а надасве зликовац. Једна од првих значајнијих обавеза била му је оправ ка тврђава и шанчева. Везир је сазвао кнезове у Београд и затражио да му од напаћеног народа покупе порез. Његов зулум досегао је тих дана врхунац, дотад непознат Европи. Три личности обележиле су најтеже време у повести Србије – Станоје Главаш, Хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Милош Обреновић је био најзначајнија личност у Београдском пашалуку после пада
ХАЏи ПроДАН ГЛиГоријеВиЋ (оКо 1780–оКо 1825) Звање војводе стекао је тек 1806. године, када је по стао старешина једне старовлашке кнежине. Током Првог устанка био је потчињен Обреновићима, прво Милану, затим Милошу, а потом Антонију Пљакићу. По себно се истакао у вождовом походу на Рашку 1809. године, кад су његове трупе најдубље продрле у Тур ску. Скоро све устаничко време провео је бранећи границу Србије с југа, на просторима Голије и Мучња. На уставним ак тима из 1811. године налази се и Про даново име, што сведочи о његовом учешћу у раду ове познате народне скупштине. Глигоријевић је био једи ни од четворице старовлашких војвода који није на пустио Србију 1813. године, већ се повукао у пећине Мучња, али се убрзо предао ћехаји босанског везира. непознате речи
ћехаја – помоћник и заступник везира.
устаничке државе. Био је главнокомандујући на југоисточном фронту и пружао је жесток отпор босанској војсци на Дрини, да би се напослетку предао Алиаги Серчесми. Чим је постављен за оборкнеза Рудничке нахије, Турцима су се одмах 175
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
Милош Обреновић
Кад је Милоша Обреновића на обали Саве Јаков Не надовић позвао да пређе у Аустрију, Милош је одго ворио: „Ја, брате, у Немачку нећу, нити имам куда: да ја с голим животом бежим у Немачку, а Турци за жи вота мога да робе и препродају моју стару мајку и жену и децу! Боже сачувај! Него идем у моју наију, па куд остали онолики народ, туд ћу и ја: доста је наро да изгинуло са мном, неће бити никаква неправда ако и ја с народом погинем и пропаднем.“
предале скоро све значајније личности овог кра ја – Лазар Мутап, Милић Дринчић и Арсеније Ломо. Ова чињеница није без значаја за даљи ток догађаја, будући да је Рудничка нахија би ла једна од ретких у којој су српске старешине остале да деле судбину народа. Ве зир Сулејманпаша Скопљак нашао је у Милошу Обреновићу првог сарадника, звао га посинком и поставио за башкнеза трију нахија – Крагујевачке, Рудничке и Чачанске. После то га Милош Обреновић је и формално био најзна чајнији, најугледнији и са највишом функцијом у Београдском пашалуку. Хаџи Проданова буна (1814) избила је спон тано, без икаквих припрема. Док је Латифага с Хаџи Проданом гонио хајдуке, његов брат Миха ило и игуман манастира Трнаве Пајсије, ухвати ли су муселимове момке, свезали их, одузели им 176
новац, а затим о томе обавестили Хаџи Продана и Милоша Обреновића. Хаџи Продана је доче кало у порти манастира Трнаве две стотине побуњеника и он је постао њихов предводник. Латифага је одмах по бегао у Карановац. Њему је у помоћ притекао Ашимбег, руднич ки муселим, с побратимом Милошем Обрено вићем. Хаџи Продан се повукао из манастира у планину, одакле је морао да бежи преко Мораве гоњен од Арсенија Ломе и Ћор Зуке, али они нису успели да га спрече да буни Крагујевачку нахију. Придру жио му се Никола Вукићевић, који је позвао житеље Ужичке, Старовлашке, Новопазарске и Пожешке нахије да се дижу на устанак у име руског цара и вожда Карађорђа. Буна је у Крагујевачкој нахији узела маха ви ше него у крају где је подигнута. У Книћу су се сукобили побуњеници с војском Ашимбега и Милоша Обреновића. Иако су побуњеници од нели победу, Милош и Ашимбег нису напусти ли бојиште, што је збунило победиоце, који су се ноћу повукли својим кућама. Никола Вукићевић се вратио свом дому, а Хаџи Продан умакао с браћом и момцима преко Саве у Аустрију. Хаџи Проданова буна избила је без договора устаничких првака и имала је од самог почетка локални значај јер је била усмерена против ча чанског муселима. Уз то, избила је у јесен, време непогодно за побуну, што је Милошу Обренови ћу послужило само као изговор за одбијање да буде вођ устаницима. Прва жртва турске освете био је игуман Пај сије, кога је везир набио на колац у Београду. Крајем новембра у Београду се појавио Милош Обреновић с кнезовима, али није успео да спре чи везира да исече или натакне на коље заро бљенике. Београд је, као и годину раније, био људска касапница, гнездо ужасâ и страхотâ, је динствено место у свету где су мученици наби јени на коље разговарали са својим укућанима. Сличних призора било је и у другим местима у Србији – Јагодини, Ћуприји… Хаџи Проданова буна однела је око три стотине српских живота. Време од 1813. до 1815. године је доба најцрњег зулума у повести српског народа. непознате речи
муселим – везиров заступник у провинцији. игуман – старешина манастира.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Таковски сабор
О
браћ ањ е Прот е Мат еј е Нен ад ов ић а и других Срба свим предс тавницима Бечког конгреса није донело никакве резултате. Русија је упутила члановима Конгре са цирк уларну нот у у којој је изнела страхоте турске управе у Србији и затражила да се пре стане с терором (1815). Плашећи се ширења ру ског утицаја на Исток у, Бечки конгрес оставио је недирнуто Источно питање. Србима је прео стала само нада у сопствену снаг у и подсвесно уверење да их Русија неће заборавити.
Арсеније Ломо
Никола Луњевица
Кад је Милош Обреновић изашао пред вези ра, видео је у Београду Главашеву главу набијену на колац. После искреног савета једног Турчина да је и његова глава у опасности, уследио је од говор: „Вала ја сам моју главу још одавно бацио у торбу и сад већ туђу носим!“ Обреновић се горко кајао што је дошао непоузданом везиру на ноге и смишљао је како да жив извуче главу пошто је везир само њега задржао у Београду. Од тада више никада Турцима није веровао и никада себе није довео у сличну неприлик у. Припреме за Други устанак обављене су као и за Први, али ужурбано и с мање учесника. Ста решине које нису смеле да иду у Београд везиру састале су се у Рудовцима и у Вреоцима. Реч је о људима из Београдске, Ваљевске и Рудничке нахије, међу којима су били најпознатији бого вађски игуман Авак ум, Арсеније Ломо, Милу тин Гарашанин, Лазар Мутап, Милић Дринчић и Никола Катић. Оба припремна сас танка за устанак одр жана су без прис уства најважније личности у земљи – Милоша Обреновића, који је боравио
у Београду. Урођеним лукавством придобио је везировог ћехају да му издејствује отпуст ради отк упа српског робља. Крајем марта стигао је у Црнућу једва верујући да је жив. Милош је у Црнућу сачекао одважне Србе и они су затражили да их поведе у борбу, али он је био обазрив – такав ће остати целог живота. Други устанак је избио спонтано, пре одређеног времена, и у томе се није разликовао од Првог устанка. Арсеније Ломо је на Цветни четвртак у Јасеници растерао Турке који су сак упљали харач, а Јован Обреновић, Симо Паштрмац и Благоје из Кнића су на Лазареву субот у у Гружи убили порежџију. Тиме је почео Други устанак. Ломо је из Јасенице прешао у Качер и с Качерци ма опсео Рудник, али није могао да га заузме, те се с Турцима договорио да их пропусти за Ужи це. Не знајући за договор Лома и аге Токатлића, устаници су напали турску колону, посекли руд ничког агу и скоро све Турке. Његов сестрић, из освете, убио је Арсенија Лома. На Цвети 1815. године, 11/23. априла, сак у пио се народ на Сабору у Такову, поред цркве брвнаре, на ливади оивиченој густом храсто вом шумом. Из масе народа рудничко-таковског краја, издвојила се група угледних људи: Милош Обреновић, Јов ан Обреновић, Лаз ар Мутап, Никола Луњевица, Милић Дринчић, Атанаско Михаиловић, Васа Поповић… Замолили су Ми лоша Обреновића, најзначајнију личност на Са бору и у земљи, да им буде вођа. Обреновић је обавестио окупљене о тешкоћама које им пред стоје, али се прихватио старешинства под усло вом да му буду верни, послушни и да се окану међусобних завада. Изб ор ом Милоша Обреновића за вож да Другог устанка није све решено. Вративши се у Црнућу, Обреновић се поколебао и после дужег премишљања отишао у вајат, обукао војводско одело, припасао сребрно оружје, развио уста нички барјак и предао га Сими Паштрмцу го ворећи: „Ево мене, а ето вама рата с Турцима.“ Затим је ушао у кућу и наредио писару да „рас пише књиге на све стране, да устаје на оружје и мало и велико и да бију Турке“. У Други устанак ушло се с нешто јачом од лучношћу и непоколебљивошћу. У томе су чак предњачили старци и кметови, који су ина че увек бил и прот ивн и бун и. Осет ивш и ту 177
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815) Поред Паје Јовановића, Таковски устанак је насликао и наш познати роман тичарски песник и сликар Ђура Јакшић (1832–1878). Слика је настала при крају његовог живота и није довршена. Слика Стеве Тодоровића послужила је Винценцу Кац леру да уради графику „Таковски устанак“. Иста слика је урађена и као фреска непознатог аутора на плафону свечане сале Окружног здања у Пожаревцу. Иако се композицијски разликују, Јакшићеви ликови су прилично статични, док је на фресци (графици) у покрету чак и сам вожд Милош. Обе слике имају тробојку, тадашњу званичну заставу Кнежевине Србије, која није постојала у време Другог устанка. Милош Обреновић је у турској одећи (нпр. код Јакшића фес и шалваре, на фресци (графици) турбан и шалваре). Особеност фреске (графике) чини један необичан мотив – сабља у десној руци архимандрита Мелентија, а крст у левој. На обе слике у поза дини је моћно стабло храста. Винценц Кацлер, Таковски устанак
Ђура Јакшић, Таковски устанак
ЗАДАТАК: Пронађите слику Паје јовановића „Таковски устанак“ и упоредите заставе, гардеробу и Милошево држање на свим сликама? Шта запажате? Ако ниједна од застава није устаничка, покушајте да нађете одговор какве су биле устаничке заставе?
одлучност, Милош је изјавио пред окупљеним народом у Такову да им другог спаса нема „него да се бију с Турцима док не помру сви“.
Д
БорБе
ок су се Карађорђеви устаници борили против дахија (1804) и Гушанац Алије (до 1807), султанових одметника, чију је узурпацију власти прећутно одобравала Порта, Милошеви устаници ратовали су, од самог по четка, против легалне турске власти, београд ског везира Сулејманпаше Скопљака. Зато су ратни сукоби 1815. године били одлучни као у време најжешћих битака Првог устанка. Са знавши за устанак, Порта је, користећи повољне међународне прилике, упутила на побуњенике две војске с подручја Царства и једну из Бео градског пашалука. Обреновић је из Црнућа упутио брата Јована и Мутапа у Драгачево и Мораву да сакупљају војску и да опседну Чачак, место око кога ће се најдуже водити борбе. На сабору у манастиру 178
Моравци позвао је народ на буну, па се упутио према Чачку. Обреновићу су пристигли у помоћ Јован Добрача и Милић Дринчић. Сутрадан су Турци изашли из Чачка и напали устанички шанац на Љубићу, али су били одбијени. Бор бе за Чачак трајале су четрдесетак дана. Турке из Ваљева, који су кренули у помоћ Чачанима, сусрео је Милић Дринчић и разбио их на Дру жетићима. Милош је оставио код Чачка брата Јована, Дринчића и Добрачу, па је кренуо с војском на Палеж. Турака је у шанцу на Палежу било ма ње него устаника, али су били боље наоружа ни и добро утврђени. Служећи се двоколица ма прикованим даскама и уз помоћ проштаца и фашина Ср би су извршили јуриш на Турке и однели победу маја 1815. године. После бит ке на Палежу устаници су успоставили везу с емиграцијом и снабдели се храном и оружјем из Аустрије. Многе устаничке војводе прешле су у Србију: Павле Цукић, Петар Молер, Стојан Чупић, Сима Катић, Сима Ненадовић, прота Ни кола Смиљанић.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Из Палежа се Милош Обреновић упутио пре ма Ваљеву које је Павле Цукић држао у опсади и заједнички га ослободили. Затим се Обреновић упутио с Павлом Цукићем, Симом Ненадовићем и топовима упутио према Чачку. Сутрадан су Турци напали Љубић, али су их устаници од били преко Мораве, потом прешли реку и на њеној левој обали подигли два шанца. Турци су 6. јуна опколили устаничке шанчеве и без вели ког напора освојили горњи шанац. Устаници су се разбежали, па је Танаско Рајић остао сам да брани два топа, јуначки положивши живот по ред њих. И сам Милош Обреновић је признао да је на Чачку било „страшно пораженије“. Коначан исход битке одредила је случајност. Васа Томић из Кнића убио је из врбака ћехају Имширпашу, после чега су Турци напустили Чачак (11. јун). Повлачећи се преко Јелице, у правцу Босне и Ру мелије, гониле су их српске чете. Српска војска, предвођена Обреновићем, по шла је на Пожаревац пошто је протерала Турке из Крагујевца и Баточине. Чим је прешла Велику Мораву, придружили су јој се Стеван Тодоровић Добрњац и Марко Абдулић. И мада Турака у По жаревцу није било много, добро су се утврдили у више шанчева и пружали су жесток отпор срп ским устаницима. Када су Турци прешли у напад, устаници су почели да се повлаче, али се испред њих испречио Обреновић и зауставио их прет њом. Затим је извадио сабљу и окренуо се тур ском предводнику, говорећи му: „Вала, делибаша! ти може бити да имаш куда и на другу страну, али ја заиста немам куд, него ми ваља овде мрети.“ Понети његовим речима, старешине и устани ци успели су да Турке врате у шанчеве. Срби су затим саградили своје шанчеве и, уз Милошеву претњу да ће погубити свакога ко буде узмакао, кренули у јуриш и присилили Турке да 7. јула 1815. године напусте Пожаревац и оду у Турску. Смењен с положаја великог везира, Хуршид паша је именован везиром Босанског пашалука,
а румелијски валија Марашли Алипаша прими цао се границама Србије. За то време београд ски везир, који је располагао са 1.500 војника, предузимао је испаде из Београда до Остружни це и Смедерева, где је био рањен. Поучен иску ством Првог устанка, Милош Обреновић није намеравао да ратује против још увек моћног султана, већ је био решен да преговара с њего вим везирима и моли за милост. Мачва се колебала и у Другом устанку док је Обреновић строгим заповестима није успра вио. Босански везир је део војске улогорио на Дубљу, под командом Ибрахимпаше. Устаници предвођени вождом Другог устанка извршили су јуриш на турски шанац 26. јула 1815. године, у којем је било 1.300 војника и скоро сви су изги нули. У бици на Дубљу пали су Милић Дринчић и Сима Ненадовић. Битком на Дубљу окончано је српскотурско ратовање. Срби су у Другом устанку ратовали само с војском београдског везира и нанели јој више пораза, али су и сами трпели неуспехе. У рату од 1804. до 1815. године страдало је око 150.000 Срба, војника и цивила. Србија Београд ског пашалука имала је око 400.000 житеља када је почео рат, док је Србија 1813. године, проши рена територијама изван Београдског пашалу ка, могла да има око 700.000 становника. Једана естогодишњи рат однео је око 21% становника – сваки пети Србин положио је живот за васкрс Србије. Била је то прва од три демографске ка тастрофе српског народа у 19. и 20. веку. Овај рат има још једну битну карактеристи ку: Руси су од православног заштитника поста ли ратни савезници Срба, од краја 1806. до 1812. године. То је битно предодредило судбину Ср бије и српског народа у 19. и 20. веку. непознате речи
Палеж – Обреновац. фашин – снопови од прућа.
1. Који су разлози неуспеха Хаџи Проданове буне? 2. Да ли је избијање Другог устанка на Цвети било испланирано или спонтано? Постоји ли нека сличност са подизањем Првог устанка? 3. Где је вођена најду жа а где најжешћа битка Другог устанка?
ЗАДАТАК
Направите хронологију битака Првог и Другог устанка.
179
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
5 ДРЖАВА И ЊЕНЕ УСТАНОВЕ Српска револуција није окончана 1813. године. Она је била само привремено примирена, а рато вање је настављено Хаџи Продановом буном и Другим устанком, после чега је стечена аутоно мија. Устаници су истовремено ратовали и уређивали устаничку државу.
оБнова државе
О
бнова државе највећа је тековина Срп ске револу ције. Нововековна српска држава настајала је постепено, ослоба ђањем Београдског пашалука, његовим проши ривањем и увођењем српске уместо турске вла сти. Вековно ропство лишило је Србе осећања државности. Стога неписмени српски сељаци, осим понеког ученог калуђера, нису имали ја сну представу о држави и организацији државне власти, па им је у том прегнућу била неопход на помоћ са стране. Учени Срби из Хабзбуршке монархије притекли су им несебично корисним предлозима, пре свих карловачки митрополит Стеван Стратимировић, бачки епископ Јован Јо вановић, Божо Грујовић, његов брат Михаило и Иван Југовић. Орашац, прво ослобођено место, био је је згро нововековне Ср бије. Одатле се ширила територија српске државе, и како су устани ци ослобађали које место или област, тако су они постајали њен део. Пошто су ослободили Београдски пашалук, Срби су наставили са ши рењем своје територије на запад, југ и исток – Јадар, Рађевина, Стари Влах, Крушевачка, Пара ћинска, Црноречка и Крајинска нахија. Избор Карађорђа за вожда, делатност скуп штина, оснивање Правитељствујушчег совјета, неометан рад кнежинских самоуправних орга на власти, настанак војске и велика улога вој них заповедника у Првом устанку – докази су да је српска држава брзо васкрсла. Осмишља вање њене државне организације преузео је на се бе, преласком у Ср бију, Божа Грујовић. Он је саставио текстове За памјат и Слово, који представљају правне акте о двема установама – Правитељствујушчем совјету и поглавару земље 180
Карађорђев печат
(вожду). Они су послужили настанку свих по тоњих уставних и законодавних списа – 1805, 1808. и 1811. године, доношених у зиму када се није ратовало. Надахну тим речима Грујовић је указивао на пред ности правне државе, каквом је желео да створи Ср бију. „Првиј, дакле, господар и судија у вилајету јесте закон. Под законом мораду и господари, поглавари и Совјет правителствујушчиј (обшча канцеларија) и свјашченство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.“ непознате речи
вилајет – овде: држава. губернија – провинција у Русији. конституисати – основати, установити. субординација – потчињеност, подређеност вишем чину или органу. попечитељ – министар.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
уставнИ законИ
У
складу са Грујовићевим начелима, Савет у Боговађи и Скупштина у Смедереву до нели су у октобру и новембру 1805. го дине прве правне прописе. Тих неколико аката чине целину – први уставни закон о уређењу устаничке државе. Њиме су регулисани односи између вожда и Совјета и дата им права, уређе ни су световни и свештенички судови и пропи сан судски поступак. Једном одлуком предвиђен је попис добара ради праведног разрезивања порезе. Завршавајући једну од уредаба, законо давац је усхићено кликнуо: „Ово се зове сербска слобода!“ Од када су Руси постали српски савезници у рату с Турском и у Београд послали свога кон зула, понудили су устаницима два уставна ак та, којима су намеравали да уреде Србију попут какве руске губерније. Паулучијева конвенција и Родофиникиново Основаније правитељства сербскаго, оба из 1807. године, нису заживели, на срећу Срба. Ни аустријски покушај из 1810. године да Србију уставно уреди није успео. Од лучивши се за бољу идеју – да сами уставно и законодавно уређују своју отаџбину, устаници су исказали, на најбољи начин, самосвест и др жавотворност. Стога су 1808. године вожд Карађорђе и Младен Миловановић, уз помоћ Ивана Југо вића, припремили уставну реформу. На Светог Климента, на вождовој слави у Тополи, у при суству мањег броја старешина, и на Светог Ни колу, на Скупштини у Београду, усвојен је други уставни закон. Њиме је конституисана врхов на и локална власт у Србији и уведена редовна војска. Узајамном обавезом, потврђеном закле твом, вожд и старешине су одлучиле: 1. Савет, команданти, војводе, кнезови и сав народ при знају Карађорђа и његово потомство за врхов ног предводника Србије, коме ће бити верни и покорни; 2. утврђена је строга субординација власти. Све заповести и наредбе доносе вожд и Савет „у договору“ и оне се саопштавају следе ћим редоследом: вожд Савету, Савет нахијским командантима, они војводама и кнезовима, а ови нижим властима. Народна скупштина се не помиње иако је донела уставни закон и при знала Карађорђу право наслеђивања престола,
МЛАДеН МиЛоВАНоВиЋ (1760–1822) Рођен је у Ботуњи поред Крагујевца. Био је угледан сточни трговац, ословљаван као газда Младен. Знао да чита и пише. Миловановић није имао војничког да ра, већ је испољавао политички и државнички таленат. Његова схватања о држави, организацији власти и во ђењу политике била су веома развијена и у томе је био први међу устаничким старешинама. Члан је Прави тељствујушчег совјета од 1805, председник 1808. и 1809, а заменик председника, вожда Карађорђа, од 1811. до 1813. године. Године 1807. постао је београдски командант, што је у то време значило први градона челник српске престонице, а 1811. именован је за вој ног попечитеља. Као такав играо је важну улогу у од брани земље. Његова идеја је била да се Србија брани на граници, а вождова – да се војска повуче на плани не и ту укопа. У одбрани земље 1813. године нису се истакли ни Карађорђе, због болести, а ни Младен, због недостатка војничког дара. Карађорђе и Младен били су огорчени непријатељи и присни пријатељи. Мило вановић се постепено пробио на место друге лично сти Првог устанка, после вожда. С пролећа 1808. зала гао се да Карађорђе буде збачен с положаја вожда, уверен да ће му припасти устаничко вођство. Одлуку је убрзо променио, па је крајем 1808. и 1811. године осмислио обе уставне реформе и био њихов изврши лац. Од тада је постао најбољи вождов саветодавац и поборник централизације власти у устаничкој држави. Младен је с Карађорђем напустио Србију и живео у Аустрији и Русији. Вратио се у Србију 1822. године, ка да га је кнез Милош погубио страхујући од његовог ауторитета. Властољубив и среброљубив, стекао је ве лико богатство и пре и током Првог устанка. Носилац је руског ордена Свете Ане другог реда.
181
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
чиме му је омог ућила да знатно учврсти своју власт, заснује династију и оснажи државотвор ни стуб Србије. Субординацију власти, од вожда до кмета, пропратио је Иван Југовић у једном говору следећим речима: „Не дâ се сваки нау чити, али може се натерати.“ Изузетно плодо творно начело за анархичан српски народ, који се тек привикавао на сопствену државну власт. Борба између заступника државне идеје с ја ком централном влашћу и нахијске аутономи је није завршена уставном реформом 1808, већ 1811. године. Сепаратизам војвода и команда ната из Западне Србије, предвођених Јаковом Ненадовићем, био је јачи почетком Устанка, а сепаратизам војвода и команданата из Источне Србије, предвођених Миленком Стојковићем, био је израженији између те две реформе. Уз Карађорђа и Младена Миловановића стајали су шумадијски команданти и војводе, на челу са Миланом Обреновићем. Када се и он окре нуо против вожда, опозиција је, имајући руску подршку, знатно ојачала и била на пут у да огра ничи вождову власт.
уреде цивилне и свештеничке судове и пошаљу војнике на обук у. Посебном уредбом прописан је рад и организација магистрата.
Милан Обреновић
Миленко Стојковић
Петар Добрњац
Скупштина је јануара 1811. године донела трећи уставни закон, састављен од седам ака та. Била је то најрепрезентативнија скупштина током целог Првог и Другог устанка, која је, коначно, прихватила руско покровитељс тво. Уставни закон имао је уговорну форму између вожда и старешина заступљених у Скупштини и Савет у, пропраћену обос траном зак летвом верности. Уставним законом рег улисан је међусобан однос свих влас ти. Савет је претворен у вла ду, а сви војни команданти добили су дипломе. Војводама је наређено да организују пошту, да 182
Карађорђу је још једном признат положај во ђе српског народа, чиме је остварио врхунац у својој владалачко-војничкој каријери. Потом су протерани из земље Миленко Стојковић и Пе тар Добрњац, противници новозаведеног по ретка, па је тиме угушен опозициони покрет. Карађорђева власт постала је неограничена. Од тада је важило правило: „Или слушати Карађор ђа, или се селити из земље.“ Неопходно начело да Срби сачувају тек створену државу! Сва три уставна закона су аутохтона јер су настали без руског и аустријског утицаја, па су утолико значајнији. Српска нововековна држа ва настала је самониклом борбом српског наро да, а уређена је на основу сопственог иск уства и знања. Устаници су били и храбри ратници и ваљани државотворци. Непознате речи
магистрат – нахијски суд. аутохтон – домаћи.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Ц
државне установе
ентралну власт устаничке државе чини ли су вожд, Скупштина, Правитељству јушчи совјет и попечитељства. Титула вожд званично је прихваћена тек 1811. године. До 1808. Карађорђе је носио звање команданта, а потом предводитеља. Промена назива титуле указује на колебљивост устаника у погледу обликовања владалачког звања. Пи тање владалачке власти озбиљније је решено уставним законом из 1808, када је Карађорђу, као предводитељу, додељено наследство. Тиме су устаници васкрсли средњовековну институ цију династије, показавши колико су водили ра чуна о државној традицији. Карађорђе је 1811. године објединио две функције – вожд и пред седник Савета (владе), чиме је сконцентрисао сву власт у својим рукама. Имао је неограничену власт и представљао је шефа државе с војнич ким звањем. Несрећни ток догађаја онемогућио је Хаџи Продану да понесе титулу вожда, али није Ми лошу Обреновићу. Он је звање вожда Другог српског устанка носио од избора на Цвети до краја ратовања с Турцима 1815. године. Чим је склопио мир с Марашлијом, титулу вожда за менио је звањем кнеза. Могло би се рећи да су тек тада Срби коначно добили и усталили вла далачку титулу. Дакле, звање вожд било је при времено и трајало је колико и рат против Тур ске, односно ратни период Српске револуције (1804–1815). Скупштине током Првог српског устанка нису држане редовно због ратних збивања, али су се састајале најмање једном годишње и одлу чивале о најважнијим државним и војним пита њима. Њихов састав није био утврђен, нити су обављани избори њених представника, већ су им присуствовале најважније војне и цивилне старешине, најчешће на позив вожда и Саве та. На њима су доношене одлуке о ратовању, усвајани ратни планови, састављане молбе за султана, писана писма и одговори владарима великих сила, доношени уставни закони, раз резиван данак, уређивано судство и остали об лици државне власти, вршен избор и имено вања цивилних и војних органа власти и томе слично.
Печат Правитељстувујушчег совјета
Правитељству ју шчи совјет је формално конституисан на скупштини у Борку 1805. го дине. У историјским изворима чешће се поми ње као Народни совјет или Савет. Реч је о уста ничком извршном органу који је делио власт с вождом. Будући да му је вожд био председник, Савету је дата највиша власт у земљи уставним законом из 1805. године. Уставним законом из 1808. Савет је постао врховни суд, чиме је битно смањен делокруг његове власти, а у хијерархиј ском редоследу заузео је треће место. Уставним законом из 1811. године сасвим је реформисан и сведен на шест чланова, у рангу министара: Младен Миловановић – војни, Миленко Стој ковић – иностраних дела, Доситеј Обрадовић – про све те, Јаков Ненадовић – уну трашњих дела, Петар Тодоровић – правде и Сима Мар ковић – финансија. Тек тада је Савет постао у правом смислу извршни орган (влада) вожда и Скупштине, са свега шест ресорних министара. Чланови владе или Савета били су равноправ ни и доносили су одлуке једногласно. Министри су били самостални само у оквиру надлежности свог попечитељства. Влада је била одговорна вожду и Скупштини. Вожд је председавао сед ницама владе и имао право да именује свог за меника. Реч и титула вожд домаћег је порекла. Коришћена је још у средњем веку са значењем предводника на рода („вожд отачаства“). Карађорђе је упорно одби јао руске предлоге да прихвати титулу кнеза, дајући предност војничком звању. То што је Карађорђе оба вљао, уз војну и цивилну власт давало је овој устано ви владалачко значење.
183
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Током Првог и Другог српског устанка па ралелно су постојале цивилна и војна власт. Цивилну власт представљали су органи кне жинске самоуправе који су, протеривањем Ту рака, преузели на себе дужности првих органа српске државне власти. Њих нико није посебно именовао – они су сами наставили да раде по слове који су улазили у надлежност кнежинске самоуправе. Прва вест о успостављању судова пада у вре ме рада скупштине у Остружници (мај 1804). Вредно је похвале што су устаници тако рано одлучили, три месеца после Орашца, да оснују судове. Смедеревска скупштина (1805) донела је важан законик о суду – Учрежденије судејств, којим су основани световни и свештенички су дови. Све товни судови постојали су у свакој административној јединици – селу, кнежини и нахији (магистрат), док је четврти суд био Ве лики суд народни (Савет). Законом је прописан састав судова и судски поступак. Само је врхов ни народни суд могао да доноси смртне пресуде, што представља део позитивних прописа који су Београдски пашалук претварали у српску др жаву. Овим законом довршена је доградња суд ске власти и судске мреже у устаничкој Србији. Позната су два правна прописа на основу којих се судило у држави Првог устанка: тзв. Закон Проте Матеје из 1804. и Карађорђев законик, који није сачуван у целини, а не зна се ни година његовог настанка. Основни стуб државе Првог и Другог срп ског устанка била је војска. Војна власт је са моникла, иако се делимично заснивала на ор ганизацији српске војске из времена кнежинске самоуправе. Почетком устанка војна власт није била одвојена од цивилне, па су многе старе шине истовремено вршиле обе власти. Током 1804. године многе старешине су се потписи вале као „кнез и војвода“, што значи да су били цивилни и војни управници кнежина и нахија. Тек уставним законима из 1808. и 1811. године одвојена је војна од цивилне власти, али и тада
не у потпуности. Током оба устанка војне вла сти су имале предност над цивилним властима. Најважније војно звање током оба устанка било је војводско. Војвода је био заповедник на хије до 1808, када га наслеђује командант, а од те године он је војни старешина кнежине.
Устаничка војна организација довршена је 1811. године и њен хијерархијски след изгледао је овако: вожд – попечитељ војни – главнокомандујући изну тра – главнокомандујући – командант – војвода – градски командант – капетан – каплар – момак – вој ник.
Српску устаничку војску чинили су одрасли и за војне послове способни становници. Сталне војне јединице Србија је добила тек 1808. годи не, али оне нису успеле да се развију до те мере да би могле да замене народну војску. Позната су два правила о обуци стајаће војске, тзв. воје ниј егзерцир. Јаков Јакшић, капетан регуларне војске, саставио је Војениј устав (1813), у коме је истакао да је главни циљ српског војника да брани веру, отаџбину и државу рода свог. Пешадија је чинила окосницу српске устанич ке војске, док су артиљерија и коњица створене уз велике напоре. Оружје и муниција плењени су од Турака, куповани у Аустрији и добијани од Руса. Обичан војник био је наоружан пушком, пиштољем и јатаганом. непознате речи
сконцентрисати – објединити. егзерцир – војничко вежбање.
1. Који Срби из Хабзбуршке монархије су помогли устаницима у организовању државе? 2. Карађорђе није хтео да прихвати титулу кнез. Наведите његова званична звања. 3. Правитељствујушчи совјет и попечитељства су извршни орган власти. Када су и где основани? Који би им савремени називи одговарали?
184
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
6 ЕВРОПА И УСТАНИЧКА СРБИЈА Уз помоћ учених Срба из Јужне Угарске устаници су упорно радили на организацији државне власти. Током прве две устаничке године они су формирали скоро све најважније органе власти (вожд, скупштина, суд, Совјет...). Трима аутохтоним уставним законима разрађивали су и формирали нове институције (династија, попечитељства и сл).
Прота Матеја Ненадовић
дИплоМатИја
Н
есналажење устаника и вожда у међу народним односима било је очигледно. Руска дипломатија запазила је српску добродушност и не умешност у вођењу поли тичких послова. То се објашњава недостатком учених и за политику способних устаника, наро чито у првим двема годинама. Из шаролике ма се Србијанаца тек се рађало устаничко вођство, које је требало да осмисли унутрашњу и спољну политику устаника.
Иако су знања устаника о држави и властима била скромна, резултати су били видљиви. Устаници се тиме нису задовољавали, те су рано изградили национални програм. Већ од 1806. године они су ра дили на уједињењу Србије, Црне Горе и Босне и Хер цеговине. И Доситеј је клицао у Востани Сербије да би „мати“ морала да их ослободи и уједини. Са тим су у непосредној вези и побуне у Дробњацима (1805), Тицанова буна у Срему (1807), Крушчичка буна у Ба нату (1808), Јанчићева буна у Босни (1809), као и низ немира у Старој Србији и Бугарској. У згради Савета налазила се слика цара Душана и карта српских зе маља – као пу токаз српских тежњи. Вождове снове о српском царству најпотпуније је исказао Иван Ју говић у преговорима с руским командантом Прозо ровским у Јашију, изневши му јавно идеју о обнови нешто увећаног Душановог царства: Србија, Црна Го ра, Бо сна, Херцего вина, Стара Ср бија и Ср би у Аустрији, дакле „сав српски род“. У рат 1809. године пошло се са идејом ослобођења и уједињења српских земаља, али се поклекло у том највећем устаничком прегнућу. Основни циљ устаника од 1805. до 1811. године био је: независност од Турске и уједињење српског народа и српских земаља.
лукавство су исказивали и Срби, о чему је Прота Матеја записао у Мемоарима: „Та моја политика, да не кажем лаж са Делиаметом узрок је што ћете у многим историјама наћи: да је султан послао ферман Кара ђорђу да бије јаничаре; али није истина, нити је цар послао пређе, нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подигли, и да би га слободили, говорили: да цар није против нас, него да је цар с нама противу дахија, тако смо и људма с оне стране казивали, тако су они и веровали, и отуд се то увукло у историју.“
185
XI.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – РАТНО ДОБА (1804–1815)
Српски устаници најслабије су се сналазили у дипломатији. Дипломатске преговоре са ис кусним турским, аустријским, руским и фран цуским дипломатама карактерисала је неснала жљивост, непознавање међународних односа, политичких прилика и зак улисних радњи, не достатак учених и способних дипломата, као и низ других проблема. Устаничко доба пратили су бурни међународни догађаји пуни обрта, по чев од Француске револуције и Наполеонових ратова – до Бечког конгреса. У том невиђеном европском ратном вртлог у, који је потапао сто летна краљевства и понеко царство, заиста није било лако снаћи се. Једна вождова изрека упе чатљиво сведочи о устаничком непознав ању европских дворова и политике. После разговора с Доситејем, Карађорђе је рекао једном саговор ник у: „Овај старац ако и не зна шта цареви једу, јамачно зна о чему говоре.“ Тим речима, посред ним путем, исказао је највећи проблем устанич ке државе – недостатак учених људи, попут До ситеја, који су познавали начин вођења државне политике великих сила. А то им је било толико потребно, понекад и више од храбрости коју су испољавали у рату с Турцима. Устаници су били упућени на преговоре већ првих ратних дана. Неспорно је да су Турци били вештији, а Срби наивнији, али се тај однос временом мењао.
Европске силе и Србија
У
станици су неуспешно преговарали с да хијама у Земуну, са босанским везиром Бећир-пашом у Београду (1804), писали молбе султану и руском цару – молећи да се реши српско питање. На самом почетк у Првог устанка упућени су у Русију Прота Матеја Нена довић и Јован Протић да траже помоћ. Све вре ме вођени су и преговори с Аустријом, у којој су устаници куповали оружје и храну и добијали помоћ од својих сународника. Када се 1805, од носно 1807. године Француска појавила на Бал кану, а Русија објавила рат Турској, Срби су се нашли у вртлог у европске политике и није им било лако. Француска је све време подржавала Турску, с намером да заустави руски продор ка Цариграду. Између Иванковачке и Мишарске битке Порта је поручивала: „Да би Срби добили 186
милост, треба да је траже с конопцем о врату!“ У време најжешћих борби 1806. године Петар Ич ко је у Цариграду преговарао с турским дипло матама о миру, али је, тзв. Ичков мир одбијен у пролеће 1807. на подстицај Русије. Преговори с Портом вођени су и касније, нарочито 1813. године, али никада више нис у били ни близу правоме миру.
Доситеј Обрадовић
Константин Константинович Родофиникин
Руска помоћ устаницима била је драгоцена, посебно од доласка руског дипломатског пред ставника Родофиникина (1807–1809), потом Недобе (1809–1813) и заједничког ратовања од 1807. године. Руси су устаницима пружали по моћ у новцу, наоружању и дипломатским путем штитили њихове интересе. После пораза 1809. године, када се узалуд очекивала руска помоћ, Карађорђе је почео да преиспит ује спољну по литик у и да тражи помоћ и покровитељс тво Аустрије, а потом и Француске. Никада се Ка рађорђе није толико двоумио као 1811. године у настојању да се определи за Русију или Аустрију. Аустрија је пажљиво пратила прилике у Ср бији, намеравајући да освоји Београд и стави Србију под своје окриље. Не би требало забора вити да је Аустрија пружила уточиште избеглим Србима 1813. године, којих је било око 150.000. Покушај устаника да посредством Рада Вучини ћа, којег је вожд упутио у Париз, ступи у контакт с Наполеоном и заинтересује Француску за Ср бију, био је неуспешан. Велики ударац Срби су доживели повлаче њем руске војске, али су много добили, иако
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
тога нису били свесни, Буку решким миром, склопљеним 28. маја 1812. године, чиме је завр шено ратовање Русије и Турске. Осмом тачком била је предвиђена аутономија за устанике, ве ома слична оној коју ће Срби уживати између 1815. и 1830. године. Срби су добили амнестију због учешћа у рату, као и право да брину о уну трашњој управи земљом, конкретно – право на умерен порез који ће сами сакупљати. Турци су стекли право да се врате у градове с оружјем, уз претходно рушење свих новоподигнутих утвр ђења. Русија је обавезала Порту на договор са Србима око спровођења тих одлука. Буку решки мир је био први међународни уговор у којем су поменути Срби, па је стога у њему Стојан Новаковић видео васкрс државе српске.
По сле успелог Дру гог устанка вожд Ми лош је окончао ратовање усменим споразумом с Марашли Алипашом (1815). Њиме су Срби стекли следећа права: да српски кнезови саку пљају порез, да у седишту нахије седе муселим и кнез, који ће заједно судити Србима, да спахије узимају приходе према прописаним правилима, да у Београду ради Народна канцеларија од 12 кнезова, из сваке нахије Београдског пашалука по један, као највише административно тело. Овим спора зумом уведена је двојна, српско турска управа. непознате речи
амнестија – помиловање, потпуни опроштај кривице.
Београд, почетком 19. века
1. Шта су устаници подразумевали под националним програмом? 2. Покушајте да објасните смисао Карађорђеве реченице о Доситеју. 3. Ко су били руски конзули у Србији? 4. Упоредите привилегије Срба добијене Букурешким миром и усменим споразумом кнеза Милоша и Марашлије.
ЗАДАТАК
револуције рађају велике људе. Напишите биографију једне значајне устаничке личности.
187
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – МИРНОДОПСКИ ПЕРИОД (1816–1835)
XII
С
поразумом кнеза Милоша и Марашли Али-паше окончан је Други српски устанак, односно први период Српске револуци је (1804–1815), такозвани ратни или деструктивни период, чи ја је основна карактеристика рушење турске власти и државе и вас крс српске власти и државе. У другом периоду Српске револуције (1816–1835), Србија је до 1830. године уживала полуаутономни по ложај, а потом аутономни. Реч је о конструктивном периоду Српске револуције, који се пок лапа с већим делом прве владавине кнеза Милоша. Тај период препознатљив је по поновној изградњи држав них власти на простору Беог радског пашалука, а после 1833. године и на територији на којој се простирала устаничка држава. Овај пери од завршава се једним од најважнијих социјално-економских дога ђаја у повести Србије 19. столећа – укидањем феудализма (1835).
XII.
1 АУТОНОМНА КНЕЖЕВИНА хатИшерИФИ
С
поразум вожда Милоша и београдског везира Марашлије није много нудио Ср бима, али им је вратио толико жељени мир после скоро дванаест година ратовања. Ми лошу Обреновићу, сада већ кнезу, и устаницима предстојао је дуг и непредвидљив пут борбе за аутономни положај Србије. Аутономију је Ср бија стекла осамнаест година после окончања Другог српског устанка, на основу међународ них уговора и Портиних правних докумената. Кнез Милош је преговоре с Портом водио осла њајући се на одредбе Ичковог мира, Осму тачку Букурешког мира и усмени споразум с везиром Марашли Алипашом. Преговоре с Турском во диле су посебне депутације, да би касније ту ду жност преузео српски капућехаја, дипломатски представник у Цариграду. Пошто је претходно добила две молбе Ср ба, Порта је легализовала споразум кнеза Ми лоша и везира Марашлије, тако што је Србима издала осам фермана у зиму 1815–1816. године. Тим актима смањен им је харач, дата амнести ја, спахијама је наређено да узимају приходе са феудалних поседа по закону, порез Турској пла ћан је у две рате, српски трговци могли су да тргују по целом Царству, турска војска боравила је само у градовима, по паланкама и градовима седео је уз муселима по један српски кнез ра ди отправљања српских послова, а у Београду је радила Народна канцеларија састављена од нахијских представника. На тим правима засни вала се полуаутономија Срба у Београдском па шалуку. Русија и њен дипломатски представник у Ца риграду све време су подржавали кнеза Мило ша и трудили се да Порта усвоји српске захтеве. Од свих молби упућених Порти најзначајнија је она из 1820. године у којој су Срби најпотпу није изнели своје захтеве. Тек деценију касније, под притиском Русије, Порта ће признати Ср бији аутономна права. Русија је Акерманском конвенцијом решила само неке своје проблеме
ДиМиТрије ДАВиДоВиЋ (1789–1836) Рођен је у Земуну, где је учио основну школу, поха ђао је гимназију у Сремским Карловцима, студирао медицину у Пешти и Бечу, али није их завршио. У Бечу је с Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске (1813–1822) и часопис Забавник. Због противљења уни јаћењу Срба у Далмацији и дугова пребегао је у Срби ју, где је ступио у слу жбу код кнеза Милоша радећи као лекар и кнежев секретар. Пошто је стекао повере ње, кнез му је дао да води спољне послове и слао га на преговоре у Цариград. Истакао се вештим посре довањем између кнеза, руске дипломатије и турских министара. После кнеза Милоша, његова улога у до бијању хатишерифâ из 1830. и 1833. године је највећа. И у Србији је покренуо и уређивао Новине сербске (1834–1835). Потом је био попечитељ иностраних дела (1834), унутрашњих дела и просвете (1835). У Милетиној буни био је на страни кнеза Милоша и, потом, истакао се као писац Сретењског устава. Пошто се због Сре тењског устава замерио Турској, Русији и Аустрији, кнез Милош је сву кривицу свалио на њега и лишио га свих звања. Последње године живота провео је у Сме дереву. Иако Новине сербске нису биле прве српске новине, одиграле су значајну улогу у развоју српске журналистике и биле од велике користи Вуку Караџићу у његовој књижевној делатности. непознате речи
депутације – изасланици Србије на Порти. ферман – султанова писмена заповест, наредба.
189
XII.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – МИРНОДОПСКИ ПЕРИОД (1816–1835)
с Турском и обавезала је да Србији изда ферман о аутономији, те је тако недовољну заштиту пре творила у прави протекторат. Али нагомилане проблеме с Турском, она је ипак решила ратом (1828–1829), који је завршен Једренским миром. Шестим чланом Русија је обавезала Турску да одмах реши српско питање највишим прав ним актом – хатишерифом. Када се има на уму да је учествовала и у изради хатишерифа за Ср бију, њена улога у обнови и обликовању српске државности од пресудног је значаја. Нашавши се у тешкој ситуацији због побу на у земљи, под притиском Русије и вештом, упорном и поткупљивом политиком кнеза Ми лоша Турска је издала Србима три хатишери фа – 1829, 1830. и 1833. године. Први је скоро безначајан, док су друга два утемељила Србију као аутономну државу. Хатишериф из 1830. године утаначио је од носе Србије и Турске и прописао права српском народу на територији коју су ослободили уста ници у Првом устанку. Србија је саставни део Турског царства, а Турци имају право да бораве само у „царским градовима“ (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, Ужице, Соко), док ће сва друга утврђења бити порушена. Турска се неће мешати у унутрашње послове Србије. Србима је призната слобода вероисповести, избор митро полита и епископа и употреба звона на црквама, што је потврђено конкордатом с Васељенском патријаршијом (1831). Управа Србијом повере на је кнезу и Савету, којима припада извршна власт. Срби имају право да организују судство, да држе војску, да отварају болнице, штампа рије, школе и пошту. Српски трговци могу сло бодно да тргују у Турској, а Србија има право да држи у Цариграду свог дипломатског пред ставника – капућехају. Турчин не може приси лити Србина да му служи ако он то неће, како је раније било. непознате речи
протекторат – покровитељство. конкордат – споразум неке државе са Васељенском па тријаршијом или папом. берат – повеља, акт о именовању. трибут – данак, порез који је покорени народ плаћао освајачу.
190
Хатом је кнезу Милошу Обреновићу призна то право наследства престола према принципу првородства, на основу одлука народних скуп штина из 1817. и 1827. године. Султан је кнезу издао посебан акт – Берат (1830), чиме је прав но утемељена династија Обреновић. У посебно уприличеном чину објављивања Хатишерифа и Берата видно место припало је миропомазању кнеза Милоша у Саборној цркви у Београду. Овим правним ак тима Ср бија није стекла потпуну аутономију пошто су остала нерешена три питања: исељење Турака, присаједињење, тзв. шест нахија и трибут Турској.
Шест нахија – Реч је о територији изван Београдског пашалука коју су Карађорђеви устаници ослободили после 1807. године. Кнез Милош није управљао њом после 1815. године и узалудни су били сви напори да је поврати. Пошто је претходно побунио локално ста новништво, он је ту територију присајединио Србији 1831. и 1832. године. Београдски пашалук захватао је површину од 24.440 km2, док су „шест нахија“ имале 13.300 km2. Србија се од 1833. до 1878. године прости рала на 37.740 km2.
Ниједан хатишериф нити берат није сачуван у ори гиналу и зато не можемо понудити илустрацију било којег од њих. Сачуван је опис Хатишерифа из 1838. године („Турског“ устава), па се он овде наводи у це лини како би се употпунила представа о тим актима толико значајним за настанак нововековне српске државности. „На свима овим султановим хатишерифима и фер манима, на врху, челу, налази се велика црна тура, султански монограм састављен из писмена, имена и наслова владајућег султана и његових предака. Али код хатишерифа 1838. године султанска тура, моно грам султана Махмуда другог израђен је сав златом; а десно од туре, мало издигну то, налази се бојом и златом нацртани венац, у виду елипсе, са отвореним горњим крајем, који је испунило златом израђено сунце, са разасутим зрацима. У овом венцу налази се својеручно од султана Махмуда другог написано: ’По овој изложеној превисокој наредби Нашој, у свему безусловно поступати и вршити је, а противно не чи нити’.“ Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, Београд, 1897.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Упорним кнежевим залагањем на Порти, које је подржавала руска дипломатија, после приса једињења шест нахија Порта је Србији издала Хатишериф из 1833. године. Њиме је и формал но признала присаједињење поменутих нахија, утврдила данак на 2.300.000 гроша, продужила Турцима рок за исељење из Србије и утврдила статус Београда. Разграничење између Србије и Турске изведено је у зиму 1833/4. године. Србија је, коначно, после дугогодишњег ра товања и дипломатске бор бе стекла положај аутономне кнежевине, односно вазално-трибу тарне државе, са независном унутрашњом управом.
укИдање ФеудалИзМа
У
Србији су живели Срби и Турци, али је било и Румуна, Цигана, Јевреја. Она је 1804. године имала око 400.000 станов ника, а 1813. и 1834 – око 700.000. Од тога, Ту рака је било око 24.000 и они су углавном били исламизовани Срби. Правих Османлија било је мало. Од 1815. до 1833. године у Србији Бе оградског пашалука постојало је двовлашће, двојна српскотурска власт. У Београду је седео везир, заповедник Пашалука, у чијим је рука ма била сва турска власт. Важна личност био је алајбег, старешина спахија, док су старешине нахија били муселими. У Србији су постојале све три врсте феудалних поседа – тимари, зеа мети и хасови (мукаде – султанова добра). Ср би су давали Турској, везиру и спахијама разне врсте пореза. СеЉАКоВе ДАЖБиНе: Султану (турској држави): харач, чибук, главница. Спахији: у новцу – главница, свињарина, казан, свад барина, котарина, попаша, винарина; у усевима – де сетак од пшенице, ражи, јечма, зоби, крупника, проје, кукуруза, лука, дувана непознате речи
харач – лични порез, главарина. чибук – порез на ситну стоку (овце, козе). главница – врста новчаног пореза.
Хат из 1833.
Уз турску власт постојала је паралелно и срп ска власт – врховни кнез, Народна канцеларија, оборкнезови нахија, кнезови кнежина, кнезови додељени муселимима ради присуства суђењу Србима, сеоски кметови. За издржавање срп ске власти сакупљан је посебан порез, док се ку лучило за потребе обе власти. Све до стицања аутономије српска власт је била у повоју и није достигла ниво из времена Првог устанка. Поред кнеза, најзначајнија установа била је Народна скупштина, која се састајала два пута годишње због разрезивања и сакупљања пореза, избора Милоша за кнеза, бирања и упућивања депута ција у Цариград. Народна канцеларија је, касни је, прерасла у Суд народни српски. Правосуђу је кнез Милош поклањао велику пажњу, отимајући судску власт од Турака и преносећи је на српске судове. Потом је увео „уписне пандуре“, скрива јући војску иза тог имена. 191
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Једно од најважнијих друштвеноекономских питања у Србији 19. века било је укидање феудализма. Устаници су ослобађањем Београд ског пашалука истовремено укидали феудалне односе и обаве зе. Ср би у устаничкој држави били су лишени феудалних односа и обавеза. Падом Србије враћен је феудализам у свом кла сичном виду – тимарском систему. Споразумом кне за Милоша и ве зира Марашли Алипаше феудални односи и обавезе поново су ставље ни на законске основе. Срби су рад на укидању феудализма започели 1820. године, а довршили деценију и по касније. Плаћање данка Турској одсеком подразумевало је уступање феудалних добара Србима, али то није било лако извести због противљења спахија. Ово питање коначно је решено хатишерифом из 1833. године, када је данак пресечен на 2.300.000 турских гроша. У ту суму ушле су све обавезе српских сељака према спахијама и султану, односно феудалцима и др жави, једноставније речено – Кнежевине Србије према Османском царству. Стога се може рећи да је турско феудално уређење Србије престало на Митровдан 1833. године, када је последњи пут порез исплаћиван султану и спахијама на дотадашњи начин. Са престанком феудалних односа српских сељака према спахија ма није настао потпун раскид с феудализмом у Кнежевини. Наредне две године српска држава је сакупљала феудал не дажбине од српских сељака, а кнез Милош се премишљао да турске феудалце замени срп ским. Било је то време када је велики српски препородитељ Вук Караџић тражио од кне за Милоша да га по стави за тршићког спахију. Време од 1833. до 1835. године одликује се по луфеудалним стањем: феудалних односа није било, али је било феудалних дажбина које је са купљала српска држава уместо спахија. У време немира изазваних Милетином буном и током рада Сретењске скупштине одлучено је да се све
дажбине слију у порез од 6 талира годишње, ко ји би порески обвезници плаћали у две рате. Од Ђурђевдана, 5. маја 1835. године престале су и феудалне обавезе, па се он узима као дан коначног укидања феудализма у Србији. То је и крај социјалног процеса Српске револуције. Ср би у Кнежевини Србији међу првим народима у Европи ослободили су се феудалних окова, што је будућем развоју земље дало посебно обележје – појава друштва слободних сељака. У наредних неколико година решавано је ва жно пи та ње зе мљи шне сво ји не, од но сно припадности земље. Сељак није био власник земље, већ султан – то важно право стекао је Хатишерифом из 1838 (Турски устав). Он је та да проглашен господаром земље коју обрађује и с којом је у потпуности располагао: могао ју је продати, оставити у наследство и завештати. Србијанско друштво 19. века дуго ће бити сељачко, без феудалне и грађанске класе, са ма лобројном интелектуалном, политичком и кул турном снагом, те је споро добијало друштвену елиту. Оно је било скоро уједначено у сирома штву и није могло извести бржи материјални напредак.
Црква и конак кнеза Милоша у Београду
1. У чему је разлика између полуаутономног и аутономног статуса Србије? 2. Ко је покренуо и уређивао Новине сербске?
ЗАДАТАК
Покушајте да сазнате зашто је укидање феудализма најзначајнија друштвена појава у Србији у 19. веку.
192
XII.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – МИРНОДОПСКИ ПЕРИОД (1816–1835)
2 ЖИВЕТИ У ВАЈАТУ И НА ДВОРУ Трима хатишерифима Србија је регулисала државноправне односе са Турском и постала ауто номна Кнежевина. Укидањем феудализма омогућила је бржи привредни напредак и појаву гра ђанског друштва.
Ратна свакодневица
Р
атовање је битна одлика устаничког доба (1804–1815), те је стога живот устаника био томе прилагођен. Устаници су већи део времена проводили по шанчевима, којих је највише било дуж границе, нарочито поред Дрине. Најпознатији шанчеви подигнути су на Делиграду, Мишару, Лозници, Варварину, Чегру, Љубићу и Засавици. И турска војска користила је шанчеве у борби против устаника. Шанчеви су били различитог облика и величине, имали су грудобране, куле и места за топове, а у уну трашњости – склониште за муницију и оружје, коњушницу, просторе за одмор и спавање вој ника, чување хране, бунар или скривени довод воде с оближњег извора. Сваки шанац имао је свог заповедника. У већим шанчевима команда је најчешће била у рукама војвода.
Ада-кале
Устаничка свакодневица била је углавном ратна: или су се устаници тукли с Турцима, или су се припремали за борбе. Ратовање је пре стајало с јесењим кишама и започињало првих
пролећних дана, а један део ратника остајао је у шанчевима и преко зиме. Дуго ратовање оста вило је последице на ондашњег човека: „А у оно време тако су Србљи дивљи били и свирепи ка ко исто тигри и лафови, пак ту треба врло ли сичка мајсторија с њима живити“, приметио је савременик Нићифор Нинковић.
Насеља
С
рби су углавном живели у селима, а би ло их је и у варошима, у којима су бо равили заједно с Турцима. У градовима су живели, хранили се и облачили као и Тур ци. Због тога народ те варошане није убрајао у Србе и презирао их је. Чак се ни у језик у нис у разликовали Срби од Турака јер је већина му слимана била српског порекла и ретко који је знао говорити турски. Чета београдских Турака певала је 1804. године, приликом једног похода у унутрашњост, песму Чувала овце Тодора, ши роким пољем крај мора. Мемоаристи с почетка 19. века бележе да су ти муслимани, потурчења ци, били гори и несноснији раји од Османлија, правих Турака. Српско село просечно је имало око 50 кућа и било је раштркано, те је стога захватало велик простор. Кнез Милош је тридесетих година 19. века пок ушао да ушори села у Србији по угледу на насеља у Хабзбуршкој монархији, али у томе није успео, осим неколико изузетака. Сеоске ку ће у којима се становало биле су углавном пра вљене од слабог материјала. Целу унутрашњост чинила је једна просторија, с огњиштем у среди ни, док су ретке биле куће које су имале две со бе. Пошто се живело у задрузи, у тако великим породицама могло се наћи по више ожењених 193
XII.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – МИРНОДОПСКИ ПЕРИОД (1816–1835)
људи, па је за сваког од њих грађен поред куће вајат. У кући су спавали само старији, а у вајати ма – ожењени и њихова деца. Свака кућа имала је свог старешину. А сваке седмице по једна же на (редуша) спремала је храну.
Кућа из околине Ваљева
У Србији су постојале и мале дрвене куће које су могле да се премештају колском вучом по читавом поседу. Живећи дуго под Турцима, Срби су често би ли приморавани да се склањају дубоко у шуме и ја руге. Они су на тај начин спасавали децу од данка у крви, избегавали плаћање пореза, али и све друге врсте непријатности које је наметао однос раје и фе удалаца. Изолован живот у шумама и јаругама био је тежак и нездрав. Кнез Милош је током своје прве вла давине предузео значајну меру тиме што је прона шао све овакве „скривалице“ и наредио им да куће изместе на осунчане пропланке. Тиме је постигао два циља: натерао их је да уредно плаћају порез српској држави, чиме је знатно увећао државни буџет, а мно го је допринео побољшању народног здравља при силивши их да напусте влажне и неосунчане просто ре и да оду на природно здравије зе мљиште и поднебље.
Срби сељаци живели су од земље и стоке, али је и међу њима било трговаца и занатлија – ко вача, качара, ћурчија, дунђера, конопчара, ко лара… У исхрани су користили кукурузни хлеб, ређе пшеницу и јечам, кромпир је тек почео да се користи, док су пасуљ, купус, лук, грашак, со чиво и ротква редовно употребљавани. непознате речи
ћурчија – крзнар. дунђер – столар и зидар у исто време.
одевање Вајат
Здрављу народа требало је поклонити више пажње, те су, поред домаћих надрилекара, са моуких лица, у Србију почели да долази учени лекари. Један од њих био је и Бартоломео Ку ниберт, Италијан, лекар београдског везира, а потом кнеза Милоша. Он је за собом оставио занимљиве рукописе, драгоцени извор за проу чавање народног живота. Болнице су отваране још за владавине кнеза Милоша, али је прва на менска зграда подигнута тек 1866. године. Хи гијенске прилике нису биле добре ни у селима, ни у варошима. Највише проблема било је са здравом водом за пиће. 194
М
ушка ношња у Србији била је скоро свуда једнака: опанци, шарене чарапе до колена, гаће од платна, чохане чак шире, кошуља до колена с везеним рукавима и колиром, обавијена вуненим црвеним појасом, преко ње од белог сукна кратак зубун и гуњ од црног сукна дуг до колена. На глави више врста капа – шиљата црвена, фес, црна од абе или цр на шубара. За појасом лула и разне врсте оружја више као украс. Од мушких игара најпознатије су биле бацање камена с рамена, скакање, рвање и гађање у нишан. Женска ношња разликовала се од краја до краја. Најчешће се на главу ста вљала бела марама искићена сребрним новцем.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Кошуља је закопчавана одмах испод врата, а опа сана шареном вуненом прегачом од реса. Преко ње је долазила хаљина без рукава од белог плат на, с разрезом који је омогућавао да се виде гру ди и прегача, рукави су били отворени, а цела ха љина искићена плавим вуненим гајтанима. Жене су на ногама носиле црвене или црне чарапе и обичну обућу, а дуго су за појас задевале бритву.
Народна ношња из околине Пирота
Пре него што се упу тио у Травник, босански везир је послао делегацију да с вождом склопи примирје. Карађорђе се појавио пред Турцима са најистакну тијим старешинама, али у обичном оделу и лошије одевен од својих пратилаца. Турски преговарачи ни су га препознали, па су упитали ко је од њих Кара ђорђе. „Којекуде, ја сам Црни Ђорђе, но неком црн, а неком бео.“ Сумњичави Турци вртели су главом и с неверицом се згледали. После склопљеног примир ја, при од ласку, за сваки случај, казали су српским преговарачима: „Поздравите Црног Ђорђа!“ И тако су се рас тали. Турци су прешли Дрину уверени да нису видели свог највећег непријатеља.
Мушкарци су, па и кнез Милош и његови чиновници, све до стицања аутономије носи ли турско одело. Оно је било лепше и богатије од српске гардеробе, будући да су Турци били спахије и богатством надмашивали Србе. После сваке битке устаници су скидали с Турака одело и облачили га пошто би скинули своје.
Преокрет у облачењу Срба настао је када је стечена аутономија, а најживописније га је иска зао Димитрије Давидовић, секретар кнеза Ми лоша. Када је читан Хатишериф из 1830. године на турском језику, српски чиновници носили су на глави фесове и турбане као знак поштова ња турске власти. Сутрадан, пошто је прочитао кнежев говор, Давидовић, који је носио тегет униформу и турску капу на глави, пред свима је јавно развио и скинуо чалму и, верујући да је турско доба прошло, а српско настало, послао је кући и никада је више није носио. Многи Срби угледали су се на њега. Мушкарци нису шишали косу, као ни жене, и савијали су је у витицу или кику. Пошто је у време дугогодишњег ратовања било тешко одр жавати хигијену косе, која је уз то и сметала у биткама, Карађорђе се први ошишао и наредио свим војницима да то ураде 1810. године. По сле Другог устанка, у време двовлашћа, коса се шишала, осим што је остављан један чуперак на средини главе, али је и он убрзо нестао из он дашње моде. Док је Карађорђе облачио уобичајено срп ско одело и по томе се није много разликовао од својих сељака, дотле су се његове војводе и команданти, као и кнез Милош разликовали од обичног света гиздавом гардеробом, с великим турбанима као у најпознатијих Турака.
оБИча јИ
Г
остољубивост је једна од лепих особина српског народа. Њу су запазили сви стра ни путници који су боравили у Ср бији. Српски домаћини су с подједнаком па жњом дочекивали и домаће и стране госте на конак и гостили их као своје пријатеље и познанике. „Ништа ми није било чудније него када сам ују тру рано, после спавања, виђао младу жену како већ стоји пред вратима са прекрштеним рукама на прсима, чекајући тренутак да нас може услу жити“, запазио је Прус Ото Дубислав Пирх. Кревет у Србији дуго није био у употреби. Уместо њега коришћени су душеци, ћилими и јоргани. Кнез Милош је први увезао из Аустри је гвоздени кревет, а први клавир пренела је у Србију Давидовићева жена 1822. године. Куће 195
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
угледних Срба, високих кнежевих чиновника, као што је био Давидовић, биле су намештене „по немачки“ (европски) и у њима су се и стран ци угодно осећали. Нешто више се зна о дворовима српских вождова – Карађорђа и Милоша. Карађорђе је током целог Првог устанка живео у Тополи, где је три године зидао утврђење од камена (1811– 1813), свој двор. Унутар утврђења налазила су се два велика конака, неколико пропратних зграда и црква. Турци су град спалили 1813, а зидине су срушене 1877. године. У њему је Карађорђе са супругом Јеленом и децом живео скромно. Кнез Милош је мање ратовао од Карађорђа и дуго је живео у миру. Будући да је стекао ве лико богатство, саградио је више дворова – у Крагујевцу, Пожаревцу, Београду и Топчидеру. Вук Караџић није претеривао кад је писао да је Обреновић „поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог“. Ср би су поштовали обичаје и традицију. Народне и црквене пра знике, посебно славе, прослављали су уобичајено весело. Руски кон зул Родофиникин запазио је да Срби много пију ракију, па и сам Карађорђе. Његов покушај да вожда научи да пије чај с румом уместо ракије завршио се неуспешно. И дугогодишње ратова ње помало је утицало да војници чешће и више пију вино и ракију. Кнез Милош је био умерен у алкохолу. Чибук с дуваном и кафа били су му омиљенији. Неравноправност жена у односу на мушкар це, осим што су биле лишене права на наслед ство уколико су имале браћу, види се и по томе што нису седале с мужевима за софром, већ су их двориле. То право нису имале ни вождова Јелена, ни кнегиња Љубица. Тек јануара 1838. године, на балу који је приредио енглески кон зул Хоџес, забележено је да су први пут жене истакнутих Срба, не сељанке, седеле са својим мужевима за трпезом.
Српско гостопримство
Крсна слава
Династијске славе: Ђурђевдан – ПетровићЊегоши. Свети Климент, од 1890. године Свети Андреј Првозвани – Карађорђевићи. Свети Никола – Обреновићи. непознате речи
дворити – стајати поред неког и опслуживати га.
1. Како су устаници још називали шанац? 2. Покушајте да направите разлику у облачењу, пићу и дворовима између Карађорђа и Милоша. Поред текста користите и илустрације.
ЗАДАТАК
Пронађите и напишите објашњења за поједине делове народне гардеробе, нпр. фес – турска капа.
196
XII.
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА – МИРНОДОПСКИ ПЕРИОД (1816–1835)
3 ТРИ ВОЖДА И ТРИ ПРЕПОРОДА Ратовање с Турцима и време двовлашћа битно су утицали на српску свакодневицу. Исламски утицаји реметили су традиционалне обичаје, више у варошима него у селу. Револуција је зна чајним променама створила основе за препород српског друштва.
С
рпска револуција је најзначајнији догађај у нововековној историји српског народа. У време Првог и Другог устанка Срби су обновили државу на територији Београд ског пашалука, која је током наредна два века била стожер расутом српском народу у двема монархијама – Османској и Хабзбуршкој. Из Србије Београдског пашалука започета је борба за ослобођење и уједињење Срба. Српска рево луција имала је првенствено државотворни или ослободилачки карактер, али њу су одликовали још и социјални преврат и културни препород. Револуција је изнедрила три вожда – Карађорђа Петровића, Милоша Обреновића и Вука Караџића. Прва двојица званично су носила владарску титулу још у доба Револуције, док је трећи то звање добио касније и оно није имало владарски ореол. Карађорђе и Милош стекли су титулу као вождови Првог и Другог српског устанка, као васкрсници нововековне Србије, као државотворци, као носиоци националног и социјалног препорода српског народа. Вук Караџић, непосредни учесник Првог, а посред ни Другог устанка, потом најбољи историк оба устанка, није био предодређен, нити је покази вао намере ка владарском достојанству. Вожд Карађорђе био је носилац ослободи лачког, кнез Милош социјалног, а Вук Караџић културног процеса Српске револуције. Карађор ђе је ослободио српску рају од Турака, кнез Ми лош укинуо феудалне намете, чиме су створили услове за културни препород српског народа. Носилац тог препорода, без којег претходна два не би имала смислену потку свог постојања, био је Вук Караџић. Тако је он постао трећи вожд српског народа.
Карађорђе Петровић
Милош Обреновић
непознате речи
потка – овде: основа.
Наши преци су добро схватили да национал ну и социјалну слободу морају прожети духов ним и образовним установама. Надовезујући се на успехе устанака, Вук Караџић је осмишљавао културни препород и приближавао српски сло бодарски народ Европи, упознајући је с његовим немалим духовним вредностима. Вук је могао да изврши културни препород српског народа са мо зато што се изборио за положај трећег вожда и што је за собом и својим делом имао Србију. Без нововековне српске државе, поникле у Револуцији, не бисмо доживели културни пре пород који је својом изворном продуховљено шћу давао особит смисао националној и соци јалној сло боди српског народа. Национални, социјални и културни процес, које оличавају Ка рађорђе, Милош и Вук, прожимају се, условља вају и повезују у општи ток појава Српске рево луције. Српски сељак је носилац националног и социјалног процеса Револуције. Језик тог сељака 197
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Вук је узео као основу књижевног општења. Се љак је стожер Револуције, а његов језик основа културног препорода. Највећа заслуга за такав преображај припада Вуку, који је својим хрони чарским и историографским делом представио свом роду ослободилачко и државотворно де ло Првог и Другог устанка, много успешније од свих савременика. Као учесник устанака, хроми Вук није мо гао да се бори пушком, већ пером. Они који су послужили вождовима као писари и као писци уставних аката, закона Правитељствујушчег со вјета, судских прописа и сличних списа, стајали су, такође, уз бок војводама и борцима за осло бођење јер су слободу стечену ратом осмишља вали пером, те је тако настала устаничка држав на организација. Слобода се стицала херојском борбом, а држава се организовала писаним про писима. Тако је култура (у њеном најширем зна чењу) попримила обрисе државотворности: Ми шар, Делиград и Љубић нису ништа значајнији за настанак и обликовање нововековне српске државе од уставних аката из 1805, 1808. и 1811. године. Тек одласком у Беч Вук Караџић посвети ће се књижевном раду у најширем значењу тог појма. После граматике (1814), Српског рјечни ка (1818, 1852) и буквара, његова најзначајнија дела посвећена су времену Српске револуције: Прва година Српског војевања на даије, Друга година Српског војевања на даије, Правитељ ствујушчи совјет сербски, Милош Обреновић, књаз Сербији, већи број устаничких биографи ја и друго. Поред тога, издавао је часопис Да ницу, сакупљао и објављивао народне песме од најстаријих времена до његовог доба. У буђењу националне свести, осмишљавању народног је динства, развоју српске књижевности, где спада и његов текст Срби сви и свуда, Вуковом књи жевном раду и народним песмама припало је завидно место.
Доситеј Обрадовић је поставио основе на ко јима ће потоња генерација, устаничка, започе ти и довршити културни препород. У устанич кој Србији он није имао могућности да се бави књижевношћу, али је помагао Ивана Југовића у оснивању Велике школе (1808–1813).
Вук Караџић
Филип Вишњић
Поменимо још и Филипа Вишњића, слепог гуслара и творца најлепших устаничких песа ма. У исто време, Димитрије Давидовић штампа Новине сербске (1813–1822) у Бечу, а књижевник Милован Видаковић пише прве српске романе. Седиште српског културног препорода било је у Бечу, потом се преносило на југ, у Пешту, где је основана Матица српска, затим у Нови Сад, па тек онда у Србију. Јернеј Копитар је био покретачка снага српског културног препоро да, велика потпора Вуку и његовој генерацији. За Србе је учинио више него за Словенце. Вук Караџић имао је велике противнике у својој је зичкој и правописној реформи, међу којима су били најпознатији митрополит Стратимировић и правник и књижевник Јован Хаџић. Тај сукоб, нимало безначајан, трајао је пола века, док Вуко ве идеје нису коначно прихваћене у Кнежевини Србији.
1. Која три процеса одликују Српску револуцију? Покушајте да дате објашњење за сваки процес. 2. Зашто је Вук Караџић стављен уз бок Карађорђу и Милошу? 3. У којим местима је било седиште српског препорода? Наведите и четврто место, које се у тексту не помиње.
ЗАДАТАК
Напишите есеј о Вуковој историографској делатности.
198
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
XIII
У
кидањем феудализма у Србији (1835), створено је дру штво слободних сељака. На Светоандрејској скупшти ни (1858/9) збачени су Карађорђевићи, а доведени на престо Обреновићи. Стицање независности (1878) један је од најважнијих догађаја у историји Кнежевине Србије 19. века. У овом периоду Србија је била уставно уређена зе мља, што јој је омогућило дуготрајан и миран развој инсти туција – државних, политичких, привредних, културних. Неколико личности обележило је ову епоху, пре свих, уста вобранитељски прваци и они који су се бавили проблемом српског уједињења.
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
1 ОБРЕНОВИЋИ – ОТАЦ И СИНОВИ апсолутИзаМ И пад кнеза МИлоша „Ама, море, ја сам господар, па оћу да ме служиш; ако оћеш оћеш; ако нећеш, опет оћеш“ – кнез Милош Обреновић.
К
нез Милош је владао апсолу тистички током целе своје прве владавине (1815– 1839). Сви покушаји да се његова власт ограничи су пропали све док на снагу није сту пио Устав из 1838. године и започео рад Држав ни савет. Његова апсолутистичка владавина у време двовлашћа, дакле до стицања аутономије, имала је извесно оправдање пошто је у прису ству Турака било тешко организовати српску власт и учинити је ефикасном. На суров начин он је потчинио својој вољи српски народ, у исто време успешно је сузбијао турску власт и тако створио српску националну државу, још увек ва залну. Владао је Србијом као какав везир српске народности. „Он неће ни у чему да је прут, но све (х)раст и голем грм“, запазио је један савре меник. Кнежеви самовољни поступци нарочито су се испољавали према чиновницима, што је код њих изазивало велико незадовољство. Није тр пео ни преживеле устаничке прваке и са свима који нису хтели да се безусловно потчине њего вој власти беспоштедно се обрачунавао. Живо том су платили сви који су му се супротставили, и када нису и када јесу подизали буну – Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Сима Мар ковић, вожд Карађорђе (1817), Младен Милова новић, Милоје Ђак (1825)... Ђакова буна, осим незадовољства кнежевом владавином, мотиви сана је и социјалним проблемима. Само Милета Радојковић, предводник буне из 1835. године, последње и највеће, сачувао је главу, што је био предуслов њеном успеху. непознате речи
ефикасан – делотворан, успешан.
200
Кнез Милош Обреновић
Кнез Милош је са успехом обављао посло ве с Турском и београдским везиром, служећи се, осим својим дипломатским способностима, често и митом, моћним средством у корумпи раној турској држави. Иако је било прописано хатишерифима, он није успео да исели Турке из градова са утврђењима. Настојао је да одржава добре односе и са суседним турским управни цима, нарочито видинским, са којим се састао на Тимоку и он му је том приликом уручио сул танов орден (1834). На зах тев султана, а под притиском Русије, кнез Милош је боравио у Стамболу 1835. године, у знак захвалности за добијену аутономију. Србија је одржавала добре односе с Црном Гором, Грчком, Влашком и Молдавијом. Док је Карађорђе сарађивао с владиком Петром I, кнез Милош је био упућенији на владику Пе тра II. Кнез је потајно подржавао буну босан ских бегова под вођством капе тана Хусеина Градашчевића и подучавао црногорског влади ку какву политику да води. Србија је пружала помоћ сиромашним црногорским породицама
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
прихватањем на прехрану, заједно са стоком, или их је трајно насељавала. Кнез Милош је у време Грчке револуције откупљивао грчко робље од Турака и враћао њиховим кућама, новчано помогао отварање Атинског универзитета, због чега га је грчки краљ Отон I одликовао орденом Светог Спаситеља. Трговина, посебно сољу, ути рала је пут добрим односима подунавским кне жевинама – Србији, Влашкој и Молдавији. У спољној политици кнез се држао Русије све до пред крај своје владавине. Био је свестан значаја руске помоћи у настанку нововековне српске државе, али када је Русија стала на стра ну опозиције, која је уставом хтела да ограничи његову власт, окренуо се западним силама – Ен глеској и Француској. С Аустријом је одржавао коректне односе. Поменуте државе основале су у Београду своје конзулате (1836–1839). Изгу бивши подршку Русије, чији је утицај на Порти био огроман, без довољно поуздане подршке западних држава, а под јаким притиском опо зиције, кнез Милош је морао да напусти престо. Опозиција се успешно организовала одмах после стицања аутономије. Делила се на оне ко ји су захтевали кнежеву смену с престола и оне који су били за ограничење његове власти. Нај већи кнежеви противници били су: браћа Стојан и Алекса Симић, Аврам Петронијевић, Милета Радојковић, Ђорђе Протић, Милутин Петровић Ера, Тома Вучић Перишић, Лазар Тодоровић и два члана династије – кнегиња Љубица (више због кнежевог неверства него из политичких разлога) и брат Јеврем Обреновић. Из ове опо зиције поникао је уставобранитељски покрет. После Миле тине буне кнез се некако одржа вао на власти, све до добијања Турског устава (1838). Притисак опозиционара да прихвати уставну владавину био је неиздржив и он је од лучио да опозицију сломи побуном коју је про тив њих организовао уз помоћ свог брата Јована, почетком 1839. године. Буна је била неуспешна – угушио ју је Тома Вучић. Кнез је абдицирао јер није желео да прихвати власт уставног монарха. непознате речи
конзулат – дипломатско представништво једне земље у другој земљи. абдицирати – одрећи се престола самовољно или на силно.
БрАЋА СиМиЋ СТојАН (1797–1852) и АЛеКСА (1800–1872) Браћа Стојан и Алекса синови су устаничког првака из Крушевачке нахије Ђорђа. Рођени су у Бољевцима, у Срему. Стојан је похађао манастирску школу, док је Алекса учио занат. Рано су ступили у службу кнеза Ми лоша и верно га слу жили до стицања аутономије. Осим што су радили у државној служби, бавили су се трговином и већ тада су стекли солидну имовину. Би ли су стуб уставобранитељског покрета и носиоци режима: Стојан је био председник Државног савета, Алекса три пу та председник владе и два пу та мини стар. Браћа Симићи стекли су велико богатство у Ср бији и Влашкој и спадали у ред најбогатијих људи сво га времена. Стојан је у Београду подигао лепу кућу, коју је држава откупила и у њу сместила кнеза Алек сандра Карађорђевића. Она је била двор (познат под називом Конак) свих потоњих српских владара све до 1903. године, када је срушена. Алекса је дуго био пред ставник кнеза Милоша код београдских Турака, па је научио турски језик. Оставио је мемоаре о добу Обре новића. Његова супруга Катарина била је благородна жена, увек спремна да помогне сиротињи. Успон и успех браће Симић добар су пример настанка грађан ског друштва у Србији.
уставна држава
С
рбија је имала богату уставну историју у 19. веку. Током Првог устанка донела је три уставна закона, у време прве влада вине кнеза Милоша два устава, а до краја овог периода још један устав, на почетку владавине кнеза Милана. Уставима се свака држава прав но уређује, ограничава се власт владаоца и омо гућава несметан развој државних институција. Сви српски устави, по форми и садржини, били су на нивоу ондашње европске уставности. 201
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА Уставни закони: 1805, 1808, 1811. година Устави: 1835, 1838, 1869, 1888, 1901, 1903. година
Уставни развој Србије тридесетих година 19. века био је веома буран. Србија је тада доби ла два хатишерифа, два устава и више закона, избиле су две буне, догодила се једна владар ска абдикација и две смене на престолу. Руска дипломатија и владарева опозиција нису могле да убеде кнеза да донесе устав, оснује Савет и заштити чиновнике, али јесте једна добро орга низована побуна, позната као Милетина буна. Предвођени Милетом Радојковићем, Стојаном и Алексом Симићем, Аврамом Петронијевићем и Ђорђем Протићем, опозиционари су подигли буну 17. јануара 1835. године. Добро организо вани, приморали су кнеза да сазове Скупштину на Сретење и донесе устав. Милетина буна била је највећа и једина успешна буна против кнеза Милоша.
Сретењски устав
Велика нар одна скупштина сас тала се на Сретење Господње у Краг ујевцу, а радила је три дана на кнежевој ливади. Она је усвојила Сре тењски устав, који је написао Димитрије Дави довић. Устав је прокламовао поделу власти на законодавну, извршну и судску, али није је спро водио доследно. Законодавну власт деле кнез и Савет, у који улазе и министри. Законодавна иницијатива припада кнезу и министрима, за коне доносе кнез и Савет. Непознате речи
цивил-листа – владарева плата.
202
Кнез је неприкосновена личност која име нује све власти и све чиновнике у земљи и да је помиловања и одличја. Кнежевско звање је наследно. Државни савет „највиша је власт у Србији до књаза“. Број чланова Савета није од ређен, а у његов састав улазе и шест министара. Председника, чланове Савета и министре име нује и распушта кнез, после чега они остају у том телу. Народна скупштина састаје се једном (Ђурђевдан) или више пута годишње и одлучује само о порезу, а сазива је и распушта кнез. Суд ска власт је одвојена од управне и независна је. Предвиђено је тростепено судство. Устав је прокламовао једнакост свим грађа нима пред законом и судом, неприкосновеност иметка, укинуо је кулук, осим државног који се морао праведно исплатити, загарантовао је права чиновницима, прогласио слободу веро исповес ти и омог ућио сваком робу да стекне слободу чим ступи на српско тло. Србија као држава добила је све спољне симболе и атрибу те – границе, грб, заставу. Против устава изјасниле су се Русија, Турска и Аустрија, па га је кнез Милош суспендовао по сле 55 дана важења. Потом се водила напорна борба између кнеза и опозиције, коју је подржа вала Русија, око доношења новог устава, све до 1838. године. Нађено је компромисно, али ло ше решење да се устав пише у Цариграду, где су га урадили српски депутати, руски посланик и Портини чиновници, па је из тог разлога назван „Турским“ уставом. Устав из 1838. године издала је Турска Ср бији као хатишериф. Њиме није прокламовано начело поделе власти, али је оно спроведено, не увек доследно. Кнезу је припала извршна, Саве ту законодавна, а суду – судска власт. Извршну власт кнез је остваривао посредс твом владе. Кнез је био наследни владар, с тачно одређеном цивил-листом, и врховни заповедник војске. Са вет је постао моћна институција, која је ограни чавала кнежеву власт. Састављао је буџет уме сто Народне скупштине, која у Уставу није ни поменута, али њен рад није био забрањен. Суд је независтан и тростепен – мировни, окружни и апелациони. Грађанска права су зајемчена, чи новничка права и приватна својина заштићени, слобода трговине загарантована, а васкрсавање феудализма забрањено.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Устав из 1838. године је непрецизан и не доре чен јер је састављен на брзину. Његове вредно сти су следеће: 1. уништио је кнежев апсолу тистички начин владавине, 2. бројним члановима о суду поставио је темељ правном поретку у Србији, 3. омогућио је благу демокра тизацију политичког живота у земљи. Потом је донето више значајних закона, којим је уведен правни поредак у земљи и омогућен рад држав ним, политичким, судским и другим институ цијама. Посебним ферманима Порта је коначно признала Србији право на грб и заставу (1839).
ИнстИтуцИје
Н
азив владарске титуле од 1815. до 1882. године био је кнез. Два вожда, од којих је један био и кнез, основала су две ди настије – Карађорђевиће и Обреновиће, које су владале наизменично Кнежевином и Краље вином Србијом. Владарева права прописана су уставима и законима. Династија је ужи појам од владалачке поро дице. Династију представљају владар, влада рева супруга и престолонаследник.
Државни савет, основан 1835. године посеб ним законом, био је у овом периоду најзначајни ја државна и политичка установа. Најпознатији људи у Србији били су чланови тог тела – Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић, Аврам Пе тронијевић, Стојан Симић, Стефан Стефановић Тенка, Цветко Рајовић, Јован Мариновић и мно ги други. Све до краја владавине уставобрани теља Савет је био најмоћнија државна установа, да би му кнез Михаило одузео политичка права и усмерио га на решавање административних питања. Народна скупштина изгубила је свој пређа шњи значај од када је решено питање аутономи је јер она више није разрезивала порез и одлучи вала о финансијама. У време уставобранитеља скоро да није сазивана, осим 1848 (Петровска) и 1858 (Светоандрејска). Од 1834. године повремено, а од 1839. стал но, обновљена је установа владе, али се тај на зив још не користи, већ „размотрилиште попе читељства“, министарства, министарски савет. У овом периоду највише је влада саставио и најдуже био на тој важној функцији Аврам Пе тронијевић (1839–1840, 1842–1843, 1844–1852). Правосуђе је унутрашње огледало државе, као што је дипломатија спољашње. Један апсолу тиста какав је био кнез Милош поклањао је ипак
Организација власти у Кнежевини и Краљевини Србији ВЛАДАР ЗАКОНОДАВНА ВЛАСТ Народна скупштина Народно представништво (1901) Народна скупштина Сенат
вожд (1804–1815) кнез (1815, од 1830–1882) краљ (1882–1918)
Државни савет (1835)
ИЗВРШНА ВЛАСТ Правитељствујушћи совјет (1805) Централно правленије (1834) Министарски савет (влада)
СУДСКА ВЛАСТ Мировни суд (1839) Окружни суд (1839) Апелациони суд (1839) Врховни суд (1846) Касациони суд (1858)
Војска
Чиновници Народ 203
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
суду пажњу. Преведен је Наполеонов кодекс, из мењен и допуњен, с намером да се обелодани као Code Miloche, али у томе се није успело. По том се кнез определио за аустријско законодав ство и у Србију довео Јована Хаџића и Василија Лазаревића ради израде закона.
Прва владавина кнеза Михаила
К
нез а Милоша наследио је син Милан. Он је убрзо умро, не оставши на престо лу ни цео један месец. Болесном Милану основано је Прво намесништво (1839–1840), које су чиниле три уставобранитељске лично сти: Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновић и Тома Вучић Перишић. Милановом смрћу угаси ло се право наследства престола према Берат у из 1830. године, али је Порта признала њего вог млађег брата Михаила за кнеза. Михаило је из Влашке, где је боравио код оца, отишао у Цариград у посет у султану, који му је признао пунолетство и дао берат на кнежевско звање. Када је стигао у Србију 1840. године, распустио је Намесништво, преузео власт и владу поверио оданом Ђорђу Протићу (1840–1842).
Милан Обреновић са кнегињом Љубицом
204
Михаило Обреновић
Краткотрајну али бурну владавину кнеза Ми хаила одлик ује жестока борба присталица уста вобранитеља, истих оних првака који су проте рали кнеза Милоша, и прис талица динас тије Обреновић. Међутим, Обреновићи нис у били јединствени: једни су били за кнеза Михаила, док су други веровали да се само кнез Милош може супротставити ојачалим уставобраните љима. Године 1839. једна комисија обишла је Ср бију и народу тумачила Устав из 1838. године, указујући му на права која је добио. Да би по правила напето стање у земљи, Порта је послала свог изасланика, али он није успео да помири завађене политичке противнике. Осетивши се несиг урним, уставобранитељски прваци су на пустили земљу и склонили се у Влашку и Турску (1840). Влада је повукла један непопуларан по тез: подигла је порез са 5 на 6 талира годишње, чиме је изазвала незадовољс тво и код својих присталица. Добро организовани, упорни и с турском подршком, уставобранитељи су, предвођени Томом Вучићем Перишићем, упали у Србију и освојили Краг ујевац. Растерали су војску кнеза
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Михаила, а њега су присилили да напусти зе мљу са својим оданим присталицама и скло ни се у Аустрију (1842). Уставобранитељи су се
постепено окретали Карађорђевићима и када су кнеза Михаила протерали, на престо су довели сина вожда Карађорђа – Александра.
1. од бројних побуњеника против кнеза Милоша, само један је успео да сачува главу. Ко? 2. Да ли су државе које су приморале кнеза Милоша да укине Сретењски устав, имале у то време уставе? 3. Покушајте да сазнате у чему је разлика између династије и владалачке породице?
ЗАДАТАК
Напишите кратку биографију мајке кнеза Михаила.
ВУКоВА КриТиКА КНеЗ МиЛоШеВе ВЛАДАВиНе Вук Караџић, кнежев биограф и пријатељ, упу тио је кнезу 1832. године писмо у којем је изнео слабости његове владавине. „Сваки човек жели знати шта други људи о њему мисле и говоре; владаоцима и упра витељима народа то је особито нужно, зато небројено благо троше да би то дознали; а опомињем се да сте и Ваша Светлост преко магистрата наије и вароши Београдске, за време мога президенства у њему, дирек тору Београдске полиције Цветку Рајовићу за особиту ду жност препоручили да Вам јавља оне људе за које би дознао да су незадо вољни са владањем Ваше Светлости. Ово све даје ми слободу да Вашој Светлости пре покорно јавим главне тамошње незадовољнике Вашега владања и да Вам исповедим моје мисли о томе, надајући се да Вам засад ничим боље не могу показати знаке моје благодарности и привржености. Истина је оно, што су наши стари казали, да нико не може целом свету колача намеси ти; али с данашњим владањем Ваше Светлости готово би се у скупу могло рећи да нико тамо није задовољан; кад би се то пак стало даље разграњавати, онда би се нашло да су најнезадовољнији они чиновници који су најближе и најчешће око Ваше Светлости, а најзадовољнији они људи које Ваша Светлост не познаје никако.“ Вук Стеф. Караџић, Историјски списи I–II, Београд, 1969. президенство – председавање.
Покушајте да објасните зашто су били незадовољнији они људи који су у непосредној вези са кнезом, од оних који му нису били тако блиски.
Конак кнегиње Љубице, Београд
205
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
2 УСТАВОБРАНИТЕЉИ Србија је била уставно уређена држава за прве владавине кнеза Милоша. Уставобранитељски прваци приморали су и кнеза Милоша и кнеза Михаила да напусте престо и земљу. Дошло је доба њиховог управљања Србијом.
Кнез и савет
В
ладавина кнеза Александра Карађорђе вића поклапа се с периодом уставобра нитељског режима (1842–1858). Србија је све то време била под руским покровитељством, али је и с Турском била у добрим односима. Кад је избио Кримски рат, Кнежевина је била у неза видном положају. Ипак, успела је да задржи неу тралност. Турска је тада изједначила у правима три подунавске кнежевине – Србију, Влашку и Молдавију. Она је Србији издала Хатишериф из 1853. године којим нити је нарушавала, нити поправљала њен државноправни положај. По тврђујући јој стечене привилегије, хтела је да је привеже за себе, а одбије од Русије. Кримски рат завршио се Париским миром (1856), којим је Србија стављена под заштит у свих великих сила. Дунав је проглашен међународном реком, а Србији су припала одређена права и обавезе. Кнежевина је проглашена војно неутралном зе мљом, што се сматрало чином упереним против Русије, али њу је та одредба штитила и од упа да Аустрије. Србија је сачувала неутралност и учврстила свој државноправни положај. Кнеза Александра, вож довог млађег сина, довели су на престо уставобранитељи династиј ском сменом, а не према наследном праву. Он је биран за кнеза два пута – 1842. и 1843. године, пошто је Русија била незадовољна променом ди настије. Турска му је дала берат и признала га за кнеза, али ненаследног. Његов положај био је све време нестабилан будући да је делио власт са уставобранитељским првацима окупљеним у Државном савет у, најмоћнијој установи у зе мљи. Кнез Александар је био неталентован вла дар, слабог образовања, поводљив, пре свега према породици Ненадовић из које је потицала 206
Александар Карађорђевић
његова лепа, поносна и одважна супруга Пер сида. Њени рођаци, такође неталентовани, за разлик у од својих предака, устаничке генераци је – Алексе, Јакова, Проте Матеје, окруживали су владара као саветодавци и министри, чинећи тзв. владареву камарилу. Без државничког та лента и без очеве храброс ти, коју је више ис пољавала његова супруга, допустио је да буде олако збачен с престола и потражи уточиште код београдског везира на Калемегдану. Непознате речи
камарила – дворско окружење владара с јаким утицајем на управљање земљом.
Државни савет никада није имао толико власти и није био толико моћан као за влада вине кнеза Александра. Према Уставу из 1838. и законима о Државном савет у (1839, 1858), он
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
је имао 17 чланова и делио је законодавну власт са кнезом, одлучивао о буџету, надзирао рад ми нистара и бринуо о државној администрацији. Држава је имала два господара – кнеза и Савет, па чиновници често нису били сигурни кога би требало да слушају. Моћно политичко тело, с много талентованих државника и политича ра, било је у огромној предности над владарем лишеним политичког духа. Четири личности обележиле су уставобранитељску епоху – Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић и Илија Гарашанин.
АВрАМ ПеТроНијеВиЋ (1791–1852) Рођен је у Текији. У Србију је прешао 1817. године и ступио у кнежеву слу жбу, где је стекао положај кне жевог секретара. Припадао је опозицији кнеза Мило ша, један је од оснивача уставобранитељског покрета и истакну ти организатор Милетине буне. Предводио је српску депу тацију у Цариграду при изради Устава из 1838. године и истакао се у њеном раду на питању ограничења владареве власти. Одмах потом постао је председник владе и министар иностраних дела. Био је и намесник (1839–1840) болесном кнезу Милану и малолетном и одсутном кнезу Михаилу. Као уставо бранитељски првак дошао је у сукоб с кнезом Миха илом и морао је да побегне из земље, а вратио се после Вучићеве буне (1842). За владавине кнеза Алек сандра Карађорђевића три пу та је био именован за председника владе и министра иностраних дела. Би ла је то најду жа влада у историји Србије и једна од значајнијих (1842–1852). За Вучића се говорило да је био снага, а за њега – памет уставобранитељског по ретка. Био је политичар источњачког типа, обазрив и умерен у свему. Умро је у Цариграду, током званичне мисије, и тамо је сахрањен. Стекао је скромно основ но образовање, али је временом научио многе језике – немачки, грчки, влашки, италијански, турски, фран цуски.
Илија Гарашанин
Тома Вучић Перишић
Сукоб између кнеза Александра и Савета ти њао је све време, а кулминацију је достигао у тзв. Тенкиној завери (1857) која је имала за циљ да кнеза лиши и престола и живота. Пошто је кнез неке саветнике отпустио, а неке осудио на робију, као своје највеће противнике, Порта је послала свог емисара Етемпашу, који је осу ђенике ослободио, а пензионисане саветнике вратио у Државни савет. После другог избора Александра за кнеза, то је било друго драстично мешање Порте у унутрашње проблеме Србије. У интересу Турске било је да подржава уставобра нитеље у борби против владара. А у интересу и Турске и Русије било је да Србија има што сла бијег владара и ровиту државну управу. Обреновићи, кнез Милош и кнез Михаило, што из Влашке, што из Аустрије, где су живе ли, радили су упорно на свом повратку у Србију. Нарочито су били активни 1843, 1844 (Катанска буна), 1848. и 1857. године. Кнез Александар је под притиском прихватио да после Петровске скупштине (1848) сазове Светоандрејску скупштину (1858–1859) како би решио сукоб са Са ветом. Кнез се нашао изолован пошто су Илија Гарашанин и Тома Вучић, са млађим либерал ним нараштајем, стали на страну Обреновића. Председник Скупштине био је богати трговац Миша Анастасијевић, који је радио на томе да на престо доведе свог зета Ђорђа Карађорђевића. Не успевши у томе, пришао је Обреновићима. Скупштина је у децембру 1858. године збацила кнеза Александра, на престо довела остарелог кнеза Милоша Обреновића и наставила с радом још неко време. непознате речи
кулминација – највиши домет, врхунац. драстичан – груб, неумерен.
207
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
Правос уђе, образовање и привреда
Д
ржавним установама уставобранитељи су пок лањали посебну пажњу. Привр жени Уставу из 1838. године и законима донетим на основу његових одредаба, уставо бранитељи су много пажње посветили право суђу. Србија је основала све судове – мировне, окружне, Апелациони (1839) и Врховни (1846), који је преименован у Касациони (1858). Да би судски сис тем функционис ао, донето је ви ше неопходних закона. Најважнији међу њима био је Грађански законик (1844), који је ура дио познати правник Јован Хаџић, по угледу на аустријско законодавство. То је најзначајнији правни акт Србије 19. века, као што је за сред њи век био Душанов законик. Вредни су помена још Закон о полицији (1850), Закон о судском поступк у у грађанским делима (1853), као и низ других закона. Уставобранитељско судство ра дило је споро и због недовољно стручних и пи смених чиновника. Чиновништво је за владавине кнеза Мило ша било обесправљено и под кнежевим тутор ством. Уставобранитељи су поправили положај чиновника тако што су им укинули телесне ка зне, ослободили их плаћања дела пореза, а по стављали их и унапређивали указима, чиме су они стекли сиг урност. Уставобранитељски чи новници постали су привилеговани део срби јанског друштва, образованији од масе народа, али недовољно професионално способни и не дисциплиновани. Школски систем започео је да ствара кнез Милош, а уставобранитељи су га знатно унапре дили. Срби пристигли из Хабзбуршке монархи је, међу којима су се истицали књижевник Јован Стерија Поповић и Платон Симоновић, започе ли су процес систематског образовања. Поред основних школа, постојале су полугимназије, гимназије, Лицеј (1838) и Велика школа (1863), претеча данашњег Универзитета у Београду. Осниване су стручне школе – богословија, вој на, трговачка и земљоделска школа, а женске школе су одвојене од мушких. У исто време от почело је планско упућивање ђака (питомца) на студије у иностранство, те је захваљујући њима Србија ускоро добила интелект уалну елит у. 208
Материјално стање народа се постепено по прављало, пошто се приступило изградњи пу тева и омог ућило подизање кредита, те су по љопривреда и трговина живнуле, а рударство започело свој развој. Са крчењем шума се на ставило с циљем да се добије што више плодног земљишта. Поштански саобраћај је унапређен, па је прва телеграфска линија прорадила 1855. године. У доба уставобранитеља материјално стање српских сељака је поправљено у односу на доба кнеза Милоша, те се живело лакше и боље.
Национални програми
А
ко је устаничкој генер ацији био циљ васкрсавање средњовековне српске др жаве и нас танак нововековне Србије, потоњим генерацијама српских државника и интелект уалаца најважнија смерница било је уједињење српског народа. Посебну пажњу за служ ују идеје уједињења Вука Караџића, Илије Гарашанина и Константина Николајевића. Иако су устаници непрекидно ратовали ус пели су да осмисле национални и државни про грам, чију окосницу је чинило уједињење трију српских земаља – Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, под руским покровитељством. Све до стицања независности (1878) Срби нису веровали у мог ућност проширења државе се верно од Саве и Дунава, на територији Хабзбур шке монархије, већ само на просторима Турске. Основу устаничке идеје чинила је обнов а српског средњовековног царства. Њу није на пуштао ни кнез Милош, али је имао знатно ма ње мог ућности и прилика да се упусти у њено остварење. У незавиднијој сит уацији били су уставобранитељи, који су били прот урски ори јентисани и нису имали руску подршку због све учесталијег окретања Србије према западним силама. Баш у тим и таквим условима настала су три најважнија национална програма. Програм Вука Караџића – Срби сви и свуда – написан је 1836, а објављен 1849. године. Вук је прво одредио територије на којима живе Срби: Непознате речи
систематски – према утврђеним правилима.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Кнежевина Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Зета, Метохија, Банат, Бачка, Срем, Славо нија, Хрватска и Далмација, али није био сиг у ран „докле Срба има у Арнаутској и Маћедони ји“. Сви они говоре једним језиком – српским, а међу собом су подељени по вери („закону“) на православне, муслимане и римокатолике. Иако су сви у етничком погледу Срби, њих често називају према имену територије на којој живе – Црногорци, Банаћани, Славонци, Далматинци… Вук је веровао да су Хрвати у етничком погледу само они који говоре чакавским, а Словенци – јекавским наречјем. Вук Караџић је омеђио простор на коме су живели Срби, указао на њихово језичко једин ство и верску раздељеност. У Вуково време те риторија, језик и вера битно су утицали на на ционално опредељење свих народа. У прилог српском јединству ишао је само језик, али не и остала два фактора, да би се касније показало да Срби нис у јединствени ни у језик у и писму (екавски, икавски, ијекавски; ћирилица, латини ца). Вукова идеја била је да повеже национ ални и култ урни препород и тиме оплемени и учини чвршћом српску нацију. Други програм познат је под називом На чертаније Илије Гарашанина, односно про грам српске државне и националне политике. Нас тао је 1844. године. Гарашанин је основне идеје за програм нашао у национ алној полити ци кнеза Милоша Обреновића, али и код Деј вида Уркварта, енглеског дипломатског пред ставника у Цариграду, Адама Чарторијског, вође пољског ослободилачког покрета, и Чеха Фрање Заха, који је претходно ступио у српску држав ну службу. Гарашанинова основна замисао била је да се направи национални програм о будућој српској држави који би се остваривао јасно одређеним правцем спољне политике, вођене на дуже вре ме. Србија мора да води спољну политик у која ће јој омог ућити да око Кнежевине „окупи све народе српске који је окружавају“ када јој то до пусте међународне прилике. Тада би се посте пено са Србијом ујединиле Црна Гора, Босна, Херцеговина и Стара Србија (Косово и Метохи ја, Македонија). Реч је о територији Османског царства, чији распад је предвиђао, а на којој је живео српски народ. Гарашанин је веровао да
Србија не сме остати у постојећим границама, па је планирао уједињење на основу историјског права, што је значило обнову српског средњове ковног царства. Ако би уједињење било оства рено, та држава била би српска. Будући да је знао, као и Вук Караџић, да и на просторима Хабзбуршке монархије живе Срби, у Начертанију је развио идеју о националној пропаганди на територији Срема, Баната, Бачке, Далмације, Хрватске и Славоније, придодајући им још и Бугарску, која је била турска провин ција. Уколико би дошло до уједињења претход них и ових простора, та држава више не би била српска, већ јужнословенска (српско-хрватско-бугарска). Гарашанин се није опредељивао ни за једну варијанту, остављајући догађајима и људи ма да утичу на њихово остварење. Државничка опрезност налагала је да Начертаније буде тај ни спис. Процес уједињења Срба и Југословена само се делимично одвијао према Гарашанино вим замислима.
Константин Николајевић
Трећи програм српског уједињења сачинио је Константин Николајевић, зет кнеза Алек сандра Карађорђевића. Он је у Паризу завршио права и био капућехаја у Цариграду, потом два пута министар унутрашњих дела. Будући да је био у сталној преписци с Гарашанином, прет поставља се да је знао за Начертаније. Револу ција 1848. године подстакла га је да се позабави 209
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
израдом програ ма о „Српским сједињеним државама“. И он је, као и Гарашанин, уједиње ње замишљао у два чина. Прво је требало ује динити Кнежевину Србију с Црном Гором, Бо сном, Херцеговином и Старом Србијом у једну државу, којој је дао прихватљив назив – „Српске сједињене државе“. Та држава не би била неза висна, већ би остала у саставу Турске, али би имала свог владара, независну унутрашњу упра ву, устав, законе, слободу вероисповести и тр говине, слично тадашњем стању Кнежевине Ср бије. Иако Српске сједињене државе не би биле самостална држава, оне би са Азијском Турском образовале дуалистичку државну заједницу, као што је касније била АустроУгарска. Практично, огромно Османско царство претворило би се у једну лабавију дуалистичку државу (Турска–Ср бија), уређену на начелу персоналне уније. Смеле маште, Николајевић је предвиђао и распад Хабзбуршке монархије на германски и словенски део, што му је дало повода да овај план и даље развије. Немачки део Хабзбуршке монархије образовао би Германску конфедера цију, а од осталог дела формирала би се друга конфедерација – Чеси, Моравци, Словаци и Пољаци. Јужни Словени, са Мађарима и Руму нима, образовали би Јужну Славонију, која би се потом ујединила са Српским сједињеним др жавама у Јужнословенско царство. Иако није у свему јасан, у овој компликованој државотвор ној комбинаторици предност би добила идеја о Српским сједињеним државама, а тек потом о Југословенском царству, док би Азијска Турска и Немачка конфедерација биле споредна појава. На то нас упућује Николајевићева идеја о томе да би Југословенско царство могло да има сво ју „урођену династију“, а то су могли бити само Карађорђевићи. Оваква држава веома личи на потоњу Краљевину Југославију (1918). Срби су средином 19. века већ размишљали о томе да њихова будућа држава може да буде и српска и јужнословенска.
Начертаније по Илији Гарашанину
Српске сједињене државе по Константину Николајевићу непознате речи
интелектуалац – високо образована особа. фактор – чинилац. конфедерација – савез држава.
1. У време уставобранитеља радиле су две скупштине. Које? 2. Како се зову претече Универзитета у Београду? 3. Упоредите Караџићев, Гарашанинов и Николајевићев национални програм. Укажите на сличности и разлике, али и на посебности.
210
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
3 ОБРЕНОВИЋИ – ПОНОВО НА ПРЕСТОЛУ Уставобранитељи су уређењу Србије и њеним институцијама пок лањали велику пажњу, по себно правном и школском поретку. Иако су били приморани да воде туркофилску политику, Србија је, у њихово доба, добила три национална програма.
Усуд Обреновића
В
реме друге владавине кнежева Милоша (1858–1860) и Михаила (1860–1868) је сте доба оснажене аутономије Србије. Да би се постигао тај циљ, оба владара водила су исту политик у до 1867. године, када су исе љени Турци из градова с утврђењима. Од тада се аутономија граничила с фактичком самостал ношћу. Порта више није имала мог ућност да се меша у унутрашње проблеме свог вазала Србије. Стигавши из Влашке у Србију почетком 1859. године, кнез Милош је изјавио да неће пошто вати Устав из 1838, због кога је абдицирао. Он се вратио старој политици према Порти, сводећи је на програм од три тачке: 1. да Порта врати Обреновићима право наслеђивања прес тола, 2. да суспендује Хатишериф из 1838. године и донесе нов устав, и 3. да исели Турке из Србије. Порта није хтела да призна кнезу Милошу право наслеђивања престола кад му је издала Берат 1859. године. Незадовољан тиме што је то право имао 1830, а не и сада, на Малогоспојинској скупштини донео је Закон о наследству књажеско-србског престола (1859), по којем су право наслеђивања имали и мушки и женски чланови владалачке породице. Порта се није освртала на тај закон, па је и кнезу Михаилу из дала Берат (1860) као изборном кнезу. Турска није прихватила ни друга два предлога кнеза Милоша – није суспендовала устав и није исе лила Турке. Кнез Милош и кнез Михаило су владали не обазирући се на званичан став си зеренског двора. Непознате речи
фактички – стварно, чињенично. сизерени двор – владарски двор.
Делегација моли Милоша да се врати на престо
Од краја 1858. до 1903, скоро 45 година, поново су Обреновићи владали Кнежевином и Краљевином Србијом. На престо је враћен кнез Милош, оснивач династије, а наследио га је син кнез Михаило. Обо јица су претходно били на власти – кнез Милош ду же и успешно, а кнез Михаило кратко и неуспешно. Обојица су морали да напусте престо – кнез Милош је присиљен на абдикацију, кнез Михаило је проте ран. Трагика ове владалачке породице се наставила – окрутан и суров владар кнез Милош умро је на престолу, добродушни и великодушни кнез Михаило је убијен. Тиме је кнез Милошев огранак Обренови ћа отишао заувек у повест, а прес то је прешао на огранак његовог брата Јеврема. Јеврем је имао сина Милоша, а он сина Милана, који је доведен, према наследном праву, на владалачки трон. Судбина се и са овом другом владалачком граном поиграла на исти начин. Отац, кнез и краљ Милан, абдицирао је добровољно и умро је природном смрћу, син, краљ Александар, убијен је од завереника у свом двору. Ово доба владавине Обреновића обележавају мно ге државне и друштвене појаве, али када је реч о династији и њеним владарима, основна је каракте ристика да су очеви били државотворнији, јаче лич нос ти и успешнији у владавини. Крају динас тије Обреновић допринела је сурова борба двеју дина стија и њихових прис талица – обреновићеваца и карађорђевићеваца. трон – владарева столица, престо.
211
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
У унутрашњој политици кнез Милош није ништа мењао. Превртљиви деспот био је не сносан и конзервативцима и либералима – мла ђем нараштају политичара. Кнез није могао да се прилагоди новој српској елити либералних начела, школованој у Европи, те је стога кнез Михаило говорио за оца: „Бабо воли старешине крупне, главате и плећате“, чиме је давао пред ност физичким, а не духовним људским вредно стима. Умро је а није схватио да је прошло време самодржавне владавине. Непознате речи
деспот – овде: тиранин.
Михаило Обреновић
Балканска политика кнеза Михаила
К
нез Михаило је наставио да води агре сивну политик у према Турској. Скоро до краја своје владавине спремао се за рат против Турске и то је била најважнија тачка његовог програма. Веровао је да је Србији неоп ходна јака владалачка власт која поштује законе: „Док је кнез Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша воља у Србији, којој се сваки покоравати мора“, стоји у његовој прокламацији народу. 212
Конзервативце и либерале није могао да из мири, те је првима дао предност, а друге је про гонио. Порт у није могао да натера да измени устав, сам није имао правних мог ућности да га донесе, па је прибегао једином могућем решењу. Држећи се начела да скуп више основних закона чини српски устав, Преображенска скупштина (1861) и владар донели су више закона на основу којих је изграђен политички и административ ни систем кнез Михаилове владавине. Он се са свим разликовао од система који је увео Турски устав. Законом о Државном савету ова значајна установа изгубила је политичка права и добила административне обавезе. Законом о Народној скупштини (1861) ова установа поправила је свој положај и састајала се једном у три године. Зако ном о централној управи (1862) министри су из двојени из састава Савета и потчињени су кнезу. Кнез Михаило није стигао да поведе рат про тив Турске, али су његове припреме отишле да леко. Када је довео за председника владе и ми нис тра инос траних дела иск усног државника Илију Гарашанина (1861–1867), веровало се да ће Србија поправити свој државноправни по ложај и ослободити Србе у Турској. Први повод није искоришћен – турски сејмени изазвали су инцидент на Чук ур-чесми (1862), после чега је београдски везир с Калемегдана бомбардовао Београд. Страни дипломатски предс тавници спречили су разбуктавање сукоба, а Канличком конференцијом решено је да се сруше утврђења у Соколу и Ужицу. Из осталих градова исеље но је муслиманско становништво, осим војних трупа у Шапцу, Београду, Смедереву и Кладову. Активном спољном политиком на уједињењу балканских држава против Турске она је при морана да 1867. године уступи поменуте градове Србији. Ферманом из 1867. године прописано је да се на њима вијори, поред српске, и турска застава, као једини знак султановог суверените та над Србијом. Био је то значајан уступак Ср бији и велики успех кнеза Михаила. Он је потом посетио султана у Цариграду (1867) и био много боље примљен него први пут. Непознате речи
сејмени – стражари, пандури. суверенитет – апсолутна власт владара, државе и народа на својој територији.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
У ред успешних акција кне за Михаила у спољној политици убраја се и настанак Првог балканског савеза. Кнез Михаило је одржавао добре односе с књазом Николом, пружајући му помоћ, што је резултовало склапањем политич ког савеза (1866). Овим уговором предвиђено је уједињење Србије и Црне Горе под окриљем династије Обреновић. Потом су склопљени спо разуми с хрватском Народном странком (1867) и бугарским одбором (1867), уговор о савезу са Грчком и војна конвенција (1867, 1868), као и уговор о савезу са Румунијом (1868). Први бал кански савез чиниле су једна независна и три
зависне балканске државе и две политичке орга низације, будући да оне нису имале своје наци оналне државе. С обзиром на различите могућ ности, положаје и интересе, потписнице савеза још нису биле спремне за рат против Турске. И кнез Михаило је био љут на своје војне мини стре због спорих припрема за рат и оклевања, нарочито на Миливоја Петровића Блазнавца. Рат против Турске је изостао – све се свело на несолидне припреме.
јеВреМ ГрУјиЋ (1826–1895) Рођен је у Даросави. Гимназију и Лицеј завршио је у Београду. Један је од оснивача Дружине младежи српске (1847). Студирао је право у Хајделбергу и Па ризу. Због брошуре Јужни Словени, 1853, писане с Милованом Јанковићем, изгубио је државну стипен дију. Своја либерална схватања исказао је на Свето андрејској скупштини, чији је био секретар. Као обре новићевац постављен је за помоћника министра уну трашњих дела и правде, а у влади Филипа Хри стића био је министар правде (1860–1861). Преме штен је за судију Врховног суда јер се није слагао с унутрашњом политиком кнеза Михаила. Са владарем је дошао у сукоб и поводом Мајсторовићеве афере, после чега је осуђен на три године затвора, али је убрзо помилован. Био је председник Омладинске скупштине, одржане у Београду (1867), члан Држав ног савета, дипломатски представник у Цариграду, Лондону и Паризу. Поново је постао члан владе као министар уну трашњих дела (1875) и правде (1876– 1878). Оснивач је Либералне странке. Залагао се за већа права народне скупштине, за јаку извршну власт, за веће грађанске и политичке слободе, за ло калну самоуправу… Оставио је мемоарске списе под називом Записи, у четири тома, драгоцен историјски извор за проучавање србијанског друштва 19. века.
Предаја градова 1867. године
унутрашња полИтИка И уБИство кнеза
Д
ржавне установе су стабили зоване и оснажене. Кнежева власт је све више ја чала, власт Савета опадала, влада је до бијала све више на значају, а Народна скупшти на се усталила. Кнез Михаило је први владар који је увео дворска правила. За његове владе радиле су три скупштине – Преображенска у Крагујевцу (1861), Великогоспојинска у Београ ду (1864) и Михољска у Крагујевцу (1867). Штам па је почела нагло да се развија. Појавили су се и нови листови – Слобода Владимира Јовановића, Србија Љубомира Каљевића, Видовдан Милоша 213
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Поповића, Трговачке новине. Кнез Михаило је у почетку одржавао добре односе с Уједињеном омладином српском, националном организа цијом, која је окупљала родољубиве Србе са свих простора. Убрзо је између њих избио сукоб јер кнез није могао да прихвати слободе за које се она залагала, па јој је забранио рад у Кнежевини. Омладина је, иначе, деловала на свим простори ма где су живели Срби. После развода брака са супругом Јулијом и сукоба с Омладином, кнез је намеравао да усме ри спољну политику према АустроУгарској. С тим циљем се и састао с њеним председником владе грофом Ђулом Андрашијем у Иванки. У земљи је постојало незадовољство кнеже вом владавином, посебно код једне групе поли тичара због његове намере да се ожени рођаком Катарином Константиновић. Група завереника, иза које се не зна ко је стајао, вероватно неко изван Србије, убила га је у Кошутњаку (1868). Сахрањен је уз опште уверење да његове идеје неће отићи с њим у гроб. Био је први владар који је добио споменичко обележје које му је подигла „Благородна Србија“.
иВАНКА Обреновићи су поседовали имовину у Србији, Ру мунији, Аустрији и Словачкој. Дворац с имањем – Иванку, недалеко од Пожуна (Братиславе), кнез Миха ило је купио 1856. године, пошто се оженио кнегињом Јулијом. До повратка у Србију (1859) они су у њој често боравили. У Иванки је одржан чувени састанак кнеза Михаила и грофа Ђуле Андрашија (1867), на којем су расправљали о многим питањима, па и о подели Бо сне. Кнеза је пратио Илија Гарашанин, који је био оду шевљен двором и парковима око њега.
КоНАК Саграђена је као породична кућа Стојана Си мића, истакну тог уставобранитељског првака и богатог трговца тридесетих година 19. века. Држава ју је откупила за потребе кнеза Алек сандра Карађорђевића (1842–1858), коме је слу жила као двор од 1843. године, као и свим по тоњим владарима из обе династије. Позната је под именом Конак, а срушена је крајем 1903. године, после убиства краља Александра и краљице Драге. Конак, саграђен у стилу рене сансе, са незнатним примесама барокних мо тива, преправљан је изну тра и лепо намештен. Познати књижевник Милош Црњански напи сао је драму под називом Конак, у којој је при казао убиство последњег краља и краљице Обреновић.
1. Да ли су кнез Милош и кнез Михаило били наследни владари за време своје друге владавине? 2. Како је решено питање наследства престола? 3. Наведите називе скупштина одржаних у време њихових поновних владавина? 4. Како се називају присталице династија у Србији?
214
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
4 НЕЗАВИСНА СРБИЈА Друга владавина кнеза Милоша била је краткотрајна и безначајна. За разлику од очеве, вла давина кнеза Ми хаила, била је успешна. Он је оснажио српску аутономију и водио активну спољну политику. Његова унутрашња политика била је конзервативна.
кнез МИлан И наМеснИштво
М
илан Обреновић, кнез и краљ (1868– 1882–1889), био је ђак Лицеја у Паризу када је проглашен за владара. Будући да је био малолетан, имао је 14 година, изабрано је Друго намесништво (1868–1872) да управља државом док он не стекне пунолетство. За на меснике су одабрани Миливоје Петровић Бла знавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Први намесник водио је уну трашњу, други спољну политику, а трећи је бринуо о кнежевом обра зовању. Ристић је био јака личност и стамени државник, стожер Обреновића и оснивач Ли бералне странке, док је Блазнавац био војник који је први употребио војску у политичке свр хе доводећи кнеза Милана на престо. Порта је упутила кнезу Милану Берат (1868), последњи који је издала једном српском владару, с правом наслеђивања престола. Први задатак намесника био је да осуде уби це кнеза Михаила – браћу Радовановић, Лазара Марића и још неколицину официра, док је кнезу Александру и Владимиру Јовановићу суђено у Пешти. Већина је њих осуђена на смрт, а неки на дугогодишњу робију. Велика народна скупштина, која је прихва тила Милана за кне за и изабрала На месни штво, затражила је реформе – проширење права скупштине, министарску одговорност, слободу штампе и поротно суђење. Реформе нису могле да се изведу без промене још формално важе ћег Устава из 1838. године и закона које је донео кнез Михаило. Велика народна скупштина, која непознате речи
формалан – званичан.
МиЛиВоје ПеТроВиЋ БЛАЗНАВАЦ (1824–1873) Рођен је у Блазнави. Учио је хемију у Бечу и Паризу, а војну школу у Мецу. Био је у полицијској и војној служби, ађутант кнеза Александра, а у време Српског покрета у Војводини 1848/9. године борио се уз Сте вана Книћанина. После ду жности министра војног (1865–1868), постао је први намесник (1868–1872) и председник владе (1872–1873). Блазнавац је био кон троверзна личност, мистификатор, човек тренутка, ненадмашан интригант, изузетно прилагодљив, али без великог дара. Историографија није успела да утврди да ли су казивања о његовом кнежевском по реклу смела интрига или истина. Претпоставља се да је био један од ванбрачних синова кнеза Милоша. Оженио се Катарином, несуђеном супругом кнеза Михаила. Угушила га је гушобоља, али је остала при ча, која није доказана, да је најлукавији Србин тог времена отрован по налогу кнеза Милана. Почива у манастиру Раковици поред сени многих Обренови ћа, био или не био њиховог рода.
215
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
се састала о Духовима, донела је Устав из 1869. године познат као намеснички.
Велика народна скупштина се разликовала од обичне народне скупштине по већем броју послани ка и по правима која је имала према обичајима или уставима. У њеној надлежности био је избор владара и намесништва, промена устава, одлуке о објави ра та, склапању мира и промени територија. У историји Србије 19. века одржано је више таквих скупштина. Скупштина која је доносила устав називана је још и уставотворном.
Намеснички устав потврдио је Обренови ћима право наслеђивања престола, забрањују ћи истовремено да ико од Карађорђевића може да буде изабран за кнеза. Скупштина је стекла, уз кнеза, законодавну власт, а чинили су је на родни посланици и посланици које је поста вљао кнез, односно влада. Министре је бирао и отпуштао кнез, па влада није била одговорна скупштини, те стога у Србији још није био уве ден парламентарни режим. Устав је увео само кривичну одговорност министара, али не и по литичку. Скупштина је добила још и ограничено право доношења буџета (ако не би био усвојен нови буџет, преносио се стари у нову годину). Скупштина није имала право законодавне ини цијативе, већ кнез и влада. Састајала се сваке, а не као до тада сваке треће године. Грађанска права су била зајемчена: слобо да вероисповести, лична безбедност, имовин ска сигурност, слобода говора, неповредивост стана и писма, слобода штампе, збора и удру живања, бирачко право. Судска независност је призната, али судије још нису биле заштићене. Државни савет, некада моћно политичко тело, постало је административни суд, односно са ветодавни орган владе. Извршна власт није до била посебан одељак, али су права владе била знатна. Устав је био умерено либералан. непознате речи
законодавна иницијатива – право предлагања закона. гарантне силе – силе које штите права Србије, потписнице Париског мира.
216
Потом је Скупштина донела неколико ва жних закона, од којих помињемо три – избор ни, о министарској одговорности и о штампи. Уставом и законима унапређен је политички живот у земљи. Творац устава био је Јован Ри стић, стамени државник, вешт дипломата, не савитљив као политичар. „Ја нећу популаритет, него аукторитет“, чувена је његова изјава. Устав је знатно поправио положај Ср бије према Турској и коначно онемогућио Порти ме шање у унутрашње сукобе врховне власти. Иако је Србија била вазална држава, влада је Порту и гарантне силе само обавестила да је донела устав и тиме окончала своју дугогодишњу бор бу за унутрашњу самосталност. Намесништво је водило проруску политику, а кнез Милан посе тио је руског цара у Ливадији (1871).
Намесништво кнеза Милана
„Кураж је најсјајнија црта човекова, а плашљивост је најстиднија. Без куражи казати истину, без куражи бранити правду и поштење, без куражи стати насу прот насилнику, бранити слободу народну и грађан ску, без куражи не би било ни правде, ни закона, ни слободе, ни напретка, без куражи једним словом свет би људски иструлио“ – рекао је Аћим Чумић, пред седник владе (1874–1875).
Скоро све владе биле су конзервативне, од којих су три оставиле већи траг у историји Ср бије овог времена – Радивоја Милојковића, Љу бомира Каљевића и Стевче Михаиловића. Поред либералних идеја, у овом периоду ши ре се и социјалистичке идеје Светозара Марко вића, а појављују се и социјалистички листови.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
СВеТоЗАр МАрКоВиЋ (1846–1875) Рођен је у Зајечару, а умро у Трсту. Учио је технику у Београду, а потом студирао у Петрограду и Цириху. Рано је прихватио социјалистичке идеје – у Русији од Чернишевског, у Швајцарској од Маркса. Због критике намесничке политике и устава у чланку „Наше обмане“ изгубио је стипендију и морао да се врати у Србију. Посветио се политици и оштро критиковао либерале и Омладину. Покренуо је социјалистичке листове: Ра деник, Јавност и Ослобођење. Осуђен је на девет ме сеци због текстова у којима је критиковао стање у земљи (1874). Његов утицај на савременике, нарочито на Омладину, био је огроман, и он је имао много след беника. Међу њима су и оснивачи Радикалне странке. У свом најзначајнијем делу Србија на истоку подвргао је критици целокупан политички развој Србије. Вре дан помена је и његов рад Реалан правац у науци и животу.
српско-турскИ ратовИ (1876–78)
Ј
ован Ристић био је најзначајнија личност уочи стицања независности. Он је изрекао девизу и ње се упорно држао: „Мисли што мислиш, а узми што можеш“, поступно, умерено, али сигурно. Намесници су одустали да Србију прогласе независном на дан пунолетства кнеза Милана (1872), јер нису добили подршку Русије. Ср бија никада није имала тако дуг пери од мира: није ратовала од 1815. до 1876. годи не, ако се изу зму два мање значајна догађа ја – осло бађање, тзв. шест нахија и учешће у Српском покрету у Јужној Угарској. Устанком у Херцеговини започета је Велика источна криза (1875–1878), која је затекла Србију неспремну за рат. Стање у Кнежевини било је напето – споља рат, а изнутра је претила анархија. Било је тешко убедити кнеза, тек ожењеног, да уђе у рат. Диле ма је трајала годину дана.
Србија је практично објавила рат Турској 29. јуна 1876. године. Према ратном плану, српска војска подељена је на четири: моравску, тимоч ку, дринску и ибарску, под командом генерала Черњајева, пуковника Милојка Лешјанина, ге нерала Ранка Алимпића и генерала Фрање За ха. Србија је била знатно слабија од Турске по квалитету војске и по наоружању. Била је заиста неопходна кураж да малена и сиромашна Кне жевина, са непуних милион и по становника, дипломатски и финансијски неприпремљена, уђе у рат с моћном Турском која је бројала више од четрдесет милиона становника. Једина помоћ били су јој руски добровољци – око три и по хи љаде војника и официра. Генерал Черњајев није био само њихов заповедник већ и командант целокупне српске војске.
Јован Ристић
Битка на Шуматовцу
Српске трупе кренуле су у офанзиву, али су поражене код Бијељине и Великог Извора. Са мо је Черњајев имао мало успеха. У офанзиви 217
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
Турака пали су Књажевац и Зајечар, а на Шума товцу Срби су били одбијени. У међувремену је склопљен споразум у Рајхсштату, којим су Русија и АустроУгарска одлучиле да се Срби ја и Црна Гора, која је такође заратила против Турске, могу ширити само у правцу Новопазар ског санџака. Уколико би српске државе биле поражене, загарантоване су им границе и прав ни положај пре рата. Ширење према Босни и Херцеговини, због чега се ушло у рат, није било могуће – та област уступљена је Хабзбуршкој монархији.
продро је до Грачанице на Косову. Чим су Руси склопили примирје у Сан Стефану, обустављено је ратовање. Да би се схватила руска политика на Балкану у 19. веку, самим тим и у доба Велике ис точне кризе, и место Србије у њој, морају се имати на уму речи ру ског министра спољних послова упућене српској влади: „Најпре иду интереси руски, па онда бугарски, па тек после њих долазе српски!“
непознате речи
кајмакамлук – округ.
Новопазарски санџак је административна терито рија Турског царства која је била у саставу Босанског пашалука. Једно време називан је кајмакамлуком. Као санџак укинут је 1817, а обновљен 1865. године. По дељен је на мање административне јединице – казе: Нови Пазар, Сјеница, Пљевља, Нова Варош, Пријепо ље, Бијело Поље, Митровица (Косовска), Беране, Ко лашин и Трговиште. Краће време Нишки и Новопа зарски санџаци били су уједињени у Новопазарски вилајет (1872). Од 1877. до 1912. године у саставу је Косовског вилајета. Од луком Берлинског конгреса АустроУгарска је стекла право да у Санџаку држи војску.
Под притиском великих сила Турска је при морана да обустави непријатељства, али су Ср би започели операције и крајем септембра за бележили делимичан успех у бици на Кревету. Убрзо су Турци прешли у противофанзиву и освојили Велики Шиљеговац и Ђунис у окто бру 1876, те су покорили целу Источну Србију. Ултиматум Русије упућен Турској спасао је Ср бију потпуног пора за, па је склопљен мир 28. фебруара 1877. године, чиме је завршен први део српскотурског рата. Потом је Русија об јавила рат Турској (24. април), прешла Дунав, али је застала у борбама за Плевну. Неспремни, Срби су са закашњењем објавили рат Турској, и то тек после пада Плевне, 13. децембра 1877. го дине. У други део рата српска војска је ушла без руских добровољаца, а под командом генерала Саве Грујића, подељена у пет корпуса. Офанзива је била усмерена према истоку и југоистоку. За узети су Кула, Прокупље, Пирот, Ниш (11. јану ар 1878), Лесковац и Врање, а део српске војске 218
каза – срез. ултиматум – захтев праћен претњом; уколико се не испуни, следи рат.
Улазак српских трупа на челу са кнезом Миланом у Ниш
незавИсност (1878)
С
анстефанским миром (2. март 1878) Ср бија је призната као независна држава и омогућено јој је територијално проши рење у правцу Косовске Митровице. Освајања у правцу истока и југоистока су оспорена – Ср бија је добила само Ниш. Европа, пре свих Ен глеска, није дозволила да се изврше тако вели ке територијалне промене вољом Русије. Стога је сазван Берлински конгрес (13. јун – 13. јул 1878), који је требало да преиспита одредбе из Сан Стефана.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Србија 1833–1878.
Руси су на време саветовали Србима да се обрате за помоћ АустроУгарској. Кнез Милан, његова супруга Наталија, Јован Ристић, мини стар иностраних дела, и цео један нараштај, који је у Русији видео више од покровитеља, морао се окренути северном суседу. Јован Ристић, бо равећи у Берлину без права учешћа на Конгре су, склопио је уговор с грофом Андрашијем о изградњи желе зница, трговини, регулисању Ђердапа и предао великим силама едмемоар о територијалним захтевима Србије.
непознате речи
едмемоар – полузваничан акт којим се неко подсећа на неке предлоге и обавезе.
Берлински конгрес признао је Србији независност и одредио јој границе. Спорна су била следећа места: Трн (придодат Бугарској), Пирот (припао Србији), Преполац (задржала Турска) и Врање (прикључено Србији). Србија се проши рила на југоистоку за четири округа: Нишки, 219
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Пиротски, Врањски и Топлички (10.300 km2). Од тада се Кнежевина Ср бија простирала на 48.300 km2. Срби су очекивали више и од ратова против Турске и од одлука Берлинског конгреса. Оче кивало се више и од Русије, која је зарад својих империјалних интереса, испољених у стварању Велике Бугарске, жртвовала Србе АустроУгар ској. До уједињења Срба није дошло, а Аустро Угарска се потрудила да се Србија и Црна Гора не само не уједине већ да не буду ни суседи. И
поред тих слабости и неких нерешених или ло ше решених питања по Србе, година 1878. вео ма је значајна за државноправни развој Србије и Црне Горе. У праву је био кнез Милан када је објавио одлуке Берлинског конгреса народ ним посланицима у Крагујевцу: „Споља мудри, а унутра чврсти одношаји – то су једини путови на којима може процветати Независна Србија.“ Србија је тада добила свој други државни пра зник – Дан независности (2. јули).
КНеЗ МиЛАН и КНеГиЊА НАТАЛијА Кнез Милан и кнегиња Наталија били су наш најлепши владарски пар. Милан је рођен у Манасији (Влашка, 1854), а умро у Бечу (1901). Наталија је рођена у Фиренци (1859), а умрла у Паризу (1941). Венчали су се у Саборној цркви у Београду (1875). Милан је имао 14 година када је доведен за кнеза, 28 када је постао краљ, 35 када је абдицирао, а 47 када је умро. Младост и буран живот пратили су овог стаситог човека лепих и правилних црта лица, живих очи ју, атлетски развијеног тела. Савременици, међу њима и песник Лаза Костић, запазили су кнегињине лепе црте ли ца и тела, једну даму љупке женствености. Њихов брак био је у почетку пун љубави и нежности. Наталијина русофил ска опредељења, наклоност радикалима, хладноћа према супругу, а Миланова неверства и политичка превртљивост довели су их до раскола, који се претворио у развод бра ка (1888). Мржња није довољна јака реч да би тачно пред ставила њихове потоње нетрпељиве односе. Кнегиња је три пу та рађала, али је у животу остао само будући краљ Александар. Разочарана у Србе, династију, чак и у сина, прешла је у римокатоличанство, али је целокупно наслеђе, своје и синовљево, завештала Универзитету у Београду. Није се потом удавала, као што се није женио ни краљ Милан. „Гроф од Такова“, како се Милан представљао после абдикације у иностранству, растао се и од своје велике љубави Артемизе Христић, али је из те везе остао ванбрач ни син Ђорђе. Ниједан владарски брак у повести Срба није изазивао толико знатижеље, пажње и зависти као овај – како у зе мљи, тако и у иностранству. 1. осврните се на обе ристићеве изјаве и покушајте да их протумачите. 2. Сетите се које су све скупштине радиле као Велике народне скупштине? 3. Како се звао претходни државни празник Србије?
ЗАДАТАК
Напишите рад о уставном развоју Србије од 1805. до 1869. године.
220
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
5 ПРИВРЕДА И ДРУШТВО (1835–1878) Устав из 1869. године омогућио је Србији солидније државно уређење. После два рата са Турском, уз помоћ Русије, Србија је на Берлинском конгресу стек ла независност и постала суверена др жава, после 73 године упорне војне и политичке борбе.
Привреда
К
нежевина Србија имала је почетком овог периода око 700.000 становника, а цифру од једног милиона досегла је 1859. годи не, да би при крају овог доба имала 1.353.890 становника (1874). Осим природним прирашта јем, становништво се умножавало још и досеља вањем, понајвише из Старе Србије и Херцегови не. Београд је главни град земље од 1841. године, а од ослобођења Ниш је постао друго место по величини и значају. Административну поделу на нахије и кне жине Србија је напустила стицањем аутономије, а општина, срез и округ постали су инстит у ције локалне самоуправе. Њихов број време ном се мењао: године 1839. Србија је имала 17 округа, 52 среза и 1.251 општину. Кнежевина Србија дуго није имала добре друмове, који су више подсећали на стазе него на путеве. Само су стари Цариградски друм и пут Београд–Кра гујевац били бољи и редовно одржавани. Закон о друмовима донет је 1864. године. Ни речни саобраћај није био развијен, а железницу је Ср бија добила шест година после независности. Поштански саобраћај био је уреднији, добрим делом и због тога што је Београд био на пут у Беч–Цариград. Негдашње мензулане и њихове татаре замениле су поште и дилижансе, а рад у њима прописан је законима (1843, 1866). Те леграфска веза Београд–Земун успостављена је 1855, а две године касније и са Турском. Србија је била слабо развијена пољопри вредна земља. Просечно домаћинство, са шест до седам чланова, имало је око 2,5 хектара об радиве земље и још нешто шуме и пашњака. Двоструко мање било је обрадивих површина (њиве, виногради, воћњаци, ливаде) у односу на
Цеђење јабука у Поцерини
шуме и остало неплодно земљиште. Друштво је било без великих поседника и без беземљаша. Кук уруз је био најраспрострањенија пољопри вредна култ ура, а од стоке – овца и свиња. Сви њогојство је доносило сељак у основне приходе. Сточарс тво је пос тепено препуштало примат земљорадњи, али су и даље обе гране биле недо вољно развијене. Само трећина становништва поседовала је гвоздени плуг. У привреди Србије занатима и трговини припадало је важно место. Занати су још дуго били подељени на сеоске – ковачки, абаџијски, мутавџијски, и варошке – механџијски, терзиј ски, дунђерски… Појавили су се и европски за нати – шнајдер, шустер, шлосер… Еснафском уредбом (1847) уређени су односи у овој грани привреде и они се нису битније мењали све до 1910. године. Трговина је дуго била везана за за нате и сточарство. Слободу трговине успоста вио је Устав из 1838, а Трговачки закон земља је добила 1860. године. Унутрашња трговина обављала се понајвише на панађурима. Стални пазарни дани уведени су знатно касније. Број 221
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
МиША АНАСТАСијеВиЋ (1803–1885) Рано је остао без родитеља. У месту рођења, По речу, учио је да чита и пише 1808/9. године. У почет ку је радио као учитељ и продавац у дућану. Прве паре зарадио је вукући лађе уз Ђердап, а потом је именован за ђумругџију. Оженио се Христином, се стром Симе Урошевића, секретара кнеза Милоша. Са Урошевићевом новчаном подршком започео је тр говину стоком, посебно јеленским роговима. Доби јеним новцем купио је лађу и упустио се у трговину сољу, тада веома уносан посао. Као успешног тргов ца поставио га је кнез Милош за дунавског капетана (1833). Иако је касније добио и чин мајора, у народу је остао познат као капетан Миша. Вредан и тален тован трговац, капетан Миша створио је читаву фло тилу на Дунаву, на 74 лађе радило је 500 људи, а по седовао је и девет спахилука у Влашкој. Београд и Букурешт били су центри његове трговине. Претпо ставља се да је његово богатство у новцу износило око 1.500.000 дуката. Политиком се бавио само у вре ме Светоандрејске скупштине, када је био њен пред седник и када је испољио, једини пут, политичке ам биције и то не у своју корист, већ у корист зета Ђорђа Карађорђевића. Потом се повукао у Влашку, где је провео остатак живота. Умро је у Букурешту, а сахрањен у цркви у Клежанима. Тамо се и данас може видети његово добро очувано балсамовано тело. Имао је сина, који је умро млад, и пет кћери, од којих је Персида била удата за Јована Мариновића, а Сара за Ђорђа Карађорђевића. Капетан Миша један је од наших великих добро твора. Поклонио је „свом отечеству“ кућу у коју је уложио 100.000 дуката (данашњи Ректорат у Бео граду), а у Влашкој подигао више школа и цркава. Народном позоришту поклонио је 1.000, а читаоници београдској поклањао је годишње по 300 дуката. Многе сироте девојке опремио је за удају.
222
вашара непрестано се повећавао – од 18 (1839) до 135 (1889). Извозна трговина била је усмере на према Хабзбуршкој монархији (1880 – 88%), Турској и Влашкој. Највише се извозила жива стока (свиње и говеда), затим житарице, руде и воће. Две најбогатије личности овог доба били су кнез Милош Обреновић и Миша Анастасијевић. Испитивање рудног богатства у Србији за почео је 1835. године барон Хердер, а закон о рударству донет је три деценије касније. Инду стрија у Србији дуго је била неразвијена и, ако се изузме рударство, темељила се на занатима. Једна од првих фабрика била је Правитељствена ледерница у Топчидеру (1837), а највеће инду стријско предузеће – Тополивница у Крагујевцу (1853). Давањем разноврсних повластица др жава је, на основу Закона о потпомагању инду стријских предузећа (1870), настојала да убрза њен развој. За рударство је био заинтересован страни капитал, па је од 1837. до 1900. године отворено око 60 рудника, понајвише угљенокопа и каменолома. Грађевинска индустрија започела је свој развој подизањем стругара и изградњом циглана. После многих покушаја почела је са ра дом фабрика стакла у Јагодини, знатно касни је и у Параћину. Жито се млело у воденицама разних типова, а први парни млин подигнут је у Београду (1850). Пиваре су чиниле окосницу прехрамбене индустрије. Најпознатија пивара припадала је Ђорђу Вајферту. НоВАЦ У време стицања аутономије у Србији је било у оптицају 43 монете, од којих су најпознатије златна махмудија, цесарски дукат, сребрни талир и бакарни грош. Од 1868. године Кнежевина кује сопствени ба карни новац, а од 1873. сребрни и златни новац – динар. Према закону из 1878. године, ковани су злат ни и сребрни динар и бакарне паре. Прва српска банка основана је 1869, а Народну банку држава је добила тек 1883. године. непознате речи
панађури – вашари. ђумрукџија – цариник. ледерница – кожара.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Фабрика сукна у Параћину
Финансије Србије биле су најбоље за прве владавине кнеза Милоша, владара који је стекао огромно лично богатство, а држава постизала сваке године буџетски суфицит. Први буџетски дефицит забележен је 1840. године, од када су, с ретким изузецима, државни расходи премаши вали државне приходе. Од 1835. године порески систем је више пута мењан, а непосредни порез уведен је неколико година после стицања неза висности. Већ у овом периоду Србија је почела да се задуж ује у иностранству.
Друштво
С
рби, некадашња раја, ратници и сео б ници Турског царс тва, без сопс твеног племства, укидањем феудализма (1835) постали су друштво слободних сељака. Много година касније Србија је по Херберт у Вивијену
изгледала као „рај сиромашних“. Почетком на веденог периода (1834) сеоског становништва било је 93%, варошког 7%, а педесет година ка сније (1884) сеоског 87% и 13 % варошког. Од насеља, Србија је имала село, варошицу, варош и град. Само је Београд могао да се назове гра дом – он је 1884. године имао 35.500 становника. Окружни центри, као што су Шабац, Јагодина, Пожаревац, Смедерево, Ужице, Краљево, Крагу јевац, развијали су се убрзаније и због тога што су били админис тративни центри. Без плем ства, грађанства и његове елите, која је створе на у последње две деценије 19. века, србијанско друштво је било уједначено све до уставобра нитељске епохе. Као што је Вук Караџић опи сао сељачко друштво у претходној епоси, тако је сада о њему оставио упечатљиву представу Милан – Милићевић (Живот Срба сељака). Са мо део богатијих сељака, успешнијих трговаца и занатлија, виших чиновника и нешто мало инду стријских предузетника чинили су мали део бу дућег грађанског друштва. Иметком, образова њем, облачењем и начином живота знатно су се разликовали од сеоског становништва Србије. Задруга се разликовала од модерне европске породице по томе што је у њој живело и зајед нички обрађивало имовину више сродника. Њу су чиниле особе из неколико генерација. Често је бројала и до 100 чланова, а најчешће до 20. За другом је управљао најспособнији члан – дома ћин. Својства задружне заједнице су: заједничка имовина, заједнички живот и рад, солидарност
Ниш
223
XIII.
КНЕЖЕВИНА СРБИЈА
и колективна одговорност. Јеврем Грујић је за писао да је њихова задруга у Даросави имала 60 коза, 300 оваца и 500 свиња. Од почетка наведе ног периода инокосних породица било је више него задружних, које су се убрзано распадале. Срби су створили идеалну представу о задрузи и животу у њој, али су били узалудни напори да је очувају. Шездесетих и седамдесетих година 19. века либерали, социјалисти и конзервативци водили су бурну расправу о очувању задруге и њеној улози у привредном и друштвеном жи воту земље.
Жена у народној грађанској ношњи
Срби из Хабзбуршке монархије, наставници и чиновници, а потом и српски питомци почели су у свакодневни живот да уносе нове обичаје понашања и одевања. Прелом у свакодневном и друштвеном животу настаје у време револуције 1848/9. године, када је успостављен непосред нији однос српских житеља с обе обале Саве и Дунава. Један део српских породица из прека склонио се од мађарске војске у Београд и Ср бију и тада су се сународници ближе упознали. Захваљујући и тој чињеници у Србији почело је све више да се европски живи. Турско наслеђе, богато и укорењено, потискивано је европеи зацијом српског друштва. Кнез Милош и Тома Вучић Перишић класичан су српскотурски тип, али њихова одећа најчешће је била турска. Већ 224
Димитрије Давидовић и Јован Ристић носили су европска одела. Када се Ристић после доласка из Париза појавио пред кнезом Александром, владар је „појавом најновије париске моде био очаран, и да је у томе црном фраку и сјајном ци линдру видео спасење отаџбине“. Није било јед ноставно скинути с обичног Србина чакшире и навући му панталоне, гуњ заменити капутом, а фес – шајкачом или цилиндром. Симбол српске гардеробе постаје од 1870. го дине шајкача, капа коју су Србијанци наследили од Срба граничара. Колико су споро и тешко прихватани нови обичаји, сведочи и чињени ца да су српске власти батинама присиљавале српског сељака да скине фес и стави шајкачу на главу. У време омладинског покрета Срби су по кушали да уведу нове капе – „душанке“ и „лаза рице“, које су добиле називе по именима двојице најпознатијих средњовековних владара, али су европски обичаји надвладали.
НоШЊА СеоСКоГ МЛАДоЖеЊе СреДиНоМ 19. ВеКА „Илија обуче што је било најбоље од одеће у кући: доламу купљену за женидбу мога оца, коју је после њега носио сваки од браће када се женио, један по јас, силав и јелек, затим кратак с рукавима гуњић, црвене чојане тозлуке, калчине и црвене чизме; на глави: црвени фес, за појасом два сребрњака (пишто ља) и један белокорац нож (јатаган).“ (Етнографски записи Јеврема Грујића) непознате речи
инокосна породица – родитељи и малолетна деца. питомци – студенти стипендисти. фрак – капут спреда изрезан и са дугим пешевима са зад ње стране. цилиндар – високи мушки шешир у облику ваљка.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
И забаве су попримиле европске обрисе. Уместо посела, организовани су балови – пр во у двору, потом у конзулским кућама, затим у домовима угледних српских државника и бога тих грађана. Коло се одржало до данас, али су на баловима игране многе европске игре: тајч, полка, кадрил… Еманциповање жена био је ва жан моменат у развоју ср бијанског друштва. Жене су прво почеле да се појављују на улици, па тек онда на баловима. Много је времена про шло док домаћица није изборила право да седи за софром с домаћином, а тек какву је промену чинило играње у паровима на баловима. Пре станак обичаја прања ногу мужу и свекру био је најважнији чин у еманциповању жена. Није без значаја ни то да су престале да љубе руку стра ним и домаћим гостима и, што је још битније, да су мушкарци почели да љубе руку девојкама и женама. Дуго је времена прошло док муж и жена нису, руку под руку, изашли да шетају местом у којем су живели. Крсна слава била је најважнији породични празник, када су се окупљали рођаци и пријатељи. Ово је време настанка образовних, културних и научних установа. Прво позориште ра дило је привремено 1834/5. године у Крагујев цу (Вујићев театар). Потом се позоришни живот пренео у Београд, где је новцем кнеза Михаила подигну та лепа зграда Народног позоришта (1868/9). Насупрот позоришту подигнут је спо меник кнезу Михаилу (1882). Када је Миша Ана стасијевић поклонио своју прелепу кућу, у њу су смештене највише просветне и културне уста нове Београда и Србије – Лицеј, Велика шко ла и Универзитет. Под окриљем Министарства просвете отворени су Народни музеј (1844) и Народна библиотека Србије (1853). Од научних институција, вредно је помена Друштво српске словесности (1842), односно Српско учено дру штво (1864), од којих је настала Српска краљев ска академија (1886, данашња САНУ).
Лицеј
Коначно усвајање Вукове реформе у Кнеже вини Србији прекинуло је жустре препирке Ср ба. Негативна последица реформе јесте чињени ца да није успостављено језичко јединство Срба. Најзначајнији књижевници Вуковог доба били су Сима Милутиновић Сарајлија и Бранко Ра дичевић. Епоху романтизма испунили су Ђура Јакшић и Љубомир Ненадовић у књижевности, Јован Ристић у историографији, Стојан Нова ковић у филологији. Излазило је више часопи са за књижевност и друге друштвене области. Мемоари Проте Матеје Ненадовића и још неки његови списи дали су велики допринос проу чавању Српске револуције. Павел Ђурковић, Урош Кнежевић, Ђура Јакшић и Стева Тодоро вић оставили су драгоцене портрете историј ских личности, обичних људи, као и крајолика овог периода.
Бранко Радичевић
Ђура Јакшић
Стева Тодоровић
1. Како се зове књижевник који је, после Караџића, описао народни живот у Србији? 2. Покушајте да сами закључите које су предности живота у задрузи, а које у инокосној породици.
ЗАДАТАК
За неке занате и делове одеће који се помињу у тексту дата су објашњења у претходним лекцијама. Покушајте да за остале сами пронађете објашњења и описе.
225
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Династије и народ „Од три нововековне српске династије, Обреновићи су пос ледњи ушли у српску повесницу, а први изашли из ње. Обреновићи су три године дуже били на престолу од Карађорђевића, а кад је реч само о Србији, пуних триде сет година. Нововековна српска држава постојала је 115 година, од тога Обреновићима припадају 72, а Карађор ђевићима 42. (Година 1814. није узета у обзир.) ПетровићЊегоши, као црквени и световни поглавари, знатно дуже су били на владичанској столици и цетињском трону од обе србијанске династије (1697–1918). Испод српске и југословенске круне лепршала је мла дост. Неколико српских и југословенских владара ступи ло је на престо у раној младости, бацајући на своја нејака плећа огроман државни терет, прерано замењујући де чију машту друштвеним и државним бригама. Најмлађи је био краљ Петар II Карађорђевић, који је у 11. години наследио оца! Потом су следећим младалачким редосле дом долазили под србијанску и југословенску круну наши владари из обе династије – краљ Александар Обреновић у 13, кнез и краљ Милан Обреновић у 14, кнез Михаило Обреновић у 16, кнез Милан Обреновић у 20, краљ Алек сандар Карађорђевић у 26. као регент, а у 33. као краљ, кнез Милош Обреновић у 33, а вожд Карађорђе у 42. го дини живота. Само је краљ Петар I Карађорђевић засео на српски престо са седим власима, као шездесетогоди шњак. Наши владари су исто тако млади силазили са престо ла. Кнез Михаило бежао је пред Томом Вучићем Периши ћем (1842) када је имао 19, а убијен је у 45, кнез Милан умро је у двадесетој, исте године кад је ступио на престо, краљ Петар II остао је без круне у 22, последњи Обрено вић, краљ Александар, лишен је живота у 26, краљ Милан одрекао се престола у 35, а умро је у 47. години живота! Знатно старији долазили су на владичански трон и це тињски прес то и одлазили са њих Петровић-Његоши. Последњи владар попео се на престо најмлађи у 19, књаз Данило у 25, док је од владика најмлађи засео на влади чанство Петар II у 17, Петар I у 34, Сава у 35, Данило у 37, а почаст најстаријег понео је Василије, у 41! Кад је убијен књаз Данило имао је 35, а када је умро владика Сава – имао је 81. годину! Од свих владара најдуже се одржао на престолу краљ Никола – 58 година! Младост србијанских нововековних владара битно је утицала на формирање њихове личности, владарске иде ологије и политичког живота у земљи. Колико су се пута, услед затрованих политичких страсти у земљи и тешких међународних прилика, ове младе и недозреле особе
нашле у српским, југословенским и светским вртлозима, који су потапали столетна царства и династије... Повест је показала да су се боље сналазили владари који су до лазили на престо у зрелим годинама, као вожд Карађор ђе, кнез Милош, краљ Петар. За разлику од Обреновића, Карађорђевићи су се пели на прес то нешто зрелији, а Петровић-Његоши још старији. Владавина Обреновића непосредно је везана само за Србију, а династија Петровић-Његош само за Црну Гору, док су Карађорђевићи успели да буду владари још и Хр вата и Словенаца. Обреновићи су неговали српство и били су обузети српском идејом и уједињењем српства, уз благи изузетак кнеза Михаила у време његове друге владавине. Јужно словенска, а потом и југословенска идеја и држава у не посредној су вези са Карађорђевићима... Овакво опре дељ ењ е упућ уј е на најв ећ у разл ик у у пол ит иц и Обреновића у односу на Карађорђевиће. Млађа поколења Срба су познатија по рушењу него по неговању владалачког ауторитета. У непрестаном трага њу за бољим решењем политичког уређења земље, од војничке до парламентарне монархије, наши владари и народ нису успели да пронађу срећно решење које би владалачком дому обезбедило сигурност и достојанство, а народу мир. Неспорно је да смо круни морали пок ла њати више пажње, као што је и она требало да узвраћа истом мером. Тад би наш политички живот био мирнији и био би ослобођен срљања у поноре великих катастро фа. На тај начин сачували бисмо и народ и владаре, а де сило нам се да смо губили и једне и друге. За разлику од многих народа на Балкану, па и у Европи, ми смо били довољно мудри да из своје средине бирамо владаре како у средњем, тако и у новом веку. Наша осо беност била је и у томе што смо изградили две српске државе (Србију и Црну Гору) и уздигли три династије. Спо собност да сами одаберемо владалачки дом и, што је бит није, да нисмо оскудевали у породицама које су могле да оснују владалачко стабло даје нашој прошлости особит у драж. Постојање трију династија понекад је представља ло препрек у у погледу успос тављања народног једин ства, али то је било мање опасно од ненародних, феудал них и позајмљивачких владарских кућа које су запоселе грчки, албански, бугарски и румунски престо. Данас иза зивају смех послератне комунистичке опт ужбе о ‘нена родности’ наших династија.“ Андрија Веселиновић, Радош Љушић, Српске династије, Нови Сад, 2001.
У чему су се све Срби, када је династија у питању, разликовали од осталих народа? Направите хронологију српских владара према годинама доласка на престо. ЗАДАТАК:
Владари и династије често су се смењивали. Напишите рад о династијској борби у Србији.
226
ЦРНА ГОРА
XIV
Ц
рногорци су део српског народа – етничко порекло им је српско. Борећи се дуго против Турака, успели су да у 19. веку створе другу српску државу. Та чињеница – стицање државности – пресудно је утицала да у 20. веку про гласе себе нацијом и тако српско национално биће поделе на два неједнака дела. Сличан пример у европској историји представља подела Немаца и Аустријанаца. Православље, Русија и Србија, три су битна чиниоца у по вести Црне Горе. Црногорци су се клели у сва три, али никада искрено, већ према потребама које су им наметали сирома штво, борба против Турака и нимало лак живот у планинским беспућима. Борба за преживљавање битна је одредница цр ногорске историје. Језгро будуће државе чинила је тзв. Стара Црна Гора, а северно и североисточно од ње су Брда, која географски припадају источној Херцеговини. Током друге по ловине 19. и почетком 20. века дошло је до присаједињења Брда, односно брдских или херцеговачких племена Црној Го ри. Прик ључујући се Црној Гори, они су постепено забора вљали своје херцеговачко порекло и постајали Црногорци. Православље је неодвојиво од Цетињске митрополије, ко ја је старија од црногорске државе. Митрополија је, до сре дине 19. века, била најважнија институција на овим просто рим а. Тад а је уступ ил а прим ат држ ав и, али тим е ниј е завршила своју историјску улогу.
XIV.
ЦРНА ГОРА
1 ТЕОКРАТСКА ЗАЈЕДНИЦА ПЛЕМЕНА Владичанство Петра I (1784–1830)
Ф
ранцуска револуција изазвала је неми ре и ратове у Европи крајем 18. и по четком 19. века, који су делимично за хватили и црногорска племена, окупљена око Цетињске митрополије. Период владичанства Петра I и Петра II је време припрема и увође ња теократије у Црној Гори. Реч је о особеном облик у теократије – владике у име Бога и пра вославља управљају црногорским племенима и пок ушавају да их доведу у ред који подразуме ва државна заједница. Можда је за овакво ста ње најисправнији назив теок ратска заједница племена, из које ће, у наредном периоду, на стати црногорска држава. Ни појава пустолова Шћепана Малог у Црној Гори, који је приграбио световну власт и истакао се сузбијањем крвне освете, није допринела успос тављању добрих племенских односа. Доба владавине Петра I било је бурно како у односима са окружењем, тако и унутар Ми трополије. Смрћу владике Арсенија Пламенца, који није припадао роду Петровић-Његош, за владик у је изабран Петар Петровић. Он је по шао у Сремске Карловце, где га је митрополит Мојсије Путник завладичио (1784), а потом от путовао у Петроград. У руској престоници су га непријатељски дочекали и протерали из Русије. Владикин борав ак у Русији искорис тио је скадарски везир Махмуд-паша да нападне Цр ну Гору, опустоши је и спали цетињски манастир (1785). Било је то четврто спаљивање манастира од стране Турака, али и последњи њихов упад у Цетиње. Нови напад преду зео је скадарски паша 1796. године. Црногорци су га дочекали на Мартинићима, поразили и ранили. Чим је оздравио кренуо је у још један поход, али је по гинуо у битки на Крусима. Мировним угово ром са скадарским пашом (1808) обустављена су непријатељства. Од тада није било значајнијих сукоба са околним турским пашама, осим уоби чајеног четовања, све до 1820. године, када је 228
Петар I Петровић Његош
босански паша Џелалудин напао Морачане. Од турског пустошења Морачане и Ровчане спасли су зима и снег. Од престанка постојања Млетачке републи ке и уласка аустријских трупа у Бок у Которску (1797), Црногорци су добили новог суседа, Хаб збуршку монархију, што је трајало све до 1918. године. Немири и ратовање на Јадрану дали су повода владики Петру I да поради на добијању Боке или бар на ојачању свог утицаја у њој, с намером да је присаједини Црној Гори. Владика је послао у Русију једног архимандрита са задат ком да тражи новчану помоћ и предлог о начи ну уређења Црне Горе. Новчана помоћ је убр зо стигла у Цетиње, а руски цар је 1799. године издао владики грамат у, у којој је истакао да ће се заузети за Црну Гору код Аустрије и Турске, обећао слање флоте у Јадран и одредио редовну годишњу помоћ од 1.000 дуката. Цар је одлико вао владик у Петра I орденом Светог Алексан дра Невског. Када је сазнао да је владика успо ставио односе са Французима, цар Александар је издао још једну грамат у, али сада црногор ским главарима а не владики, у којој је истакао да је Црну Гору узео под покровитељство. Тада
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
су Руси радили на владикином збацивању и тек 1805. године, после три руске мисије, затварања и смрти владикиног секретара опата Долчија, односи са Русијом су поправљени. Пожунским миром (1805) Французи су до били Боку Которску, а заузели је 1807. године, па су се Црногорци морали повући у планине. После Француског пораза у Русији, створени су услови да се Бока Которска уједини са Црном Гором, што је учињено на скупштини у Доброти 1813. године. На челу две, на кратко време ује дињене провинције, била је Централна комисија под председништвом владике. Аустријанци су ушли у Боку 1814. године, а мировним уговором у Паризу, она је коначно препуштена Хабзбур шкој монархији. На Бечком конгресу Црна Гора није поменута. Током Првог и Другог српског устанка ни је било већих заједничких акција Србијанаца и Црногораца. Односи између вожда Карађорђа и владике Петра I одржавани су редовно, али заједничких ратних дејстава није било. Вожд је повео устанике у Рашку (1809), с намером да се састане са Црногорцима, ослободи ове крајеве и крене према Косову. Пошто се владика није појавио са својим војницима, ова акција се за вршила неуспехом. Крајњи резултат ове сарадње био је успостављање и одржавање добрих од носа, и обнова свести о заједничком пореклу и српском јединству. Црногорско законодавство, као и само дру штво, било је неразвијено све до стицања неза висности. Ретким правним писаним прописи ма регулисани су унутрашњи односи, а знатно више племенским обичајима. Први значајнији правни акти јесу Заклетва и Стега владике и главара Катунске нахије, да ће се борити против непријатеља православља и да ће нахије Старе Црне Горе помагати Брђане у борби против Ту рака (1796). На Скупштини у Стањевићима до нет је први део Законика обшчег црногорског и брдског (1798), а други, на Скупштини у Цетињу
(1803). Овај правни акт познатији је као Законик Петра I и њиме се санкционишу кривична дела. Он садржи још и одредбе о судском поступку и приватноправним односима, а од посебног су значаја прописи о сузбијању крвне освете и наплати пореза. Овим правним радњама поста вљени су темељи будућој црногорској држави.
ПАјА јоВАНоВиЋ, КРВНИ УМИР Црногорске владике, касније владари, с великим напором су успели да обуздају племенску анархију. У изградњи црногорске државности био је то несум њиво значајан проблем. Племенски начин живота, непрестани сукоби са Турцима и муслиманским ста новништвом, сиромаштво, неразвијена привреда и горштачки менталитет битно су утицали да племе по стане скоро самостална заједница. „Довести га к по знанију права“ била је највећа тековина црногорског друштва и државе. Четовање и крвна освета два су непрекидна жаришта племенске анархије. Племенска анархија престала је онда када је владар (владика, књаз) уместо клетвом, силом заводио поредак у зе мљи. Слика Паје Јовановића, „Крвни умир“, приказује представнике два племена како се мире и свештенике који посредују. Слика се намеће гипким набацивањем фигура, муњевитим одсјајима светлости, са засићеном, али блиставом пастом.
непознате речи
грамата – повеља, указ. опат – овде: римокатолички свештеник. менталитет – скуп душевних особина и склоности поје динаца или народа. анархија – безвлашће.
Трећу државну установу, по сле владике и гувернадура, Црногорци су добили оснивањем Правитељства суда црногор ског и брдског (1798), познатијег као Кулук. У анархичном 229
XIV.
ЦРНА ГОРА
црногорском друштву, овај суд се највише бавио примиривањем племена и села. Владика није ус пео да оснује локалне судове. Гувернадуру је припадала световна, а влади ки духовна власт. Гувернадурство је уведено 1717, а укинуто 1832. године. Гувернадури су бирани из породице Радоњић. Племенска анархија била је највеће зло у Црној Гори и највећа сметња настанку државе. Она је створила услове за четовање, које је тума чено као „одушак црногорске биједе“. Четовања је било понајвише у неродним година, када се умирало од глади, па је плењење стоке било уче стало. Племена су се закрвила, а крвна освета, карактеристична за племенска друштва, узела је многе животе. Власт владике Петра I била је слаба, јер он није успео да уништи племенску самосталност и анархију. Његово најјаче оруђе у мирењу зава ђених племена била је клетва. „Да међу Турци ма живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногораца“, жалио се често владика. Онда када је клетву почела да замењује сила, у Црној Гори је почео да настаје поредак. Петар I сахрањен је у цетињском манастиру и прогла шен је за светитеља.
владИчанство петра II (1830–1851)
П
етар II је најнеобичнији владика у по вести Српске православне цркве. Иако је био калуђер, одевао се више као све товна него као црквена личност, и понашао се више као песник него као владика. Народ га је ословљавао речима – „господар владика“. Он је веома допринео да Црна Гора из теократске за једнице племена, прерасте у световну државу. Када му је Вук Караџић добронамерно пребацио да би као владика морао да се другачије одева, одговорио је: „Иди с Богом! Ти какав си, ти би мене затворио у манастир: нијесам ја калуђер, него сам свјетовни владика (тј. владалац)“.
КЛеТВА ПеТрА I УПУЋеНА КАТУНСКиМ ГЛАВАриМА (1822) „Видећи вашу неслогу и домаћи рат у сва племена од ваше нахије, ја с мојом највишом жалосћу и плачем видим да сте ви сами себе и својој ђеци највиши крв ници и непријатељи душевни и тјелесни, и да сви ђаволи и сви ваши непријатељи од свијета не би мо гли толико зла, ни толико штете и срамоте вам учи нити, колико ви сами себе чините. Ви сте од Бога отступили и страха Божјега изгубили, ви сте грехоту и срамоту заборавили, ви за душу и поштење не ми слите, ви се не можете крви брацке насисати, ваша слава, ваше поштење, ваша похвала и дика и ваше јунаштво стоји у вашу домаћу рат и неслогу, у коју највишу своју срећу и радост находите… Ви чините оно што знате, но не знате што чините“.
230
Петар II Петровић Његош
Владика Петар I одредио је тестаментом за свог наследника Рада Томова Петровића. Он је рукоположен за владику 1833. године у Руси ји, у присуству руског цара, чиме је прекинуо традицију да цетињске митрополите постављају на црквени трон пећки патријарси и карловачки митрополити. Црна Гора је била, са становишта међународ ног права, турска провинција. Она је одржава ла посебне односе са околним турским пашама
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
– скадарским, босанским и херцеговачким. Чим је преузео дужност владике, Петар II је два пу та безуспешно покушавао да освоји Подгорицу. Велики везир Мехмед Решидпаша позвао га је да призна султана, а за узврат, обећао му је бе рат. Када је владика понуду одбио, везир га је напао 1832. године, али није имао успеха. Највише про блема Црногорцима су зада вали херцеговачки муслимани, које је предво дио везир Алипаша Сточевић Ризванбеговић. Обострана племенска анархија, и православних и муслимана, узрок је овим сукобима. Када је граховски војвода одбио да плаћа порез везиру, дошло је до напада на Грахово (1836) и пораза Црногораца и Граховљана. Црногорци и Дроб њаци, предвођени Новицом Церовићем, освети ли су се Турцима на Мљетичку, где су погубили чувеног јунака Смаилагу Ченгића (1840). Вла дика је, потом, са везиром Ризванбеговићем, у Дубровнику, извршио разграничење између Цр не Горе и Херцеговачког пашалука, које Порта није хтела да потврди. Граховљани су морали и даље да плаћају харач и испашу Турцима. Црна Гора је још увек формално била под влашћу скадарског везира. Везир је по наређе њу из Стамбола, заузео два црногорска острва у Скадарском језеру – Врањину и Лесендру (1843). Ако се изузму четовања и погранични сукоби, других невоља са Турском и околним муслима нима више није било. И Аустрија, нови црногорски сусед, и вла дика, имали су много мука док су успоставили аустријскоцрногорску границу. Разграниче ње је завршено 1841. године, али је и даље би ло тешко навићи анархичне брђане да поштују царинске и санитетске прописе. Пре коначног разграничења, владика није успео да задржи ма настире Маине и Стањевиће, па их је уступио Хабзбуршкој монархији за новчану надокнаду. Рускоцрногорски односи били су веома жи ви – владика је два пута лепо приман у Петро граду: 1833. и 1837. године. Успостављање до брих односа донело је Црној Гори десетоструко повећану годишњу новчану помоћ. Руси су у Црну Гору послали више својих људи ради до ношења новца и пружања помоћи при оснивању државних институција. Црна Гора је све више зависила, политички и материјално, од Русије, а затим и од Србије.
НоВиЦА ЦероВиЋ (1806–1895) Рођен је у Тушињи, у племену Дробњака, где је био кнез. После погибије Смаилаге Ченгића, владика Пе тар II поставио га је за сенатора, што му је подигло углед у племену. Од тада је поглавар Дробњака – њи хов војвода. Иван Мажуранић опевао га је у спеву Смрт Смаилаге Ченгића. Знао је читати, иако није имао никакво образовање. После присаједињења Дробња ка Црној Гори, вратио се у родно место.
Петар II је био у добрим односима и са кне зом Милошем Обреновићем и са кнезом Алек сандром Карађорђевићем. Сав одан српству, одржавао је присне односе и са Илијом Гара шанином, укључивши се у његову националну пропаганду. Крајем тридесетих година покушао је аван туриста Никола Радоњић, познатији као Васоје вић, да између Србије и Црне Горе створи нову државну заједницу – Холмију, али у тој намери није успео. непознате речи
санитетски прописи – здравствени прописи на граници. Холмија – Брда.
Пре одласка на хиротонисање у Русију, Петар II је укинуо гувернадурство и протерао Радо њиће из Црне Горе. Тиме је приграбио сву врхов ну власт и наставио процес изградње државних установа. Уз помоћ руских изасланика Вукотића и Вучићевића, основао је Правитељствујушчи 231
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
сенат (1831), исконски заче так будуће владе. Истовремено је установио гвардију, извршни орган сената. Део гвардије назван је перјаницима, и они су служили владики као телохраните љи. Вредна помена је још установа племенских капетана, који су имали судску, војну и управну власт на племенској територији.
НиКоЛА рАДоЊиЋ (1787–1845) Рођен је у Васојевићима, које је млад напустио. Шко ловао се у Аустрији и Русији, где је стекао звање ин жењеријског официра. Као сваки авантуриста, бора вио је у Турској, Србији, Црној Гори, Француској и Енглеској. Енглески конзул Хоџес поставио га је за ви цеконзула Енглеске у Новом Пазару (1837), одакле су га протерали тамошњи муслимани. Уживао је заштиту кнеза Милоша и поверење владике Петра II. Његов покушај да од Холмије („Књажевина Васојевић“) створи трећу српску државу дошао му је главе.
И док се његов прет ходник борио против племенске анархије и крвне освете само кле твом, Петар II је могао то да чини оружаним одредима – перјаницима и гвардијом, али, ипак, није успео у потпуности да сузбије племенску анархију и крвну освету. Процес интеграције племена трајао је дуго. Као што је владика Пе тар I сматрао да је ослободио од Турака Бјело павлиће, Пипере, Ровчане и Морачане, тако је и владика Петар II веровао да је, уз Куче, ослобо дио Грахово, Никшићку жупу и Ускоке. Будући да има много података о томе да су племенски представници и појединци још увек одлазили Турцима на ноге, може се рећи да државно је динство тада још није сасвим успостављено. непознате речи
гвардија – полиција. интеграција – обједињавање у једну целину.
Котор
1. Зашто владика Петар I користи клетву приликом посредовања између закрвљених племена? Каква вас осећања обузимају после прочитаног текста клетве? 2. Постоји ли сличност између Правитељствујушћег совјета и Правитељствујушчег сената?
232
XIV.
ЦРНА ГОРА
2 КНЕЖЕВИНА Победама на Мартинићима и Крусима црногорске владике су ојачале свој положај и у земљи и у односу на околне турске паше. Смиривању племена и обуздавању анархије владике су посве тиле највише пажње, али нису постигле значајнији успех и поред доношења правних прописа.
Кнез Данило (1851–1860)
У
време Берлинског конгреса изгледало је да су Срби у предности над осталим бал канским народима, јер су имали два др жавна центра – Србију и Црну Гору, и могућност да се око њих окупе и створе заједничку државу. Време је показало да та предвиђања нису била исправна. Не може се рећи да између две српске државе није било сарадње и настојања да се ује дине, али је било и много неспоразума, неразу мевања и суревњивости. Три момента пресудно су утицала на развој Црне Горе у овом периоду – увођење врховне световне власти (1852), Пари ски конгрес (1856) и Берлински конгрес (1878). Петар II оставио је тестаментом владичан ство синовцу Данилу и послао га у Русију да стекне духовно образов ање. Старијем брат у Петру, председник у сената, подарио је световну власт, те га је скупштина прогласила за госпо дара и књаза Црне Горе. Овим чином као да се враћала стара подела врховне власти на влади ке и гувернадуре. Овај проблем, који је могао да изазове сукобе међу Црногорцима, решио је руски цар тиме што је дао подршку Данилу. На родна скупштина је, потом потврдила Данила за „владара (владик у) Црне Горе“. Данило је ову одлук у понео са собом у Русију. И док је он пу товао, скупштина на Цетињу донела је, 13. мар та 1852. године, акт о увођењу монархистичког облика владавине у Црној Гори. Првим чланом овог значајног док умента, црногорска држава постаје световна и наследна Кнежевина. Другим чланом, проглашен је Данило кнезом, с правом наследства престола по мушкој линији. Трећим чланом, прописано је да се цетињски епископи бирају из реда породице Петровић-Његош или неке друге „благородне“ фамилије. Овим чином
Данило Петровић
коначно је одвојена световна од духовне власти, слично као у време пос тојања гувернадура и владика. Овај акт достављен је руском цару, који је, после извесног премишљања, признао Дани ла за кнеза Црне Горе. Тиме је укинут анахро нични облик теократске власти – владичанство. Непознате речи
анахроничан – застарео, преживео.
Књаз и Књажевина су старији облици речи, који се и данас користе у Црној Гори. Исто је било и у Ср бији кнеза Милоша и кнеза Александра, али су потом прихваћени савременији облици речи – кнез и Кне жевина. Кнежевска титула у Црној Гори била је у употреби до 1910. године. Владари су се титулисали, најчешће са – Књаз и Господар црногорски и брдски.
233
XIV.
ЦРНА ГОРА
Бој Црногораца са Турцима
Кнез Данилова владавина почела је ратом са Турском, крајем 1852. године, а повод је био уво ђење световне власти у Црној Гори. Црногорци су на кратко освојили Жабљак на Скадарском језеру, а потом су морали да се бране. Румелиј ски сераскер Омер-паша Латас, предузео је кру жни напад на Црну Гору – од Бара, Подгорице, Никшића и Требиња. Пошто је покорио Пипере и Бјелопавлиће, служећи се и подмићивањем, запретио је освајањем самог Цетиња. Уз помоћ аустријске, а делимице и руске интервенције на Порти, Омер-паша је обуставио напредовање и повукао војску, чиме је Црна Гора почетком 1853. спасена од потпуног покоравања. Овај рат против турске државе а не против околних па ша, упамћен је у свести народа као „Омер-паши на година“ и показао је многе слабости у црно горској војној и државној организацији. Кнез се затим окренуо решав ању унутра шњих проблема. Претендент на кнежевску кру ну и председник сената, Перо Петровић-Његош је емигрирао, Ђорђије Петровић-Његош је про теран, а кнежев сестрић Стефан Перовић-Цуца је убијен. Тиме је била коначно угушена опо зиција, али су остали проблеми са племенима. Пипери 1852, а Бјелопавлићи 1854. године су се Непознате речи
сераскер – врховни заповедник војске. аудијенција – званичан пријем. сизерен – владар.
234
побунили, али су покорени војном силом. По том су уследила два крвава сукоба са Кучима – 1856. и 1858. године. Марко Миљанов је запи сао да је то био страшан „српски покор“, после ког су Кучи, привремено, сједињени са Црном Гором. Предузимљив и сналажљив кнез Данило, по сле завршетка Кримског рата, обратио се вели ким силама једним меморандумом (1856), којим је тражио: независност за Црну Гору, територи јално проширење, обележавање црногорско-турске границе и приступ мору, код Бара. Овај напор није уродио плодом, јер се њему успроти вила Порта, подржана од Француске. Црна Го ра се први пут помиње у једном међународном уговору тек 1856. године, на Париском конгре су. У Протокол Конгреса ушла је изјава турског представника Али-паше, да Порта сматра Црну Гору саставним делом Турског царства. Подр жан од Русије, кнез није прихватио захтев сила да призна султанов суверенитет. Кнез Данило посетио је Париз 1857. године, с намером да по бољша свој и државни положај. Зато што Црна Гора није била суверена држава, кнеза је при мио у приватну аудијенцију Наполеон III, а цар Франц Јозеф га је одбио. После ових неуспеха, владар је своје захтеве према Турској свео само на питање разграничења са њом. Пошто су Црногорци пружили помоћ херце говачким устаницима, Порта је наредила босан ском везиру да нападне Црну Гору. Уз обостране губитке, босански муслимани су поражени на Граховцу 1858. године. Да би отпочело разгра ничење, Турска је тражила да Црна Гора прет ходно призна султанов суверенитет. Проблем је решен компромисом – кнез није признао султа на за сизерена, а султан није признао Црну Гору за Кнежевину, па је утврђена „граница Албаније, Херцеговине и Црне Горе“. Све три области тре тиране су као турске провинције, а Црна Гора је остала још и без атрибута Кнежевина. Разгра ничење је изведено 1859. године, уз црногорско проширење. Кнез је тек 1855. године донео Законик Дани ла Првог Књаза и Господара слободне Црне Горе и Брдах. Кнежев секретар, Милорад Медаковић је написао Законик, који је усвојила скупштина у Цетињу. Законик броји 95 чланова, а у његов сас тав ушао је и Законик Петра I. За разлик у
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
од претходних законских прописа, овим актом регулисани су многи односи: уставни, кривич ни, грађански, наследни и међународни, као и сам судски поступак. Законик доноси прописе који се односе на владара, коме даје знатна овла шћења, а скупштину и сенат не помиње. Њиме су загарантовани част, иметак, живот и слобода свих Црногораца и Брђана. Због још неискоре њене крвне освете и племенске анархије, нај више одредби посвећено је кривичном праву. Смртном казном кажњавала се крвна освета и издаја отаџбине. Члан 92 Законика „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве дру ге вјере до једине православне источне, то опет свакиј иноплеменик и иноверац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и свакиј Цр ногорац и Брђанин што ужива.“ Кнез Данило оженио се Даринком Квекић из Трста и са њом је имао ћерку Олгу. Даринка је преуредила двор на Цетињу, увела нове обичаје и стварала другачије навике у животу престони це. Кнез Данило приграбио је сву власт после протеривања противника, и правно је учврстио
одредбама Законика. Његова аутократска власт често се граничила са суровошћу, коју је искази вао при кршењу племенске самовоље. Живот је окончао трагично, у Котору 1860. године, пошто је на њега извршен атентат. Повод за убиство била је породична свађа са Кадићима, из пле мена Бјелопавлића.
кнез нИкола
Н
икола Пе тровићЊегош наследио је стрица Данила, и на црногорском пре столу остао најду же од свих српских владара (1860–1918). Владар је постао са 19 ле та. Владао је 58 година, а умро је у 80ој години. У почетном периоду владавине, значајну помоћ пружио му је енергични отац, војвода Мирко. Када се ослободио очевог туторства, кнез Нико ла наставио је да влада аутократски, као и његов претходник. Ништа се у маленој Црној Гори није дешавало без његовог знања и његове сагласно сти. Његова владарска титула у ово време била је „књаз Црне Горе и Брда“. непознате речи
туторство – старатељство, заштитнички однос. аутократски – неограничена владавина.
Организација власти у Кнежевини и Краљевини Црној Гори ВЛАДАР ЗАКОНОДАВНА ВЛАСТ Збор, Сабор Народна скупштина
владика/митрополит (1219–1346) гувернадур (1717–1832) кнез (1852) краљ (1910)
Државни савет (1879) СУДСКА ВЛАСТ
Војска
Правитељство суда црногорског и брдског или Кулук (1798) Правитељствујушчи сенат (1831) Велики суд (1879)
ИЗВРШНА ВЛАСТ Гвардија Перјаници Племенски капетани Министарство (1879) (Влада)
Чиновници
Народ 235
XIV.
ЦРНА ГОРА Омерпашини походи на Црну Гору показали су да црногорска војска, састављена од народа, није могла да се успешно супротстави Турцима. Влада Србије помогла је Црногорцима реорга низацију војске шаљући им официре за обуку, наоружање и новац. Династијско питање понајвише је оптерећи вало србијанскоцрногорске односе. Док су вла дике биле на челу Црне Горе ово питање није се постављало, већ од 1852. године, када је уведена световна власт. Ривалство династија (Обрено вићи и Карађорђевићи, с једне, и ПетровићЊе гоши, с друге стране), и њихова борба за место владара уједињених Срба, обележили су све вре ме самосталног постојања двеју српских држава – Србије и Црне Горе.
Обреновићи су кумовали ПетровићЊегошима, а кнез Никола је удао кћер Зорку за Петра Карађорђе вића. Никола Петровић
Чим је Порта сазнала да су Црногорци пру жили помоћ херцеговачким устаницима Луке Вукаловића (1861), објавила је рат Црној Гори. Као и у претходном рату, деценију раније, тако је и 1862. године турском војском командовао Омерпаша Латас. Његов циљ био је освајање престонице, Цетиња. Црногорце је предводио војвода Мирко. Пружали су жесток отпор, али су морали да се повлаче пред надмоћнијим турским трупама, које су за собом остављале пустош. Крајем августа, изнурене црногорске јединице пружале су очајнички отпор на при лазима Цетињу. На молбу Црногораца, Русија је интервенисала у Цариграду и спасла Црну Гору од потпуног покоравања, а књаз Никола је мо рао да прихвати ултиматум Омерпаше. Пето месечни рат сасвим је исцрпео Црну Гору. Ми ровни уговор склопљен је у Ријеци Црнојевића. Њиме је Црна Гора сачувала свој положај, али је морала да учини извесне уступке Порти: да удаљи из земље војводу Мирка, да отвори пут од Скадра до Херцеговине преко своје територије, да изгради заштитне карауле, и да не наруша ва пограничну линију и не врши разбојништва. 236
Односи Црне Горе и Србије били су у два периода добри и тада су склопљена два важна међудржавна уговора – 1866. и 1876. године. Првим је предвиђено да Србија и Црна Гора ра де сагласно на ослобођењу и уједињењу Срба у једну државу. Пошто Србија присаједини својој држави Србе у Турској, кнез Никола ће Црну Гору „придружити и ујединити с том великом државом“. Владар тако уједињене државе био би кнез Михаило, док би црногорски кнез имао ранг принца и био би са породицом материјално збринут. Србија се обавезала да помогне Црној Гори у војним припремама за предстојећи рат. Неискреност и потајна међусобна борба све три српске династије, онемогућила је остварење овог уговора, па питање уједињења две српске државе – Србије и Црне Горе – више није покре тано до Првог светског рата. непознате речи
караула – зграда за пограничну стражу. дефанзиван – одбрамбени.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Црна Гора
Избијање устанка у Херцеговини (1875) присилило је Црну Гору и Србију да уђу у рат са Турском, али оне су, пре тога, склопиле у Вене цији тајни уговор о савезу и војну конвенцију (1876). Овим актима обе државе обавезале су се да заједнички раде на ослобођењу Срба, док су два друга горућа питања – уједињење и пита ње династије, остављена да се касније решавају. Србија се обавезала да Црној Гори да помоћ од 40.000 дуката, што је убрзо спроведено. Био је усаглашен договор да Србија помаже устанике у Босни, а Црна Гора у Херцеговини. Црногорска војска упала је у Херцеговину, и на Вучјем Долу поразила Муктарпашу (1876). Потом је у том правцу заузела дефанзиван по ложај и усмерила војску према мору. Махмуд паша напао је Ку че, али је доживео пораз од
Црногораца на Фундини (1876). Мањих борби било је на више места: око Подгорице, Спужа, у долини Таре и у Васојевићима. За разлику од Србије, која је после пораза морала да склопи мир, Црна Гора је одуговлачила преговоре, а ратна дејства је наставила чим је Русија ушла у рат. Турци су доживели још један мањи по раз код Мораче (1877), али су успели да освоје Острошки кланац и помогну опсађеном Ник шићу. Турци су тада морали да повуку главнину својих трупа са црногорског ратишта и пошаљу их у Бугарску, па су Црногорци заузели Никшић (1877), а почетком 1878. године освојили су Бар и Улцињ. Санстефанским миром Црна Гора је добила независност и велико територијално прошире ње изласком на море, којем се веома противила 237
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
АустроУгарска. Кнез Никола послао је у Берлин Божа Петровића, председника сената, и Станка Радонића, шефа канцеларије за спољне послове. Примио их је кнез Бизмарк, а затим и кнез Гор чаков, и упутили их на Андрашија, председника владе АустроУгарске. Никада се судбина Срба није пресудније налазила у рукама АустроУгар ске као тада. Одредбама Берлинског конгреса Црна Гора је постала независна држава, од ређене су јој границе и територија, која је сада износила 8.655 km2 и бројала 160.000 становни ка. Црна Гора је увећана на око 9.100 km2, после разграничења са Турском из 1880. године. Цр ногорско проширење ишло је на север до реке Таре и Берана, и на југ, у правцу Приморја. У Приморју је АустроУгарска делимично ограни чила црногорска суверена права. У Црној Гори је била загарантована слобода вероисповести. Од редбама Берлинског уговора, Црна Гора је сте кла основне услове за свој државни, привредни и друштвени развитак.
МАрКо МиЉАНоВ (1833–1901) Војвода племена Куча, од рода Дракулића. Био је храбар човек и разуман предводник племена. Као рат ник, ис такао се у борбама са Турцима 1862. и 1876– 1878. године. Српски романтичарски нараштај ковао га је у звезде, али то му је загорчало живот код кнеза Николе, коме је сметала његова популарност. Марко Миљанов је био и добар писац – два његова дела од велике су вредности за проучавање црногорске пле менске историје и менталитета – Примери чојства и јунаштва (1901) и Племе Кучи (1904).
Цетињски манастир
1. од када постоји црногорска династија Петровић-Његош? Наведите имена њених световних владара. 2. Под чију интересну сферу је потпадала Херцеговина, а под чију Босна? 3.Како се зове највећи град који су Црногорци ослободили у време Велике источне кризе?
238
XIV.
ЦРНА ГОРА
3 ПЛЕМЕНСКА ПРИВРЕДА И ДРУШТВО Трновит је био пут од теократске до световне државе. Нимало лак није био ни напор да се стекне независност, после три рата са Турском, а морало се живети у кршевитој и неплодној Црној Гори.
С
тара Црна Гора заузимала је мали про стор, Брда нешто већи, а обе територије су планински и неплодни крај. Опстати на овој територији никада није било лако, не зна се да ли више због непријатеља или због глади. Гладне године су честа појава, те су Црногорци само с јесени били сити! Сасвим је стога разу мљива њихова жеља да се протеривањем Турака из Никшића прошире на ове плодније просто ре: „Да ни је сиромасима имати Никшић било би свакојему Црногорцу ширине и ље ба до ста“. Ратовање против Турака, са четовањем, и глад видно су утицали на формирање личности црногорског човека. Опште сиромаштво под стицало је Црногорце на непрекидно исељава ње. Они су се селили у све околне државе, али најрадије и најчешће у Србију, коју су сматрали својом земљом. Привреда Црне Горе била је сасвим неразви јена. Обрадивог земљишта скоро да није било, па је земљорадња заостајала за сточарством. Ка да се уз кукуруз почео сејати и кромпир, настао је благи преображај у пољопривреди. Природа терена омогућавала је гајење ситне стоке – ова ца и коза. Кућна радиност је била примитивна, занатство заостало, са неколико мањих радио ница за производњу барута. Нешто прихода до носио је риболов, којим је допуњавана исхрана. До стицања независности Црна Гора је имала два, условно, градска насеља – Цетиње и Ријеку Црнојевића, а од тада још и Подгорицу и Ник шић. Све до друге половине 19. века, у Црној Гори није било колских путева, осим коњских стаза. Први бољи пут почео је да се гради 1844. године: Цетиње – Његуши. У земљи без путева, ни трговина није могла да буде развијена. Црна
Перјаник
Гора је сопствени новац почела да кује тек 1906. године, а до тада је користила новац других др жава, који је добијала често као помоћ. Држава и државне институције су настајале споро и уз улагање великих напора, па се Ву ку Караџићу чинило да су Црногорци „у Евро пи једино друштво људско, у коме нема ника ква правитељства у правом смислу ове ријечи“. Државни приходи остваривани су убирањем пореза, који је увео Петар II, али он није био стално убиран. „Тако ти живога Бога, не пре тварај Црногорце у рају“ био је прекор упућен владики зато што је увео порез. Будући да свест о сопственој држави није још била изграђена, овакво поимање државе је разумљиво. Порез је редовно убиран тек од 1853. године, и наплаћи вао се на покретну и непокретну имовину. Уочи рата 1876–1878. године уведен је кулук, порез у натури. Државне и владареве финансије биле су за једничке све до 1868. године, када су раздвојене. Буџетска средства Црне Горе често нису могла да покрију рас ходе владара, његовог двора и нешто мало чиновника. Из тих разлога, Црна 239
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Гора је добијала помоћ од Млетачке републике, Аустрије, Русије и Србије. Све што је било од значаја смештено је у престоници – Цетињу и све што је изграђива но, нашло се око Цетињског манастира. Прва приватна кућа и прва крчма подигнути су 1832, владичански двор Биљарда (1838), а двор кне за Николе (1871). Потом су саграђене куће ис такнутих старешина, крчма „Локанда“, болница „Данило I“ и зграда Женског института. Од културних институција вреди поменути штампарију (1833), основну школу (1834), Бого словију и Девојачки институт (1869), новине Цр ногорац (1871, Глас Црногорца, 1873) и Гимназију отворену две године после стицања независно сти. Телеграфска линија Котор–Цетиње–Ријека Црнојевића–Вир–Орја Лука извучена је 1868, а редован поштански саобраћај уведен је пет го дина касније. Цетиње је дуго било најмања пре стоница на свету – 1860. године имало је свега 34 куће. Живот на це тињ ском двору ду го се није разликовао од живота на селу. Владике и кнез Данило живели су у Биљарди. У њој је влади ка–песник написао своја дела и чувени Горски вијенац. Тек је кнегиња Даринка, пристојно образована, почела да уводи дворска правила. Она је једну од кула, на којој су до тада истицане турске главе као ратни трофеји, претворила у „сједник“, где је са супругом и гостима пила чај и кафу. Главне забаве и у двору и у бољим кућа ма одвијале су се на тзв. сједницима. На њима се разговарало и шалило, причале невероватне приче о јунаштву и бојевима с Турцима, о чето вању и крвној освети и играле карте, један од нових обичаја. Цетињани и остали Црногорци свакоднев но су сретали владара–владику, а потом кнеза. Биле су познате владареве шетње Цетињским пољем, у пратњи главара и обичног света. Вла дар је често одла зио на сједнике код својих
истакнутих суграђана, па му је домаћин тражио место да седне „куда најмање дим обрће“. Све ово нам сликовито представља како се у то вре ме у Цетињу живело. Црногорци су се увек поносили српством и јунаштвом. Честа им је била узречица „Помози Боже и Свети Петре“, али нису били нарочито побожни. Стално ратовање са Турцима носило је собом један необичан чин – одсецање главе непријатељу, који се дуго одржао. Црногорци су се одликовали јунаштвом, бистрином, сна лажљивошћу и шалама на сопствени рачун. Жене су у Црној Гори тешко живеле, јер су радиле све кућне и пољске послове. Оне су че сто, на својим леђима, носиле робу на пазар у Котор и Ријеку Црнојевића. У време ратовања снабдевале су војнике храном и прео бу ком. Временом се и њихов положај поправљао. Пле менско друштво ратника диктирало је живот и мушкарца и жене. „Кога гусле не спомену, нека буде заборављен“, учестала је опаска оног вре мена! Љуба Ненадовић, О Црногорцима: „Лако је Црногорцу бити јунак; седне у стрменитом брегу где му нико не може приступити, па озго гађа из пушке Турке који долином испод брега пролазе; још метне капу и хаљину на другу стену на другој страни, те Турци онамо на његову капу пуцају.“ *** Шу то из Бајица говорио је србијанском писцу: „Овудије сам једном ходио са три ноге! И кад га упитах како је то било, одговори ми: са моје двије и са једном дрвеном Вука Караџића; и он, кад се гођ осврне с коња, повиче: Шуто, немој ми изгубити ногу“! непознате речи
трофеј – предмет заплењен у рату.
1. размисли какву поруку шаље последња реченица ове лекције. Покушајте да разумете њен смисао у време ратовања и у време мира у Црној Гори. 2. Наведите имена највећих насеља у Црној Гори.
ЗАДАТАК
Напишите есеј о дуализму власти (владика–гувернадур) у Црној Гори.
240
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
XV
Ж
ивот Срба у Османском царству био је и даље веома тежак и испуњен немирима и бунама. Сви покушаји турске вла сти, никада до краја искрени и енергични, да поправе по ложај раје доношењем правних прописа, завршавали су се неуспе хом. Срби из Турске тражили су уточиште углавном у Србији. Од Ка рађорђа, сви српски владари тежили су ослобођењу Босне, којом је нарочито био опчињен кнез Михаило. У време Велике источне кризе Срби из Босне прогласили су уједињење са Србијом (1876), али оно није могло да се оствари. Берлински конгрес је донео од луке судбоносне по српски народ, онемогућивши му уједињење на просторима Турског царства. Живот Срба у Хабзбуршкој монархији био је знатно бољи него у Турској, Црној Гори и Србији, ако се изузму слободе које је доноси ла аутономна држава. Били су узалудни сви напори да се на про сторима Јужне Угарске створи ново државотворно језгро Срба. Значајни успеси постигнути су у култури и црквеној организацији. У политичком животу достигнут је завидан успех оснивањем Срп ске народне слободоумне странке, чији је челник био једна од нај већих личности 19. века – Светозар Милетић. Преверавање још није престало и има га понајвише на рубним подручјима српског народа и у Турској и у Аустрији.
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
1 РАЈА, БЕГОВИ И НЕМИРИ Босанско-херцеговачкИ Беговат
Б
осански пашалук претрпео је извесне про мене административном поделом. Кратко време санџак, основна управна јединица, називан је муселимлук и потом кајмакамлук. Од 1865. године, званичан назив за пашалук био је Босански вилајет. Он је тада имао седам санџа ка – један од њих био је новопазарски.
ХУСеиН-КАПеТАН ГрАДАШЧеВиЋ (1802–1833) Презиме је добио по месту рођења. После победа над султановим војскама назван је „Змајем од Босне“. Представник је једне од најмоћнијих капетанских по родица. Био је крупан, снажан, надмен и прек. Типи чан је представник оних босанских муслимана, који нису имали јасан циљ – нити су били спремни да трпе султанове везире у Травнику, нити су били спремни да сасвим кидају са Портом. Анархија у којој су бегови доминирали, била је облик друштвеног ста ња који је њих сасвим задовољавао. Када је, после пораза, прешао у Аустрију, повео је са собом 12 жена, 135 слугу и 66 мушких глава. На његовом имању радило је 1.500 кметова, што говори да је имао велики посед и да је био богат. Његов двор подсећао је на краљевске дворове, са разноврсном послугом. На путу за Цариград, задржао се два месеца у Београду код везира. Иако са кнезом Милошем није био у добрим односима, српски кнез га је материјално помогао. Одбио је виши чин у низамској војсци, који му је понудио султан. Умро је у Трапезунту, на обали Црног мора, разочаран беговском судбином.
У Босни и Херцеговини, средином 19. ве ка, било је нешто више од милион становника – православних 400.000, муслимана 328.000 и католика 178.000. Било је нешто мало Цигана и Јевреја сефарда у Сарајеву. Становништво се дуго делило по верској а не националној основи, у целом Турском царству. Током прве половине 19. века Порта је на сто ја ла да у Бо сан ском па ша лу ку спро веде 242
Урош Предић, Херцеговачки бегунци
реформе, прво војне, а потом цивилне. С дру ге стране, хришћани су покушавали бунама и устанцима да се ослободе османске власти. Му слиманске аге и бегови настојали су да претворе спахилуке у приватна и наследна добра – читлуке. Ове поседе раја је морала да обрађује – кулучи и даје деветак од прихода. Њихов правни и економски положај се стално погоршавао, а сви устанци, чак и они подизани у другој половини 19. века, завршавали су се са неуспехом. Порта је, ипак, успела да делимично поправи положај хришћана и да скрши отпор босанског беговата. Први српски устанак усталасао је рају у Бо санском пашалуку. За разлику од Београдског пашалука, где је муслиманског становништва било знатно мање, овде га је било знатно више, стога побуне хришћана нису имале изгледа на успех. Босански феудалци, исламизовани Срби, делом и Хрвати, услед постојања оџаклук тима ра – наследних феудалних поседа, били су више везани за земљу од спахија у Србији. Њихова везаност за земљу и за Босну и Херцеговину би ла је знатно већа него у било којој провинцији Турског царства на Балкану, посебно стога што су они потицали са тог простора и били живот но везани за њега. Та поседничка класа називана је босански беговат. Муслимански патриоти зам био је овде најизраженији. Из тих разлога
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
су муслимански походи из Босанског пашалука на Србију били најјачи. Бранећи своја феудална права, и у односу на Порту и у односу на рају, босански феудалци су крваво угушили све по крете, буне и устанке у првој половини 19. века. Три устанка Срба била су најпознатија – уста нак у херцеговачком племену Дробњаци (1806), у Крајини – Јанчићева буна (1809), и у Посавини – поп Јовичина буна (1834).
АЛи-ПАША риЗВАНБеГоВиЋ (1761–1851) Рођен је у Стоцу, у старој капетанској племићкој породици, па га отуда прозивају и Сточевић. После очеве смрти уследио је крвави сукоб међу браћом око првенства у столачкој капетанији. Из те борбе Алипаша је изашао као победник (1813). Са суседним капетанима није био у нарочитом пријатељству, осим са Смаилагом Ченгићем, и није поштовао Портине везире у Травнику. Није ни Градашчевића подржао у отпору Порти, већ је са својом војском помогао ве зира Кара Махмудпашу, у бици код Сарајева (1832). Затим је ратовао на султановој страни против еги патског паше, и за сарадњу добио уздарје – Херцего вачки пашалук. Као херцеговачки везир, живео је у Мостару и у летњиковцу на Буни. Због помоћи коју му је пружила српска раја, његово држање према Србима и право славним богомољама било је коректно. Није жалио због убиства Смаилаге Ченгића, али је ипак казнио Дробњаке (1841). Два пу та је ишао на Грахово – 1836. и 1842, а потом преговарао у Дубровнику са Њего шем, о граници између турских провинција Херце говине и Црне Горе. Алипаша је спајао бивше капетаније и давао их на управу својим синовима, и тиме изазвао незадовољ ство код муслимана. Није прихватио Портине ре форме и помогао је босанске муслиманске неза довољнике. Војска Омерпаше Латаса поразила га је недалеко од Коњица, ухапсила у Мостару, ставила натрашке на магарца, са репом у руци, и прошетала га градом (1851). Латасу није било довољно ово понижење херцеговачког везира, већ је наредио да га убију.
Босански беговат држао је у својим рукама локалну управу. Босна је у то време била поде љена на капетаније, којима су управљали наји стакнутији представници босанског беговата,
из најпознатијих беговских породица. Они ни када нису били до краја покорни султану. Џе лалудинпаша морао је 1820. године крваво да гуши њихов отпор, када је долазио за босанског везира. Портине војне реформе, од којих је уки дање јаничара и завођење низамџедида било најважније, није прихватио ни босански беговат, који је у капетану Хусеину Градашчевићу имао истакнутог представника. Он је повео босан ске бегове против султана 1831. године, и код Липљана поразио војску великог везира. Нови босански везир, уз помоћ муслимана из Херце говине, поразио га је три пута и он је морао да бежи из Босне. Последица ове неуспеле побуне босанског беговата била је оснивање засебног Херцеговачког санџака и укидање капетанија. Није олако ишло ни спровођење цивилних реформи предвиђених Хатишерифом од Гилха не. Босански беговат се и њима супротстављао, па је Порта одлучила да у Босну пошаље Омер пашу Латаса. Он је успео да скрши отпор босан ских бегова 1850. и 1851. године, покоравајући скоро сваки већи град. Један број бегова уби јен је током пружања отпора, а друге је послао у прогонство. Затим је укинуо Херцеговачки па шалук и започео спровођење реформи, од којих је најбитнија – укидање спахилука. Положај раје у Румелијском пашалуку није био нимало лакши. „Сиротиња цвили и пишти, до Бога се чује.“ Најтеже је било на просторима Старе Србије, где су управници административ них јединица били шиптарски феудалци. У се верним деловима Румелијског пашалука Срби су се осећали нешто сигурнијим, те су у неко лико наврата дизали буне и устанке у Нишком, Пиротском и Лесковачком санџаку (1835, 1836, 1841). Положај хришћана се после суровог угу шења побуна знатно погоршао.
устанцИ у херцеговИнИ И БоснИ
У
станци у Босанском и Румелијском ејале ту избијали су због социјалног понижења и тежњи за остварењем националних же ља. Примирењем босанских бегова није укинут феудализам, већ је десетина, коју су до тада са купљале спахије, почела да убире држава, путем закупа. Положај сељака у Нишком и Видинском 243
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
санџаку био је очајан. Пошто им положај није био битније поправљен, сељаци су наставили да пружају отпор. Устанак у Херцеговини, под вођством Луке Вукаловића, који је избио 1852, трајао је, с пре кидима, до 1862. године. У Босни је, предвођена Петром Петровићем Пецијом, устала раја 1857. Устанак је крваво угушен наредне године. Неза довољство је испољено и у Пироту, Видину, на Косову. Немири су приморали Порту да озбиљ није приступи решавању аграрног питања, па је 1859. издала Саферску наредбу за Босански пашалук. Њом је предвиђено да трећина буде основно давање феудалцима, али је у поједи ним санџацима задржала половину и деветину. За делове Румелијског пашалука издат је тзв. Лесковачки закон (1860), који је сељакову оба везу свео на деветину, што је било повољније решење. На основу ових закона, бегови су били дужни да сељаку дају земљу на обраду и кућу за становање. Бег није располагао сељаком, и он је могао да напусти феудалца. Овим законима незадовљни су били и феудалци и сељаци. непознате речи
сафер – други месец у муслиманском календару.
Националну свест Срба у Турској будио је пропагандни рад Илије Гарашанина, шездесетих година 19. века. Скоро сви ис такнути прваци долазили су у Београд, где су добијали савете и разноврсну помоћ. После Вукаловића, у Херце говини се истицао Мићо Љубибратић, а у Босни, Васо Пелагић. Кратко и не баш успешно, радила је национална организација „Дружина за уједи њење и ослобођење српско“. Турско царство, дуго потресано економским и националним не мирима, нашло се средином седамдесетих годи на у најтежој кризи, познатој у историографији као Велика источна криза (1875–1878). Никада раније није у једном периоду устанцима било за хваћено више територија него тада: Херцегови на, Босна, Бугарска, Македонија. Потпуна пред става стиче се када се дода да су у рат против Турске ушле Србија, Црна Гора и Русија. Напад хајдука на турски караван код Неве сиња, у лето 1875, узбунио је целу Херцегови ну, а устанак се потом проширио и на Босну, с 244
ЛУКА ВУКАЛоВиЋ (1823–1873) Вукаловићи су угледно херцеговачко братство. Лука је био истакну ти херцеговачки војвода, рођен у Зуп цима. У Требињу је изучио пушкарски занат, радио је као пушкар у Херцег Новом и у свом племену био ка петан. Подстакнут кнезом Данилом, подигао је у ис точној Херцеговини устанак 1852, који се завршио победом на Граховцу, наредне године. Тада га је кнез Данило поставио за војводу једног дела источне Хер цеговине. Ни следећи устанак, 1861. године, није до принео да се побољша национални, социјални и еко ном ски положај Херцеговаца, због чега су они и дизали устанке. Пошто је дошао у сукоб са кнезом Ни колом, Вукаловић није учествовао у црногорскотур ском рату (1862). Омерпаша Латас је приморао кнеза Николу да више не помаже Херцеговце, па су се Лука и његови суграђани осетили изневереним. У прегово рима са Латасом испословао је да буде именован „бим башом од Херцеговине“, што му је дало право да држи под својом управом 500 пандура. Изневерен од кнеза Николе, потом и од Турака, подигао је још један уста нак, без успеха (1865). Велики противник Вукаловиће вим настојањима да ослободи источну Херцеговину, била је Аустрија. После толиких неуспеха, напустио је Херцеговину и преселио се у Србију, потом у Русију, где је и умро.
центром у Босанској крајини. У Херцеговини су устанике предводили Мићо Љубибратић и Пеко Павловић, а у Босни Васо Видовић, Петар Петровић Пеција, Голуб Бабић, Васо Пелагић и Словенац Мирослав Хубмајер. Утицај Црне Горе на Херцеговину и Србије на Босну, као и
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
чињеница да су се највише бунили погранични крајеви са већинским српским становништвом, које су раздвајали централни делови настање ни муслиманима, онемогућили су јединствено деловање устаника и постизање бољег успеха. Петар Карађорђевић је неко време ратовао са добровољцима у Босни, под именом Петар Мркоњић. Под притиском из Србије, он је напу стио ратиште. Кнез Милан је у Босну упутио пу ковника Милету Деспотовића, који се улогорио у Црним Потоцима и једно време био на челу босанског устанка. Рат Србије, Црне Горе и Ру сије против Турске имао је утицаја и на догађаје у Босанском ејалету, од којих је најважнији про глашење уједињења Босне и Србије од стране устаника у четири војна логора (1876), и затим, на скупштини устаничких првака. Ово уједиње ње било је више одраз жеља српског народа него што је могло да остави било какав други траг. Босна и Херцеговина су Санстефанским ми ром до биле аутономију у оквиру Османског
царства. Ову одлуку је преиначио Берлински конгрес (1878) који је ову област препустио АустроУгарској. Она је добила право да је окупира на неодређено време и да у њој заведе ред и мир. Завођење реда и мира било је заи ста неопходно, услед непрестаних социјалних и националних сукоба представника све три вере – муслимана, православних и католика. Чиње ница да Херцеговина није уједињена са Црном Гором, а Босна са Србијом, тумачена је годинама као велики пораз српског националног покрета, а велики успех АустроУгарске. АустроУгарска војска окупирала је Босну и Херцеговину у лето 1878. године. Католич ко становништво прихватило је окупацију као ослобођење од Турака, док су прави отпор пру жили само муслимани, уз делимичну подршку православних Срба. Највећи отпор и побуне би ли су организовани код Тузле и у Сарајеву, где је муслимане, којима су пришли Срби, предводио Хаџи Лојо. АустроУгарска окупација Босне 1878. године
1. Упоредите биографије Градашчевића и ризванбеговића. У чему су њихови животи слични а у чему су различити. 2. Да ли је у Босни постојала национална организација заснована на Гарашаниновој пропаганди. Ако јесте, како се зове? 3. Можете ли да се сетите назива приповетке у којој је иво Андрић описао ово прелазно време?
245
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
СрБи – и риШЋАНи и КрШЋАНи и МУСЛиМАНи „Примивши ислам, припадници српског племена увр стили су се у редове стране завојевачке нације. Примив ши католицизам, они су потпуно изгубили народност... Православни Србин, ма гдје он живео – у Босни, Хер цеговини, Далмацији, Угарској, Кнежевини Србији – има, сем цркве, једну велику домовину, српску земљу, истина подељену између многих господара, али она постоји иде ално, као земља једног православног српског народа. Он има своје усмено предање, традицију: зна за српског све титеља Саву, за српског цара Душана, за српског мучени ка Лазара, за јунака Краљевића Марка... Србин католик одбацује све српско као православно. Он не познаје српске домовине, ни српске прошлости. Он зна само за уску, регионалну домовину: назива се Бо санцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према покрајинама гдје се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, славонским и сл. Кад уоп штава појам језика, који је у ствари један те исти у Босни, Далмацији и Славонији, назива га ‘нашким’ језиком... Сем уже покрајине, за њега постоји само једна отаџбина – ри мокатоличка црква. Зато Србин католик назива себе ’кр шћанином’ исто онако као што православац назива ’ри шћа ни ном’... Ср би на ка то ли ка по ве зу је с овом интернационалном домовином свештенство – хијерар хија, која, према организацији западне цркве има на вјер нике много већи утицај него што је то слушај у православ ној цркви... Ислам је значајна појава у Босни и заслужује нашу па жњу. Само у двије земље на свијету, у Албанији и у Босни (са Херцеговином), наилазимо на појаву да Европејци ис поведају ислам. Али је између Албаније и Босне, у овим релацијама, разлика огромна. За Албанца индиферентног
према вјери, ислам је само спољашња форма коју је он прихватио да би угодио властима. Албанац муслиман је прије свега Албанац, а ислам је за њега ствар другосте пене важности. Али Словен Босанац – примивши прво битно ислам такође из материјалних побуда – толико је прожет духом своје нове религије да је она постала глав ном покретачком снагом његовог живота. Њој за љубав он се одрекао сваке везе са својом браћом по крви и примио народност с којом нема ништа заједничко: од Словена постао је Турчин... Тако је ислам начинио од Бо санаца можда веће фанатике него што су некада били Арабљани и Турци. Осим овог утицаја ислама на карактер Словена, можда су и други мотиви имали удјела на уоб личавање силовитог фанатизма код Босанаца муслимана. Овдје управо мислим на дух ренегатства. Ренегат поста је нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво. Бегови, с којима су се бивше спахије, изгубивши своје специјалне приходе и обавезе, опет посве сјединили, са ми себе сматрају потомцима старих хришћанских племи ћа босанских. У њиховим устима српска ријеч звучи нео бично чисто и елегантно. У хану сједио некакав гуслар, римокатолик, и пред гру пом слушалаца пјевао уз гусле о Краљевићу Марку и у пјесми га опјевао као латинског (римокатоличког) јунака. Један муслиман, сједећи ту, дуго је слушао и најпослије, не могавши издржати, скочи, истрже гусле из гусларевих руку и, замахнувши на њега, рече: ’Шу ти, болан! Четири стотине година турчимо Марка и не можемо да га потур чимо, а ти хоћеш да га за један дан полатиниш.’“ Александар Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972.
индиферентан – незаинтересован, равнодушан, неутралан.
ренегат – пребег, отпадник, издајник.
Шта је све заједничко за припаднике трију вера: православне, римокатоличке и муслиманске? Подела Срба на три вере оставила је многе негативне последице. Наведите неке од њих. ЗАДАТАК: Међу Србима и Албанцима било је православаца, католика и муслимана, али ова подела није оставила исте последице код оба народа. Покушајте у кратком есеју да одговорите због чега.
246
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
2 СРБИ У ЈУЖНОЈ УГАРСКОЈ Српски народ у Турској остао је и даље у ропству, не поправивши свој положај ни устанцима, ни мировним уговорима. Само је Босански вилајет променио господара и тако се приближио осталом делу српског народа у Хабзбуршкој монархији.
карловачка МИтрополИја
У
време када Срби нису имали националну државу – од пада под Турке, па до по четка 20. века, Српска православна црква окупљала је српски народ, штитила га и очува ла му веру. Две њене митрополије имале су у овим делатностима посебну улогу – Цетињска и Карловачка. После смрти патријарха пећког Арсенија III Црнојевића, народноцрквени сабор изабрао је за његовог наследника Исаију Ђаковића и од лучио да седиште српске цркве у Хабзбуршкој монархији буде у Крушедолу (1708). Седиште митрополије пренето је 1713. године у Срем ске Карловце, од када но си на зив Карловач ка митрополија. Обухватила је српску цркву у Угарској, Славонији и Хрватској. Духовно је зависила од Пећке патријаршије све док је ова постојала, а потом од Васељенске патријарши је, иако је фак тички била независна и самоу правна. У време док је северна Србија била у саставу Аустрије, носила је назив Карловачко београдска митрополија. Њено постојање и рад засновани су на српским привилегијама и јед ној уредби с краја 18. века, којом је добила сво је устројство. Митрополија је уздигнута у ранг Патријаршије 1848. године. Реорганизација Па тријаршије извршена је 1869. године Рескрип том Франца Јозефа. Карловачка патријаршија делила се на сремску, бачку, вршачку, плашку (горњокарловачку), пакрачку, будимску, арад ску и темишварску епархију. непознате речи
рескрипт – распис у виду одговора. архијереј – високи свештеник, епископ.
Грб Патријаршије
Најзначајнији органи Карловачке митропо лије јесу: митрополит, патријарх (од 1848), народно-црквени сабор и архијерејски синод. Сабори на којима је биран митрополит, односно патријарх, називани су изборни, а они на којима се расправљало о српским привилегијама – расправни. Ових других било је свега три: Теми шварски сабор (1790), Мајски сабор или скуп штина (1848) и Благовештенски сабор (1861). На простору Карловачке митрополије (без Далмације и Боке Которске) живело је, 1847. го дине, 896.902 Срба, од тога, нешто мало више у Војној граници него у Провинцијалу. Срби су живели измешани са другим народима, понај више са Румунима, Хрватима и Мађарима и са нешто мало Грка и Цинцара, у градовима. Стеван Стратимировић, карловачки ми трополит (1790–1836), један је од најзначајни јих архијереја Митрополије и уопште, Српске православне цркве. Изабран је за карловачког 247
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
Стеван Стратимировић
митрополита на Темишварском сабору. Страти мировић је увео поредак у цркви и дисциплину код свештенства, пошто је претходно поправио њихов материјални положај. Одан православљу, успешно се супротстављао унијаћењу Срба у це лој Хабзбуршкој монархији. Посебно је бринуо о просвећив ању свештенс тва и нар ода, те је отворио Карловачк у гимназију (1791), Карло вачк у богословију (1794), Новосадску гимна зију (1810), фонд за стипендирање ученика, и снабдео књигама митрополијску библиот ек у. У Пешти је основана једна од најзначајнијих срп ских култ урних инстит уција која није прекида ла свој рад до данас – Матица српска (1826) са својим часописом – Летопис Матице српске. Стратимировић је чврсто управљао Карловач ком митрополијом и није ни једном сазвао на родно-црквени сабор. Срби из Хабзбуршке монархије у служби Србије: До ситеј Обрадовић, Божидар и Михаило Грујовић, Иван Југовић, Димитрије Давидовић, Јаков Живановић, Јо ван Хаџић, Василије Лазаревић, Јован Стерија Попо вић, Ђура Даничић, Ђура Јакшић, Лаза Костић… Непознате речи
урбаријални – који уређује односе између феудалаца и зависних сељака.
248
Митрополит Стратимировић и Срби преча ни, пружили су драгоцену помоћ Карађорђевим и Милошевим устаницима, као и у уређивању Кнежевине Србије. Сам митрополит се одлико вао давањем корисних савета устаницима: „Ви не смете никад имати пред очима своје посебне и приватне интересе, већ оне опште, интересе целе нације и државе у којој живите“. И бачки епископ Јован Јовановић, будио је и ширио срп ску националну свест и био на услузи устаници ма. После пораза 1813. године, велики број Срба нашао је уточиште на просторима Карловачке митрополије. Први српски устанак имао је велики одјек на прос торима Јужне Угарске, пре свега, код српског становништва. Неки србијански поли тичари и команданти (Лука Лазаревић, Стано је Главаш, Младен Миловановић) подстицали су немире на овим просторима. Године 1807. у Срему је избила Тицанова буна, а 1808. у Бана ту Крушчичка буна. Прву је предводио Теодор Аврамовић Тицан, а у другој су се истицали све штеник Димитрије Ђорђевић и капетан Марјан Јовановић. Обе буне имале су за циљ ослобађа ње српских сељака од феудалне и туђинске вла сти. Лоше организоване, оне су лако угушене, али пробуђена свест о заједништву остала је да живи и да чека погодније време. Једном урбари јалном наредбом поправљен је донекле положај сељака у Срему и Славонији. И касније је било сељачких немира, без већег значаја и последица.
Матица српска
У овом периоду дошло је до националног препорода Мађара и Хрвата, што није оставља ло равнодушним српско грађанс тво и његову интелигенциј у. Илирски покрет поздравили су сви Срби, али су се поделили око употребе
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
имена „Илир“ и „илирски“ – једни су били за, а други против. Са Људевитом Гајем слагао се Сава Текелија, будући да је он знатно раније предлагао илирско име за све Јужне Словене. Велики противник илироманије био је Теодор Павловић. За разлику од свих, Јован Суботић је предлагао да се користи заједнички назив Југо словен, пошто Хрвати неће да прихвате српско, а Срби илирско име. Срби у Далмацији, Хрватској и Славонији, без племства и са још слабим слојем грађанства, нису имали значајнији утицај на друштвени жи вот. У Далмацији, где је за епископа био поста вљен Венедикт Краљевић (1810), одбрана пра вославља од унијаћења представљала је посебну бригу. Он је у Далмацију довео три унијатска свештеника из Галиције, с циљем да припреми терен за унију православних са римокатоличком црквом – признање папе за врховног поглавара. Његов жесток противник био је архимандрит Герасим Зелић. Краљевић је оваквим радом иза звао велико незадовољство, па је после поку шаја атентата на њега, морао да бежи у Падову (1821). Срби у Хрватској и Славонији били су поти скивани од хрватских племића и римокатоличке цркве као шизматици. Срби су се временом све више истицали у привреди, пре свега у тргови ни, занатству, а посебно у војсци. Најбољи пред ставник трговачког слоја био је Анастас Попо вић, а на политичком пољу истицао се Светозар Кушевић. непознате речи
шизматици – отпадници, расколници. Велики Бечкерек – Зрењанин.
Како је римокатоличка црква у Далмацији користи ла глад и немаштину у преобраћању православних Срба у унијате, оставио је лепо сведочанство Сима Матавуљ у приповеци Пилипенда: „Али након њеко лико не дје ља, опћина прекиде ра дове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отпла ћују на оброке у новцу, након нове љетине), право славнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру“.
српскИ покрет 1848/9. годИне
Р
еволуција 1848. године захватила је и срп ски народ у Хабзбуршкој монархији. Она се ширила од Беча до Пеште, а потом до Саве и Дунава. По угледу на Мађаре, узнеми рила се српска ђачка и студентска омладина у Пешти, Будиму и Пожуну. Срби у Пешти, пред вођени Јованом Ђорђевићем, Јаковом Игњато вићем и Јованом Суботићем, истакли су у марту своје захтеве у 17 тачака. Основна идеја ових захтева била је уважавање мађарске народности и језика, али и признање српске народности и слободна употреба српског језика у народним пословима. Слобода вероисповести, уређење цркве, очу вање манастир ских права и по се да, слободно отварање и управљање школама и школским фондовима, градска самоуправа, редовно са зивање народног сабора и давање достојног места митрополиту у угарском сабо ру, део су српских захтева. Иако није тражена посебна територија, Мађари су убрзо почели да оптужују Србе за сепаратизам, будући да су очекивали да им се безпоговорно придруже у борби против Беча. Покрет је убрзо захватио Срем, Банат и Бач ку. Пештански захтеви били су предмет раз матрања на скупштинама у Вуковару, седишту сремске жупаније, Руми, Шиду, Сремској Ми тровици, Великом Бечкереку, Вршцу, Новом Саду, Панчеву и Земуну. У скоро свим местима Срби су прихватили пештанске захтеве и допу њавали их на неким од поменутих скупштина додатним захтевима, као што су: именовање српског војводе, употреба ћирилице, добијање српског грба и заставе... Приметно је да су Ср би са социјалних и локалних захтева прешли на националне, у чијој основи је било остварење права на аутономију. Захтеве новосадских Срба понела је у Пешту српска депутација предвођена Ђорђем Страти мировићем. Она је покушала да са Мађарима и њиховим предводником Лајошем Кошутом по стигне споразум, али није у томе успела. Кошут је тврдио да у Угарској постоји један политички народ (народ који има сва политичка права) – Мађари, па стога Срби не могу да добију ауто номију. Када су депутати изјавили да ће своја права тражити на другом месту, мислећи на Беч, 249
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
одговорио им је да ће се спор између Срба и Ма ђара решити ратом. Сељачки немири захватили су и Провинци јал и Војну границу и попримили су револуци онарне мере – земља је почела да се дели сеља цима. Мађарска влада одлучила је да успостави ред, па је послала грофа Петра Чарнојевића да угуши побуну и уведе преки суд. Изазвани овом владином акцијом, Срби су приморали митро полита Јосифа Рајачића да сазове скупштину у Сремским Карловцима.
ЂорЂе СТрАТиМироВиЋ (1822–1908) Рођен је у угледној породици у Новом Саду. Завр шио је војну академију. Војну службу напустио је 1843. године и вратио се кући да се бави домаћом економи јом. У Српском покрету учествовао је од првих дана, посебно као депу тат на угарском сабору и на Мајској скупштини. Као председник Главног одбора, имао је руководећу улогу у покрету, посебно у војним пита њима, од смрти војводе Шупљикца, али га је патријарх убрзо потиснуо. Потом је ступио у аустријску војну слу жбу и више пу та посетио Црну Гору, Крф, Епир и Београд. Чин пуковника добио је 1854, а чин генерал мајора 1859. године. Напустио је аустријску војску да би се посветио политици и био биран за посланика на државном сабору. Неколико пута је био и посланик на народноцрквеним саборима у С. Карловцима. Потом се бавио новинарством у Новом Саду, па боравио у Србији, да би последње године живота провео у Бечу. Написао је аутобиографију.
Мајска скупштина састала се 13. маја 1848. године и рад започела богослужењем и гово ром митрополита. Она је усвојила закључке о 250
аутономној власти и територији: 1. српски народ је слободан и независан под окриљем Хабзбур шке круне; 2. проглашена је Српска Војводина, у коју улазе Срем, Барања, Бачка са Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном, Банат са Кикиндским дистриктом и Војном границом; 3. митрополит Јосиф Рајачић изабран је за патријарха српског, а Стеван Шупљикац за војводу српског; 4. Српска Војводина сту па у „политички савез“ са Троједном краљевином – Хрватском, Славонијом и Далмацијом; 5. осно ван је Народни одбор као извршни орган сабо ра; 6. захтевана је самосталност за Румуне. По себна депу тација однела је ове зах те ве владару и саопштила их хрватском сабору. Друга депутација упућена је да присуствује на Словенском конгресу у Прагу. Аустријски цар примио је патријарха Рајачића у Инзбруку и одбио захтеве Мајске скупштине као незакони те. Затим је мађарска влада наредила генералу Храбовском у Петроварадину да прекине сва ку везу између Срба у Јужној Угарској и Србије, одакле су почели да пристижу добровољци. И док је патријарх боравио у Инзбруку и Загребу, у Сремским Карловцима је конституисан Народ ни одбор, који је за председника изабрао Ђорђа Стратимировића. Истакавши се, поред патри јарха, у рату против Мађара, он је узео титулу вожд. Уз прећутну сагласност српске владе, у Кне жевини Србији сабирани су добровољци, који су, појединачно и организовано, прелазили Саву и Дунав и прикључивали се српским ратници ма. Влада Србије именовала је за њиховог пред водника војводу Стевана Петровића Книћани на. Генерал Храбовски напао је 12. јуна Србе у Карловцима, али је био одбијен. Потом је било ратних сукоба на све стране (Перлез, Бечкерек, Бела Црква). Најважније место окршаја било је у Бачкој, код Сентомаша (јули 1848), који је због жестине обрачуна и јуначке одбране назван Србобраном. Српски покрет у Јужној Угарској постепе но је губио социјалну и револуционарну црту и претварао се у национални и конзервативни покрет, јер се све више везивао за Бечки двор и династију. Томе су много допринели патријарх Јосиф Рајачић и војвода Стеван Шупљикац. По том је уследио и сукоб патријарха Рајачића са
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
вождом српске војске Ђорђем Стратимирови ћем, око предводништва. Захваљујући српској влади, патријарх је постао надмоћнији и као „управитељ Војводине“ приграбио сву власт. Го дине 1848–49. урађено је неколико нацрта уста ва за Српску Војводину, што сведочи о бризи за њено уређење. У јесен 1848. године, Мађари су кренули у противофанзиву у Банату, а дочекао их је Кни ћанин код Томашевца и нанео им пораз. Пошто су Мађари имали бољу коњицу, а Срби били бо љи пешаци, мађарска војска стигла је до Панче ва, које је одбрањено захваљујући србијанским
добровољцима. Нова мађарска офанзива усле дила је у рано пролеће 1849. године и војска је успела да уђе у Панчево. У исто време спаљен је Нови Сад. Поново је Српски покрет у Угарској спасила помоћу србијанских добровољаца. На Скупштини у Дебрецину Мађари су прогласи ли независност, али је руска војска победом над Мађарима, учинила крај ратовању. Срби у Хрватској и Славонији били су све време на страни хрватског бана Јелачића, уче ствујући у борбама против Мађара. Године 1848. велики број Срба ушао је у хрватски сабор и чи нили су половину његових посланика.
ПАВЛе СиМиЋ, МАЈСКИ САБОР 1848. Павле Симић (1818–1876), сликар романтичар, урадио је велики број иконостаса, црквених слика, пор трета и историјских композиција са националном тематиком као што су: „Немањина смрт“, „Сан Св. Саве“, „Бирчанин Илија предаје харач“. Најпопуларнија и најзначајнија његова историјска композиција јесте „Мајска Скупштина 1848“, коју је сликао у манастиру Кувеждину наредне године. Симић је одабрао да прикаже трену так када патријарх Рајачић показује сабраном народу царске привилегије из 17. века. На слици могу да се препознају многе историјске личности: Светозар Милетић, Јован Хаџић, Прота Матеја Ненадовић, Јован СтефановићВиловски, Јован Суботић... Један од бројних приказаних ликова на слици је и ауторов. Критичари истичу Симићев смисао да успешно распореди бројне учеснике Скупштине.
1. размислите зашто се користи синтагма – Хрватска, Славонија и Далмација, а не само Хрватска? 2. Ко је све од Срба носио титулу вожд? 3. Када је реч о првенству, на чијој страни је била традиција – патријарха или вожда?
251
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
СРБА У ХАБЗБУРШКОЈ 3 ИНСТИТУЦИЈЕ ЦАРЕВИНИ Карловачка митрополија као верска и Матица Српска као културна установа, окупљале су Србе у Хабзбуршкој монархији. У Револуцији 1848/9. године Срби су се оружјем борили за ауто номни положај, а на Мајској скупштини усвојили програм аутономије.
војводство срБИја
М
ађари нису хтели да пру же Ср бима оно што су за себе тражили од Беча, па су их гурнули на страну Аустрије. Аустријски цар Франц Јозеф, одужио им се тако што је Патентом од 18. новембра 1849. године прогласио оснивање аутономне области Војводство Србија и Тамишки Банат. Војводство је чинило посебну област, независну од Угар ске, а потчињену аустријској влади. Овим чином бечки двор је кажњавао Мађаре, задовољавао жеље Срба истакнуте на Мајској скупштини и водио рачуна да не повреди Немце и Румуне на овим просторима. Територија Војводства Србије и Тамишког Баната захватала је већи део Баната, Бачке и источни Срем, са румским и илочким срезом. Војна граница је остала изван ове територије. Аустријска влада осмислила је ову област тако да Срби у њој не чине већину и да јој седиште не буде у Новом Саду, већ у Темишвару. Према попису из 1851. године, у Војводству је живело 1.426.221 становник, од тога највише је било Ру муна и Немаца, па тек Срба (321.000), Мађара и Буњеваца, Словака, Русина, Цигана и Грка. У административном погледу, Војводство је било подељено на округе са комесарима као управни цима. Управу над Војводством имао је гувернер, прво генерал Мајерхофер, а затим гроф Коро нини и барон Шокчевић, ниједан Србин. Овакво организованом аутономијом Срби нису били за довољни и живели су у уверењу да их је бечки двор изиграо. Бахов апсолутизам, који је завела Аустрија 1851. године, дословно је примењиван и у Вој водству. Предност коју су Немци сада у свему имали изазвала је незадовољство не само код 252
Грб Војводства Србија и Тамишки Банат
Срба, већ и код других народа. У Војводству је примењивано аустријско законодавство, уве дена је једнакост пред законом и општа поре ска обавеза. Престали су феудални односи, али бројне обавезе сељака и даље су остале. Српско грађанство је добило нешто повољније услове за развој, будући да је Србима омогућено да стичу чиновничке каријере. Не задовољство и немири уперени против апсолутистичке владавине у Угарској, делом и у Војводству, приморали су аустријског цара да је укине и да уведе уставну владавину (1860). Два месеца касније, 27. децембра 1860. године, издато је царево решење о укидању Војводства Србије и Тамишког Баната. Овим актом владар је изазвао велико незадовољство Срба, које је најадекватније иска зао Све тозар Миле тић у чланку „На Туциндан 1860“. непознате речи
патент – овде: обнародована наредба, указ.
ЗАДАТАК: Прочитајте и анализирајте део Милетићевог текста на стр. 257.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Срби са бившег простора Војводства Србије и Тамишког Баната, политички су били од 1860. године усмерени на Угарску (Банат, Бачка и Ба рања), Хрватску и Славонију (Срем). Аустро Угарском нагодбом (1867) задржан је овакав однос и Срби су могли да учествују на угарском и хрватском сабору. Дуалистичко уређење дава ло је у свему предност Немцима и Мађарима у односу на словенске народе, са изузетком Хр вата који су ХрватскоУгарском нагодбом (1868) стекли важна самоуправна права. Сви покушаји да се Хабзбуршка монархија преуреди на феде ративној, односно тријалистичкој основи (три државне заједнице – Немци, Мађари, Словени) завршили су се неуспехом. Године 1868. угарски парламент донео је два важна закона о народностима. Закон о црквено-школској аутономији задржао је ранија права из области вере и просвете, али је потом делимично ограничио развој народних школа. Закон о народностима почива на идеји о поли тичком народу, што је значило да на просторима Угарске живи недељиви угарски народ, без обзи ра којој народности припада становништво. По лазећи од овог конзервативног начела, законом је регулисана само употреба језика мањинских народа, што није било довољно да се оствари ма кар и минималан развој било које народности.
патрИјаршИја
Р
еволуционарне 1848. године Срби су сте кли највиши степен у хијерархији право славне цркве – Патријаршију и патријарха, но сиоца највишег чина међу српским архијерејима. Сремски Карловци, седиште Па тријаршије, постало је угледно и важно место у Хабзбуршкој монархији не само за Србе са ових простора, већ целог српског народа. Ова теко вина опстала је све до Уједињења 1918. године и, трансформисана, наставила да и даље живи. Патријарх Рајачић је одбио да оде у Беч и да са владаром преговара о статусу Срба, па је двор допустио да сазову у Сремским Карловци ма народно-црквени сабор, значајну институ цију српског народа, с правом да расправља и о политичким, а не само о црквеношколским питањима. Познат је у српској повести као
јоСиФ рАјАЧиЋ (1785–1861) Школовао се у месту рођења (Лучани), Карловцима, Сегедину и Бечу. Закалуђерио се у Гомирју, а за дал матинског епископа посвећен је 1829. године. Реор ганизовао је далматинску епархију, отворио школу за свештенике, завео ду ховни суд и упорно се борио против унијаћења у Далмацији. Из тог разлога преме штен је за епископа у Вршцу (1834), а за карловачког митрополита изабран је 1842. године. На Мајској скуп штини (1848) постао је српски патријарх. Током ре волуције 1848/9. године био је на страни хабзбуршке династије и уживао је подршку српске владе. У време постојања Војводства Србије и Тамишког Баната ис такао се у просветном раду – отворене су многе основне школе, карло вачка гим назија по ста ла је осмогодишња средња школа. Мада конзервативних погледа, патријарх се супротстављао бечком апсолу тизму и реакцији и није могао да спречи укидање Вој водства Србије (1860). Учесник је Благовештенског сабора, после кога је умро, као један од најзначајнијих српских архијереја. непознате речи
трансформисати – изменити, преобликовати.
Благовештенски сабор (1861), коме је прису ствовало 75 посланика: свештеника, грађана и племића. Састав овог сабора је био такав да се сматра најинтелек туалнијим сабором. Сабор се поделио у две струје – конзервативнију, ко ја је била за ослонац на Беч и предводили су је патријарх Рајачић и Ђорђе Стојаковић, и либе ралнију, нешто бројнију, која је била за успоста вљање бољих односа са Пештом, под предвод ништвом Светозара Милетића. Постојала је и 253
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
Благовештенски сабор
једна мала група око Јована Суботића и Ђорђа Стратимировића која се залагала за Војводину која би тежила сједињењу са Хрватском, Славо нијом и Далмацијом. Благовештенски сабор је прихватио предлог већине – са максималним захтевима у 16 тачака,
као јемству за опстанак Срба у Хабзбуршкој мо нархији. Основни захтев био је да се створи но ва аутономна област тамо где Срби живе у ве ћини, под називом Војводовина српска. Она би захватала Срем, доњу Бачк у и део Баната, и Вој ну границу. Административно уређење Војво довине било би чисто српско: њом би управљао војвода, службени језик био би српски, имала би свој грб и заставу и независну судску власт. Захтеви Благовештенског сабора никада ни су били одобрени, како се Аустрија не би заме рила Мађарима.
Српска народна слободоумна странк а
С
ветозар Милетић (1826–1901) је најзна чајнија политичка личност Срба у Јужној Угарској. Био је доктор права, учесник Мајске скупштине и Благовештенског сабора, посланик на српским народно-црквеним сабо рима, као и на угарском и хрватском сабору. Покренуо је један од најзначајнијих листова код Срба, Заставу, у Пешти (1866), пренео је у Но ви Сад следеће године и дуго био њен уредник. Два пута је робијао, због штампања непожељних текстова, и због велеиздаје.
Светозар Милетић
254
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
„Народност и слобода, то је једно исто“ би ло је основно начело, којег се доследно држао Милетић. Он је 1869. године у Великом Бечке рек у основао Српску народну слободоумну странк у. Програм странке предвиђао је: рав ноправност свих народа у Угарској, јединство Троједне краљевине (односно Далмације, Хрват ске и Славоније), подршку Ердељским Румуни ма, испуњење захтева Благовештенског сабора, непризнавање Аустро-Угарске нагодбе и реша вање источног питања у корист покорених на рода Турске. Уз мање измене, које су извршене 1872, програм је опстао до 1887. године, када се странка распала. Једна од најзначајнијих српских организација 19. века била је Уједињена омладина српска. Највиши орган Омладине била је Скупштина, одржано их је шест, једна у Београду, остале у Ју жној Угарској. Оснивачка скупштина одржана је у Новом Саду (1866), а последња у Вршцу (1871). Њена организација замишљена је веома широко – сваки Србин и Српкиња, без обзира на године, веру и порекло, могли су бити њени чланови, док је деловање било усмерено ка свим српским просторима. Омладина је себи поставила општи циљ – уједињење српског народа. Сви чланови Омладине имали су развијено јако патриотско осећање и жељу за ослобођењем од туђе власти. Српска књижевност била је под њеним јаким утицајем. Скоро сви значајнији српски полити чари, књижевници и научници били су чланови Омладине, дубоко инспирисани њеном идеоло гијом. Седамдесетих година извршено је развоја чење Војне границе и она је у административ ном погледу укључена у сас тав Угарске. Било је потребно да се реше многа питања у погле ду уједначавања права и обавеза граничара са осталим грађанима Угарске, будући да су до та да живели под посебном војном управом, која је била нешто повољнија и блажа од управе у Провинцијалу. Развојачење је донело предност Србима у томе што су се од тада сви нашли обје дињени под једном управом, изједначени у пра вима и обавезама. Уз Милетића никло је читаво покољење ис такнутих српских политичара и јавних радни ка – Михаило Полит Десанчић, Никола Мак симовић, Светислав Касапиновић, Јаша Томић
и други. Развијено новинарство, организована црква, иако на њеном челу више није било ја ких личности попут Стратимировића и Рајачи ћа, богато грађанство и знатно повољније кул турне прилике, омог ућиле су Србима из Јужне Угарске да пружају разноврсну помоћ Србима у Турском царству. Она се огледала у подршци цркви у очув ању православља, материјалној помоћи у време немира и устанака, посебно у Великој источној кризи, прихватању избеглица и школовању младих. Кад је реч о Србији, њој више није била неопходна интелектуална помоћ као у првој половини 19. века, али јесте Црној Гори, где су се нашли Сима Поповић, Лаза Ко стић, па и Сима Матавуљ.
Михаило Полит Десанчић
Војна граница, Далмација, Хрватска, Славонија
У
време Баховог апсолутизма, после Вој водства Србије, највише Срба живело је на простору Хрватско-славонске војне границе и Банске Хрватске. Срба је увек било више у Војној граници (између 50% и 70%) него у Провинцијалу. Број Срба на овом простору, у овом периоду спао је са 31,4% на 27,8%, а узрок овом смањењу није познат, иако је Срем 1860. године прикључен Хрватској. Срби у Хрватској нис у имали услове за свој национални развој, ако се изузме право на употребу ћирилице. У политичком погледу Срби су се делили на две странке – Унионис тичк у, коју су чиниле при сталице сарадње са Мађарима и Самос талну српску странк у, централистички оријентисану 255
XV.
СРБИ У ОСМАНСКОМ И ХАБЗБУРШКОМ ЦАРСТВУ
и усмерену ка Бечу. Истакнути српски прваци били су Максимилијан Прица, Огњеслав Утје шеновићОстрожински, Светозар Кушевић, Јо ван Живковић… Федералистичке идеје Народне странке Јо сипа Јураја Штросмајера засноване на начелима историјских земаља, нису одговарале Србима и њих дуго није било у његовој странци. Будући да је Штросмајерова странка највише радила на културном јединству Јужних Словена, она им је, ипак, била најближа и највише им је нудила. Ва жан моменат у политичком развоју Срба у Хр ватској збио се 1861. године, када је хрватски сабор признао да у „троједној краљевини има и народа српског“. И поред овог значајног при знања, Срби нису стекли сва политичка права. Подржавани од Илије Гарашанина, који је са Штросмајеровом странком склопио посе бан савез, Срби су успели да се у Хрватском сабо ру изборе за још једно признање. Сабор је дао свечану изјаву да „троједна краљевина призна је народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истоветан и равноправан“ (1867), а за службени језик прогласио хрватски или српски језик. Из тих разлога су Срби на пуштали Унионистичку, а прилазили Народној странци Штросмајера. У Далмацији унијаћење више није било та ко изражено, а школство и култура бележили су успон. У Дубровнику, међу Србима католи цима, истицао се својим самопрегорним радом православни свештеник Ђорђе Николајевић. Срби у Хрватској и Славонији, као и у Далма цији, нису успели да се организују у националну политичку странку, већ су деловали у саставу хрватских политичких странака. До ревизије ХрватскоУгарске нагодбе (1873) они су били у опозицији унионистичким властима, да би је тада прихватили, уз постојећу ревизију. Опози ционо деловање показало се јаловим, па је при хваћен дуалистички систем. Истакнути Срби из Срема покушали су 1875. у Илоку, и 1878. годи не у Черевићу, да на овим основама усвоје поли тички програм, оснују Српску народну странку и организовано делују у хрватском сабору. Срп ски посланици Јован Живковић, Јован Суботић и Макса Прица учествовали су у расправама о језику, развојачењу Војне границе и школским проблемима. 256
У Далмацији су се ис тицали својим радом Божидар Пе трановић и Стјепан Митров Љу биша (који је био председник Далматинског сабора), а осе тило се и деловање Уједињене омладине српске. У Далмацији су постојале две странке. Срби су углавном били чланови Народ не странке, која је окупљала и Хрвате и Србе. Због не задовољства одно сом аустријских власти према војној обавези, у Кривошијама је избио устанак 1869. године и проширио се на целу Боку Которску. Наредне године устанак је угушио генерал Гаврило Родић.
СТјеПАН МиТроВ ЉУБиША (БУДВА, 1824 – БеЧ, 1878) Љубише су пореклом из племена Паштровића и да ли су српском роду више познатих помораца и све штеника. Стјепан се нередовно школовао и може се рећи да је био самоук. Слу жбовање је започео као општински секретар и бележник, да би 1860. био иза бран за посланика у бечком парламенту. Био је и остао противник италијанизирања Приморја, свестан Србин који је наду гајио у две српске Кнежевине. Замерио се далматинској народној странци Миховила Павлино вића због својих националних ставова и опредељења бранећи српство у Боки, иако се борио за присаједи њење Далмације Хрватској и Славонији. Био је посла ник у далматинском сабору од 1870. до 1878. године. У многим говорима у сабору бранио је српске интересе. Књижевним радом почео је да се бави у познијим го динама, а вреде помена његова дела Кањош Мацедо новић и Причања Вука Дојчевића. Сабране приче и приповетке штампао је прво латиницом, потом ћири лицом. Романтичар са примесама реалности, он се бавио искључиво традиционалним мотивима народ них прича, па су његова књижевна дела важан извор за проучавање народних обичаја и народног живота, посебно Боке и Бокеља.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
1. Упоредите аутономна права која су Срби добили на основу захтева Мајске скупштине и неостварених захтева Благовештенског сабора. У чему видите предности? 2. Зашто је Уједињена омладина српска више радила у ју жној Угарској него у Србији? 3. Који србијански политичар и који хрватски свештеник су сарађивали, и на чему?
ТУЦиНДАНСКи ЧЛАНАК „Војводство је дакле сарањено!... Не жалимо за Баховим Војводством. Ко је за њим жа лио? Али зар осим Баховог Војводства никакво друго није постојати могло? Разделише ризе наше, али нека им, власт је у њиховим рукама. Не замерамо оном који прима, што му се даје – можда ће се он поправити; а ако не, можда ће се покајати. Војводство је сарањено – али ми му нисмо очи закло пили, и злосретан би Србин био, који би неверном ногом ковчегу Војводства приступио, ма и само, да га целива, а камо ли да ликује. Војводство – то значи биће политично народа српског с ове стране – сарањено је, али који су га саранили, за једно су и још нешто саранили, што више никад неће васкрсну ти моћи. Војводство ће пак, у преображеном виду, ма и без име на тог, зацело васкрсну ти. Шта смо ми од Аустрије захтевали? Ништа друго, него само да нам начин да, да се са Угар ском краљевином – или ако хоћете – са мађарским на родом пу тем нашег Конгреса или Народне скупштине о условима нашег народног бића погађати можемо. Место тога предани смо Угарском сабору на милост и немилост! Тога ради нисмо толика добра изгубити, нисмо толику крв пролити, нисмо толике матере, удовице и децу у цр но завити морали. С овом годином свршујемо рачун наш са досадашњом владом.
Ту као уставни људи не мешамо цара и краља, који је свет и неодговоран, него владу аустријску. Војводство је у Бечу и Пешти сарањено – али, мислим, не у срцима честитих Србаља. ‚И један Србин ако остане – он је народ.’ То је наша девиза, коју су 110 младих Србаља исказали... Што се Мађара тиче идемо да видимо... Мађари су нам увек пребацивали, да никад од њих ни смо искали што нам треба. Ми смо показали, да на то идемо, да са њима разгова рамо; зато и нисмо трчали у Беч, да захтевања наша пред лажемо, него смо само захтевали, да нам се орган народ ни да, који ће, и то уставним пу тем, Угарском сабору захтевања народна представити моћи. Мађари нас нису никад, па ни сад, на сабљи добили; видећемо како ће сад слободу, једнакост и братинство разумети. Угарска само федеративно – са политичном супрема цијом мађарског народа постојати може; сваки је други пут наличан на Бахов систем, ма и калајем немачкома ђарске слободе помазан био. Срби, будимо себи верни; против силе и времена ни куд никамо; зато будимо стрпљиви; Мађарима не преста јемо пру жати руку уставну, док нам народно чувство и срце ценити буду – али свакако будимо уверени, да ће доћи и наше време. Бог наш, који је Црну Гору сачувао, који је Србију после четири стотине година васкрснуо, који је срца ЗмајДеспот Вука, кнеза Павла Јакшића, бра ће Бакића, Монастирлије и стотине хиљаде српских ју нака окрепио. Он је још жив, он ће и нас сачувати.“ Светозар Милетић, Сабрани списи, књ. I, Београд, 1999.
риза – мантија.
девиза – овде: парола, гесло.
Са ким Милетић раскида односе и зашто, а са ким жели да их успостави и зашто? размислите у чему је смисао реченице: „и један Србин ако остане – он је народ“.
257
СРПСКА НАЦИЈА И БАЛКАН
XVI
Е
вропи, Балкану и Србији, и њиховим међусобним прожимањима, посвећена је велика пажња. На бал канским српским просторима преламали су се мно ги утицаји како они који су долазили са истока, тако и они са запада: верски, политички, културни и сваки други. Три силе све време су се бориле за превласт на Балкану – Тур ска, Аустрија и Русија. А и балкански народи, скоро сви са средњовековном државном традицијом, настојали су да обнове своје државе, али су у томе успеле тек у 19. веку. Наслеђе које су балкански народи носили на својим плећима, стечено дугогодишњим робовањем, битно је утицало на изградњу националних идентитета. Модерна српска нација, као и друге нације балканских народа, су очила се с интегришућим и дезинтегришућим фактори ма. Они су код Срба били јаче изражени него код других народа Балкана, у области вере, језика, писма и културе. Од свих балканских народа, Срби су данас најслабије ин тегрисана нација.
XVI.
1 ДЕОБЕ Држ авне и верске деобе
П
очетак 19. века затекао је Србе без на ционалне државе, подељене у два цар ства – Османско и Хабзбуршко. Српски народ у Хабзбуршкој монархији био је на вишем степену култ уре и материјалног благостања, и живео је у уређенијој држави са више политич ких и верских слобода него њихови сународни ци у Османском царству. Пошто је Русија била сувише удаљена, Срби су дуго живели у увере њу да им слободу може донети само Аустрија, и то протеривањем Турака и присаједињењем српских територија монархији. Ово уверење по тицало је отуда што је Хабзбуршка монархија била хришћанска држава. Када већ нису могли да дођу под окриље православне Русије, римо католичка монархија им је била боље решење од исламистичке Турске, иако је, у верском погледу, ислам био толерантнији од римокатоличанства. Припадност српског народа двема супрот стављеним државама, Аустрији и Турској, ка сније и двема националним државама, Србији и Црној Гори, оставило је дубок траг у повести Срба. Оваква подела српског народа и њихов живот у две, а затим у четири државе са раз личитим државним традицијама и уређењем, и поред свести о припадности једној нацији, об ликовало је особености у схватањима, моралу, менталитет у и карактеру Срба и удаљавала их једне од других. Чак је и у оквиру једне од по менутих државних заједница било разлика, па су Срби у Војној граници уживали сасвим дру гачија права и имали сасвим другачије обавезе од Срба у Провинцијалу Хабзбуршке монархије. Одбрана Монархије и ратовање за њене потре бе, уз вођење сељачког начина живота, одлике су Срба граничара, док је у Провинцијалу посто јала мог ућност свестранијег сељачког, племић ког и грађанског развоја. Непознате речи
национализам – култ према сопственом народу и држави.
Срби у Троједној краљевини су били више изложени утицају римокатоличке вере него Ср би у Јужној Угарској, па је унијаћење тамо било израженије. Прозелитизма је било и у Турској, знатно мање него у ранијим временима, а по највише у Босни и Старој Србији. Срби у Јужној Угарској били су под већим притиском мађар ског национализма. Иако су били у једној др жави – Хабзбуршкој монархији, међу њима су се све више уочавале међусобне разлике. Срби у Јужној Угарској, зато што их је било више и захваљујући раније добијеним привилегијама, били су политички активнији, култ урно орга низованији и нешто ангажованији у стицању националних и самоуправних права од Срба у Троједној краљевини. Сличне разлике осећале су се и између Срба у Србији и Срба у Црној Гори, где је државна припадност делила исти народ на две гране – Србијанце и Црногорце. Етничко порекло се постепено повлачило и препуштало предност толико жељеној националној и државној при падности. Веровало се да су Срби у предности због тога што су имали две државе, али је време показало да је стицање државности битно ути цало да се Црногорци издвоје из српског рода и било је велика препрека уједињењу истог народа у једну државу. Верска подела још више је продубила др жавн у припадност Срб а и она никада више није превазиђена. Чињеница је да је мањи део Срба примио римокатоличк у веру, нешто већи прихватио ислам, а највећи део остао је веран православљу. Томе је много допринела Српска православна црква, која је, у најбољој намери, бранећи православље и трудећи се да што мање Срба прихвати друг у веру, имала негативан од нос према превереном делу свог народа. Срби који су примили ислам сврстали су себе у при паднике владајућег народа – Турке и Албанце. Срби који су примили римокатоличанство или унијатство, временом су изг убили народност и постали су припадници другог народа – пре све га, Хрвата, затим Мађара… Зато не изненађује 259
XVI.
СРПСКА НАЦИЈА И БАЛКАН
чињеница да имамо и данас породице које при падају трима верама а носе иста презимена, на пример: Ковачевић, Филиповић итд. Вер ска припадност није подразумевала бекство од тра диције, већ ју је, по потреби, мењала или прила гођавала новој вери. Најбољи пример је Краље вић Марко, којег се ниједан припадник српског рода трију вера није одрекао.
НиКоЛА ТоМАЗео (ШиБеНиК, 1802–1874) Школу је учио у Шибенику и Сплиту, а права студи рао у Падови. Живео је и радио у многим местима, а почео је као новинар у Падови. Одатле се преселио у Венецију, из које је протеран у Француску, да би неко време боравио на Корзици. Када се вратио у Млетке ухапшен је као борац за слободу републиканских уве рења. После краћег боравка на Крфу вратио се у Ита лију, где је, као слеп човек, провео последње године живота. Говорио је и писао на више језика, понајвише на италијанском, али и на српском језику – књижица Искрице. За разлику од Матије Бана, Меда Пуцића и многих Срба римокатолика из Далмације, Никола То мазео више је припадао италијанској култури него српској. Био је и остао Србин по пореклу, осећању, срцу и души. О устанку у Србији 1804. године, писао је: „Благословени да сте, непознати витезови, сиротани без имена! Благословене муке, које поднијесте за отаџ бину, благословена крв, коју пролисте за потомство“. За Србе хришћане, римокатолике и православне, об новљена Србија била је неугасли светионик, матица рода свог.
Само су православни Срби знали шта им је заједничка домовина, били су свесни свог за једничког имена и нису га скривали. Сасвим је другачије са представницима других двеју вера, који су се скривали иза регионалних географ скоетничких назива – Далматинац, Славонац, Бошњак. Дуго је, до краја овог раздобља, тра јало конфесионално ословљавање Срба као гр конесједињених (grecus ritus non unitus), чиме се избегавало признање њихове народности и 260
верске припадности православљу. То је вређало православни српски народ и он се упорно борио да га називају правим именом.
језИчке деоБе
П
о сле државне и вер ске подељено сти српског народа долази језичка. Уместо да буде чврст фактор његовог јединства, језик је постао трећи разједињујући фактор, али безазленији од претходних – постао је раз једињујући само зато што није успео да буде об једињујући. У 19. век Срби су ушли без решеног питања књижевног језика, писали су рускосло венским, српским народним, и славеносрпском мешавином претходна два језика. Српска рево луција изнедрила је трећег вожда, Вука Караџи ћа, носиоца културног препорода, реформатора српског језика. Рат за српски језик водио се око неколико нових слова – љ, њ, џ, ћ, ђ и ј (јота), и око два слова, од више њих што су отпали – ъ (дебело јер) и (ѣ) јата. Читавих пола века тра јао је рат за српску азбуку, који је поделио Србе на присталице и противнике старије варијанте, коју је заступала српска црква, а њени најистак нутији браниоци су били књижевник Милован Видаковић и правник и књижевник Јован Хаџић. Упрошћавањем азбуке и правописа и узимањем народног језика за књижевни језик, Вук је много допринео демократизацији српске културе, као што је кнез Милош, укидањем феудализма, до принео уједначавању српског друштва и његовој политичкој демократизацији. Али ову нову по делу међу Србима оптерећивала је чињеница да је Вукова језичка и правописна реформа слабила православље и удаљавала Србе од Русије. Вук Караџић је осмислио књижевнојезич ку реформу, али је победу извојевало млађе по колење српских интелектуалаца, предвођених Ђуром Даничићем. Вук и његови следбеници отишли су корак даље, па су према тзв. књижев ном договору у Бечу (1850), прихватили идеју о јединственом књижевном језику и правопису за Србе и Хрвате, чиме је већ замршен и нерешен проблем језика и правописа постао још компли кованији. Да ли је Вукова реформа језика и правопи са допринела конституисању српске нације или
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
је, прећутно, задржала постојећу поделу Срба на екавце и ијекавце? Самим тим што је подела била јака и што никада није постигнута једно гласност, Србе и данас деле ова два дијалекта. Сам Вук није могао да се определи, па је писао и екавицом и ијекавицом, као што су то чинили велики књижевници после њега – Симо Мата вуљ, на пример. Покушај једне значајније групе српских интелек туалаца, предвођених Дани чићем, да се определе за ијекавицу, није успео. Потом су Јован Стејић, Јевстатије Михаиловић и Јован Суботић покренули мисао о уједначава њу српског књижевног језика предлажући да се врати глас ѣ (јат), који би могао да се изговара као је, е и и. Заговорника ове идеје има и данас. У овом периоду у Србији и Црној Гори ћирилица је била једино писмо. На просторима Османског царства и Хабзбуршке монархије Срби су започели борбу за њено признање. Латиницу нико није сматрао српским писмом, она је постепено стицала ову привилегију, чиме је допринела да се Срби деле и по тој основи. Срби су оправдано тежили да усаврше и нор мирају свој језик, али нису до данас нашли ре шење о јединственом књижевном језику, писму и правопису. Језичка деоба, иако неоправдана и непотребна, за разлику од државне и верске, није ометала процес народног уједињења, али је онемогућила успостављање јединства српске нације. Српска књижевност, као чинилац у на станку српске нације, била је и остала подељена, биполарна. непознате речи
нормирати – подвргнути прописима.
јоВАН ХАЏиЋ (1799–1869) Хаџић је био свестрана личност, књижевник, прав ник и политичар. Гимназију је учио у Сремским Кар ловцима, права у Пешти и Бечу. Докторат права поло жио је у Пешти и почео да се бави адвокатуром. Један је од оснивача Матице српске. Тада је узео књижевно име Милош Светић, као асоцијацију на прва два слова ове знамените културне установе. Потом је био дирек тор новосадске гимназије, уредник Српског летописа. На позив кнеза Милоша прешао је у Србију, где је девет година радио законе, од којих је најважнији Српски гра ђански законик (1844). Био је уредник књижевног алам наха Голубица. У Нови Сад се вратио 1847. године и био је посланик у угарском сабору и у српским народно црквеним саборима. Хаџић је био један од најобразованијих Срба из вре мена романтизма, али су његови погледи били класи цистички и рационалистички. Изгубио је битку са Ву ком Караџићем у погледу реформе српског језика и правописа и по томе је упамћен, мада су његове за слуге за српски народ изузетно велике. Поменимо још једну – помогао је многе младе Србе материјално и духовно да постану велики људи, као, на пример, Све тозара Милетића. Писао је песме, оставио многе пре воде, огледао се у историографији делом о Првом српском устанку и биографијом Карађорђа, а запаже но му је дело Дух народа српског (1858). Када су Мађари спалили његову кућу у Новом Саду (1849), пламен је однео у неповрат многе значајне старе рукописе и уметничка дела.
ЂУрА ДАНиЧиЋ (1825–1882) Школу је учио у Новом Саду и Пожуну, а право је студирао у Пешти и Бечу. Под ути цајем Караџића бавио се филологијом, којој је посветио цео свој радни век. Радио је у Београду као библиотекар Народне библиотеке, секретар Друштва Српске слове сности, професор Лицеја и Велике школе. Прешао је у Загреб 1866. године и постао секретар тек основане Југославенске академије. У ери романтизма и прихватања народних имена, заменио је презиме Поповић у Даничић. Био је велики поборник Вуковог дела и предводник генерације која је при хватила његову реформу, а његова књижица Рат за српски језик и правопис (1847) имала је посебан значај. Проучавао је српскохрватски језик, граматику, синтаксу, пре водио и објављивао старе српске споменике књижевности и културе. Даничић се истакао понајвише радом на речничким делима – Рјечник хрватскога или српскога је зика. Био је један од искрених поборника идеје о истоветности Срба и Хрвата.
261
XVI.
СРПСКА НАЦИЈА И БАЛКАН
ОБРАЗОВНЕ И НАУЧНЕ 2 КУЛТУРНЕ, УСТАНОВЕ
К
ултурни препород српског народа имао је за циљ да зближава, обједињује и изгра ђује широку основу за настанак српске нације и државе. У том циљу настале су и многе значајне српске културне установе. Прва и нај значајнија је Матица српска, основана 1826. године, која је имала и свој часопис Летопис, старији од ње годину дана. Матица се одржала до данашњег дана, а Летопис је једини часопис у Срба са тако дугом традицијом излажења, без прекида. С обзиром да су живели на знатно вишем степену културе од свих других српских реги она, Срби у Јужној Угарској веома су развили новинар ство, које је имало не са мо инфор мативну, већ и националну и просветитељску улогу. У Бечу су Димитрије Давидовић и Ди митрије Фрушић објављивали Новине сербске (1813–1822) и алманах Забавник. У Пешти и Но вом Саду изла зиле су бројне новине од којих наводимо најзначајније: Напредак, Српски днев ник, Застава (1866–1884) Светозара Милетића, Панчевац и многе друге. У Кнежевини Србији Новине српске (1834–1918) и Видовдан, у Црној Гори Црногорац (1871, потом Глас Црногорца), а код Срба у Турској Призрен (1871). Уз новине, самостално су излазили бројни књижевни ча сописи у Србији и Јужној Угарској, међу њима Даница, Шумадинка, Вила, Отаџбина, али и Српскодалматински алманах (1836–1873) Бо жидара Петрановића у Задру и Босански вјест ник у Сарајеву. Делатношћу Вука Караџића убрзан је развој српске књижевно сти, која је дала неколико великих имена: Сима Милутиновић Сарајлија, Петар II Петровић Његош, Бранко Радичевић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Љубомир Ненадовић, Јован Илић… 262
ПорТреТ ГрАЂАНСКе ПороДиЦе Димитрије Фрушић (Дивош, 1790–Трст, 1838), лекар, покретач Новина сербских са Димитријем Давидови ћем у Бечу. После школовања највећи део живота про вео је у Трсту, у којем је била знатна колонија Срба трговаца и јака српска православна црквена општина, окупљена око храма Св. Спиридона. Сликар Јожеф То минц насликао је Фрушићеву породицу у пуном сјају, у свечаном оделу, у ентеријеру свог дома. Будући да су родитељи били узор деци, уз мајку се нашла кћер, а испред оца оба сина. Као изразити представник срп ских интелектуалаца прве половине 19. века, Фрушић држи у руци књигу. Канабе и сто са немарно баченим столњаком, завесе и поглед кроз прозор у кућни врт, репрезентују затворени приватни простор са прате ћим предметима типичне грађанске породице овог времена.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Србија је добила неколико важних образовних установа, једну од њих још у време Првог устанка – Велику школу (1808). Када је започет миран развој Ср бије, никле су многе школе, основне и средње. Отишло се напред отвара њем Лицеја (1838), који је прерастао у Велику школу (1863), а затим у Универзитет (1905).
Јован Јовановић Змај
Јоаким Вујић
У буђењу и неговању националне свести и у културном животу Срба позориште је имало важну улогу. Прве позоришне представе при ређивао је Јоаким Ву јић у Пешти, Панчеву и Земуну. Он је основао позориште у Крагујевцу, које је радило 1834. и 1835. године. Кад је пре стоница пренета у Београд, позориште је при времено радило као Театар на Ђумруку (1842), да би постало стална културна установа тек од 1868. године, у згради коју је подигао својим средствима кнез Михаило, а која и данас има исту намену. Јован Ђорђевић, најзаслужнија по зоришна личност у Срба тога времена, основао је у Новом Саду Српско народно позориште, 1861. године. Доласком у Србију, наставио је да се бави позориштем, те је поводом кнез Мила новог пунолетства (1872) написао комад „Мар кова сабља“. У њему се налазе стихови Кнежеве или Српске химне, која је после прогласа Ср бије Краљевином (1882) названа Боже правде. Данас је она химна Републике Србије. Доба романтизма, са већ развијеним нацио налним осећањима, донело је промене и у лич ним именима. Она су до тада давана деци само према црквеном календару, а од појаве романа Милована Видаковића Љубомир у Јелисиуму и народних песама које је објавио Вук Караџић, деца су чешће добијала народна имена. Неки младићи су, незадовољни календарским име нима, понекад и презименом, мењали и једно и друго – Божидар Грујовић, Ђура Даничић, Бран ко Радичевић… У тешким условима живели су Срби у Тур ској, те су стога имали најмање културних уста нова, али не и најмање племенитих људи, вели ких задужбинара, какав је био Сима Андрејевић Игуманов.
СиМА АНДрејеВиЋ иГУМАНоВ (1804 –1883) Игуманов је учио школу у манастиру Светог Марка у Призрену. Млад се упустио у трговину, тргујући у Призрену, Србији, Цариграду, Одеси и Кијеву, где је једно време живео. У Србију се вратио 1865. године. Био је члан Словенског добротворног комитета и по часни грађанин Петрограда. Богатство је стекао у вре ме Кримског рата бавећи се, понајвише, трговином дувана. За живота умрли су му жена, кћер и син. Све што је стекао својим трудом, несебично је даровао своме роду и ушао у ред наших највећих добротвора. Помагао је српске питомце који су се школовали у Ср бији и у Русији, слао је црквене предмете и новац срп ским манастирима и црквама у Старој Србији. Прво је сазидао зграду у Призрену 1871. године, а затим у њој отворио Богословскоучитељску школу, која је поста ла центар српске културе и просветног деловања на простору Старе Србије. На Теразијама је купио имање (данас се ту налази прелепа Игуманова палата), које је завештао Богословији и од којег се она издржавала.
По сле Матице српске, најзначајнија уста нова српског народа јесте Дру штво српске словесности (1842), које је прерасло у Српско учено друштво (1864), као научно и књижевно 263
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
друштво, са седиштем у Београду. Оснивачи су му били Јован Стерија Поповић и Атанасије Ни колић, а отворио га је кнез Михаило. Друштво је издавало свој научни часопис Гласник. Годи не 1886. из њега је настала Српска краљевска академија, данашња Српска академија наука и уметности (САНУ). У служби националних интереса нашла се и српска уметност, пре свега, преко многих умет ничких слика са историјским мотивима – Кра љевић Марко, Косовска битка, Југовићи, као и оних са мотивима из свакодневног живота, сли ка караула, збегова, битака за ослобођење од Ту рака итд. Ђура Јакшић је типичан представник – не само сликарским делима већ и родољуби вом поезијом, дао је велики допринос романти чарском обликовању српске националне свести. И драмска дела, често неуједначене књижевне вредности, имају исте или сличне мотиве. Круну на сву ову делатност ставио је рад на подиза њу споменика кнезу Михаил у, најпопуларнијем српском владару 19. века. Енрико Паци предста вио је српског владара као славодобитника тур ских утврђења и градова у Србији, који излазећи из београдског града десном руком показује на југ, на Турску, симболизујући тиме ослободи лачк у мисију Србије. Корак даље отишло се у рељефу Гуслара, где ношња Срба окупљених око певача са гуслама представља скоро све етничке крајеве српског народа.
Оснивање Друштва српске словесности
Споменик кнезу Михаилу
Косовски завет Дуго се историја српског народа делила на два периода – период до и период после Косовске битке (1389). И про шлост и будућност Срба тумачена је тим догађајем. Многи су у Видовдану видели не само голгот у свог народа, већ и његово морално и духовно васкрсење. Иако се мотив жртве за државу и слободу могао наћи и раније, од тада он добија изузетно јако обележје у идеји о небеском царству: „Земаљско је за малена царство, А небеско увек и до века“. Од пада под Турке, па све до 1918. године, речи роб, гроб и слобода имају посебно значење у нашој повести. Дух Видовдана и Косова је симбол борбе „за крст часни и слободу златну“. Отуда схватање да је видовданска етика, нео граничена временом и простором, уткала у свест српског народа једну од битнијих карактерних црта – родољубље. Наши преци су веровали да је вредно борити се за остварење косовске идеје. Клетва кнеза Лазара обавезивала је ратнике на одбрану отаџбине. Будући да је коначну верзију добила уочи Првог српског устанка, схватана је као позив за ослобођење отаџбине, као заветна порука јунака косовског мита: кнеза Лазара, Милоша Обилића и браће Југовића. Српска држава на Видовдан даје помен косовским јунацима и њиховим следбеницима.
264
XVI.
СРПСКА НАЦИЈА И БАЛКАН
3 БАЛКАН Балканско полуострво
Х
емус је антички термин за планину Бал кан. Најранији спомен имена Балкан потиче из 1490. године, када је Филипо Буонакорзи Калимако писао папи да локално становништво тако назива ову планину. Све до двадесетих година 19. века имена Хемус и Бал кан користила су се подједнако, да би од тада преовладао други назив. ЧеТири ПоДеЛе БАЛКАНА 1. Источно и Западно Римско царство. 2. Православни и Римокатолици. 3. Хришћански и исламски свет. 4. Демаркациона линија хладног рата, капиталистичког и комунистичког света.
Полуострво је у антици и у средњем веку називано „Хеленско“, „Илирско“, „Дарданско“, „Римско“, „Византијско“, „Трачко“. Присуство Османског царства на полуострву најчешће је означавано као: „Европска Турска“, „Турска у Европи“, „Оријентално полуострво“. Повремено се користила и етничка ознака: „Јужнословенско полуострво“ и „Словенскогрчко полуострво“. За Турке то је била „Царска Румелија“ и „Ото манска Европа“. Коначно је после Берлинског конгреса преовладао термин Балканско полу острво. У новије доба све се чешће, да би избе гао негативни призвук, а мало и из помодарства, употребљава термин Југоисточна Европа, у чи јим оквирима Балкан чини њен већи део. Географи и историчари трудили су се да одре де границе Балкана, или Балканског полуострва,
пре свега, имајући на уму Румунију, а понекад и простор северно од Саве и Дунава. У томе се ишло дотле да су једни тврдили да Исток почи ње чим изађете из Беча, док су други говорили да сте преласком из Земуна у Београд закора чили у Азију! Ово уверење потиче отуда што су Турци имали највише удела у стварању предста ве о Балкану.
повест
П
осматрано са националног становишта балканских народа, две велике трагеди је које су задесиле Балкан су – Косовска битка и пад Цариграда. Са историјске позорни це нестала су три балканска царства – Бугарско, Српско и Византијско. Турци су покорили бал канске народе, уништили им вишу класу – плем ство, претворили их у рају и вратили прими тивном патријархализму. Сви балкански народи су кроз више векова чували и сачували, упркос великим страдањима, уверење о средњовеков ном самосталном државном животу. Грци, Бу гари и Срби борили су се за обнову својих сред њовековних царстава, при чему су Грци и Срби били упорнији од Бугара. Дуго се за ову појаву користио појам – поносни традиционализам, данас, услед превласти глобализма, оспораван. Стога Европа, осим у ретким случајевима као кад су у питању били Грци, није разумела сплет трагичних околности балканских народа. непознате речи
традиционализам – неговање предања, односно наслеђа претходних времена. глобализам – посматрање и преовладавање целине.
265
XVI.
СРПСКА НАЦИЈА И БАЛКАН
Османско царство протегло се у свом најве ћем опсегу до Беча и Кракова (17. век), да би се у 18. усталило на границама Саве и Дунава, а почетком 20. столећа сасвим истиснуло са Бал кана. Ако је до тог времена њен највећи про тивник у Европи била Хабзбуршка монархија, од Катарине II првенство је преузела Русија. Бу дући ток балканске повести одређивала је идеја поделе Балкана између Русије и Аустрије, које је подстицала прва, а друга сила повремено при хватала и одбијала. Балкан је избегао судбину Пољске понајвише стога, што су се подели су протстављале Енглеска, Француска и Пруска. У том одмеравању снага великих сила иницијати ву су преузели балкански народи, сопственом борбом за националну слободу и државу, коју су започели Срби (1804), Грци (1821), потом Руму ни, Бугари и коначно Албанци, који су због ве ре и оданости Порти били њен привилеговани народ. Подстицај су нашли у Француској рево луцији и помоћи великих сила – Срби, Румуни и Бугари од Руса, Грци од Енглеза, Албанци од Аустријанаца. Национално буђење прерасло је у доба национализма, из којег су настале националне државе на простору Европске Турске: Србија, Грчка, Црна Гора, Румунија, а потом Бу гарска и Албанија. У даљем развоју балканских националних друштава и држава значајну улогу су имали: конституисање државних институција путем уставног уређења, аграрно питање, успо рен индустријски развој, учешће војног фактора у политичком животу, даљи рад на ослобођењу својих сународника, при чему су се завадиле младе балканске државе. Покушаји увођења реформи у Османском царству, подстицани, пре свега, од Енглеске и
Француске како пре, тако и после Кримског ра та, којим су спасавали Турску од руског продо ра, завршени су без значајнијег успеха. Осло бођење преосталог дела Балкана преузели су на себе балкански народи, час подржавани, час ометани од великих сила, у зависности од њи хових политичких и економских интереса. У то време јавиле су се многе идеје не само о поје диначном ослобођењу балканских народа, већ и о њиховом заједничком државном, политич ком, економском и културном животу. Идејама о настанку балканске конфедерације занима ли су се Михаило ПолитДесанчић, Светозар Марковић, Владимир Јовановић, подржавани од многих балканских револуционара као што је био Бугарин Љубен Каравелов, и о настанку словенске федерације Јосипа Јураја Штросма јера и Фрање Рачког. Велике планове о подели Османског царства урадили су српски државни ци Илија Гарашанин (Начертаније) и Констан тин Николајевић (Српске сједињене државе), а кнез Михаило је успео да створи Први балкански савез. Грци су развили, тзв. Велику идеју, с циљем уједињења Грка обновом Византијског царства, с Цариградом као престоницом. Од Албанаца помињемо Биб Доду, сарадника Илије Гарашанина и Абдулбеја Фрашерија, идеолога албанског национализма и Призренске лиге. Било је потребно још пола века да би Други балкански савез ослободио Балкан од турске владавине (1912). Српски народ у Хабзбуршкој монархији по кушао је да створи државну заједницу – Вој водство Србију и Тамишки Банат (1849–1860), али је доживео неуспех. У исто време мађар ски политичар Лајош Кошут, ублаживши своје
БАЛКАНиЗАЦијА После балканских ратова (1912/3), у којима су балкански народи протерали Турке из Европе, Балкан је коначно окарак терисан као складиште негативних појава. За национално, државно и социјално уређену Европу, Балкан је био простор где су дизане револуције, убијани краљеви, вођени ратови, речју – „буре бару та“, место исконске и непомирљиве верске и расне мржње. Чак су и досељавања људи са Балкана у Северну Америку сматрана „са моубиством америчке расе“. Термин „балканизација“, с негативним призвуком, настао је одмах после Првог свет ског рата, из страха да и Европу не захвати растурање великих држава на мале, међусобно завађене и поцепане. „После уговора од 1919, једна је реч уживала известан глас: Европа се балканизирала. Никада једна реч није била толико непромишљена и неправедна; најпре зато што су најтеже заблуде и грешке Балканаца готово увек биле плод подстрекивања и интриге неког западног кабинета…“ (Карло Сфорца).
266
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
Балканске земље после Берлинског конгреса 1878.
267
XVI.
СРПСКА НАЦИЈА И БАЛКАН
националистичке ставове из времена Револуци је 1848/9. године, развио је идеју о дунавској конфедерацији коју би чинили Мађари, Румуни и Јужни Словени. Сличне идеје изнели су Буга ри Васил Левски и Христо Ботев. Дунавском федерацијом (Срби, Бугари, Румуни и Мађари) бавио се српски новинар Јован Поповић, али ни он није имао успеха. Успех је постигла Хаб збуршка монархија, која се спустила на Балкан – окупацијом (1878) и анексијом (1908) Босне и Херцеговине. У борби за Балкан, а под геслом „Балкан балканским народима“, највише успеха имали су балкански народи, иако оним што су пости гли 1878. године на Берлинском конгресу нису били задовољни, пре свих Срби, а затим Бугари, Румуни и Грци. Русија је обуздана у својим те жњама и изг убила је трк у са Аустро-Угарском. Нерешено балканско питање, пре свега борба Србије, Грчке и Бугарске око Македоније, за тровала је односе балканских народа и држава.
Балкански народи
И
беријско и Апенинско полуос трво су етнички, језички и култ урно хомогене целине, али не и Балканско полуострво. На Балкану влада потпуно шаренило у погледу етничког порекла народа, верских подела и кул турних утицаја. Балканско полуострво, за раз лик у од претходно наведених, ни етнички, ни верски ни култ урно није хомогено. Хрвати, Ср би (укључујући Црногорце), Бугари и Македон ци су Словени, док су остали народи, Албанци, Грци и Румуни, различитог етничког порекла. Шаренило влада и у верском погледу: римока толици су Хрвати, сви остали су православни. Само су Албанци у већинском делу муслимани, а има их и римокатолика и православних. Део српско-хрватског становништва у Босни и Хер цеговини и Рашкој области је исламске верои сповести, који се, после дугог предумишљања, определио за назив Бошњаци. О Турцима је у свес ти балканских народа остала негативна предс тава, уз ретке изузет ке, а још гора о својим сународницима који су примили ислам, и као конвертити морали да доказују своју правоверност. Такву представу 268
о Турцима, међутим, нису имали европски на роди, посебно њихови политичари. Џон Морит (1796) тврди да није видао надаренији и мужев нији народ од Турака. „Њихово држање, од нај вишег до најнижег човека, држање је господара, што они и јесу, а у њиховој учтивости има неког достојанства и срчаности…“ О балканским народима изречена су разли чита мишљења, а навешћемо једно које једно ставно одсликава западно виђење балканског света. Француз Ами Буе, у делу Европска Тур ска, записао је да је имао успеха у „искреном разговору са озбиљним и доброћудним Турчи ном, као и са духовитим Албанцем, префиње ним Грком или оштроумним Влахом; са вредним Бугарином, као и са ратоборним Србином, гру бим Босанцем и веселим Херцеговцем“. Сви народи показали су или показују своје добре и лоше особине, Балканци у томе нис у изузетак. Оријентализам на Балкану није азиј ски, он је спона Истока и Запада. Отуда је култ на идеја о „балканском менталитет у“, о особе ности људи са овог простора (homo balcanicus). Особенос ти Балканаца су нас тале, пре свега, као резултат последица које је турска владави на оставила на менталитет балканских народа.
Сватови Непознате речи
хомоген – једнак, истоврстан. конвертит – особа која је променила веру, покрштеник. оријентализам – традиција и култура источних народа, пре свега Турака.
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
осМанско И хаБзБуршко наслеђе
О
сманско, а делимично и хабзбуршко наслеђе на Балкану је неспорно. Хаб збуршко је било јако дуж Јадрана, а де лимично и у Србији, која је један период у пр вој половини 18. века била под њеном влашћу и на чијим просторима је често ратовала против Турске. Још битније је то што су Срби са њеног простора активно учествовали у српском кул турном препороду и, посебно, у ширењу просве те и културе, и изградњи државних институција у Србији прве половине 19. века. Хабзбуршко наслеђе је осетно и у Босни и Херцеговини по сле 1878. године. Дуг период тур ске владавине на Балкану оставио је дубоке и бројне последице и тешко их је све навести и систематизовати, и тај део посла историографија није ваљано урадила. На водимо само део турског наслеђа на простору Балкана: нестанком племства извршена је ниве лација балканског друштва, исламизација ста новништва, неуједначена по областима, нешто трпељивија верска толеранција него у западном свету, прихватање турских обичаја и нарави у свакодневном животу у градовима, али не и на селу, а жене су потиснуте из јавног живота и за творене у куће… Настанком националних држава започета је борба против турског наслеђа. Ако се изузму Албанци, који су се идентификовали са Турци ма све до друге половине 19. века, ова појава
„Свако лудо трчање за Европом, свако некритичко имитирање Европе, како се често прак тиковало на Балкану за доба ризорђимента, искључује препород балканских народа и васкрс балканског духа, јер се и једно и друго може остварити у првом реду савре меном сарадњом балканског земљишта и балканског човека, балканских народа и балканских држава.“ (Петар Скок – Милан Будимир) непознате речи
нивелизација – отклањање разлика, изједначавање. идентификовати – поистоветити, изједначити.
осећа се код свих балканских народа. Код Срба она је зачета у време Српске револуције, да би у доба романтизма и јаког утицаја омладинског покрета, прожетог национализмом, настао пе риод који можемо назвати србизацијом српског друштва. Стицањем независности српско дру штво се потпуно отворило према Западу, те су европски утицаји веома препознатљиви. Од тада почиње европеизација српског друштва. У овом правцу се убрзано ишло, па су се протагонисти западњаштва пред оптужбом да су заборавили своју прошлост и своје порекло бранили стихо вима Милана Ракића у песми На ГазиМестану: „И данас кад дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем, Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем!“ Ослобађање од турског наслеђа најуочљиви је је у начину облачења и у језику. Срби су, по степено али сигурно, замењивали не само тур ску гардеробу, већ и народну ношњу, европском гардеробом. Најрепрезентативнији део турске одеће били су фес и чалма, које су носили Вук Караџић, кнез Милош Обреновић и, покаткад, Илија Гарашанин. Од седамдесетих година шај кача замењује фес код обичног, сеоског света, а шешир и цилиндар, код варошана. Уместо чак шира навлаче се панталоне… Турцизми, нарочи то на југу Србије, остали су дуго у употреби, чак и данас. У жељи да осуди ову појаву, омладинац и либерал Јован Илић, отац познатог песника Војислава Илића, написао је сатиричну песму Биссмиллах, из које наводимо строфу без иједне српске речи: „Ах, биллах тефтерар, Папуче варми вар! Калифа селам чок, Папуча јок.“ У време Српске револуције Срби су се су рово обрачунавали са Турцима. У време оца и синова Илић, већ су изградили промишљенији и уравнотеженији приступ Турцима. Не само Срби, већ и Румуни, Бугари и Грци, посебно Албанци, већ у ово време, а и касније, жалили су за „пустим турским“. Јунак једне приповетке Стевана Сремца, Турчин који је остао да живи 269
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
у Србији, Јусуфага, овим речима је прокомен тарисао посету краља Милана султану (1889): „Наш цар дочекује нашега Краља много убаво“. Сећање на стихове „Друмови ће пожелет’ Ту рака, ал’ Турака више бити неће“ није могло да спречи захуктали национализам балканских на рода, па и Срба, да остваре своје ослобођење и уједињење.
Неки повесници упитали су се да ли је одла зак Ту рака из југоисточне Европе срећа или несрећа за развој европског друштва? Чак и у глобалистички уређеној Европи, пре свега, у Ри мокатоличкој цркви, ако и нема великих побор ника привржених идеји о самосталним балкан ским државама, нема ни великих заговорника о Турској као делу породице европских држава (ЕУ). Та подељена мишљења чине да се Балкан осећа кметом Европе.
Берлински конгрес обилује многим занимљивостима, једна од њих и данас је актуелна. Енглески државник Ди зраели „случајно“ је додирнуо на карти Балканско полуострво, док је разговарао са Бизмарком. „Зар не мислите да је ово лепа земља за колонизовање.“ Бизмарк га је погледао и није му одговорио.
ХРОНОЛОГИЈА европа И свет
год. 1453. 1455. 1459. 1462. 1463.
Пад Цариграда Гутенберг у Мајнцу штампа Библију Пад Смедерева и Деспотовине Иван III Васиљевич постаје кнез Московске кнежевине Турци заузимају Босну
1481.
Пад Херцеговине
1485.
Династија Тјудор у Енглеској
1486.
До 1519. Максимилијан I Хабзбуршки
1487.
Бартоломео Дијаз креће на пут око Африке
1492.
Колумбово откриће Америке Први глобус направљен у Португалу
1493.
Пренет кукуруз из Америке у Европу Максимилијан I Хабзбуршки, постаје цар Светог римског царства
1494.
Уговор у Тордесиљасу, подела Новог света
1496. 1497.
1499. 1500.
срБИ
На Ободу изнад Ријеке Црнојевића, штампани Октоих и Псалтир Пад Зете
Прва експедиција Васка да Гаме Џон Кабот долази до Њуфаундленда Иван III Васиљевич издао први руски зборник закона Судебник Америго Веспучи приспео на територију Венецуеле
1503.
Енглеска има 2.500.000 становника Педро Кабрал стиже до Бразила Леонардо да Винчи насликао „Мона Лизу“
1504.
Петер Хајнлајн конструисао први преносиви часовник
1507.
Новооткривени континент добија назив Америка
1509.
Хенри VIII постаје енглески краљ
270
ЕВРОПА И СВЕТ
ГОД. 1511.
Еразмо Ротердамски објављује Похвалу лудости
1512. 1513.
Селим I постаје султан
1516.
Томас Мор објављује дело Утопија Карло I Хабзбуршки постаје краљ Шпаније
1517.
Мартин Лутер истакао „95 теза“ на вратима цркве у Витенбергу Турци освајају Каиро
1519.
Фернандо Магелан креће на пут око света Карло I изабран за цара Светог римског царства као Карло V Улрих Цвингли започиње реформацију у Швајцарској
1520.
Лутер спаљује папску булу и објављује Вавилонско ропство цркве и још два списа Сулејман Величанствени постаје султан
1521.
Сабор у Вормсу; Лутерово учење осуђено Вормским едиктом Лутер започиње превођење Светог писма на немачки језик
1522.
Кортес осваја Мексико Освојен Родос, витезови јовановци повукли се на Малту
СРБИ
Нуњес де Балбоа проглашава Тихи океан поседом шпанског краља
1523.
Турци освајају Београд
У Црногорском санџаку уведен посебан порез – филурија
1524.
У Немачкој почиње Велики сељачки рат
1525.
Први пут у рату употребљене пушке мушкете
1526.
Битка на Мохачу
1527.
Хрватски сабор признаје Фердинанда за краља
Установљена Војна крајина
1528.
Професор медицине Парацелзус у Базелу објављује први приручник из хирургије
До 1532. буна смедеревског епископа Павла
1529.
Мир у Канбреу; Хабзбурзи се одричу Бургундије Турска војска продире до Беча
Турци освојили Бихаћ
1530.
Отворена берза у Антверпену
1533. 1534.
Иван IV Грозни постаје московски кнез
1535. 1536.
Пизаро осваја Перу
Жак Картије истражује реку Светог Лоренса Основана „Дружба Исусова“ – језуити Започиње изградња храма Светог Василија Блаженог у Москви У Енглеској усвојена повеља којом је владар постао поглавар англиканске цркве Турци освајају Багдад Жан Калвин објављује дело Темељи хришћанства
Турско освајање Славоније У Прагу штампана Историја, дело јаничара Константина Михајловића из Островице
1537.
Павле Бакић, последњи српски деспот, гине у борби с Турцима
1538.
Српско становништво се масовно исељава из Славоније
1540.
На Балкану почиње насељавање Јевреја протераних из Шпаније
1541.
Освојен Будим, пад Угарске
1543.
Никола Коперник објављује дело О кружењу небеских тела
1544. 1547. 1549.
Започиње рад Трентски концил Иван IV Грозни узима царску титулу Створена јединствена протестантска црква у Швајцарској
271
ХРОНОЛОГИЈА
ГОД.
ЕВРОПА И СВЕТ
1551.
Прво извођење комедије Марина Држића Дундо Мароје
1552.
У Енглеској је основано 35 класичних гимназија
СРБИ До 1552. Турци освајају Банат
1553. У Русији основана прва штампарија 1554. 1555. 1556.
Марија Тјудор постаје енглеска краљица, започиње прогон протестаната У Риму основан централни инквизиторски суд Верски ратови завршени миром у Аугзбургу Карло V поделио монархију на аустријски и шпански део Карло V абдицирао и повукао се у манастир Филип II постаје шпански краљ
1557.
Обновa Пећке патријаршије, Макарије Соколовић постаје патријарх Хајрудин, ученик чувеног Синана, почиње да гради мост у Мостару
1558.
Елизабета I постаје краљица Енглеске
1559.
Састављен први Index, списак забрањених књига Мир у Като-Камбрезију Енглеска губи Кале
1562. 1564.
Почињу верски ратови у Француској
1565. 1566.
У Енглеској почињу да производе графитне оловке
1568. 1570.
Устанак Мориска у Шпанији
1571.
Битка код Лепанта, пораз турске флоте
1572.
Вартоломејска ноћ, покољ хугенота у Паризу Устанак у Низоземској Изумире пољска династија Јагеловића
1574.
Османлије заузимају Тунис
1576. 1578.
Споразум у Гану, Низоземска примирена
1579.
Валонско становништво оснива Араску унију, а протестанти – Утрехтску унију
1580.
Уједињење Португала и Шпаније
1581. 1582. 1587.
Прва балетска представа у Паризу
1588. 1589.
Пораз „Велике армаде“
1590. 1592.
Конструисан први микроскоп
1593.
До 1606. аустријско-турски рат – Дуги рат Битка код Сиска
Папа поново саставља списак забрањених књига Index librorum prohibitorum Побуна у Низоземској У Лондону основана берза Опсада Сигета и смрт Сулејмана Величанственог
По налогу Мехмед-паше Соколовића, Синан започиње изградњу моста на Дрини у Вишеграду
Реорганизација и подела Војне границе на Хрватску и Славонску крајину Створен Карловачки генералат Убијен Мехмед-паша Соколовић
Почела примена грегоријанског календара Погубљење Марије Стјуарт Руска православна црква уздигнута у ранг патријаршије Почиње владавина Анрија IV Постављање Јована за патријарха
1594. 1596.
Мехмед-паша Соколовић именован за великог везира
Буна Срба у Банату Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару Епидемија куге у Средоземљу
272
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ЕВРОПА И СВЕТ
ГОД. 1598. 1600.
Нантски едикт Енглеска има 4.100.000 становника У Енглеској основана Источноиндијска компанија Научник Ђордано Бруно спаљен у Риму као јеретик
1601.
Мавро Орбини штампа у Пезару, у Италији, дело Царство Словена
1605.
Мигел де Сервантес штампа Дон Кихота До 1613. време безвлашћа у Русији, смутное время
1607.
Основан Џејмстаун у Вирџинији
1608.
Направљен први телескоп Основан Протестантски савез Французи освајају Квебек
1609. 1610.
Основана Католичка лига
1611. 1613. 1614.
Густав Адолф постаје краљ Шведске
1618.
Почиње Тридесетогодишњи рат
1619.
Почетак масовног довођења робова у северноамеричке колоније
1621.
Почиње гајење кромпира у Европи
1624.
Ришеље постаје први министар
1625.
Чарлс I постаје енглески краљ
1626.
Папа Урбан VIII освештао катедралу Светог Петра у Риму
1628.
Ришеље заузима Ла Рошел Петиција о правима
1629.
Алески едикт милости, потврђене верске слободе у Француској Краљ распушта енглески парламент
Објављено дело Небески весник Галилеа Галилеја Пољске трупе улазе у Москву У Русији долазе на престо Романови Распуштена француска Скупштина сталежа Холанђани постављају темељ Њу Амстердама (Њујорка)
1630. 1632.
СРБИ
Патријарх Пајсије
Српски статути Француска и Шведска поразиле Аустрију код Лицена
1634.
Турска војска угушила побуну Куча и Пипера
1635.
Основана Француска академија
1636.
У држави Масачусетс основан колеџ Харвард
1640.
У Енглеској Кратки парламент, затим до 1660. Дуги парламент
1641.
Устанак ирских католика и покољ протестаната у Улстеру
1642.
Тасман опловљава Аустралију и открива Нови Зеланд Грађански рат у Енглеској
1643.
Луј XIV ступа на француски престо, Мазарен постаје први министар Молијер оснива у Паризу позориште „Комеди франсез“
1644.
Направљен први барометар Грађански рат у Енглеској, битка код Марстон Мура
1645.
До 1669. Кандијски рат Битка код Незбија у Енглеској
1648.
Вестфалским миром завршен Тридесетогодишњи рат Холандија постаје међународно призната држава У Француској почиње грађански рат „фронда“
1649.
Погубљен краљ Чарлс I До 1660. Кромвелова револуција, Енглеска постаје република
1651.
Навигациони акт
Велика епидемија куге на Балкану
273
ХРОНОЛОГИЈА
ЕВРОПА И СВЕТ
ГОД. 1653.
„Инструмент владавине“, енглески устав
1654.
Хетман Богдан Хмељницки признао власт руског цара и припојио Украјину Русији
1658.
Умире Оливер Кромвел
1659.
СРБИ
Турски путописац Евлија Челебија започиње своја путовања Балканом
1665.
Исак Њутн открива закон гравитације и законе алгебре
1667.
Рат Француске и Шпаније Разорни земљотрес опустошио Дубровник
1668.
Португал стиче независност
1671.
Завера Зринских и Франкопана
1672.
Рат Француске и Холандије
1679.
Habeas corpus act
1682.
На руском престолу Петар I
1683.
Стварање Свете лиге; почетак Бечког или Великог рата између Аустрије и Турске турска опсада Беча
1684.
Јан Собјески уводи Пољску у Свету лигу (Аустрија, Пољска, Млетачка република) До 1699. Морејски рат
1687.
У бици с Турцима млетачка војска оштетила Партенон и Пропилеје на Акропољу
1688.
Ердељ придружен хабзбуршким земљама Краљ Џејмс II збачен с престола, Виљем III Орански изабран за енглеског краља
Аустријска војска заузима Београд
1689.
Петар I збацује полусестру Софију с места регента До 1697. француско-аустријски рат Декларација права
Карпошев устанак у Македонији
За патријарха изабран Арсеније III Црнојевић
Велики бечки рат
1690.
Велика сеоба Срба Турци поново заузимају Смедерево и Београд До 1695. Српске привилегије
1691.
Турски пораз код Сланкамена
1692.
Почела градња Петроварадинске тврђаве
1693.
У Шведској донет Проглас о суверености
1694.
Цар Леополд I започиње изградњу дворца Шенбрун у Бечу Француска академија почиње да издаје Речник француског језика
1696.
Петар I Велики путује у Холандију и Енглеску
1697.
Карло XII постаје краљ Шведске
Еуген Савојски поразио турску војску код Сенте Петровић-Његоши митрополити
1699.
Карловачки мир
Карловачки мир
1700.
Почиње Северни рат, пораз Руса код Нарве Смрћу Карлоса II изумире шпанска грана Хабзбурга Филип V Бурбонски постаје краљ Шпаније
1701.
Почиње Рат за шпанско наслеђе Пруска постаје краљевина Акт о престолонаследству, хановеранска династија на енглеском престолу
1702. 1703.
До 1703. оснивање Посавско-подунавске и Потиско-поморишке крајине Петар I гради Петроград До 1711. устанак Ференца Ракоција
Оснивање Посавско-подунавске и Потиско-поморишке крајине
274
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ЕВРОПА И СВЕТ
ГОД. 1706. 1707.
СРБИ Умире патријарх Арсеније III
Уједињењем Енглеске и Шкотске створена Велика Британија
1708.
У манастиру Крушедол основана српска православна митрополија
1709.
Пораз Шведске код Полтаве
1711.
Битка на Пруту
1712.
Последње спаљивање вештица у Енглеској
1713.
Мир у Утрехту Фридрих Вилхелм I постаје краљ Пруске Прагматична санкција
1714.
До 1718. аустријско-турски рат
Седиште српске митрополије премештено у Сремске Карловце
1716.
Еуген Савојски нанео пораз Турцима код Петроварадина и Београда
1717.
Еуген Савојски заузима Београд Оснивање гувернадурства
1718. 1719.
Мир у Пожаревцу Пруска припаја Померанију
1723.
У Београду аустријске власти проширују и учвршћују Београдску тврђаву
1725.
Патријарх постаје Арсеније IV Јовановић Шакабента
1729.
Бенџамин Франклин издаје новине у Филаделфији
1733.
Рат за пољско наслеђе
1737.
До1739. аустријско-турски рат Руси заузимају Азов
1739. 1740.
Сеоба Срба; мир у Београду На престо Пруске ступа Фридрих II Велики На престо Русије ступа Марија Терезија Почиње Рат за аустријско наслеђе
1741.
Јелисавета, кћерка Петра I, постаје руска царица
Христофор Жефаровић објављује зборник грбова Стематографију
1748.
Шарл Монтескје објављује Дух закона
Марија Терезија додељује Новом Саду статус слободног краљевског града
1749.
Развојачена Потиско-поморишка крајина У Сремским Карловцима основана Богословија
1750.
Жан-Жак Русо штампа дело Расправа о наукама и уметности
1751.
До 1772. у Француској публиковано 28 томова Енциклопедије
1754.
До 1752. српске сеобе у Русију Реорганизација Војне крајине
1755.
Михаил Ломоносов у Москви оснива универзитет
1756.
До 1763. Седмогодишњи рат
1759.
На шпанском престолу Карлос III Бурбонски
1760.
Џорџ III постаје енглески краљ
1762.
Катарина II постаје царица Русије Русо објављује дело Друштвени уговор
1763.
Завршен Седмогодишњи рат
1764.
Волфганг Амадеус Моцарт компонује своју прву симфонију
1765.
Енглеска уводи таксе и повећава царине колонијама Џејмс Ват конструисао парну машину
Прва девојчица постаје ученик српске основне школе у Новом Саду
Руђер Бошковић објављује дело Филозофија природе
275
ХРОНОЛОГИЈА
ЕВРОПА И СВЕТ
ГОД.
СРБИ
1766.
Ферман Мустафе III о укидању Пећке патријаршије
1767.
Укидање Охридске архиепископије Појава Шћепана Малог
1768.
До 1774. руско-турски рат
Захарије Орфелин објављује у Венецији Славено-сербски магазин
1770.
Руска победа у заливу Чешме Обавезно основно образовање за дечаке у Хабзбуршкој монархији
Регуламентом ограничена аутономна права Срба
1772.
Прва подела Пољске
1773.
Укинут ред језуита Устанак Јемељана Пугачова „Бостонска чајанка“
1774.
Мир у Кучук-Кајнарџију Луј XVI постаје француски краљ
1775.
До1783. Америчка револуција (Рат за независност)
1776.
Декларација независности Америчке победе у Вирџинији и Северној Каролини
1777.
Победе америчке војске код Принстона
1778.
Француска улази у рат против Енглеске Победа Џорџа Вашингтона код Монмаут Корт Хауса
1779.
Деклараторијум
1780.
На аустријски престо ступа Јозеф II
1781.
„Грчки пројекат“ Катарине II о подели интересних сфера на Балкану У Хабзбуршкој монархији проглашен Патент о верској толеранцији Имануел Кант публикује дело Критика чистог ума
1783.
Руси освајају Крим Први успешан лет балоном изнад Париза
1784.
Петар I завладичен у Сремским Карловцима
1785.
Конструисана механичка предилица
1786.
У Америци донет Закон о религијским слободама
1787.
До 1788. руско-турски рат Проглашење Устава Сједињених Америчких Држава
1788.
До 1791. последњи аустријско-турски рат
1789.
Скупштина државних сталежа у Версају, почетак револуције 14. јул – пад Бастиље 26. авг. – Декларација права човека и грађанина Селим III постаје турски султан
1790. 1791.
Доситеј Обрадовић објављује дело Живот и прикљученија Махмуд-паша спаљује Цетињски манастир
Кочина крајина
Темишварски сабор Леополд II на престолу Аустрије У Француској проглашен Устав Мир у Свиштову потписан између Аустрије и Турске
Основана српска гимназија у Сремским Карловцима
1792.
Укидање монархије у Француској, проглашење републике Битка код Валмија Мир у Јашију потписан између Русије и Турске Русија анектирала Крим
Француска отворила конзулат у Травнику
1793.
Друга подела Пољске Почетак Јакобинске диктатуре
1794.
Устанак Тадеуша Кошћушког у Пољској Погубљење Максимилијана Робеспјера Трећа подела Пољске Проглашен трећи устав у Француској, Стварање Директоријума
Турски ферман о кнежинској самоуправи Јован Рајић штампа своје дело Историја разних славенских народов Почела с радом Карловачка богословија Турски ферман о кнежинској самоуправи
1795.
276
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ГОД.
ЕВРОПА И СВЕТ
1796.
СРБИ Турски ферман о кнежинској самоуправи Битке на Мартинићима и Крусима
1797.
Мир у Кампоформију; укинута Млетачка република
Улазак аустријских трупа у Боку Которску
1798.
Наполеонова експедиција у Египту
Донет први део Законика обшчег црногорског и брдског Оснивање Правитељства суда црногорског и брдског (Кулук)
1799.
Крај Француске револуције, власт у рукама тројице конзула
Повратак јаничара у Београд Хаџи Мустафа-паша, београдски везир
1801.
Лондон има око 1.000.000 становника, Париз 600.000, Беч 230 000, Берлин 180 000, а Њујорк 60 000
До 1804. дахијска управа у Београдском пашалуку
1802.
Наполеон доживотни конзул Мир у Амијену Почетак романтизма у књижевности Мари Тисо прави воштане маске личности погубљених у Револуцији и у Лондону поставља изложбу
1803.
На скупштини у Цетињу донет други део Законика
1804.
Наполеон крунисан за цара Грађански законик у Француској
Скуп шумадијских првака у Орашцу До 1813. Први српски устанак До 1835. Српска револуција Битке на Дрлупи, Руднику, Чокешини Погубљене дахије
1805.
Битка код Трафалгара Битка код Аустерлица, мир у Пожуну
Битка на Иванковцу Оснивање Правитељствујушчег совјета на скупштини у Борку Донет први уставни закон „Српска слобода“ Буна у Дробњацима
1806.
Престало да постоји Свето римско царство Битке код Јене и Ауершпега Француска војска окупира Дубровник До 1812. руско-турски рат Амерички филолог Ноа Вебстер објавио свој први речник енглеског језика
Битка на Мишару битка на Делиграду Ичков мир Напад на Београд
1807.
Битка код Фридланда, мир у Тилзиту Закон о забрани трговине робовима Побуна јаничара Махмуд II, постаје турски султан У Лондону уведено улично осветљење на гас
Ослобођени Београд и Шабац, односно цео Београдски пашалук Руске трупе прелазе Дунав Битка на Штубику Французи запосели Боку Которску Тицанова буна
1808.
Створене Илирске провинције Престаје да постоји Дубровачка република Започињу ископавања Помпеје у близини Напуља Бетовен компонује Пету симфонију
Отворена Велика школа у Београду Други уставни закон Мировни уговор између Црногораца и скадарског паше Крушчичка буна
1809.
Наполеон улази у Беч по други пут, мир у Шенбруну
Битка на Чегру Јанчићева буна у Босни Битке код Лознице, Сувог Дола, Сјенице и Новог Пазара Битка код Делиграда
1810.
Чиле проглашава независност Наполеонов кодекс У Пруској укинуто кметство Основан Берлински универзитет
Руска прокламација Србима Битка код Варварина Битка код Лознице Основана гимназија у Новом Саду
1811.
Венецуела проглашава независност
Скупштина доноси трећи уставни акт Битке поред Дрине Званично прихваћена титула вожда
277
ХРОНОЛОГИЈА
ГОД.
ЕВРОПА И СВЕТ
СРБИ
1812.
Русија и Турска потписале мир у Букурешту Битка код Бородина и спаљивање Москве Браћа Грим објављују прву књигу бајки
Букурешки мир, руске трупе напуштају Србију
1813.
„Битка народа“ код Лајпцига Валцер постаје популарни плес
Скупштина у Крагујевцу Опсада Неготина Битка код Лознице Карађорђе прелази у Земун, слом Првог српског устанка Димитрије Давидовић објављује у Бечу Новине сербске Скупштина у Доброти
1814.
Мир у Паризу Бечки конгрес У Одеси основано грчко друштво Филики хетерија Конструисана прва локомотива
Хаџи Проданова буна Вук Караџић објављује у Бечу Граматику Аустријанци поново улазе у Боку Которску
1815.
Битка код Ватерлоа Савез Русије, Аустрије и Пруске – „Света алијанса Почетак периода бидермајера – стила у уметности
Други српски устанак (на Цвети), Милош Обреновић изабран за вожда Биткe код Палежа, на Љубићу, код Пожаревца и на Дубљу Споразум кнеза Милоша и везира Марашли Али-паше Београдски пашалук има око 450.000 становника, од чега 97% у селима
1816. 1817.
Аргентина постаје самостална држава
Убиство Станоја Главаша
1818.
Први пароброд прелази Атлантик за 26 дана
Убиство Карађорђа Народна скупштина; Милош Обреновић изабран за наследног кнеза Србије
1820.
Вук објављује прво издање Српског рјечника Побуна босанских капетана
1821.
Устанци у Влашкој и Молдавији Грчки устанак на Пелопонезу Наполеон умире на Светој Јелени Шамполион дешифрује египатске хијероглифе помоћу „камена из Розете“
1822.
Бразил постао независан Масакр Грка на острву Хиос Пушкин пише Евгенија Оњегина
Први клавир у Србији
1823.
Нова заштитна политика САД, „Монроова доктрина“
Немири у Босни
1825.
Гроф Иштван Сечењи својим средствима оснива Мађарску академију наука Побуна декабриста у Русији Пуштена прва железничка пруга Стоктон – Дарлингтон у Енглеској
Ђакова буна Јеврем Обреновић у Шапцу отвара прву болницу
1826.
Укидање јаничарског реда и спахија, немири у Босни и широм Турског царства Акерманска конвенција
Укидање јаничарског реда и спахија. немири у Босни Основана Матица српска
1827.
Пораз турске флоте код Наварина
Глигорије Возаревић отвара прву књижару у Србији
1828.
До 1829. руско-турски рат Карл Бедекер почиње да објављује своје путописе – прве туристичке водиче
1829.
Мир у Једрену Грчка стиче независност Француски учитељ Луј Брај пронашао систем азбуке за слепе (Брајова азбука)
Први султанов Хатишериф Србији
1830.
Француска анектирала Алжир Јулска револуција у Паризу Започиње саобраћај паробродом од Беча до Пеште
Други Хатишериф и Берат Србији и кнезу Милошу Вук Караџић критикује Милошеву владавину Петар II постаје владика
1831.
Немири у Варшави, Парми, Модени и Болоњи Ђузепе Мацини оснива у Марсељу тајно друштво „Млада Италија“
Отпочела с радом прва штампарија у Београду До 1832. присаједињење „шест нахија“ Основан Правитељствујушчи сенат, увођење гвардије и перјаника Буна капетана Хусеина Градашчевића
278
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ГОД.
ЕВРОПА И СВЕТ
1832.
СРБИ Основана Народна библиотека Србија има укупно 227 ученика, од тога само 16 девојчица Укидање гувернадурства Формиран Херцеговачки санџак
1833.
Споразум у Ункјар-Искелесију
1834.
Немачке државе основале Царински савез Балзак објављује роман Чича Горио, Иго – роман Звонар Богородичине цркве, а Ранке Историју римског папства
Трећи Хатишериф, Србија стиче аутономију У Србији остало још око 24. 000 муслимана, највише у Београду и Ужицу Хиротонисање Петра II у Русији Основана штампарија на Цетињу Јоаким Вујић оснива Српско књажевско позориште у Крагујевцу У Паризу Ламартин објављује путопис о Србији и Босни Појављује се први лист у Србији Новине сербске Отворена школа у Цетињу Поп Јовичина буна
1835.
Укинуте капетаније у Босни Милетина буна Сретењски устав Укидање феудализма у Србији
1836.
Митрополит Петар оснива Богословију у Београду Аустрија именује првог конзула у Србији Вук Караџић пише програмски спис Срби сви и свуда Пораз Црногораца код Грахова Почиње да излази Српско-далматински алманах
1837.
Морзе ствара телеграфско писмо
Указ кнеза Милоша о укидању кулука и окућници Почетак изградње Саборне цркве у Београду
1838.
Огист Конт установио науку о друштву – социологију
У Крагујевцу основан Лицеј „Турски“ устав, Четврти хатишериф Бал који је приредио енглески конзул Хоџес, жене први пут селе за трпезу заједно с мужевима Изграђен владичански двор – Биљарда
1839.
Хатишериф од Гилхане, започиње танзимат Луј Дагер снимио прву фотографију Месеца
Абдикација кнеза Милоша Прво намесништво
1840.
Мехмед Алија се изборио за широку аутономију Египта Белгијанац Адолф Сакс изумео музички инструмент, назван по њему саксофон
У Београду отворена прва пошта Савиндан проглашен за школску славу
1841.
Дарданелски споразум
Престоница пресељена у Београд Прво позориште у Београду отворено извођењем трагедије Јована Стерије Поповића Смрт Стефана Дечанског Побуна у нишком, пиротском и лесковачком крају
1842.
Вучићева буна, пад кнеза Михаила Александар Карађорђевић проглашен за кнеза Србије Основано Друштво српске словесности Театар на Ђумруку у Београду
1843.
Скадарски везир заузима острва Врањину и Лесандру
1844.
Начертаније Илије Гарашанина Грађански законик Катанска буна Отворен Народни музеј у Београду Почиње изградња пута Цетиње−Његуши
1845. 1846.
Почела с радом прва женска школа у Параћину Немири у Кракову Почиње „златна грозница“ у Калифорнији Влада велика глад у Ирској, масовна миграција становништва у САД Чарлс Дикенс покреће прве јефтине Дневне новине, које су имале огроман тираж
Прва читаоница у Београду Установљен Врховни суд
279
ХРОНОЛОГИЈА
ЕВРОПА И СВЕТ
ГОД. 1847.
СРБИ Фрањевци отварају школе у Босни Оснивање Друштва младежи српске Ђура Даничић објављује књигу Рат за српски језик и правопис
1848.
Револуције у Бечу, Прагу, Будиму и Пешти Аустријски владар постаје Франц Јозеф Битка код Кустоце, Радецки поразио Пијемонт Револуција у Паризу, проглашена Друга република Свесловенски конгрес у Прагу
Петровска скупштина Српске сједињене државе, национални програм Константина Николајевића Мајска скупштина Генерал Храбовски напада Сремске Карловце, битке код Сентомаша и Томашевца Митрополија уздигнута у ранг патријаршије
1849.
Битка код Новаре Проглашена Римска република Мађарска проглашена републиком
Патент Франца Јозефа, створено Војводство Србија и Тамишки Банат
1850.
Омер-паша Латас примирује Босну
1851.
Прва Велика (светска) изложба у Лондону
Кнез Данило
1852.
Проглашење Наполеона III за цара, Друго царство у Француској
Увођење световне власти и монархистичког облика владавине у Црној Гори Побуна Пипера Устанак Луке Вукаловића у Херцеговини
1853.
До 1856. Кримски рат између Русије и Турске Укида се кметство у Хабзбуршкој монархији
Хатишериф Почела с радом Тополивница у Крагујевцу Основана Народна библиотека Србије
1854.
У Кримски рат улазе Француска и Енглеска
Побуна Бјелопавлића
1855.
Аустрија потписала конкордат с Римокатоличком црквом Порта укида харач Битка код Севастопоља
Увођење телеграфске везе Београд−Земун Законик Данила Првог
1856.
Париски конгрес Хатихумајун
Сукоб с Кучима
1857.
Тенкина завера Битка на Граховцу Други сукоб с Кучима Буна Петра Петровића Пеције
1858.
Светоандрејска скупштина, повратак Обреновића на престо Јован Хаџић објављује дело Дух народа српског
1859.
Битке код Мађенте и Солферина Мир у Вилафранци, Аустрија изгубила Ломбардију Чарлс Дарвин објавио дело Порекло врста
Србија има око милион становника
1860.
Октобарска диплома
Долазак кнеза Михаила на престо Убиство кнеза Данила, Никола Петровић постаје кнез Укидање Војводства Србије и Тамишког Баната Срем прикључен Хрватској
1861.
Фебруарски патент Абдулазис постаје турски султан До 1865. грађански рат у Америци Проглашена Краљевина Италија Указ руског цара Александра II о ослобађању сељака од кметске зависности
Преображенска скупштина Закон о Народној скупштини Илија Гарашанин постаје председник владе Благовештенски сабор Јован Ђорђевић оснива Српско народно позориште у Новом Саду
1862.
Ото фон Бизмарк постаје председник владе Пруске Основано Османско научно друштво Виктор Иго објављује роман Јадници
Бомбардовање Београда Рат Црне Горе с Турском Устанак Луке Вукаловића у Херцеговини
1863.
У Лондону отворена прва линија подземне железнице у свету, претеча метроа Формиран Фудбалски савез у Лондону
Лицеј прерастао у Велику школу
280
ИСТОРИЈА ЗА ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ
ГОД. 1864.
ЕВРОПА И СВЕТ Нова административна подела Турског царства на 27 провинција У Лондону основана Прва интернационала Основан Црвени крст
1865.
СРБИ Великогоспојинска скупштина Премештање Матице српске из Пеште у Нови Сад Српско учено друштво Вилајетски закон Вукаловић подиже нови устанак
1866.
Пруска војска поразила аустријску у бици код Садове Француски лексикограф Пјер Атанас Ларус издаје Велики светски речник
Први балкански савез Светозар Милетић покреће новине Заставa Оснивачка скупштина Уједињене омладине српске
1867.
Аустро-угарска нагодба Прво путовање султана по Европи Нобел патентирао динамит
Ферман о исељењу Турака из градова Михољска скупштина Хрватски сабор признаје равноправност српском народу и српском језику
1868.
Хрватско-угарска нагодба Основана прва царска гимназија у Турској Шлиман открива остатке античког града Троје
Убиство кнеза Михаила, Милан Обреновић изабран за кнеза До 1872. Друго намесништво Србија добија први бакарни новац Прва телеграфска веза Котор−Цетиње
1869.
Завршено прокопавање Суецког канала Дмитриј Иванович Мендељејев саставио Периодни систем хемијских елемената Американац Вилијем Семпл патентирао жвакаћу гуму
Намеснички устав Прва банка у Србији Завршена изградња Народног позоришта у Београду Оснивање Српске народне слободоумне странке
1870.
Припајање Папске државе Италији Рат између Пруске и Француске, битка код Седана У Турској објављен први роман, основана прва реална женска школа
1871.
Проглашено Друго немачко царство у Версају
1872.
Изграђен двор кнеза Николе Излазе новине Црногорац Престанак рада Уједињене омладине српске Почиње да излази лист Призрен Кнез Милан постаје пунолетан Почетак развојачења Војне крајине
1873.
Ревизија Хрватско-угарске нагодбе
Уводи се сребрни и златни новац – динар
1874.
Француски сликар Клод Моне на изложби у Паризу приказао слику Импресија
Србија има 1.353.890 становника
1875.
До 1878. Велика источна криза
Венчање Милана и Наталије Устанак у Херцеговини и Босни
1876.
Први устав Османског царства Споразум Русије и Аустрије у Рајхсштату о подели интересних сфера на Балкану Краљица Викторија добија титулу „царица Индије“ Први телефон Роберт Кох успео да изолује бациле туберкулозе и колере
До 1878. Први и Други српско-турски рат Битке на Кревету и код Ђуниса Битка на Вучјем Долу и на Фундини Проглашење уједињења Босне и Србије
1877.
До 1878. руско-турски рат Споразум Русије и Аустрије у Будимпешти Ревизија Аустро-угарске нагодбе Прво извођење балета „Лабудово језеро“ Петра Иљича Чајковског у Санкт Петербургу
Потписан мир између Србије и Турске Почетак Другог српско-турског рата Црногорски пораз код Мораче Заузимање Никшића
1878.
Санстефански мир потписан између Русије и Турске Берлински конгрес
Српска војска заузима Ниш Независност Србије Независност Црне Горе Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину
1882.
Проглашење Краљевине Србије
1886.
Основана Српска краљевска академија у Београду
281
Литература Сава Бабић, Мађарска цивилизација, Београд, 1996. Петер Бартл, Албанци од средњег века до данас, Београд, 2001. Жан Пол-Блед, Франц Јозеф, Београд, 1998. Ђорђо Вазари, Животи славних сликара, вајара и архитеката, Београд, 2000. Андрија Веселиновић, Радош Љушић, Српске династије, Нови Сад, 2001. Д. Д. Вуксан, Посланице митрополита црногорског Петра I, Цетиње 1935. Александар Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972. Жак Годшо, Револуције 1848, Београд, 1987. Етнографски записи Јеврема Грујића, Београд 1992. Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459–1683), Београд, 1974. Халил Иналџик, Османско царство, класично доба 1300–1600, Београд, 1974. Историја српског народа, књ. III–V, Београд, 1981, 1983, 1993. Вук Стеф. Караџић, Историјски списи I-II, Београд, 1969. Радош Љушић, Тумачења Српске револуције у историографији 19. и 20. века, Београд, 1992. Радош Љушић, Књига о Начертанију. Национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), Београд, 1993. Светозар Милетић, Сабрани списи, књ. 1, Београд, 1999. Љуба Ненадовић, О Црногорцима, Подгорица, 1972. Велибор Савић, Карађорђе – Документи, књ. 1–3, Горњи Милановац, 1988 (Павел П. Свињин, Писмо брату, 1816). Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1971. Владислав Скарић, „Утицај турског владања на друштвени живот“, Изабрана дјела, књ. 2, Сарајево, 1985. Фехим Спахо, „Из јавног и приватног живота из доба Турака“, Књига о Балкану, 1, Београд, 1936. Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, Београд, 1897. Симеон Пишчевић, Мемоари, Београд, 1997. Србима посланица из Москве, Београд, 2006. Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине, тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима, Нови Сад, 1998. Ален Џ. П. Тејлор, Хабзбуршка монархија 1809–1918. Историја Аустријске царевине и Аустро-Угарске, Београд, 2001. Темељи модерне демократије. Избор декларација и повеља о људским правима (1215–1989), Београд, 1989. Марија Тодорова, Имагинарни Балкан, Београд, 1999. Штефан Цвајг, Звездани часови човечанства, Београд, 1983. *** Вук Стеф. Караџић, Српски рјечник, више издања. Ибан Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад, 2008. Историја. Енциклопедијаки лексикон, Београд. Школско свезнање, Београд, 2007. Енциклопедија српског народа, Београд, 2008.
282