Imaginarni Balkan

Odeljenje za psihologiju Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

PRIKAZ KNJIGE «IMAGINARNI BALKAN» MARIJE TODOROVE

Mentor: Prof. dr Dragan Popadi

Student: Mihi Vladimir Novi Sad, avgust 2004.

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove

SADRŽAJ

UVOD _____________________________________________________________________________ 3 BALKAN I ORIJENT-ZAJEDNI KA SUDBINA ILI NEPRESTANA BORBA? ______________ 4 BALKAN-IME I SUDBINA ___________________________________________________________ 6 BALKAN KAKO GA VIDE BALKANCI _______________________________________________ 8 EVROPSKO OKTRIVANJE BALKANA ______________________________________________ 12 SLIKA BALKANA U DVADESETOM VEKU __________________________________________ 15 BALKAN I SREDNJA EVROPA _____________________________________________________ 17 BALKAN KAO REALNOST_________________________________________________________ 18 ZAKLJU AK _____________________________________________________________________ 21

2


UVOD U vremenu kada se Evropa ujedinjuje, kada granice prestaju da postoje i kada je putovanje kroz Evropu gotovo jednako tako jednostavno kao i odlazak do susednog mesta, Balkan, ta neobi+na kombinacija Istoka i Zapada, i dalje ostaje u zape ku te i takve Evrope. .injenica da je samo jedna Balkanska država (ako Sloveniju ne ra+unamo u Balkan, što je sasvim realno) +lanica Evropske Unije, a da se o+ekuje da e opet dve balkanske zemlje (Albanija i Srbija) biti dve poslednje +lanice Evropske Unije, samo poja+ava utisak koji odaje ovo podru+je-evropsko po geografiji, ali sasvim specifi+no po svemu ostalom. Stereotip koji postoji na Zapadu o Balkanu svakako nije bez osnova. Ali, da li je sve baš tako crno za nas kao stanovnike Balkana? Marija Todorova, Bugarka koja živi i radi na tom Zapadu, pokušala je da makar sa jednog aspekta, istorijskog, osvetli balkansku «crnu rupu». Šta je u stvari Balkan? Koliko je Balkan jedinstvena odrednica za sve stanovnike ovog poluostrva, a koliko je kulturni obrazac u koji se ukapaju i neke države koje geografski ne pripadaju Balkanu? Ima li nade za Balkan ili e on ostati kao simbol propalog Otomanskog carstva u Evropi? Treba li biti ponosan time što je neko Balkanac, treba li se toga stideti, ili treba, kao što sama Todorova kaže, «voleti Balkan, bez potrebe da se njime ponosim, ili da ga se stidim»? Koliko je Balkan važan kao odrednica pripadnosti kod stanovnika ovog poluostrva? Na sva ova, a i još poneka pitanja Marija Todorova pokušava da odgovori u svojoj knjizi objavljenoj sada ve daleke 1997. godine, godine posle najnovijih «balkanskih» (a zapravo jugoslovenskih) sukoba koji su svojom brutalnoš u zgrozili civilizovan svet i još jednom podebljali tu granicu izme>u Istoka i Zapada. Osnovni utisak koji ostavlja ova knjiga jeste da je lakše razumljiva nekome ko je na Balkanu odrastao, ali da svakako može biti dobar osnov upoznavanja Balkana i za one koji su za ovaj region samo +uli,ili ga samo površno poznaju kao trusno podru+je Evrope. Ono što Todorova nudi jeste pokušaj razumevanja ne samo istorije Balkanskog poluostrva, ve i kulture njegovih naroda, njihove odnose i konflikte, pa +ak i ono što ove narode povezuje, a što ih istovremeno razlikuje od ostalih naroda sa tla Starog kontinenta. Sve ovo dovoljan je razlog da ovu knjigu pažljivo pro+itamo, ako ni zbog +ega drugog, a ono zbog malo boljeg razumevanja suseda sa kojima živimo, a o kojima ipak premalo znamo.

3


BALKAN I ORIJENT-ZAJEDNI KA SUDBINA ILI NEPRESTANA BORBA? Zašto postoji «bauk Balkana» kojim se plaše i ocrnjuju politi+ki protivnici na Zapadu? Šta je to sa Balkanom da je termin «balkanizacija» zadobio tako pežorativno zna+enje i da postoji neprestana želja da je taj Balkan ozna+i kao varvarski, divlji, pa +ak i necivilizovan? Marija Todorova u ovom prvom delu svoje knjige pokušava da da klasi+an opis Balkana u zapadnoj kulturi kroz razli+ite napise koji su se pojavili u vreme njenog života na Zapadu. Ve na samom po+etku, Todorova podse a da je ovo uvreženo mišljenje o Balkanu tako izraženo da u Oksfordovom re+niku postoji i pojam «balkanizacija» koji zna+i prvenstveno usitnjavanje velikih i snažnih politi+kih jedinica, ali i «povratak plemenskom, zaostalom, primitivnom i varvarskom». Kao tipi+an primer ocrnjivanja Balkana u zapadnom štampi po+etkom devedesetih, Todorova navodi tekst Džordža Kenana, bivšeg ambasadora SAD u SSSR i Jugoslaviji koji prva paralele izme>u balkanskih ratova 1912. i 1913. i «balkanskog» rata 1993. Ve ova +injenica da se ratovi u bivšoj Jugoslaviji (koji su 1993. direktno poga>ali samo tri države sa Balkana) poistove uju sa drugim Balkanskim ratom (koji je zaista bio balkanski) govori o toj nezainteresovanosti mnogih autora sa Zapada da se dublje i sadržajnije bave Balkanom, pa ga ozna+avaju kao jednu nedeljivu celinu sa svojim (retko pozitivnim) karakteristikama. Ono što je interesantno, a što se poklapa sa slikom Balkana kod mnogih pisaca koji su ga pose ivali krajem devetnaestog i po+etkom dvadesetog veka, jeste Kenanovo vi>enje i prvog Balkanskog rata kao motivisanog nacionalizmom i dubljim karakternim crtama iz plemenske prošlosti. Ta samouverenost zapadnih pisaca da se brutalnosti sa Balkana iz 1912, i 1913. («Rat iznosi na površinu ono najprljavije u ljudskoj rasi, tako da i naodvratnija životinjska krvolo+nost li+i na vrlinu... rat u Zapadnoj Evropi je sasvim isklju+en.» Meri Idit Daram) ne može desiti u «civilizovanoj Evropi» bila je skršena ve 1914. a naro+ito 1941. Pa ipak, kako Todorova isti+e, kao da su mnogi pisci i sa kraja dvadesetog veka imali kolektivnu amneziju, pa tako i dalje pišu da je krajem tog veka Balkan ostao problem za Evropu, kao što je ovde i zapo+et rat 1914. (bez osvrtanja na 1939. kojom po+inje Drugi svetski rat, a što nema veze sa Balkanom). Kenan ovde pokušava da napravi mali otklon re+ima da se takva «duševna stanja mogu na i i kod drugih evropskih naroda... ali, da kod balkanskih naroda upravo te specifi+ne osobine preovla>uju preko svake mere»). Pomalo previše vatreno, Todorova dalje kritikuje i ovo i neka druga vi>enja sukoba na Balkanu napominju i da su doga>aji iz daleke prošlosti koji su +esto uzrok sukoba u sadašnjosti, iako tako karakteristi+ni za Balkan, veoma mogu i i u zapadnoj Evropi. Uostalom, kaže Todorova, i sam holokaust bio je osveta za doga>aje koji su se desili gotovo dve hiljade godina ranije. Isto tako, pišu i o stotinama hiljada žrtava sukoba na Balkanu, ameri+ki novinari zaboravljaju preko tri miliona žrtava Vijetnamskog rata i time daju potpuni monopol na varvarstvo balkanskim narodima. Dakle, šta je to u Balkanu što ga +ini tako interesantnim zapadnim novinarima i piscima? Jer, ako zaobi>emo negativne opise Balkana i njegovih naroda, ipak ostaje +injenica da je ovo podru+je, nažalost +eš e po zlu, fasciniralo evropske i ameri+ke spisatelje. Todorova jedan od razloga nalazi i u tome što je Balkan oli+enje «drugosti». Gotovo potpuno ta+na psihološka analiza govori o tome da je za razvoj slike o sebi potrebna slika drugog kao onog «što nismo mi». Balkan, kao Orijent u Evropi, je idealan za ovu aktivnost. Naravno, narodi sa Balkana sebe nikada nisu videli kao deo Orijenta, ali ta op+injenost Balkanom jeste u dobrom meri povezala ove dve regije i ova dva pojma. U ovom delu, Todorova se dosta služi raspravama Edvarda Saida, koji istina govori o odnosu Zapad-Orijent, ali u mnogo+emu ovo li+i i na sukob Zapad4

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove Balkan. Naime, Said oštro kritikuje zapadnja+ko «kvazinau+no» bavljenje Orijentom i naro+ito podelu ljudske stvarnosti na razli+ite kulture, istorije i tradicije, i postavlja bitno pitanje-može li svet tu podelu preživeti? Sve ovo svakako li+i na rasprave o Balkanu, pa Todorova tvrdi da je sve prisutnija namera da se Balkan vidi samo kao neka varijanta orijentalizma, dakle da u novo vreme mnogo bliži Balkan zauzima mesto misti+nog i druga+ijeg Orijenta. Naravno, iz ove perspektive, +ini se da je Orijent ponovo preuzeo primat «drugosti», makar u SAD, nakon sve +eš ih i krvavijih konflikata izme>u ove zemlje i zemalja Bliskog Istoka. No, 1997. takav razvoj situacije sigurno nije bio lako predvidljiv. Ako su Orijent i Balkan tako sli+ni, gde su onda razlike? Todorova ih navodi nekoliko. Prvo, Balkan je za razliku od Orijenta, i istorijska i geografska celina. Orijent je menjao svoje pozicije (ali ne i zna+enje) kroz vekove. Stari Grci su Orijentom nazivali sve varvare, iako je za njih taj Orijent bio varvarski sever (Trakija i Skitija). U rimsko vreme, Orijentom je smatran Egipat i Anadolija (gde je ova druga oblast i danas možda zadržala svoju orijentalnu sliku). U srednjem veku postojala je oštra podela izme>u hriš anstva i islama, a uže +ak i izme>u katoli+anstva i pravoslavlja. Ova podela Istok-Zapad, iako se danas tako +ini, nije uvek favorizovala Zapad kao mesto boljeg života. Do pada Konstantinopolja, Istok je bio taj koji je branio civilizacijske norme Rimskog carstva, dok je Zapad bio pretežno varvarski i sirov. Današnja podela na istok i Zapad je nastala tek u XVIII veku. U ovo vreme kao nova odrednica javlja se i vreme koje na Zapadu ide kao evolucija od jednostavnog ka složenom i od primitivnog ka kultivisanom, dok na istoku ova evolucija izostaje. Balkan, s druge strane ima svoju «istorijsku egzistenciju». Ova regija sa sobom nosi dva nasle>a-jedno vizantijsko, drugo otomansko. I upravo ovo drugo, otomansko nasle>e, jeste i po+etak nastanka Balkana kakvog ga poznajemo. U ovo vreme Balkan je postao jedna celina, dobio svoje današnje ime, i po+eo da gradi stereotipe koji postoje i danas. Todorova ovde prime uje da je, ako se Balkan tako vidi, današnje vreme nastanka nacionalnih država na Balkanu u stvari samo kona+na faza u evropeizaciji ovog podru+ja i po+etak nestanka Balkana kao jedne celine. Druga bitna razlika jeste u misterioznosti koju sa sobom nosi Orijent, a koja Balkanu svakako nedostaje. Iako postoje i ovde neke sli+nosti, pa se Balkan vidi kao mesto u kojem preovla>uju «intrige, misterije i zavere» (Artur Daglas Hauden Smit) ipak njemu fali nešto od one neobi+nosti i otvorenih lascivnih konotacija koje sa sobom nosi orijent. .ak i kada ima neki veo misterije oko sebe, to nije u stvari sam Balkan, ve samo odraz Orijenta u njemu. Tre a razlika izme>u Balkana i Orijenta jeste upravo u tom diskursu muško-žensko. Opis Orijenta je prvenstveno ženski, tok je balkanisti+ki diskurs gotovo isklju+ivo muški. Balkan, je prvenstveno sredina koja gaji «muški imidž». I ovde je naravno, sa retkim izuzecima, ovaj imidž uzet kao negativna odrednica Balkana. Balkanski muškarac je u gotovo svim opisima necivilizovan, primitivan, grub, okrutan i «bez izuzetka razbarušene kose», koja valjda treba da poja+a sliku ovog divljaka. Balkan je u stvari, u o+ima Zapada, granica. Nasuprot Zapadu uvek je stajao Orijent kao dobro zaokružena celina, kao antipod. Balkan je bio nešto izme>u. Nije pripadao Orijentu, ali svakako nije ni bio deo Zapada. On je bio most i raskrš e, i to ne samo geografski, ve i most koji spaja etape razvoja. Balkan je u tom diskursu «polukolonijalan, polucivilizovan i poluorijentalan». Todorova korene ovakvom vi>enju Balkana nalazi u jednom specifi+nom evrocentrizmu koji kao Evropu prihvata samo onaj njen deo koji se bazira na zapadnoj kulturi. Ukratko, «Balkansko poluostrvo je zemlja protivre+nosti. Sve je upravo suprotno od onog što bi bilo razumno o+ekivati». (Vilijem Miler). U ovom delu Todorova daje vrlo interesantnu analizu zašto postoji tolika bojazan i prezrenje Zapada prema Balkanu. Po njoj, Balkan nije drugi, ne-ja kao što je to Orijent. Balkan je u stvari prezreni alter-ego. Ono što smo bili i u šta se možemo pretvoriti. Po Todorovoj dva su razloga za to-pravoslavna vera koja se u katoli+anskoj i 5

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove protestantskoj kulturi vidi kao nazadna i jedna mešavina, most rasa koji postoji na Balkanu. Ovde se moramo makar jednom re+enicom osvrnuti na upotrebu pojma rasa koji svakako nije opravdan. Naime, iako se možemo složiti da narodi na Balkanskom poluostrvu imaju neke sli+nosti, one su prvenstveno kulturne i istorijske, dok je za upotrebu pojma rasa potrebno mnogo više. Možda bi se pre mogao upotrebiti termin mešavina kultura ili naroda, ali svakako je sumnjivo mišljenje da na Balkanu postoji neka posebna rasa. Na kraju ovog dela knjige, Todorova napominje da je balkanisti+ki diskurs mnogo više zastupljen u žurnalistici i politi+koj esejistici, ali da je upravo to razlog uporne žilavosti predrasuda prema Balkanu koje se hrane tom podrškom medija, ali neretko i vlasti. Po Todorovoj, balkanisti+ki diskurs je umnogome odre>en ideologijom i propagandom. To je i jedan od osnovnih razloga zašto postoji ova knjiga. U daljnjim poglavljima sama Marija Todorova pokušava da na nau+ni na+in prikaže i objasni Balkan, što, nekada sa manje, nekad sa više uspeha, i uspeva.

BALKAN-IME I SUDBINA Naziv regiona u kojem živimo danas nije oduvek bio isti. Naravno, uporedo sa semanti+kim nazivima po+ela se stvarati i slika Balkana odre>ena socijalnim i kulturnim zna+enjem koje ono danas ima. O nastanku imena Balkan govori, i to gotovo identi+no kao i Todorova još Jovan Cviji po+etkom prošlog veka. Sam naziv Balkan je turskog porekla i ozna+ava planinu.Ve i sam ovaj naziv implicira otomansko poreklo Balkanskog poluostrva s obzirom da je glavna planina ove regije pre dolaska Turaka na ove prostore na Zapadu bila poznata kao Hemus, što je naziv još iz anti+kih vremena. .ak se ova planina, kako kaže Todorova, prvi put u putopisnoj literaturi na engleskom naziva Balkan tek krajem osamnaestog veka. Ono što je ovde još interesantno jeste i da je dugo vladala zabluda da se planina Hemus proteže prakti+no do jadranskog mora, što je opet nasle>e antike. Me>utim, iako se ova planina (a samim tim i region) nazivaju raznim imenima, zna+enje ovih termina je gotovo identi+no. I Hemus i Balkan ozna+avaju gole litice, i šumovite krševe, što je svakako kasnije uticalo i na nastanak jedne karakteristi+ne slike Balkana kao regije iako se dugo ovaj naziv koristio samo za planinu, a ne i za sredinu gde ona nalazi. Tek1808. nema+ki geograf August Cojne prvi put upotrebljava termina Balkansko poluostrvo. Sam naziv Balkan se dugo mnogo ra>e i +eš e koristio nego neutralna geografska odrednica Jugoisto+na Evropa, ali je zanimljivo da je uzrok tome dugo održavanje zablude da je Balkan zaista odeljen od ostatka Evrope jednim planinskim vencem koji se proteže od Alpa. Preko Istre do Crnog Mora. I sam Cojne je po+eo da koristi ovaj naziv ube>en da je Balkansko, sli+no Apeninskom ili Pirinejskom, poluostrvo odeljeno jednim velikim planinskim vencem. Tek 30-tih godina devetnaestog veka ova zabluda se razbija i daju se detaljni opisi geografije Balkanskog poluostrva. Sam naziv ipak ostaje, ali sve više poprima zna+enja koja nisu usko vezana za geografiju. Me>utim, možda je najupe+atljiviji naziv koji je prakti+no bio najpoznatiji sve do Berlinskog Kongresa 1878. godine, a koji i Cviji navodi kao staro ime Balkana. Naime, u ve ini evropskih zemalja Jugoisto+na Evropa se nazivala Evropska Turska, ili Orijentalno poluostrvo. Ovo je zanimljivo stoga što pokazuje u mnogome da naziv jedne regije je usko vezan za sliku o njoj. Kao što je Todorova ve predhodno dosta pisala, Balkan pod Turcima je shvatan pre kao Otomanska nego kao Evropska regija. U najboljem slu+aju, ovaj region je mogao pro i kao «Evropska Turska», ali +ini se opet sa naglaskom na Tursku, a ne na Evropu. Tek nakon 6

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove Berlinskog Kongresa i osamostaljivanja ve eg broja država na Balkanu, u upotrebu se vra a termin Balkan, ili balkansko poluostrvo, a samim tim i po+etak nagoveštaja razdvajanja Balkana od ostatka otomanskog carstva. Poneseni željom da krajem devetnaestog i po+etkom dvadesetog veka kona+no vide le>a Otomanskoj imperiji, intelektualci iz mnogih zapadnoevropskih zemalja umesto termina Balkan i «Turska u Evropi» po+inju da upotrebljavaju geografsku odrednicu Jugoisto+na Evropa, dakle odrednicu bez ikakvog skrivenog i impliciranog zna+enja, osim možda onog da je Balkan ponovo priznat kao Evropa. Ovde Todorova, +ini se, pomalo odstupa od nau+ne objektivnosti i distanciranosti pa smatra da je sam termin Balkan ne samo ponižavaju i za ovaj region, ve i da je neta+an. Ona kritikuje i sam naziv Cviji eve knjige «Balkansko poluostrvo» smatraju i da se ne može ovim nazivom nazvati cela regija koju opisuje Jovan Cviji . Nakon Balkanskih, a naro+ito nakon Prvog svetskog rata, i sami balkanski intelektualci postaju pobornici ideje da se mrska turska re+ zameni nekom neutralnijom (opet, naj+eš e je to «Jugoisto+na Evropa»), pa +ak isti+u da je nezamislivo da ljudi iz regiona koji je «dao Rimu toliko imperatora» i u kojem je «Sveti Pavle odneo najvišu duhovnu pobedu» (Viktor Papakostea), dakle nezamislivo je da ti ljudi svoje krajeve mogu nazivati po nekoj bezna+ajnoj planini i to još turskom re+i. Ovde se vidi ta zanesenost intelektualaca da probude narod koji je još uvek pomalo uzdrman silnim ratovima po+etkom dvadesetog veka, a sve li+i na Zapadnu Evropu iz sredine devetnaestog u kojoj su tako>e intelektualci bili t koji su budili nacionalnu svest i time pokrenuli stvaranje i ja+anje nacija u Evropi. Krah naziv Jugoisto+na Evropa doživljava nakon Drugog svetskog rata s obzirom da su nacisti koristili ovaj pojam, pojam koji su uveli baš nema+ki intelektualci, u vrlo negativnom kontekstu. Interesantan je i deo ovog poglavlja u kojem se Todorova bavi odre>enjem granica Jugoisto+ne Evrope. .ini se da nema regije na svetu iz koje su države i narodi želeli da pobegnu ra>e nego sa Balkana. Todorova napominje da su Ma>ari bili neretko ogor+eni kada su ih «trpali» na Balkan ne žele i da ih drugi vide kao Balkance. .ak se ponekad sli+an revolt javljao i u Rumuniji, a danas je sli+na situacija sa Slovenijom i Hrvatskom. Jovan Cviji navodi, a to i Todorova napominje, da bi za granicu Balkana trebalo uzeti reke Savi i Dunav. Po ovom vi>enju sa Balkan bi izostali ne samo Rumunija, ve i Hrvatska i Slovenija, pa +ak i Vojvodina. Kako je Cviji ipak živeo u vreme ja+anja jugoslovenstva, on kod Južnih Slovena uvodi dodatni kriterijum, politi+ki i kulturni, i ipak zadržava sve narode bivše Jugoslavije na Balkanu. Da se posao odre>enja Balkana neretko mešala politika dokazuje i podela Džordža Hofmana koji kao balkanske navodi samo tri zemljeAlbaniju, Bugarsku i Jugoslaviju. Rumunija se možda može +initi to jezgro Balkana, ali Gr+ka, po Hofmanu nikako ne može pripadati Balkanu. Po njemu, Gr+ka je mediteranska zemlja, i samo njen severni deo eventualno može biti uklju+en u Balkan. Ma>arska, s druge strane, iako izuzetno zavisna od situacije na Balkanu, uvek je delila stavove sa Zapadom, a njeno stanovništvo se tradicionalno ose a «superiornije u odnosu na slovensko stanovništvo na Balkanu». Vi>enje Balkana je bilo dobrano uzdrmano Balkanskim ratovima. Naime, do tada u intelektualnim krugovima Evrope Rumunija, Bosna i Hercegovina i Dalmacija bili su uvek isklju+ivani, a Gr+ka retko uklju+ivana kada se govorilo o Balkanu. Nakon balkanskih ratova u Balkan su uklju+ene i Rumunija i Gr+ka, a nakon Prvog svetskog rata i sve druge zemlje bivše SFRJ, pa +ak neretko i delovi Turske. Jasno je da je sve ove podele diktirala politika, a ne geografija. Takav na+in podele zadržao se i do danas. Iako se +ini da bi ova rasprava mogla da traje unedogled, Todorova je ovde završava i daje svoje vi>enje Balkana. Balkanske narode +ine Albanci, Bugari, Rumuni, Grci i svi bivši Jugosloveni. Ovde Todorova priznaje da teorijski Slovenci ne pripadaju ovoj grupaciji (dok Hrvati pripadaju), ali da je istorija Balkana nezamisliva bez SFRJ, što, po njenim re+ima «Slovenci i Hrvati to ne bi trebalo da doživljavaju 7

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove kao balkansku crnu mrlju u svojoj istoriji». Ostaje nejasno zašto i sama Todorova ovo vidi kao crnu mrlju bilo +ije prošlosti. Na kraju ovog pou+nog poglavlja, Todorova se bavi još jednim zanimljivim prou+avanjem. Da li, i u kojim zemljama, sama re+ «balkan» ima pogrdno zna+enje. Albanski jezik ovo ne vidi kao pogrdno. Gr+ki i rumunski tako>e, dok u srpskohrvatskom re+ balkan i Balkanac ima u principu neutralno, ali može imati i vrlo negativno zna+enje.U Bugarskom, re+ «balkan» se upotrebljava da bi ozna+ila planinu, ako se upotrebi u množini onda se odnosi na region Balkana, ali može se upotrebiti i u pogrdnom zna+enju «balkanec». Me>utim iz ove pogrdne re+i izvedena re+ «balkandžija» ozna+ava jedan specifi+an etos (dinarski tip mentaliteta po Cviji u?): ponos, nezavisnost, +ast, hrabrost. Dakle, u svim balkanskim jezicima, osim u turskom i bugarskom, re+ «balkan» nosi sa sobom uglavnom negativne (ili eventualno neutralne) primese. Ali, šta je sa ne-balkanskim jezicima. Ve pomenuta izvedenica «balkanizacija» nastala je upravo kao politi+ka konotacija da ozna+i cepkanje velikog Otomanskog carstva na manje državice, tada Srbiju, Crnu Goru, Gr+ku, Rumuniju i Bugarsku. Tada ova re+ još uvek nije bila razmatrana u negativnom kontekstu. Me>utim, kada su po+ele da propadaju druge, evropske carevine (Habsburška i Ruska), re+ poprima pogrdno zna+enje. .ak ni «anti-balkanizacija» nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nije zaustavila upotrebu ove re+i u tom kontekstu. Nakon Prvog svetskog rata uvodi se i re+ «balkanize» sa zna+enjem «razbiti u male, zava>ene politi+ke celine, nalik na Balkan posle Prvog svetskog rata» što je apsurd pošto je nakon ovog rata jedina nova država na tlu Balkana bila Albanija, dok je Kraljevina SHS, kako je ve napomenuto, nastala pre udruživanjem država, a ne njihovim razbijanjem. Ovaj strah od Balkana ide dotle da mnogi politi+ari kao svoj veliki strah navode mogu u «balkanizaciju Evrope» nakon Prvog svetskog rata, pri tome +ak kao jedini spas navode i jaku nema+ku državu. Razlog ovom strahu vidi se u tome što su balkanske države jedna «mešavina rasa» ekonomski i finansijski slabih, sklonih intrigama i zavadi sa susedima. Pojam «balkanizacija» zadržava se i u upotrebljava +ak i šezdesetih godina dvadesetog veka kada afri+ke zemlje po+inju svoje borbe za nezavisnost od Francuske, pa +ak i pri izražavanju nezadovoljstva unutrašnjim prilikama (Aleksandar Vodopivec u kritici austrijskih institucija kada kaže da se termin «balkan» kao sinonim za korupciju, letargiju i neodgovornost preneo van geografskih granica ovog regiona). Sli+na upotreba termina nalazi se +ak i u SAD gde dobija zna+enje ne samo usitnjavanja država ve i jedne opšte dehumanizacije, deestetizacije i uništenje civilizacije. Sva ova rasprava može nam posvedo+iti ne samo o tome koliko je semanti+ko odre>enje Balkana usko vezano za njegovu sliku, ve i da je slika zaostalog i necivilizovanog Balkana na Zapadu stvorena još pre nekoliko vekova. Pored toga, mnogi konflikti i sukobi, pogotovo oni surovi, bili su proglašavani «balkanskim» +ak i onda kada su se dešavali hiljadama kilometara daleko od Balkana. Naravno, bilo bi interesantno videti koliko se ova slika Balkana poklapa sa slikom koju o sebi imaju sami stanovnici Balkana. Upravo o tome govori naredno poglavlje ove knjige.

BALKAN KAKO GA VIDE BALKANCI Jedno od možda najbitnijih pitanja koje pokre e Todorova svojom knjigom jeste kako se ose aju Balkanci kada ih tako nazovu, kao i da li uopšte ljudi sa ovih prostora svesni negativne slike koja preovladava na Zapadu. Marija Todorova ve na po+etku predstavlja uvreženo mišljenje, koje je po njenom mišljenju pogrešno, a to je da samo Balkanci, optere eni takvom slikom o sebi spolja, i sami imaju izuzetno negativne stavove o Balkanu, pa i o sebi samima. Ona ovde pokušava da pokaže da je nemogu e 8


govoriti o jednom generalnom vi>enju Balkana pošto se ona sama protivi pojmu «nacionalnog karaktera» te stoga govori o samo vi>enju balkanskog identiteta od strane obrazovanih elita balkanskih naroda koji su toga bolje upu eni u verska, etni+ka i kulturna pitanja. Po prvi put ovde Todorova odbija da prihvati shvatanje, karakteristi+no i za Jovana Cviji a, da postoje neke zajedni+ke karakteristike svih naroda na Balkanskom poluostrvu, eventualno izdeljenih u +etiri osnovna tipa mentaliteta, ali generalno veoma sli+nih. Todorova govori protiv ovakvog shvatanja i kaže da se eventualno može govoriti o samospoznaji jednog specifi+nog karaktera, ali samo ako govorimo o obrazovanim i u+enim ljudima svesnih me>usobnih razlika. Pa +ak i tada neke od ovih elita mogu da potpuno odbace ovakav identitet ili da budu potpuno ravnodušni prema njemu. Nadalje, Todorova pokušava da na osnovu nekoliko karakteristi+nih i dobro poznatih likova iz književnosti pokaže koliko je slika stvorena van Balkana uticala na vi>enje Balkana i Balkanaca od strane tih ljudi. Kao uobi+ajenu sliku «junaka» sa ovih prostora Todorova navodi tvorevinu bugarskog pisca Aleka Konstantinova, Baj Ganju, koji je za Bugare postao sinonim za primitivizam, prostakluk i neotesanost. Koliko je ovo uobi+ajen opis balkanskog muškaraca govori i to da se u nekim savremenim tuma+enjima ovog lika on ozna+ava kao «homo balcanicus». I kod ovog izmišljenog lika, ali i kod mnogih stvarnih, kao najve i problem koji se može javiti jeste pokušaj bekstva iz nametnute uloge Balkanca. Naime, sama slika Balkanca može biti i simpati+na, ali samo ako se ta osoba zadrži na Balkanu. Me>utim, ako ta osoba ode u «Evropu», tada nastaju problemi. Po re+ima Herberta Vivijana, srpski seljaci, iako gostoljubivi i jednostavni «nisu zreli za blagodeti demokratije i mora e da dožive bolna iskustva da bi se za nju pripremili». Sigurno da i dan danas postoje sli+na mišljenja, ali u njihovu ispravnost ne emo ulaziti. Dakle, po Todorovoj, prezir koji se na Zapadu razvio prema Balkanu je posledica želje da se Balkan evropeizuje, i naro+ito želje mnogih da sa Balkana odu na Zapad. Ljudi sa Zapada su teško prihvatali da svoj mrski alter ego vide tako blizu njih. Satira o «pokondirenim tikvama» je naravno rasprostranjena na celom Balkanu. Todorova kao primer takve književnosti navodi i Branislava Nuši a i njegove komedije koje kritikuju skorojevi e koji su vlasti dok pošteni pojedinci propadaju. Ovo je slika Balkana, ne baš u potpunosti pogrešna, koja je vladala i na zapadu, ali i me>u samim ljudima na ovom prostoru. Ono što je za sve ove stvarne i izmišljene likove karakteristi+no jeste da na veoma slikovit na+in ukazuju na to kako se i na Balkanu prihvataju evropski merili civilizacije i kulture, a po kojima je prose+an Balkanac neotesani divljak. Možda je dokaz takvog tuma+enja i prihvatanja ove periferne uloge i re+enica ve pomenutog bugarsko pisca Aleka Konstantinova-«jesmo mi Evropljani, ali ne baš sasvim». Todorova kao dodatni argument ovog mišljenja navodi da se i dan danas veoma +esto koristi fraza «idem u Evropu» kada se želi ista i da se sa Balkana ide u neku zapadno evropsku zemlju. Naravno, u ovom kontekstu Evropa je bila sinonim reda, blagostanja i napretka, jer je to ono što suštinski odvaja Balkana od ostatka Evrope. Danas je situacija nešto malo druk+ija. Kao poseban primer navodi se Gr+ka koja je jedina Balkanska +lanica Evropske Unije, i jedina dominantno pravoslavna +lanica EU, pa po Todorovoj Grci naro+ito burno reaguju na to osporavanje evropejstva Balkanu. .ak Todorova smelo tvrdi (bez nekih opipljivijih dokaza) da je za Grke pripadnost Balkanu poslednja vrsta identiteta koju oni poseduju (a daleko iza identiteta Grka ili Evropljanina). Rumuni su tako>e specifi+ni 9


pošto sebe smatraju predstražom latinskog hriš anstva i insistiraju na toj svojoj direktnoj vezi sa zapadnom Evropom. .ak i neke crne mrlje rumunske prošlosti se povezuju sa balkanskom prirodom Rumuna koja je ipak manje jaka u odnosu na snažnu okrenutost i vezu sa Evropom. Todorova kao primer navodi fašisti+ki pokret za vreme Drugog svetskog rata koji je po njoj «istinski originalna i isklju+ivo rumunska doktrina» a koje poznati rumunski pisac Ežen Jonesko vidi kao vezu sa Balkanom. Balkan ovde je neka nejasno i apstraktno mra+no bi e na koje se svaljuje sve loše u jednom narodu, koji u stvari apsolutni nije takav. Interesantno je prose+nom +itaocu da Todorova toliko negativno govori o rumunskim piscima i nau+nicima i gotovo isklju+ivo se osvr e na one koji su nipodaštavali ne samo svoje balkansko poreklo ve i sopstvene neuke seljake koji po njima spre+avaju da rumunska kultura dostigne visine za koje je predodre>ena i da dominira na Balkanu. (Jonesko, Sioran itd. ) .ini se da u opisu drugih naroda nema ove pristrasnosti. Na primer ve a na po+etku rasprave o Turskoj i njenoj ulozi na Balkanu, Todorova navodi re+i Turguta Ozala pokušava da predstavi Otomansko carstvo kao spas pravoslavlja i koji ne beži od Turske na Balkanu, ve naprotiv pokušava da uveri Zapad da je i Balkan isto tako civilizovan kao i ostatak Evrope. .ak po re+ima nekih politi+ara Turska treba da se okrene Evropi i da sa tim u vezi postane vode a sila na Balkanu koji, apsurdno ako se ima u vidu stav ostalih balkanskih naroda, može da pomogne Turskoj da bude jednom za svagda prihva ena kao evropska, a ne azijska zemlja. Možda kao retko gde, u Turskoj Balkan nema ono pogrdno zna+enje koje ima u drugim zemljama. Me>utim, iako identitet Balkanaca kod mnogih Turaka igra zna+ajnu ulogu, nisu svi istog mišljenja pa Turska i dalje luta i traži svoj identitet izme>u Evrope i Azije. Nama možda najinteresantniji prikaz Todorova daje opisuju i traganje za identitetom poznate hrvatske spisateljice Dubravke Ugreši koja, kao i veliki broj drugih ljudi nakon po+etka ratova u bivšoj SFRJ, ne može sa sigurnoš u da utvrdi svoj identitet i kao neko sa strane pokušava da utvrdi šta je to toliko razli+ito izme>u Zapadne i Isto+ne Evrope. To su parovi suprotnosti (organizacija-dezorganizacija, tolerancija-netolerancija, uljudnost-primitivnost, racionalna svest-mitska svest, predvidljivost-nepredvidljivost, pripadnost državi, pripadnost naciji itd. ) gde svaki pozitivan ostaje ispod kolone «Zapadna Evropa». Todorova ovu podelu navodi kao bitnu pošto su stanovnici SFRJ uvek sebe manje smatrali pripadnicima Isto+ne Evrope odbijaju i da se porede sa tada komunisti+kim zemljama poput Rumunije ili Ma>arske. Primese Balkan postojale su u SFRJ, ali su bile blago izmešane sa renesansom kulturom Dubrovnika, nepostojanjem cenzure, «nešto nalik tržištu i demokratiji». Tek strašni sukobi na tlu te iste države Jugoslaviju na najteži na+in vra aju na Balkan i +ak ove prostore prave pravim predstavnikom balkanskog ludila i necivilizovanosti. Ve 1990. sarajevsko «Oslobo>enje» vra a pojam balkanizacije na ove prostore kao nagoveštaj krvavih sukoba do tada nezamislivih u multietni+koj SFRJ. Još jednom se ovde vidi mali iskliz Marije Todorove od neutralnog nau+nika u komentatora izjava koje nisu u skladu sa njenim verovanjima. Naime, Todorova se sa velikim ogor+enjem osvr e na mišljenja da je Jugoslavija bila primer «evropskog tipa razvoja» i bekstva sa Balkana, pa +ak i da je tadašnja SRJ nasledila takav status centra Balkana. Naravno, možda je Todorova i u pravu, ali se +ini da je nekome sa ovih prostora ipak ponekad veoma teško da ostane u granicama objektivnosti. 10


Bugari, po Todorovoj, su narod koji najlakše prihvata svoj balkanski identitet. Po+etkom dvadesetog veka pojam Balkan bio je gotovo izjedna+avan sa pojmom otadžbina, iako je taj pojam ve 1913. po+eo da se koristi u vrlo negativnom zna+enju. Bugari ipak zadržavaju ovaj svoj stav koji je umnogome i izraz zahvalnosti samoj planini Balkan koja je pomogla opstanku bugarskog naroda. Pa ipak, ni Bugari nisu potpuno pobegli od negativnog stereotipa Balkana što se vidi i po tome što mnogi od njih govore o tipi+nom balkanskom mentalitetu, što je samoj Todorovoj kvazinau+ni termin koji nema uporište u realnosti. Ono što se možda na ovom mestu može primetiti jeste ta odbojnost Marije Todorove prema kolektivizaciji mentaliteta svih Balkanaca, mada ostaje neodgovoreno kako onda napraviti granicu izme>u balkanskih i nebalkanskih naroda, naro+ito ako ostaje kao +injenica da neki narodi, ili makar pripadnici nekih naroda koji geografski pripadaju Balkanu, sebe ne smatraju Balkancima. Ono što je zajedni+ko svim balkanskim narodima, bilo da se oni takvim ose aju ili ne, jeste da su svesni loše slike koja je o Balkanu stvorena. Naravno na+ini hvatanja u koštac sa ovim samožigosanjem su, kako to odli+no prime uje Todorova razli+iti. Najzanimljiviji su oni na+ini koji iz ove inferiornosti razvijaju kompleks više vrednosti pa tako sve balkanske države sebe vide kao raskrsnicu puteva izme>u Istoka i Zapada i time sebi daju ve i zna+aj nego što zaista imaju. Istovremeno, svi balkanski narodi beže od svoje «isto+nosti» sa izuzetkom Turaka kod kojih Istok +ini zna+ajan deo identiteta. Sve ostale države prihvataju da nisu zapad, ali smatraju da nikako nisu Istok. Naravno, isklju+ivo zbog toga što termin Istok u ovom slu+aju sa sobom nosi žig zaostalosti i udaljenosti od «prave Evrope». Metafora mosta je tako poznata us vim balkanskim kulturama tako da je danas nemogu e ozbiljno govoriti o Balkanu a izbe i ovo vi>enje raskrsnice izmešu Orijenta i Zapada. .ak štaviše, svoju privrženost Evropi svi balkanski narodi platili su krvlju pokušavaju i da zaustave prodor Otomana prema Evropi. Prosto je neverovatno koliko balkanske kulture i književnosti u ovome li+e jedna na drugu te je izgleda stega izme>u balkanskih naroda ipak nešto ja+a nego što se to na prvi pogled +ini. I na kraju, kao još jedan dokaz ovog stava, Todorova navodi i interesovanje za balkansku muziku i folklor. Ali, nažalost, ovo zanimanje više je u sferi zanimanje za niže, neobi+ne i zaostale kulture, nego što je izraz divljenja. U današnje vreme, slika balkanskih naroda o sebi jeste u stvari samo preslikana slika zapadnih antropologa o njima. I tako e ostati još dugo pošto je poznato da veliki stvaraju stavove o malima. Naše je da se sa njima složimo ili ne, ali, kako prime uje Todorova, to te antropologe ne e previše uzbuditi niti pokolebati.

11


EVROPSKO OKTRIVANJE BALKANA Oktrivanje Balkana kao posebnog entiteta razli+itog od ostatka Otomanskog carstva, po+elo je tek krajem osamnaestog veka kada su balkanski narodi zapo+eli borbu za osloba>anje od Turaka i sopstvenu nezavisnost. Prvobitne informacije o balkanu dolazile su od putopisaca koji su posetu ovom delu Evrope videli kao romanti+no vra anje u prošlost. Sama Todorova priznaje da ovakav na+in upoznavanja istorije ponekad zna da zavara i da ovi tekstovi i nisu baš uvek savršeno verodostojni. Ali, oni predstavljaju po+etke zanimanja za Balkan kao takav, a ne kao region koji se mora pro i da bi se došlo do prestonice Otomanskog carstva, a tako>e su i veoma sli+ni novinarskim +lancima danas te su neretko imali ulogu formiranja javnog mnenja u zemljama gde su objavljivani. Naime, sve do kasnog šesnaestog veka, Otomansko carstvo je vi>eno kao nova sila u Evropi i evropske države nisu bile rade da se sa njim sukobljavaju. Me>utim, u šesnaestom veku pošinju prve kritike sultanove tiranije što je dovelo +ak i do takvih radikalnih pokreta koji su smatrali da je islam oli+enje Zla u Evropi. Stvarana je slika o Turcima kao divljim, krvolo+nim ljudima koji su oli+enje tradicionalnog neprijatelja hriš anstva. Todorova se u ovom delu knjige podrobnije bavi putopisima objavljenim na jezicima nekoliko najmo nijih sila tog doba. Prvi deo poglavlja bavi se nema+kim putopiscima. Habsburški pisci, po Todorovoj, bili su i najupu eniji u Balkan i mogli su dobro da razlikuju razli+ite etni+ke grupe. I ovi putopisci se +esto bave narodnim nošnjama i nekim kulturnim razlikama me>u stanovnicima ovog poluostrva, i naro+ito prelepim ženama Balkana. Naj+eš e, ovi posetioci Balkana bili su dobro obrazovani, uglavnom su bili zainteresovani za klasi+ni antiku, ali su bili i dosta objektivni što se ti+e Otomasnkog carstva za koje je važio stereotip ugnjetava+a. Možda najinteresantiji prikaz Balkana i ljudi koji u njemu žive jeste dat u jednoj slici (“Kratki prikaz evropskih nacija i njihovih karakteristika”). Ova slika prikazuje deset muških figura gde svaka figura predstavlja jednu naciju. Figure se porede po sedamnaest razli+itih kategorija, a sama slika ide od pozitivnog (Španac, Francuz, Holan>anin…) ka negativnom polu (Ma>ar, Moskovljanin i Tur+in ili Grk). Ova slika najbplje je oli+enje stereotipa koji su vladali u zapadnoj kulturi tog doba. Jedna od karakteristika (intelekt) pokazuje upešatljivo mi> ljenje Nemaca o Balkancima. Naime, intelekt se procenjuje ka “ograni+en” kod Poljaka, “još manji kod Ma>ara”, “nepostoje i” kod Rusa i “još manje od toga” kod Turko-Grka (Balkanca). Slika ima i izraziti potpis katoli+anstva pa se +ak i u ovoj sferi balkanska vera (pravoslavlje) ismeva i stavlja u istu ravan sa islamom. Ali, ono što pomalo odstupa od ove tamne slike Balkanca jeste što su sve ove nacije ozna+ene kao evropske. Tek po isteku sedamnaestog veka, Nemci po+inju da stvaraju nešto pozitivniju sliku o otomanskim Turcima, a time i prema Balkanu koji se još uvek vidi kao deo jednog monolitnog, Otomanskog carstva. Razlog ovog promeni jeste ponovo probu>eno interesovanje za Antiku i Gr+ku. Tek o ovo doba Balkan po+inje da se prime uje kao poseban entitet, specifi+an kako po svojoj kulturi, tako i mnogo više po svojim etni+kim karakteristikama (nošnje, jezik, obi+aji). Pa ipak, i me>u Nemcima koji generalno imaju nešto pozitivniji stav prema narodima Balkana, ovaj deo Evrope i dalje se vidi kao haoti+no podru+je u kojem bi se moralo voditi ra+una šta se radi. Još jedan bitan +inilac koji Todorova navodi kao razlog nekih negativnih putopisnih reportaža sa Balkana (prvenstveno francuskih), jeste i otvoreno neprijateljstvo koje je vladalo prema katoli+kim sveštenicima u pravoslavnim zemljama. Upravo zbog toga je u francuskim putopisima preovladavalo vi>enje Otomanskog carstva kao despotskog, ali ipak veoma funkcionalnog, pa +ak i tolerantnog što Turci dokazuju prihvatanjem velikog broja izbeglih Jevreja iz Zapadne Evrope. Ipak, kako sama Todorova kaže, ovu sliku tolerantne Turske treba staviti u perspektivu velike netolerancije koja je tada vladala u Evropi. Pa ipak, francuski politi+ari su prvi pokrenuli 12

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove pokrete otpora me>u hriš anima u Otomanskom carstvu, i sa velikim simpatijama gledali na bu>enje ovih pokreta na celom Balkanu, što dovodi do toga da se Zapadna Evropa po+inje interesovati i za druge narode na Balkanskom poluostrvu, osim Grka i Turaka. Ova nagla promena simpatija dovela je do toga da ve krajem XVIII veka francuski putopisci islam vide kao izrazito fanati+nu i netrpeljivu veru, a Turke kao varvare koji uživaju u pustošenju, a sve u ime vere. Po prvi put se Evropa kao pojam koristi i u zna+enju koje nije geografsko, pa Fransoa Pukvil 1798. kaže da je Konstantinopolj naseljen ljudima koji samo geografski pripadaju Evropi, a Turke je izdvojio iz porodice civilizovanih evropskih naroda. Sli+no mišljenje se zadržava i dalje pa se kaže da Turska ne pripada Evropi zbog svojih obi+aja i uverenja, kao i zbog svoje despotske vlasti. Naravno, ako se pogledaju godine, jasno je da je veliki preokret u francuskom vi>enju Balkana bio prouzrokovan na+elima Francuske revolucije, a i sami Francuzi po+inju sve otvorenije da pozivaju ostale evropske države da podrže borbu balkanskih naroda protiv Turske. Ali, Todorova na ovom mestu ukazuje na jedan apsurd-iako je raspoloženje prema Balkanu i balkanskim narodima bilo sve bolje, stav o naprednoj Evropi se zadržao. Naime, balkanski narodi su bili sažaljevani zbog svoje pozicije, ali je istovremeno i smatrano da su oni suviše zaostali u odnosu na Evropu, i da je civilizacijska misija te napredne Evrope da rehabilituje balkanske narode. Možda je to ponajbolje vidljivo u opisu balkanskih muškaraca (gde su žene opet mnogo bolje prošle), koji su listom opisivani kao divlji ljudi sirovog karaktera sa sitnim o+ima i neplemenitog držanja. Pa ipak, i pored ovoga, i dalje je, makar u javnosti i me>u intelektualcima, preovladavalo mišljenje da treba pomo i Balkanu da stekne svoju nezavisnost. Putopisi postaju sve romanti+niji, a balkanski narodi sve hrabriji i ponosniji. Krajem XIX veka Srbi, Bugari, Hrvati i Slovenci postaju nosioci evropske kulture na Orijent, što je zaista pravi paradoks, ako se ovo vi>enje uporedi sa vi>enjem Balkana koje je nastalo samo dvadesetak godina kasnije. Ono što je zanimljivo videti jeste kako su Balkan videli Rusi, narod koji je verovatno najsli+niji narodima koji su živeli na Balkanu, bilo po svojoj sloveskoj prirodi, bilo po svojoj veri. Ruski tekstovi su nešto novijeg datuma, s obzirom da se rusko carstvo po+elo širiti na Zapad tek u XVIII veku. Tada, me>utim još uvek nema solidarnosti sa Slovenima na Balkanskom poluostrvu. Tek u XIX veku Rusija postaje glavni protivnik Otomanskom carstvu, i po+inje zalaganje Rusije za osloba>anje slovenskih Balkanaca. Prva interesovanja bila su vezana za Bugare koji su, po Rusima, bili najpotla+enija nacija na Balkanu i istovremeno koren slovenske kulture. Ali, +ak ni Bugari nisu savršeni. Interesantno je da su ruski pisci po+etkom dvadesetog veka kao najve u bugarsku boljku videli sklonost ka demokratiji i bekstvo od aristokratije i monarhije. Todorova kod Rusa nalazi i za+etke «nacionalne psihologije», pa tako Leontjev navodi da su balkanske nacije, zbog svoje trgova+ke uloge, «prakti+nije, prepredenije i veštije u diplomatiji od Rusa». Zbog duge okupacije, oni su postali veoma okrutni i prosti, pa +ak se u delima nekih istraživa+a može prona i više simpatije za Turke nego za balkanske narode. Tako Leontjev zaklju+uje da su balkanski narodi mnogo bliži idealima Francuza i Amerikanaca, nego Vizantinaca i Britanaca, ali sve ovo on vidi kao vrlo negativnu karakteristiku. Britanci na ovaj prostor ulaze najkasnije. Todorova kaže da se tekstovi britanskih pisaca pre kraja osamnaestog veka ne mogu uzeti kao previše relevantni. Britanski tekstovi po+inju da budu relevantniji tek uspostavljanjem veza izme>u Engleske i Otomanskog carstva polovinom devetnaestog veka. U šesnaestom i sedamnaestom veku Turci su važili za divalj, varvarski narod, a sinonim za Otomansko carstvo bili su despotija i progon hriš ana. Ali, prvi putopisci (Blaunt, 1636. )donekle upotpunjuju ovaj prikaz isticanjem iskrenosti i držanjem obe anja, pa se stoga sti+e utisak i skrivenog divljenja turskoj politici. Ali, ja+anjem simpatija izme>u dve velike sile, po+elo je i zanimanje za pot+injene narode. Englezi su bili poprili+no zgroženi ponašanjem i izgledom prose+nog Balkanca, pa +ak i za Grke +iju su tradiciju veoma poštovali kažu da su 13

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove izgubili svaku sli+nost sa Grcima klasi+nih vremena. Grci su kolebljivi, prevaranti i lupeži. I opet, iz ovakvih turobnih opisa izuzete su žene. Tek da se oseti da su u to vreme putopisci bili isklju+ivo muškarci. .ak i plja+ke jednih i drugih se posmatraju razli+ito. Dok se Grci nazivaju lopovima, iako nema opisa nijedne kra>e, dotle se na kra>u koju +ine Englezi sa blagoslovom Turaka gleda više nego blagonaklono. Ta opsednutost plemstvom koje Turci imaju, a Grci (i ostali Balkanci) ne, dovodi do ideja da je demokratija na prostoru Balkana jedino mogu a ako njime vladaju Turci. Tek izbijanjem ustanka u Gr+koj u devetnaestom veku ponovo budi filhelenizam i veliki broj romanti+arskih pesnika i pisaca odlazi da se bori na strani Gr+ke protiv Otomanskog carstva. Ali, Todorova ovde odli+no prime uje da su se oni borili na strani Gr%ke, ali ne i Grka, koje su smatrali nedostojnim naslednicima njihovih predaka. Smatrano je da Grci ne znaju sami da vladaju i da moderne gr+ke institucije ne znaju da vode politiku. Britanski politi+ari su još uvek tvrdoglavo zastupali ideju celovitosti Otomanskog carstva, ali je slika balkanskih naroda bila gotovo identi+na onoj koja je postojala i u javnosti. .ak se ide toliko daleko da se tvrdi da je gr+ka servilnost pokvarila «jednostavnost turskih pastoralnih obi+aja». Možda najmra+niji prikaz zna+aja balkanskih naroda u Engleskoj Todorova daje opisuju i delove knjige «Eoten» Aleksandra Kinglejka. Kinglejk ne samo da Srbiju i Bugarsku vidi kao neke bezna+ajne sredine koje se moraju pro i da bi se došlo do pravog Orijenta, ve i najstrašnije doga>aje iz istorije vidi samo kao još jedan uspeh Turaka (Lele Kula kod Niša je «vrhunsko umetni+ko delo... «jedinstvene lepote rezbarije»). Tek 1860. dve žene putopisci (tek da razbiju stereotip) pišu putopis iz slovenskih zemalja Balkana i time pokazuju engleskoj publici da na Balkanu žive i drugi narodi, a ne samo Turci i Grci. Ove dve žene postaju i vatreni zagovornici slovenskih naroda, a jedna od njih +ak i umire u Sarajevu 1911. godine. Pa +ak i ona (Adelina Irbi) i pored svih simpatija koje ima prema Bosancima, ovaj narod smatra «poluvarvarima», nesposobnim da vredno rade. Ovaj preokret dovodi i do preokreta u politi+kom životu, pa tako 1880. na +elo Engleske dolazi Vilijem Gledston koji se zalagao za moralniju spoljnu politiku i za preispitivanje uloge potla+enih naroda u Otomanskom carstvu. Stereotip Južnih Slovena kao «inferiornih polu-varvara» kojima Turska sasvim lepo upravlja, nije nestao, ali je svakako bio uzdrman. Jedan od bitnih razloga ovakvih negativnih stavova mnogobrojnih Engleza leži u +injenici da su Južni Sloveni, naro+ito pravoslavni, bili povezivani sa Rusijom koja je tada bila trn u oku ostatku Evrope. Tako su svi iole pozitivni tekstovi bili proglašavani pro-ruskim, a pripadnici ovih naroda su opisivani najgorim atributima (Bugari su «davno prognani izdanak, medve>eg koraka, tupih i grubih crta lica... lukave životinje» koje Svemajka Rusija «žudno +eka da privije na grudi»). Turci su stoga vi>eni kao mnogo civilizovaniji od prose+nog pravoslavca i kukavne sirotinje koja živi na Balkanu, i koja je potpuno nesposobna za civilizaciju. Ova dva diskurs, jedan proistekao iz filhelenizma, drugi iz pro-turskih i anti-ruskih pozicija, bili su ravnopravno zastupljeni u Engleskoj sve do Prvog svetskog rata. Ono što je zajedni+ko svim ovim gledištima Balkana jesu dva obrasca percepcije: • aristokratski, dominantan do polovine devetnaestog veka, koju su nametnuli putopisci i sami +esto aristokrate. Iz ove percepcije pored svih o+iglednih manjkavosti turske vlasti, Turci izgledaju pošteni, skromni, hrabri i strpljivi. Balkanci su spori, priprosti i neprivla+ni. Interesantno je da je iz ove slike odudaraju Rumuni koji za neke ni nisu Balkanci zato što vole muziku, vole da putuju, imaju elegantne i lepe ku e. • Buržoaski, dominantan krajem devetnaestog veka, koji se donekle nadovezuje na stereotipe prethodnog perioda, ali kona+no shvata Otomane kao pretnju napretku koji je zahvatio ostatak Evrope. Iako se mnogi još uvek groze «neograni+ene i apsolutne» demokratije na Balkanu, ipak se uvi>a da klicu napretka treba tražiti kod hriš anskih naroda, a ne kod Turaka. 14

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove Ova dva diskursa mogu se veoma lepo videti i u umetni+kim delima tog doba. Tako i +uveni Džordž Bernard Šo postavlja predstavu «Oružje i +ovek» koja na odli+an na+in opisuje stereotipe Engleza prema balkanskim narodima (ovde Bugarima), a koja je zbog toga bila vrlo nepovoljno primljena na samom Balkanu. Ipak, tek dvadeseti vek po+inje da stvara jednu jedinstvenu stereotipnu sliku Balkana u celoj Zapadnoj Evropi. Naime, do tada postajali su nacionalni stereotipi, a nakon po+etka dvadesetog veka, stereotipi postaju globalniji i prihva eniji. Naravno, ovo nije karakteristi+no samo za Balkan, ve i sama Evropa po+inje da stvara neki novi identitet, odre>en klasi+nim evropskim obeležjima. Sama Todorova na kraju ovog poglavlja ponovo napominje da ona li+no ne voli preterane generalizacije tipa «zapadnja+ki stav», naro+ito u vreme do dvadesetog veka. Zato i predstavlja putopise po nacionalnoj osnovi, da bi ukazala na razlike koje u njima postoje. Me>utim, dvadeseti vek donosi novu klasifikaciju i novu sliku Balkana.

SLIKA BALKANA U DVADESETOM VEKU Po+etkom dvadesetog veka, slika Balkana bila je ve stvorena. Balkan je vi>en kao jedinstven region, a i sam naziv Balkana je bio opšte prihva en. Todorova na samom po+etku ovog poglavlja bavi se prili+no psihološkom analizom otkrivanja i konstrukcijom Balkana kao «drugog». Naime, kako to Todorova dobro zapaža, ljudi su skloni da nove stvari uklapaju u ve postoje e kalupe, ili šeme, koje im olakšavaju pogled na svet i njegovo razumevanje. Drugim re+ima, Balkan je u periodu otkrivanja bio nešto novo, nepoznato, pa su i stereotipi o njemu odgovarali ovakvoj slici. Dakle, percepcija Balkana bila je mnogo više od prostog vi>enja brda i dolina. Ona je bila i konstrukcija Balkana i to konstrukcija koja se dobrano održala i dan danas. Da su i sami stanovnici Balkana pomalo odgovorni za sliku Balkana kakva je stvorena, dokaz su neki doga>aji iz balkanske istorije. I pre po+etka balkanskih ratova, još 1903, Zapad, naro+ito rojalisti+ki Zapad (Austrougarska i Velika Britanija) bio je užasnut ubistvom kralja Aleksandara Obrenovi a i kraljice Drage, i to naro+ito brutalnoš u toga +ina. .ak i poslovi+no antirojalisti+ki Amerikanci ovaj +in nazivaju «rasnom odlikom svojstvenom primitivnim Slovenima». Me>utim, po Todorovoj, ova slika brutalnog Balkana je posledica njegovog povezivanja sa Istokom. Osveta u Crnoj Gori, po Henri de Vintu, dokazuje da je tamo život «jeftin skoro koliko i u Kini i Japanu». Ali, kona+nu prevagu brutalnog nad interesantnim i misti+nim Balkanom, odnosi hitac Gavrila Principa u Sarajevu. Ovo je odlu+uju a potvrda da je Balkan primitivni region u kojem se sve rešava oružjem, a stanovnici Balkana su spremni da idu i u Svetski rat da bi rešili svoje probleme. .ak po nekim piscima (Robert Kaplan, koji je, istine radi, više puta bio propagandista nego istori+ar kada se govori o Balkanu), i fašizam je nastao na Balkanu, pa i sam Hitler je nau+io o mržnji od Slovena. Meredit Idit Daram ide toliko daleko da sve Balkance, a naro+ito Srbe, krivi za najve i zlo+in u istoriji, a sami Srbi i Crnogorci, po njoj, znaju samo za ekstreme, za njih nema umerenosti. Todorova ovaj tekst isti+e i zbog toga što se kod Daramove vide i neke reakcije stanovnika Balkana svesnih mišljenja drugih o njima. Za prose+nog Balkanca sva civilizacija Zapada je samo paravan iza kojeg se odvijaju najve i zlo+ini u ljudskoj istoriji, dok Balkanci, ma koliko agresivni bili, nikada ne bi bili u stanju da u+ine takve zlo+ine. Kao nastavk ovog potcenjivanja Balkana, u periodu izme>u dva svetska rata po+inje da se ra>a i rasizam prema Balkancima. Tako u delu jednog švedskog pisca (Markus Erenprajs) Balkanci se opisuju kao «+udne, neverovatne osobe... niskih +ela, podbulih o+iju, istaknutih o+iju. punih donjih usana... suviše glasni, suviše nagli, suviše pohlepni». Ovime se Balkan i zvani+no po+inje videti kao rasno druga+ije podru+je od ostatka Evrope. .ak i Grci, taj +isti helenski narod, bio je 15

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove «zatrovan» slovenskom krvlju tako da, po Jakobu Falmerajeru, u današnjim hriš anskim Grcima «nema ni kapi istinske i %iste helenske krvi». Nacizam iz Nema+ke je ovo sjajno upotrebio u svojoj rasnoj teoriji gde su Sloveni smatrani inferiornim, te stoga i nevrednim života. .ak i Ameri+ki «nau+nici» koji su se bavili dvadesetih godina prošlog veka pitanjima genetike smatraju da bi mešanje rasa dovelo do kvarenja društva, i da bi asimilovanje sa kulturno inferiornim narodima, naro+ito Slovenima, treba izbegavati, kao i da treba spre+avati preterano razmnožavanje društveno inferiornih. Podsetimo još jednom da su mnogi stru+njaci nakon Drugog svetskog rata govorili o nastanku fašizma na Balkanu... Jedan od najve ih problema Balkana bila je i njegova etni+ka raznovrsnost. Naime, nacionalna država je, idealno, etni+ki homogena. Etni+ke manjine su «problem» koji se javlja u nastanku jedne države kako se ona vidi na Zapadu. U tom slu+aju, nacionalizam na Balkanu dovodi do mnogo pogubnijih posledica, upravo zbog toga što su ovde narodi mnogo više izmešani nego igde drugo u Evropi. Me>utim, +ak i tada je nacionalizam smatran poželjnim, ali je balkanski nacionalizam vi>en kao skloniji ratni+kim izlivima pošto je na ranijem stepenu razvoja. U najboljem slu+aju, nau+nici naklonjeni Balkanu ne vide ga kao primitivni deo sveta, ve kao region pun «neiscrpnih, ali nerazvijenih resursa», a sam Balkan kao etnografski muzej Evrope (ali podvla+imo-Evrope). Balkan je i za njih bio i ostao me>ustupanj izme>u civilizacije i divljaštva. Jedan od najzna+ajnijih istraživa+a kultura, Semjuel Hantington ima veoma interesantno vi>enje Balkana. Naime on smatra da su za vreme Hladnog rata slovenski narodi bili deo zapadne civilizacije. Nestankom komunizma, slovenski narodi ponovo stvaraju svoju slovenskopravoslavnu civilizaciju, koja je po Hantingotnu jedna od sedam ili osam najvažnijih civilizacija koje e se u budu nosti sukobljavati. Ali, ono što je nama možda i najinteresantnije jeste da Hantington ne pravi tu liniju podele na osnovu Isto+ne i Zapadne kulture ve u zapadnu civilizaciju svrstava i slovenske zemlje Poljsku, .ešku, Sloveniju i Hrvatsku, pa +ak i Vojvodinu, zbog velike ma>arske manjine! S druge strane, ali ipak logi+nije, u slovenskopravoslavnu civilizaciju svrstava i neslovenske, pa i ne-pravoslavne narode-Grke, Albance, Rumune itd. Još je ovde važno ista i i da je ova granica jedina suvozemna, ali još važnije, ona je jedina prvenstveno uslovljena ekonomskim, a ne kulturnim razlozima. Balkan je dakle na Zapadu bio oli+enje druge kulture, druge rase, druge civilizacije. .ak i nacionalna svest, pojam koji je Evropu protresao u devetnaestom veku, na Balkanu je bio katalizator nemira i ratova. Uticaj Evrope, osim nekoliko manjih stvari, bio je mnogo manji nego uticaj Balkana na Evropu. Ova naizgled nelogi+na tvrdnja nalazi svoje potvrdu u onom odre>enju Balkana kao «drugog ja» Evrope. Sve što nije valjalo u idealnoj Evropi dolazilo je sa Balkana kao nekakva zarazna bolest-i spletkarenje i ubistva i nepoštenje i nasilje. Neki od najpoznatijih politi+ara dvadesetog veka imali su veoma sli+no mišljenje. I sam Vinston .er+il je, iako je smatrao i Prag i Beograd i Bukurešt delom evropske civilizacije, ipak kada je trebalo da se bori sa SSSR-om za ove države, procenio da je jedino Gr+ka dovoljno bitna da se za nju bori. Tako je Gr+ka postala jedina Balkanska nekomunisti+ka država, i to pod uticajem Britanije. Nešto malo korigovan stav Zapad je zauzeo prema Jugoslaviji nakon sukoba sa Sovjetskim Savezom, ali je ipak i ova orijentacija smatrana nedovoljno pro-zapadnom, iako dovoljnom da se Jugoslavija izuzme sa Balkana. Ponovno pogrdno koriš enje pojmova «Balkan» i naro+ito «balkanizacija» po+inje da se javlja raspadom SFRJ. Ovaj rat, iako je, kako je Todorova ve napomenula, bio isklju+ivo jugoslovenski, zbog ve poznatih stereotipa o Balkanu nazivan je balkanski rat. Nasilje koje je +injeno pokušavano je da se objasni stalnim nasiljem i brutalnoš u koje je oduvek postojala na Balkanu. Išlo se toliko daleko, da su zlo+ini koje su +inili Srbi povezivan sa vojni+kom istorijom Srba koji su naseljavani u pograni+ne delove Habsburške monarhije i koji su stoga o sebi stvorili sliku branitelja hriš anstva od napasti islama. U tom 16

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove kontekstu zlo+ini na Balkanu se smatraju tako normalnim, o+ekivanim, +ak uobi+ajenim, dok se Holokaust vidi kao izvitopirenje ustrojstva na Zapadu, a ne kao posledica takvog ustrojstva. Zlo+ini na Balkanu su proizvod klanskog društva i posledica sukoba preistorije i novog veka. Pore>enje sa Holokaustom je samo površno, razlozi ubistava i zverstava su druga+iji, opet na štetu Balkana gde je sve stavljano u vizuru kulture koja je dominantna na ovim prostorima. Kako to Todorova na kraju ovog poglavlja zaklju+uje-Evropa se završava tamo gde to kažu politi+ari, a nau+nici moraju biti nepristrasni i naro+ito veoma oprezni da se njihovi tekstovi ne zloupotrebe za ra+un politi+kih ciljeva. .ini se da se ovo dešavalo mnogo +eš e nego što bi bilo ko od nas želeo.

BALKAN I SREDNJA EVROPA Balkan je nakon Drugog svetskog rata po+eo da gubi svoj identitet, pa +ak i sami stanovnici Balkana su po+eli da prate podelu na Istok i Zapad, tako da je i Balkan bio podeljen. Tako je ponovo uveden pojam Jugoisto+ne Evrope koja je obuhvatala ve i deo Balkana, ali je manji broj balkanskih država potpao pod ono što se u to vreme nazivalo Isto+na srednja Evropa. Ova podela proistekla je iz vi>enja da je Zapadna Evropa homogena, dok nasuprot njoj stoje Isto+na Evropa, Bliski, Srednji i Daleki Istok kao delovi jedne iste celine. Pojam Srednje Evrope po+inje da se javlja još kasnije porastom zna+aja srednjoevropske književnosti. Sli+no Balkanu i Srednja Evropa je imala problem sa svojim granicama. Tako su neretko u Srednju Evropu ubacivani i izbacivani Ma>arska, Slovenija, .eška, pa i Rumunija. Balkan ne postoji kao celina. Upravo ta nejasno a gde je u stvari Balkan stvara sliku jednog jedinstvenog prostora, Isto+ne Evrope, koja nije direktno suprotstavljena Srednjoj Evropi koja se vidi kao neki prelaz izme>u Zapada i Istoka. Jedina prava granica koja se ovde može videti jeste granica katoli+anstvopravoslavlje po kojoj Hrvatska i Slovenija pripadaju Srednjoj Evropi, dok ostatak tadašnje SFRJ pripada Isto+noj Evropi. Još 1987. ne postoji jasno vi>enje Balkana. Jugoslovenski pisac Predrag Matvejevi te 1987. i dalje govori o Evropskoj Jugoslaviji, a samo +etiri godine kasnije ta ista Jugoslavija e postati sinonim za balkansko nasilje i brutalnost. Srednja Evropa negde u isto vreme gubi svoj identitet oslobodivši se od sovjetske vlasti. Todorova zato i poredi Balkan i Srednju Evrope pošto uspon identiteta jednog regiona automatski povla+i gubljenje drugog. Jedino zapadna Evropa zadržava svoje obrise i svoju tradiciju. Srednjoevropski pisci su mnogo blagonakloniji Balkanu od Zapadnoevropskih, što je i posledica ove povezanosti ova dva regiona. Tako 1950. godine Oskar Halecki govori o Balkanu, i naro+ito Gr+koj kao o ravnopravnom tvorcu Evrope. Naime, Vizantija, pravoslavlje i Gr+ka su veoma zna+ajni za nastanak Evrope i njihovo zanemarivanje i oslanjanje samo na zapadnu kulturu kao pravu evropsku kulturu, Haleckom je i pogrešna i omalovažavaju a za sanovnike ovog dela Evrope, koji je mnogo sli+niji Zapadnoj Evropi nego Aziji. Ovde se javlja jedna veoma interesantna +injenica vezana za samog pisca. Naime, Todorova prvo, u skladu sa ve re+enim, kritikuje stav da Zapadna Evropa zahteva od Rusije da se odrekne svoje antisemitske prošlosti, pa se tako evropska kultura naziva sve +eš e judeo-hriš anska. Me>utim, samo par stranica kasnije, Todorova piše da «nema nikakvog paradoksa u ideji judeo-hriš anskomuslimanske tradicije i korena evropske kulture» ve da ova ideja može samo doprineti razumevanju bogatih i raznorodnih korena Evrope. Ostaje nejasno, da li je islam deo evropske baštine ili ne? Da li se može govoriti o judeo-hriš ansko-muslimanskoj tradiciji, ili je ideja o hriš anskoj Evropi (koja nije prošla u predlogu Ustava EU) sasvim opravdana. Po+etkom devedesetih, i politi+ari Srednje Evrope po+inju da sebe vide kao granicu izme>u Balkana i Zapadne Evrope. Sli+no kao što su stanovnici Balkana sebe dugo videli kao 17

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove granicu izme>u Evrope i Otomanskog carstva. Sada je Srednja Evropa ta koja spašava Zapad od uzavrelog Balkana na kojem demokratija sporo uzima maha. Tek sada i Balkan postaje drugo ja Srednje Evrope koja sebe sve više vidi kao deo Zapada, a ne kao posebnu celinu. Neki od ovih politi+ara i pisaca +ak zastupaju tezu povla+enja nove granice izme>u civilizovane i necivilizovane Evrope. Ta granica je granica izme>u latini+nog i irili+nog pisma. Ali, ova podela ponovo cepa Balkan na pola. U vreme sukoba u Jugoslaviji ova podela na katoli+ki i pravoslavni deo Balkana je prouzrokovala želje nekih zapadnih politi+ara da se onaj rimokatoli+ki deo Balkana približi Zapadu i otrgne iz balkanskih sukoba, iako je baš taj deo, napominje Todorova, bio uzro+nik najve ih zlo+ina na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata, i ništa manje nacionalisti+ki raspoložen od pravoslavnog dela Balkana. Jasno je da danas gotovo niko ne govori o Balkanu kao geografskom regionu ve isklju+ivo kao o kulturnoj regiji. Balkan je u poslednjoj fazi svog nastanka (ili ponovnog javljanja) ponovo bio deljen i sastavljan, onako kako je to u tom trenutku odgovaralo politi+arima. danas je teško govoriti o jedinstvenom Balkanu, a verovatno e budu nost i ulazak sve ve eg broja balkanskih naroda u Evropsku Uniju ovo jedinstvo biti nemogu e o+uvati. Naravno, +ini se da ve ina balkanskih naroda ovu podelu ne e previše teško primiti pošto su svi oni svesni problemati+ne slike koja je o Balkanu stvore od sedamnaestog veka na ovamo.

BALKAN KAO REALNOST Balkan kao pojam i kao sredina zauzeo je mesto u današnjom svetu koje je sticao tokom vekova. Naravno, iz cele knjige Marije Todorove jasno je da to mesto nije ni blizu pohvalno ili pozitivno, ali ipak, za razliku od mnogih drugih regiona (npr. Srednja škola) Balkan ima svoje ime koje je nažalost stekao prvenstveno na osnovu brutalnih ratova. Dakle, poslednji deo ove knjige bavi se jednostavnim pitanjem-šta je u stvari Balkan? Balkan kao jedinstvena celina, politi+ki, nije uvek postojao. On je u toku hiljadugodišnje vlasti Vizantije na ovim prostorima svakako bio deo jedinstvenog Vizantijskog carstva, ali usvajanjem pravoslavne vere, Rimskog prava i vizantijske književnosti, ovaj region Evrope zadržao je svoje osobenosti i svoj kulturni identitet. Ista celovitost zadržana je i oja+an za vreme Otomanske vladavine za vreme koje je on i dobio svoje do danas zadržano ime. Ipak, sam uticaj otomanskog nasle>a se posmatrao dvojako. Prvo, prihva enije mišljenje suprotstavlja hriš anski Balkan islamu Otomanskog carstva. Ovakav stav govori o nametanju verski, socijalno i institucionalno stranih elemenata srednjovekovnim hriš anskim državama na Balkanu. Ovo shvatanje isti+e da se na ovom prostoru desio i sukob dve civilizacije-Balkanske, odnosno Evropske i Bliskoisto+ne, nomadske. Osloba>anje od Turaka u osamnaestom i devetnaestom veku dovodi do stvaranja jednog novog, za Zapadnu Evropu nespojivog principa-nacionalizam zasnovan na etnicitetu, a ne državnosti. Tako su balkanske države po+ele da se me>usobno odvajaju jedna od druge istovremeno traže i nezavisnost od Turske. Ova nezavisnost nije podrazumevala samo politi+ku samostalnost ve i potpuno odbacivanje kulture koja je bila dominantna nekoliko vekova unazad. Naravno, ovo je samo bio ideal balkanskih nacionalista tog doba, ali je realno stanje pokazalo da je nemogu e odvojiti balkansku kulturu od turskih uticaja. Upravo drugo tuma+enje uticaja Otomanske kulture govori o jednom amalgamu islama i vizantijske kulture u stvaranju balkanske tradicije. Todorova isti+e da se i +ini realnijim da se istorija Otomanskog carstva, kao i njegova kultura može smatrati i istorijom i kulturom, makar delimi+no, i svih država na ovim prostorima koji su bili deo Otomanskog carstva. .ak i 18

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove pravoslavna crkva koja je po zastupnicima prve teorije jedina istinska i prava zaštitnica balkanske kulture, po drugom tuma+enju je suštinski otomanska. Po tom tuma+enju, ona je +ak profitirala od imperijalnih razmera Otomanskog carstva. Ono što povezuje ova dva shvatanja Balkana jeste to što bez obzira da li zastupaju tezu da je Balkanu bla nametnuta otomanska kultura, ili da ni ne postoji balkanska kultura bez otomanskog nasle>a, dakle bilo koji pravac da gledamo, Balkan postoji kao celina. Ni sama tuma+enja nisu, kako to Todorova prime uje, potpuno odvojena jedno od drugog. Nacionalisti+ki pokreti devetnaestog veka tako>e su skloniji prvom vi>enu balkanske kulture, ali +ak i me>u njima bilo je onih koji su, naj+eš e iz politi+kih razloga, zastupali onu drugu, organsku tezu nastanka kulture na Balkanu. Todorova prime uje i to da se teško može porediti otomansko nasle>e u razli+itim regionima Balkana. Na stanovnike velikih poseda u Bugarskoj ili Albaniji i na stanovnike malih kvaziposeda u ostatku Balkana, svakako nisu jednako uticali otomansko nasle>e i kultura. Težnje ovih nacionalisti+kih pokreta gušilo je i to što je Turska vi>ena kao stub sigurnosti Evrope, dok je postojao strah od usitnjenih, malih balkanskih državica koji bi nastali njenim raspadom. Veli+inu, oblik, pa i postojanje balkanskih država regulisale su velike sile. I na samom Berlinskom Kongresu, jedini razlog zašto je data nezavisnost nekim državama jeste uplitanje Turske u Evropske poslove i ose aj nesigurnosti koje je to izazvalo u nekim evropskim državama. Nakon po+etka sticanja nezavisnosti, jasno je bilo da e još više ja+ati nacionalni pokreti. Ono što je specifi+no za Balkan, jeste da su ovde nosioci tih pokreta bili intelektualci i buržoazija, a ne aristokratija koja je na Balkanu gušena i koja prakti+no krajem devetnaestog veka ni nije postojala. Interesantno je i zapažanje Aleksandru Ducua koji je o regionalnom (balkanskom) identitetu govorio kao preo identitetu nastalom na zajedni+kim problemima, nego na zajedni+kim crtama ili zajedni+kom nasle>u. Još jedan bitan aspekt i sukob na Balkanu proizvelo je i tuma+enje velikog broja muslimana u ovom regionu. Po tvrdnjama Turske, veliki pokreti naroda iz Anadolije doveli su do stabilnosti Otomanskog carstva na Balkanu, dok balkanski istori+ari tvrde da je veliki broj ljudi sa ovih prostora prešao u islam plaše i se za svoj život, a sve kao posledica poslednjih decenija turske vladavine. Koji god da je razlog, ovakvo stanje stvari dovelo je do toga da, i pored velikih migracija celih naroda na Balkanu, nijedna država ovog regiona nije postigla ideal velikih evropskih nacionalnih država-etni+ku i versku homogenost. Todorova ovde pomalo oštro kritikuje upravo te zapadne demokratije tvrde i da je pravi izvor demokratije u Evropi etni+ka homogenost (naj+eš e nasilno stvorena), a ne «demokratsko ustrojstvo društva, sa autonomnim gradovima, slobodnim preduzetništvom, staleškim sistemom itd.». Dakle, osnov demokratije, po Todorovoj jeste homogenost, neretko pla ena visoko sumnjivim moralnim i ljudskim cenama, a ne sistem koji je tek posledica te etni+ke i verske homogenosti. Balkan nikada nije postigao to jedinstvo, iako je bilo pokušaja (emigracija Grka iz Istambula, odlazak Nemaca i Jevreja iz .aušeskuove Rumunije, proterivanje Nemaca iz Vojvodine itd. ), tako da u ve ini balkanskih zemalja postoji nerešen problem manjina kao izvor stalnih žarišta. Kao posledica ove heterogenosti, nacionalizam na Balkanu pronašao je ujedinjuju i faktor u zajedni+kom jeziku i školskom sistemu. Pa ipak, ovo je onemogu ilo integraciju u jedinstvenu naciju onih naroda unutar jedne države koji nisu govorili zvani+ni jezik (Albanci u Srbiji, Ma>ari u Rumuniji, Kurdi u Turskoj...), pa +ak i onih naroda koji su govorili isti jezik, ali su ostali sa druge strane mnogo važnije granice-vere. Vera nije u po+etku bila taj objedinjuju i faktor jedne nacionalne države. Ali, po+etkom nacionalizacije crkve i stvaranja sve ve eg broja nacionalnih crkava, vera je postala ta koja je delila narode unutar jedne države. Tako su muslimani, ne mogavši da ostanu unutar bio kog nacionalnog klju+a, zadržali svoju samosvest i vezu sa otomanskim nasle>em. Tako su muslimani, odba+eni od hriš anskog Balkana na osnovu svoje verske pripadnosti, stvorili jednu novu nacionalnu svest nastalu upravo na toj osnovi. 19

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove Ova duga izolacija od Zapadne Evrope, prvo vizantijskim, a kasnije otomanskim nasle>em dovela je do toga da je danas uvreženo mišljenje kako je Balkan u stari presko+io neke važne stepene razvoja evropske civilizacije. Todorova tvrdi da je to potpuno pogrešna slika. Naime i prosvetiteljstvo i nacionalizam, ostvarili su jak uticaj na ovaj region. .ak, ironi+no, insistiranje nacionalista da je Turska odsekla ovaj region od Evrope, te da stoga mole za pomo Evrope u svojoj borbi, kasnije je uzeto kao klju+ni dokaz isklju+enosti Balkana iz evropske tradicije. Naro+ito se ovo može re i za «balkanski mentalitet» (o kojem Todorova ipak s vremena na vreme piše, iako se +ini da je to za nju preveliko stereotipiziranje), a u kojem je proces «de-otomanizacije» išao mnogo sporije nego u politi+koj sferi. U daljnjem tekstu, Todorova navodi mišljenja nekih istori+ara da je mit o «balkanskom mentalitetu» lažan i nau+no neprihvatljiv, te da je ovaj pojam nespojiv sa bilo kojom etni+kom ili nacionalnom celinom. Ali, ona sam priznaje da je opšte prihva eno mišljenje (nau+no ili lai+ko) da se može govoriti o jedinstvenom mentalitetu Balkana, i iako smatra da je vrlo lako osporiti uopšteno generalizovanje ovog pojma, mogu e govoriti o postojanju nekih mentalnih struktura i stavova u strogo istorijskom kontekstu. Ono što je zanimljivo, jeste da i sam Cviji ne potpiruje mit o «balkanskom mentalitetu» kao nepromenljivom fenomenu, ve da je upravo u trenutku u mojem je on pisao mogu e govoriti o nekim tipovima mentaliteta istorijski uslovljenih životom na Balkanskom poluostrvu. Zato nije baš jasno to negiranje istraživanja Jovana Cviji a, koje ne implicira stalnost ovih tipova, ve isklju+ivo njihovu uslovljenost životom na Balkanu. Ukratko, otomansko nasle>e ima razli+it uticaj na razli+ite sfere života. U gotovo svim sferama, izuzev kulture i demografije, raskid je bio brz i oštar nakon sticanja nezavisnosti država na Balkanu. Upravo ovo sli+an, gotovo identi+an odnos prema otomanskom nasle>u, tako>e uverljivo govori o jedinstvu Balkana kao istorijske celine. U svim zemljama Balkana ovaj uticaj bio je isti: pre otomanskih osvajanja, srednjovekovna društva na Balkanu su bili isto rafinirana i razvijena (ako ne i rafiniranija) od društava sa zapada Evrope. Otomansko vreme udaljava ova društva od Evrope i evropskih tendencija, tako da renesansa i reformacija nisu ovde ostavili nikakvog traga. Otomansko carstvo dovelo je +ak do varvarizacije kulture i jedine institucije koje su se ovome koliko-toliko oduprle bile su crkva i neka samoupravna tela u Carevini. U svim balkanskim državama ova se petovekovna turska vladavina vidi kao mra+no doba Balkana koje prestaje tek nastankom nacionalizma i prosvetiteljstva. Ali, Balkan ne bi bio Balkan da ne postoji sukob izme>u susednih država. Naime, kako Todorova prime uje, ne samo da stanovnici susednih država ne znaju mnogo o istoriji one druge, ve postoji i potreba da se istorija one druge države omalovaži, ismeje, pa +ak i negira. Ovo je išlo do toga da su +ak i zajedni+ki neprijatelji, Turci, +esto bacani u zasenak. Pa ipak, treba imati i razumevanja za balkanske države koje su uplašene i oja>ene turskom viševekovnom vladavinom stvorile nacionalizme koji su, makar u po+etku, bili pretežno defanzivni i posledica straha od pretenzija suseda. Tako su i identiteti stvarani dugo i naj+eš e kao odgovor na pretnje susednih država. Ova tendencija bila je, i ostala preovla>uju i ton u balkanskim istoriografijama, bez obzira o kojoj državi se radi.

20


ZAKLJU AK Balkan je postao gotovo sinonim za konflikte i nevolju, makar za Zapadnu Evropu. Ovo je dovelo do toga da se Balkan +esto ni ne vidi kao deo Evrope i njene civilizacije, pa +ak se time pokušava i opravdati ne tako retka politika nemešanja u unutrašnje stvari Balkana. Na ovom mestu Todorova odli+no prime uje da se u stvari ta politika nemešanja svodi na oružano nemešanje (što je tako>e promenjeno samo dve godine nakon izlaska ove knjige iz štampe), ali da je Zapad imao i te kako važnu ulogu u sukobima na prostoru bivše SFRJ. .ak, oštra kao što ume da bude, i ovde Todorova tvrdi da su mnogi od onih koji su kasnije ceo sukob na teritoriji Jugoslavije objašnjavali «balkanskim mentalitetom», sami odgovorni za po+etak tih ratova. Ovde ona pravi razliku izme>u SAD i Evrope, gde je Evropa, logi+no, ipak upu+enija u samu situaciju i retko ko iz Zapadne Evrope konflikte u ovom regionu naziva balkanskim. S druge strane ameri+ki novinari, istori+ati, pa i politi+ari ne prezaju od termina balkanski kada ozna+avaju rat u bivšoj SFRJ. .ak, stru+njaci iz SAD su skloni da Kosovski boj, važan za Srbe, ali ne i za ostale balkanske narode, progalse najbitnijim momentom u istoriji celog Balkana. .ar je i porkletstvo, kaže Todorova, što sve balkanske države imaju tako bogatu i sli+nu istoriju (iako se jedna za drugu ne interesuju) pa se mnogi ni ne trude da ih razgrani+e. .ini se umesnijim da se i sam sukob u bivšoj SFRJ odredi ne kao rezultat balkanskih trvenja, ve kao ono što, po Todorovoj i jeste-borba na samoopredeljenje, borba za prava manjina, problemi etni+ke i verske autonomije. Ono što se nakon +itanja cele knjige name e kao izrazit zaklju+ak kada se govori o odnosu evrope prema Balkanu jeste ono što Marija Todorova sumira u jednoj re+enici: «pedest godina nakon najgoreg spektakla u njihovoj (Zapadna Evropa, V. M. ) istoriji, druptva iz Zapadne Evrope se užasavaju i bombarduju bivše Jugolsovene zahtevima da o+uvaju etni+ku šarolikost, ne bi li sa+uvali etnografski muzej za potrebe multikulutralizma u jednom ošku Evrope, i to pošto su i smai dali zeleno svetlo za suprotan proces». I zaista se +ini cini+nim zahtevati da se po+tuju manjine od strane onih istih država koje su se same o+istile na najbrutalniji narod od etni+ke homogenosti. .ini se isto tako da je neuputno izvesti organski princip nastanka nacionalnih dr ava koji je uspeo u evropi (ali slabo gde baš lako) u sredine koje su etni+ki i verski izmešane i u kojima mnogi kao jedini na+in stvaranja jedne nacije vide proterivanje ostalih etni+kih grupa iz «njihove» zemlje. Balkan je ostao i dan danas drugost Evrope. Sve ono što se Evropi nije svi>alo, odre>ivano je kao duh Balkana. Geografski je bilo nemogu e izdvojiti Balkan iz Evrope, ali se on na ovaj na+in izdvoji kulturno i politi+ki. Balkan je postao alter ego Evrope, njen istok (koji je zamenio Otomansko carstvo kojem je nekad i sam pripadao), njena tamna strana. Todorova na samom kraju prime uje da je Evropa ta koja je smislila i rasizam i antirasizam, i antisemitizam i osudu antisemitizma, ali još uvek +ekamo da se prona>e suprotnost i antipod takozvanom balkanizmu.

21

Imaginarni Balkan

Recommend Documents