Hose Ortega i Gaset - Posmatrac

0

1

Trusted by over 1 million members

Try Scribd FREE for 30 days to access over 125 million titles without ads or interruptions! Start Free Trial Cancel Anytime.























Naslov originala José Ortega y Gass et: El Espectador © Herederos de José Ortega y Gasset

Urednik Zoran Hamovi} Likovna oprema Dragana Atanasovi}

Hose Ortega i Gaset

POSMATRA^ Pr P r i r e d i l a i p r e v e l a s a { p a n s k o g

Bi B i l j a n a B u k v i }























Intelektualac kao posmatra~























Istina i perspektiva

Pilot izdanje Posmatra~a izdanje Posmatra~a stajalo me je mnogobrojnih pisama ispunjenih simpatijama, zanimanjem, znatièljom. Jedno od njih zavr{ava se re~ima: „Ipak àlim {to ste se isklju~ivo posvetili ulozi posmatra~a.“ Moram hitno umiriti ovog dalekog prijatelja te stoga nazna~iti tek deo onoga {to podrazumevam pod odrednicom Posmat nicom Posmatra~ ra~ . Celovitost misli pritajenih iza te re~i moè se odmotavati jedino tokom ìvota samog dela. Vratite se svom nekada{njem spokoju, daleki prijatelju koji mi pi{ete i koji – da ste blagosloveni! – niste sasvim ravnodu{ni prema onome {to ~inim ili, eventualno, vi{e ne ~inim: ìvot u [paniji, èleli mi to ili ne, obavezuje nas na politi~ku akciju. Bliska budu}nost, vreme dru{tvenih previranja, sve sna`nije }e nas primoravati na nju. Upravo zbog toga ose}am potrebu da ome|im jedan deo svoga bi}a i posvetim ga dubokom























Tokom pro{log stole}a vidno je nastojanje svim silama, preterano i isklju~ivo, ka gomilanju instrumenata. Bilo je to doba kulture sredstava. Rat je zatekao Evropljane bez jasnih pojmova o ishodi{nim pitanjima, onima koja se mogu razjasniti samo ~istim i ne-kori ne-korisnim razmi{ljanjem. Stoga je najprirodnije da, reaguju}i protiv te isklju~ivosti, sada zahtevamo kulturu po slednjih stvari1 nasuprot kulturi sredstava. sredstava. Sme{tena na nivo drugorazredne duhovne delatnosti, politika, odnosno razmi{ljanje o korisnom, predstavlja zdravu snagu koju ne smemo zanemariti. Ako bih bio u prilici da biram izme|u trgovca i boema, ne bih izabrao ni jedno ni drugo. Ali kada politika zacaruje sve{}u i po~ne da upravlja celokupnim na{im duhovnim ìvotom, to prelazi u vrlo ozbiljnu bolest. Razlog je jasan. Dok korisno prihvatamo prihvatamo samo kao korisno, ni{ta nam se ne moè zameriti. No, ukoliko ta opsednutost korisnim postane osnovna navika na{e li~nosti, kad god budemo traìli istinu, teì}emo da je pobrkamo sa kori{}u. A od korisnog na~initi istinu – definicija je laì. Carstvo politike je, dakle, carstvo laì. Od svega ~emu me je ìvot nau~io, moj najgor~i nauk, onaj {to me najvi{e obespokojava i uzrujava, jeste uverenje da su istinoljubivi ljudi najre|a vrsta na zemlji. Vapiju}im pogledom brodolomnika traìo sam oko sebe ljude kojima bi istina bila va`na, ~ista istina, ono {to stvari jesu same po sebi, a jedva da sam na{ao ijednog.

kao i on, prokrstario svetom u potrazi za ovozemaljskim svecima, za ljudima ozbiljne i spekulativne du{e kroz koje se prelama kristalni odraz bi}a stvari. I na{ao sam ih svega nekoliko, svega nekoliko, zbog ~ega sam o~ajan! Da, ose}am o~ajnu poti{tenost, jer je du{i neophodno da se nadahnjuje srodnim du{ama, a onaj ko iznad svega voli istinu èli da ga pro`me dah istinoljubivih du{a. Ni{ta drugo nisam na{ao uokolo do politi~are, ljude nezainteresovane da sagledaju svet onakvim kakav jeste, spremne jedino da upotrebe stvari po svom naho|enju. Politika je prisutna na akademijama i u {kolama, u knjizi poezije i u istorijskoj knjizi, u strogom drànju moralnog drànju moralnog ~oveka i u raskala{nom pona{anju razvratnika, u frizerskom salonu i u mona{koj }eliji. Politika je i te kako prisutna ~ak i u laboratorijama: hemi~ar i histolog unose u svoje eksperimente bri`ljivo prikrivenu izbornu naklonost. Da bih na kraju, jednog dana, drè}i pred sobom jednu od najslavnijih i najapstraktnijih knjiga koje su se pojavile u Evropi u poslednjih trideset godina, ~uo njenog s am iznad iz nad autora kako kaè na maternjem jeziku: Ja jeziku: Ja sam svega politi~ar. politi~ar . Taj ~ovek je napisao delo o infinitezimalnoj metodi protiv metodi protiv pobedni~ke militaristi~ke stranke u svojoj zemlji. Potrebno je, dakle, iznova se potvrditi obavezom























leòm branitelja, drugi propovednika, a tre}i ratara.“ Oprostite, Infante, svet bi u tom slu~aju bio nepotpun! Traìm da se u njemu, na margini, na|e mesta za stale` nazvan posmatra~ima. Ime mu uìva slavnu genealogiju: smislio ga je Platon. U svojoj Dràvi svojoj Dràvi posebnu misiju dodeljuje onima koje ozna~ava re~ju ′ληθεαµ⊇νεϖ ljubitelji posmatranja. posmatranja. To su ljudi spekulativnog duha koje predvode filosofi, teoreti~ari, {to }e re}i – oni kontemplativni. Stoga je prvenstvena namera Posmatra~a: da podigne bedem za odbranu od politike meni i onima ko ji dele moju volju za nepomu}enim nepomu }enim vi|en jem, za teorijom. Piscu je, da bi uobli~io svoj trud, potrebna publika, kao {to je likeru potrebna ~a{a u koju se izliva. Zato Posmatra~ to Posmatra~ jeste jeste potresno obra} anje upu}eno pub lici sastavljenoj od „ljubitelja posmatranja“, ~itaocima koje bi zanimale stvari bez obzira na posledice, ma kakve one bile, uklju~uju}i ~ak i moralne. îtaocima {to poniru u misli, koji bi se radovali potrazi za fizionomijom objekata u svoj njihovoj osetljivoj, sloènoj strukturi. îtaocima kojima se ne bi ùrilo, svesnim da svaka ~estita misao zahteva op{irno izraàvanje. îtaocima koji bi dok ~itaju, uporedo i sami, u svojim mislima, preispitivali izloène teme. îtaoci-

Obi~no se, sa Geteom, sivilo teorije suprotstavlja ìvotu, blistavoj dugi bitisanja. Ne}u sada ulaziti u raspravu o pravom smislu takvog su~eljavanja. Ali moram preduprediti naopako razumevanje. Kada pro~itam da je za Aristotela blaènstvo, to jest savr{en ìvot, u teorijskom uve`bavanju, u razmi{ljanju, ose}am u sebi kako mi bes nagriza po{tovanje prema Stagiraninu. îni mi se krajnje preteranom mogu}nost koja proizlazi iz toga – da je Bog, Bog, simbol simbol sveg sveg kosmi~kog kosmi~kog kretanja, kretanja, bi}e opsednuto opsednuto razmi{ljanjem razmi{ljanjem o razmi{ljanju. razmi{ljanju. To svesrdno upinjanje da se do nebesa uzdignu svakodnevni posao i du`nosti ko je ispunjavamo ispunjavamo na zemlji, zemlji, taj svrab nezadovoljstv nezadovoljstvaa svakog ponaosob onim {to jeste, ukoliko to {to jeste ne izgleda kao ne{to najbolje i vrhunsko, ~ini mi se ostatkom politike koji istrajava ~ak i u najuzvi{enijim dijalektikama. Aristotel èli da od Boga na~ini nenadma{nog profesora filosofije. Daleko sam od toga da stremim ne~em sli~nom. Ne tvrdim da je teoretisanje vrhunski domet; da bi prvo trebalo da filosofiramo, a potom, ako nam se ukaè prilika, da ìvimo. Naprotiv, uveren sam u suprotno. Priznajem jedino jedino da nad spontanim spontanim ìvotom ìvotom teorija teorija treba, treba, s vremevremena na vreme, {irom da otvori svoje jasne zenice i da tada, dok nastaje, ona mora da se stvara ~isto i tragi~no, u celosti. Zlo – kaè Platon – dolazi u dràve od toga {to svako ponaosob ponaosob ne ne izvr{ava svoj zadatak zadatak.. To je presudno: Ü Ü Izgleda mi zadivljuju}e, na pri-

























artikulacijom interesovanja, èlja i ube|enja. Jer Po smatra~ ima smatra~ ima jo{ jednu, dodatnu nameru: on spekulira, osmatra – ali ono {to èli da vidi jeste ìvot onakav kakav proti~e pred njegovim o~ima. Teoriji se s razlogom prebacuje sivilo, budu}i da se ne bavi ni~im drugim do ispraznim, dalekim i rutinskim problemima. Povest nauke o saznanju pokazuje nam da je logika, osciliraju}i izme|u skepticizma i dogmatizma, gotovo uvek polazila od slede}eg pogre{nog uverenja: ta~ka gledi{ta je la`na. Odatle su proisticala dva su~eljena razmi{ljanja: da, po{to ne postoji drugo

Odavde, iz Eskorijala 5, strogog carstva kamena i geometrije u kojem se skrasila moja du{a, vidim u krupnom planu savijenu gorostasnu ruku planinskog masiva Gvadarame {to se pruà ka Madridu. ôvek iz Segovije, sa svoje crvene zemlje, uo~ava u daljini suprotnu padinu. Da li bi bilo smisleno da nas dvojica raspravljamo o tome koje je od ova dva vi|enja istinito? Izvesno je da su oba, a jo{ je izvesnije – upravo zato {to su razli~ita. Kada bi ta na{a planina bila fikcija ili apstrakcija ili halucinacija, zenice segovijanskog posmatra~a mogle bi se podudarati sa mojima. Ali, stvarnost























ljudskog roda svaka rasa, unutar svake rase svaki pojedinac jeste jedan organ percepcije druga~iji od svih ostalih, sli~an pipku koji dopire do drugima nedosti`nih delova sveta. Stvarnost se, dakle, nudi u vidu pojedina~nih perspektiva. Ono {to je nekome u zadnjem planu, drugome je na prvom mestu. Pejza` ure|uje svoje veli~ine i daljine saobrazno na{oj mre`nja~i, a na{e srce stavlja akcente. Vizuelnu i intelektualnu perspektivu umnoàva vrednosna. Umesto da raspravljamo, preto~imo na{a vi|enja u blagorodnu duhovnu saradnju, i poput slo-

Eto, takva namera me pokre}e. Kao {to se prime}uje, ona i formalno isklju~uje èlju da ikome nametnem svoja mi{ljenja. Naprotiv: èlim da zarazim ostale kako bi svako od njih ostao veran svojoj perspektivi. Da li }e ne~emu ili nekome biti od koristi Posma tra~ ? Nisam siguran u to; ali tuma~im kao dobar znamen {to se ova zamisao rodila u eksploziji bezli~ne radosti i vere u budu}nost ljudskog roda. Mnogo pre truba {to pozivaju na juri{e u prolazne bitke, mi koji smo dospeli do polovine ìvotnog puta ve} smo ~uli pojutar je koje Sudbina ogla{ava lova~kim rogom. Proìve}e-























Ukoliko nemamo vere u sebe, sve }e biti izgubljeno. Ukoliko je imamo odvi{e, ne}emo prona}i blago. Dakle, verovati ali ne uzdati se. Da li je to mogu}e? Ne znam da li je mogu}e, ali vidim da je neophodno. Hegel je do{ao do ideje koja veoma lepo odraàva na{u te{ku situaciju, do imperativa koji nam propisuje pravu meru skromnosti i ponosa. „Imajte“ – veli – „smelosti da pogre{ite.“ Kona~no, to je isti onaj princip koji prema najnovi jim biolo{kim saznanjima upravlja upravlja kretnjama infuzorije infuzorije u kapi vode: trial vode: trial and error – poku{aj i proma{aj kao

Intelektualac i Drugi

Intelektualac o kome }e se ovde govoriti nije „pisac“, niti „nau~nik“, ni „profesor“, ni „filosof“. Sve su























ono dru{tveno, sve ono kolektivno, varljivo je i nije verodostojno – predstavlja pozu, manir, titulu, masku. Naravno da najve}i broj intelektualaca koje sre}emo uokolo nisu to zaista, ve} se samo pretvaraju samo pretvaraju da to jesu, ponekad s razlogom i od nemale koristi, ~asno sluè}i zanimanju kojem su se dru{tveno zavetovali, „zvanju koje imaju“. Ovaj izraz u na{em jeziku potpuno je pogo|en. Otkriva nam da je zvanje forma ne~eg ljudskog, ali ipak prazna – prazna, jer joj upravo nedostaje ono delotvorno ljudsko. Tu Tu prazninu mora ispuniti ili zaposednuti neko ko joj ponekad sluì, a ponekad,

snuo sve vidove francuskog ìvota. Njegova poezija je sirova, bez otmenosti, bez tajnovitih treperenja, ali je zato kiklopska, {iroke du{e, herkulovska, mikelan|elovska. Sr~anim stihovima opevao je ljubav, ljubav, ènu, dete, jesenji list, drevnu legendu, slavnu bitku; do neba je uzdizao Napoleona I, kamenovao Napoleona III, polemisao o ~ovekovoj prirodi. Nije bilo ni~eg francuskog, ni ljudskog, pred ~im ne bi gromoglasno zazve~ao svo jim ogromnim ogromnim praporcima praporcima u ritmu ritmu veli~anstvenog, veli~anstvenog, sveop{teg karnevala. Jasno je da su Francuzi u njemu videli ne{to {to nije postojalo jo{ od Vergilija, Homera i























ciju. Talenat je naziv za obdarenost. I mada se vokacija obi~no podudara sa talentom, ima slu~ajeva kada ne idu skupa. Moè se imati sna`na vokacija, a biti li{en talenta. Moè se imati talenat i biti bez ikakve vokacije. Budu}i da je mudro po}i od najgoreg, skoro sve {to nameravam re}i o Intelektualcu vaì i kada bismo pretpostavili da je tupav. Nekoliko godina nakon {to sam zapo~eo svoj knjièvni rad – dakle, davno – jednog lepog dana sam predosetio da }e se Intelektualcu, koji je tokom dva veka bio nadmo}na figura u zapadnim dru{tvima, veoma br-

Re~ je o dvadeset i {estoj godini. Nesumnjivo, postoje izuzeci, ali i neka, veoma jasna zakonitost. Na primer, ideje formalisti~kog promi{ljanja, kao {to je matemati~ka misao, ranije se prihvataju. Ali ako je u pitanju promi{ljanje su{tinskijih tema, onih koje se vi{e ti~u sfere ljudskog, dvadeset {esta godina predstavlja obdanicu obasjanu prvim zanosom, kada ogromni orlovi budu}ih ideja zarivaju kandè u mozak mislioca i grabe sa njim, kao sa nevinim jagnjetom, put visina. Jer velike ideje nisu na{e, ve} smo mi njihov plen. Ne ostavljaju ~oveka na miru do kraja ìvota: nemilosrdne i uporne,





















































































































































































































































































































































































































































gentinca. Pitate me o nekim stvarima dopu{taju}i mogu}nost da su vam nepoznate. Ta pora neznanja koju ostavljate otvorenom u blistavoj sferi va{eg duha, spas}e vas. Kroz nju }e prodreti jedno nadmo}no znanje. Verujte Verujte mi: ni{ta nije tako plodotvorno kao neznanje svesno sebe. Od Platona pa sve do danas najbriljantniji mislioci nisu na{li bolju definiciju znanja od naslova koji je veliki Kuzanski dao jednom svom delu: De delu: De docta ignorantia 21. Znanje je, prevashodno i iznad svega, u~eno neznanje. Iz jednostavnog razloga {to su re{enja, kada znamo da znamo, u svakom smislu ne{to drugorazredno u odnosu na probleme. Ukoliko se nema jasna predstava o problemima, moè se pogre{no pristupiti njihovom re{avanju. Sem toga, ma koliko da su re{enja izvesna, njihova nespornost zavisi od izvesnosti problema. Dakle, shvatiti neki problem zna~i uo~iti pred sobom konkretno postojanje ne~ega {to ne znamo {ta je; stoga je to znanje o sopstvenom neznanju. Ko strasno ne ose}a tu ìvu ranu, tu {upljinu koju problem dubi u nama, sokratovski uìtak u konkretnom neznanju, nesposoban je za intelektualno ve`banje. Nikada nisam tajio da sam proèt ve}im o~ekivanjima od argentinske mladosti nego od {panske. Kako je ovom mom predose}anju ukazana po~ast da bude rastrubljeno na sve strane, pristajem da ga ukratko defini{em u èlji da ne budem pogre{no shva}en. Sve

va generacija ima zavidnu koli~inu ìvotne snage, {to je prvi uslov svakog istorijskog poduhvata; zato polaèm nade u nju. Ali istovremeno strahujem da je u potpunosti li{ena unutra{nje discipline – bez koje se snaga topi i isparava; zato nemam poverenja u nju. Nije dovoljna radoznalost da bi se krenulo u susret stvarima; neophodna je i sna`na umna strogost kako bismo zagospodarili njima. U ~asopisima i knjigama za mlade, koji mi stiù iz Argentine, otkrivam – ~ast izuzecima – previ{e emfaze i premalo jasnosti. Kako verovati emfati~nim ljudima? Ni{ta nije toliko preko potrebno Ju`noj Americi kao gu{enje emfaze u svim sferama. Mora se krenuti ka stvarima, mora se krenuti ka stvarima, bez odlaganja. Ju`noamerikanac je, dragi prijatelju – iz razloga ko je sada nisam u prilici da izloìm – sklon narcizmu i onome {to vi nazivate „paradom“. Kada posmatra stvari, ne zadràva pogled na njima, ve} nastoji da ih upotrebi poput ogledala u kojem traì sopstveni odraz. Otuda, umesto da prodre u njihovu unutra{njost, skoro uvek ostaje na njihovoj povr{ini, opsednut èljom da prikaè sebe i svoje plasti~ne poze. Ali nauka i knjièvnost ne o~ekuju da poziramo pred stvarima, ve} da mahnito grunemo u njihovu unutra{njost vo|eni mu{kom gla|u za prodiranjem. U vama preovladava osetljivost u odnosu na ja-























nog u sebe, pouzdanog kriterijuma koji se sti~e samo strogom disciplinom. Uvek me je zbunjivao nesklad koji obi~no postoji kod Ju`noamerikanca, nesklad izme|u njegove ~esto sjajne inteligencije i nemo}i za mise au point 22, da ima kriterijum. Mo`da u trenucima li~ne iskrenosti svaki pravi ju`noameri~ki intelektualac opaà tu ~udnu, ta janstvenu pojavu nezadovoljavaju}eg nivoa vlastitog kriterijuma. Kolika god da je njegova emfaza ka spolja{njem – emfaza koja se ponekad uzdiè do nadmenosti – trezor nepotkupljivog koji svaki ~ovek nosi duboko u sebi opominje ga da ne bude preterano siguran u sebe pri sloènom upravljanju idejama. Zbog ~ega je to tako? Usudio bih se da pruìm obja{njenje, ali bi me ono primoralo da u|em u pomalo zamr{ena pitanja etni~ke psihologije. Bilo bi neophodno suprotstaviti se tradicionalnom shvatanju koje pretpostavlja da su ljudske du{e manje ili vi{e istovetne u svim vremenima – bez ve}ih razlika sem sadràjnih – i previ|a da su ponekad, po svojoj strukturi (anatomski i fiziolo{ki), potpuno razli~ite. Sem toga, o nekim temama valja raspravljati samo u okruènju odabrane manjine i ne potezati ih kada preti opasnost da budu pogre{no shva}ene. Kona~no, vi i sami moète sebi do~arati nameravano obja{njenje usredsre|uju}i se na ~injenicu da bi argentinsku osetljivost, ovu ve} preterano razvijenu funkciju, budu}i

vidim suprotno: nestrpljivu èlju da reformi{u Svet, Dru{tvo, Dràvu, Univerzitet – sve ono {to pripada spolja{njem, a da prethodno ne reformi{u i duboko iznutra ne obnove svoju li~nost. Po tom tom pitanju nikada ne}u paktirati sa vama i bi}u nepopustljiv. nepopustljiv. Sve {to, smi{ljeno ili ne, podsti~e mlade ljude da napuste veli~anstven kosmi~ki sport oli~en mlado{}u i udalje se od njega kako bi se bavili takozvanim „ozbiljnim“ stvarima – politikom, reformom sveta – {tetno je. Neka budu sve te stvari „ozbiljne“ koliko god ho}ete, ali svako ko je ~vrsto ube|en da je ono {to je „ozbiljno“ istovremeno va`no i su{tinsko, rob je ~iste predrasude. Politika, reforma jednog neodre|enog formalnog zdanja koje nazivamo Dràvom, uvek je posledica prethodnih verodostojno stvarala~kih delanja. Isto to mislim i o bogatstvu. Stabilno i postojano bogatstvo je, naposletku, emanacija energi~nih du{a i jasnih umova. A ta energija i jasno}a postiù se samo jednostavnim sportskim treningom li{enim koristoljubivosti. Uzmimo, pre svega, ~istu nauku, nauku kojoj nije cilj nikakva prakti~na primena. Kolosalna ~injenica nam skre}e pa`nju da je civilizacija koja je stekla najve}u materijalnu, prakti~nu prevlast nad svetom – evropska – istovremeno bila i civilizacija najnerazumljivije i najnestvarnije matematike. Anti~ki svet je stvorio jedino slabu i nespretnu tehniku – koja je, po























Umesto da pozivam mladog ~oveka u pateti~ne podvige, uz la`no uzvi{en izraz lica, ja bih mu poru~io: „Dragi moj prijatelju: nauka, umetnost, uklju~uju}i i moral, nisu te{ke, sve{teni~ki ’ozbiljne’ stvari. U pitanju je puka igra. Tu Tu igru, budu}i da nam nije dato da je izbegnemo, moèmo, a da se ne obrukamo, i lo{e odigrati ali, ~ak i kao nametnuta, ona uvek zahteva da damo sve od sebe kako bismo je odigrali najbolje {to moèmo. Upravo nedostatak spolja{nje ’ozbiljnosti’ – ona nije neophodna – spontano je obdaruje strogom unutra{njom ’ozbiljno{}u’. Recite mi zar je uop{te potrebno razmi{ljati o tome da li bi se infinitezimalni ra~un mogao izmisliti iz ’ozbiljnih’ pobuda i pod prinudom, iz nasu{ne potrebe i u ta~no odre|eno vreme? Dakle, mladi prijatelju: vi lo{e igrate, ne znate da igrate i morate to da nau~ite.“ O~ekujem mnogo od argentinske intelektualne mladosti, ali ima}u poverenja u nju samo kada vidim njenu re{enost da se veoma ozbiljno posveti velikom sportu – jasno}i uma....................................................... uma....................................................... Po ko zna koji put – a izvesno je pre glasova koji sada, izvan [panije, nagove{tavaju ne{to sli~no – napominjem da se istorija odvija u skladu sa velikim biolo{kim ritmovima u koje ubrajam i ritam ìvotnog doba. „Postoje vremena mladi}a i vremena staraca“, rekao

kav. kav. I veseo ~ovek prime}uje naviru}u tugu kojom pejza` pritiska li~nost, ali ga uskiptalost njegove unutra{nje radosti {titi i ~ini imunim. Isto kao kada, po izlasku iz zagrejane prostorije, vatra akumulirana u na{em telu spre~ava da u njega prodre spolja{nja hladno}a ko ju ose}amo, ne dozvoljava joj da pre|e „crtu“, da pre|e granicu na{e koè. Jasno je da postoje „ozbiljne“ „ozbiljne“ stvari, poput politike i industrije, prava i ekonomije, ali one su ~isti formalizmi i samim tim tu`ne, sive, bez unutra{nje samodovoljnosti. Nesumnjiva je „ozbiljnost“ ~inovnika i ra~unovo|e; uop{teno govore}i, teìna burùja odraz je njegove zaokupljenosti ozbiljnim stvarima. Nasuprot njima, nauka, naro~ito vrhunska nauka – filosofija, smeje se i puca od radosti u Platonovim dijalozima punim graje {to li~i na |a~ku ciku. Nimalo iznena|uju}e ukoliko se prisetimo da je filosofiju izmislila nekolicina nasmejanih staraca u razgovoru sa mladi}ima koji su izlaze}i iz gimnazije ~inili nesta{luke pred svojim vaspita~ima, odnosno „pedagozima“. „pedagozima“. Dominacija telesnog sporta, prepunog mi{i}ave radosti, mo`da je nagove{taj budu}eg lica ìvota. Izgleda da se Evropa predaje spasonosnoj detinjastosti. O toj temi bih jednog dana èleo potanko da pri~am, jer je smatram vrhunski va`nom. Duboko, instinktivno slutimo da je na{im starim evropskim nacijama, posle etape tu`nog rada kojom je























Nove starinske ku}e

Po madridskim ulicama svakoga dana zati~emo sve ve}i broj „madridskih“ ku}a. I Sevilja je, verovatno, na isti na~in preplavljena „seviljskim“ stilom. Pitam se da li ova pojava predstavlja ohrabruju}u ili poraàvaju}u ~injenicu. Da bi se dobio odgovor, trebalo bi u}i u sr`

ha koji }e 1926. sagraditi ku}u iz XVII ili XVIII veka. Ukoliko analiziramo duhovno stanje onoga ko izvodi takav performans, otkri}emo slede}e ~inioce: Prvo. @elju da se sagradi ne obi~na, ve} ku}a sa stilom. Ovo je jedina hvale vredna komponenta koju nalazim u nadahnu}u tih graditelja ruina i proizvo|a~a starina. Do pre nekoliko godina u Madridu su se podizale samo jednostavne ku}e, bedne stambene zgrade, i nije se iskazala ni najmanja po`rtvovanost u postizanju eventualne privla~nosti oblika. Tri generacije [panaca ispoljavale su najodlu~nije poricanje stila. Da se to odbacivanje svake lepote povinovalo nekom pozitivnom na~elu – kao kod kvekera 24 koji odbija svako sluènje estetici, jer mu se ~ini nemoralnim – ogoljenost zgrada bi se pretvorila, protivno nameri, u novu i neo~ekivanu privla~nost, te bi neizbe`no predstavljala stil. Veoma plemenita supstanca lepote ne traì od nas da je smi{ljeno i poimence zahtevamo; dovoljno je da ne budemo licemerni, odnosno da po{tujemo vlastiti ìvot daju}i mu bilo kakav iskren i disciplinovan smer, smer, pa da on automatski bude ispunjen stilom, obojen lepotom. Ove nove ku}e iz XVII i XVIII veka, kojima je sada Madrid preplavljen, najavljuju da {panski ìvot polako zadobija smer i povinuje se disciplini. Njihovi graditelji prinose `rtvu uzvi{enoj lepoti; ~ine gest `rtvenog prolivanja vina kada se odasipa neznatna koli~ina vlastitih























uvek stvaranje, a ne odabiranje ve} stvorenog. Stvaranje, ne samo umetnika tvorca ve} i pa`ljivog promatra~a. Jedna glupava estetika navikla nas je da re~ju umetnik nazivamo onoga ko izra|uje delo, kao da onaj ko u njemu istinski uìva ne bi tako|e to morao biti. Stvaranje i prijem dela su u umetnosti recipro~ne operacije. b) b) Taj zaborav je porodio ideju da se me|u stilovima moè izabrati jedan, kao {to se bira {e{ir u {e{irdìnici, ideju koja pretpostavlja postojanje nekakve esteti~ke samovolje, {to je nespojivo sa dostojanstvom i jedinstvenom su{tinom umetnosti. Zato je ona potvrda i eho ve} pomenutog zaborava. Kad bi se imalo na umu da „osetiti“ umetnost tako|e predstavlja oblik stvarala{tva, onda se ne bi mogla olako podvesti pod ukus postoje}a razuzdanost stvarala~kog izraàvanja, jer „o ukusima ne vredi raspravljati“. Stil koji stvara svaka epoha, i u okviru nje svaki umetnik, ne ispoljava se kao posledica izbora, a pogotovo ne hirovitog izbora. On je jedinstven plod, predodre|en i neminovan, koji zavisi od bi}a epohe i bi}a njom proètog pojedinca. Stoga sledi da: c da: c)) Svaka epoha mora imati svoj izvorni stil i on nikada ne moè biti stil neke druge epohe. ôvek koji ima verodostojnu esteti~ku osetljivost opire se da jedan minuli stil oseti svojim; isto tako se opire da prihvati, osim ako ne umi{lja da usvaja, ne~ije tu|e dete kao svoje. Usvajanje je ironi~no, metafori~ko, lukavo

od moderne umetnosti. d umetnosti. d)) Mnogi su uvereni da ta nepristrasnost spram stilova, ta duhovna sloboda {to dopu{ta uìvanje u bilo kojem, ozna~ava nadmo}nu vrlinu, mada upravo ona svedo~i o zakr`ljaloj osetljivosti koja ne opaà su{tinske razlike me|u njima. [to je neko bi}e istan~anije i savr{enije, manje je njegovo ose}anje slobode u ìvotu, a ve}e ose}anje nu`nosti da se povinuje jasno odre|enoj putanji i sudbini. înjenica je da onaj ko podjednako sluì dvema razli~itim stvarima, ne sluì ~asno ni jednoj ni drugoj. Isto je i sa ~ovekom koji misli da podjednako uìva u opre~nim stilovima; on, zapravo, ne opaà finu strukturu nijednog. Nepristrasnost ima smisla isklju~ivo kada delo smestimo u pro{lost da bismo ga pa`ljivo osmotrili dubokim, hladnim i istorijskim pogledom. Nepristrasni smo prema mrtvima: prema s likarima Altamire, prema \otu, prema Ticijanu, prema Velaskezu; ali ne prema Suloagi25 ili prema Pikasu. Nepristrasnost predstavlja drugi oblik ironije. Nedovoljno je zapaèna rasprostranjenost ironije u na{em ìvotu, mo`da zato {to o njoj imamo sku~enu ideju. Uvek se ironi~no ophodimo prema nekoj stvari, ma ko joj sferi ona pripadala, ~im nas ona ne doti~e niti je u sprezi sa su{tinskim jezgrom na{e li~nosti. Na{e „ja“ koje tada uspostavlja odnos sa njom – da bi je procenilo, po{tovalo, volelo ili osudilo – ne predstavlja onu

























I u „istorijskom“ vi|enju jednog umetni~kog dela tako|e deluje to la`no, relativno bestrasno, mlako i puno obzira „ja“. Tre}i oblik ironi~nog odnosa prema pro{lim stilovima je onaj koji nadahnjuje na{u slabost prema „antikvitetima“. Ne unosimo – ne bismo „smeli“ da unesemo, ukoliko ta~no shvatamo {ta se u nama de{ava – ne unosimo, velim, „ozbiljno“ fote fotelju lju Luj XV u na{ stan. Drìmo je tu poput nekog ~udovi{nog, rundavog psa: kao duhovit apsurd, kao neobi~nu figuru, upravo zbog njene savr{ene nepovezanosti sa na{im stvarnim ìvotom. Uloga antikvarnice analogna je ulozi zverinjaka.

nam je du`nost, nadahnuta po{tovanjem prema sebi, da poku{amo prona}i lepotu polaze}i od dana{njih potreba i formi. I bolje je proma{iti sluè}i tom stremljenju nego posti}i pun pogodak zahvaljuju}i banalnoj odluci da se opona{a neki stari stil. Niko ne bi iza{ao na ulicu odeven poput Felipea IV. Napravio bi od vlastitog ìvota i samog sebe jadnu maskaradu. Onda, u ~emu je razlika izme|u izlaska na ulicu u takvoj ode}i i ìvota u novoj starinskoj ku}i? Ku}a je, kako kaù arapski nomadi za svoj {ator, ruho porodice.













































Kada nema radosti

Kada nema radosti, du{a se povla~i u skroviti kutak na{eg bi}a i od njega pravi svoju jazbinu. S vremena na























bokovima; ni{ta ne zvoni niti odzvanja; usta su nema, u{i gluve, a vazduh iznutra kao paralizovan, nemo}an da zatreperi. Sve uokolo je fantazmagorija, nestvarna svetkovina svetlosti zarobljene na tren iznad gustih ve~ernjih oblaka – mislimo. I skoro da, u nedostatku radosti, uìvamo da se pogledom damo u potragu za povijenim, skrhanim ple}ima svega ìvog {to sledi svoj usamljeni~ki put. Pa slutimo kako svuda postoji neki skriveni nerv i da se neko silno zabavlja ubadaju}i ga ritmi~ki. U zvezdi, u morskom valu, u ~ovekovom srcu, jednoli~no dobuje neiscrpan bol...























Srce i glava

Tokom pro{log veka gigantski je pro{irena periferi ja ìvota. Pro{irena i dovedena do savr{enstva: znamo

zna~enju koren glave nalazi u srcu. Zbog toga je apsolutno pogubna neravnoteà u ìvotu dana{njeg Evropljanina, neravnoteà izme|u napredovanja u oblasti intelekta i nazadovanja u emotivnom obrazovanju. Dok se ne postigne ravnoteà izme|u obe ove ~ovekove mo}i, sve dok pronicljivo razmi{ljanje ne po~nu da podràvaju i obezbe|uju ne`na ose}anja, kultura }e biti u smrtnoj opasnosti. Slabost koja se ve} opaà na svakom koraku poti~e iz te bolesne neravnoteè. Zanimljivo je podsetiti se da je jo{ pre jednog veka Ogist Kont zapazio prve simptome te slabosti i o{trovido ih dijagnosticirao kao sr~ani poreme}aj; stoga je, u cilju izle~e-





















































































































































































































































































































































































































































i vodenog biserja val {to zemlju celiva; i te{ku draperiju sa odsjajem kristalnim gde se razliva u naborima, bri`ljivo sloènim. sloènim. Lope de Vega zami{lja vodoskoke fontana kao kristalna koplja. O~igledno je da vodoskoci nisu kristalna koplja. No, uprkos tome, mi smo zadivljeni i o~arani {to ih je tako nazvao. Kao dva suprotstavljena zahteva, poezija aplaudira onome {to nauka prezire. I obe su u pravu. Jedna preuzima od metafore upravo ono {to druga odbacuje. Vodoskok i kristalno koplje su dva konkretna objekta. Konkretan je svaki objekat koji moèmo izdvojeno opaàti. Nasuprot tome, apstraktan objekat moè se opaàti samo skupa sa jo{ nekoliko drugih. Boja je apstraktan objekat, jer se ona uvek vidi rasprostrta po nekoj povr{ini, ogromnoj ili najmanjoj mogu}oj, ovakvog ili onakvog oblika. I obrnuto, povr{ina je vidljiva samo ako ima neku boju. Boja i povr{ina su, dakle, osu|ene da zauvek opstaju zajedno; nikada se ne sre}u jedna bez druge, niti postoje odvojeno, mada su razli~ite. Na{ um, uz izvestan napor, uspeva da ih prividno razdvoji: taj napor se naziva apstrakcijom. Apstrahuje se jedan objekat kako bi se drugi prividno izdvojio i tako jasno razlikovao od njega. Konkretni objekti su sastavljeni od onih elementarnijih, ali i apstraktnijih. Tako, kristalno koplje sadr-

go nau~an, jer ona izraàva realnu ~injenicu: delimi~nu istovetnost izme|u vodoskoka i koplja. Zvezda i broj su ne{to potpuno razli~ito. Me|utim, kad Njutn formuli{e zakon gravitacije i kaè da je sila uzajamnog privla~enja izme|u dva tela direktno srazmerna masama tih tela i obrnuto srazmerna kvadratu njihovog rastojanja, on samo otkriva delimi~nu, apstraktnu istovetnost koja postoji izme|u nebesnih kandila i jednog niza brojeva. Zvezde se me|u zvezdama pona{aju kao brojevi izme|u sebe. Pitagorejac koji bi, drè}i se toga, zaklju~io: „dakle, zvezde su brojevi“, dodao bi Njutnu upravo ono {to i Lope de Vega dodaje istinskoj, iako delimi~noj istovetnosti izme|u kristalnog koplja i vodoskoka. Nau~ni zakon se ograni~ava na potvr|ivanje delimi~ne istovetnosti apstraktnih delova dve konkretne stvari; poetska metafora podme}e potpunu jednakost izme|u njih. To najzad pokazuje da je intelektualna delatnost posve}ena nauci manje ili vi{e istovetna onoj u poeziji i u ìvotnim podvizima. Ove delatnosti se toliko ne razlikuju ponaosob, koliko se razlikuju ustrojstvo i svrha svake od sfera kojima su podre|ene. Samo je o tome re~ kada je u pitanju metafori~ko razmi{ljanje. Iako svuda delatno, u nauci }e ono uvek biti podre|eno druga~ijem, ~ak suprotnom zadatku od onoga koji od njega o~ekuje poezija. Metafora polazi od delimi~ne istovet-























Nauka upotrebljava metaforu kao sredstvo u obrnutom smeru. Polazi od potpune istovetnosti izme|u dve konkretne pojave, znaju}i da je ona la`na, da bi se potom zadràla samo na delimi~no obuhva}enoj istini. Psiholog koji govori o „dnu du{e“ vrlo dobro zna da du{a nije {to i bure sa dnom; ali èli da nam do~ara posto janje izvesnog psihi~kog sloja koji koji u strukturi du{e ima ima istu ulogu kao dno u posudi. Nasuprot poeziji, nau~na metafora usmerena je od ve}eg ka manjem. Prvo potvr|uje potpunu istovetnost, a zatim je negira, zadràvaju}i samo deo nje. Zanimljivo je da verbalno izraàvanje metafore, u praskozorje ljudske misli, neprikriveno ispoljava dvostrukost te operacije koja podrazumeva prvo potvr|ivanje, a potom negiranje. Kada vedski pesnik èli da kaè „~vrst kao stena“, on to izraàva slede}im re~ima: Sa parvato na acyutas – ille, firm us, non rupes. rupes . ^vrst je, ali nije stena. Na isti na~in pesnik posve}uje Bogu svoju himnu non suavem cibum, cibum, koja je slatka, ali nije {e}erlema. Obala ri~e, „ali nije bik“; kralj je dobar, „ali nije otac“. Junak poseduje izvestan duhovni kvalitet u mno{tvu drugih osobina koje tvore njegov celovit i konkretan lik. Potrebno je da u~inimo veliki napor kako bismo taj kvalitet ome|ili od svega ostalog te o njemu zasebno razmi{ljali. Stoga, zajedno sa vedskim pesnikom, koristimo metaforu o steni. ^vrstina stene je apstrak-

ma neuobi~ajen, moramo se osloniti na ve} poznate oznake i, kombinuju}i ih, iscrtati novi profil. Na{e pismo je prakti~nije od kineskog jer se temelji na mehani~kom principu. Ima oznaku za svako slovo; ali, budu}i da nijedno izdvojeno slovo nema zna~enja, ne izraàva misao, na{em pismu, strogo uzev{i, manjka smisao. Kinesko, me|utim, neposredno ozna~ava ideje te je mnogo bliè misaonom toku. Pisati ili ~itati na kineskom zna~i razmi{ljati i, obrnuto, razmi{ljati je skoro isto {to i pisati ili ~itati. Zbog toga znaci kineskog pisma ta~nije odraàvaju misaoni proces nego znaci na{eg pisma. Tako, kad je hteo da izdvojeno razmi{lja o tugi, Kinez je otkrio da mu nedostaje znak za nju. Tada je spojio dva ideograma: jedan koji je zna~io „jesen“ i drugi koji se ~ita kao „srce“. I tuga je osmi{ljena i zapisana kao „jesen srca“. Pre nekoliko godina46 prodrla je u um tih nebesnika47 ideja republike. U drevnom znakovniku nije bilo slike kojom bi se predstavila ta ~udna ideja. Pedeset vekova Kinezi su ìveli u patrijarhalnoj monarhiji. Bilo je, dakle, neizbe`no da se kombinuju razli~iti znaci, te se tako „republika“ pi{e pomo}u tri znaka koji zna~e „blagost-rasprava-vladavina“. Republika je za Kineze vladavina meke ruke utemeljena na raspravi. Metafora }e tako|e biti jedan od kombinovanih ideograma, {to nam omogu}ava da te{ko dostupnim apstraktnim objektima pruìmo izdvojeno postojanje. Stoga }e njena upotreba biti sve neminovnija kako se























dahne. Razlu~iti du{u od ìvog tela ve} podrazumeva trud apstrahovanja, koji se jo{ uvek nije u potpunosti kristalisao i ustalio u na{em umu. Filosof i psiholog moraju ispuniti svoju du`nost da ovladaju ve{tinom opaànja du{evnog. Duh, du{a ili kako god èlite nazvati skup pojava koje pripadaju sferi svesti, stalno je sjedinjen s telom; kad god se o tim pojavama èlelo odvojeno razmi{ljati, uvek se pribegavalo istom na~inu, davala im se telesnost. ôveku je bio potreban vi{emilenijski trud kako bi prepoznao tu ~ istu zapretenu du{u koju je ose}ao u sebi ili slutio da obitava u drugim ìvim telima. Nastanak li~nih zamenica upu}uje na povest tog truda i pokazuje kako se polako oblikovala ide ja „ja“ u sporoj refleksnoj kretnji od oboda spolja{njeg sveta ka centru unutra{njeg. Umesto „ja“, u po~etku se govorilo „moje meso“, „moje telo“, „moje srce“, „moje grudi“. âk i mi danas, kad sa izvesnim patosom izgovorimo „ja“, spu{tamo ruku na grudi ~ine}i gest koji ukazuje na talog drevnog telesnog poimanja subjekta. ôvek po~inje da sti~e svest o sebi pomo}u stvari koje mu pripadaju. Prisvojna zamenica prethodi li~noj. Ideja „moje“ prethodi ideji „ja“. Zatim se, mnogo kasnije, akcenat preme{ta sa „na{ih“ stvari na na{u dru{tvenu li~nost. Uloga koju imamo u dru{tvu, a ona ina~e ~ini najspolja{njiji obod na{e li~nosti, preuzima predstavu o na{em istinskom bi}u. U japanskom jeziku ne postoje ni „ja“ ni „ti“. Lice koje govori re}i }e za se-

prethodile jednostavnom „ja“ i „ti“. Stoga nije ~udno {to u leksici postoji tek nekoliko re~i koje izvorno ozna~avaju du{evne pojave. Skoro celokupna terminologija terminologija koju psiholog danas koristi ~ista je metafora: re~ sa zna~enjem iz fizi~kog sveta dobija zadatak da sekundarno izrazi du{evne pojave. Na{e unutarnje bi}e, koje nalazimo razlu~uju}i ga od na{eg tela, ipak je relativno konkretno. Ima jo{ apstraktnijih, teè doku~ivih objekata za ~ije promi{ljanje metafora predstavlja daleko potrebnije oru|e. Jasno i razgovetno spoznati neki objekat zna~i razmi{ljati o njemu zasebno, izdvojiti ga snopom misli od svega ostalog. Zbog toga nam je lak{e da uo~imo promenljivo od postojanog. Promena izme{ta sloènu stvarnost, ~ine}i da se njeni elementi pojavljuju razli~ito kombinovani. Vla`no se ponekad pojavljuje skupa sa toplim, a drugi put sa hladnim. Kada se objekat ukloni iz neke kombinacije, ostavlja u njoj obris svoje praznine poput deli}a koji nedostaje u mozaiku. Posledica toga je da }e jedan objekat biti utoliko teè spoznati {to je ve}i broj mogu}nosti u kojima se spa ja i prepli}e. prepli}e. Njegova uporna uporna postojanost otupela otupela je na{a ~ula prema njemu. Dakle: postoji jedan objekat koji je uklju~en u sve ostale, koji je njihov sastojak i deo njih, na isti na~in kao {to je crvena nit upredena u svako uè engleske























svemo}nu pojavu: svest. Zahvaljuju}i njoj pojavljuju nam se sve ostale stvari, mi ih shvatamo. Ona je upravo to pojavljivanje i to shvatanje samo po sebi. I}i }e u korak, poput neizbe`nog pratioca, uz svaku drugu po javu, jednoli~no, neumoljivo, ne odsustvuju}i nikada. Ako smo, zahvaljuju}i tome {to se vla`nost jednom po javljuje uz hladno}u, a drugi put uz toplotu, uspeli da razlu~imo hladno od vla`nog, kako odrediti ono {to je samo pojavljivanje, svest? Ukoliko je metafora ikad bila neizbe`na, nema sumnje da je to upravo sad. Ova sveop{ta pojava sprege subjekta i objekta, fenomen shvatanja, moè se pojmiti samo pore|enjem sa nekim posebnim oblikom povezanosti {to postoji izme|u objekata. Ishod }e biti metafora. A uvek kada op{tu pojavu tuma~imo posebnom, onom koja nam je pristupa~nija, izlaèmo se riziku eventualnog previda da je re~ o nau~noj metafori pa da ih, kao u poeziji, poeziji, poistovetimo. Izuzetno je pogibeljno okliznuti se pri ovom poduhvatu. Jer od ideje koju stvorimo o svesti zavisi na{e celokupno poimanje sveta, a od njega pak zavisi na{ moral, na{a politika, na{a u metnost. Eto kako celo zdanje svekolikog sveta i ìvota po~iva na maju{nom, prozra~nom telu jedne metafore. Zaista, dva najve}a razdoblja ljudske misli – anti~ko doba, sa svojim srednjovekovnim produètkom, i moderno doba, zapo~eto renesansom – ìvela su od dva

se ne rasprostire, li{en je boje i ~vrstine. Objekat i subjekat, dakle, poseduju antagonisti~ke atribute, me|usobno se suprotstavljaju, ne mogu imati nikakav uza jamni odnos osim onog kojim isklju~uju jedan drugog. Me|utim, dok gledamo planinu, objekat i subjekat ulaze u pozitivan odnos, stapaju se, postaju jedno. înjenica da postoji svest primorava nas na pomisao da dva potpuno razli~ita pojma istovremeno predstavljaju jedan te isti. To je kontradikcija. I problem. Pred kontradiktornom ~injenicom na{ duh gubi ravnoteù. Taman je pomislio kako je A jednako B, ve} je prisiljen da se ispravi i da misli kako A nije B; i tek {to je nekako pre{ao na to novo stanovi{te, opet mora da se vrati na prvobitno, pa tako ve~no u krug. Od tog sna`nog talasanja razum dobija morsku bolest, nema priliku da se odmori i predahne. Da bi ga se oslobodio, on reaguje; to jest zaokuplja se mi{lju kako da prevlada kontradikciju, da re{i problem. [tap u vodi je i prelomljen i nije prelomljen. [ta }emo sad! Biti ili ne biti, pitanje je: to be or not to be; that is the question. question. Ovo pitanje sadrì, mogli bismo re}i, dva nivoa. înjenica da mi ne{to shvatamo nesumnjivo otkriva da se to ne{to, u na{em primeru planina, „nalazi“ u nama. Ali, kako moè planina od dve hiljade metara stati u duh koji se fizi~ki ne rasprostire? Prvi nivo bi sadràvao jednostavan opis toga da su stvari prisutne u sve-























Za anti~kog ~oveka, kada subjekat shvata postojanje nekog objekta, ulazi sa njim u isti odnos kao kada se dve materijalne stvari sudare, pri ~emu jedna ostavlja svoj trag u onoj drugoj. Metafora o pe~atu koji u vosku ostavlja svoj filigranski, reljefni otisak odmah se ustoli~uje u helenskom umu, da bi vekovima i vekovima potom usmeravala sve ljudske ideje. Ve} se u Platonovom Theaitetu pominje ekmageion pominje ekmageion,, vo{tana plo~a na kojoj pisar stiletom 48 ostavlja izrezbarene tragove. Ta slika – i Aristotel }e je ponoviti u svom delu O du {i, {i, knjiga III, poglavlje IV – preslikava}e se tokom celog srednjeg veka, i u Parizu i u Oksfordu, u Salamanki i u Padovi; vekovima }e je u~itelji ubrizgavati u legi je mladih glava. Po ovom tuma~enju, subjekat i objekat bili bi isto {to i bilo koja druga dva fizi~ka predmeta. Postoje i traju nezavisno jedan od drugoga i izvan tog odnosa u koji ponekad stupaju. Objekat koji vidimo postojao je i pre no {to je bio vi|en, vi|en, a postoja}e postoja}e i dalje, dalje, onda kada kada ga vi{e vi{e ne bubudemo videli; um je i dalje um i ako ne razmi{lja ni o ~emu i ne vidi ni{ta. Kada se um i objekat sudare, potonji ostavlja u umu svoj utisnuti ìg. Svest je utiskivanje, otisak. Pomenuta doktrina doìvljava svest, tj. odnos izme|u subjekta i objekta kao realan doga|aj, realan koliko i sudar dva tela. Zbog toga je nazvana realizmom. Oba elementa su podjednako realna, stvar sa jedne, um sa druge

zi me|u drugima. Sve one postoje oslonjene jedna na drugu i tvore ogromno zdanje sveta. Subjekat nije ni{ta vi{e do jedna od tolikih postoje}ih stvari uronjenih u veliki „okean bi}a“, kako je govorio Dante. Njegova svest je maleno maleno ogledalo, ogledalo, tek puki odraz odraz okoline. okoline. „Ja“ ne igra igra veliku ulogu u anti~kom poimanju sveta. Grci tu re~ nikada nisu koristili u svojoj filosofiji. Platon vi{e voli da kaè „mi“, nadaju}i se da }e zajedni{tvo poroditi snagu. Grk i Rimljanin }e, u skladu s tim, traìti merilo pona{anja, normu, eti~ki zakon, ne bi li li~nost prilagodili kosmosu. Stoik, koji saìma klasi~nu tradiciju, prièljkuje jedino jedino da ìvi „u skladu sa prirodom“ prirodom“,, celovito celovito i bestrasno poput prirode. To To „ja“, vapiju}e ispruèna ruka slepca – Aristotel kaè da je du{a poput ruke – prinu|eno je da se probija napipavaju}i bogaze sveta kako bi ih pretvorilo u re~no korito kojim }e spokojno te}i. U renesansi – koja daleko od toga da predstavlja povratak anti~koj klasici, kako kaù oni {to poput papagaja ponavljaju sve {to jednom ~uju, ve} je naprotiv njeno prevazilaènje – za sto osamdeset stepeni obr}e se to~ak tuma~enja svesti. Slika vo{tane plo~e neprimerena je ~injenici koju bi èlela razjasniti. Kada pe~at oblikuje vosak, pred nama su o~igledni i pe~at i ìg koji je on ostavio. Moèmo, dakle, porediti pe~at i njegov ìg. Ali gledaju}i planinu Gvadaramu, mi gledamo samo njen otisak u nama, a n e

























sumnjivom ~injenicom, besmisleno je. Dekart se odlu~io za veliku novinu. Jedino pouzdano postojanje stvari je onda kada s e o njima razmi{lja. Stvari, dakle, umiru kao realnosti da bi se rodile kao cogitationes49. Ali „misli“ nisu ni{ta drugo do razli~ita stanja subjekta, samog ja, moi ja, moi même, qui ne suis qu’une chose qui pense50. Sa te ta~ke gledi{ta, svesni odnos mora dobiti novo tuma~enje, sasvim suprotno anti~kom. Pe~at i vo{tanu plo~u zamenjuje nova metafora: sadrìlac i njegov sadràj. Stvari ne dolaze u svest iz spolja{njosti nego su one njen sadràj – one su ideje. Nova doktrina naziva se idealizmom.

svoj sistem, kao ~igru, oko Einbildungskrafta oko Einbildungskrafta,, oko uobrazilje. [openhauer }e nam re}i da je svet na{a predstava, velika fantazmagorija, nestvarno platno pokretnih slika koje projektuje skrivena kosmi~ka sila. Ni mladi Ni~e ne}e druga~ije objasniti svet do kao igrokaz jednog Boga koji se dosa|uje. „Svet „Svet je san i dim u o~ima ve~nog nezadovoljstva.“ Za sve to vreme, ja je doìvelo najneverovatniji preokret sre}e. Poput zapleta u isto~nja~kim skaskama – prosjak se probudio kao kraljevi}. Lajbnic se usudio da ~oveka nazove un nazove un petit Dieu51. Kant je ja je ja postavio za vrhovnog zakonodavca prirode. A Fihte, neodmeren























Bog na vidiku

Zemljina orbita ima svoj perihel i afel: trenutak ka da je na{a planeta najblià Suncu i trenutak kada je naj-

skoro svi zaboravili da je Bog tako|e i tema iz sfere svetovnog. Religija je skup naro~itih predanosti koje ljudsko bi}e usmeravaju ka vi{oj stvarnosti: predanost veri, ljubavi, molitvi, kultu. Ali boànski realitet ima i drugu padinu gde se rasplamsavaju druga~ija duhovna delanja, savr{eno strana religioznosti. Zato je neophodno re}i da postoji i jedan lai~ki Bog, i taj Bog, ili to krilo Boga, sada je na vidiku. Ovo periodi~no pojavljivanje i nestajanje boànskog verovatno }e iznenaditi svakog ko misli da je sasvim dovoljno, kako bismo ne{to videli, da to ne{to po-























noj povr{ini stvarnosti obasjavaju}i ~as jedan, ~as drugi deo nje. To krstarenje pa`nje odre|uje ljudsku istoriju. Svaku epohu oli~ava odre|eno ustrojstvo pa`nje, odre|eni sistem prvenstava i zanemarivog, o{trovidosti i slepila. âk, ukoliko bismo iscrtali profil pa`nje neke epohe, verovatno bismo mogli definisati i nju samu. Epoha koja nam je prethodila odlikovala se veoma neobi~nim ustrojstvom pa`nje koje se, u najkra}em, moè odrediti kao „agnosticizam“. Upravo je ona sa neizrecivim zadovoljstvom skovala ovaj naziv. Ve} nam negativan smisao tog pojma izaziva smeh. To je isto kao kada bi se neko zvao Ne-Pedro ili Ne-Huan. I, zai-

„ovaj svet“ je ono {to preostaje od Vaseljene kada joj istrgnemo sve temeljno: svet bez utemeljenja, bez leì{ta, bez oslonca, mehur {to no{en burom i olujom pluta povrh nekog n edoku~ivog elementa. Agnostik oli~ava organ opaànja prilago|en isklju~ivo neposrednoj stvarnosti. Takvo ~udno ustrojstvo pa`nje biva nam jasnije kada ga uporedimo sa njegovom suprotno{}u: gnosticizmom. Dakle, gnostik polazi od ga|enja prema „ovom svetu“. To neizmerno ga|enje spram svega {to je ~ulima mogu}e opaziti predstavlja jednu od najneobi~nijih pojava u Istoriji. Ve} se kod Platona uo~ava po~etak takve odbojnosti, koja }e























Nasuprot ova dva antagonisti~ka i podjednako isklju~iva prioriteta, na{a pa`nja trebalo bi da bude usredsre|ena na nekakvu sredi{nju liniju, upravo onu koja iscrtava granicu izme|u jednog i drugog sveta. Ta linija pripada „ovom“ svetu, jer se on u njoj okon~ava, i stoga ima obele`je „pozitivnog“. Ali, istovremeno, u toj liniji je i po~etak onostranog te je, tako|e, i transcendentna. Svedoci smo da su danas sve posebne nauke, usled pogubnog dejstva njihovih unutra{njih ekonomija, prinu|ene da se suprotstavljaju toj liniji vlastitih poslednjih problema koji su, u isti mah, i prvi problemi velike nauke o Bogu.























Bele{ke jednog skita~kog leta

I





















































































































































































































































































































































































































































je obezbe|uju posebne dru{tvene grupe, istinski osetljive na te boànske pustolovine. Ovde, pred ovom pe}inom, gde se izgleda davno rodila umetnost, uvi|amo da je ona vrhunska slu~ajnost. Ne moè se unapred smisliti kao zlo~in ili trgovina. Ti ljudi iz Altamire prona{li su je ne traè}i je. Po javila se nad njima poput otkrovenja, poput bizona.

XII Santiljana del Mar: ~udotvorna senka {tapa Vodi~ otvara gvozdenu kapiju {to {titi crno oko {pilje u koju treba da u|emo. Stupamo na vlaàn, klizav, kamenit teren. Odjednom ose}amo kako nas je tama progutala i po~ela da nas drobi, da nas `va}e svojim nevidljivim ~eljustima. Sigurno je nekakav sli~an ulaz morao postojati i na onom mestu koje se u keltskoj legendi naziva îstili{tem svetog Patrika. Ljudi koji bi se iz njega vratili nikada se vi{e ne bi nasmejali. Zamislite, ovo je muzej! Na{e {krte simpatije prema muzejima umetnosti pomalo su ublaène. Izvanredno, muzej u tami! Ruke gu`vaju tminu napipavaju}i u njoj mogu}e staze, ali noga se spoti~e i u munjevitom propadanju

lje danas mnogo uzdignutije nego nekad, te ne omogu}ava dovoljnu udaljenost kako bi se ceo crte`, skoro uvek pozama{nih dimenzija, sklopio u sliku. Potrebno je da vodi~ usmerava na{ pogled, nazna~avaju}i vrhom {tapa konture svake ìvotinje. Me|utim, kako bi se izvo|enjem toga deo po deo osakatilo ~udesno delo, vodi~ je smislio postupak koji se odli~no uklapa sa prizorom, sa mestom, sa magijskim zna~enjem ovih crteà. Lampa projektuje senke turista preko altamirskog dekora, enormno uve}ane. Tako da prvo {to ugledaju jesu njihove vlastite i banalne siluete. (Saiski u~enik luta po svetu u potrazi za istinom; o~ajan i skrhan, vra}a se u saiski hram, prilazi oltaru, cepa veo {to prekriva Izidinu tajnu i otkriva... svoju sliku, vlastiti lik u ogledalu.) Ali, me|u tim senkama titra i senka {tapa u ruci vodi~a; vrh ove senke, virtuelan i bestelesan, klizi po svodu i, poput ~udotvorca, vol{ebno pokre}e svu paleolitsku faunu koju je pre dvadeset hiljada godina zaustavila, danas ljubi~asta, utroba ove pe}ine. Ve} drugi put pose}ujem tajanstvenu pe}inu a utisak zapanjenosti koju je izazvala prva poseta samo je poja~an. Savr{enstvo i sloènost te pe}inske umetnosti uzdrmali su, duboko u nama, legije u~aurenih ideja, odve} sigurnih u sebe. Nema sumnje: pe}ina Altamira jedno je od veli~anstvenih veli~anstvenih dela nenadano darovano na{em dobu. Jednim udarcem ono je utrostru~ilo horizont























oven~ane ove figure? Ipak, razmi{ljamo, na{a za~u|enost je pomalo retori~na. Svakodnevno prime}ujemo sli~nu stvar. Nemali broj najboljih dana{njih umetnika, kada se bolje pogleda, ispoljava paleolitski karakter. Ovo nije re~eno zlonamerno. Re~ je o zapaànju koje su verovatno i mnogi ~itaoci ve} uo~ili. Zadivljuju}a dela stvaraju ljudi primitivne, apsolutno grube du{e. Mu~no je slu{ati ih dok govore o vlastitim delima, jer nam bude sumnju u svoje autorstvo. Zbog toga, kao uostalom i zbog svega ostalog, postoji velika razlika izme|u knjièvnosti i drugih umetnosti. Mada nije nemogu}e, ipak je retko da dobra knjiga zra~i prostim i neukim duhom. Kako objasniti to razli~ito ustrojstvo? Ja ne znam; ali ova ~injenica mi deluje kao ozbiljna primedba slikarstvu i vajarstvu, koja }e ih jednog dana sti}i. Mo`da je poslednji vek sve pretumbao i, uzdiù}i ove dve umetnosti na previsok hijerarhijski nivo, kraj nje nepravedno ih poistovetio sa poezijom. Niko se ne ~udi grubosti dobrog rezbara ili tka~a. Vrlo je mogu}e da }e budu}a, neminovna hijerarhijska obnova svih vrednosti i ljudskih delatnosti ponovo nivelisati umetnosti kako bi se izbegla zagonetna zbrka. U nekim slu~ajevima veliku snagu ima argument ad argument ad hominem82. Nije potrebno re}i da altamirski slikari nisu bili svesni lepote koju im pripisujemo. Njihova namera ni je bila da stvore umetnost, ve} ne{to mnogo va`nije:

ta tajna je du{a primitivnog ~oveka. Po njoj je danas nauka po~ela nespretno da baulja i da ispruènih ruku razmi~e pore tmine. Svakoga dana njegova psiha izgleda nam sve dalja, prili~no druga~ija od na{e. Po na{em shvatanju, dve stvari koje su u ne~emu sli~ne ne moraju imati nikakve me|usobne veze. Munja i oru`je su podudarni u svojoj ubojitosti; ali to nas ne}e navesti na zaklju~ak da su istovetni. Na{i objekti poseduju izvesnu krutost, nekomunikativni su. Primitivni ~ovek ne razmi{lja tako. Iz sli~nosti izme|u dve stvari njegov um izvodi zaklju~ak o njihovoj istovetnosti, o njihovom sudelovanju u istoj supstanci. Ukoliko se ne{to ~ini s jednom stvari, odraàva}e se u drugoj, budu}i da su obe jedna ista stvarnost. Lijane se obavi jaju oko stabla drveta poput ruku mu{karca oko voljene ène. Drugim re~ima, ako ~ovek popije sok isce|en iz lijana, grli}e ènu koja ga je njim posluìla. Tako se ra|a magijski napitak. A budu}i da sli~nost postoji ~ak i me|u veoma udaljenim stvarima, sve one }e formirati magijske nizove ili lance i biti udruène u neobi~ne grupe skupova ~iji je ujedinitelj istovetna magijska supstanca. Svet primitivnog ~oveka ima sasvim druga~iju konfiguraciju nego svet na{e stvarnosti i bio bi sli~niji svetu na{e poezije kada bismo je shvatali ozbiljno. Zagristi ruù, za devojku zna~i èlju da njeni obrazi postanu rumeni poput boje latica koje `va}e u usti-























Primitivna du{a nalazi neku ~udesnu prohodnost izme|u razli~itih stvarnosti, {to omogu}ava prelaz iz jedne u drugu kao da su one ispunjene metafizi~kim porama ili da su gasovite u svojoj biti. To je uslov koji omogu}ava magijsku tehniku i nadahnu}e simbolima. Da zaklju~imo: me|usobna sli~nost odre|enih stvari je izvanredna i ogleda se u njihovim predstavama ili slikama. Nacrtani lik, po na{em shvatnju, ne poseduje nikakvu vlastitu stvarnost i mo`da su zato na{i zahtevi pomalo nepravedni. Naravno da su ~oveku bili potrebni milenijumi kako bi sebe ubedio da naslikani bizon, napokon, vi{e nije bizon. Isto se de{ava i sa imenom koje prvobitni um doìvljava kao jedan od oblika same imenovane stvari. Eskimi veruju da se ~ovek sastoji iz tri dela: tela, du{e i imena. Imenovati, dakle, na izvestan na~in, zna~i posedovati stvar. stvar. Zato je bilo veoma uobi~ajeno da se u drevna vremena de~aku daju dva imena: jedno la`no, koje se javno saop{tava i drugo istinsko, za koje zna samo majka, i koje }e kasnije poveriti njegovoj supruzi. Ostatak ove nominalne magije zadrào je i pobo`ni ~italac kada se krsti „u ime Oca, Sina i Svetoga Duha“. Pro~itajmo, kona~no, magijski hijeroglif iz pe}ine u Altamiri: bizon i njemu pridodata ruka poru~uju – mi }emo uhvatiti bizona. Re~ je o hraniteljskom i pomalo tauromahijskom obredu...

Velika plaà u Bijaricu zakrivljuje se poput bi~a kako bi dràla u pokornosti svoje ukro}ene hridi. hridi. Pola tuceta je tih monstruma oker koè koji izranjaju iz vode i izgledaju na{minkano i la`no. Previ{e su nedostajali ovom golom moru, bez brodova i melanholi~nog protezanja sprudova, te nije ~udo {to njihovo prisustvo budi sumnju. Za{to moraju imati tako neprirodan oblik? Za{to moraju biti iste kao hridi kakve u ma{ti zami{ljaju mlade kasirke? I budu}i da nam ceo Bijaric izgleda ve{ta~ki, razmi{ljamo kako ove hridi, odve} prikladne, nisu posledica spontanog geolo{kog nadahnu}a, ve} ih je tu postavio sindikat za turizam sa ciljem da u~ine zanosnom morsku obalu tako {to }e plavetnilo, uz huk morskih talasa, pretvarati u belinu. I pena zaista opasuje njihove vratove poput sne`nog ~ipkastog okovratnika kakav obi~no nose dresirane foke u cirkusima.

U „Baskijskom restoranu“ Iznad plaè, u prizemlju hotela „Grand“ je „Baskijski restoran“, u koji ulazimo da ru~amo. Velika drvena nadstre{nica oslonjena na nekoliko jarbola natkriljuje prostor sa stolovima. Kroz otvorene bokove, direktno sa mora, dopire slan vetar mlate}i platnene roletne ko je pod njegovim naletima fiju~u fiju~u kao brodska brodska jedra. Ima-























odlaze i dolaze, ponekad sudaraju}i se u gu`vi, nesumnjivo zbog ozbiljnosti kriti~nog trenutka. Za jednim stolom, sam, uko~en, hladnokrvan, neki Englez poput komodora, torpeduje okolinu svojim ogromnim monoklom. Za tili ~as jedan od nostroma stiè i do na {eg stola. Prethodi mu le{. Ve} smo primetili da se taj ritual ponavlja sa svakim novoprido{lim gostom. Sasvim izvesno, re~ je o umilostivljuju}oj umilostivljuju}oj `rtvi koja se kod mnogih primitivnih naroda iznosi pred stranca kao znak blagonaklonosti. U pitanju je ogromna riba opruèna preko duga~kog ovalnog tanjira. Riba je sivkastoplava; prekrivena je obrednim èlatinom i raznovrsnim za~inima {to li~e na tetovaù po njenom hladnom telu. Zaista predstavlja umetni~ko delo. Kao da ju je sam Pikaso aranìrao. Izraàvamo divljenje, no ona je ve} kod slede}eg stola kako bi i dalje trijumfovala oven~ana posthumnom slavom. Me|u potro{a~ima najvi{e je Amerikanki. Stari kontinent prepun je Amerikanki koje stiù iz prekookeanskih prostranstava odlu~ne u nameri da sve smu}kaju. Plivaju, veslaju, piju, pu{e, flertuju, igraju golf, ple{u do iznemoglosti, u [paniji se bore s bikovima, i dokazuju svoju kulturu }askaju}i o spiritizmu. Va`no je samo ne zaustavljati se. Preko puta nas su dve Jevrejke, a malo podalje ne-

pobedi pastirskih naroda nad hananskim cisternama83 i ju`noameri~kim nanduima84. Ambijent odi{e nekom vedrom òvijalno{}u koja izo{trava um ~ine}i ga gipkim. Zna se da su Francuzi vi~ni tome da za~ine obrok atmosferom istan~anog zanosa. Naro~ito otkad su sklopili savez sa anglosaksonskim koktelom. Me|utim, na{a najdublja divljenja po~inju da se izdvajaju i upravo ih zadobija jedna èna koja ulazi u dru{tvu druge i u pratnji besprekorno otmenog starca. Za{to nam ta èna pobu|uje toliku pa`nju, punu po{tovanja i ne`nosti? Za{to bismo èleli da joj budemo prijatelji, a ova fraza, koja je sada morala biti izgovorena, obavijena je blagim i zna~ajnim osmehom koji kao da je zauzdan nekom duhovnom niti? Sve one ostale, veoma elegantne ène, nisu nam bile ni najmanje zanimljive. Zbog ~ega? Tema Tema je izuzetno sloèna i primorala bi nas da obelodanimo neke pomalo surove tajne. Moralo bi se re}i da elegantna èna ~esto uop{te nije privla~na. [ta da joj radimo? Ne moè se biti sve. Ali to bi, opet, zahtevalo poja{njenje, jer se obi~no ima potpuno pogre{na ideja o eleganciji. Elegancija se pretvara u slu`bu, i kao takva, u ropstvo, najsurovije i najpostojanije. najpostojanije. „Elegantna“ èna je po ceo bogovetni dan u slu`bi svo je elegancije. elegancije. Mora se pojaviti na petnaest mesta mesta dnevno jer je na njih elegantno oti}i. Ona uvek ìvi u gu`vi.























delanje kako bi nastalo ~udotvorno klijanje. Ova se èna ovde ne}e vratiti do kraja leta. Vidi se da ne leti na sve strane, da ne prihvata uobi~ajenu ponudu mogu}nosti, ve} da ih bira i zadràva samo nekoliko, bri`ljivo bri`ljivo probranih. I taj boànski gest biranja – kada se odbacu je mno{tvo da bi se zadràlo samo jedno – dominira celom njenom li~no{}u. Zato se svaka elegancija, stigav{i do nje, zaustavlja i ~ini dubok naklon. U njenoj garderobi skladno se prepli}u razli~ite mode, ali za ton sti{ane, kao da ih je neka ruka, poloèna iznad, davno ukrotila. I, kona~no, glavna razlika: ostale ène koje se nalaze ovde izgledaju prisutne celim bi}em. Ona je, pak, stalno odsutna; najbolji deo nje ostao je negde daleko, neraskidivo pridruèn njenoj samo}i, kao nimfe hamadrijade koje nisu mogle da napuste stablo sa ko jim su sras le. Otkrili smo razlog na{eg zanimanja. Za nimljivo je ono {to se naslu}uje, a ne vidi se. Ova èna poseduje tajni hinterland tajni hinterland85...

Hose Ortega i Gaset je nesumnjivo najve}e i najslavnije ime {panske misli modernog doba. Ro|en je u Madridu, 9. maja 1883. godine, gde je i umro 18. oktobra 1955. Poti~e iz ugledne {panske intelektualne porodice. Otac i deda su mu bili novinari i knjièvnici: maj~in otac je bio osniva~ i vlasnik uticajnog lista El lista El Imparcial u kojem je radio i Ortegin otac. Zato je Ortega ~esto isticao kako je ro|en „iznad {tamparske rotacije“. Prvo obrazovanje sti~e u jezuitskoj {koli Miraflores del Palo u Malagi, u kojoj je savr{eno ovladao starogr~kim i latinskim jezikom. Na jezuitskom univerzitetu u Bilbaou 1897. zapo~inje studije prava, filosofije i knjièvnosti, da bi u svo joj 19. godini, 1902, na univerzitetu u Madridu diplomirao diplomirao filosofiju i knjièvnost, a 1904. i doktorirao iz oblasti istorije na istom univerzitetu. Potom odlazi u Lajpcig, Berlin i Marburg gde usavr{ava svoja znanja iz filosofije i estetike i upoznaje se sa u~enjem neokantovaca. Posle Nema~ke drì niz izuzetno zapaènih predavanja {irom Evrope i Amerike, oven~an slavom autenti~nog mislioca. Po~etkom 1910, sa dvadeset {est godina, izabran je za profesora metafizike na univerzitetu u Madridu, gde kao predava~, svojom originalno{}u, odmah zadobija simpatije studenata i postaje najomiljeniji profesor. On prema{uje nau~nika koji stvara odre|eni filosofski sistem. Ve} Ve} tada dolazi do izraàja njegova su{tinska osobenost: on je mislilac, profesor koji se, polaze}i od svog univerzitetskog predmeta – metafizike, dao u duhovno krstarenje [panijom svoga vremena. Njegova potraga za istinom, za podu~avanjem u razmi{ljanju i razotkrivanjem bi}a stvari,

























gubitak nekada{nje mo}i i slave. Najumnije {panske glave toga vremena: Unamuno, Asorin, Valje-Inklan, Baroha, A. Ma}ado, Maestu, zdruùju svoje snage u potrazi za izlaskom iz rasula koje je sna{lo njihovu otad`binu i svi oni, poznati kao „generacija ’98“, prepoznaju put obnove u potrazi za autenti~nim {panskim nasle|em i u povratku vlastitim korenima. Po~etak XX veka je doba punog stvarala~kog zamaha te generacije, ali Ortega, mada duhovno blizak njima, ne pripada im, ve} }e biti na ~elu slede}e: generacije Maranjona, Peresa de Ajale, Pikasa, Huana Ramona Himenesa. Naime, za razliku od „generacije ’98“, Ortega se nije zadrào na ~isto esteti~kom odnosu prema [paniji, ve} je oti{ao korak dalje u preispitivanju {panske tradicije, smelo razbijaju}i sva op{ta

(Tema na{eg vremena), La deshumanización del arte (Dehu manizacija umetnosti), umetnosti), Mirabeau o el político (Mirabo (Mirabo ili polipoli ti~ar), Kant (Kant); (Kant); sva ona }e biti prevedena {irom Evrope; Occidente, godine 1923. osniva i ure|uje ~asopis Revista ~asopis Revista de Occidente, koji }e skupa sa istoimenom izdava~kom ku}om biti ki~ma duhovne obnove i hispansku misao podi}i na evropski nivo. Tokom tridesetih godina, kada objavljuje svoju klju~nu knjigu Pobuna knjigu Pobuna masa (La rebelión de las masas), masas) , potom Mipotom Mi sión de la Universidad (Misija univerziteta), Goethe desde dentro (Gete iznutra), En torno a Galileo (O Galileju), Medi tación de la técnica (Razmi{ljanje o tehnici), tehnici) , ìvot u [paniji poprima dramati~ne tonove i Ortega }e se ponovo osetiti pozvanim da aktivno u~estvuje u njemu. Sa Maranjonom i Pe-























torovog obra}anja svojim ~itaocima, pa stoga mo`da oli~ava ju njegove najskrovitije, najli~nije misli jer, kako kaè sam Ortega, Posmatra~eve „ideje, teorije i komentari predstavljaju autorove li~ne zgode i nezgode, njegove avanture“. Sa osmatra~nice svoga srca, on }e duhovnim okom posmatrati probleme koji mu pobu|uju permanentnu pa`nju: problem [panije, filosofije, etike, sociologije ali i probleme svakodnevnog ìvota koji proti~e pred njim, sa svim „sitnicama“ od kojih je satkan. To ne za~u|uje ukoliko se ima na umu da bit njegovog strogog i preciznog filosofskog sistema ~ine ideja i u~enje o ljudskom ìvotu kao radikalnoj Ja sam ja i moje okruènje) okruènje) iz kojih }e uslediti stvarnosti ( Ja nova ideja o umu – vitalnom umu i istorijskom umu – kao

drhtajem vrhunskog poetskog dometa. Na potpuno osoben na~in Ortega je sjedinio vrline rasnog pisca, gospodara re~i, sa dinami~no{}u svojstvenom novinarskom stilu i zanatu ko ji je ispekao jo{ u najranijoj mladosti i koji mu je nasle|em predalo porodi~no okruènje; to nasle|e je izo{trilo njegovo pronicljivo prodiranje u temu koju razmatra, povremeno obojeno neobi~nom duhovito{}u, i darovalo ga sposobno{}u da uvek jasno oseti puls aktuelnog. Posmatra~ Posmatra~ razmi{lja razmi{lja ozbiljno poput nau~nog istraìva~a a svoje misli izraàva na na~in vrhunskog pisca kome je u potpunosti poznata i bliska stvarala~ka mo} jezika, vrednost re~i te knjièvnost kao jedna od lepih umetnosti. Upravo je to {to je Ortega znao i umeo da ono {to duboko promi{lja i























Sadr` aj

Biljana Bukvi} Intelektualac kao posmatra~ Istina i perspektiva / 7 Intelektualac i Drugi / 17 Svet oko nas ôvekova socijalizacija / 31 Bolesna demokratija / 36 Naravou~enije: ne budite uzorni / 43 Skica Salome / 50 Pismo mladom Argentincu























Hose Ortega i Gaset

POSMATRA^ priredila i prevela sa {panskog Biljana Bukvi}

Izdava~ko preduze}e CLIO Zmaja od No}aja 12























Hose Ortega i Gaset - Posmatrac

Recommend Documents