Herfrid Minkler - Imperije logika vladavine svetom

HERFRID MINKLER

IMPERIJE LOGIKA VLADAVINE SVETOM OD STAROG RIM A DO SJED IN JEN IH DRŽAVA

Sa nemačkog preveo Slobodan Damnjanović

I P ,ALBATROS PLUS“ JP „SLUŽBENI GLASNIK" Beograd, 2009.

SADRŽAJ

PE R D G O V O R .......................................................................................... 7 1. ŠTA JE IM P E R IJA ?........................................................................ 11 Sažeti opis im p e rija .............................................................................15 Svetska carstva i velike države...........................................................20 Imperijalna potreba za mešanjem, opcije neutralnosti i dijalog sa Meljanima kod T u kidida..........................27 2. IMPERIJE, IMPERIJALIZAM I HEGEMONIJA: NEOPHODNO RAZLIKOVANJE................................................31 Samouništavajuća dinamika kapitalizma: ekonomske teorije im perijalizm a...................................................... 32 Problem centra i p eriferije................................................................. 37 Težnja za prestižom i konkurencija sila: političke teorije im perijalizm a...........................................................44 Prinuda za ekspanzijom, koristi od rubnog položaja i vremenski suverenitet........................................................................ 51 Istančana razlika između hegemonije i im p e rije ............................ 58 3. STEPSKE IMPERIJE, POMORSKE DRŽAVE I GLOBALNE EKONOMIJE: MALA TIPOLOGIJA IMPERIJALNE V L A D A V IN E ..........................69 Izgradnja imperije kroz vojno i trgovačko oduzimanje viška proizvoda............................................................... 71 (Najmanje) dve strane im p e rije .........................................................83 Imperijalni ciklusi i avgustovski pragovi......................................... 91

5

4. CIVILIZOVANJE IVARVARSKE GRANICE: OSOBINE I ZADACI IMPERIJALNOG PORETKA.............111 M ir kao opravdanje imperijalne vladavine..................................... 112 Imperijalna misija i sakralnost d rž a v e ............................................115 Varvarski diskurs i izgradnja imperijalnog p ro s to ra ....................130 Prosperitet kao opravdanje i program imperijalne vladavine . . 136 5. PROPAST IMPERIJA ZBOG MOĆI S L A B IH ......................145 Oblici preteranog imperijalnog širenja............................................149 Politička mobilizacija i vojna asimetrija: strategije anti-imperijalnih aktera.................................................... 160 Borba za kulturni identitet i terorizam kao strategija razornih ratova........................................................... 174 6. IZNENADNI POVRAT IMPERIJE U POST-IMPERIJALNOM DOBU.............................................. 185 Dijagnoza kraja imperijalnog doba i problem post-imperijalnog prostora.............................................. 188 SAD: nova im p erija...........................................................................195 Demokratska im p e rija ? ................................................................... 206 Imperijalni izazov E v ro p e ............................................................... 214

K A R T E .................

223

BIBLIO G R A FIJA .................................................................................245

6

PREDGOVOR

Od sredine XX veka, u nemačkoj nauci niko se više nije zanimao za teoriju i istoriju imperija Tek je slom Sovjetskog Saveza oživeo kratkotraj­ no interesovanje za tu temu, nošeno, pre svega, osećajem olakšanja da je istorija imperija, koja je započela sa pojavom prvih civilizacija, sada defitivno završena To se poslednjih godina, kada je postala vidljiva nova svetsko-politička uloga Sjedinjenih Američkih Država, iz osnove promenilo. Odjednom je počelo da se priča o američkoj imperiji i od tada kritika svetsko-pohtičkog delovanja SAD-a ispoljava izrazite anti -imperijalne crte. Doduše, Sjedinjenim državama se dosta zameralo na imperijalizmu - za vreme vijetnamskog rata, povodom vojnih intervencija u Latinskoj Ame­ rici i Persijskom zalivu. Ipak, takvi prigovori bili su usmereni protiv odre­ đenih odluka i postupaka američkog rukovodstva Osnovna anti-imperijalna pozicija usmerava se protiv zahteva Sjedinjenih država za nadmoći i dominacijom. Da li je svetska zajednica zbog sopstvene bezbednosti upućena na jednu imperijalnu glavnu silu? Ili ova imperijalna glavna sila predstavlja ozbiljan poremećaj svetskog poretka pa bi bilo bolje daje nema? Oko ovog pitanja kretala se, u principu, rasprava vođena uoči najnovijeg zalivskog rata. U stvari, svetska zajednica okupljena u OUN, proteklih godina stalno je ukazivala na ponašanje glavne imperijalne sile. Ljudi nisu hteli da pri­ hvate da ovaj napor nije nesebičan, i da SAD za sebe traže posebna pra­ v a Ljutnja koja je iz toga proizašla bila je posledica činjenice da se o funkcionisanju i zahtevima imperije odavno nije razmišljalo. Imperije su nešto više od velikih država - one se kreću u sopstvenom svetu. Države su povezane u poredak, koga su izgradile zajedno sa drugim državama i koji ne zavisi samo od svake od njih. Imperije, naprotiv, sebe smatraju kao tvorce i garante poretka koji u krajnjoj liniji zavisi od njih i koga one moraju braniti od haosa koji predstavlja stalnu pretnju. Pogled na istoriju, ne samo SAD-a već i drugih imperija, pokazuje da retorički iz­ razi poput onih o ’’osovini zla” ili o ’’predstražama tiranije” , nisu ništa

7

ni novo, ni posebno. Oni se, čak, kao crvena nit provlače kroz istoriju im­ perija. Pandan strahu od izbijanja haosa i samonametnute uloge branitelja reda od nereda, dobrog od zla, uloge u kojoj sebe imperija vidi i preko ko­ je se legitimise, jeste imperijalna misija koja isto tako predstavlja temeljno opravdanje svetske države.Civilizacija se ili proširuje, ili se radi o global­ nom uspostavljanju socijalističkog uređenja, o odbrani ljudskih prava ili unapređenju demokratije. Dok države zastaju na granicama drugih država i puštaju ih da same uređuju svoje unutrašnje prilike, imperije se, da bi opravdale svoju misiju, mešaju u odnose drugih. Zato su imperije u stanju da pokrenu procese vrlo velikih promena, dok je poredak država prožet jednim strukturalnim konzervativizmom. Ako stvari gledamo iz ove perspektive, onda nikako ne stoji ono što je pod uticajem teorije imperijalizma postalo samorazumljivo: d a je glo­ balni poredak sastavljen od ravnopravnih država bez imperijalnog aktera, poželjna vrednost kojoj se teži. Politički poredak evropskog prostora, po­ sle propasti Rimske države, razvijao se tako da na njemu nije više bilo traj­ ne i dovoljno jake imperijalne moći, već je postojalo mnoštvo pretendena­ ta za ovu ulogu. Pre ih kasnije, svi pretendenti su propadali-Činjenica je da su Evropljani na drugim kontinentima izgradili velike države, ah na dru­ gim mestima nije bilo tako. Pre svega u Aziji uspostavljen je jedan politič­ ki poredak u kome su se imperije okružile vencem vazalnih država. Zbog toga je poredak na ovom prostoru bio jako centralizovan dok se u Evropi razvio višestruki policentrizam. Naša slika imperija prožeta je predstavom da one pljačkaju i eksploatišu periferiju - ona osiromašuje, a centar postaje sve bogatiji. Činjenica je da takve imperije oduvek postoje ah su one kratkog veka Posle izvesnog vremena, dolazi do pobune protiv centra, pa troškovi vladanja prema­ šuju sumu koja se izvlači iz periferije. Naprotiv, duže traju one imperije koje ulažu u svoja rubna područja i staraju se da i periferija bude zainteresovana za napredak imperije isto kao i njen centar. Zbog toga se u ovoj knjizi radi o sledećem: o tipovima imperijalne vladavine, o oblicima ekspanzije i konsohdacije i o sredim u kojoj se oba­ vlja izgradnja imperije. Međutim, saznajni interes ne ograničava se samo na pravljenje razlike između pomorskih i kopnenih, trgovačkih i vojnih imperijalnih poredaka,onih koji se sastoje u kontroli prostora i onih koji se sastoje u kontroli tokova (ljudi, roba, kapitala), već je usmeren preko toga na racionalnost aktera, zapravo na logiku svetske vladavine. Ovde se radi

8

o pravljenju prognoza o trajanju i stabilnosti američke imperije, i o razmi­ šljanju kako Evropa mora da se oblikuje da bi se sa jedne strane potvrdila kao samostalna politička snaga, pored SAD-a, a sa druge došla u položaj da učvrsti svoje nestabilne ivice i da pozitivno deluje na susede. Takva Evropa neće težiti tome da preuzme imperijalne osobine i razvije imperi­ jalne sposobnosti. Pretpostavka ovakvog stava nije naravno da se imperi­ jalno delovanje unapred shvati kao rđavo i neprihvatljivo već da se ono sa­ gleda kao način obrade problema pored pitanja državnih i drugih organi­ zacionih formi političkog. Ovo ne treba pomešati sa rehabilitovanjem starih kolonijalnih impe­ rija. Sjedinjene države smatraju da su ratom sa jednom takvom imperijom, stekle svoju nezavisnost i da je takav oblik vladavine nad vanevropskim prostorima već isproban i d a je napušten. Za Evropljane to je nešto što se samo po sebi razume. Ah, da će se u narednom veku odnosi među drža­ vama moći razvijati na osnovama recipročnosti, u to treba sumnjati. Sla­ bljenje, a naročito raspadanje država, izazivaju mešanje ili nastajanje im­ perija. Mnogi će, međutim, prigovoriti, kako suprostavljanje države i impe­ rije nije iscrpna alternativa - i nabrojati svoje predstave o dobrom i poželj­ nom političkom poretku. Pri tome će se sve više od njega udaljavati, što i jeste slučaj. Pogled bačen na istoriju pokazuje da se modeli političkog po­ retka, u krajnjoj liniji, svode na državu i imperiju - pod uslovom da se oba pojma shvate dovoljno široko i da se ne traži poseban pojam za svaki po­ jedinačni slučaj države ih imperije. Ovde treba utvrditi ono što imperije ra­ de. Treba pokazati na koji način imperije nastaju i kako se raspadaju. U naučnom pogledu stupamo pri tome u oblast koja je dugo bila zapuštena. Berlin, februar 2005

9

1. ŠTA JE IMPERIJA

Rasprave o poslednjem iračkom ratu, o mogućoj pozadini i skrive­ nim ciljevima obnovljenog vojnog mešanja u naftom bogatom zalivskom ragionu, uopšte o ulozi SAD-a u zalivu i centralnoj Aziji i pojava dubokog razdora u transatlanskim odnosima, zaoštrili su u Evropi svest o nastaja­ nju novog svetskog poretka Uz poznato odbijanje Sjedinjenih država da prihvate međunarodne sporazume, od protokola u Kjotu, do priznavanja nadležnosti krivičnog suda u Hagu, ističe se novo shvatanje američke po­ zicije u političkom poretku sveta Došlo je do toga da odnosi između SAD­ a i OUN koji poslednjih decenija nisu bili bez problema,sada budu dove­ deni u pitanje, jer je američki predsednik Džordž Buš u zapaženom nastu­ pu na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, 12. septembra 2002. zapretio da će SAD same rešavati hitne, bezbedonosne i političke probleme, ukoliko se svetska organizacija za to pokaže nesposobna. Da ovo nije prazna pretnja, pokazalo je početkom 2003. izbijanje trećeg zalivskog rata Moguća su dva tumačenja novih odnosa Sjedinjenih država prema Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija: ili SAD nastoje da ovaj savet pretvore u sredstvo legitimacije svojih postupaka, Шje reč o po­ četku napuštanja dotadašnje uloge kao vojne svetske organizacije. SAD više neće svoj koliko razvijen toliko i skup vojni aparat staviti u službu svetske zajednice, već će ga koristiti shodno svojim interesima i ciljevima Sukobi uoči izbijanja iračkog rata bih su, takođe, i razmimoilaženje oko pitanja ko koga može i treba da koristi kao sredstvo: Sjedinjene države Ujedinjene nacije ih obrnuto.1

1 Za predistoriju trećeg zalivskog rata,vid. Aust. (H g), Irak, naročito S. 3 9 ff; Tilgner, D er inszenierte Krieg, S. 17 ff.; Kubbig, Brandherd Irak, naročito S. 9-20; W olfgang Sofsky, Operation Freiheit, S. 66-74, kao i Münkler, D er Neue Gol/krieg, S. 19-28.

11

Evropska bezbedonosna građevina na koju se do tada Nemačka oslanjala, odjednom je postala nesigurna. NATO je - uglavnom neprimetno - tokom devedesetih godina iz saveza utemeljenog na konsultativnoj osnovi prerastao u sredstvo kojim SAD kontrolišu Evropu. Tamo gde se pokazao kao nepodoban za američku politiku, NATO je bez otezanja zamenjen jednom coalition o f the willing. U poređenju sa vremenom hlad­ nog rata faktička zavisnost Evropljana od SAD-a pre je porasla nego što se smanjila: ko ne učestvuje u ostvarivanju američkih interesa mora raču­ nati sa političkim i privrednim pritiskom, ih sa uvredljivim zamerkama. Ko , naprotiv, hoće da se angažuje na strani Amerikanaca, to uvek može da učini - naravno pod američkim uslovima i bez uticaja na donošenje po­ litičkih odluka, što se za Veliku Britaniju, glavnog saveznika SAD-a, još jednom mora utvrditi. Pri tome se problemi u koje su se SAD u Iraku upe­ tljale, u principu nisu promenili. Era obaveznog međusobnog konsultovanja u sevemoatlanskom savezu, ostala je iza nas, a proširenje NATO save­ za na istok, pokazalo se kao korak koji je značajno smanjio uticaj savezni­ ka iz doba sukoba istoka i zapada. 2 U ovoj situaciji, sve je više poziva upućenih Sjedinjenim Američkim Državama, da treba da se zadovolje ulogom dobronamemog hegemona, koju su do sada imale, i da ne treba da teže uspostavljanju imperijalne si­ le. U cilju jačanja snage takvih opomena ukazuje se na nepredvidljive rizi­ ke koje imperije sa sobom nose, na opasnost njihovog širenja, i konačno na neizbežan slom svih dosadašnjih imperija ” Dok je u prošlosti” kaže Majki Men, Britanac koji predaje u SAD, ’’američka moć bila hegemonska i po pravilu u inostranstvu doživljavana i prihvatana kao legitimna, ona sad proizilazi iz trke u naoružanju. To potkopava ovu hegemoniju i njenu pretenziju da bude dobronamema imperija” .3 Ko hoće da hegemonsku poziciju zameni za imperijalnu, rizikuje ne samo propast ovog projekta već dolazi u opasnost da izgubi i hegemoniju. Hegemonija i imperija is­ probane su u mnogim varijantama, i gotovo se uvek pokazalo da je bolje ostati hegemon nego težiti imperijalnom gospodarenju. 2 Za istoriju proširenja NATO pakta na istok i namere u to uključenih strana, videti: Asm us, Opening NATO's Door. 3 Mann, Die ohnmâchtige Supermacht, S. 314; slično i C zem piel, Pax Americana oder Imeprium Americanuml. Ovaj pojam se očigledno svodi na Kaganov članak The Be­ nevolent Empire.

12

Odjednom je rasprava koja je započela oko interesa i namera SAD­ a u regionu zaliva, dovela do niza istorijskih argumenata i poređenja koji­ ma su se svi služili da ono što je novo u politici SAD-a i u svetsko-političkim odnosima, kroz analogije sa ranijim događanjima, postane blisko i pregledno. Istorija Imperium Romanum postala je osnova za procenu šan­ si i rizika američke politike. Struktura britanske imperije služila je kao mo­ del na osnovu koga su mereni imperijalni zahtevi i sposobnosti Sjedinje­ nih Američkih Država da na njih odgovori. Takođe, već više od decenije, slom Sovjetskog Saveza služi kao primer do čega dovodi imperijalno preterano širenje što takođe preti i Sjedinjenim Američkim Državama ukoli­ ko nastave putem kojim su krenule. 45Ah, istorijska ukazivanja i primeri, koriste se pre asocijativno nego sistematski, i gotovo uvek služe kao podr­ ška ranije zauzetim pozicijama. Oni služe pre kao istorijska ilustracija za teze nego kao empirijski sadržajna potvrda onoga što možemo naučiti iz istorije bivših imperijalnih tvorevina Pravljenje poređenja između američke i rimske istorije, utoliko nam je bliže, što su se Sjedinjene Američke Države od svog osnivanja poziva­ le na rimsku republiku i sebe smeštale u njenu tradiciju. Ovde se takođe radi o kritičkom preispitivanju jedne paralele koja u samosvesti i samorazumevanju američke političke elite, odnedavno zauzima centralno mesto. Opet se nameće poređenje sa britanskom imperijom, jer su Sjedinjene Američke Države došle tamo odakle su se posle drugog svetskog rata Bri­ tanci povukli i zauzeli nekadašnje britanske pozicije. U to ne spada samo srednji istok, koji u najnovije vreme privlači veliki deo političke pažnje i 4 D osledno upoređenje SA D -a sa rimskom državom nalazi se u Bender Wermaht Amerik’; svetsko političko apostrofirane SA D -a kao novog Rima, pojavljuje se od X IX veka. Vid. G ollwitzer, Geschite des weltpolitischen Denkens, Bd. 1, S. 489 ff; utem elje­ no poređenje sa delotvom ošću britanskih oblika imperijalnog gospodarenja prožim a Manove teze u Die ohnmachtige Supermacht; o propasti Sovjetskog saveza kao perspektiva SA D -a nalazi se kod Weltmacht USA niz odmerenih i prom išljenih upoređenja SAD sa rimskom i britanskom imperijom nalazi se u Ferguson: Das Verleugnete Imperium, S. 24., S. 36 ff. 5 Up. W ood, The Creation, naročito S. 48 ff; Richard, The Founders and the Clas­ sics gordom zahtevu da se republikanska tradicija rima ponovo preuzme i dalje nastavi od sam og početka pripada kritički pogled na prelazak rimske republike u imperiju, pri če­ mu se pretpostavka o istovrem enom propadanju m orala dovodi u vezu sa britanskom im ­ perijom. Teško izborena nezavisnost SA D -a istovrem eno je shvaćena kao i spašavanje re­ publike iz kandži im perijalnosti. Up. Bailyn, The Ideological Origins, S. 131 ff., sowie W ood, The Creation, S. 35 f.

'

13

vojnih potencijala SAD-a. Poređenje sa Sovjetskim Savezom je neizbežno, jer su se SAD i Sovjetski Savez više od četiri decenije borili za političku prevlast, sve dok Rusi, za vreme Gorbačova, iscrpljeni trkom u naoružanju i oslabljeni troškovima za održavanje imperije, nisu ispab iz ove utakmi­ ce.6 АИ, za zasnovanu analizu šansi i rizika američke imperije, ipak nije dovoljno poređenje sa ove tri imperije. Državu ruskih careva, osmardijsko i kinesko carstvo - imperijalna sila sa daleko najdužim trajanjem - svaka­ ko treba uzeti u razmatranje. Prilikom istraživanja logike imperijalnog po­ našanja ne treba zapostaviti ni mongolsku imperiju iz XIII veka. Ovo se carstvo, doduše brzo raspalo, ah ga teritorijalna raširenost čini jednim od najvećih u istoriji. Sa površinom od 25 miliona kvadratnih kilometara, mongolska carevina bila je manja samo od britanske imperije, koja je na vrhuncu svoje moći obuhvatala površinu od 38 miliona kvadratnih kilome­ ta ra Taj prostor je bio razdeljen na pet kontinenata dok je mongolsko car­ stvo bila teritorijalno jedinstvena celina, koja se širila preko čitave EvroAzije. Na vrhuncu svoje moći ovo carstvo se protezalo od Žutog mora na istoku do obala Baltičkog mora na zapadu. Samo su delovi Indije i zapad­ na, srednja i južna Evropa ostali izvan mongolskog carstva 7 Što se tiče antike, osim rimske imperije, treba imati u vidu i helenistička velika car­ stva na istoku, a pod tzv, «seaborn empires», osim britanske i španske im­ perije, treba obratiti pažnju i na portugalsko carstvo naročito zbog toga što je ono bilo prva evropska kolonijalna država i što je poslednje nestalo sa političke karte - mada je od XVIII veka ono više bilo štićenik britanske imperije nego samostalna politička sila.8 Ovaj kratak pregled ukazuje na osnovni problem uporednog istraži­ vanja logike postupanja imperija. Prvo se mora odgovoriti na pitanje šta treba razumeti pod imperijom. Pitanje možemo zaoštriti zapažanjem da se ovde radi o razlici između svetskih država i velikih država. Na ovo pitanje 6 O tom e piše Daschitschew, Moskaus Griffnach der Weltmacht, S. 41 ff. IS . 511 ff. 7 Za poređenje britanske i m ongolske im perije vid. Gôckenjan, Welherrschaft oder Désintégration ; za veličinu m ongolskog carstva, vid. W eiers, Geschichte der Mongolen, S. 45 f. 8 Značaj države Ahmenida i njihovih helenskih naslednika, kao države koja pove­ zuje Sredozem no more sa A zijom prikazanje u Bauer, Imperien, S. 122-158; o ulozi Por­ tugalaca u evropskoj izgradnji kolonijalnog carstva, vid. Abenethy, Dynamics o f Global Dominance, S. 45 ff; i Reinhard, Kleine Geschichte des Kolonialismus, S. 25 ff.

14

lakše bi se mogao naći odgovor d aje tokom proteklih decenija sprovedeno socijalno-naučno usmereno ispitivanje imperija, iz koga bi nastala me­ dia za određivanje imperijalnosti. Međutim, to se nije dogodilo. Doduše, postoji nepregledno mnoštvo istoriografskih prikaza pojedinih imperija,isto kao i značajni komparativni radovi o imperijalizmu 9, ali pitanje šta je imperija i po čemu se ona razlikuje od evropskog poretka sastavljenog od teritorijalnih država, takođe je ostalo bez odgovora To takođe objašnja­ va zbog čega je pojam imperije u najnovijoj raspravi o politici Sjedinjenih Američkih Država, dobio jedno proizvoljno, često sasvim negativno zna­ čenje. Politička nauka nije ga definisala i nije za njega pružila primere, već je ovaj pojam prepustila proizvoljnosti publicističkih dnevnih potreba. Ono što u naučnom radu dugo nije obrađivano, ne može se odjed­ nom nadoknaditi. Sve dok nam ne postane jasno šta imperije jesu a šta ni­ su, šta one moraju da ostvare i po čemu se razlikuju od drugih struktura političkog poretka, nije moguće iz komparativnog posmatranja svetskih država izvući neku značajnu dobit za analizu novog svetskog poretka i ulo­ ge SAD-a u njemu. Logiku ponašanja imperija možemo razumeti samo ako nam postane jasno ono što odlikuje neku imperiju. SAŽETI OPIS OSOBINA IMPERIJA Šta je imperija to treba pažljivo ocrtati u odnosu na ono što ona po svoj prilici nije. Imperiju treba, pre svega, razlikovati od države, tačnije od institucionalne državne teritorije koja podleže sasvim drugim imperativi­ ma i logici ponašanja, od imperije. To počinje sa načinom integracije sta­ novništva unutar tih granica, i doseže do koncepcije onoga šta se pod gra­ nicom smatra. Povlačenje granica za države je oštro i upadljivo. One ozna­ čavaju prelaz od jedne države ka drugoj. U slučaju imperija, tekve preci­ zne linije razdvajanja predstavljaju izuzetak. Naravno, danas se granice neke imperije više ne gube u ogromnom prostranstvu među plemenima i nomadskim narodima koji se jednom pokoravaju imperijalnim nalozima, a drugi put im se suprotstavljaju, ah se i pored nestanka slobodnog prosto­ ra kojim se može vladati i u kome su se klasične imperije mogle širiti, im­ perijalne granice jasno razlikuju od državnih. Imperijalne granice ne odvajaju ravnopravno političke jedinice, već više izražavaju stepene moći i uticaja Osim toga, one su, za razliku od dr­ 9 Za to vidi Pregled kod M om m sen, Imperialismustheoren.

15

žavnih granica, porozne. Onaj ko želi da uđe u imperijalni prostor mora da zadovolji drugačije uslove od onog koji ga napušta. To je povezano kako sa privrednom tako i sa kulturnom delatnošću imperija. Ljudi žele više da uđu unutra nego da izađu napolje, i to ima posledice po režim granica Amerikanci putuju i rade po ćelom svetu. Međutim, onaj ko nema američ­ ko državljanstvo, ne srne da boravi u Sjedinjenim državama. U tome se po­ kazuje razlika u statusu političke zajednice koja se graniči sa imperijom . One nemaju isti dignitet kao imperija. Poroznost imperijalnih granica poklapa se sa radikalno različitim uslovima za mešanje. Tako su se SAD od početka XIX veka u prostoru srednje Amerike i Kanba stalno mešale u politiku drugih država, ne mo­ rajući pri tom da strahuju da će se i te države umešati u američki državni prostor, ni privredno ni politički, a svakako ne i vojno. Na prvom mestu, ova asimetrija razlikuje imperijalne od državnih granica. Imperije nemaju susede koje priznaju kao sebi jednake —a to znači: kao ravnopravne. Kod država, naprotiv, to je pravilo. Drugim recima, država ima mnogo, a impe­ rija je mahom jedna. Ova činjenička jedinstvenost imperije ne ostaje bez dejstva na način njene unutrašnje integracije. Dok države ne samo zbog di­ rektne konkurencije sa susednim državama svoje stanovništvo integrišu na isti način, što pre svega znači da svim stanovnicima pružaju ista prava, bi­ lo da žive u centralnim bilo u pograničnim oblastima države —kod impe­ rija to nije slučaj. Kod njih gotovo uvek postoji opadanje integracije od centra ka periferiji, kome u najvećem broju slučajeva korespondira opada­ nje prava i sve manje mogućnosti koje zajednički određuju politiku centra U slučaju Sjedinjenih Američkih Država, ovo se pokazuje u onim oblasti­ ma, koje se nalaze pod američkim uticajem, ali nemaju priliku da postanu jedna od saveznih država SAD-a U karipskom prostoru za ovo se može naći više primera Imperijalne granice mogu, alternativno, da budu granice država Evropske kolonijalne države unutar Evrope bile su razdvojene državnim granicama, dok su u Africi i Aziji uglavnom imale imperijalne granice sa svojim susedima —pre svega labavim savezima lokalnih gospodara Obe vrste granica jasno se razlikuju jedne od drugih. Na osnovu njih, može se znati šta se nalazi sa one strane: država ili imperija Imperijalne granice se mogu poklapati sa državnim granicama i na taj način ih ojačati. Na primer između Savezne Republike Nemačke i NDR nekada je postojala državna granica, koja je istovremeno bila i granica Sovjetske imperije. Njima je upravo taj savez dao specifičan karakter sa kojim su ušle u istoriju. Od ka-

16

d aje čitava površina zemlje politički uređena u obliku država, postoje sa­ mo komplementarni ali ne i alternativni odnosi između obe vrste granica. Imperijalne strukture nadovezuju se na poredak država, ali ne stoje na nji­ hovom mestu. Zbog toga se, između ostalog, tako teško identifikuju impe­ rije. Onaj ko imperijalnost shvata samo kao alternativu za državnost, doći će do zaključka da danas više nema imperija. Ko, naprotiv, polazi od nadovezivanja država kroz imperijalne strukture, naići će na spoj moći i uticaja, koji nije istovetan sa poretkom država. Da se imperijalne strukture mogu pre postaviti u neformalno područje, to je takođe posledica posebne granične situacije imperija Državne granice često izražavaju skup politič­ kih, privrednih, jezičkih i kulturnih granica To im daje snagu i u isto vreme čini ih čvrstim i nefleksibilnim. Imperijalne granice mogu se opisati kao tkanje u kome su političke i privredne granične linije, jedne od drugih odvojene, kulturne razlike stepenovane a jezičke irelevantne. To naglašava formalnost imperijalnih granica i povećava njihovu fleksibilnost. Zatim, imperiju - na drugom mestu - treba definisati u odnosu na dominantne strukture hegemonije, pri čemu ipak tre­ ba dodati da prelaz između hegemonijalne prevlasti i imperijalne vladavi­ ne, nije precizno određen. Ipak je potrebno da se napravi razlika između njih. Hegemonija je prevlast unutar jedne grupe, formalno ravnopravnih političkih aktera Imperijalnost, naprotiv, nema bar formalno , ovu jedna­ kost pa sebi podređene države svodi na status vazalnih država, odnosno satelita. One se nalaze u manje ili više u zavistnosti od centra U proteklim decenijama, položaj Sovjetskog Saveza u varšavskom i mesto SAD-a u NATO-paktu treba opisati uz pomoć razlike između im­ perije i hegemonije .Sovjetski savez je bio okružen satelitskim državama čije je ponašanje određivano u centru 10. NATO je, naprotiv, važio kao si­ stem u principu jednakih saveznika unutar koga su SAD, kao najveći i naj­ jači partner imale poseban položaj.To se ogledalo u tome da su one uvek davale vrhovnog komandanta oružanih snaga, dok su ostale savezničke dr­ žave mogle dobiti mesto generalnog sekretara U upoređivanju NATO i 10 Poređenje imperijalne m oći sa Suncem i njegovim satelitim a svodi se ne na voj­ ni već na ekonom ski im perijalitet. Tako je bankar Natan R otšild početkom X IX veka, pred engleskim donjim domom izjavio d aje ’’London glavni grad finansijskog sveta i da se svi veliki trgovački poslovi sklapaju m anje-više pod uticajem ove središne tačke finansijskog sistem a .To je tačka oko koje se manje bogate države okreću kao m ala nebeska tela oko Sunca, od koga dobijaju svetlost i život, čim e se moraju zadovoljiti” , (navedeno iz Gollwitzer, Geschichte des weltpolitischen Denkens, Bd. 1. S. 505).

17

varšavskog pakta, pokazuje se d aje razlika između hegemonije i imperije u sukobu istoka i zapada, imala i svoj političko-ideološki aspekt. Drugi, i zbog velike vremenske udaljenosti, politički jednostavniji primer razlike između hegemonije i imperije, jeste promena delsko-atinskog pomorskog saveza u atinsku talasokratiju. U početku se ovaj savez, usmeren na borbu protiv persijske predominacije nad maloazijskom za­ padnom obalom i egejskim prostorom, ponašao kao savez u kome su svi partneri ravnopravni. Naravno, njihovi doprinosi savezu od samog počet­ ka bih su nejednaki. Neki su davali samo novac, drugi opremah brodove ali je glavnina ratne flote dolazila iz Atine.11 Faktička nejednakost doprinosa i snage nije ostala bez posledica po unutrašnje uređenje saveza, koji je postepeno iz hegemon prešao u arche: iz prevlasti postao je vladavina1213Atina je postavljala komandanta oruža­ nih snaga i blagajnika saveza, ona je utvrđivala visinu doprinosa, domini­ rala u trgovačkom sudstvu i njegove odluke zbog veličine i mase učinila obavezujućim za čitav savez. Povrh toga držala je vojne garnizone u save­ zničkim državama i na taj način uticala na njihove unutrašnje odnose. Naj­ zad je saveznu kasu preselila sa Delosa u Atinu, tražila da se zakletva vernosti ne polaže više ’’Atini i njihovim saveznicima” , već ’’narodu Atine” , a odlučivanje o ratu i miru iz skupštine saveza preselila je u atinskup. Od hegemona ona se pretvorila u despota, kao što su objasnili korintski dele­ gati, tražeći od lakedemonskog saveza da stupi u rat sa Atinom. Moguće je da se novi položaj SAD-a unutar zapada, opiše uz pomoć promene delsko-atinskog pomorskog saveza u atinsku talasokratiju. Do­ duše, one ni po svom prostornom širenju ni po dužini trajanja još nisu po­ stale istinska imperija, ah se mnogi elementi imperijalne politike kod njih, kao kroz lupu, mogu jasno uočiti - ne samo zato što je istoričar Tukidid opisao ovaj razvoj. Zbog toga će kasnije o atinskoj vladavini nad morem stalno biti govora, čak i onda kada se on ograničava na osnovni pojam im­ perije. 11 Vid, Schuler, Die Herrschaft derAthener, S. 54 ff. 12 Heinrih Triepel, D ie Hegemonie, S. 146 f, autor ovo označava izrazom ” absorbtivna hegem onija” . 13 Vid, Breuer, Imperien, S. 140-147; detaljno W elwei, Das Klassische Athen, S. 77-139; za zam enu hegemonija za arche kao pobtičku oznaku atisnke vladavine, vid: Tri­ epel Die Hegemonie, S. 343 ff; za faktičku promenu saveza vid, S. 377ff, Detaljan prikaz atinske vladavine nalazi se kod Schuller, Die Herrschaft derAthener, S. 143-165.

18

Konačno, imperiju - na trećem mestu - treba odrediti u odnosu na ono što se od XIX veka označava kao imperijalizam. Pravljenje razlike iz­ među teorija imperija i teorija imperijalizma, omogućuje nam da napusti­ mo, kako normativno-vrednosnu perspektivu tako i sve teorije imperijali­ zma, i da bacimo oštriji deskriptivno-analitički pogled na imperative po­ našanja imperija. Povrh toga, pojam imperijalizma, isto kao i srodne teori­ je nastanka imperija, pretpostavlja postojanje jednog procesa koji se raz­ vija od centra ka periferiji, čime se pravac njegovog razvoja dosta pojed­ nostavljuje i otežava shvatanje realnih imperija Imperijalizam znači da postoji volja za imperijom; bez obzira da li se hrani političkim Ш ekonomskim motivima . On predstavlja odlučujući, ako ne i jedini uzrok izgradnje svetske države. Naspram toga stoji pozna­ ta izjava engleskog istoričara Džona Roberta Silija, koji je 1883. kazao ka­ ko je britanska imperija nastala ” in a fit of absence of mind’’, to jest u tre­ nutku odsustva svesti o tome šta se dešava 14Baš zbog svoje strateške jed­ nostranosti - Sili je ovim hteo da pozove na vođenje svesne imperijalistič­ ke politike, jer se bojao da će britanska svetska država biti samlevena iz­ među novih velikih sila, SAD-a i Rusije.Ova tvrdnja ukazuje u kojoj meri teorije imperijalizma preuveličavaju celishodnost svih onih aktera koji su na neki način učestvovah u istoriji nastajanja imperija U osnovi izgradnje imperija ne leži neka grand strategy. Većina imperija svoje postojanje du­ guje mešavini slučajnosti i pojedinačnih odluka, koje su često donosili lju­ di koji za tako nešto nisu imali politički legitimitet. Zato izgleda daje sva­ ka imperija nastala ” in a fit of apsecne of minde” . Posmatranje centra koji dominira u predstavama imperijalizma mo­ ra se dopuniti posmatranjem periferije - naime posmatranjem tamošnjeg vakuma moći i privredne dinamike, molbi za intervenciju strana umešanih u reginalne sukobe, i odluka odgovornih za to mesto. U formuli ” imperi­ ja po pozivu” , koja je u novije vreme skovana za proširivanje sfere ame­ ričke moći i uticaja, do izražaja dolazi,15 pre svega, inicijalna funkcija pe­ riferije. Svakako, postoji imperijalna dinamika koja iz centra ide ka perife­ riji i koja stalno širi sopstveni prostor moći. Ipak, pored toga, treba zapa­ ziti i privlačenje koje dolazi sa periferije, i koje takođe dovodi do proširivanja oblasti vladanja Koje je od ova dva dejstva jače, to se može odrediti samo od slučaja do slučaja Dok imperijalističke 14 Navedeno prema: Ferguson, Empire, S. 246. 15 Up. M aier Die Granzen des Empire, S. 128.

19

teorije pretpostavljaju daje važna dinamika centra16, iz rečenog proizilazi da pažljivo posmatranje periferije nije značajno samo za shvatanje biv­ ših imperija već i za analizu američke politike poslednjih decenija. SVETSKA CARSTVA I VELIKE DRŽAVE Pokušaj da se uz pomoć poređenja sa drugim oblicima političkog poretka tačnije odrede konture fenomena ’’imperije” nastavićemo i u ovom poglavlju. Ipak, prethodno moramo utvrditi još neke heurističke kriterijume, uz pomoć kojih se svetska država može razgraničiti od regional­ nih država ili kratkotrajnih imperija. To je, pre svega, vremensko trajanje imperije, koja mora da prođe najmanje jedan ciklus uspona i propadanja i započne novi ciklus. 17 Merilo dugotrajnosti neke imperije, na taj način, svodi se na njenu sposobnost institucionalnih reformi, i sposobnost samoobnavljanja, pre nego na harzimatične kvalitete njenih osnivača (ih osnivačke generacije). Na osnovu to­ ga, jasno je da se napoleonovskoj izgradnji svetskog carstva neće pokloni­ ti neka veća pažnja, isto kao ni još brže propalim pokušajima italijanskog fašizma i nemačkog nacional-socijalizma, ih japanskom pokušaju izgrad­ nje ’’istočno-azijske sfere blagostanja” . Ovu odluku teže je doneti u slučaju vilhelmovskog carstva koje je čak i ako početak njegove imperijalne pohtike ne tražimo u njegovom osnivanju 1871. u versajskoj sali ogledala, već u odluci Vilhelma II da ot­ pusti Bizmarka - ipak trajalo duže od imperijalnih planova Hitlera i Musohnija, ograničenih samo na početne ratne pobede. Ako se najzad vilhelmovska i nacistička imperijalna politika uzmu zajedno kao dva međusob­ no povezana ciklusa, odvojena samo porazom u prvom svetskom ratu, on­ da izgleda opravdano i Nemačku svrstati u red imperija U tom slučaju imah bi i izmenu vladajućih elita pa bi bio ispunjen i navedeni kriterijum samoobnavljanja. Slično se može reći o japanskoj izgradnji svetskog car­ stva ako se njeni počeci postave u japansko-ruski rat 1905. Ah se čak i ta­ 16 Radi pune objektivnosti ovde treba ukazati da jedan bočni krak teorija im peri­ jalizm a im a u vidu značaj periferije u nastajanju velikih država Iz toga proizilazi da do im perijalističkih akcija velikih sila, po pravilu dovode procesi u trećem svetu. M om m sen, Imperialismustheorien, S. 80-90. 17 Problem konceptualizovanja velikih ciklusa u usponu i propasti velikih sila, M âche up. M odelski, Long Cycles in World Politics, S. 7-38.

20

da mora dodati daje istinska izgradnja svetskog carstva, u oba slučaja, ka­ sno počela i d aje relativno kratko trajala. Povrh toga, ne može se zbog br­ ze propasti Nemačke i Japana, definitivno odlučiti da li se radi o svetskoj ili regionalnoj velikoj državi. Za razliku od Majki Dojla, koji je Nemačkoj i Francuskoj u svojoj uporednoj analizi izgradnje velikih država dao centralno mesto,ovde se one navode samo kao primeri za fa ile d em pi­ res. 18 Osim merila vremenskog trajanja važno je i merilo prostorne veliči­ ne. Silu koja ne raspolaže značajnom teritorijom ne možemo ozbiljno označiti kao imperiju. Na taj način, dunavska monarhija bi mogla po svom trajanju da bude imperijalna sila, ali ne i po svojoj prostornoj veličini. Ovde se radi više o jednoj srednjoevropskoj velikoj državi koja je u takozva­ nom koncertu evropskih sila, stajala na ravnoj nozi sa Francuskom, ali ko­ ja nije težila hegemoniji na evropskom kontinentu. Njena hegemonija, ograničavala se - čak i u doba kad su Habzburzi nosili nemačku carsku krunu - na srednjoevropskim prostorom. Jedini izuzetak čini car Karlo V, koji je istovremeno bio i kralj Španije i gospodar Holandije i koji je raspo­ lagao znatno većim resursima nego potonji bečki carevi. Razdvajanjem španske i nemačke linije kuće Habzburg, 1556. godine, svojstvo imperijalnosti prešlo je na Madrid. 19 Čuvena skraćenica ’’AEIOU” imperijalna formula Austriae est imperare in orbe ultimo (’’Austrija je jedini gospodar celog sveta” ), te godine je postala samo istorijska reminiscencija. 20. Međutim, kriterijum prostome veličine znatno je lakše primeniti na kontinentalne nego na pomorske imperije, čija se moć i uticaj manje poka­ zuju u broju zaposednutih kvadratnih kilometara nego u kontroli tokova robe, kapitala i informacija, kao i u kontrolisanju privrednih čvomih tačaka. 21 Luke na otvorenom moru, i sigurni trgovački putevi koji im stoje na 18 D oyle, Empires, S. 306 ff, naravno D oil u vidu im a pre francuski i nem ački im ­ perijalizam , nego neku uspešnu izgradnju imperije. 19 Up. Kanim, Geschichte des Habsburgerreiches; za imperijalne am bicije Karla V vid, Kohler, Karl If kao i Heider Karl V. 20 Ono što je rečeno za dunavsku monarhiju, važi i za Vizantiju koja je posle pro­ dora islam a i gubitka velikih oblasti na bliskom istoku, im ala sam o status regionalne sile. Ovo nije uticalo na vizantijsko polaganje prava na svetsko carstvo. Up. Lilie, Byzanz, S. 75-141, kao i Beck, Das Byzantinische Jahrtauzend, S. 78-86. 21 Osterhamel (Kolonialismus , S. 17) je napravio razliku izm eđu kolonija koje kontrohšu ćelu teritoriju i onih koje kontrohšu sam o uporišne tačke. N jih treba shvatiti kao polazne tačke za izgradnju različitih država

21

raspolaganju, stalni resursi i poverenje poslovnih partnera u svetsku prihvaćenu valutu, za pomorske države su za održanje moći, znatno va­ žnije od fizičke kontrole teritorija. 22 Kasnije će se ponovo spomenuti ova centralna razlika u izgradnji imperijalne moći, razlika u kojoj su­ protnost između kopnenih i pomorskih imperija dolazi do punog izra­ žaja. Ovde je važno da utvrdimo kako geo-ekonomski faktori nisu ne­ ka neutralna veličina u izgradnji imperijalne moći. Kontrola trgovačkih puteva može isto tako da bude izvor imperijalne moći, kao i vladavina nad oblastima i prostorima. Krajem XVI veka, Španija nije imala nije­ dan, u međunarodnim okvirima, značajan trgovački i bankarski grad. Zbog toga nije bila u položaju da kontroliše evropsku priv red u , pa pre­ ma tome, ni da spreči uspon Engleske i njeno pretvaranje u konkurent­ sku, a zatim i u nadmoćnu imperiju. Upravo osvrt na početak slabljenja Španije i uspona Engleske pokazuje da se kontrola tokova roba i kapitala i vladanje nad teritorija­ lna ne mogu odvojiti jedno od drugog. Budući da je Španija propala prilikom pokušaja da povrati vlast nad Holandijom, odnosno tamo gde su Španci nastojali da ponovo uspostave teritorijalnu kontrolu, došlo je do opadanja trgovine a privredni tokovi su počeli da obilaze oblasti pod španskom vlašću, pa je ona izgubila privrednu kontrolu nad Evropom, a time i međunarodni kredibilitet. Posledica je bila niz državnih ban­ krota. Godine 1588., pobeda španske armade i invazija Engleske bile su poslednja prilika Španije da zaobilaznim putem, preko povratka vla­ sti nad kopnenim teritorijama, uspostavi kontrolu nad privrednim toko­ vima. Kad je ovo propalo, onda je postalo jasno da je Španija iza sebe ostavila vrhunac svoje moći. Geopolitički faktori su kod izgradnje imperijalne moći, još više isprepletani nego kod izgradnje državne moći. Pošto oni uvek zajedno deluju, moraju se zajedno i posmatrati. Pri tome i mali faktori vojne nadmoći, kao što je 1558. godine bila kvalitetnija izrada engleskih to­ pova - napravljenih od livenog gvožđa - mogu imati značajne posledi22 Fem an Brodel, je u svojoj Socijalnoj istoriji Evrope od X V do XVIII veka poka­ zao d aje premeštanje najvažnijih evropskih bankarskih centara iz Itahje, u kojoj su se Ve­ necija i Đ enova dugo borile za vodeću poziciju, u holandski prostor sa Antverpenom a kasnije Amsterdamom kao centrima i njihovo konačno preseljenje u Englesku, u London, za pomeranje m oći u Evropi im alo m nogo više značaja nego bezbrojne bitke vođene oko kontrole nad teritorijama. (Braudel, Socialgeschichte des 15-18. Jahrhunderts, tom 3, S. 147 f f i S. 187 ff; up i W alerstein, Das modeme Weltsystem, S. 97 ff. I S. 254 ff.)

22

ce po uspon odnosno slom imperije. 23 Ovaj primer, pre svega, poka­ zuje da se merilo svetskog carstva ne može ograničiti na fizičku kon­ trolu prostora, već da se ono može sastojati i u virtuelnoj kontroli to­ kova robe i kapitala. Merilo prostome veličine, na taj način, u najma­ nju ruku postaje složeno isto koliko i merilo vremenskog trajanja. Ovo nas dovodi do jednog od najtežih problema u određivanju svetskih carevina, naime do pitanja šta treba podrazumevati pod ’’sve­ tom ” . Čini se blisko pameti da se pod tim podrazumeva zemlja u nje­ nim globalnim razmerama. Ovo bi za posledicu imalo da se samo Sje­ dinjene države, i to tek posle sloma Sovjetskog saveza, mogu računati u svetsko carstvo. Svakako, njima treba dodati i britansku imperiju kao prethodnika. Na taj način bi komparativno posmatranje svetskih car­ stava ostalo bez osnove. U principu, ovi autori tvrde kako se u tome sa­ stoji istorijska jedinstvenost Sjedinjenih država. Tek je ovde, po prvi put, mada pre sredstvima neformalne dominacije, nego putem formal­ ne vladavine, nastala jedna globalna sila - zbog čega onda dalje bavlje­ nje istorijom svetskog carstva, radi razumevanja sadašnjeg stanja - po­ staje besmisleno. M ajki Hart i Antonio Negri, u knjizi Empire (2002.godina), u određenom vidu slede ovaj model dokazivanja, pri če­ mu ono što oni identifikuju kao novu imperiju, nije naravno istovetno sa američkom silom. Osim toga, ova imperija se uspostavlja sa one strane političkih granica i suvereniteta. Ali, već samo malo pažljiviji pogled na moć Sjedinjenih Američ­ kih Država, pokazuje da ona ne potiče samo iz vladavine nad zemalj­ skim prostorima, već isto tako i iz vladavine kosmičkim prostorom. Ovo se odnosi na letelice kojima se upravlja preko satelita, na osnovu čega je vojska Sjedinjenih država u stanju da osmatra svaki deo ze­ mlje. To se , takođe, odnosi i na američku sposobnost da ostvaruje sno­ ve o ekspanziji i tehnološke vizije čovečanstva - od iskrcavanja na Mesec preko trajnog stacioniranja ljudi u kosmičkim stanicama, do nase­ ljavanja Marsa. Zbog toga pojam sveta dobij a transglobalne crte. 24 Transglobalnost je suštinski izvor moći američke imperije. Ipak, nema razloga za tezu o američkoj neuporedivosti sa ranijim imperij ama. 23 Up. N ef, Western Civilization, S. 84 ff; Parker Die Militarische Revolution, S. 107 ff, kao Cipolla, Segel und Kanonen, S. 101 ff. 24 Ovo se, uostalom , pokazalo već u Sovjetskom savezu, koji je u trci u osvajanju kosm osa, dugo bio ispred Sjedinjenih država

23

Svet je relativna i promenljiva veličina koja se ne može odre­ diti preko nepromenljivih veličina, kao što su geografski obrisi konti­ nenata ili fizičke razmere globusa. Oblik ekumene, određuje se preko vidnog polja i horizonta civilizacija, pre kroz kulturne i tehnološke ne­ go kroz čisto geografske faktore. 25 Ono što ’’svet” jeste zavisi od ra­ širenosti trgovinskih odnosa, gustine tokova informacija, poretka sa­ znanja, pomorskih sposobnosti i mnogih drugih stvari. Zato se zahtev imperija za vladanje nad svetom od antike do naših dana, sve više ši­ rio i zato na globusu u stvari, ima mesta samo za jednu imperiju —u skladu sa osobinom po kojoj su imperije jednokratne i neponoviljive tvorevine. Od antike do novog doba, bilo je mesta za više imperija, pri. Ki­ nesko i rimsko carstvo, vekovima su postojali kao ’’paralelne imperi­ je 26 , jedno kraj drugog; njihovi legitimni zahtevi nisu zbog toga ni na koji način bivali ograničeni. ’’Svetovi” kojima su ove imperije vla­ dale nisu se dodirivali. Međutim, koegzistencija vizantijskog i sa karo­ linškim, otonskim i salij skim carstvima, dovodila je u pitanje njihovu legitimnost. Ova carstva pripadala su jednom istom ’’svetu” , u kome je mogao da postoji samo jedan vrhovni vladar. Shodno tome, oni su jedni drugima, bar na ceremonijalnoj ravni, osporavali pravo na jedna­ kost. 27 Sa druge strane, sve do početka XX veka, mogli su da relativno bez problema jedna kraj druge postoje britanska imperija i država ru­ skih careva. ’’Svetovi” kojima su oni vladali bili su međusobno raz­ dvojeni i, pre svega, dovoljno različiti. Ovo se ne odnosi samo na pro­ store u kojima su Britanci i Rusi gospodarili - pri čemu je došlo do podele Azije na sevemi i južni deo, duž linije koja je išla od kavkaskog 25 Za pojam Ekumene videti V oegelin, Dos Okumenische Zeitalter, S. 58-62. Previdanje značaja kulturnih i tehnoloških faktora bilo je i ostalo tem eljna greška. Teorije ve­ likog prostora Karla Šmita, koji je odmah kntikovao proširenje am eričke M onroove dok­ trine, u početku ograničene na američki kontinent a kasnije je Šmit sam napravio skicu jedne na Evropu usm erene ’’Nem ačke M onroove doktrine” . (Schm itt, Volkerrechitliche Formen des modem Impericdismus, kao i Grosaum gegen Universalismus. Upor. jo š D i­ ner, Imperialismus). Sve ove rasprave ostaju vezane za zem aljske predstave prostora, pa stoga previđaju dinamiku kosm ičkih’ ’ predstava koje nisu počele sa ekspanzijom kapi­ talizm a, ah su preko nje dobile novu snagu. 26 Bauer, Imperien, S. 12ff, i 158 ff. 27 Up. Lille Byzanz, S. 143 ff.

24

planinskog lanca sve do Himalaja 28 - već još više na način na koji su i jedni i drugi vladali. Kontinentalna imperija Rusa ujedinjena admini­ strativno mada ne i obavezno vojnom kontrolom, i britanska imperija ob­ jedinjena pre svega privrednom razmenom, nisu jedna drugu ugrožavale, niti su jedna drugoj osporavale legitimitet. Kod naslednika britanske i ruske imperije, Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, ovo više nije bio slučaj. Već na nivou vladajućih predstava o sopstvenoj misiji, svaka strana je onoj drugoj odricala pravo na postojanje. Osim toga, one su jedna drugoj konkurisale u istim prostorima i sferama - od prodora Sovjetskog Saveza na okeane, preko iz­ gradnje velike ratne flote, do trke za prevlast u kosmosu. Za Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez, za razliku od britanske i imperije ru­ skih careva, postojanje onog drugog predstavljalo je ograničavanje sopstvenih imperijalnih pretenzija Oni su delih jedan zajednički ’’svet” dok su ruska carevina i britanska imperija gospodarili u sopstvenim ’’svetovim a” . Ono što između koegzistirajućih ’’svetova” britanske pomorske i ruske kontinentalne imperije, ipak nije moglo da se dogodi, bilo je po­ stojanje trećeg koji bi pokušao da u preostalom međuprostoru izgradi još jednu imperiju. On je nužno morao da se suoči sa jednom od dve imperije, što se po pravilu završavalo ratom u kome se protiv njega okretala i ona druga imperija. Prema tome, logiku postupanja obe impe­ rije, možemo svesti na to da se one posle određenog perioda posmatranja i opipavanja onog trećeg, udružuju sa ciljem da ga spreče u njego­ vom jačanju moći. To se ponavljalo od Napoleona, preko Vlhelma II do Hitlera i cara Hirohita. Pri tome je bilo svejedno sa kojom od ove dve imperije taj treći traži stratešku konfrontaciju. Za Napoleona je to od početka bila britanska imperija, dok su Vilhelm II i Hitler pokušavali da izbegnu sukob sa Britancima da bi svoje imperijalne ambicije mogli da usmere ili na evropski kontinent ili na istok. Napoleon i Hitler su, u osnovi, propali na istoku, a Vilhelm II je presto i državu izgubio u su­

28 Jedini sukobi izm eđu Velike Britanije i Rusije u X IX veku odigravali su se duž ove linije razdvajanja. Borba za kontrolu Bosfora, koja je najzad dovela do krunskog ra­ ta, i sukob oko Persije i Avganistana. To nije sprečilo da se među engleskim intelektual­ cim a stalno širi anti-rusko raspoloženje u kom e se dovodila u pitanje m ogućnost ’’m iro­ ljubive koegzistencije” ovih imperija. Up. G ollvicer, Geschichte des wetpolitischen Denkens, up. 2, S. 28 ff, 7 Iff.

25

kobu sa zapadom. Japan koji je uspeo da početkom XX veka pobedi Ru­ siju, konačno je poražen u drugom svetskom ratu od Sjedinjenih drža­ va koje su nastojale da izgrade stratešku saradnju sa Sovjetskim save­ zom. U svim slučajevima pomorska i kontinentalna imperija se po pri­ rodi svojih imperativa udružuju protiv trećeg, i okreću se protiv svih ci­ ljeva i namera nastalih iz njegovog ponašanja. 29 Kako se mogu bliže opisati ovi imperijalni ’’svetovi” , čije se spoljašnje granice mogu relativno lako utvrditi? Šta ih iznutra odlikuje i po čemu se oni razlikuju od ne-imperijalnih svetova? I najzad: postoji li neka osobina koja je zajednička unutrašnjim prostorima kopnenih i po­ morskih imperija? Već je ukazano na odnos centar-periferija koji je karakterističan za imperijalni prostor. Kod imperija koje se zasnivaju na vladavini pro­ storima ovo se sreće isto onoliko koliko i kod onih koje su svoju moć stekle kontrolom tokova. Pored toga, u literaturi stalno srećemo ukazi­ vanje na multietnički odnosno multinacionalni karaker imperija. Ovo karakterisanje je ipak problematično, je r je sa jedne strane trivijalno prostrane države obuhvataju više etničkih odnosno nacionalnih zajedni­ ca —a sa druge, politički definisano, jer time šta su etničke i nacionalne razlike, da li se one prihvataju ili potiskuju, u krajnjoj liniji raspolaže centar kao instrumentom moći u smislu divide et impera. 30 U evropskim okvirima u odnosu između zapadnoevropskih naci­ onalnih država i država srednje i istočne Evrope, uvek se postavljalo pi­ tanje u čemu se sastoji njihova snaga odnosno slabost. Nacionalna za­ tvorenost ili multietnička mnogostrukost. Ako je, pod uticajem opšte poznate slabosti osmanlijskog carstva i centrifugalnih tendencija u du­ navskoj monarhiji i ruskoj carevini, početkom XX veka stvoreno mišlje­ 29 Britanski istoričar N. Ferguson je svojom knjigom The Pity o f War, pokrenuo raspravu o tom e da li je britanska politika početkom X X veka pogrešno shvatila impera­ tiv svog opstanka kada je Velika Britanija ušla u prvi svetski rat sa ciljem da spreči iz­ gradnju kontinentalne imperije pod nemačkim vodstvom . U stvari, britanska politika, pre svega politika m inistra inostranih poslova sledila je logiku svog imperijalnog ’’sveta” . M ože se zam išljati, kao što to Ferguson čini, da bi jedna ’’svetska prom ena” bila u du­ goročnom interesu britanske imperije. A h, to je, u svakom slučaju, bilo m alo verovatno. 30 M ožda ukazivanje na m ultietnički, odnosno m ultinacionalni karakter imperija, treba da označi ono po čem u se one razlikuju od nacionalnih država, kod kojih postoji po­ klapanje nacionalnog identiteta i političkog prostora. Upor. Münkler, Reich, Nation, Europa, S. 61 ff.

26

nje da je u slučaju sukoba nacionalna država jača od multi-etničke dr­ žave ( shvatanje koje je posle izbijanja prvog svetskog rata moglo delovati istinito ) , onda je uspon SAD-a i Sovjetskog saveza, kao i svetsko marginalizovanje evropskih nacionalnih država, klatno ponovo gurnuo u su­ protnom pravcu. Ovde se očigledno radi o utiscima i predstavama nastalim pod uticajem ondašnjih okolnosti a ne empirijski potvrđenom merilu naučne analize. Pogled na procentualni udeo potčinjenih naroda unutar neke impe­ rije, pokazuje da se iz toga ne može izvesti zaključak o prostornoj veličini i vremenskom trajanju države. Udeo Han-Kineza u kineskoj državi tokom svih vekova, iznosio je preko 90%; udeo Rusa unutar ruske carevine, 1897. bio je 44%; udeo Nemaca-Austrijanaca u dunavskoj monarhiji na poslednjem popisu stanovništva od 1910. godine , bio je oko 24%, a Britanaca u njihovoj imperiji 1925. god. bilo je oko 10 % .31 U najmanju ruku , ove brojke u kratkoročnoj i srednjoročnoj perspektivi ne ostavljaju mesta za dalekosežne zaključke. Iz njih se ne može dobiti opšti kriterijum za impe­ rije. IMPERIJALNA POTREBA ZA MEŠANJEM, OPCIJE NEUTRALNOSTI I DIJALOG SA MELJANIMA KOD TU Kl Dl DA Značajnija od multietničkog odnosno multinacionalnog karaktera imperija, jeste okolnost da centralna sila unutar svog imperijalnog ’’sve­ ta” ima jaku potrebu za političkim i vojnim mešanjem. Te potrebe ona se ne može odreći a da pri tome ne ugrozi svoj položaj. Drugim recima, im­ perija se ne može neutralno odnositi prema silama koje spadaju u njenu zo­ nu uticaja, pa stoga ima snažno izraženu sklonost da ovu mogućnost ne propusti. Neutralna pozicija postoji samo u okviru svetskog poretka sasta­ vljenog od nezavisnoh država M eđutim ,imperija koja u slučaju sukoba unutar svog ’’sveta” ih na njegovoj periferiji ostaje neutralna, nužno gubi svoj imperijalni status. To, takođe, razlikuje imperije od država Najnovije iritacije u američko-evropskim odnosima proizilazi iz či­ njenice da se nije dovoljno vodilo računa o ovoj razlici. Imperije, i u nešto 31 Podaci iz knjige Osterhammel, China S. 122.

27

slabijem vidu hegemonijske sile, stoje pod stalnom prinudom za mešanje i moraju da se bore sa problemom sopstvenog ugleda kome su izložene na sasvim različit način od ne-imperijalnih sila. Poznat primer za ovo jeste su­ kob između Atinjana i Meljana, o kome Tukidid piše u svojoj Istorijipeloponeskih ratova. 32 Pri tome, reč je o želji Meljana da u ratu između Atine i Sparte ostanu po strani. Meljam su tvrdili da Atina može da prihvati ne­ utralnost malog ostrva u Egejskom moru, u prostoru u kome Atina vlada U ratu protiv Sparte, po njihovom mišljenju, meljansko učešće ionako ne­ ma ni političku ni vojnu težinu, ah će se zato atinska velikodušnost, ako ne prisile Meljane da uzmu učešće u ratu, pročuti širom sveta Međutim, Atinjam ukazuju da će ako popuste u ovom slučaju, i drugi saveznici za sebe tražiti istu slobodu odlučivanja Atinska moć će se ih u najkraćem roku is­ topiti ili će oni biti prinuđeni da u čitavom nizu slučajeva svoj autoritet bra­ ne oružjem. Stoga, Meljam moraju da se povinuju njihovim naredbama ili će im grad biti razoren. Možda bi Atinjam mogli da prihvate meljansku neutralnost, da ona nije bila povezana sa jakim pomorskim savezom. Nije postojala mogućnost povlačenja, a da pri tome atinski autoritet ne pretrpi veliku štetu. Svaki kompromis sa Meljanima doveo bi do gubitka prestiža i Atina bi na taj način izgubila svoju moć i uticaj. O ovom dijalogu rečeno je kako je njegovo suštinsko svojstvo u to­ me što oni koji ga vode ne pričaju o istoj stvari. 33 Ovo je, svakako, isprav­ no zapažanje, ali je prividan nesporazum rezultat suštinskog razilaženja imperijalne logike postupanja i očekivanja male države u odnosu na veli­ ku silu. Atina nije želela da Meljane prihvati kao ravnopravne partnere. O literatim o Tukididu kao i o istoriji atinske pomorske sile postoje dva suprotna tumačenja Jedni tvrde kako je Tukidid preko ishoda meljanske stvari Atinjanima dao zy pravo. Melos je smatrao da će ljudi biti ubi­ jam, a žene i deca odvođeni u ropstvo. Protiv logike činjeničkog stanja ko­ ju su zastupah Atinjam, Meljam su,na sopstvenu štetu, ukazivah na svoje nade i želje. To ih je navelo da pogrešno procene svoj položaj i najzad po­ stalo uzrok njihove propasti. Ovo tumačenje se ne zadovoljava time da ustanovi pathos fakticiteta u atinskoj argumentaciji. Njima nije ostalo ni­ šta drugo do da Meljane nateraju da se odluče za ih protiv imperijalne mo­ 32 Tukidid, Peloponeski rat, V, 84-116, S. 450-46. 33 Vidi izvrsno tumačenje M eljanskog dijaloga u: Folkman-Šulk Politička filosofija. Nasuprot njemu, Rom ili u Thucydides, ovaj sukob ne svodi na imperijalnu konstela­ ciju, koju M eljani nisu razum eli, već na politički imperijalizam Atinjana.

28

ći u egejskom prostom. Svaki, makar i mali ustupak, bio bi sudbonosna greška Prema tome, za imperiju pogreška neutralne pozicije sastoji se u tome da ona, ako se ozbiljno zahteva, odbacuje njen ’’svet” sa alternati­ vom za ili protiv hegemonije, pa se neutralan stav mora shvatiti kao prikri­ veno neprijateljstvo. Izjava američkog predsedmka Buša ” Who's not for us is against us” predstavlja otvoreno izražavanje imperijalne logike. Nasuprot ovog tumačenja meljanskog dijaloga, postoji i drugo koje značenje ovog dijaloga ne izvodi neposredno iz događaja oko Melosa, već njegov smisao izvodi iz celokupnog Tukididovog pnkaza rata U ovom tuma­ čenju, centralnu ulogu imala je epizoda sa atinskom ekspedicijom protiv Sirakuze - vest o njoj dolazi u vezi sa ovim dijalogom - koja označava početak kraja atinske moći. U neumerenom samoprecenjivanju Atinjani su ovim po­ duhvatom previše napregli svoje snage i time sami sebi pripremili slom.34 Ali, kako je uopšte moglo da dođe do tako zlokobnog odstupanja od Periklovog prvobitnog ratnog plana? On j e , naime, mudro procenjujući atin­ ske i spartanske potencijale od Atinjana tražio politiku strateške defanzive, a to je značilo da oni, dok traje rat, treba da se odreknu svakog daljeg osvaja­ nja, i da privremeno prihvate status quo. 35 Ako se budu toga pridržavali, pobeda u borbi sa Peloponežanima biće im osigurana Prema ovom tumačenju, već je u dijalogu sa Meljanima do izražaja došla hybris —’’arogancija moći’’ , 36 (poznati izraz Vilijama Fulbrajta ) —zbog koje je Atina propala Atinska argumentacija u sporu sa Meljanima, nije bila nošena pathosom fakticiteta već zaslepljenošću, pa je morala da direktno dovede do vojno-političke kata­ strofe. Dok su Atinjani pričali o svom političkom kredibilitetu, njihove reči i delà, u stvari su svedočila o gubitku moralno-političke uobručenosti, na kojoj je čvrstina pomorskog saveza počivala više nego na vojnoj moći. Sa nestan­ kom ove uobručenosti, atinska hegemonija se pretvorila u imperiju. Tek po­ sle toga saveznici su odlučili da se oslobode pritiska glavne sile. Oba ova tumačenja Tukidida gotovo tačno izražavaju suprotstavljene procene američke politike u poslednjih nekoliko godina. Sa jedne strane, ova politika se svodi na imperative koji spadaju u logiku na koju se imperije po­ zivaju. Sa druge strane, Sjedinjenim državama se prebacuje da su bezobzir34 Kojoj će se interpretaciji Tukidida dati prednost, to očigledno zavisi od kolek­ tivnog pamćenja određene političke zajednice. Katastrofično čitanje agresivne političke m oći, nalazi se, pre svega, u nemačkoj literaturi. 35 Tukidid, Peloponeski rat, \ 144,1 i I I 65, 7. 36 Fulbight, Die Aroganz der macht.

29

nom politikom moći uništile svoj moralni kredibilitet —američki uticaj u sve­ tu je, navodno bio utemeljen više na njihovom moralnom kredibilitetu nego na nosačima aviona, ratnoj avijaciji i kopnenim trupama. Jirgen Habermas je u više članaka i intervjua zastupao upravo ovo shvatanje.37 Ono što se pri to­ me pretpostavlja jeste da postoji određena sloboda odlučivanja u okviru koje odgovorni političari na postojeći izazov mogu dati ovaj ili onaj odgovor. Ova pretpostavka nalazi se u osnovi činjenice da je većina kritičara za američku politiku okrivila određene ličnosti. Habermas, na primer, polazi od toga da su Sjedinjene države posle završetka konfrontacije istoka i zapada stajale pred izborom ” da kao jedina preostala supersila svoju vodeću ulogu ostvare na putu kosmopolitskog pravnog poretka ili da prihvati ulogu dobrog hegemona koji deluje mimo međunarodnog prava” . 38 Za izbor druge opcije on okrivljuje, pre svega, uticaj koji su na Buša imah njegovi neokonzervativni savetnici. Nasuprot tome postoji pristup - on se pita za logiku imperija i iz nje nastale imperative ponašanja - koji uticajima i odlukama pojedinih ličnosti pripisuje manji značaj. On se više bavi strukturom i preduslovima koji definišu njihov prostor delovanja Zbog toga on ne postavlja pitanje o uticaju hrišćanske svesti na politiku Džordža Buša, ne ispituje ulogu Pola Volfovica, zamenika ministra odbrane u Bušovoj administraciji i ne polazi od pretpostav­ ke da uticaj neokonzervativaca na američku politiku ima presudan značaj. Osim toga, on se ne zanima mnogo za psihičko stanje Sjedinjenih država po­ sle napada od 11. septembra 2001. godine . 39 Umesto toga, on traga za logi­ kom ponašanja imperijalne sile. Naravno, takvi imperativi se ne ostvaruju sami od sebe i politički akte­ ri ih uvek mogu propustiti ih pogrešno shvatiti. Moralni kredibilitet nesum­ njivo spada u resurse imperijalne moći. Gledano iz ove perspektive, on ni u kom slučaju nije merilo politike —on je jedno od njenih sredstava Imperijal­ na logika zna kako da moralni kredibilitet iskoristi kao faktor moći, ah ona ne dozvoljava da bude merena na osnovu njega Šta sačinjava imperijalnu logiku, kakve su njene prednosti i kakve su mogućnosti da se ona izbegne —to sve sada treba preispitati i raspraviti na primerima prošlih imperija 37 Jürgen Hamermas, Wege bedeutet der Denkmalsturz ? 38 Hambermas, Wege aus der Wëltunordnung, S. 34. 39 Tvrdi H em nchs, Die gekrànkte Supermacht.

30

2. IMPERIJE, IMPERIJALIZAM I HEGEMONIJA: NEOPHODNO RAZLIKOVANJE

Posmatranje imperija oduvek je stajalo pod znakom teorija impe­ rijalizma, prema kojima se nastanak velikih država svodi na delovanje ekspanzionistički usmerenih elita. Vođene potrebom za prestižom, te­ žnjom za povećanjem moći ili željom za još većim profitom, neke drža­ ve su vodile politiku privrednog prodora na inostrane prostore ili poli­ tiku pripajanja tih prostora iz čega su nastale evropske kolonijalne dr­ žave. Sve do danas one se nalaze u središtu većine rasprava o imperija­ lna, stoga se ovde nešto pomnije razmatraju. Kada je reč samo o političkoj publicistici u Evropi poznog XIX i ranog XX veka, može se steći utisak d aje izgradnja imperija bila isklju­ čivo posledica imperijalističkih težnji elita. 1 Međusobna konkurencija evropskih sila, pri tome, je bila od odlučujućeg značaja. Ko zaostane u trci za povećanjem političke i privredne moći, ne samo što teren prepu­ šta svojim konkurentima već ide putem propasti. 2 Samo onaj koji se po­ tvrđuje u borbi za najprivlačniji udeo u gospodarenju svetom, i najva­ žnijim resursima i tržištima svetske privrede, može da opstane kao sa­ 1 Odličan pregled rasprava vođenih u to vreme u Velikoj Britaniji, Rusiji, SAD, Francuskoj i Nemačkoj, nalazi se u Gollwitzer, Geschichte des Weltpolitischen Denkens, sveska 2. Imprijalističke teorije koje se kritički odnose prema ovim imperijali­ stičkim diskursima, sažeto su prikazane u: Memmsmen, Imperialismstheorien, i Schroder, Sozialistsche Imperialismusdeuntung. Za pojmovnu istoriju imeprijalizma, vidi Koebner, Imperialism. 2 Zanimljivo je koliko ovo liči na savremene argumente velikih preduzeća ko­ ja smatraju da mogu opstati samo kao globalni igrači.

31

mostalna politička moć. Nacionalizam, socijal-darvinizam ijedna klima nervoze 3 uveli su Evropu, isto kao i bočne sile Rusiju i SAD u stanje grozničavog uzbuđenja.Odjednom je izgledalo da budućnost kontinen­ ta zavisi od podele moći i zona uticaja izvan Evrope. Faza divlje, grozničave konkurencije iz kasnije perspektive, teško može da se shvati kao rezultat racionalnih i promišljenih odluka, a ko­ lonijalizam, u krajnjoj liniji, nije u Evropu doneo ono što se od njega očekivalo. Ekonomske teorije imperijalizma protivreče ostvarenim re­ zultatima. Imperijalizam je, prema njima, jedan od najsurovijih oblika tlačenja i iskorišćavanja u istoriji. Kolonijalni imperijalizam je to nesumnjivo i bio, ali je uprkos svo­ jih eksploatatorskih metoda on koštao onoliko koliko je i donosio. Eko­ nomski gledano, on je bio velika političko-ekonomska pogrešna kalku­ lacija. SAMOUNIŠTAVAJUĆA DINAMIKA KAPITALIZMA: EKONOMSKE TEORIJE IMPERIJALIZMA Kako se može objasniti takva pogrešna kalkulacija, posebno zato što nije bila ograničena na jednu zemlju ili evropski kontinent, odakle je prvo i došao čuveni i ozloglašeni Scramble fo r Africa 4 , već je zahva­ tila čitav svet. Japanska i američka politika bile su, u to doba, zahvaće­ ne imperijalističkom groznicom. Japan je zakoračio na istočno-azijsko kopno, pre svega u Mandžuriju, gde se sukobio sa Rusijom. Posledica je bila rusko-japanski rat iz 1904./5. godine, koji se može označiti kao klasičan imperijalistički rat. Sjedinjene države su se posle španskoameričkog rata vođenog 1898. godine, učvrstile ne samo u srednjeameričkom-karipskom prostoru, već su takođe anektirale Filipine, gde su bile uvučene u višegodišnji krvavi gerilski rat. Da li je ta pogrešna kalkulacija bila uslovljena histerijom koja se proširila kao epidemija i sprečila elite da slede svoje interese? Da li su, 3 Ovo uzbuđenje može se, pre svega, tematizovati na nemačkom primeru: vidi Ulrich, Die nervôse Grosmacht i Radkau, Das Zeitalter Nervositat. Naravno, ono se nije ograničilo samo na Nemačku, već se pokazalo takođe u Francuskoj, a posebno u Velikoj Britaniji, kojom je zavladala histerična germanofobija. Vidi: Gollwitzer, Geschichte des weltpolitischen Denkens, sveska 2, S. 71 f. 4 Vidi: Doyle, Empires, S. 344, ff.

32

u stvari, hiperakumulacija, odnosno pad potrošnje, u ekonomski najra­ zvijenijim zemljama, doveli do traganja za novim tržištima za ulaganje kapitala i prodaju robe, kao što tvrde marksistički teoretičari imperija­ lizma? Ilije, kao što tvrdi Jozef Šumpeter, imperijalizam poznog XIX i ranog XX veka bio poslednji potez pred-modemih elita koje nisu htele da se povinuju duhu trgovine i promena, pa su stoga pokrenule osvajač­ ke planove, kod kojih je zapravo bilo očigledno da se nikada neće ispla­ titi. 56 U principu, za uzroke izgradnje velikih država u XIX veku i za sukobe koji su ih pratili, postoje dva moguća objašnjenja. Jedno koje po­ lazi od temeljne iracionalnosti ovog razvoja i koje prodor iracionalnosti u je d an sve racionalniji svet vidi kao problem, i drugo, koje imperijali­ zam shvata kao racionalno delovanje moćnih aktera unutar kapitalistič­ kog sveta, pri čemu konkurencija nacionalnog kapitala kao i njegove potrebe za amortizacijom određuju pravac imperijalističke ekspanzije. Ovo poslednje tumačenje takođe objašnjava zašto se u tim teorijama, samo manjim delom, obrađuje nastanak i uspon velikih država a više se postavlja pitanje ima li kapitalizam budućnost, i ako je ima, da li će ona biti epoha varvarstva kao što je predviđala Roza Luksemburg ili se ka­ pitalistička dinamika može ukrotiti socijalno-političkim reformama, kao što je mislio Džon Etkinson Hobson. 5 Za imperijalnu ekspanziju SAD-a, krajem XIX veka, vidi: Wehler, Der Aufsteig des amerikanischen Imperialismus; ratovi povezani sa ovom ekspanzijom prika­ zani su u: Boot: The Savage Wars o f Peace; posebno filipinski rat: S. 99-128. 6 Kao glavne predstavnike marksističkih teorija imperijalizma treba istaći Rudolfa Helferdinga, Rozu Luksemburg, Karla Kauckog i Vladimira Iljiča Lenjina. Pita­ nje o kome se raspravljalo da li se imperijalistička ekspanzija može objasniti smanje­ nom potrošnjom ili hiperakumulacijom, ovde nije igralo neku značjnu ulogu. Zani­ mljiv i pažnje vredan prikaz tradicionalnog mentaliteta nasuprot trgovačkom duhu na­ lazi se u: Werner Sombart, Handler und Helden (1915. god.). Premda je pisana za vreme ratova, knjiga ne odražava njegov patriotski stav, nastao u vrevi sukoba, već pred­ stavlja političku primenu Zombartove teorije kapitalizma: kapitalizam usled postignu­ tih uspeha gubi snagu i dinamiku, i postepeno ’’zarasta u salo” da bi mogao da funkcioniše. On mora da uvede sredstva strana svojoj prirodi. Suprotno stanovište zastupa Jozef Šumpeter (” Zur Soziologie der Imperialismen” S. 283 f.), koji o odnosu impe­ rijalizma i kapitalizma piše sledeće: ’’Imperijalizam je atavizam....Onje atavizam dru­ štvene strukture i atavizam individualno-psihološke osećajnosti. Pošto su zauvek ne­ stali uslovi koji su ga stvorili, on, uprkos svih pokušaja da opstane, sve više nestaje sa istorijske scene. ”

33

Hobson je na prelazu iz XX u XIX vek prvi razvio jednu čisto ekonomski zasnovanu teoriju imperijalizma na koju su se oslanjali go­ tovo svi potonji teoretičari imperijalizma. On je zastupao shvatanje da imperijalistička politika, posmatrana iz ugla društva kao celine, nikada ne donosi dobit-. Tu politiku, on je smatrao za jedan sasvim štetan po­ sao. Prihodi od trgovine sa privredno nerazvijenim i često zatvorenim teritorijama ni na koji način ne opravdavaju vojne i troškove uprave, ko­ je zahteva održavanje imperije, pri čemu postoje i ulaganja u infrastruk­ turu tih prostora. Međutim, koga je onda zanimala izgradnja tako nerentabilnih impe­ rija? Ona nije potrebna ni poreskom obvezniku, ni preduzetniku, ni trgov­ cu, tvrdi Hobson. Ona je potrebna samo finansijskom kapitalu koji je tra­ gao za profitabilnim mogućnostima ulaganja Ekspanzionistička imperijal­ na politika otvara takve mogućnosti —naročito kada država pruža potrebne garancije i kada je spremna da vojno interveniše u prekomorskim oblasti­ ma, da brani investicije od ustanaka i građanskih ratova i da, ako zatreba, tamo uspostavi svoju političku kontrolu. ^ Da bi državu i većinu njenih gra­ đana naveo da za finansijski kapital otvore profitabilne i sigurne mogućno­ sti privređivanja u prekomorskim zemljama, ovaj kapital je počeo da manipuliše javnim mnenjem. On je probudio nacionalističke instinkte i u stanov­ ništvu stvorio pro-imperijalističko raspoloženje, preko kojih je interese ne­ kolicine kapitalista za prekomorskim investicijama podigao na rang nacio­ nalnog zadatka. U osnovi imperijalizma, prema Hobsonu, nalazi se projekat unutrašnje preraspodele u ekonomski naprednim društvima. Za razliku od kasnijih marksističkih teoretičara imperijalizma, Hob­ son nije smatrao da će kapitalizam propasti ako ostane bez ekspanzije u prekomorske zemlje i političko-vojnog obezbeđenja tamo uloženog kapita­ la Hobson je čak bio ubeđen da se problem smanjene potrošnje u kapitali­ stičkim zemljama može srednjoročno rešiti preko aktivne socijalne politi­ ke, koja će dovesti do povećane kupovne moći m asa Političko pripitomlja-7 7 Agresivni imperijalizam koji poreskog obveznika tako mnogo košta, koji tr­ govcu u preduzetniku donosi tako malo dobiti, koji sa sobom nosi nepredvidljive opa­ snosti po građane, izvor je velike dobiti za investitora, za koga unutrašnje tržište ne predstavlja profitabilnu mogućnost ulaganja, pa, stoga, traži od države da mu obezbedi unosne i sigurne prilike za ulaganje u prekomorske zemlje". (Hobson, Der Imperialismus, S. 74).

34

vanje kapitalizma i razvoj delotvomog socijalnog sistema, bili su, dakle, al­ ternativa za agresivno imperijalističko širenje na čitav svet. Džon Mejnard Kejns, teoretičar anticikličnog upravljanja privredom, bio je u više vidova pod uticajem Hobsonove kritike imperijalizma Roza Luksemburg i Vladimir Ilić Lenjin su, sa svoje strane, u unutarpartijskim obračunima sa socijalreformističkim odnosno sindikalno usmerenim stru­ jama u svojoj partiji, odlučno odbacili mogućnost ’’socijaldemokratske” reforme kapitalizma i isticali njegovu imanentnu prinudu za imperijalistič­ kom ekspanzijom. Njihove teorije imperijalizma su se od samog početka usredsredile samo na rušenje kapitalizma: on se mora revolucijom oboriti, a da bi to moglo da uspe, pobrinula se imperijalistička konkurencija. Veli­ ke sile će stupiti u međusobni rat posle koga će oslabiti i tako omogućiti pobedu socijalističke revolucije. Ove teorije i rasprave nisu se istinski zanimale za izgradnju imperi­ ja, već su se kretale oko pitanja reformisanja odnosno revolucionarne pro­ mené evropskih društava Stoga nisu poklanjale pažnju periferiji na koju su se imperije širile. Okrenute same sebi, ove teorije uglavnom su se bavile pi­ tanjem da И se kapitalizam može reformisati i gde leži njegova snaga i sla­ bost. Političko-ekonomska periferija imperijalizma, bila je doslovno perifer­ na - pa je u skladu sa tim i obrađivana Zbog toga je izgradnja imperija shvaćena kao proces koji se kreće od centra ka periferiji. Razmatrani su sa­ mo delatni faktori, dok su faktori privlačenja ostali nezapaženi. Rezultat do koga su došle teorije imperijalizma bio je, dakle, kroz način postavljanja pi­ tanja i saznajnih interesa, unapred određen. Lenjin se u svojoj teoriji imperijalizma jedini nešto podrobnije ba­ vio periferijom, ali to treba pripisati činjenici d a je Rusija, mada već vekovima imperijalna sila, gledano iz perspektive ekonomske teorije im­ perijalizma, pripadala periferiji. Ako se imperijalizam shvati kao posledica preterane akumulacije kapitala, onda se kapitalistički nerazvijena Rusija može shvatiti kao statista na bini, čiji je pokušaj da vojni impe­ rijalizam dopuni imperijalizmom rublje, po uzoru na Britaniju i Sjedi­ njene države, zbog nedostatka kapitala bio osuđen na p ro p ast.8 Lenjin

8 Ovaj pokušaj vezuje se, pre svega, za ministra fmansija koji je na ovaj polo­ žaj došao 1892. godine. Smatralo se da imperiju ruskih careva treba pretvoriti u kolo­ niju za izvlačenje profita, kada mu nije pošlo za rukom da pređe na politiku ekonom­ skog imperijalizma. Ovo je, prema očekivanju Vitea, bilo moguće ostvariti na kraj­ njem istoku zemlje; Geyer, Der russische Imperialismus, S. 144, ff.

35

je smatrao d a je Rusija ’’najslabija karika” u imperijalističkom lancu, koji će se nužno na tom mestu prekinuti. Prognozu Lenjina teoretičara ostvario je Lenjin političar, ali je ona smatrala da će socijalistička revolucija izbiti u Rusiji a da će se oda­ tle proširiti na prave centre kapitalističko-imperijalističkog sveta. U osnovi, Lenjin se nije zanimao za periferiju, već samo za najslabiju ka­ riku imperijalističkog lanca, u kojoj je video najbolju priliku za revolu­ cionarni prevrat. Rigidnost sa kojom je delove carevine koji su se tokom revolucije i građanskog rata otcepili od matice, ponovo vratio u novo­ stvoreni Sovjetski savez, pokazuje u kojoj meri je on zapravo bio rav­ nodušan prema periferiji. Ona mu je bila samo sredstvo za dobijanje ra­ ta u centru. Problem ekonomskih, pre svega socijalističkih teorija imperijali­ zma leži u tome što kapitalističko društvo shvataju kao ključ za obja­ šnjenje izgradnje imperija. One su, što im se ne može zameriti, aktuelni odgovori na aktuelna pitanja. Po pravilu, one sebe ne shvataju u tom smislu, već se predstavljaju kao opšta objašnjenja izgradnje imperija. Usled toga one moraju da objasne više nego što u stvari mogu objasni­ ti 9 i stoga prebacuju pogled na stvarne faktore i dinamiku imperijalne politike. Ono što je krajem XIX i početkom XX veka važilo za Veliku Bri­ taniju, Sjedinjene Države i Nemačku, manje je važilo za Francusku ko­ ja je, mada posle Velike Britanije druga kolonijalna sila, u poređenju sa drugim evropskim zemljama ipak bila manje obeležena dinamikom ka­ pitalističke akumulacije. To je još manje važilo za Japan a uopšte nije, kao što je već rečeno , važilo za Rusiju. Carstvo se tokom ovog perioda usmerilo na uvoz kapitala a njegova promena saveznika, pre svega zamena Nemačke za Francusku krajem osamdesetih godina XIX veka, koja je značajna za predistoriju prvog svetskog rata - bila je u najužoj vezi sa zaključivanjem kreditnih ugovora. Kreditni ugovori su Rusiji bi­ li potrebni radi modernizacije infrastrukture i vojske kao i radi izgrad­ nje industrije. 10 Ekonomska dinamika nije u stanju da objasni imperi­ jalističku politiku carevine u drugoj polovini XIX veka. 9 Upečatljivo rešavanje ovog problema nalazi se u: Aron Der permanente Krieg, posebno u glavi „Lenin und seine Deutung des Imperialismus“, S. 89-115. 10 O ekonomskim razlozima ruske promene saveznika krajem 80-tih godina XIX veka, vidi: Geyer, Der russische Imperialismus, S. 131 ff.

36

PROBLEM CENTRA I PERIFERIJE Istorija izgradnje ruske imperije, obeležena je eksploatacijom i iskorišćavanjem sopstvenog stanovništva u cilju ekspanzije. 11 Ovo se označava imenom ’’unutrašnji kolonijalizam” . Jedan od njegovih glav­ nih elemenata jeste, delom i prisilno, preseljavanje stanovništva iz evropskih u sibirske delove R usije.1213O tome d a je tokom izgradnje im­ perije, masama pripao deo ekstraprofita - čime je Lenjin objašnjavao či­ njenicu da u zapadnoj Evropi nije došlo do revolucije - u slučaju Rusi­ je nije moglo biti govora. Na prvom mestu, seljaci su vekovima krvari­ li radi izgradnje imperijalne moći careva. Da lije od te izgradnje aristokratija izvukla korist, kako pretpostavljaju teoretičari imperijalizma, vi­ še je nego upitno. Činjenica d aje između 1863. i 1904. godine oko 90% plemićkih poseda promenilo vlasnika, govori upravo suprotno. Ruski pokušaj učešća u imperijalnoj utakmici velikih sila, doveo je do prome­ né društveno-ekonomske strukture zemlje, i time ubrzao nestajanje ple­ mićkih poseda i osiromašenje seljaštva. Ovo drugo je, iz perspektive posmatranja i prognoze teorija imperijalizma, bilo manji problem od osiromašenja aristokratije, sloja na kome je počivala društveno-ekonomska struktura carevine. Njihovi društveni interesi bili su u otvorenoj suprotnosti sa aspiracijama imperije. Da bi odbranila svoje interese, aristokratija je morala da se suprotstavi ekspanziji države. Carska Rusija je tokom većeg delà svoje istorije bila primer onih imperija u čijem se centru moći ne može pronaći istinski profiter imperijalne politike. U slučaju Rusije, postoji još jedan elemenat koga treba objasniti. Naime, okolnost da su se carevi, radi jačanja svoje države, još od vre­ mena Petra Velikog, u velikoj meri oslanjali na ne-Ruse. M eđu njima, Nemci su imali istaknutu ulogu - pored baltičkih nemačkih plemića, ko­ ji su posle ruske ekspanzije na Baltik, početkom XVIII veka, postali deo ruske carske države u kojoj su uživali posebne privilegije, u Rusiju su takođe iz Nemačke došli oficiri i državni službenici. Zato je u XVI­ II i XIX veku oko 18% visokih službenika u Rusiji bilo nemačkog po­ 11 Za eksploataciju seljaka u cilju izgradnje imperije, vidi: Hoseking, Russland, S 228-254. 12 Samo između 1887. i 1913. godine u Sibir je preseljeno odnosno deportovano 5,4 miliona ljudi; vidi: Reinhard, Kleine Geschichte des Kolonialismus, S. 164 f. 13 Vidi: Geyer, Der russische Imperialismus, S. 101.

37

rekla a do početka XX veka ovaj procenat se još više povećao.14 Oni su nesumnjivo imali korist od imperijalne ekspanzije Rusije kojoj su dugo­ vali svoj položaj i karijeru. Slično važi i za Kozake, koji su u odbrani granica igrali važnu ulogu. Istinski korisnici carske imperije, bile su da­ kle prerifeme grupe i nacionalne manjine, koji su unutar imperijalnog poretka zauzimale položaje koji im inače nikada ne bi pripali. 15 Takvo davanje prvenstva grupama i manjinama koje dolaze sa periferije drža­ ve, ne može se objasniti ni teorijama imperijalne vladavine, ni teorijama imperijalizma. Ova, ranije formirana snaga, uzdala se u imperijalnu ekspanziju da bi išla tragom moćnih aktera i projektanata kao i dobitni­ ka imperijalne politike ekspanzionizma. Teorije imperija stvorile su predstavu o korisnosti društvenih marginalnih grupa za održanje vlasti u prostranoj državi, u kojoj centar nije u stanju da kontroliše sve doga­ đaje i odluke pa se stoga mora oslanjati na predstavnike vlasti i na pe­ riferiji. Pri tome je manji problem ispravna ili pogrešna procena intere­ sa a veći staranje za pridobijanje lojalnosti lokalnih nosioca odlučiva­ nja. Što je veći prostor neke imperije, to su vidljivije centrifugalne sile - guverneri i vojni komandanti povezuju se sa stanovništvom periferije i stiču poverenje i naklonost trupa pod svojom komandom, pa se javlja opasnost da se prvom zgodnom prilikom otcepe od imperije ili da pu­ čem ili državnim udarom pokušaju da se dokopaju vlasti u centru. Istorija Imperium Romanum od građanskih ratova iz I veka pre n.e. obeležena je nizom pobuna i uzurpacija vlasti koje su nastajale na periferiji, i odatle se kretale prema centru. 16 Suviše uska veza između stanovništva nekog regiona i guvernera, ili između pograničnih trupa i njihovog komandanta, može se sprečava­ ti redovnim i kratkoročnim promenama administrativnog i vojnog oso­ blja. Imperije su često pribegavale ovom sredstvu. Štetna strana takve metode sastoji se svakako u tome da onima koji odlučuju ne ostaje do­ voljno vremena da se upoznaju sa specifičnostima regiona. Kruta pri14 Vidi: Hosking, Russland, S. 69. 15 Time se ne želi reći da nije bilo trgovačkih porodica čiji uspon je usko pove­ zan sa imperijalnom ekspanzijom Rusije. Primer ovoga je porodica Stroganov, koja je, u stvari, upravljala ekspanzijom na Sibir. Vidi: Hosking, Russland, S. 44 i Reinhard, Geschichte des Kolonialismus, S. 161. 16 Takođe su i veliki potresi u kineskom carstvu uvek dolazili sa periferije. Vi­ di: Schmidt-Glintzer, China, S. 64 ff; 113 ff; 193 ff.

38

mena opštih načela, po pravilu, dovodi do mnogih pogrešnih odluka. Poznati primer za negativne posledice principa rotacije je Publije Kvintilius Varus, rimski namesnik u Germaniji, koji je prethodno službu oba­ vljao u Siriji, i koji je bio slabo upoznat sa sasvim drugačijim prilikama između Rajne i Elbe. Zbog toga je nemačkim poglavarima uspelo da 9. godine naše ere rimskom namesniku i njegovim legijama u Teutoburškoj šumi postave zasedu, i Rimljanima nanesu poraz koji je trajno za­ ustavio njihovu imperijalnu ekspanziju na severoistok. 17 Istorija impe­ rijalnih poraza puna je takvih likova. Alternativa za učestalo zamenjivanje fimkcionera sastoji se u to­ me da se na funkcije postavljaju grupe i pojedinci, koji moraju da pre­ ma imperijalnom centru ispoljavaju bezuslovnu lojalnost. Njihova poli­ tička i lična sudbina povezana je sa sudbinom gospodara zbog čega se od njih očekuje lojalnost i revnost čak i onda kada je taj gospodar dale­ ko i kada ne može direktno da nadgleda svoje podređene. Drugi p ri­ mer za upotrebu manjina za obezbeđenje imperijalne moći jesu - osim Kozaka i upravnog osoblja ruske države - janjičarske trupe osmanlijskog carstva koje nisu bile smeštene na imperijalnoj periferiji, već u sa­ mom centru moći u Carigradu i okolini. Zbog toga, one su mogle posta­ ti opasnost za sultanovu vlast. Budući da su janičari po obučenosti i na­ oružanju bili najbolja vojska kojom je sultan raspolagao, on bi teško mogao da spreči neki janičarski ustanak. On je zavisio od lojalnosti ovih elitnih jedinica. Bezuslovna lojalnost janjičara kao i njihovo izuzetno zalaganje u ratu, osigurano je regrutovanjem ovih trupa iz redova hrišćanskih dečaka, u takozvanom ’’danku u krvi” u osmanlijskom car­ stvu. Oni nisu imali društvene veze i političke kontakte u centru moći, i svoju privilegovanu poziciju dugovali su samo blagonaklonosti vlada­ ra. Ova elita osmanlijskog carstva dugo vremena je poticala sa Bal­ kana. U etničkom pogledu ona je bila manje turska nego albanska. Janjičarsko poreklo sa imperijalne periferije i pripadnost nekoj od etnič­ kih i religioznih manjina, bili su jemstvo da se sultan može osloniti na njih, i da ne mora da deliti sudbinu onih rimskih careva koji su pali kao žrtve jednog od ustanaka pretorijanske garde. Slično je važilo i za upra­ vljačku elitu osmanlijskog carstva. Njeno opadanje počelo je kada su krajem XVII veka u službu primani samo muslimani po rođenju. Pore­ 17 Vid. Lehmann, Das Ende der rômischen Herrschaft.

39

znici su nastojali da napune sopstvene džepove, a centar je sve više gu­ bio kontrolu nad periferijom. 18 Opadanje i slom španske svetske države, može se tumačiti delovanjem centrifugalnih sila koje je konačno dovelo do otcepljenja velikih oblasti od državne zajednice. Zbog manjeg prisustva službenika i voj­ nog osoblja u Latinskoj Americi, španska kolonijalna uprava je bila ma­ lo plaćena. Zato je došlo do sve većeg kreolizovanja, kako državnih slu­ žbenika, tako i komandnog kadra, milicije koja je služila za očuvanje društvenog poretka i odbranu od nomadskih indioskih plemena. Trgovi­ na na latino-američkom području, već je bila pretežno u kreolskim ru­ kama. 19 Uskoro je došao čas kada gornji slojevi Latino-Amerikanaca koji su upravljah teritorijalna od Kalifomije i Teksasa na severu do Či­ lea na jugu nisu videli nijedan razlog zbog koga bi bogatstva Latinske Amerike prepuštah španskoj matici, da bi time finansirali njenu politi­ ku hegemonije u Evropi. U centru države, u Madridu, na to se naravno gledalo drugačije, pa su uvedene reforme preko kojih je centar pokušao da smanji kreolski uticaj, a poveća uticaj Španaca iz Evrope. Ekonomski uspeh ovih re­ formi, doveo je do još većeg otuđivanja Latino-Amerikanaca od špan­ ske matice. 20 Kada su 1807. godine Napoleonove trupe osvojile Španiju i kada je jedan Napoleonov brat postavljen za španskog kralja, to je postao povod, ali ne i uzrok, da se srednja i južna Amerika odvoji od Španije. Ono što je u slučaju ruske države bio društveno-politički rubni položaj delova državne i vojne elite imperije, u slučaju španske države dugo vremena je bila manjinska pozicija belih gradskih viših slojeva unutar indioskog okruženja. Centrifugalne tendencije ovde su delovale uprkos okolnosti da kreolski gornji sloj nije bio siguran hoće li posle odvajanja od španske državne zajednice zadržati svoj položaj u novom 18 Za organizovanje janičarskih trupa i njihovo regrutovanje iz redova hrišćanske dece vidi: Matuz, Dos Osmanlische Reich, S. 98 ff; za opadanje janičara kao simptom slabljenja osmanlijske caravine, vidi: Jorga, Geschichte des Osmanischen Reich,sveska 3, S. 220 ff; sažet prikaz nalazi se u: Ursinus, Byzanz, Osmaisches Re­ ich, türkischer nationalstat, S. 155f. 19 Vidi: Pieper, Dos Ende des Spanischen Kolonialreiches, i Bemecker, Spanische Geschichte, S. 107 ff. 20 Ibid, 163 f.

40

svetu ili će ga ustanci robova i Indiosa oterati sa njega. Unutrašnja i spoljašnja sigurnost čiji je garant bila španska država, delovale su kao centripetalna protivteža. Tek kada su se troškovi burbonskih reformi, koje su morali da plate Kreolci, povećali a Španija zbog rata sa Engle­ skom više nije bila u stanju da očuva red i stabilnost, pojavila se svest d a je bolje napustiti imperiju nego i dalje ostati u njoj. Ruski i španski primer pokazuju da se posle izgradnje strukture i dinamike imperije, njen poredak ne može održavati samo iz centra. Brojne odluke koje za imperiju imaju egzistencijalan značaj, donose se na rubnim delovima, odnosno donose ih ličnosti i grupe koji potiču sa periferije i čije je političko opažanje prožeto periferijom. To važi i za rimske careve od II veka. Sasvim druga vrsta uticaja periferije na centar može se zapaziti u slučaju britanskog carstva. Britanci su poslednjih decenija XIX veka napustili udobnu izgradnju imperije koja kontroliše struje i pokrete, i bar delimično, u Indiji i Africi natovarili na sebe velike troškove i teret teritorijalne imperije. Oni su izgradnju imperije prepustili idejama slo­ bodne trgovine i osiguranja mira, preko intenzivnog privrednog preplitanja i to pre svega ne-državnim akterima. Izgradnja impreije nije pre­ puštena samo trgovinskim kompanijama, već i pojedinim poslovnim ljudima i bankama, koji su otvarali tržišta i na taj način jačali trgovinu. ” Po mom mišljenju” rekao je Ričard Kobden, utemeljitelj pokreta za slobodnu trgovinu 1846.godine, ’ ’princip slobode u moralnom svetu delovaće kao princip gravitacije u fizičkom; on će spajati ljude, prevazilaziti suprotnosti rase, vere i jezika i ujediniti nas silom večnog m ira.” 21 Krajem XIX veka, stvari su ipak počele drugačije da se razvijaju nego što su to zamišljale teorije slobodne trgovine i liberalnog interna­ cionalizma. 22 Privredno ujedinjavanje, nametnuto zavisnim zemljama, nije dovelo, kao što se očekivalo, do jačanja i liberalizacije političkog poretka, već do njegovog postepenog slabljenja i konačno do sloma. Učestale su pobune od kojih je ustanak Sepoja u Indiji 1857. godine, bi­ la samo prva po redu. Pod utiskom ovih događaja, Britanci su promenili čitavu vojnu i administrativnu strukturu u Indiji. Povukli su jeftine elemente indirektne uprave, i zamenili ih skupljim oblicima direktnog 21 Navedeno iz: Schell, Die Politik des Friedens, S. 45. 22 Vidi:. Robinson, Africa and the Victorians.

41

vladanja. Ta odluka nije došla iz centra. Ona je doneta pod dejstvom su­ štinske nestabilnosti rubnih područja. Takve tendencije, ali i uspon političara koji su u privredna očekiva­ nja imperije manje verovali od svojih prethodnika, doveli su do odlaganja vraćanja kredita, pa je bila ugrožena sigurnost investiranja u novootkrivene regione. Sjedinjene države su, pre svega u srednjo-američkom, karipskom prostoru, takozvanom svom dvorištu, bile suočene sa sličnim problemima, pa su bile prinuđene na stalne intervencije. Iznenada su se baš one imperi­ jalne sile koje su se do tada iz dobrih razloga odricale direktne političke uprave, u područjima u kojima su ostvarile privredni prodor, našle pred iz­ borom da se iz njih Ш povuku ih da u njima uspostave administrativnu po­ litičku kontrolu.23 Evropljani, posebno Britanci, odlučili su se za drugu op­ ciju i u subsaharskoj Africi i Aziji uspostavili kolonije, dok su se SAD na Kanbima i u srednjoj Americi ograničile na politiku povremenih vojnih in­ tervencija Povlačenje bi značilo da su one morale da otpišu uložene inve­ sticije - što nijedna od sila učesnica u ovoj fazi privredne globalizacije, uprkos najava otpora i nestabilnosti nije ozbiljno uzimala u obzir. 2425 Odluka ekspanzivnih zapadnih društava da državni aparat, vojna i sredstva uprave stave u službu privrednih interesa, prema teorijama impe­ rijalizma, označila je prelazak od kapitalističkih na imperijalističke države. 25 Ono što pri tome gotovo da nije bilo zapaženo, bile su promene na peri­ feriji. Tamo su se tradicionalni proizvodni oblici slomih pod pritiskom pri­ liva roba iz industrijskih centara, a tradicionalni način života izgubio je svo­ ju obavezujuću moć i koheziju. Na posletku je delovanje ranih oblika globalizacije iz druge polovine XIX na ova tradicionalna društva, dovelo, počev od devete decenije XIX, do takozvane imperijalističke ekspanzije sa kojom je započelo doba imperijalizma. Ako se ovaj razvoj opiše kao proces 23 Vidi: Schell, Die Politik des Friedens, S. 44-48. 24 Različito reagovanje Britanaca i Amerikanaca na nestabilnost periferije, ima više veze sa specifičnim političkim tradicijama, nego sa principijelnim normativnim razlikama. Za Britance osnivanje protektorata i kolonija bila je odluka bliska njihovoj dotadašnjoj politici, dok za Amerikance, u čijoj svesti rat za nezavisnost predstavlja jedan od osnovnih mitova, tako nešto nije dolazilo u obzir. Ipak, ponašanje u Panami ili na Filipinima, de facto se svodi na uspostavljanje protektorata. Za raličite faze globalizovanja kao sažimanja prostora i vremena, vidi: Menzel, Die Globalisierung. 25 Ovaj prelaz sebi možemo predstaviti pre kao prelazak delà puta nego kao prelaženje preko puta.

42

privredne erozije postojećih poredaka, koji svoje političko stabilizovanje očekuju spolja, postaće vidljive paralele sa situacijom s kraja XX veka U njihovom svetlu pojavljuju se brojne humanitarne vojne intervencije proteklih decenija - od sprečavanja genocida do prekida građanskog ra­ ta - kao nusproizvod neočekivanih posledica najnovijeg procesa globalizacije. Humanitarni imperijalizam, o kome neki autori govore, u tom slučaju nije ništa drugo do hod po tragovima koje je iza sebe ostavio pro­ ces globalizacije. Istina, istoričari koji se bave epohom imperijalizma, stalno traže da se obrati veća pažnja na periferiju 26, ali njihovi zahtevi nisu naišli na veći od­ jek. U teorijama imperijalizma, stoga, postoji jedan maćehinski odnos pre­ ma periferiji, jer su one oduvek glavnu pažnju poklanjale centru. Kao im­ perijalističke označavaju se one intelektualne struje i politički pokreti, koji­ ma je u interesu izgradnja imperija Stoga su se teorije imperijalizma usmerile samo na ciljeve pojedinih aktera u centru, a previdele su koliko je za na­ stajanje imperija važna veza koja postoji između centra i periferije. Teorije imperija, naprotiv, treba da podjednaku pažnju obrate i na centar i na peri­ feriju, kako prilikom faze nastajanja, ali i u eposi konsolidacije imperije. Time se pojavljuje još jedan problem za teorije umperijalizma: njiho­ vo koncentrisanje na fazu nastanka imperija a zanemarivanje njihovog ka­ snijeg funkcionisanja. I ova jednostranost proizilazi iz onoga što važi za sa­ znanje dinamike kapitalizma. Ljudi su ubeđeni kako imperijalizmu neće poći za rukom da uspostavi stabilan poredak i da će u ratovima i sukobima koji iz toga moraju nastati, on konačno propasti. Pred jednim takvim oče­ kivanjem ne postoji razlog da se iscrpnije bavimo načinom funkcionisanja razvijenih imperija. I prilikom renesanse teorija imperijalizma tokom še­ zdesetih i sedamdesetih godina, ljudi su se više zanimah za prolazne držav­ ne tvorevine kakve su bile Bizmarkova država, vilhelmizam i veliko-nemačke državotvorne predstave nacional-socijakzma. Osim toga, povremeno se bacao pogled na američki i japanski imperijalizam, ali sa izuzetkom bri­ tanske imperije, velike imperije sa dužim trajanjem, nisu bile predmet intenzivnijeg proučavanja. 27 . Očekivanje definitivnog kraja doba im­ 26 Vidi: Robinson, Non-European Foundation, kao i: Fieldhouse, Economics

and Empire». 27 Kritičko vrednovanje ove renesanse teorija imperijalizma i sa njom poveza­ nim istorijskim istraživanjima u Nemačkoj pruža: Geiss, Kontinuitàten des Imperiali-

smus.

43

perija, tako nešto učinilo je suvišnim, pa se u skladu sa tim pažnja, čak i prilikom ispitivanja britanske imperije, pre svega obraćala na grozni­ čave faze ekspanzije dok su periodi mirnog funkcionisanja zanemariva­ ni. Nije isključeno da su na brzinu formulisane prognoze o tome da američka imperija neće opstati, u stvari rezultat specifične prerade ovih teorija imperijalizma.

TEŽNJA ZA PRESTIŽOM I KONKURENCIJA SILA. POLITIČKE TEORIJE IMPERIJALIZMA Treba li od istinskih političkih teorija imperijalizma očekivati više ka­ da se radi o objašnjenju novijeg političkog razvoja? Teško, s obzirom na problem centra i periferije, budući da je njihov cilj ispitivanje razvoja me­ tropole. Tako su se prve političke teorije imperijalizma mučile da objasne uspon Napoleona III, i nastanak drugog carstva u Francuskoj. Pri tome su ga stalno poredile sa Napoleonom i njegovom carevinom kao i sa načinom na koji su oba carstva stajala u tradiciji rimske imperije. Na početku ovih teorija, stoji mah spis Karla Marksa Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852.god.) u kome Marks politički uspon Napoleona III svodi na ’’klasnu ravnotežu’’ u Francuskoj polovine XIX veka Snage napretka i konzerva­ tivne snage, izvesno vreme su bile u ravnoteži i uzajamno se paralisale. Zbog toga je došlo do osamostaljivanja državnog aparata - on je morao da sprovodi politiku koja nije bila pod uticajem vladajuće klase. Takozvana bonapartistička teorija 28, mada po sebi nije teorija impe­ rijalizma, ipak sadrži neke njene elemente, pošto vojska i vladajuća elita u imperijalističkoj ekspanziji ne izražavaju više interese vladajuće klase, već su svojoj težnji za prestižom ostavili slobodne ruke. Pitanja o troškovima prestiža mogu se ostaviti po strani jer njih mora da plati politički nemoćno društvo. ’’Francuska se” , rezimira Marks događaje iz decembra 1851. go­ dine, kada je Luj Bonaparta konačno sebi prigrabio vlast, ’’oslobodila despotizma jedne klase samo zato da bi pala pod despotiju pojedinca, i to pod vlast pojedinca lišenog autoriteta” . 29 28 Marksovu bonapartističku teoriju u XX veku prihvatilo je više autora i primenilo je na analizu italijanskog fašizma i nemačkog nacional-socijalizma: vidi: Jaschke, Soziale bazis. 29 Marx, Der ashtzehnte Brumaire, S. 196.

44

Za Marksa, Luj Bonaparta bio je predvodnik dve frakcije lumpenproletarijata, skorojevića i kavgadžija. Zbog toga se dogodilo da istinski faktor moći u Francuskoj ne bude Narodna skupština, već vojska Još pre usposta­ vljanja drugog carstva on je pisao da ’’za dovršenje pravog oblika ove Re­ publike” nedostaje samo da se ”njegov ( parlament) raspust učini trajnim, a njena ( republike) deviza: sloboda, jednakost, bratstvo, zameni nedvosmi­ slenim recima: pešadija, konjica, artiljerija” . 30 Već je Napoleon, koji je dr­ žavnim udarom došao na vlast, tu vlast ’’mogao produžiti samo nizom osvajačkih ratova” . Utoliko ’’despotizam prema unutra i rat prema spolja, nužno idu jedan sa drugim” . 31 Imperijalizam i despotizam za Marksa su bile dve strane jedne iste medalje. Da se Marks, umesto što se usmerio na ekonomska pitanja i pitanja klasne borbe, u svom objašnjenju ograničio na političko-psihološke aspek­ te, on bi brzo došao do one pozicije koju je Maks Veber označio izrazom ’’težnja za prestižom” . Car, dvor i general-štab nastojali su da se radi pri­ znanja svoje istaknute uloge - ne samo u Francuskoj već i u Evropi i čita­ vom svetu —upuste u nove imperijalne poduhvate. Od konsolidacije vlasti u području Magreba do meksičke avanture Maksimilijana Habzburškog, iza kojih stoji francuska politika Avanturističko-šaljivu stranu ove politike niko od njenih savremenika nije bolje video od M arksa Politiku usmerenu na jačanje unutrašnjeg i spoljašnjeg prestiža francuskih careva ne treba procenjivati pojmovima pri­ vredne rentabilnosti, kojoj ona uopšte i nije težila Imperijalna politika Napoleona III pre se može opisati kao razmena ekonomskog kapitala za poli­ tički prestiž, povezan sa obećanjem da će se u srednjoročnom i dugoroč­ nom smislu on privredno isplatiti. Od imperijalnog prestiža imao je kratoročnu korist svaki Francuz koji je uzeo učešće u sjaju drugog carstva 32 Nasuprot ekonomskim, političke teorije imperijalizma imaju tu prednost što se bave sa više vrsta kapitala, koji se mogu upoređivati i uzajamno zamenjivati. 33 U stvari, pojam imperijalizma skovan je na 30 Ibid, S. 148. 31 Marks, Erste Adresse des Generalrats, S. 3. 32 Za pojam i shvatanje prestiža, vidi: Kluth, Sozialprestige. 33 Model vrsta kapitala koji doseže do Pjer Burdijea nije savremen sa njim pa se, prema tome, u eksplicitnom obliku ne može pronaći u teorijama imperijalizma, nastalim u XIX veku. Ta stvar je u ovim teorijama dobro postavljena, premda se taj po­ jam ne pominje.

45

osnovu posmatranja politike Luja Bonaparte, a proširenje o n d a 34 kada je torijevski predsednik vlade Velike Britanije, Bendžamin Dizraeli, upotrebio ovaj pojam 1872.god.- u čuvenom govoru u Kristal palasu da njime označi projekat jedne ekspanzivne spoljne politike koja je za cilj imala jačanje prestiža engleske Krune (i javnog ugleda Konzerva­ tivne partije). Proglašenje kraljice Viktorije za caricu Indije, u aprilu 1876. godine, takođe je, u doslovnom smislu te reči, bio jedan imperi­ jalni projekt. Njegov cilj je bilo uspostavljanje novog carstva, pri čemu se radilo manje o ekonomskoj koristi a više o političkom prestižu. To što je Dizraeli igrao na imperijalnu kartu, u krajnjoj liniji nije imalo veze sa činjenicom što se na evropskom kontinentu carska titula šetala između Pariza i Berlina. Posle poraza pretrpljenog u ratu sa Pru­ skom, Nemačka se u septembru 1870.god., vratila republikanskom dr­ žavnom uređenju a nemačke države ujedinjene pod vodstvom Pruske, početkom 1871. stupile su pod vrhovnu vlast cara. Dok su evropske kontinentalne države, pre svega države oba Napoleona, a krajem Bizmarkove i početkom Vilhelmove ere, i nemačka država 35, svoj prestiž nastojale da povećaju pozivanjem na rimsku imperiju, Dizraeli je odlu­ čio da naglašavanjem njenog vanevropskog međunarodnog položaja is­ takne globalni značaj Velike Britanije u vladavini svetom. U poređenju sa britanskom imperijom, nemačka carevina koja u tom trenutku nije imala nijednu koloniju, bila je isključena iz vladavine svetom. Koloni­ jalna groznica koja je postepeno zahvatila Nemačku, bila je isto tako iz­ raz težnje za prestižom, koja je carevini htela da osigura ’’mesto pod Suncem” . Težnja ka imperijalnosti time nije imala samo unutarpolitičku funkciju, kojom je htela da ekonomske sukobe zameni učešćem svakog građanina carstva u nacionalnom ponosu. U spoljno političkom pogle­ du ona je težila stvaranju prestiža a time i moći i uticaja. 36 Utoliko je težnja za prestižom političko-funkcionalni obrazac koji se ne može meriti kratkoročnom analizom troškova i koristi. U najširem smislu, borba za prestiž može se shvatiti kao uspostavljanje međunarodne hijerarhije bez pribegavanja ’’sredstvima rata” (Klauzevic) - u svakom slučaju 34 Vidi: Koebner, Imperialism, S. 1-26. 35 Vidi: Miinkler, Das Reich als politische Macht. 36 Za značaj prestiža u međunarodnoj politici, vidi: Gilpin, War and Change, S. 30 ff.

46

bez rata neposrednih konkurenata u borbi za prevlast. To ne znači da su takva rivalstva u osnovi proticala mirno. Ratovi koji su ih pratili, vodili su se većinom na periferiji ondašnjih zona uticaja, a imperijalni konku­ renti su pazili da ne dođu u direktan sukob.37 Prestiž su postizali kroz vojne pobede nad politički i ekonomski slabijim protivnicima. Tek kada je prestalo ovo takmičenje za moć i ugled, imperijalni ratovi vođeni na periferiji kao asimetrični ratovi, prerasli su u imperijalističke sukobe u kojima su se pretendenti na hegemonistički položaj, direktno sukobili. U centru političkih teorija imperijalizma 38 , na taj način našla se druga vrsta konkurencije, različita od one na koju su se usredsredile ekonomske teorije imperijalizma. To nije borba kapitala za tržište i mo­ gućnost ulaganja, već borba država za moć i uticaj, u kome poravnanje troškova i koristi u privrednom smislu ima manji značaj. Samo se po se­ bi razume d a je težnja za prestižom kanal za provalu iracionalnih moti­ va i očekivanja, ali je prisutan i onaj način posmatranja koji u obzir uzi­ ma samo ekonomsku stranu stvari. Za razliku od država, imperije se na­ laze pod prinudom, da u svim oblastima u kojima se mere moć, prestiž i snaga, zauzmu vodeći položaj. Ova prinuda danas se ne pokazuje sa­ mo kroz vojnu moć i privrednu snagu, već i kroz tehnološki razvoj, u oblasti nauka, u svetu sporta i zabave. Nobelove nagrade, univerzitetski uspesi, olimpijske medalje i dodele oskara, postale su merilo kojim se pokazuje imperijalna soft power . Povremeni preokreti u ovim oblasti­ ma, smatraju se indikatorima početka propadanja imperija, i u svakom slučaju knjiže se kao gubitak prestiža, koji se prvom prilikom mora na­ doknaditi. Međutim, to su samo bezazleni oblici stalnog posmatranja usmerenog na imperiju, koja uporno mora dokazivati svoj zahtev za prevlašću. Vrlo strog test imperijalnih zahteva za hegemonijom, jeste neo­ sporna vodeća pozicija u oblasti prirodnih nauka i vrhunske tehnologi­ je, jer se tu uspostavlja kontrola nad svetskom privredom, ali nastaje i političko-vojna moć. Primer za ovo je istorija putovanja u kosmos. Ka­ da je Sovjetski savez krajem pedesetih godina prošlog veka u ovoj obla­ sti postigao prve spektakularne rezultate, to u Sjedinjenim državama ni­ je izazvalo samo takozvani ” Sputnjik-šok” , već je postalo povod za do­ nošenje kosmičkog programa koji je imao za cilj da dostigne i prestig37 Vidi: Ibid S. 118 f. 38 Za sažet pregled vidi: Mommsen, Imperialismustheorien, S. 7-11.

47

ne Sovjetski savez u prodoru u kosmos. Simbol američke nadmoći po­ stalo je najzad iskrcavanje ljudi na Mesec, a veliki korak za čovečanstvo, koga je napravio Nil Armstrong kada je napustio letelicu i stupio na mesečevo tlo, bio je , pre sv eg a, veliki korak za ciljeve prestiža i he­ gemonije SAD-a. Da bi se mogao proceniti značaj političke težnje za prestižom, po­ gled treba da se baci na okvirne uslove borbe za prestiž, i pri tome na­ pravi razliku između multipolamih i bipolamih sistema međunarodne politike. Potrebno je da uobičajenom razlikovanju - koje prave teorije međunarodnih odnosa - na multi i bi-polami dodamo i unipolam ost39 kao treću mogućnost. U ovoj mogućnosti ostvarivanja jednog više kon­ zervativnog vida težnje za prestižom, radi se, pre svega, o tome da i ostali akteri priznaju ono na šta ukazuju podaci o stvarnoj podeli moći. Ukoliko je to slučaj, utoliko je to stabilniji politički poredak; što toga manje ima, to više treba računati na sve veće neprihvatanje postojeće hi­ jerarhije, neprihvatanje koje može ići i do otvorene pobune. U među­ sobnim raspravama, vođenim uoči najnovijeg iračkog rata, radi se takođe i o političkom prestižu Sjedinjenih država, kome je otvoreno proti­ vljenje nekih američkih saveznika nanelo značajnu štetu. Od šezdesetih godina prošlog veka, Francuska u okviru zapadne zajednice, ima ulogu one sile koja osporava prestiž Sjedinjenih država, i koja jedina među zapadnim državama za sebe traži isti status. Ovu po­ litiku započeo je De Gol, i ona je postala osnovno obeležje degolizma. Njegov pravac takođe su sledili liberalni Valeri Žiskar Desten i socijalitički predsednik Fransoa Miteran. Britanci su , naprotiv , nastojali da kroz oslanjanje na vodeću moć Sjedinjenih država učestvuju u njiho­ vom prestižu i na taj način povećaju sopstveni ugled. Posledice koje je takva borba za prestiž drugog reda imala po me­ đunarodni poredak, promenile su se onda kada je nestao bipolarni po­ redak, kakav je bio u doba sukoba između istoka i zapada. Bipolarnost ograničava efekte borbe za prestiž; unipolamost i multipolamost napro­ tiv ih jačaju. Na primer , pod uslovima sukoba istoka i zapada, bilo je jasno da francusko opiranje Sjedinjenim državama neće ići toliko dale­ ko da dovede u pitanje pripadnost Francuske zapadu. Cilj francuske po­ 39 U ovom smislu je Šnajder (Myths o f Empire, S. 21-26), razradio strukturu podsticanja i mehanizam sankcija multi-polamog i bi-polamog sistema, s obzirom na imperijalne aspiracije.

48

litike nikada nije bilo poricanje ove pripadnosti, pa su sve demonstraci­ je nezavisnosti francuske spoljne politike, na tom mestu imale granicu. Francuska težnja za prestižom, više je služila da zadovolji nacionalni ponos, nego da stvarno promeni političke konstelacije. Zbog toga Sje­ dinjene države nisu smatrale nužnim da preterano ističu svoj hegemonski položaj. U isto vreme, korist koju je Velika Britanija izvlačila iz svog spremnog podržavanja SAD-a bila je relativno mala. Sve ovo se posle bipolarne podele sveta, u početku jedva primetno, promenilo. 40 To čini razliku između situacije Sjedinjenih država pre 1991. godine i posle toga, pri čemu je ta godina, krajem koje je Sovjet­ ski savez i formalno prestao da postoji, jedan fiktivan datum, jer je pro­ tekla gotovo decenija dok akteri nisu shvatili kakve posledice u ovom pogledu ima kraj bipolarnosti. ’Tgra prestiža drugog reda” za hegemo­ na, uprkos relativnog povećanja moći posle nestanka bipolamih konku­ renata, sada predstavlja pravi izazov, i on na nju gleda sa mnogo manje spokoja nego u doba bipolarnosti. Zbog toga se korist koja se dobija za bezuslovno sledbeništvo, bar simbolično povećala. Zbog svega toga hegemonistička sila mora, posle nestanka strukturalne prinude bipolariteta, da poveća pritisak na svoje saveznike. Imajući u vidu najnovija pre­ viranja u transatlanskim odnosima, čitav niz posmatrača ističe da su se SAD od ’’dobronamemog hegemona” pretvorile u tvrdu imperijalnu silu, i ovo ponašanje objašnjavaju planovima i ciljevima nekolicine neokonzervativnih članova vlade i političkih savetnika. 41 Ovde se ipak, vi­ še radi o posledici nestanka bipolarne prinude, i zaoštrene borbe za pre­ stiž koja se iz toga razvila. Što je veća konkurencija aspiranata na hegemoniju, to je veća nu­ žnost da glavna sila kroz imperijalni nastup naglasi sopstvene zahteve. Na takvu situaciju Dizraeli je reagovao svojim govorom u Kristal palasu. Britanski uticaj na odnose na evropskom kontinentu bio je ugrožen i posle državnog ujedinjenja nemačkih zemalja. Britanska vlada je ru­ 40 Pri tome za efekte ’’drugorazredne težnje za prestižom» nije važno da li se okvirni uslovi međunarodne politike definišu kao unipolami ili multipolami. U oba slučaja je pritisak vodeće sile na saveznike da priznaju njenu vodeću poziciju, drama­ tično porastao. U knjizi Maersheimer The Tragedy o f Great Power Politics,S. 12f, opi­ sati ove konstelacije kao multipolamost sa jednim potencijalnim hegemonom. Prema Mershajmerovom mišljenju, ovaj sistem je bremenit konfliktima. 41 To tvrdi Ferenkotu u detaljnoj i na izvorima zasnovanoj raspravi. Vidi: Verenkotte, Die Herren de Welt, S. 82ff.

49

sku politiku u srednjoj Aziji doživljavala kao provokaciju. Osim toga, sve snažniji uspon Sjedinjenih država jasno je pokazivao privremenost britanskog položaja kao vodeće industrijske sile. Britanska imperija bi­ la je pred iskušenjima, a Dizraelijev imperijalistički projekat bio je od­ govor na to stanje. Reakcija na spoljašnje probleme, znatno je veća ne­ go što pretpostavljaju ekonomske i političke teorije imperijalizma. Veli­ ka Britanija je nastojala da odbrani poziciju svetskog političkog hege­ mona, koja joj je pripala gotovo mimo volje, a koja je dovedena u pita­ nje. Ono što najveći broj teoretičara imperijalizma tumači kao ofanzivni nastup kod političkih aktera može biti uslovljeno defanzivnim moti­ vima. Tokom XVIII veka Velika Britanija je u Evropi težila ulozi ’’je­ zička na vagi” . Da bi održala ravnotežu moći na kontinentu i sprečila nastajanje i uspon neke konkurentske hegemonističke sile, po pravilu je bilo dovoljno da Velika Britanija novčano pomogne ugroženoj strani, dakle, bez slanja sopstvenih trupa, i da na taj način ojača sposobnost te strane da pruži otpor. U sukobu Napoleona sa Francuskom, ova jeftina hegemonistička politika, došla je do svojih granica pa je Velika Britani­ ja, posle dužeg vremena, morala na evropski kontinent da pošalje voj­ sku da bi tako porazila cara i odbranila britanske interese. Napoleon je Veliku Britaniju držao pod pritiskom, ne samo vojnim putem, već i zaposedanjem Iberijskog poluostrva, kao i privrednim sredstvima. Na pri­ mer, trgovačkim embargom u takozvanoj kontitentalnoj sferi koja je od njega zavisila, on je hteo da ostrvo odseče od važnih tržišta. Situacija nastala posle Napoleonovog poraza, potpuno je bila u skladu sa britanskim interesima. Nekadašnja multipolama ravnoteža snaga ponovo je uspostavljena ali uz istovremeni razvoj bipolamih od­ nosa. Nasuprot Svetoj alijansi, pod ruskim rukovodstvom , u srednjoj i istočnoj Evropi, na zapadu je stajala oslabljena Francuska koja je bila upućena na savezničke odnose sa Velikom Britanijom. Britanci su mo­ gli da se vrate svojoj hegemonističkoj politici. Kontrolisali su okeane, uz pomoć ratne flote; upravljali su prilikama na evropskom kontinentu uz pomoć saveza i subsidija i držali tržišta otvorenim za tokove robe, koji su se povećali posle industrijske revolucije u Engleskoj. Velika Bri­ tanija je izvlačila korist iz ove sasvim povoljne hegemonističke pozici­ je, a da pri tome u nju, ako se zanemari flota, nije morala značajno da ulaže. Stoga je sasvim razumljivo što je Dizraelijev liberalni protivnik Vilijam Gledston, koji je odlučno odbacivao njegove imperijalne pro­

50

jekte, pojam imperijalizma koristio u jednom suštinski pogrdnom zna­ čenju. 42 Zbog čega bi Britanci trebalo da napuste udobnu poziciju odr­ žavanja evropske ravnoteže, sistema indirektne uprave u vanevropskim oblastima i politiku slobodne trgovine - i da se upuste u imperijalistič­ ku avanturu sa neizvesnim ishodom, ali izvesno visokim troškovima? PRINUDA ZA EKSPANZIJOM , K O RISTI OD RUBNOG PO LO ŽA JA I VREM ENSKI SUVERENITET Za odbranu svoje bezbednosti i vojno potvrđivanje prema konku­ rentima, Britanci su morali da uvek znatno manje izdvoje nego države na evropskom kontinentu. Za razliku od ovih država, Velika Britanija je sebi mogla da priušti luksuz odricanja od stajaće vojske i da, umesto u nju, ulaže u pomorsku flotu. Da je Velikoj Britaniji bila potrebna veća kopnena vojska, njoj bi trebalo i duže vremena d a je obrazuje i obuči. Za razliku od kopnene vojske, flota je bila instrum ent osigura­ nja privrednog prosperiteta. Dok je kopnena vojska evropskih konti­ nentalnih država mahom boravila u kasarnam a i donosila samo tro ­ škove, flota je bila stalno korišćena. Ona je kontrolisala i štitila trgo­ vačke puteve i tako stvarala ne samo političku već i ekonomsku vrednost. Za kopnenu vojsku osnovna je razlika između rata i mira. Sa objavom rata, odnosno sklapanjem mira, menja se i njeno agregatno stanje. To nije bio slučaj sa flotom jedne od vodećih pomorskih sila. Ako je trebalo osiguravati mir na globalnom nivou, ona je preuzim a­ la policijsku funkciju i tako pomorske puteve čuvala od gusara. Flo­ te se m ogu politički i ekonomski amortizovati; kopnena vojska, u naj­ boljem slučaju, samo politički. To je jedna od najvažnijih fmansijskih prednosti pomorskih nad kopnenim imperijama. Američki admiral A lfred Tejer M ejhen, ovo je detaljno izložio u knjizi U ticajpom orske sile na istoriju (1890. godina). 43 U slučaju Velike Britanije, njen pe­ riferni položaj u odnosu prem a drugim evropskim centrima moći po­ kazao se kao prednost za izgradnju imperije. Dok su Francuska, Pru­ ska i Austrija u međusobnim ratovima gubile snagu, što je ometalo izgradnju njihove imperijalne pozicije, odvijao se uspon Velike Bri42 Vid. Koebner, Imperialism, S. 135 ff. 43 Mahan, Der Eifluss der Seemacht.

51

tanije koja je nezavisno od ovih hegemonističkih ratova, bila jezičak na vagi evropske ravnoteže. 44 Izgradnja imperije i sistema država odnosno pluralističkog sveta rav­ nopravnih sila, brzo doživljava neuspeh, dok, naprotiv, izgradnja imperije na rubu svetskih centara moći, često biva veoma uspešna. Od samog početka, izgradnja u centru zahteva veće napore, da bi se neka proto-imperijalna sila mogla uspostaviti protiv volje drugih, isto tako velikih ili neznatno slabijih sila, pa izgradnja imperije ubrzo dovodi do velikih ratova u kojima se teško postignute koalicije bore protiv novonastale imperije. U ovim hegemonističkim ratovima 45 ih propada pokušaj stvaranja imperije, ili dolazi do - kao u napoleonovskoj Francuskoj i vilhelmovskoj Nemačkoj —dominacije vojnog aparata unutar nove imperije, koja silno uvećava troškove daljeg uspona i koja političkom ponašanju oduzima neophodnu fleksibilnost. Stvaranje im­ perije iz političkih centara, za razliku od imperija nastalih u rubnim zonama, nikada ne ulazi u onu fazu u kojoj se imperijalna vladavina može ograničiti na kontrolu trgovačkih puteva, pa tako ova vrsta stvaranja donosi više gubi­ taka nego koristi. U Evropi su tako, posle propasti rimske države, nastajale neke privremene, ali nikada i trajne hegemonije. Španija, od Filipa II do Fi­ lipa IV 46, Fracuska za vreme Luja XIV i još jednom za vreme Napoleona, i konačno Nemačka za vreme vladavine Hoencolema —bile su uvučene u dugotrajne ratove koji ne samo što su sprečili izgradnju imperije, već su do­ veli do gubitka već uspostavljene prevlasti. Budući da u rubnim političkim zonama nema ravnopravnih protivni­ ka, ovde ne dolazi do velikih iscrpljujućih ratova. Izgradnja imperije pre uspeva u nizu manjih ratova u kojima se slama otpor organizaciono i teh­ nološki slabijeg protivnika 47 Tipično za ove ratove jeste da se oni ne vode 44 Za istoriju evropskih borbi za moć i redovno propadanje trajnih hegemonija vidi: Dehio Gleichgewicht oder Hegemonie; za evropsku ravnotežu i ulogu jezička na vagi, vidi. Vagts Die Chrimàre des Europdischen Gleichgewichts. 45 Za pojam i definiciju hegemonističkih ratova vidi: Gilpin War and Change, S. 186-210. 46 U slučaju Španije, treba napraviti razliku između vanevropske imperije, ko­ ja je trajala do XIX veka, i pokušaja izgradnje imperije u evropskom prostoru, koji se sukobio sa (delom koordiniranim) otporom Francuske i osmalijskog carstva. Za ovo i za posledice vidi: Dehio, Gleichgewicht oder Hegemonie. 47 Ove male ratove ne treba mešati sa raznim oblicima partizanskog ratovanja, sa kojima imaju određene sličnosti. Da su ovi ratovi vođeni uglavnom na najbrutalni­ ji način i bez ikakvog poštovanja ljudskih prava između ostalog pokazuje primer gu­ šenja ustanka Herera u nemačkoj jugozapadnoj Africi. Vidi. Zimmerer, Volkermord.

52

sa teškim naoružanjem, masovnim angažovanjem trupa i upotrebnom slo­ žene logistike pa su, u skladu sa tim, i znatno jeftiniji. Većina uspešnih stva­ ranja imperija, nije se dešavala u centru već na rubu svetskog političkog prostora. To važi kako za Veliku Britaniju i Rusiju, tako i za Sjedinjene dr­ žave, Rim, Španiju ili Portugaliju. 48 Samo je osmanlijsko carstvo izgrađi­ vano iz anadolijske periferije i tek je u fazi ekspanzije krenulo ka svom po­ tonjem maloazijsko-južnoevropskom centru. Jedine imperije pomena vredne koje su izgrađivane iz nekog svetsko-političkog centra i u njemu dovr­ šene, bile su antička država persijskog velikog kralja, i Kina. U imperijal­ noj tipologiji, one predstavljaju izuzetak. Osim manjih troškova nastalih prilikom obračunavanja sa konkuren­ tima i neprijateljima, velika prednost pobočnih sila sastoji se u vremenskom suverenitetu, koji proizilazi iz njihovog rubnog položaja. Dok se sile centra nalaze u stalnim , često ratnim sukobima sa svojim protivnicima, koji po­ nekad raspolažu sa više ljudstva i većim resursima, sile sa periferije mogu da iz svog rubnog položaja izvuku veliku korist iz mira, i da investiraju u privredu i infrastrukturu. Tokom XVIII i XIX veka, Velika Britanija je, na takav način, postigla značajnu prednost u odnosu na evropski kontinent. U prvoj fazi te globalizacije i jačanja trgovine ona je mogla da izvuče samo korist49 . Stoga se ona borila za slobodnu trgovinu i protiv svakog oblika protekcionizma Od tada je britanska imperija bila zainteresovana za mir, a kada je ipak ratovala ona je to činila da osigura trgovačke puteve ih otvori nova tržišta Ona je vodila ratove koji su joj donosili korist. Sukobe sa pod­ jednako jakim silama, Velika Britanija je po mogućstvu izbegavala - neza­ visno od toga što za nju u Evropi posle propasti Španije u XVII veku, sroza­ vanja Portugalije na status britanskog štićenika i iscrpljenosti Francuske zbog upletenosti u brojne hegemonističke ratove, nije više postojao rav­ nopravan protivnik. 50 48 Na značaju perifernog položaja za uspon Rima i Sjedinjenih država ukazuje se u Bender, Weltmacht Amerika, S. 170-176. 49 Za privredni razvoj Engleske od XVIII veka i za njenu relativnu nadmoć nad evropskim konkurentima, vidi. Landes, Wohlstend und Armut der Nationen, S. 230 ff. , a posebno tebelu na strani 247 . 50 Prema pretpostavkama teorija imperijalizma svetski imperijalistički rat iz­ među SAD-a i Velike Britanije je neizbežan. Mogućnost za to pojavila se u britanskom mešanju u američki građanski rat. Prema teorijama realističke škole, međunarodne poltike, britanska objava rata uniji bila je više nego verovatna. Kao što je poznato , do toga nije došlo. O razlozima koji su govorili u prilog toga, vidi: Mcpherson, Fiir die Freiheit sterben, S. 372-381.

53

Uspon Sjedinjenih država nastao je zbog povoljnog rubnog polo­ žaja, stoje dovelo do toga da SAD između 1815. godine (kada su u po­ kušaju da prodru u kanadski prostor doživele poraz od britanskih sna­ ga) i 1917. godine (kada su ušle u prvi svetski rat), nisu morale da svo­ ju snagu odmeravaju sa jednako jakim protivnicima. Ratovi protiv Mek­ sika i Španije, krajem XIX veka, bili su im perijalni, osvajački pohodi protiv daleko slabijih protivnika. Građanski rat između severa i juga , SAD su mogle da reše bez mešanja neke inostrane sile - što je na evrop­ skom kontinentu bilo isključeno je r bi se evropske sile u toj situaciji bo­ rile da izvuku korist iz nastalog političkog vakuma. Prednost rubnog položaja pokazuje se i u istoriji Rima, čija se ekspanzija dugo vremena odvijala na periferiji helenističkog sveta, po­ litičkog gravitacionog centra Sredozemnog prostora. Prednost rubnog položaja može se uočiti i na primeru Portugalije i Španije, čiji je pri­ vredni i politički uspon izvan evropskih centara moći, trougao ParizRim-Beč teško mogao da spreči. Zla kob Španije bila je u tome što se zbog dinastičkih veza vladarske loze Aragonije sa južnom Italijom, i zbog izbora Karla V za nemačkog cara (1519. god.) rano uključila u evropske ratove za prevlast u kojima je privredno i politički oslabila. Britanci, poučeni španskim primerom, nastojali su da, što je duže mo­ guće, ostanu izvan iscrpljujućih ratova na evropskom kontinentu. Rat za špansko nasleđe, vođen početkom XVIII veka, predstavlja veliki iz­ uzetak, ali je njegov cilj bio sprečavanje stvaranja anti-hegemonističkog bloka koji je mogao opasno da ugrozi britanski položaj u Evropi. A Rusija? Očigledno da primorski rubni položaj ima drukčije posledice od periferije kontinenta. Od samog početka uspon carevine za­ snivao se na nizu oružanih sukoba, protiv ozbiljnih protivnika koji su posle decenija uzajamnih uništavanja, najzad poraženi. Ovo je počelo ratnim pohodima protiv zlatne horde čije su južno-ruske teritorije care­ vi zadobili za sebe. Nastavio se sukob sa poljsko-ukrajinskom i šved­ skom državom koja se našla na putu ruske ekspanzije na severozapad . Treba spomenuti viševekivne sukobe sa Osmanlijama, koji su kontrolisali Bosfor i Dardanele i sprečavali pristup toplim, od leda slobodnim, pomorskim putevima, koji su se mogli koristiti tokom čitave godine. Po­ vrh toga, oni su sa Vizantijom, polagali pravo na svete gradove istočnog hrišćanstva, iz kojih su ruski carevi izvodili svoj politički legitimitet. 51 51 Vid: Hosking, Russland, S. 39 ff.

54

U drugoj polovini XIX veka, Vizantija je ušla u trajni sukob sa dunav­ skom monarhijom oko pitanja položaja zapadnih i južnih Slovena za či­ jeg je zaštitnika ruski car smatrao sebe. Stalni ratovi doveli su do toga d aje izgradnja ruske imperije bila značajno skuplja od izgradnje britan­ ske ili američke imperije. U skladu s tim, vojska u Rusiji je bila mnogo značajniji faktor moći od vojske u pomenutim zapadnim državama. Ru­ sija nikada nije uspela da svoj rubni položaj iskoristi na način na koji su to učinile Velika Britanija i Sjedinjene države. Ipak, Rusi su u odnosu na srednje i zapadne evropske sile, bili u prednosti jer su se samo u izuzetnim okolnostima sukobljavali sa koali­ cijom velikih sila. Na taj način, oni su bili u stanju da svoje protivnike napadaju jednog po jednog i da ih svakog posebno pobede. Rusi su us­ peli da izvuku korist iz vremenskog suvereniteta nastalog na rubnom položaju - proces proširenja svojih oblasti rastegli su na dug vremenski period, izdelili ga na pojedinačne korake i faze, zbog čega nisu bili u opasnosti da deluju iznad svojih snaga. Jedna od najvećih opasnosti imperijalne politike sastoji se u gu­ bitku sposobnosti da se ritam ekspanzije i kolonizacije, i samim tim, ubrzavanja i usporavanja imperijalnog rasta, usmerava po sopstvenom nahođenju. Pri tome, im perijalni, trajni suverenitet može biti ograničen kako spoljašnjim tako i unutrašnjim faktorima. Pod spoljašnjim faktori­ ma treba shvatiti moćne protivnike, odnosno koalicije protivnika, koji se nalaze na putu daljeg uspona zastupnika imperije, ili im osporavaju dostignuti položaj. Prednost rubnog položaja sastoji se, pre svega, u to­ me d a je tamo takav sukob manje verovatan nego u centru političke mo­ ći, gde nijedan od aktera nije gospodar vremenskog toka koji se sa svo­ je strane osamostaljuje i počinje da gospodari događajima. Rubni polo­ žaji se, naprotiv, odlikuju time, što u njima postoji samo jedan jak akter koji diktira tempo događanja. Prvi svetski rat koji je, u suštini bio unutar-evropski rat predstavlja primer gubitka kontrole nad vremenskim tokom, čemu su podlegali svi evropski akteri uključujući Rusiju i Veli­ ku Britaniju. Jedina relevantna sila koja je ostala gospodar vremenskog ritma bile su Sjedinjene države koje su i postale istinski dobitnik u ovom ratu. Sa konsolidacijom imperije, menjaju se i odnosi: tamo gde je ne­ kada bila periferija sada je centar, a nekadašnje centralne oblasti posta­ le su rubna područja, preuređenog ’’sveta” . To je istovremeno obja­ šnjenje problema zbog čega je stvaranje imperija iz svetsko-političkih

55

centara moći uspešno samo u izuzetnim slučajevima, dok mu rubni po­ ložaj očigledno ide na ruku. Možemo otići korak dalje i kazati da rub­ ni položaj zbog nedostatka jakih konkurenata i velike količine vremen­ skog suvereniteta, koji čuva tamošnje sile, upravo podstiče izgradnju imperija. Meke granice na kojima novonastala sila ne nailazi na nekog odlučnog protivnika, deluju kao vakum i podstiču na ekspanziju na pro­ stor koji leži iza njih. To je važilo za američke zapadne granice koje su se tokom XVIII i XIX veka pomerale sve više dok se konačno nije sti­ glo do Tihog okeana, kao i za ruske istočne granice, koje su se tokom vremena stalno pomerale i u jednom kraćem periodu obuhvatile čak i deo američkog kontinenta. Kada se ruski prodor najzad zaustavio na ja ­ panskom moru, gde se Rusija sudarila sa jednim ozbiljnim protivnikom ? pacifička obala je predstavljala samo usputnu stanicu, pa je krajem XIX veka započeo američki uspon. Sasvim slično se dešavala izgradnja evropskih kolonijalnih država tokom koje su vakumi političke moći na periferiji dovodili do sve većeg proširivanja područja nad kojima se us­ postavljala vlast. Za nastajanje teritorijalnih imperija, usisavanje od strane imperije važno je isto koliko i ekspanzivna dimmikn centra. Samo je po sebi razumljivo da dinamika centra predstavlja neo­ spornu pretpostavku imperijalne ekspanzije, budući da se vakum moći tadašnje periferije, kao takav, nije mogao opaziti. Pojam imperijalnog vremenskog suvereniteta podrazumeva da ova dinamika ne proizvodi nekontrolisanu prinudu za ekspanzijom. To su dakle unutrašnji faktori koji deluju protiv imperijalnog vremenskog suvereniteta. Teorije impe­ rijalizma, kako ekonomske tako i političke, tu prinudnu ekspanziju sta­ vljaju u središte svog zanimanja. Najjači argument za predstojeći slom imperijalizma, prema njima, je osim opasnog rata između velikih sila, erozija vremenskog suvereniteta imperija na osnovu unutrašnjih okol­ nosti. Tek je Mao Cetungova revolucionarna partizanska teorija, preko svoje centralne ideje ’’opkoljavanja gradova uz pomoć sela” razvila te­ oriju imperijalizma prema kojoj imperijalni svet treba da propadne ne zbog unutrašnjih već zbog spoljašnjih faktora, ne zbog razvoja u centru već zbog otpora periferije. Рп tome se takođe radilo o vremenskom su­ verenitetu imperijalnih centara, koje kroz partizanski rat, koga je Mao To pokazuje tok rusko-japanskog rata iz 1904-5. godine. Rusija je opasno potcenila svog protivnika. Očigledno da je pretpostavila da se radi o jednoj od onih slabih sila, na koje je tokom svoje ekspanzije na istok stalno naibyila

56

Cetung definisao kao ’’dugi iscrpljujući ra t” , treba opkoliti i odseći od ostatka sveta.53 Shvatanje po kome za eroziju vremenskog suvereniteta imperijal­ nih centara treba okriviti unutrašnje faktore, razvijeno je u teorijama hi­ per akumulacije odnosno smanjene potrošnje usled čega se posle kriza prodaje, obavezno teži pronalaženju novih tržišta za izvoz robe i kapi­ tala. Drugi tip shvatanja se nalazi u tezi teorija socijalnog imperijali­ zma, prema kojima su imperijalni centri prisiljeni da radi umirenja svo­ jih siromašnih slojeva, pribegavaju ili raspodeli ekstraprofita, stečenog imperijalističkim iskorišćavanjem, ili osvajanju novih kolonija. I u poli­ tičkim teorijama imperijalizma, naglašavanje borbe za prestiž u osnovi nije ništa drugo do opis prinude za ekspanziju koja ograničava politič­ ki toliko značajan vremenski suverenitet.54 Ovaj hendikep imperijalni konkurenti u svetsko-političkom cen­ tru neuporedivo bolje vide od konkurenata na rubnim područjima gde je vremenski horizont veći i dugotrajniji. Evropske kontinentalne sile, pre svega Nemačka ali i Francuska pa čak i Italija, odjednom su požu­ rile da dođu u posed vanevropskih teritorija da bi tako dokazale svoj status svetske sile ili bar tražile takav status. Oni koji za razliku od svo­ jih suseda nisu sticali kolonije niti se na neki drugi način širili, ispali su ne samo iz podele tržišta i izvora sirovina, već su unutar evropskog si­ stema moći izgubili snagu i uticaj. Politički i privredni faktori , dakle, deluju zajednički. Velika nervoza koja se krajem XIX proširila Evropom, 55 nije naj­ zad bila poseledica stalnog skraćivanja evropskog horizonta, koje je iz­ raslo iz unutar-evropske konkurencije. Konačno su time obuhvaćena 53 Mao, Vont Kriege, S. 179 ff. 54 U svom frajburškom pristupnom predavanju održanom 1895. godine, Maks Veber je ovo skraćivanje vremenskog horizonta izrazio na sledeći način: ’’Moramo shvatiti da je ujedinjenje Nemačke bio mladićki poduhvat koga bi nacija zbog svoje starosti i njegove visoke cene izbegla da je on bio završetak, a ne početak nemačke imperijalne politike. (Weber, Der Nationalstaat und die Volkswirtschaftspolitik, S. 23). Nemačka koja je kasno ušla u krug imperijalnih sila, morala je stoga da požuri ako ni­ je htela da ostane praznih šaka. 55 Osim u: Ulrich Die nervôse Grosmacht, i u Radkau, Das Zeitalter der Nervositdt problem suženog vremenskog horizonta kao centralnog elementa imperijalne politike obrađuje i Fenske u Ungeduldige Zuschauer.

51

čak i rubna područja što pokazuje ekspanzionistička politika Sjedinje­ nih država s kraja XIX veka. Ipak, tamo je pritisak konkurencije bio manji. Dok su imperijalne i proto-imperijalne sile u centru sve manje mogle da određuju zakone poslovanja 56 bočnim silama, ( sa izuzetkom ruskog carstva koje je rat sa Japanom znatno oslabio ), uspevalo im je da ostanu gospodari događaja i svojih odluka. Međutim, razlika izme­ đu rubnog položaja i političkog centra moći nije samo presudna za na­ čin i uspeh izgranje imperija već je značajna i za pitanje da li imamo posla sa hegemonskom ili imperijalnom silom. ISTANČANA RAZLIKA IZMEĐU HEGEMONIJE I IMPERIJE U multipolamom sistemu, tvrdi američki politikolog Džon Mershajmer, sve umešane velike sile teže ka hegemoniji, jer im ona u datim okolnostima pruža najveću moguću sigurnost. Takva utakmica ipak vo­ di ka opštepoznatoj nestabilnosti sistema pošto se svaka velika sila upravo zbog hegemonističkih težnji drugih oseća ugroženo, pa stoga utoliko više nastoji da se izbori za mesto vodeće sile. Mershajmer ovaj začarani krug opisuje kao ’’tragediju politike velike sile” 57 , za koju pretpostavlja da je ne može izbeći nijedna sila koja hoće da ostane u stroju velikih. U poređenju sa hegemonijama, imperije druge sile se u znatno manjoj meri osporavaju pa su stoga one izdržljivije. U njihovom ’’sve­ tu ” ne postoji konkurencija sa akterima iste snage. Manje sile se mogu boriti za mesto u drugom, trećem pa čak i četvrtom redu, pri čemu im­ perijalni centar preuzima na sebe ulogu sudije i pazi da se konkurenci­ ja ne odvija uz pomoć ratnih sredstava. Dobro zapaažena okolnost je da unutar imperijalnog prostora vlada mir, dok hegemonijalni prostor od­ likuje ratobomost. To naravno ne znači da u imperijalnom poretku, u principu, nema primene vojne sile; ovde vrlo lako može doći do antiimperijalističkih oslobodilačkih ratova koji po pravilu traju duže od veli­ 56 U objašnjenju ove političke konkurencije koja počiva na predstavi da je podela moći unutar jednog pluralističkog univerzuma jednakih država, igra sa nerešenim rezultatom, leži snaga takozvanih realističkih teorija međunarodne politike, pre svega, teorije Morgenthau, Politics among Nation i u Waltz, Theory o f Inernational Politics. 57 Mearsheimer, The Tragedy o f Great Powe Politics, S. 29 ff.

58

kih hegemonističkih ratova. Ovi drugi naravno, vode se na jedan neuporedivo nasilniji način i dovode do ogromnih gubitaka u vrlo kratkom roku. Ali zato, antiimperijalistički oslobodilački ratovi, dovode u pita­ nje čitav imperijalni poredak, dok hegemonistički ratovi postojeći pore­ dak pre učvršćuju. U njima se radi samo o promeni hegemona, dok sam poredak priznaju sve strane u sukobu. 58 Imperije se od hegemonija raz­ likuju i kroz drugačiju funkciju rata. U Evropi postoji duboko nepoverenje prema preovlađujućem si­ stemu međunarodne politike, koji direktno vodi u borbu za hegemoniju. U XX veku u njoj je u dva razorna rata sprečeno da jedna kontinental­ na hegemonijalna sila pređe u imperijalnu vladavinu nad čitavim konti­ nentom. Konačno, traže se sredstva i putevi koji treba da spreče pojavu nove hegemonističke konkurencije. Pošto se konačno razvila svest da svaki rat donosi više štete nego koristi, i da su sami pobednici bili poli­ tički i privredni gubitnici rata 59, Evropljani su sve uložili u to da kroz međunarodne ugovore, privredne veze i naročito kroz unutrašnju demo­ kratizaciju država, otklone međusobno nepoverenje i spreče pojavu no­ ve zlokobne težnje ka unutar-evropskoj hegemoniji. Ono što se u Nemačkoj može shvatiti kao pouka prvog i drugog svetskog rata, može se opisati na sasvim drugi način - kao osiguranje evropskog državnog poretka od novog pokušaja Nemaca da kontinentu nametnu svoju imperijalnu v la st60 i istovremeno kao štit od nove impe­ rijalne pretnje Sovjetskog saveza koji se proširio sve do srednje Evrope. U ovom opisu, za miroljubiv razvoj Evrope posle 1945. godine, EU i OEBS nemaju glavnu ulogu . Na njihovo mesto stupio je NATO pakt. Njegov smisao, prema sažetom izrazu prvog generalnog sekretara ovog vojnog saveza, Britanca Hastingsa Lajonela Ismeja, sastoji se u sledećem: ” to keep the Germans down, the Russinas out and the Americans in” . Unutar-evropska borba za hegemoniju, prema tome, sprečava se tako što se na Sjedinjene države, jednu vanevropsku silu, prenosi uloga hegemona, pa je na taj način evropski posleratni poredak manje rezul­ tat političkog procesa učenja na sopstvenom primeru, koji može biti 58 U Kleine Kiege - Grose Wirkung, zastupa tezu da veliki ratovi stabilizuju međunarodni poredak dok ga mali ratovi dovode u pitanje. 59 Vidi: Müncler, Die neuen Kriege, S. 125 ff. 60 Vidi: Judt, Die Grosse Illusion Europa, S. 19-60.

59

uzor i za druge krizne regione, a više posledica situacije u kojoj sigur­ nost zavisi od Amerikanaca. Bezbedonosne garancije koje velika sila pruža silama srednje ve­ ličine, prema ovom shvatanju, nisu samo sredstva za izgradnju i konso­ lidaciju imperije, već isto tako i sredstva za dovršenje borbi za hegemo­ niju, uz pomoć koga se zaraćeni regioni pacifikuju, i u njima usposta­ vlja poredak trajnog mira. Ovo, međutim, pretpostavlja da postoji jed­ na dovoljno jaka spoljašnja sila koja je zainteresovana za uspostavljanje miroljubive stabilnosti u oblastima koje su ranije potresali ratovi za pre­ vlast i koja stoga daje bezbedonosne garancije. Sjedinjene države su po­ sle 1918. godine, ovaj zadatak odbacile, ali su ga posle 1945. prihvati­ le. 61 Korist koju su od njega očekivali bila je, pre svega, politička inve­ sticija u zapadno-evropski prostor, koja je prilično koštala. Sa ovim povezana predstava o ’’dobronamemoj hegemoniji” ko­ ju SAD primenjuju na sebe, ima malo zajedničkog sa osobinama sile koja je iz utakmice velikih sila izašla kao pobednik. Ako je druga rezul­ tat žestoke konkurencije sa približno jednakim protivnikom, onda je pr­ va više pastir koja svoje stado brani od neprijateljskog napada. Njegova dobronamemost sastoji se u tome da one koji su mu povereni ne čuva samo od pretnji spolja, već se takođe odriče da će svoju nadmoć upotrebiti za sopstvenu korist. Ono što ga suštinski odlikuje, jeste više slu­ ženje drugima a manje uspešno sprovođenje sopstvenih interesa. Prema ovom shvatanju, hegemonija je potencijalna imperijalnost koja se ipak ne ostvaruje do kraja, zbog poštovanja prema pravnom poretku, obzira prema moralnim shvatanjima sopstvenog stanovništva, iz političke mu­ drosti ili zbog nekog drugog, u svakom slučaju, dobronamemog moti­ va. O izboru između hegemonije i imperijalnosti, posmatrano iz ovog ugla, odlučuje samo glavna sila, pa je stoga razumno ako joj se - pono­ vljenim apelima ili upozorenjima —ukaže na koristi hegemonijalne, a štetu imperijalne uloge. Ova alternativa nije determmisana već može da se izabere, pa sto­ ga spada u oblast političkog morala odnosno mudrosti a ne u oblast, ako se tako može reći, političke fizike. Time naravno, još nije doneta odlu­ ka o tome da И vrhovna sila i njeni vodeći političari dele ovo shvatanje ili tu preovlađuje opažanje koje određuje politička fizika. U svakom slu­ 61 Vidi: Junker, Power and Mission, S. 5 Iff. - Videti takođe i S. 147 f.

60

čaju, možemo se složiti da iz perspektive vodeće sile prinudnim odlu­ kama pripada veća težina, dok su manje sile sklone naglašavanju širo­ kog polja odlučivanja velikih sila. Majki Men hegemoniju shvata kao pravilima određen oblik pre­ vlasti. Za razliku od imperije u kojoj dominirajuća sila ne oseća obave­ zu ni prema jednom pravilu, za Mena iz ovoga nastaje centralno pitanje američke spoljne politike: ’’Amerikanci se moraju odlučuti da li žele da budu hegemonija i da onda poštuju pravila, ali ako se odluče za imperi­ ju i u tome propadnu, oni će izgubiti i hegemoniju. Svet za tim neće mnogo žaliti. On će izaći na kraj sa multileateralnim posledicama” . 62 Nasuprot tome, Čelmers Džonson, američki politikolog, koji je stekao ime kao ekspert za istočnu Aziju, sumnja da između imperije i hegemo­ nije postoji neka suštinska razlika. On polazi od toga da se u ovom raz­ likovanju, u krajnjoj liniji, radi o retoričkoj strategiji koja stvarno vrše­ nje moći rasvetljava ili zatamnjuje: ’’Neki autori pojam 'hegemonija' koriste za obeležavanje imperijalizma bez kolonija, dok se u eri 'supersila' nastaloj posle drugog svetskog rata, hegemonija izjednačavala sa predstavom zapadnog i istočnog 'lagera'. Pitanje sadržaja ovog pojma stalno je komplikovala sklonost Sjedinjenih država da za pojam imperi­ jalizma pronađu neki eufemizam na osnovu koga bi američki način po­ stupanja, bar u očima sopstvenih građana, bio bezazlen i nedužan” . 63 U tom slučaju, ’’hegemonija” je eufemizam za ’’imperiju” , a razlika između jedne i druge ne bi se zasnivala na samoj stvari već bi bila ocena u kojoj dolazi do izražaja vrednost kojom se poredak opisuje. Umesto o naučnim kategorijama radilo bi se o oznakama političkog jezika. Međutim, pojmovna konfuzija očigledno ne nastaje samo iz ten­ dencije ka upotrebi eufemizama, jer i Henri Kisindžer, poznat po svojoj ciničnoj otvorenosti, u svojim najnovijim spisima pojmove ’’hegemoni62 Mann, Die ohnmàchtige Supermacht, S. 331. Na drugom mestu sasvim se slično kaže: ’’Imperija iz čiste velikodušnosti verovatno je nemoguća, ali ne i imperi­ ja čija pravila prihvataju i oni kojima se vlada. Mi ovo nazivamo ’hegemonija’, izraz koji ukazuje da imperijalna sila uspostavlja ’pravila igre’ po kojima drugi igraju. Ali, može se desiti da oni prihvataju ta pravila. U tom slučaju, hegemonija poseduje legi­ timitet” 63 Johnson, Der Selbstmord der amerikanischen Demokratie, S. 44. Ferguson, takođe, svakako iz ugla zagovornika imperije , smatra da razlikoavnje imperije i he­ gemonije donosi više štete nego koristi. Ferguson, Das verleugnete Imperium, S. 15­ 24.

61

stički” i ’’imperijalni” koristi kao sinonime. Centralna poruka njegove knjige Izazovi Amerike (2001. god. ), jeste da SAD mogu preuzimanjem hegemonističke uloge, u najkraćem roku, na sebe natovariti i težak te­ ret koga američko društvo neće hteti da nosi. Kisindžer, ne samo u is­ kušenjima imperije,već i u iskušenjima hegemonije, vidi propast Sjedi­ njenih država. 64 65. Svakako, problem se može posmatrati i na drugi način, prema kome se izgradnja imperije shvata kao osiguranje od mogućnosti propadanja ko­ ju nesigurna hegemonija sobom nosi. Ako se hegemonija definiše time što se u njoj kolektivna dobra —sigurnost od spoljašnje pretnje, graničenje sa vojno slabijim silama, sređen privredni prostor i slično —stavljaju na raspo­ laganje onima koji moraju da se staraju za hegemonističku moć, dok od to­ ga koristi izvlače sile drugog reda, onda se može shvatiti nespremnost vo­ dećih sila i njihovih građana da prihvate ovakvu podelu troškova Stvari sa­ svim različito stoje kod imperije koja stanovništvu u centru donosi više ko­ risti nego štete. Takvu imperiju u većoj meri prihvataju sopstveni državlja­ ni nego što je to slučaj sa hegemonijom. Mnogi političari i intelektualci, ko­ ji su poslednjih godina u jednom ne-američkom maniru, govorili o Ameri­ can Empire, odnosno koji su zastupah njenu izgradnju i učvršćivanje ^ , či­ nili su to očigledno iz bojazni od troškova i opasnosti koje hegemonija no­ si sa sobom. Pri tome, oni nisu poklanjah pažnju preciznom pojmovnom razlikovanju, pa su pod ’’imperijom” podrazumevah čvrstu i trajnu formu hegemonije. O odnosu imperijalnosti i hegemonije, u novije vreme, niko nije dublje razmišljao od nemačkog istoričara prava, Hajnriha Tripela koji je 1938. godine objavio knjigu o hegemoniji. Tripel takođe sumnja da iz­ među imperije i hegemonije, postoji kategorijalna razlika: hegemonija je samo ”jedna od formi u kojima se može izraziti imperijalistička po­ litika” . 6667Njena osnovna osobina jeste ’’samosavladavanje m oći” . Tripel smatra da se tokom vekova moglo ustanoviti postojanje težnje ka poštovanju samostalnosti onih oblasti koje se nalaze pod vladavinom imperijalne sile, ali joj ne pripadaju. Ovu tendenciju on je nazvao ” za64 Kissinger, Die Herausforderung Amerïkas, S. 311 ff65 Sažeta podela nalazi se u: Verenkotte, Die Herren der Welt, S. 68 ff. 66 Heinrich Triepel, Die Hegemonie, S. 189. 67 Ibid, S. 283.

62

kon smanjivanja sile” . 68 Ono što je Tripel imao u vidu, bio je proces ’’samosavladavanja sile” 69, čiji je rezultat bio da imperijalnost u me­ đuvremenu sve više preuzima oblik hegemonije. ’’Slobodno možemo kazati da u politici modernog imperijalizma nasleđe hegemonije sve vi­ še postaje tipičan oblik proširivanja m oći” . 70 Prema Tripelu, imerija i hegemonija, susreću se tamo ” gde se im­ perijalizam svesno odriče inkorporacije stranih zemalja u sklop stare države. One se tamo mogu ali i ne moraju susresti” . 71 Tripel takođe utvrđuje postojanje tendencije promene imperijalne u hegemonističku politiku, tendencije koju, pre svega, vidi tamo gde federalni elementi prožimaju proces izgradnje imperije. Međutim, on sumnja da se ta ten­ dencija može ostvariti uvek i na svakom mestu. U trenutku izricanja ovog mišljenja, naime sredinom tridesetih godina prošlog veka, to je bi­ lo više nego obična predostrožnost. U traganju za počecima razmišljanja o hegemonji kao obliku vla­ davine, obeleženom postepenim samoobuzdavanjem imperijalne vlada­ vine, Tripel je došao do antičkih grčkih istoričara ili retora, koji su se bavili nastankom i propašću atinske talasokratije. Kod njih možemo za­ paziti stupnjevitu upotrebu pojmova arche, dynamis i hegemonia. Pri tome, arche se koristi da označi oblik sprovođenja vlasti za koga Tripel koristi izraz ’’vladavina” . U ovom značenju često se koristi i pojam dynamis dok pojam hegemonia označava blaži oblik sprovođenja vlasti za koji Tripel koristi izraz ’’prevlast” . 72 68 Glavna posledica ...našeg zakona jeste postepena zamena gospodarenja nad dru­ gim državama i narodima slabim oblikom moći hegemonije. Početak ovog razvoje požemo postaviti u doba kada se Sparta -posle potpisivanja prvog u nizu savezničkih ugovora - ugovorom sa Tegejom odrekla svoje osvajačke i politike prisajeđinjavanja Koliko se u današnjem svetu međunarodnog života potiskuje hegemonistička vladavina, može se pro­ čitati na svakoj stranici istorije modernog ’’imperijalizma” . Ibid, S. 147. 69 Ibid, S. 283. 70 Ibid, S. 176. 71 Ibid, S. 187. 72 Ibid, S. 343, Politički kontekst u kome su nastali ovi pojmovi, po svoj prili­ ci, ukazuje da se tu manje radilo o svesnom preciziranju njihovog obima i sadržaja, a više o uticaju određenih odluka na političku retoriku —naročito kad Isokrat u svom ’’Govoru o miru” , priča kako su Spartanci, zbog svoje hegemonia na kopnu, zadobi­ li dynamis na moru, ali je zbog čitavog niza zloupotreba opet izgubili. (Vidi: Isokrates Rede iiber den Frieden, 101-104, S. 169); za političku pozadinu ovog govora i Isokratov stav prema imperijalističkoj i hegemonističkoj politici vidi. Ottmann, Geschichte des politischen Denkens, Bd. I, П, S. 241 f.

63

Majki Doji je, takođe, u svom uporednom istraživanju imperije, utvrdio određene razlike između atinske i spartanske savezničke politi­ ke u V veku pre n. e., i iz toga izveo kategorijalnu razliku između im­ perije i hegemonije. Dok se u delsko-atinskom pomorskom savezu, pod dominacijom Atine, radilo o imperiji - peloponeski savez sa Spartom na čelu bio je hegemonija 73 . Ovo se, prema Dojlu, pokazuje i u tome što je Sparta svoju dominaciju ograničavala samo na ’’spoljnupolitiku’’ sa­ veznika, ali se uzdržavala od mešanja u njihove unutrašnje stvari. Ona nije uticala ni na politički ni privredni poredak ni na pitanja ustava i regulistanja tržišta, a još manje je pokušavala da ove stvari prilagodi svo­ jim potrebama. Prema Dojlovom mišljenju, takvo samoograničavanje na pita­ nje saveza ne može se naći u imperiji. Za imperijalnu vladavinu ka­ rakteristično je da ne poznaje jasne granice između spoljašnjeg i unu­ trašnjeg i da se u skladu sa time stalno m eša u unutrašnje prilike svo­ jih saveznika. 74 Upravo u tome se i sastoje razlike između Atine i Sparte. Sparta se ograničila na kontrolu spoljnih odnosa svojih save­ znika, i na staranje da peloponeski savez održi svoju jedinstvenu po­ ziciju prem a Persijancima i Atinjanima. 75 Atina se, naprotiv, stalno mešala u unutrašnje prilike svojih saveznika. Ona je pazila da demo­ kratska stranka stalno bude na vlasti, prigrabila je sebi one sudske postupke u kojima se radilo o pogubljenju vešanjem, uspostavila je ­ dinstvenu valutu u savezu i konačno prisilila savezničke gradove na odricanje od zemlje, na koju su naseljavani atinski kolonisti. 76 Oči­ gledno da je u Atini vladalo mišljenje da se na saveznike može oslo­ niti samo ako ih drži pod odgovarajućom kontrolom. I naravno, i atinski građani su hteli da i za sebe izvuku koristi iz pomorskog sa­ veza. Ukazivanja na dugoročne interese nisu u Narodnoj skupštini mogla da dobiju većinu glasova - takvu većinu dobijali su samo pred­ loži za sticanje kratkoročne koristi. Prema Dojlu, spartanska aristo73 D oyle, Emprires, S. 54 ff. 74 Ibid, S. 40. 75 Ibid., S. 58 ff. 76 Ibid., S. 55 ff; detaljan i iscrpan prikaz atinskog mešanja u unutrašnje stva­ ri svojih saveznika nalazi se u : Schuller, Die Herrschaft derAtheber, S. 11 f f (sred­ stva direktne vladavine) i S. 80 ff. (sredstva indirektne vladavine).

64

kratija je bila u stanju da vodi hegemonističku politiku, dok je atinska dem okratija pokazivala očiglednu sklonost ka imperiji. 77 Majki Doji, naravno, uviđa da su strukturalne pretpostavke spartan­ skog i atinskog savezničkog sistema toliko različite, da se teško može kazati kako su politički akteri mogli slobodno da se odlučuju između imperije i he­ gemonije. Pre bi se moglo reći da je hegemonija bila jedini oblik na koji je Sparta - konzervativna kako u društvenim tako i u političkim pitanjima - mo­ gla da organizuje svoj savez. Naprotiv, Atina u kojoj je izgradnja saveza išla ruku pod ruku sa razvojem radikalne demokratije, morala je da dinamiku sopstvenog razvoja prenese u savezničke strukture, i da tako u celokupnom egejskom prostoru, pokrene proces koji je doveo do dramatičnog preobraža­ ja društveno-ekonomskih struktura. To je proces tokom koga je pokretljiviji sloj trgovaca potisnuo tradicionalni sloj zemljoposednika.78 Atina nije mogla ništa drugo da čini, nego da se stalno meša u unutrašnje stvari svojih savezni­ ka - ne samo zbog stvaranja jedinstvenog privrednog prostora, kontrole po­ morskih puteva u Crnom i Egejskom moru, i potrebe ograničavanja opasno­ sti od gusara, već i zato da bi mogla da kontroliše dobitnike i gubitnike u okvi­ ru savezničkih gradova A to je bilo moguće samo ako se osigura vladavina demokratske stranke. Sparta je , zbog svoje tradicionalne društvene struktu­ re, bila usmerena na izgradnju hegemonije, a Atinu je u pravcu imperije, gu­ rala njena ekonomska, društvena i konačno politička dinamika Slično je tvrdio i Hajnrih Tripel. 79 Dok je njegovo mišljenje o na­ stajanju hegemonija i imperija i o prelasku jednih u druge, u osnovi od­ 77 Ovakvom suprotstavljanju ova dva saveznička sistema treba dodati ratnu propa­ gandu Korinćana, širenu u peloponeskom savezu, prema kojoj širenje atinske moći predsta­ vlja pretnju za slobodu Grčke. Stoga se protiv Atine mora povesti rat sa ciljem uništenja delsko-atinskog pomorskog saveza. Već je Tukidid (Peloponeski rat), upozorio, prilikom izlaga­ nja ovog stava da se tu radi o čistoj propagandi. Istinski razlog rata bio je strah Korinćana i Spartanaca od daljeg mirnog širenja Atine. 78 Doyle, Emrpires, S. 70 ff. 79 Od kako je učvrstila svoj vodeći položaj na Peloponezu, Sparta se odrekla potrebe za ekspanzijom. Teritorijalno zadovoljna, po svom karakteru defanzivno usmerena, okrenu­ ta obezbeđenju svog ’’kosmosa” , Sparta bi politikom širenja mogla samo da izgubi, nikako da dobije. Na more usmerena Atina, bila je predodređena za takvu politiku. Ona je već iz pri­ vrednih razloga bila usmerena na vladavinu morem, a samim tim i na vladavinu maloazij­ skim gradovima i egejskim ostrvima Nju najzad na taj put nije teralo samo povećanje broja stanovnika i želja za pljačkom njenog pokretljivog demosa Stoga je bilo sasvim prirodno da atinska hegemonija dobije imperijalistički karakter, sličan onom koji danas, samo u drugači­ jem obliku, ima hegemonija Engleske u Britanskom komonveltu. Čisto hegemonistički ka­ rakter britanske sile jeste rezultat kasnijeg razvoja, a u Atini je, upravo obrnuto,hegemonija prethodila ’’vladavini” . Triepel, D ieHegemonie, S. 382.

65

ređeno društveno-ekonomskim i političkim konstelacijama u centru moći, Doji je svoje shvatanje o spartanskoj hegemoniji i atinskoj impe­ riji sveo na političko-stmkturalnu razliku. O imperiji se može govoriti kada postoji preplitanje odnosa između centra i periferije, koje je pove­ zano sa nad-državnim socijalnim strukturama. O hegemoniji se govori kada postoji sistem odnosa između centara od kojih je jedan jači od drugih. 80 Da li će se neki politički poredak klasifikovati kao imperijalni ili hegemonistički, to zavisi od stepena društveno-ekonomskog razvoja i od relativne političke snage saveznika i sila drugog reda. Ako je razlika velika i ako se može povećavati delovanjem centra, onda je nužna posledica ’’imperijalizacija” , struktura dominacije. Ako je društvenoekonomska i politička razlika između učesnika manja, i ako odnosi me­ đu njima ostaju stabilni tokom dužeg vremenskog perioda, onda se go­ vori o ’’hegemonizaciji” sistema moći. Za izgradnju hegemonije, pored manje razlike u moći između saveznika, takođe je značajna i okolnost da sile drugog reda ne pokušavaju da istisnu hegemonističku silu sa nje­ nog mesta, i ne pokazuju interesovanje da to mesto zauzmu. U tom slu­ čaju, hegemonistička sila ostaje pri svome zahtevu za prevlašću i ne te­ ži da hegemonističke pretvori u imeprijalne odnose. Zahvaljujući izvrsnom vojnom aparatu, Sparta se u svojoj nadmo­ ći nije osećala ugroženom od saveznika. Međutim, dinamika drugog sa­ veza, odnosno saveza na njenim granicama, Spartancima je izgledala toliko opasna da su se odlučili za preventivni rat radi sprečavanja daljeg uspona Atine. S obzirom na političku dinamiku, koja je obuzela svet krajem XVIII veka, hegemonistički poredak mogao je tokom vremena da po­ stane još snažniji, pa je najzad bio prinuđen ili da se transformiše u im­ perijalne strukture ili da se upusti u samouništavajuće ratove. Verovatno postoji i treća mogućnost, naime mogućnost dedinamizacije odnosa, kroz izgradnju naddržavnih političkih struktura i jačih privrednih veza, što je Evropi pošlo za rukom u drugoj polovini XX veka. I najzad, nije isključeno da se hegemonističke i imperijalne strukture preklope tako da jedan te isti poredak jednom prilikom pokazuje imperijalne a, dru­ gom hegemonističke crte. 80 Vid. D oyle, Empires, S. 81.

66

Za pitanje da li su SAD imperija ili hegemonija, važno je da se prihvati da je razlika između prvog i drugog znatno fleksibilnija nego što se obično misli. Ako se imperijalnost svodi samo na mešanje u unu­ trašnje stvari manjih država, dok se hegemon u osnovi ne zanima za nji­ hov unutrašnji poredak, onda su SAD, od kako su za vreme predsednika Kartera, prešle na ofenzivnu politiku ljudskih prava postale imperi­ ja, dok su ranije, u vreme kada su u NATO paktu trpele i vojne diktatu­ re, bile hegemonistička sila. Time je, naravno, vrednosna hijerarhija iz­ među ova dva pojma okrenuta naopačke. Trebalo bi stoga oba pojma osloboditi vrednosnog sadržaja i odnose snaga između pripadnika i jed­ nog i drugog političkog bloka označiti na sledeći način: hegemon je pr­ vi među jednakima, pri čemu je važno da se jednakost ne ograničava na prava i dužnosti već da obuhvati stvarne sposobnosti i delovanja. O im­ periji treba, naprotiv, govoriti onda kada razlika u moći između central­ ne sile i ostalih pripadnika tog političkog poretka, postane tako velika da se ne može premostiti fikcijom o postojanju jednakosti. Pitanje se svodi na to o kojoj se vrsti moći radi - ekonomskoj, kulturnoj, politič­ koj ili vojnoj. Budući da ove vrste moći ne stoje na istoj ravni, onda se teško postiže saglasnost o tome da li je neki poredak imperijalni ili hegemonistički.

67

3. STEPSKE IMPERIJE, POMORSKE DRŽAVE I GLOBALNE EKONOMIJE: MALA TIPOLOGIJA IMPERIJALNE VLADAVINE

Od četiri izvora moći, koja M ajki M en razlikuje u svojoj pozna­ toj Istoriji m o ć i1, za početak izgradnje velikih država, od presudnog značaja su vojna i ekonomska nadmoć. Bez njih ne bi došlo do iz­ gradnje velike države - oni su osnova za razvoj moći. Prema Majki M enu , politička i ideološka moć, druga dva izvora moći, , dobijaju značaj tek u fazi konsolidacije neke imperije, onda kad treba dovrši­ ti jednu manje ili više dinamičku fazu ekspanzije novorođene sile. U tom trenutku do izražaja dolaze aspekti koji su u početku izgradnje imperije bili manje važni - visina troškova upravljanja osvojenim područjem i spremnost stanovništva da ponese teret imperije. Tokom prve faze, pitanje troškova i koristi odlazi u drugi plan - ili ekspanzi­ ja donosi više nego što troši, ili se ljudi teše sa očekivanjem buduće dobiti. To se menja sa prelaskom u fazu konsolidacije. Ako imperija ne želi da propadne zbog državnog bankrota ili unutrašnjeg otpora preuzimanju imperijalnog tereta, ona m ora da imaginarni bilans sve­ de na stvarni, a to po pravilu znači da se moraju pokriti troškovi u s­ postavljanja vlasti. To se najjednostavnije postiže kroz veće angažovanje političke i ideološke moći . Pre svega, ideološkoj moći treba dati prednost pred vojnom silom. Stoga njen uticaj raste čim im peri­ ja dođe do granica svoga širenja, kada svaki dalji korak dovodi do ”

1 Vidi, Mann, Geschite der Macht; za četiri izvora i organizaciona oblika moć, posebno Bd, 1. S. 46 ff.

69

preteranog rastezanja imperije ” . 234Majki Doji je prelaz od faze ekspan­ zije u fazu konsolidacije imperije, označio izrazom ’’avgustovski prag 3 Majki Doji time misli na značajne reforme koje je car Oktavijan Avgust preduzeo, pošto je svoje poslednje rivale pobedio u bici kod Akcijuma 32. godine pre naše ere. Posledica ovog događaja bila je promena Res Publica Romana u Imperium Romanum. 4 Na ovom pragu, propale su mnoge iz­ gradnje velikih carstava. Prelazak sa faze ekspanzije na fazu konsolidacije imperije spada, dakle, u najvažnije odeljke imperijalne istorije, i stoga za­ služuje posebnu pažnju. Imperije nastaju ili kroz nasilno osvajanje ili kroz privredni prodor na strane prostore. U skladu sa tim možemo razlikovati poredak koji obu­ hvata prostore na kojima se vlada - klasično ’’svetsko carstvo” - od po­ retka koji počiva na trgovačkoj strukturi i kontroli ’’svetske privrede” . 5 Ova dva tipa imperije, u istoriji se retko pojavljuju u čistom obliku. Goto­ vo sva svetska carstva sadrže i svetsko-privredne komponente, naročito ako postoje duže vremena; sa druge strane nema gotovo nijedne svetske privrede koja se nije trajno oslanjala na elemente političke moći. Prelazak preko avgustovskog praga, vodi, po pravilu, do toga da se postojeće trgovačke strukture dopune strukturama vlasti, dok u prostorima nad kojima se vlada, dolazi do privrednog preplitanja. Obrnuto, slom neke svetske carevine uglavnom ide sa kolapsom sa njom povezane svetske pri­ vrede. Tako je posle propasti Rimskog carstva na zapadu, došlo do propa­ danja trgovine u velikim gradovima, pa je najveći deo stanovništva pono­ vo počeo da živi samo od zemljoradnje. 6 Na sličan način, posle raspada Sovjetskog saveza, došlo je do sloma privrednog sistema, koji je postojao na teritoriji ove države. To je imalo dalekosežne posledice po životni stan­ dard ljudi, kako u centru tako i na periferiji. Postepeno propadanje Britan­ ske imperije nije iza sebe ostavilo dublje privredne tragove, jer su SAD od­ mah preuzele funkcije koje su ranije pripadale Britancima. I krah berze 1929 ., može se shvatiti kao kriza koja je pratila ovaj prelaz. 2 Ibid, S. 172. 3 Vid. Doji, Empires, S. 93-97. Videti niže, S. 105 ff. 4 Vid, Heuss, Rômiche Geschichte , S. 272-320, S. 289 ff. 5 Za vezu između «svetske privrede» i «svetske države» vid, Wallerstein, «Aufsteing und künftiger Niedergang des kapitalistischen Weltsystems», S. 35ff 6 Vid, Allgemeine Wirtschaftsgeschichte, Bd, 1, S 78 ff.

70

Premda trgovačke i prostore vladavine ne treba odvajati jedne od drugih, ipak je dobro da se njihovi obrisi odvojeno označe. Oni se mogu, u fazi nastajanja imperije, jasnije razlikovati nego na vrhuncu imperijalne moći. U klasičnim izgradnjama imperija vladarski prostor nastaje pre tr­ govačkog dok kod većine imperija novovekovne Evrope stvari stoje upra­ vo obrnuto. Ova tipologija razvoja velikih carstava, odavno se dopunjava strukturalnim razlikovanjem na kopnene i pomorske imperije: kopnene imperije nastaju širenjem prostora nad kojim se vlada, dok se trgovačke imperije razvijaju tako što šire i intenziviraju svoje trgovačke veze. Ovde se posle izvesnog vremena mogu isto tako uočiti prelazi i mešoviti oblici - na primer kada se prostori imperijalne vlasti koriste za izgradnju pri­ vredne razmene Ш kada se trgovačke strukture uzdrmaju zbog političkih sukoba, pa imperijalni centar interveniše da bi ih ponovo uspostavio i pro­ storno osigurao. U izgradnji imperija, pomenuta četiri izvora moći, nemaju svaki put istu ulogu; ponekad to važi za period koji dolazi posle dostizanja vrhunca moći imperije. Svakako, nedostatak jednog od četiri faktora moći, uvek donosi negativne posledice po imperiju: pokušaj da se nadoknadi njegov nedostatak, kroz jačanje drugih faktora je skup, a može i trajno da pore­ meti unutrašnju ravnotežu moći u imperiji. Stoga, carskoj Rusiji, OsmanUjskoj državi i Španskoj imperiji,nije pošlo za rukom da zajedno sa voj­ nom, razviju i podjednako snažnu privrednu moć, što je dovelo do dugo­ trajne slabosti imperije, ili do destruktivnog širenja vojnog aparata. Među­ tim, pomorske imperije Portugalaca i Holanđana, nisu bile u stanju da uz trajnu privrednu izgrade i trajnu vojnu i političku moć, pa su tako , posle kraćeg vremena , spale na poziciju mlađih saradnika druge pomorske sile - u oba slučaja Velike Britanije. Iz ovoga se može zaključiti da su imperi­ je najpostojanije kada se mogu osloniti na sva četiri izvora moći, odnosno, kada prelazak preko avgustovskog praga donosi ravnotežu. To je, između ostalih, uspelo Rimskoj i Britanskoj imperiji. IZGRADNJA IMPERIJE KROZ VOJNO I TRGOVAČKO ODUZIMANJE VIŠKA PROIZVODA Nastanak imperija preko širenja prostora vladavine i preko jača­ nja trgovačkih struktura, predstavlja garanciju za različite oblike oduzi­ manja viška proizvoda na periferiji imperijalne sile: za pretežno vojni, odnosno pretežno trgovački oblik. Kao primer za vojno oduzimanje vi­

71

ška proizvoda, ovde treba uzeti stepske imperije, a kao primer trgovač­ kog oduzimanja viška proizvoda, treba uzeti pomorske imperije. Ono što ih međusobno razlikuje, nije stepen iskorišćavanja nego nivo ispoljene sile koja je kod stepskih imperija znatno viša nego kod pomorskih imperija. Kod ovih drugih, mehanizam otimanja nije pljačka i otimanje, već razmena i trgovina. Portugalska i njena naslednica holandska impe­ rija, primenjivale su ovaj oblik trgovačkog oduzimanja viška proizvoda. 7 One su jedno vreme vladale trgovinom, u oblasti koja se prosti­ rala od istočno-afričke obale do južne Azije; umesto da ulažu u ovaj prostor, one su uspostavile trgovinski monopol iz koga su izvlačile zna­ čajne koristi. Portugalci su na istočno-afričkoj obali i indijskom prioba­ lju, zamenili arapske trgovce, čije su veze ili preuzeli ili silom pokidali. U osnovi, oni su se ograničili na podizanje utvrđenja na najvažnijim tr­ govačkim tačkama, mesta koja su se mogla relativno lako braniti; veći­ na ovih utvrđenja nalazila su se na poluostrvima ili na priobalnom ostrvlju. Oni su se odrekli prodora u unutrašnjost kopna. 78 Iz sigurnih utvr­ đenja i većih trgovačkih mesta, uspostavljene su veze sa lokalnim vla­ darima, od kojih su Portugalci dobijali podršku za svoju trgovačku delatnost. Međutim, Portugalci nisu pokazivali interesovanje za modemizovanje vlasti ili društvenih struktura. Francisko de Almeida, je početkom XVI veka, kao vice-kralj In­ dije razradio ovaj koncept, koji je odgovarao ograničenoj snazi i mo­ gućnostima malog Portugala. On se postarao za trajno stacioniranje flo­ te u Indijskom okeanu, koja je bila pokretna veza između utvrđenja i strateških ključnih pozicija. Na ovaj način, raspoložive snage mogle su da se brzo prikupe na ugroženim tačkama. Pošto Portugalci nisu mogli da podnesu visoke troškove vladanja velikim prostorima, bilo je isklju­ čeno podizanje kolonijalnih naseobina u kojima bi Evropljani mogli trajno da se nastane. Sredinom XVI veka, duž afričke obale živelo je najviše 2000 —3000 belaca a jedini zadatak evropskih naseobina na in­ dijskom i južno-azijskom prostoru, bio je da održavaju i jačaju ključne 7 Videti sažet prikaz u: Kleine Geschichte des Kolonialismus, S. 25-43. 8 «Pošto su Portugalci» piše istoričar Oliviera Markez, «bili svesni da nisu u stanju da osvoje te oblasti i istinu govoreći nisu ni bili mnogo zainteresovani da dale­ ko od Evrope osnivaju političke države, oni su težili samo uspostavljanju efikasne vla­ davine u prekomorskim zemljama, povezane sa usposvavljanjem prevlasti u formi zo­ na uticaja».

72

pozicije pod portugalskom kontrolom. 9 Prihodi Portugalaca iz kojih su plaćam troškovi kontrolisanja trgovačkog prostora, poticali su iz činje­ nice da su oni Indijski okean proglasili za mare clausum 10 , i da su se prema njemu odnosili kao prema zatvorenoj teritoriji za ulazak na koju je morala da se plati carina. Za istočno-indijsku trgovinu, određen je portugalski monopol koji je bio povezan sa sistemom plaćenih propu­ snica (cartazesj za sve ne-potugalske trgovačke brodove. 11 Na ovaj na­ čin Portugalci su mogli da odrede cenu za začine koji su se mnogo tra­ žili u Evropi, pre svega za biber, karanfilić i cimet, a da ne budu izlože­ ni pritisku nižih cena svojih konkurenata; kada je ne-portugalskim tr­ govcima odobravano učešće u trgovačkim poslovima, oni su za to mo­ rali da imaju odgovarajuću licencu. Flota stacionirana u Indijskom okeanu, osim osiguranja trgovačkih mesta i utvrđenja, imala je i zadatak da obezbeđuje portugalski monopol na pomorsku trgovinu. Bilans portugalske pomorske imperije, zahvaljujući ovakvoj pod­ lozi, tokom 150 godina njenog postojanja, bio je uvek pozitivan. ” Budžet za 1574 godinu” , prema recima istoričara Oliveira Markesa, ’’po­ kazuje da azijska država (uključujući i utvrđenja u Istočnoj Africi) ne pokazuje deficit, već suficit od preko 80 000 kruzadosa... Godine 1581. ovaj suficit je pao je na 40 000 kruzadosa, ali se 1588 popeo na 108 000 kruzadosa. Dvadesetih godina XVII veka, ovaj položaj počeo je da se menja, zbog stalnih izdataka za odbranu od Holanđana, Engleza i dru­ gih zavojevača. Ipak, i pod ovim okolnostima, 1620. suficit je bio 15 000 a 1635 g. 40 000 kruzadosa.12 Ahilova peta portugalske pomorske imperije bilo je održavanje tr­ govačkog monopola, koga nisu ugrožavali ni oni čije su proizvode ku­ povali i nosili u Evropu, ni arapski trgovci koje su istisnuli iz ove trgo­ vine, već evropski konkurenti koji su se borili protiv portugalskog mo­ nopola, bilo sa ciljem da ga oni preuzmu, bilo da ga zamene sistemom tržišne konkurencije. Kada su Holanđani Portugalcima preoteli pomor­ sku imperiju u istočnoj Indiji, oni su preuzeli njihove principe organizo9 Ibid, S. 162 f. 10 Za raspravu vođenu između Holanđana i Britanaca da li more treba smatra­ ti otvorenim (mare liberim) ili zatvorenim (mare clausum), videti Diner, «Imperialismus und Universalismus», S. 24, i Boxer The Dutch Seaborne Empire, S. 84-112. 11 Oliveira Marques, Geschichte Portugais, S. 150. 12 Ibid, S. 152

73

vanja, ali su portugalski državni kapitalizam zamenili privatnim korpo­ racijama , poput istočno-indijske kompanije , koje su bile u stanju da razviju mnogo veću snagu i dinamizam nego što je to mogao državni si­ stem izdavanja licenci.13 Takva mogućnost ’’privatizacije” razlikuje vojno od trgovačkog oduzimanja viška vrednosti. Vojna ekspanzija, koja se po pravilu dešava na kopnu , politički je organizovana; u njenom centru nalazi se vladar ili politčko-vojna elita koja stvara pretpostavke za mogućnost ekspanzi­ je i vodi i organizuje vojne operacije. Trgovačku ekspanziju, naprotiv, mogu da obavljaju i privatna lica, često trgovačke kompanije. U tom slučaju, ona se ne vrši po nekom strateškom planu, već , pre svega, ko­ risti prilike koje se ukazuju na raznim stranama imperijalne periferije. Za razliku od vojne, trgovačka ekspanzija ne stvara teritorijalno zatvo­ rene prostore, već iz različitih delova sastavlja trgovačke oblasti pove­ zane putevima prometa preko kojih se organizuje privredna razmena. Imperije zasnovane na komercijalnom oduzimanju viška proizvoda, stoga su po pravilu pomorske imperije - dakle države koje se na geo­ grafskoj karti ne vide kao zatvorene površine već kao niz međusobno povezanih tačaka. Čarls Majer je ovu razliku iskazao formulacijom po kojoj se na jednoj strani radi o državama koje nastoje da prošire impe­ riju, a na drugoj o državama koje imperiju održavaju.14 U o sn o v i, portugalska i holandska pomorska imperija su poči­ vale na tome što je titulam a sila preuzela kontrolu nad velikim trgo­ vačkim tokovima. Za tako imperijalno uređenu trgovačku strukturu, karakteristično je da se centru sistematski daje prednost nad periferi­ jom. One su se zasnivale na mreži nejednakih ugovora koje su dikti­ rah interesi centra. Ovo naravno, ne znači d a je pripadnost takvom si­ stemu periferiji donosila samo štetu, ali znači da je centar uvek izvla­ čio veću korist od nje. Gledano na duži rok, njegova dobit mora biti tolika, da može da namiri troškove održavanja imperije. Imperijalni centar takođe nastoji da utvrdi takve uslove trgovine da ne mora stal­ no da ulaže u imperijalni trgovački prostor, dok drugi izvlače koristi iz tako uspostavljenog poretka.15 13 Boxer, The Dutch Seaborne Empire, S. 132 ff; za privredni mentalitet Holanđana koji se razlikuje od Portugalskog mentaliteta,vid. Shama Uberflus und schoner Schein, S. 315 ff. 14Maier, „Die Granzen des Empire", S. 128 f.

74

Može li se dobit koju imperijalni centar izvlači iz kontrole svoje ’’svetske privrede” izraziti brojkama? Ovde je verovatno manje presu­ dan udeo koga centar ima u proizvodnji svetske privrede. Udeo SAD svojevremeno je iznosio oko četvrtinu svetske privrede, ali će zbog pri­ vrednog rasta istočne Azije verovatno opasti.1516 Na vrhuncu moći britanske imperije, funta sterlinga je bila glav­ no sredstvo plaćanja u svetskoj privredi. Londonski Siti, nastao je na osnovu rasta kamata i vrednosti akcija. Britanske banke bile su srce svetske privrede, koje je održavalo u životu kruženje roba i kapitala i dr­ žalo ih pod kontrolom - pre svega kontrolom fmansijskog kapitala, uz pomoć koga su Britanci tokom XIX i ranog XX veka vladali svetskom privredom.17 Sve dok je ovo bilo slučaj, oni su iz toga izvlačili dobit iz koje su mogli da se nadoknade troškovi kontrolisanja trgovačkih puteva - pre svega flote i vojna uporišta, smeštena duž pomorskih puteva ka Indiji. Kad je Velika Britanija,ipak,izgubila svoj dominantni položaj, unutar međunarodnog fmansijskog sistema, troškovi upravljanja imperijalnim prostorom su se uvećali, budići da je na periferiji dramatično porastao otpor stanovništva protiv imperijalne sile. Dva velika rata koja je Veli­ ka Britanija vodila protiv hegemonističkih rivala (Nemačke i Japana ), istovremeno su označavala i kraj imperije. Po analogiji sa britanskom imperijom, mora se procenjivati i im­ perijalna pozicija SAD-a, čiji su ekonomski potencijali znatno veći, ne­ go što su to ikada bili britanski i čija vojna moć takođe nadmašuje bri­ tansku. Ali, ni proizvodne sposobnosti američke privrede, ni globalni sistem američkih vojnih baza, koji u mnogo čemu podseća na britansko vojno obezbeđenje njihovog trgovačkog prostora, nisu od presudnog značaja za stabilnost i trajanje američke imperije. Od presudnog znača­ ja je sposobnost SAD-a da upravljaju tokovima kapitala u svetskoj pri­ vredi, da vrednost drugih valuta određuju u odnosu na dolar i da kroz 15 Ibid, S. 157 ff. 16 Odgovarajući podaci o broju u Nye, Das Paradox der amerikanischen Macht, S. 66 ff; za povećani značaj finansijskog sektora nasuprot udelu u svetskoj proizvodnji i uspostavljanju svetske privredne dominacije. Vid, Mann, Die ohnmâchtige Supermacht, S. 69 ff. 17 Vid, Landes, Wohlstand undArmut der Nationen, S. 247 ff, i posebno Fisch­ er, „Internationale Wirtschaftsbeziehungen und Wàhrungsordnung“.

75

inovacije, određuju ritam svetske privrede. Sredstva kojima se ovo po­ stiže su kontrola Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije kao i privlačnost američkih istraživačkih instituta i tehnoloških centara, koji se stalno brinu za priliv svežih mozgova u SAD. Sve ovo znači da peri­ ferija plaća, a SAD izvlače korist. Pri tome , troškovi vojnog aparata uti­ ču na smanjivanje mogućih profita. Glavna alternativa trgovačkom, jeste vojno oduzimanje viška pro­ izvoda, koje se izražava pre svega u činjenici da imperija svoje oružane snage mora da finansira preko redovnih poreza i pljačkaških pohoda u rubna područja imperijalnog prostora. Na ovaj način, finansira se pre svega vojni aparat, ali i građevinski projekti u metropoli koji svedoče o sjaju države i veličini njenih vladara, i koji vojnu dopunjuju kulturnom, odnosno ideološkom silom. Građevinski poduhvati mogu da dovedu do promene ’’tvrde” u ’’meku” silu. U tom smislu, izgradnju atinskog Akropolja u doba Perikla i građevinsku obnovu za vreme vladavine Oktavijana Avgusta, treba shvatiti kao projekt pretvaranja vojne u kultur­ nu, odnosno ideološku silu. U svakom slučaju, Tukidid je bio ubeđen da je moć Atine zbog divnih građevina na Akropolju smatrana dvostruko većom nego što je stvarno bila. 18 Izgradnja imperijalnog centra, koja se finansira pljačkanjem periferije,kratkoročno može da dovede do sma­ njenja troškova vladavine i jačanja imperijalne moći. U čistom obliku vojnog oduzimanja viška proizvoda, ovo pretva­ ranje vlasti u kult ili nema nikakvu ili ima vrlo podređenu ulogu. Primer za čisti oblik vojnog oduzimanja viška proizvoda jeste asirska država. Oslanjajući se na nadmoćnu vojnu tehniku, pre svega na korišćenje bor­ nih kola sa srpovima, ova država je uspostavila prevlast u mesopotamskom prostoru.19 Međutim, sredstva koja su asirskim vladarima stajala na raspola­ ganju, nisu bila dovoljna da se trajno finansira skupi vojni aparat. U isto 18 Tukidid, Peloponeski rat 1 10,2; za projekt građenja i programe izgradnje na Akropolju vid: Welwei, Das klassische Athen, S. 120 ff. Za program izgradnje i poli­ tiku građenja Avgusta, vid, Zankler Augustus, S. 171, ff. 19 Za izgradnju ratne mašinerije kao ekvivalenta za funkcionalno upravljanje dr­ žavom, u mesopotamskim carstvima, vid, Edzard, Geschichte Mesoptamiens, S. 170 f, i S. 208 f. Naravno sa Velikom skepsom prema vestima o pobedama i snazi kraljeva u izveštajima o njihovim uspesima; o značaju vojnog aparata u ranoj izgradnji imperija, na­ laze se brojna ukazivanja u «Mann; Geschichte der Macht, Bd, 1, S. 217-290.

76

vreme, ovi vladari nisu bili u stanju da trajno kontrolišu periferiju car­ stva i da tamo redovno ubiraju porez. Vazalni vladari su koristili svaku priliku da se oslobode od obaveze plaćanja poreza. Asirska vojska ima­ la je zadatak da tokom godišnjih ratnih pohoda nabavi i neophodne re­ surse. Grad ili vladar koji su se našli na njihovom putu, imali su dve mo­ gućnosti. Prva mogućnost je da asirskoj ratnoj sili plate traženi danak, prihvate vojsku i pobrinu se za nju iz svojih zaliha. Na taj način, grad ili vladar bi pokazali vernost prema Asiriji. Druga mogućnost je , da umesto da plate danak, grad ili vladar budu opljačkani, što bi im bilo mno­ go skuplje. Da bi svoje vazale ubedili kako im je mnogo bolje da plaća­ ju danak nego da ratuju, asirski vladari su prema neposlušnim vazalima primenjivali politiku sistematskog pustošenja, po kojoj su bili poznati u starom svetu. Njihova izuzetno velika svirepost, nije bila cilj sama po sebi. Ona je više predstavljala specifičan oblik održavanja carstva. Ona je imala za cilj da vladarima rubnih oblasti ukaže na veličinu rizika ko­ ji prati pokušaj odmetanja od asirskog carstva. Oblik ovog odmetanja bilo je odbijanje plaćanja danka, a oblik njegovog kažnjavanja - pljač­ ka. Ona je svakako bila gora od plaćanja danka, budući da je za posledicu imala uništavanje gradova, pustošenje zemlje i iskorenjivanje sta­ novništva. Vojni aparat je bio instrument zastrašivanja i sprovođenja ove politike. Asirski primer je paradigmatičan za klasičan oblik izgradnje im­ perije, mada se kasnije takva svirepost u cilju osiguranja danka, samo retko primenjivala. Po svoj prilici, tek su se Mongoli sa sličnom odlučnošću vratili korišćenju takvih metoda. Strateški nedostatak ove politi­ ke sastoji se u tome što takve države u principu nisu u stanju da pređu avgustovski prag. To važi takođe i za stepske imperije, pravljene po ugledu na Skite, u kojima su nomadski konjanički narodi, tokom svojih redovnih ratničkih pohoda između letnje i zimske ispaše, pravili velike kratkotrajne države. Stepske imperije su bile kratkog veka zato što ni­ su uspevale da se oslobode prinude za vojnom ekspanzijom i da priho­ de stečene uzimanjem danka i pljačkom, zamene redovnim ubiranjem poreza. Strožijom primenom definicije imperije, stepskim imperijama zbog njihovog kratkog trajanja, pripada samo status fus-note. One pred­ stavljaju specijalan tip imperije koji je za nas od posebnog interesa, jer se na njemu u gotovo čistom obliku može ispitivati imperijalna ekspan­ zija vojnog tipa i vojni oblik oduzimanja viška proizvoda.

77

Istorija stepskih imperija je duga, premda u zapadnoj istoriografiji zauzima samo marginalno mesto. Pri tome se ratnički nomadi iz azij­ skih stepa, prikazuju uglavnom kao rušitelji politički i ekonomski ure­ đenog razvoja. Od Skita, preko Sarmata, Alana i Huna, Avara, Ugara i Hazara, sve do Mongola 20 —svi su oni iznova gradili velike države ko­ je s u , po pravilu, nastajale onda kada su nomadi nametali plaćanje dan­ ka zemljoradnicima na rubnim područjima svojih zimskih ispaša, i tako dobijali resurse za ekspanzionističke pokrete velikih razmera. Nepredvidlji­ vost nomadskih uslova života, u čemu istaknuta uloga pripada klimatskim promenama i životinjskim zarazama, terala je nomade da u agrarnim zona­ ma, na granicama stepe, traže sredstva za preživljavanje i opstanak. Pljač­ kaški pohodi oduvek su bih njihov način života Čim zauzmu neku veću oblast i više ne moraju da se brinu za goli opstanak, već počnu da se boga­ te, to se pretvara u početak izgradnje nove imperije. Iz hunske izgradnje države, za vreme Atile u V veku, mogu se iz­ vesti određene crte nomadske izgradnje svetskih carstava 21 koje su ma­ nje ili više izražene kod svih stepskih imperija. Tu je pre svega etnoge­ neza na osnovu koje se više plemena ujedinjuje u vodeći narod. Odlu­ čujuće za njihov uspeh, odnosno neuspeh, jeste harizma ( mongolski: kvut) vođe koju ovaj svesno nastoji da ojača. Atilu su njegovi podanici poštovali i bojali ga se kao boga. I on sam bio je ubeđen u svoje božansko poslanje i na njemu je zasnivao pravo da čitav svet bude obuhvaćen njegovom vladavinom. Blago koje je dolazilo od pljačke novca, otkupa i danka, delio je (vojnoj) eliti svoje carevine, koja mu je zato bila vema. On je sam određivao poredak časti u okviru ove elite, izražavajući ga preko poklona i mesta sedenja u svom šatoru. Tradicionalna prava na vodeća mesta vođa klanova i poglavica plemena, ukinuta su i zamenjena voljom harizmatičkog vođe. Preobražaj društveno-političkog poretka nomada od tradicije na harizmu —na ” nesvakidašnju prednost svetosti ili junaštva neke lično­ sti ” , kako Maks Veber definiše harizmatsku vladavinu 22 - dovelo je 20 U tu svrhu vid, Gôckenjan, «Die Welt der früchen Reiternomaden»; za zna­ čaj ranih stepskih imperija za razvoj evropske istorije: vid, Schieder, Handbuch der europdischen Geschichte, Bd, 1, S. 215 f. I 357-370. 21 Za to detaljno Grousset, L'Emprire des steppes; Altheim, Geschichte der Hunnen, Maenchen-Helfen, The World o f the Huns. 22 Weber, Wirtschaft und Gesellschaft, S. 124

78

do dinamizovanja unutrašnje organizacije plemena i klanova, dinamizovanja koje je bilo osnova za imperijalnu ekspanziju. Samo se tako mo­ že objasniti ogromna snaga sa kojom su nomadi na konjima prelazili ogromna prostranstva i pokoravali druge države. U isto vreme u tome se pokazuje i slabost stepskih imperija koje često nisu uspevale da na­ džive svoje karizmatske vođe. 23 Činjenica da je vladavina na osnovu porekla, zamenjena vladavinom na osnovu ratnih zasluga, ujedinila je nekada zavađena nomadska plemena i osposobila ih za veliku ekspan­ ziju. Naročito su ojačale lojalnost i disciplina, osobine koje po pravilu ne postoje u svetu nomada. Sredstvo kojim se poslužio mongolski kan Temudžin - nazvan Džingis kan - bilo je reorganizovanje vojske od et­ nički sastavljenih jedinica, na vojne jedinice sastavljene od 100 i od 1000 ljudi. Ove jedinice ujedinjavala je samo lojalnost prema vođi; nji­ hova veličina i sastav bili su usmereni pre svega na potrebe vođenja ra­ ta. 24 Nepokorni klanovi i plemena podeljeni su na više vojnih jedinica i na taj način učinjeni poslušnim. Otpor pristalica tradicionalne nasleđene hijerarhije, Džingis kan je nemilosrdno slomio. Konzervativni dvor­ ski Šamani koji su se usprotivili njegovim planovima, pogubljeni su svi od reda. Društvo koje je Džingis kan usmerio na rat moralo je voditi rat da bi moglo da opstane. Ono se bez ikakvog ograničenja podredilo pri­ nudi za pljačkom, jer je vođa samo u slučaju bogate pljačke mogao da deli poklone i darove, kojima je kupovao lojalnost svojih vojskovođa. Zato se Džingis kan morao upuštati u niz riskantnih vojnih pohoda i za­ to i nije dobio priliku da uživa u plodovima svojih pobeda. Džingis kan je u potpunosti bio svestan prinude za osvajanjem koju je sam stvorio: ’ ’Mongoli moraju pokoriti sve zemlje i ne smeju bi­ ti u miru ni sa jednim narodom dokle ga ne unište ili ne potčine.” 251 stvarno- jedinstvo mongolske države sa velikim kanom (Kaganom) na 23 Pojam harizme primenjuje se pre svega na nemačku etnogenezu, gde je donela značajne rezultate: vid. Wenskus, Stammesbildung und Varfassung, sowie Wol­ fram, Geschichte der Goten, vojnu nadmoć mongolske konjičke vojske, koja se bori­ la bez pešadijskih jedinica, objasio je Liddell Hart, Grosse Heerführer, S. 7-32. 24 Za ovo vid; Weiers, «Geschichte der Mongolen», Za ovu temu vid. «Dalje borbe Džingis kana; Weiers, «Von Ôgôdei bis Môngke», i Morgan, The Mongols, na­ ročito, S. 84-103. Izvor na koga se oslanjaju svi radovi o mongolima i njihovom svetskom carstvu, jeste mongolski tekst iz prve,polovine XIII veka, Tajna istorija Mongo­

la. 25 Izvedeno iz Weiers, «Geschichte der Mongolen» S. 72.

79

čelu, kome su bili potčinjeni niži kanovi, moglo je da bude sačuvano sa­ mo dokle je trajala ova ekspanzionistička politika. Posle smrti Džingis kanovog unuka Menkea, 1259., mongolsko carstvo se raspalo na više delova koji su stupili u međusobnu borbu. Komercijalno i vojno oduzimanje viška proizvoda predstavlja re­ zultat niza mogućnosti, pri čemu se u istoriji uglavnom pojavljuju mešoviti a ne čisti oblici. Oni mogu biti bliže vojnom ili trgovačkom odu­ zimanju viška proizvoda. Po pravilu, tokom istorije neke imperije, do­ lazi do promene mešovitih oblika. Tako je britansko svetsko carstvo, krajem XIX veka, sve više moralo da pribegava vojnim sredstvima da bi osiguralo trgovačko prisvajanje viška proizvoda, dok je onaj deo mongolskog carstva koji je obuhvatao Kinu, Istočni Sibir (takozvani centralni kanat), Iran, Irak i Siriju (takozvani Ilkanat) u cilju osiguranja imperijalne moći manje oslanjao na vojnu , a više na administrativnu kontrolu privrede. 26 Ipak, osnivači imperija ne stoje pred izborom između jačeg ( vojnog ) ili slabijeg ( trgovačkog ) prisvajanja viška vrednosti. Ovde po­ stoje pretpostavke u kojima geografija, stepen razvoja civilizacije u cen­ tru imperije, mentalitet i kompetentnost elita, istorijsko nasleđe i kolek­ tivno pamćenje kao i reakcija periferije na težnju za ekspanzijom, igra­ ju odlučujuću ulogu. Tako se čini da je preko četiri veka vladao zakon po kome su nomadski ratnički narodi centralne Azije u određenim in­ tervalima osnivali imperije, koje su u kratkom roku dobijale ogromne dimenzije ali su se potom brzo raspadale i nestajale iz istorije. Tragovi koje su ove imperije ostavljale za sobom, nisu svedočanstvo sopstvenih napora i veličine, sjajni gradovi, hramovi ili crkve, već svedoče o raza­ ranju onih civilizacija koje su se našle na putu njihove ekspanzije. Slom zapadnog rimskog carstva, u krajnjoj liniji bio je posledica prodora Hu­ na iz centralne Azije: oni su potisnuli germanske narode nastanjene u oblastima južne Rusije, koji su onda pojačali pritisak na granice rim­ skog carstva - pritisak pod kojom je ono konačno popustilo. Slično va­ ži i za bagdadski kalifat, islamsko-arapsko veliko carstvo, koje je u vreme mongloske najezde već prošlo svoj zenit. 2627 Njegova propast 1258. 26 Za razvoj Ilkanata vid. Weiers, «Geschichte der Mongolen», S. 92-96, i Na­ gel, Timur der Eroberer , S. 134 ff; za mongolsku vladavinu u Kini, vid. Franke, Geschichte des chinesischen Reiches, Bd, IV, S. 424-959. 27 Vid, Lewis, «The Arabs in Eclipse», S. 110 f.

80

godine, bila je izuzetno značajna za istoriju islama jer posle toga, nije nastala nijedna arapska imperija. Arapski prostor između sebe podelili su osmansko carstvo i persijska dinastija Safavida. Slična pojava može se videti i u centralno-azijskom prostoru, gde su Džingis kanovi Mon­ goli uništili Horezamsku državu, koja je obuhvatala današnji Iran, Avganistan i delove centralno-azijskih republika, i uništili njegovu pri­ vrednu i kulturnu bazu. 2829Samo je kinesko carstvo uspelo da relativno lako podnese doba mongolske vladavine. Posle otprilike jednog veka vladavine stranaca, ono je ponovo uspostavljeno. Stepske imperije imaju jedan suštinski tlačiteljski karakter. One nisu stvorile ni sopstvenu kulturu, niti neki civilizacijski centar, već su se ograničile na pljačkanje bogatstava i tekovina svoje periferije. Zbog svoje civilizacijsko-tehnološke zaostalosti, one su morale da se ograni­ če samo na onu oblast u kojoj su bile nadmoćne - na vojnu. Brzina ko­ njičkih jedinica, ogroman radijus njihove aktivnosti, uz minimalnu logi­ stičku podršku, borbena snaga svakog pojedinačnog konjanika, domet i pouzdanost njegovih refleksa, praćeni sposobnošću vođe da misli na je­ dan obuhvatan i strateški način , doveli su ove brojčano male narode u situaciju da stvaraju velike države kakve svet do tada nije video. Dok su civilizacijske imperije Rima i Kine novoosvojene oblasti administrativ­ no i tehnički uklapale u sebe, usled čega su se mogle širiti samo polako i korak po korak, i konačno doći do granice na kojoj se iscrpljivala ci­ vilizacijska snaga imperije, prostorna ekspanzija stepskih imperija nije poznavala druge granice osim granice operativnog dometa svojih voj­ nih jedinica. U skladu sa tim, slaba je i integracija carstva koje na svo­ joj periferiji opstaje samo iz straha od povratka ratničkih hordi iz stepe. 29 Bezgranično širenje imperijalnog prostora i slabiji oblik inte­ gracije, zajedničke su osobine u principu suprotnih polova trgovačkog i vojnog oduzimanja viška vrednosti. I velike pomorske imperije, nastale sredinom XV veka, sa evropskim otkrićima - naime Portugalija, Holandija i Engleska (Španija se od samog početka manje oslanjala na trgo­ 28 Vid, Nagel «Timur derEroberer, S. 151 ff, i Irwin, «Die Entstehung des islamischen Weltsystems» S. 71-76. 29 Time postaje jasno zbog čega se ne može dati objektivno merilo za preterano širenje imperije; ni velika razdaljina između centara i periferije ni ukupna dužina spoljašnjih granica imperije, ništa ne govore ako se nema u vidu način ekspanzije im­ perije i način njene integracije. Vid. S. 172 ff.

81

vinu a više na teritorijalna osvajanja) - bile su samo površno integrisane bez jedinstvene vlasti i pravnog poretka. 30 Sličnost stepskih i pomorskih imperija, leži u tome što su pre­ ma periferiji ispoljavale jedan u osnovi eksploatatorski stav i što se ni­ su preterano trudile da prošire dostignuća civilizacije. Na trgovini za­ snovane imperije, u fazi nastajanja , ograničavaju se samo na usposta­ vljanje privrednih veza između centra i periferije. Postojeće društvenopolitičke strukture u novim trgovačkim oblastima, ostavljaju se uglav­ nom nedirnute. One često sarađuju sa tamošnjim vlastodršcima ili lo­ kalne rivale okreću jedne protiv drugih, ali ih u krajnjoj liniji zanima sa­ mo određena trgovačka dobit. Što su manje investicije u periferiju, to su veći dobici —to je računica onih koji imperije grade na temelju trgovač­ kog oduzimanja viška proizvoda. Da li je ova računica dugoročna, ili dovodi do razvoja protiv-sila, koje konačno obrću bilans, ostaje otvoreno pitanje. U ovome možemo videti problem analogan postepenom privrednom iscpljivanju periferije usled njenog stalnog pljačkanja od strane borbenih snaga stepskih im­ perija: trgovački dodir sa strancima trajno razara društveno-politički poredak neke zemlje. Imperije koje počivaju samo na vojnom ili trgo­ vačkom prisvajanju viška proizvoda i koje se odriču većih investicija u infrastrukturu svojih rubnih područja, retko su u stanju da čvrsto povežu svoj ’’svetski poredak” . Međutim, za njihovu stabilnost i trajnost, to treba da bude od presudnog značaja. Imperije čiji centar i periferiju po­ vezuje samo oduzimanje viška proizvoda, brže su propadale od onih imperija koje su prešle na zakonito upravljanje u svojim provincijama, to jest, koje nisu iz svojih provincija samo izvlačile sirovine, nego su u njih i ulagale određena sredstva. Nijedna od pomorskih i nijedna step­ ska imperija, nisu po trajanju i stabilnosti dostigle rimsko i kinesko car­ stvo. Tajna dugog postojanja nekih imperija, sastoji se izgleda u tome, da one u situacijama krize ili propadanja, od periferije ili dobijaju spas, ili se revitalizuju. Rubne oblasti su na to spremne i sposobne samo ako imaju izgrađenu svest o pripadnosti imperiji i ako su ubeđene da će od 301 30 Za nastanak i strukturu evopskih prekomorskih imperija, videti: Abernethy,

The Dynamics o f Global Dominance; za protugalsku i holandsku pomorsku državu, vid, Boxer, The Portuguese Seaborne Emprire; takođe i The Dutch Seaborne Epire. Videti još i sažet prikaz u: Reinhard, Kleine Geschichte des Kolonialismus, S. 25-52. 31 Videti,isto, S. 118.

82

propasti imperije imati više štete nego koristi. 323Odricanje od neogra­ ničenog pljačkanja periferije, i odluku da se ulaže u njenu infrastruktu­ ru i civilizacijski razvoj, svakako ne treba pomešati sa činjenicom da su se odnosi razmene između centra i periferije obrnuli i da od toga čita­ va imperija ima koristi. Ovim se teret prelaska preko avgustovskog pra­ ga ravnomemo raspoređuje, pa se nameće i onima koji su do tada od imperije imali samo korist. Skup vojni aparat i novonastale strukture vlasti, ne mogu se više plaćati samo iz dažbina i poreza potčinjenih pro­ vincija sa rubnog područja imperije; za fmansiranje troškova imperije sada su odgovorni - kroz plaćanje poreza - i žitelji imperijalnog centra. To neretko dovodi do njihovog otpora, pa u centru u skladu sa tim, na­ staje opasna sklonost ka podržavanju pučeva i ustanaka, čiji protagoni­ sti obećavaju ukidanje tog opterećenja. Stabilizovanje imperije na peri­ feriji, mora se platiti rastom nezadovoljstva u centru. U tome treba tra­ žiti glavni razlog što mnoge imperije nisu nikada prešle avgustovski prag. Nestabilnost imperije očigledno se lakše podnosi nego trajno ne­ zadovoljstvo centra, a pobunu u nekoj provinciji lakše je smiriti nego nemire u glavnom gradu. Iz istorijske retrospektive, ovo izgleda upravo obrnuto. Nepouzdane provincije češće dovode do kraja imperije nego nemiri u centru. U najvećem broju slučajeva, odluka da se za čitav im­ perijalni prostor uvede ravnomerno birokratsko-administrativno oduzi­ manje viška proizvoda, doprinosi povećanju stabilnosti imperije. (NAJMANJE) DVE STRANE IMPERIJE Pored geografskih faktora koji prethode ekspanziji imperijalnog jezgra, postoji ograničeni prostor odlučivanja sastavljen od elita, unutar koga se može određivati način i struktura imperijalnog razvoja moći. Te odluke se često donose pod uticajem istorijskih uzora ili političkih mi­ tova. U Engleskoj je tako, tokom čitavog XVII veka, postojalo koleba­ nje da li se ona može shvatiti kao naslednik Rima ili kao naslednik Kartagine. Pri tome se radilo pre svega o suprotstavljanju kartaginske trgo­ vačke moći i rimske teritorijalne im perije.32 U osnovi odbacivanja ovog drugog, bila je predstava da takva država obavezno mora biti pod vla­ 32 Vid. Vance, «Vom mare nostrum zu Kiplings» «The Seven Seas». 33 Ovaj razvoj detaljno je opisan u: Heuss, Rômiche Geschichte, S. 168 ff. I Symes, Die Romaničke Revolution, S. 17 ff.

83

šću pojedinaca, što je u Rimu pokazao prelazak sa republike na princi­ p a l dok je u Kartagini do samog kraja vladala oligarhija velikih i boga­ tih porodica. U skladu sa tim, kontinentalna ekspanzija povezivala se sa mi­ litarizmom, za koga se smatralo da vodi u diktaturu ih despotizam , pa ti­ me poništava ustavni poredak Engleske uspostavljen 1688/9. godine. Na­ protiv, razvoj jedne svetske trgovačke sile, koja se oslanja pre svega na in­ formal rule, može se dobro usaglasiti sa aristokratskim obhkom vladavine. Pošto se mora samo privremeno pribegavati korišćenju vojnih jedinica i to uglavnom izvan otadžbine, vojska ne može da postane opasan unutrašnji faktor moći. Ograničavanje na ulogu pomorske sile predstavljalo je štit pro­ tiv politički nepoželjnog razvoja unutar zemlje. Stvari se, naravno, mogu posmatrati i iz drugog ugla, pa u slučaju Ri­ ma, u pomorskoj, a ne u teritorijalnoj ekspanziji, može se videti pravi uzrok ugrožavanja republike. U tom slučaju odluka Senata, doneta tokom obraču­ navanja sa Kartaginom, da se napusti dotadašnje širenje na malom prosto­ ru, predstavlja početak kraja rimske republike. Upravo zbog nove, mnogo ekspanzionističkije pomorske politike, do moći i uticaja došle su hčnosti kojima su republikanski ustavni okviri postah suviše tesni. Osim toga, pre­ komorska upotreba legija, u toj meri je produžila vreme služenja vojnog ro­ ka, da penzionisani vojnici nisu više mogh da žive od svojih malih seoskih poseda, što je dovelo do velikog problema vojnih veterana Takođe se mo­ ralo produžiti i vreme vrhovne komande nad trupama, pa su se između voj­ nika i njihovih komandanata razvili odnosi poverenja koji su bih u suprot­ nosti sa principom rotacije uspostavljenom u republikanskom poretku. 33 Osvajanje novih prostora prema tome, stvorilo je nove ehte, čije je samolju­ blje moglo biti zadovoljeno samo daljim osvajanjima. Ovaj razvoj je počeo između Prvog i Trećeg Punskog rata, i pratila g aje velika pomorska ekspanzija antičkog sveta, koja se dešavala u perio­ du između 67 g.p.n. e. I 85 g. naše ere.3334 Ona je počela Pompejevom odlu­ kom da «očisti» Sredozemno more od gusara i na taj način omogući ne­ smetanu trgovinu između istoka i zapada. Ono što ga je pokretalo više nije 33 Ovaj razvoj detaljno je opisan u: Heuss, Rômiche Geschichte, S. 168 ff. I Symes, Die Romaničke Revolution, S. 17 ff. 34 Ovaj prikaz sledi i izlaganje izneto u: Schulz, «Roms Eroberung des Mittelmeers». Treba zapaziti daje Bender (Weltmacht Amerika, S. 60 f), u traganju za slič­ nostima između rimskog carstva i SAD uporedio doba između Prvog i Drugog Pun­ skog rata sa periodom između Prvog svetskog i Hladnog rata. Videti takođe i recenzi­ ju ovog delà u: Historische Zeitschrift, Bd, 279, S. 430-432.

84

bilo obezbeđenje Rima od neposrednih pretnji agresivnih konkurenata, već se pre radilo o uspostavljanju vlasti na prostoru Sredozemnog mora, koje je trebalo da postane deo imperije. Do tada se država sastojala iz niza terito­ rija, ah je onda postala pomorsko središte, novi centar gravitacije, čime je iz osnova promenjena dinamika ekspanzije i predstava o imperijalnom po­ retku. Pompejevo veliko povećanje rimske moći, postalo je merilo za postu­ panje svih državnika i vojskovođa: Cezar je svoj prodor ka Britaniji prika­ zao kao korak ka uspostavljanju vlasti nad okeanom; Pompejevom osvaja­ nju Sredozemnog prostora on je suprotstavio svoje osvajanje okeana, a Av­ gust je svoje Res gestae formulisao u odnosu na dostignuća Pompeja i Ce­ zara. Njegova odluka da svoju slavu ne zasnuje na spoljašnjoj ekspanziji, već na unutrašnjoj konsolidaciji carstva, bila je utoliko dalekosežnija, jer je predstavljala začetak onog, što smo nazvali avgustovskim pragom. Ubrzavanje rimske ekspanzije do koga je došlo tokom jednog veka, počiva prema tome, na povezivanju aristokratskih vrednosnih predstava sa univerzalnom ideologijom vladanja svetom. Putovanje brodom postalo je simbol premoći ljudske inteligencije nad tupavom vezanošću za kopno ra­ nijih vekova. Engleska aristokratije je u svom distanciranju od rimske teri­ torijalne imperije, i ideološkim pozivanjem na Kartaginu, doslovno sela na pogrešnog konja: ona je nesvesno već duže vremena išla tragom starog Ri­ m a 35 U rimskom samoslavljenju, koje je u političkom i vojnom trijumfu videlo pobedu civilizacije, ogleda se u isto vreme imperijalna samosvest, koja nije mogla da nastane iz susreta sa helenističkim istokom. Tamo su na­ išli na civilizaciju od koje su bih vojno ah ne i kulturno jači. Na zapadu je bilo drukčije: u Španiji, a zatim u GaUji, Germaniji i Britaniji, Rimljani su stekli uverenje da se nalaze na višem stepenu razvoja civilizacije, nego ta­ mošnja «varvarska» plemena koja nisu imala velike gradove, i koja su sla­ bo poznavala zanate i trgovinu. Stoga je vojno osvajanje ovih prostora go­ tovo nužno bilo povezano sa njihovim pripajanjem sopstvenoj civilizaciji. Na zapadu, Rim je od samog početka morao da ulaže u periferiju, a na is­ toku je nastupao više kao eksploatator. Resurse za širenje svoje moći Rim je uglavnom dobijao sa istoka, dok je civilizatorsku samosvest do­ bio iz susreta sa zapadom. Političko iskustvo sa dve toliko različite pe­ riferije, da različitije nisu mogle biti, za Rim je bilo sudbonosno: na is­

35 Velika Britanija je tokom XVIII i XIX veka bila pošteđena građanskog rata nalik na rimski građanski rat iz prvog veka pre n. e. Možda zato što je u drugoj polo­ vini XVII veka prošla kroz takvo iskustvo.

85

toku, on se ponašao kao hegemon, a na zapadu i severu igrao ulogu nepo­ sredne imperijalne vladavine. 36 Pitanje da li treba delovati hegemonistički ili imperijalno, nije se dakle rešavalo u centru nego na periferiji. Razlike između istoka i zapada, dugo su obeležavale rimsku poli­ tiku, i stalno bile uzrok rivalstva i nerazumevanja između dva delà car­ stva —pre svega kad se postavljalo pitanje koje legije, one sa zapada ili one sa istoka, imaju pravo da svoje komandante postave za cara. Držav­ ne reforme za vreme Dioklecijana i konačna podela države za vreme Konstantina, nastojale su da uzmu u obzir ove razlike, ali su time isto­ vremeno naglasile i razlike iz čijeg je premošćavanja rimsko carstvo cr­ pio svoju snagu i legitimitet. Kada je zapad, tokom V veka doživeo pro­ past, istok - ako zanemarimo privremene napore cara Justinijana - nije preduzeo nijedan ozbiljan korak da ponovo uspostavi vlast nad zapad­ nom polovinom carstva. N aprotiv, istok je očigledno bio zadovoljan što može da se otarasi zapada, čija je vojna odbrana predstavlja bure bez dna. Istočni deo rimskog carstva je za 65% podigao porez koji je odla­ zio na vojsku čije su 2/3 bile stacionirane na zapadu. 37 U određenom pogledu, odnosi u carskoj Rusiji ličili su na odnose u starom Rimu - s tim što je ovde istok bio oblast koja se civilizuje dok su Rusi prema za­ padu imali osećaj manje vrednosti, i nastojali da dostignu tamošnji stepen razvoja. U skladu sa tim, Ruse su na zapadu doživljavali kao poluvarvarske osvajače, a na istoku kao civlizatorsku silu. Godine 1864., ministar spoljnih poslova, knez Gorčakov, u jednom cirkulamom pismu opravdavao je ruski prodor ka Taškentu, tako što je položaj Rusije upoređivao sa situacijom svih civilizovanih država, koje se na svojim gra­ nicama sukobljavaju sa grubim nomadskim narodima, pa su stoga mi­ mo svoje volje prisiljene na ekspanziju. 38 To je bilo, kako opravdanje pred evropskim silama, koje su počele da sumnjaju da se radi o ruskom imperijalističkom pohodu koji će dovesti do sukoba sa Velikom Brita­ 36 O tome detaljno Triepel Die Hegemonie S. 464 ff. 37 Za novi poredak države pod Dioklecijanom vid, Bellen, Grundzüge der Rômanischen Geschichte, Bd, 2, S. 224; za podelu carevine pod carom Konstantinom, vid., Ibid, Bd. 3, S. 110 ff. Podaci o visini poreza i smeštaju vojske na istočnom i za­ padnom delu carevine, nalaze se kod: Breuer, Imperien der Alten Welt, S. 186 ff. 38 Za ruski civilizacijski nastup u Srednjoj Aziji, vidi. Hosking, Russland, S. 70 f. I Greyer, Der Russische Imperialismus, S. 74 ff: za unutrašnji rascep Rusije na za­ padnjake i istočnjake prilikom izgradnje političko-kulturnog identiteta, vid: Figes, Na­ taschas Tanz, naročito. S. 313 ff.

86

nijom, tako i poziv sopstvenoj aristkratiji da podrži ekspanziju u Aziji. Azijska osvajanja, međutim, kod stanovništva su naišla na ograničen odjek, pošto je vladalo uverenje da se ruska istorija odvija i odlučuje u Evropi, a ne u Aziji. Rusiji - za razliku od Rima - nije uspelo da iz svo­ je civlizatorske misije izvuče politički kapital. Ove dve strane ruske države, postale su tokom XIX veka pre sve­ ga problem ruskog plemstva i inteligencije, slojeva rastrzanih između usmerenja na zapad, i želje za prodorom na istok. Poznat i puno opisi­ vani sukob između zapadnjaka i slavenofila, 39 bio je izraz ovog suko­ ba, u kome se u osnovi radilo o izboru političkog uzora i kulturne per­ spektive. I druge države i nacije, takođe su poznavale takve rasprave, ali se u Rusiji - s obzirom na antagonistički oblik koji je rasprava dobila radilo o tipičnoj unutar-imperijalnoj kontroverziji u kojoj su se (najma­ nje) dve strane velike carevine borile oko prava na određivanje buduć­ nosti države. Od Petra Velikog moralo je rusko plemstvo - glavni nosilac impe­ rije i ’’jedini društveni sloj koji ovaploćuje njen duh i koji je nadležan za njenu odbranu i jačanje” 40 - da igra dvostruku, gotovo šizofrenu, ulogu - ulogu azijskog satrapa i evropskog džentlmena. Mnogi ruski plemići, a od poznog XIX veka i većina pripadnika inteligencije, nasto­ jali su da se oslobode ove uloge, zbog čega su se odlučivali za jednu od dve strane imperije, i time nužno dolazili u sukob sa jednim od pomenutih imperativa. Posledica takvog stanja bio je opštepoznati opozicio­ ni stav mnogih pripadnika vodećih slojeva, što je doprinelo slabljenju Rusije, i konačno dovelo do sloma carevine. Kao naslednik carske Ru­ sije, Sovjetski savez je uspeo privremeno da spoji obe perspektive. M e­ đutim, zbog toga je, dugoročno gledano, morao da plati visoku cenu. 41 On je takođe, propao, pokušavajući da reši problem integracije , nasleđen od carske Rusije . 39 Vid., rasprave Isaije Berlina, u : «Herzen und seine Erinnerungen» i Rus-

sische Denker. 40 Hosking, Russland, S. 183. 41 «Na dugi rok pokazalo se kao nemoguće da se u okviru socijalističog hegemonističkog saveza drže u okviru iste države istočno-slovenske pravoslavne i oblasti koje pripadaju islamskom kulturnom krugu». Simon, «Die Désintégration der Sowietunion», S. 205.

87

Ovaj, na primerima rimske carevine i carske Rusije, skiciran feno­ men, političko-civilizacij skih razlika rubnih delova jedne imperije, ukazuje na temeljni problem velikih država, koga nemaju druge, pre svega nacional­ ne države. Dok ove države grade jedan relativno jedinstveni političko-kultumi identitet iz koga izvode snagu i uticaj, i potvrđuju se prema drugim dr­ žavama, imperije 42 se odlikuju time što suprotnosti koje dovode do suko­ ba među državama, moraju da podnesu unutar sebe i da ih ih učine produk­ tivnim, ili da pod njihovim teretom propadnu. Primer takvog propadanja jeste kraj dunavske monarhije i njeno raspadanje na niz samostalnih država. Zbog svog središnjeg položaja, između Nemačke, Italije, Rusije i Osmanlijskog carstva, dunavska mo­ narhija je u sebi spajala ne dva, već četiri pogranična regiona, koji su je, svaki na svoj način, ugrožavali. Po ugledu na rimski model, 1867. izvr­ šena je podela države na austrijski i mađarski deo, koji su prema reci Lajti, opisivani kao Cislajtanija i Translajtanija. Međutim, posledica toga bila je da slovensko stanovništvo, pre svega Česi, Moravci i Srbi nisu bili adekvatno predstavljeni, što je kod njih pojačalo težnju za ne­ zavisnošću. Privremeno postignuto tripartitno rešenje sa Česima kao delom države, i Pragom kao glavnim gradom tog delà, nije se ostvarilo. A lije već i podela države na dva delà oslobodila jake centrifugalne sna­ ge. Narodi su se međusobno sukobljavali, plemstvo koje je spajalo drža­ vu je zbog društveno-ekonomskih promena modernog sveta dospelo u tešku situaciju, privredno slab balkanski prostor doveo je do trajnog bu­ džetskog deficita, pa se u državi raširio osećaj bezizlaznosti i gubitka perspektive. Mislilo se da će jedan veliki rat oslabiti ’’osećaj propasti sveta . Međutim, tokom tog rata dunavska morarhija se raspala. 43 M ada dunavska morarhija nije bila imperija u smislu uvodne de­ finicije, ipak se na njenom raspadu može shvatiti značaj velikih država kao civilizacijskih dostignuća. Tokom vremena ona ne samo što je poli­ tički i kulturno integrisala srednjoevropski prostor, već je bila i most iz­ među jugoistočnih pograničnih regiona Evrope i njenih zapadnih i sred­ 42 Izgradnja političko-kultumog identiteta kao temelja nacionalne države u no­ vije vreme je pre svega u Nemačkoj, bila predmet intenzivnog istraživanja. Vid., Ber­ nhard Giesen und Helmut Berding Nationale und kulturelle Identitât und Nationales

Bewusstsein und kollektive Identitât sowie Mythos und Nation. 43 Vid., Rauchensteiner, «Verlust der Mitte», i Kann, Geschichte des Habsbur-

gereishes, S. 367 ff.

88

njoevropskih oblasti. Takvu funkciju posle 1918. nije imala nijedna si­ la - osim možda Jugoslavija, ali za kratko vreme i na manjem prostoru. U principu, Evropska unija danas stoji pred zadatkom da za ovaj pro­ blem nađe trajno rešenje. Uspešnije je funkcionisala podela unutar osmanlijskog carstva, gde je već u XVI veku došlo do podele na Anadolsku i Rumelijsku oblast; svaka je na čelu imala sopstvenog beglerbega. 44 Oni su morali ne samo da kontrolišu unutrašnje prilike u svojim oblastima, već su bi­ li nadležni za obezbeđenje granica i morali da za to i pribave sredstva. Zbog neprikosnovenog položaja sultana i jake centralizacije osmanlij­ skog carstva, ipak - za razliku od rimske carevine i dunavske morahije - nije došlo do osamostaljivanja ovih delova. Propadanje Osmanlijskog carstva nije bilo posledica centrifugalnih tendencija već je do njega do­ šlo zbog drugih nedostataka. Kinesko carstvo je još delotvomije uspelo da se izbori sa različi­ tim zahtevima na svojoj periferiji a da pri tome ne ugrozi jedinstvo Ki­ ne uspostavljeno za vreme dinastije Jin (221-206. god. pre nove ere). Od samog početka ovde se radilo o problemu varvarskih upada na se­ ver zemlje i na postojanju - na južnim granicama - venca vazalnih dr­ žava sa kojima je carstvo imalo sasvim druge odnose nego sa sevemim nomadskim narodima. Nezavisan razvoj severa i juga Kine, sprečila je predstava o ’’carstvu sredine” . Ona je delovala kao protivteža centrifu­ galnih tendencija koje bi, da su se sever i jug međusobno razdvojili, do­ velo do propasti i raspadanja države. Periodi ponovnog uspona bili su uvek povezani sa periodima ’’ponovnog ujedinjavanja” . 45 Kina je takođe, po svoj prilici, donela dalekosežnu odluku kada je rešila da se po­ sle velikih i skupih poduhvata flote, pod komandom admirala Ceng Hea (1405-1433), povuče iz moreplovstva, da flotu zapali a plovidbu ogra­ niči na kontrolisanu priobalnu trgovinu. 46 To je bila posledica državo44 Vid. Matuz, Das Osmanische Reich, S. 141. 45 Kao dodatna karika pridolazi konfucijanski etos državnog službenika u ko­ me se pretnji varvarskog prodora protivstavlja jaka vera u civilizacijsko delovanje kulture. (Vide ti, S. 124 ff). 46 Vid, Buckley Ebrey, China S. 209f, i Merson, Strasen nach Xandau, S. 75 f. Uostalom, Kina nije jedina zemlja koja se zbog rmutrašnje stabilnosti odrekla pomor­ ske trgovine. I osmanlijsko carstvo -mada je raspolagalo značajnom ratnom flotom, na koju se oslanjalo u borbi saVenecijom i Španijom, prepustilo je pomorsku trgovinu gotovo u potpunosti stranim trgovcima; vid. Matuz, Das Osmanlische Reich, S. 111.

89

tvome svesti Kineza oblikovane predstavom srednjeg puta. Zbog po­ morske ekspanzije i posledica intenzivne trgovine sa udaljenim zemlja­ ma, postignuta ravnoteža lako je mogla nestati. 47 Problem politički, ekonomski i kulturno različitih državnih periferija, još se jasnije isticao u evropskim pomorskim silama - Portugaliji, Španiji. Holandiji i Engle­ skoj - nego u klasičnim kopnenim imperijama. 48 U Indiji, Kini i Japa­ nu, one su nailazile na države i carstva koja su privredno i politički bila jaka i čvrsta. Imperijalna ekspanzija ovde se ograničavala samo na razmenu roba i izgradnju tržišta. U tako nastalom trgovačkom prostom, trebalo je težiti ka značajnim dobicima, jer se zbog postojanja jakih si­ la, mogao vršiti samo manji politički uticaj. Tek je posle sloma Mogulske imperije u Indiji (1739.) i propasti dinastije Cing u Kini, u drugoj polovini XIX veka, dotadašnji trgovački prostor postepeno počeo da se pretvara u prostor nad kojim se vlada. Stvari su sasvim drukčije stajale na zapadnoj periferiji pomorskih imperija: u severnoj i južnoj Americi razvile su se kolonijalne naseobi­ ne u koje se stalno slivala neprekidna stmja ljudi. Ma koji da su bili nji­ hovi motivi za napuštanje Evrope —želja za brzim bogaćenjem, što je obećavalo zlato Acteka i Inka, ili želja za stvaranjem verskih zajednica kakve u starom svetu nisu bile dopuštene —način na koji su oni privre­ đivah uspostavljen je nasuprot zatečenim strukturama. Vojno-tehnička nadmoć pridošlica učinila je ostalo pa je tako nastao imperijalni ekspan­ zionistički prostor koji je i politički bio pod direktnom kontrolom cen­ tra. Istočna i zapadna strana španske i britanske države jako su se raz­ likovale jedna od druge, njihove su istorije krenule drugim tokom. Po­ što su delovi imperije bili okeanom odvojeni od ondašnjeg imperijalnog centra, društveno-kutluma heterogenost periferije kod pomorskih impe­ 47 Ipak, odluka o napuštanju pomorske ekspanzije nije doneta jednoglasno. Vid., uz navođenje dodatne bibliografije Menzel, «Eurozentrismus», naročito, S. 76 f. Da li bi nastavak pomorskog angažmana sprečio evropski prodor i u Indijski okean, kao što su nedavno tvrdili zastupnici takozvanog azijanizma, predstavlja veliko pita­ nje. U najmanju ruku, isto je toliko verovatan i raspad i fragmentacija kineske države kao posledica njene pomorske ekspanzije. 48 Za ovo i sledeće, vid., Doyle, Emprires S. 108 ff, i Reinhard, Kleine Geschixhte des Kolonialismus, S. 24 ff: za kulturni kontakt Evrope sa južnom i istočnom Azi­ jom, osnovno delo je: Osterhammel, Die EntzauberungAsiens; za različite tipove ko­ lonijalnih odnosa, videti njegov: « Kolonialismus», S. 19 ff.

90

rija imala je znatno manji uticaj na centar nego stoje to bio slučaj u kop­ nenim imperijama. Pomorske imperije su očigledno bile spremnije da se prilagode različitim zahtevima svojih delova, i mogle su lakše da pod­ nesu gubitak takvog delà. Primer za ovo je Velika Britanija, koja je po­ sle gubitka kolonija Nove Engleske ušla u novi imperijalni ciklus. IMPERIJALNI CIKLUSI IAVGUSTOVSKI PRAGOVI U usponu i opadanju imperija, više nego u istoriji država, pokazu­ je se uzajamna igra različitih izvora i oblika moći. Ako strukture sveta država, utemeljene na reciprocitetu, nužno dovode do ujednačavanja če­ tiri vrste moći 49 u unutrašnjosti države, onda nejednake periferije im­ perija, zahtevaju da se ponekad primeni više vojna, odnosno politička, a u drugim slučajevima više privredna, odnosno ideološka, moć. Nedosta­ tak vojne sile može se ponekad nadoknaditi tako što drugi narodi zasenjeni imperijalnim sjajem, ulažu sve snage da postanu deo imperije, i da svoje ratničke sposobnosti stave u njenu službu. Oni za to hoće da bu­ du nagrađeni, ali za to je dovoljna i sama činjenica da su postali deo im­ perijalnih borbenih snaga. Obezbeđenje granica imperija, retko nailazi na sebi jednake pro­ tivnike, pa stoga trgovci, vojni savetnici, etnolozi i propagandisti, često obavljaju važnije funkcije od postojećih vojnih snaga imperije. To se može zapaziti na rimskim ’’varvarskim granicama” , prema Germani­ ma, isto kao i u postupanju Britanaca i Amerikanaca na njihovim ’’in­ dijanskim granicam” , na upadima evropskih kolonijalnih sila u tako­ zvani slobodan prostor, kao i u američkom razbijanju avganistanskih Talibana, kada je ’’kupovinom” lokalnih gospodara rata, sa par miliona dolara, za samo nekoliko dana promenjen celokupan raspored snaga u regionu. Osim novca, dakle, privredne moći, i civilizacijsko delovanje od­ nosno, ideološka moć, pružaju odlučujući doprinos pridobijanju stanov­ ništva pograničnih regiona za stvari imperije. To se već pokazalo u bor­

49 U literaturi se obično govori o oblicima moći, kao kod Mena, čiju tipologiju moći ovde uglavnom koristimo. Od Pjera Burdijea, to jest od njegove teorije o izvori­ ma kapitalizma «preuzeo sam pojam izvora moći da bih mogao da, po analogiji sa njim, razvijeni pojam razmene izvora moći, odnosno, uzajamne koegzistencije.

91

bi između dva brata, Arminija i Flavija iz plemena Heruskera —borbi koju je opisao rimski istoričar Tacit —kada je Arminije podigao ustanak protiv Rima a Flavije i dalje ostao u rimskoj službi. Rasprava među nji­ ma započela je time sto je Arminije hteo da sazna od svog brata koji je u jednoj bici, boreći se na strani Rima, izgubio oko, kakvu je zahvalnost dobio za svoju ranu. ’’Flavije je nabrojao povećanje plate, počasni la­ nac, venae i druga odlikovanja, a Arminije se sa prezirom podsmehnuo ovoj bednoj ceni za ropstvo” . 50 Njihov sukob dobio je na oštrini kad su prešli na pitanje sukoba lojalnosti prema imperijalnoj vlasti i etničkom poreklu. Uprkos Arminijevog ukazivanja na otadžbinu, stare slobode i zavičajne bogove, Flavije ostaje veran Rimu što povezuje sa veličinom imperije i moći vladara. Flavijeva pro-rimska opcija zasniva se ne samo na političkoj ( pored vojne ) , već i na ideološkoj moći Rima. Za uspon i trajanje neke imperije, između ostalog, važni su uslovi i oblici zamena pojedinih izvora moći. Oni regulišu cikluse, koji se kod imperija sa dužim vekom trajanja više puta ponavljaju. Pri tome se ne radi o već pominjanom problemu troškova i izboru povoljnih izvora moći, već i o njihovoj prisutnosti na određenom mestu i u određeno vreme. Koliko dugo će neka imperija ostati u gornjem segmentu ciklusa to zavisi samo od toga da li se izostanak jednog može nadoknaditi potica­ njem u pomoć drugog izvora moći. Uspon Španije na nivo evropske hegemonističke sile i prostorno velike svetske imperije, zasnivao se, pre svega, na modemom i ubojitom vojnom aparatu, u koji je pored disciplinovane pešadije, spadala i jaka pomorska flota. Vojnu moć je dopunjavala i politička moć koja se za­ snivala na činjenici da je Španija bila mirna zemlja sa dobrom držav­ nom upravom. Mir koji je postignut posle ustanka Komunerosa 1521. godine, bio je prednost u odnosu na Francusku, koja je od četrdesetih godina XVI veka, bila oslabljena unutrašnjim sukobima i konačno paralisana dugim građanskim ratom. Španiji je svakako nedostajala sopstvena ekonomska dinamika. Istoričar Valter Berneker, tvrdi da je njoj nedostajao ’bankarski sistem sa međunarodnim vezama i dinamičan sloj preduzetnika i trgovaca koji bi u saradnji sa državom, pored poli­ tičke, izgradili i privrednu m oć” . 51 Samo su američko zlato i srebro 50 P. Kornelije, Tacit Anali (II, 9-10) „ 51 Bernecker, Spanische Geschichte, S. 35. —Nedostatak trgovaca i bankara u Spaniji jeste posledica proterivanja Jevreja i Mavara iz te zemlje. Vid., takođe Elliot, «The Decline o f Spain». ’

92

omogućavali španskim kraljevima da izgrade i održavaju skupu vojnu infrastrukturu svoje države. Međutim, uprkos stalnog priliva plemenitih metala iz novog sveta - vrednost ovog blaga samo u XVI veku iznosila je 3000 milijardi talira 52, a izdaci su po pravilu bili za oko 20% viši od prihoda. Španska moć se razbila na trajno nerešivom finansijskom pro­ blemu. Drugi, isto tako veliki nedostatak španske imperije, bila je mrša­ va demografska baza na koju se ona oslanjala. U poređenju sa njenim hegemonističkim konkurentima Francuskom i Osmanlijskim carstvom, u Španiji je živelo znatno manje ljudi. Povrh toga, ona je morala da to­ kom XVI veka nadoknadi opadanje broja stanovnika za oko 20%.53 Ovaj nedostatak za hegemoniju u Evropi, nije još više došao do izraža­ ja samo zato što su spoljne ambicije Francuske sputavali unutrašnji su­ kobi, i što je snaga Osmanlija bila angažovana na istoku. Osim toga, Španija je zbog bliskih veza sa nemačkom granom Habzburga imala priliku da i u Nemačkoj regrutuje vojnike, što je obilato i činila. Konačno je došla još jedna srećna okolnost koja je značajno pro­ dužila imperijalni ciklus Španije. Preuzimanjem Portugalije od strane španske krune 1580. godine, Španija je dobila još jedno kolonijalno car­ stvo. U tom trenutku ona je raspolagala najvećom trgovačkom flotom na svetu. Time je Španija kratkoročno nadoknadila gubitak nastao usled odvajanja Holandije. U ratu dugom osam decenija, vođenom radi vra­ ćanja otcepljenih provincija, Španija je istrošila svoje resurse a da pri to­ me nije postigla neki trajan uspeh. Početkom XVII veka, Holanđani su prešli u ofanzivu. Njihovim istočno i zapadno-indijskim trgovačkim kompanijama uspelo je da preuzmu deo portugalske kolonijalne impe­ rije i trgovine sa istokom. M ir iz M instera i Osnabrika i konačno Pirinejski mir sklopljen 1659. godine , označili su kraj prvog imperijalnog ciklusa Španije.54 Burbonske reforme omogućile su Španiji da u XVI52 Vid., Bemecker, Spanische Geschichte, S. 34; Bennassar/Vincent, Spanien, S. 103 ff., i posebno, Cippola, Die Odyssee des spanischen Silbers, S. 53, ff. 53 Vid., Bennassar/Vincent. Spanien S. 86 ff. 54 Značaj oba mirovna sporazuma, u kojima je Španija morala da učini ozbilj­ ne ustupke, naglašavaju i sledeći događaji: državni bankroti iz 1627, 1647 i 1652 go­ dine; poraz u pomorskoj bici protiv Holanđana i 1639 g. kao poraz u bici kod Rokroa, uništili su mit o nepogrešivosti španske pešadije. Za holanski prodor u portugalski tr­ govački prostor vid., Reinhard, Kleine Geschichte des Kolonialismus, S. 35-43.

93

II veku započne još jedan imperijalni ciklus ali je on bio znatno ograni­ čenije i protekao je relativno nezapaženo. Prvi ciklus španske imperije, može se rezimirati, u osnovi je bio utemeljen na vojnoj premoći. On je bio rezultat vojno organizacionih re­ formi i vojno-tehničkih inovacija 5556, koje su dovele do značajnog rasta vojnih izdataka. Pošto ovo više nije moglo da se fmansira, i pošto su je protivnici i konkurenti u vojnoj oblasti i organizaciono i tehnički presti­ gli, španska moć u Evropi se raspala. Nestanak španske vojne nadmoći imao je tako dramatične posledice zato što njoj više nije ostao nijedan izvor moći, kojim bi mogle da nadoknade taj gubitak. Španska privred­ na moć oduvek je bila manja od privredne moći evropskih konkurena­ ta. Njena politička moć, posebno sposobnost da sklapa saveze i da u okviru njih sprovodi svoju volju , bila je ograničena zbog verske podele Evrope i sukoba interesa sa sve jačom Engleskom. Ideološka moć mogla je da nastane samo kroz projekat protivreformacije koji je doneo isto onoliko neprijateljstava koliko i simpatija i podrške. Sa ’’Crnom le­ gendom , koja je nastala u Holandiji i proširila se po čitavoj Evropi, njeni neprijatelji su dobili moćnu protivideologiju, zbog koje je španska prevlast u Evropi postala više nego neprivlačna. ^ U toj legendi govo­ rilo se o grozotama i samovolji inkvizicije, o beskrajnoj poročnosti Fi­ lipa II, o moralnoj izopačenosti španskog nacionalnog karaktera, i ko­ načno o tome da Španija želi da izgradi univerzalnu monarhiju, jednu svetsku imperiju u kojoj će svi drugi narodi biti potčinjeni. U ovoj stra­ šnoj slici možemo videti prvu anti-imperijalističku ideologiju novovekovne Evrope. Španska propaganda je bila nemoćna protiv nje. 57 Ne­ dostatak moći Španije, pokazao se samo u Evropi a ne i u vanevropskim oblastima države. Ugrožen je bio i njen evropski hegemonistički polo­ žaj, ali ne i vanevropska imperija. Zato kraj španske prevlasti u Evropi nije značio i propast španske svetske carevine, koje je u Latinskoj Ame­ rici trajalo još vek i po, a na Pacifiku i Karibima još gotovo dva veka. Ne bi bilo na mestu da se ovaj dugi vremenski period opiše kao doba dekadencije i propadanja. Vid., Roberts, The Military Revolution, i Parker, Die militârische Revolution, kao i „The Army o f the Flanders. 56 Vid., Pollmaim, .Fine natürliche Feindschaft». 57 Vid., Pagden, Spanish Imperialism S. 37 ff.

94

Ako sledimo model uspona i propadanja, onda je istorija gotovo svake imperije obeležena kratkom i dinamičnom fazom uspona i dugim periodom propadanja. Pri tome je ono prvo uglavnom identično sa do­ bom vojne ekspanzije, dok se reforme, preduzete onda kada prođe vr­ hunac imperijalne snage, mogu povezati sa sporijim ili bržim propada­ njem. Takav model imperijalne istorije u prvi plan nužno stavlja vojnu stranu imperije, a zanemaruje njenu političku sposobnost obnavljanja. Reforme državne uprave, privrednog poretka, poreskog, finansijskog i vojnog sistema, tada nisu ništa drugo do pokušaji da se , u principu neizbežno propadanje imperije spreči ili bar uspori. Ovaj model se gotovo uvek primenjuje na rimskoj istoriji, m a­ da se istorijsko pripovedanje i teorijske pretpostavke teško mogu odvajati jedne od drugih. Svoj vrhunac ova imperija postigla je po­ četkom II veka, za vreme adoptivnih careva, a za vreme Trajana do­ stigla je vrhunac teritorijalne veličine - onda je ušla u dugotrajan pro­ ces propadanja. 5895Preuređenje države, krajem III veka za vreme D i­ oklecijana, njena podela za vreme Konstantina i njegovih naslednika, konačna prom ena ideološke moći nastala proglašenjem hrišćanstva za državnu religiju 380. godine, za vreme cara Teodosija - sve to za tok im perijalne istorije nije imalo odlučujući značaj. Sledećih dva i po veka, isto kao i u slučaju Španije, bez dvoumljenja se m ogu opi­ sati kao istorija propadanja. Ono što pri tome - ne obavezno iz istorijskih prikaza ali svakako iz istorijske svesti - ispada iz vida jeste ciklično uzdizanje i padanje tokom dugih perioda propadanja. M o­ del uspon/propadanje pre svega prati predstava istorijske nužnosti koja je od reform ista imperije napravila tragične ličnosti - pokušava­ jući da zaustave raspadanje carstva, oni su samo ubrzali njegov neizbežni kraj. Nasuprot modela uspona, vrhunca i propadanja, ovde se treba vra­ titi cikličnom modelu političke istorije, koga je u antici razvio grčkorimski istoričar Polibije, a početkom novog veka obnovio italijanski te­ 58 Prema Edvardu Gibonu, ( Verfall und Untergang des rômischen Imperiums, Tom I, glava IV, S. 112 ff), Propast rimskog carstva počinje krajem antonijevske epo­ he, dok Oto Zek, u svojoj Geschichte des Untergangs der antiken Welt (tom 1. S. 42 ff) smatra da propadanje počinje sa Dioklecijanovim reformama . 59 Izdiferencirani pristup ovim reformama nalazi se u: Bleicken, Verfassungs-

und Sozialgeschichte des Rômischen Kaiserreichs.

95

oretičar politike Nikolo Makijaveli. 60 Prema ovom modelu, političke zajednice tokom svoje istorije, prolaze kroz više ciklusa u kojima se uz­ dižu i propadaju, a broj ciklusa i dužina trajanja u gornjem segmentu ci­ klusa, zavise pre svega od sudbine i dalekovidosti njenih vodećih poli­ tičara. 6162Model ciklusa za rekonstrukciju imperijalne istorije, ima više prednosti. Prvo, on omogućuje da se usponi i padovi imperije znatno tačnije prikažu, nego na modelu koji prihvata samo dva pravca razvoja - us­ pon i pad; drugo, on najveću pažnju posvećuje prevladavanju kriza, dakle što bržem prolaženju kroz najnižu tačku i što dužem zadržvanju na gor­ njem delu ciklusa zbog čega se na trećem mestu političkim (i društvenim) akterima pripisuje veća težina. Njima polazi za rukom, svakako u okviru izvora moći i resursa kojima raspolažu, da kroz reforme ograniče dejstvo onih faktora koji dovode do propadanja, a ojačaju snage kretanja na gore. 62 Sa teorijom hegemonističkih ciklusa poslednjih godina je razrađena analiza modela 63, koja nastoji da prikaže istoriju imperija sa više izdiferenciranosti od uobičajenog modela uspon/propadanje. Prema Džordžu Modelskom i Vilijamu R. Tompsonu, SAD su početkom XX veka na osno­ vu svoje nadmoći u vodećim privrednim sektorima čelika, hernije i elek­ trotehnike stekle vodeću poziciju u svetskoj privredi, i na temelju toga do­ stigle političku vodeću moć. Ovaj hegemonistički ciklus u kome su eko­ nomski i politički razvoj usko povezani, trajao je od 1850 do 1973. godine. Zahvaljujući svojoj nadmoći u novim vodećim sektorima informatičke tehnologije i mikroelektrotehmke, SAD su konačno ušle u novi hegemoni­ stički ciklus, koga su, posle međufaze slabosti, nastavile kao jedina preo­ stala sila posle pobede nad Sovjetskim savezom. Problematičnost ove teorije leži u jakoj determinisanosti ekonomskim faktorima Kad se primeni na pojam izvora moći, ova teorija sve svodi na ekonomsku moć, pa onda ne može doći do zamene izvora moći. Zastupnici 60 Vid., Mimkler, Machiavelli, S. 121 ff, i 374 ff. 61 U ekonomskoj teoriji dugi talasi konjukture poznati su kao Kondrarijevski ciklusi; oni istovremeno predstavljaju privredni pandan, malo pre pomenutih politič­ kih ciklusa. 62 Za raspravu ispravnim i pogrešnim merilima, vid., Cipolla, The Economic

Decline o f Empires, S. 5 ff. 63 Kod Modelski/Thopson, Leading Sectors and World Powers; Modelski Long Cycles in World Politics; Modelski/Thompson, Seapower in Global Politics; Thomp­ son, On Global War.

96

teorije hegemonističkih ciklusa dosledno polaze od toga daje pre Sjedinje­ nih država samo Velikoj Britaniji pošlo za rukom da prođe dva takva ciklu­ sa pri čemu se prvi zasnivao na njenoj trgovačkoj i pomorskoj premoći, a drugi na njenoj vodećoj poziciji u industrijskoj revoluciji. Ekonomski deter­ minizam hegemonističkih ciklulsa ne ostavlja prostor za donošenje politič­ kih odluka Nasuprot političkih teorija ciklusa klasičnog republikanizma, on utoliko ostaje jednostran kao teorija koja istorijske uspone i padove uvek tu­ mači društveno moralnim činiocima i ustavnim poretkom države. Prilikom posmatranja istorije imperija, može se kombinovati pojam različitih izvora moći i obe teorije ciklusa. Cilj je da se izbegne determini­ zam, a eliti koja donosi odluke ( usmerene na prevladavanje krize i duži opstanak u gornjem segmentu ciklusa ) ostavi prostor za odlučivanje. Pod tim okolnostima ne mogu se izricati pretpostavke o prosečnoj dužini tra­ janja nekog ciklusa. Isto tako mogu se razlikovati imperije koje su, za re­ lativno kratko vreme, prošle samo jedan ciklus od imperija koje su trajale duže. Primeri prvog slučaja su mongolsko carstvo i Francuska Napoleona I, a za drugi Kina, Rim ali i osmanlijsko carstvo, Španci i Britanci. Pri tom izgleda d a je neki ciklus utoliko kraći ukoliko imperija ima manje izvora moći na raspolaganju, odnosno ukoliko njeni neposredni konkurenti na raspolaganju imaju više takvih izvora; takođe opstanak u gornjem seg­ mentu ciklusa utoliko je duži ukoliko nekoj imperiji na raspolaganju stoji više izvora moći. Sa brojem izvora moći istovremeno se povećavaju mo­ gućnosti elite, koja donosi odluke, da upravlja tokom ciklusa, odnosno, da ga uspori ili ubrza. 6465Naravno da pri tom ne treba precenjivati prostor od­ lučivanja koji imaju elite. Ono na šta one mogu da utiču jeste tok ciklusa; one ne mogu da ga zadrže niti mogu da izađu iz njega Ključna uloga pripada dužem opstajanju u gornjem segmentu ciklu­ sa, što ćemo ovde, zajedno sa Majki Dojlom nazvati ’’avgustovski prag” . 65 Reforme koje je Oktavijan uveo, u osnovi su se sastojale iz tri elementa: Oktavijan je nastojao da stekne poverenje rimske zemljišne aristokratije da bi uz njihovu podršku slomio moć gradske oligarhije. On se izborio za uticaj na ustavni poredak i uređenje države, koji su se sad mogli menjati bez 64 Samo pod ovom pretpostavkom može se shvatiti savet Džozefa Najsa prema kome politika SAD treba da se više osloni na soft power a manje na hard power , jer je prva opcija jeftinija i izaziva manje neprijateljstvo. (Nye, Das paradox der amerikanischen Macht, S. 208, f). 65 Doyle Empires S. 93 ff.

97

izazivanja političke krize; preuredio je državno uređenje tako što je u pro­ vincijama ukmuo oligarhijsku i uveo efikasnu državnu upravu. To je bio program kojim je Oktavijan hteo da učvrsti svoju vlast i prekine građan­ ski rat a takođe i program iz koga se razvilo temeljito preuređenje rimskog poretka, preuzređenje karakteristično za kraj republike i početak carskog principata. Istovremeno, on je stvorio strukture koje će Imperium Romanum zadržati za sve vreme svog dugog trajanja. Sa prelaskom preko avgustovskog praga, završena je faza divlje, neplanske ekspanzije i sa njom po­ vezana epoha unutrašnjih sukoba i građanskih ratova. Rimska država je prešla u fazu stabilnog trajanja. Da će Rim još najmanje dva veka ostati u gornjem segmentu ciklu­ sa- bilo je sve drugo osim nešto verovatno. Posle nekoliko decenija razor­ nih građanskih ratova, u kojima je periferija više puta korišćena kao baza i polazište za osvajanje vlasti u centru, rimska država se našla u opasnosti da se, kao makedonsko carstvo posle smrti Alekandra Velikog raspadne na više delova. Sistem trijumvira kome se u Rimu u više navrata pribegavalo kao sredstvu za dovršenje građanskog rata, vodio je podeli na tri provinci­ je, kojima vladaju tri vlastodršca, a iz toga se po uzoru na makedonski pri­ mer, lako mogao razviti makedonski sistem dijadoha. Pre svega, rascep iz­ među istoka i zapada države bio je više od puke teorijske mogućnosti. Oktavijanu je ipak pošlo za rukom da naseljavanjem provincija stvori unutra­ šnju povezanost imperije. Snaga državne vojske mogla se smanjiti 66 a ti­ me su smanjeni i troškovi obezbeđenja imperijalnog prostora, pa je posta­ lo moguće i smanjenje poreza. 67 Od ekspanzivnog centra moći Rim - ko66 Posle pobede kod Akcijuma, Oktavijan je broj legija smanjio sa 70 na 26, od­ nosno 25. To konkretno znači d a je otpušteno 120 000 vojnika, koji su namireni ili novčano ili zemljom u Italiji, odnosno provincijama. Paralelno sa ovim preduzete su i reforme, kojima su utvrđeni rok službe legionara, pretorijanaca i pripadnika pomoć­ nih jedinica, kao i njihova redovna plata. Cilj ovih reformi bio je jačanje lojalnosti tru­ pa u odnosu na centralu i smanjivanje zavisnosti vojnika od njihovih starešina. To je bio začetak unutrašnje pacifikacije zemlje. Pojedinačni podaci za ovo nalaze se u: Kônig , Der romische Stoat II, S. 35; Bellen, Grundzüge der Rômischen Geschichte, S. 163, 171 i 179 , i u Heuss, Romische Geschichte, S. 298, f f 67 Pošto je Ptolomejevo blago opljačkano u Egiptu, razdelio rimskom grad­ skom stanovništvu, Oktavijan je smanjio kreditne kamate sa 12 na 4 procenta. Zbog toga je državna blagajna mogla da vrati zajam i da se odrekne svojih potraživanja. Opšti oproštaj dugova doveo je, pre svega, u istočnim provincijama do velikog prosperi­ teta. Vid., Bellen, Grundzüge der Rômischen Geschichte, tom, 1. S . 162, i Heuss, Romische Geschishte, S. 294 ff.

98

ji je posle konačne pobede nad Kartaginom, vodeći rat za ratom, svoju vla­ davinu proširio na čitav sredozemni prostor i daleko na severozapad i ju ­ goistok - sad je postao Imperium Romanum kao garant рах Romana. Ključ za uspeh avgustovskih reformi bilo je stvaranje državne eli­ te, otporne na korupciju, pri čemu se Oktavijan nije oslanjao samo na institucionalne promene već i na duboku moralnu reformu imperijalne elite. Oktavijanova moralna i verska politika - senat mu je 27. godine pre Hrista, dodelio titulu Augustus ( ’’uzvišeni” ) - u novijoj literaturi se često tumači kao izraz njegovog duboko usađenog konzervativizma, pa se na taj način ta politika svodi na vrednosni sistem ovog vladara. Drugi su opet, ukazivali d a je on na vlast došao koristeći one iste meto­ de protiv kojih se kasnije tako žestoko borio. Optužbe za lažljivost po­ vezane sa tim, mogu se opravdati iz ugla moralne doslednosti. Među­ tim, prilikom obnove i konsolidacije imperije, ne radi se o moralnoj do­ slednosti, već o političkim efektima. 68 Otklanjanje korupcije koja je u republikanskoj oligarhiji bila vrlo raširena 69, stvorena je pretpostavka da se imperijalno oduzimanje viška proizvoda iz mehanizma pljačke oblasnih gospodara rata, odnosno prokonzulskih činovnika, pretvori u redovno i uređeno plaćanje poreza. Uz to je morala postojati garancija da su službenici, potrebni za obavljanje tog posla, imuni od iskušenja da se bogate na račun države i povećavaju svoj lični uticaj. Upravo zbog ove sklonosti ka korupciji upravljačke elite, došlo je do avgustovske re­ forme morala i religije. Tome je služilo višestruko ’’čišćenje” Senata u kome su žrtve bili i moralno ispravni Oktavijanovi politički protivnici kao i lex Iulia de ambitu , zakona na osnovu koga bi onaj kandidat za državnu službu, koji je pokazivao sklonost ka podmitljivosti, bio iz te službe udaljen na rok od pet godina. 70 Oktavijan se brinuo ne samo za političku lojalnost i administrativnu pouzdanost imperijalne elite, već je vodio računa i o njenoj fizičkoj reprodukciji. U prvim godinama posle završetka građanskog rata, on je obnovio političku klasu Rima tako što 68 Ronald Sajm je u završnoj rečenici svog velikog delà i epohi građanskih ra­ tova sažeto izneo dijalektičku igru intencije i funkcije u Avgustovskom životu; «radi moći on je sve žrtvovao; dostigao je sam vrh ljudskog častoljublja i sopstvenim častoljubljem spasao i obnovio rimski narod». (Syme, Die Rômanische Revolution, S. 553.) 69 Pronicljiv prikaz moralne iskvarenosti unutar republikanske elite nalazi se u: Syme, Die Rômische Revolution. 70 Kônig, Der rômische Stoat Д S. 45.

99

je u glavni grad dovodio ljude iz Italskih provincija, vitezove proglaša­ vao patricijima, i postavljao mnoge nove senatore. M ada se ova politi­ ka pokazala kao oprobano sredstvo dovođenja sopstvenih pristalica na vodeće položaje, Oktavijan nije hteo da ovaj način postavljanja trajno ustanovi, već ga je shvatio kao nužno sredstvo za izuzetne slučajeve. Umesto toga on se zalagao za fizičku reprodukciju elite, bilo kroz ra­ đanje sopstvene dece, bilo kroz - u Rimu vrlo rašireno- usvajanje tu­ đe. Ograničeno je nasledno pravo neoženjenih i neudatih lica, poveća­ no je pravo na imovinu pokojnika koji nisu imali dece. Car je naredio da se porodice sa više od dvoje dece finansijski pomažu i odredio stroge kazne za preljubu i nemoralno ponašanje. Konzul sa više dece imao je prednost pred kolegama sa manje dece i mogao je da bira prokonzulsku provinciju, umesto da na nju biva postavljen. 71 Avgust se dakle, nije oslanjao na ’’celibatnu” elitu koja bi morala stalno da se dopunjuje i obnavlja, već na elitu koja sama sebe reprodukuje, što je za posledicu imalo ograničenje uticaja njenih članova na sopstvene lične odnose. Ovo se može shvatiti kao sastavni deo njegovog progra­ ma promene od potestas u auctoritas (od vlasti u autoritet) 72 . U to­ me se može videti m era staranja za demografsku stabilnost imperije problem sa kojim su takođe morali da se bore i drugi carevi - u kojoj elita treba da bude uzor za ostale delove stanovništva. Ovo se najzad može tumačiti kao m era protiv širenja korupcije u redovima admini­ strativne i vojne elite. Ličnosti koje su povezane u nizu generacija ne­ ke porodice, manje su podložne iskušenju podmićivanja nego pojedi­ načni karijeristi, koji ne vode mnogo računa o svom ugledu, niti o sud­ bini svoje dece i unuka. Avgustovski prag, dakle, označava skup radikalnih reformi koji­ ma imperija završava svoju ekspanzionističku fazu i stupa u fazu konti­ nuiranog trajanja . Formulisano pojmovima teorije ciklusa, ovde se radi o tome da se, što je moguće više produži postojanje u gornjem segmen­ tu ciklusa. Ovo je u samoopažanju rimske države dovelo do toga da re­ publikanska predstava o istorijskim ciklusima, koja preovlađuje od Po71 Vid., Ibid, Bellen, Grundzüge der Rômanische Geschichte, Tom 1, S. 182, i Heuss, Rômische Geschichte, S. 285. 72 U Res gestae Divi Augusti Oktavijan je promenu od potestas u auctoritas us­ postavio kao vodeći princip svoje vladavine; vid, Syme, Die Rômische Revolution S. 546 ff.

100

Ubija do Salustija, zamenjena imperijalnom predstavom Roma aeterna - večnog trajanja države. 73 Ako se reforme posmatraju u celini, onda se prelaz preko avgustovskog praga izjednačava sa dubokom promenom izvora moći. Važnost vojne sile značajno je opala zbog čega je Oktavijan mogao drastično da smanji broj vojnika, a paralelno sa tim rastao je i značaj političke, privredne i pre svega ideološke moći. Ova poslednja zauzima značajno mesto ne samo u ideologiji večnog postojanja, već i u ideji mira, рах Romana, kao novi oblik legitimacije imperije: sve dok bude postojalo rimsko carstvo vladaće mir i što ono bude bilo jače, mir će biti stabilniji. Sa prelaskom preko avgustovskog praga, imperija je iz eksploatatorskog prešla u civilizatorski odnos između centra i periferije. Izgradnju samo­ stalne birokratije kojom je iz državne uprave otklonjena samovolja rimske gradske oligarhije, pratilo je postepeno proširivanje građanskog prava iz centra na delove provincijskog stanovništva Prema popisu sprovedenom se­ damdesete godine pre naše ere, na prostoru imperije živelo je 910 000 mu­ škaraca sa rimskim državljanstvom. U popisu stanovništva koga su Oktavijan i Agripa sproveli 28. godine pre naše ere, bilo je 4 miliona 63 hiljade rim­ skih građana - povećanje koje se ne može objasniti činjenicom da su u tu ci­ fru ubrajane žene i deca. Dvadeset godina kasnije, broj rimskih građana sa milion i sedamsto hiljada porastao je na 4 233 000. 74 To svakako nisu bile dramatične promene ali one označavaju početak razvoja koji je 212/13 za­ vršen Karakalinim ustavom po kome su svi slobodni muškarci u carstvu do­ bili rimsko državljanstvo. 75 Time je u formalnom pogledu dovršen proces tokom koga je raz­ lika između centra i periferije postajala sve manja i nevažnija. Već je Hadrijan ukinuo političku i privrednu prednost Italije i prema njoj po­ stupao kao prema jednoj od provincija carstva. U tom trenutku privred­ no središte imperije već se preselilo u provincije, a Italija, centar car­ stva, ušla je u fazu privredne stagnacije, što je dovelo do raseljavanja ju ­ ga. 76 Tada su se i vojnici imperije regrutovali iz one provincije u kojoj 73 Videti, niže S. 136 ff. 74 Podaci iz : Bellen, Grundzüge Rômanische Geschichte, Tom 3, S. 107, 163 i 164 75 Za Constitutio Antoniana vid., Bellen, Grundzüge der Rômischen Geschic­

hte, Tom 3, S.177ff. 76 Vid., Potter, Das Rômische Italien, S. 74 ff.

101

su bili stacionirani. Vojna moć više nije bila sredstvo kojim je imperi­ jalni centar vladao svojom periferijom. Sada je periferija sama pružala vojnu moć, koja je postepeno postajala garancija daljeg opstanka impe­ rije. Bilo je i ne-italskih careva —poput Severa koji je poticao iz Afrike - koji su u centar državne politike stavljali vojsku. Prelazak preko avgustovskog praga pokazivao se naročito u tome što su nestajale političke i privredne razlike između centra i periferije. Postepeno su ukinute i zakonske privilegije koje su nekada pripadale osvajačkom narodu, kao plod njegovih uspeha. U Rimu je posle Karakalinog proširenja građanskog prava, došlo do velike Dioklecijanove poreske reforme, koja je ukinula pravo Italika da ne plaćaju porez. 77 . Decentralizacija imperije konačno je dovela do premeštanja carskog sedišta iz Rima u Konstantinopolj. Nekadašnji glavni grad uskoro je pre­ stao da bude i prestonica zapadne polovine carstva . Prestonica je 293. prvo premeštena u Milano, a od 402. bila je u Raveni, koja je bila bolje zaštićena od neprijateljskih napada. Da li su druge imperije prelazile avgustovski prag? Uporedno is­ traživanje imperijalne istorije, nastoji da napravi razliku između zastajanja pred ovim pragom i odlučnog stupanja u sledeću fazu. Pri tome za primer možemo uzeti obnovljenu Španiju: sa nestankom cara Karla V, 1556. godine i podelom države na nemačku i špansku liniju, nestao je i carev lutalački način vladavine . Karlo V je naime uvek išao sa svojom vojskom, bilo gde je i ona bila, i tako svoju harzimu pronosio širom ca­ revine. Godine 1561., Filip II je prestonicu carstva preneo u Madrid i za tadašnje prilike izgradio jednu izuzetno modemu birokratiju. 78 Na taj načinje doba divljih osvajanja i nasilnog i haotičnog oduzimanja viška proizvoda sa periferije, postalo prošlost. Ali, pošto značaj vojne moći nije bio praćen postepenim povećanjem političke, privredne i ideološke moći, u Španiji nije došlo do stvarnog prelaza sa eksploatatorske na civilizatorsku političku fazu. 79 Pre svega, nije došlo do značajnije decen­ 77 Vid., Bellen, Grundziige der Romischen Geschichte, tom 2. S. 251 ff. 78 Vid., Bemecker, Spanische Geschichte, S 7ff; isto tako Doji, Empires, S. 111 f. 79 Ovde ne mogu da prihvatim Dojlovu ( Empires, S. 118 f), tezu prema kojoj je Španija za razliku od Engleske u upravljanju svojim kolonijama prekoračila avgu­ stovski prag. Ono što je Dojla navelo na ovaj stav, jeste činjenica da je španska vlada­ vina na američkom kontinentu trajala dvostruko duže od engleske.

102

tralizacije imperije, poput one u Rimu, pa u skladu sa tim, u Španiji, za razliku od Rima, nije došlo do obnoviteljskog dejstva periferije. Razloge za zastajanje Španije pred avgustovskim pragom, ne tre­ ba tražiti toliko u odnosima metropole prema kolonijama, koliko u sve većoj konkurenciji između Španije i drugih evropskih hegemonističkih sila. Španija je u suštini propala ne kao imperijalna već kao hegemonistička sila. Drugim recima, ona je propala kao imperija jer je u borbi za prevlast u Evropi, koristila one resurse koji bi dobro došli imperijalnoj periferiji, a njeno sudbonosno fiskiranje na vojnu moć, takođe se obja­ šnjava stalnim ratovima za postizanje hegemonije. Zbog svog geografskog položaja i srećnih političkih okolnosti, Rim, posle poraza Kartagine i pokoravanja istoka, nije morao da se bo­ ri ni sa jednim hegemonističkim konkurentom, već je mogao da u pot­ punosti koristi dividende mira, i da ih ulaže u razvoj imperije. Nešto slično Španija nije mogla sebi da dopusti. Zbog konfrontacije sa osmanlijskim carstvom, i pre svega sa svojim neposrednim susedom, Francu­ skom, ona je bila prinuđena da izgradi jedan rastegnut sistem utvrđenja, koji joj je od početka XVI veka, odneo ogromne sume novca. 80 Konač­ no, 65% španskog budžeta odlazilo je na otplatu dugova. 81 Održavanje ogromne vojske bilo je neisplativo. Osim toga, španska ratna flota bila je angažovana u borbi sa takozvanim varvarskim državama na severnoaffičkoj obali i sa gusarima, koji su uživali potajnu podršku Engleske na karipsko-srednjeameričkom prostoru, što je u velikoj meri otežavalo privrednu razmenu između različitih delova imperije. Da bi ograničili gubitke, Španci su u saobraćaj između Amerike i Evrope, vrlo rano uveli sistem konvoja, koji se sastojao iz vojne pratnje španske atlanske armade. U vojnom pogledu ova mera je bila vrlo uspešna, jer je od 15 000 putovanja obavljenih između 1560. i 1650. godine, izgubljeno samo 62 broda. 82 Međutim, zbog velikih troškova do te me­ re u Španiji se nije razvio sloj slobodnih preduzetnika nalik na britan­ ske merchant adventurers, i transatlanska trgovina je ostala pod držav­ nom kontrolom. Špansko svetsko carstvo moralo je da svoj trgovački 80 Vid., Parker, Die militârische Revolution, S. 30 ff, i Pepper/Adams, Firearms

and Fortifications. 81 Bemecker, Spanische Geschichte, S. 36 82 Ibid, S. 50.

103

prostor ogranizuje kao vladarski, a posledica toga bila je da ona nikada nije uspela da trajno pokrije troškove vladavine. Drugi primer za zastajanje pred avgustovskim pragom, bila je car­ ska Rusija, pre Petra I. Petar I, koji je dobio počasnu titulu ” Veliki” ja ­ sno je shvatio da njegova imperija neće na duži rok biti sigurna, ako se ne sprovede profesionalizacija borbenih snaga prema zapadnom uzoru, i ako se ne izgradi birokratski aparat, polazeći pri tome od sveobuhvat­ ne mobilizacije stanovništva i resursa zemlje. 8384Međutim, to je bilo mo­ guće samo ako se dotadašnja feudalno organizovana ekspanzija mo­ skovske carevine uvede u sređene okvire. Umesto dotadašnje vojske ko­ ja se zimi raspuštala, Petar l j e uveo stajaću vojsku, koja je, 1709. pobedom kod Poltave položila ispit svoje snage. Centralni značaj za Petro­ vu strukturu državne vlasti koja se u osnovi nije promenila sve do 1917., imalo je odvajanje birokratskog aparata od ličnosti vladara i pre svega svetovne od duhovne vlasti. Preobražaj vojne i državne vlasti Pe­ tar je dopunio stvaranjem nove imperijalne elite. Dvorsko i službeno plemstvo, koji su do tada bili razdvojeni, stopljeni su u novi plemićki stalež. Tabela rangiranja plemića, uvedena 1722., više je uvažavala lič­ ni doprinos nego poreklo. Osim toga, car je započeo, što je sledeći predlog Gotfrida Filhelma Lajbnica , stvaranje naučne elite koja je dovela u pitanje vodeće mesto pravoslavne duhovnosti. Ovo temeljno preuređe­ nje države, Petar I, koji je uzeo latinsku vladarsku titulu Imperator Russo ru m , simbolički je izrazio premeštanje prestonice iz Moskve u Sankt Peterzburg, koga je izgradio na mestu gde su bile baruštine i močvare. 84 Na mesto Moskve kao vizantijskog trećeg Rima, koja je od početka imperijalne ekspanzije pod Ivanom IV (Groznim) imala centralnu ulo­ gu 85 stupio je novi Amsterdam, koji je ruskim aspiracijama prema po­ morskoj sili i svetskom uvažavanju, trebao da pruži kulturni sjaj. U Pe­ trovim reformama nalazi se dakle, niz osobina karakterističnih za impe­ riju koja je prekoračila avgustovski prag. U Petrovoj Rusiji, dalja transformacija imperije dobila je tok raz­ ličit od onog u rimskom carstvu. To ima naravno veze sa različitim ge­ ografskim i civlizacijskim okvirnim uslovima, kao i sa ondašnjim poli­ 83 Za ovo i sledeće vidi., Hosking, Russland, S. 106 ff. 84 Upečatljiv opis ovog projekta i probleme koji su pratili njegovo ostvarivanje, nalazi se u Figes, Nataschas Tanz, S. 30 ff. 85 Vîdeti dalje, S. 141 ff.

104

tičkim ciljevima. Kada je Oktavijan započeo svoje reforme bio je ubeđen da imperija ne treba dalje da se širi, pošto više nema konkurenata koji bi mogli da ugroze Rim ili da njegov vodeći položaj dovedu u pi­ tanje. Verovatno je i Filip II, posle pripajanja portugalskog carstva španskoj imperiji, mogao da konstatuje slično zasićenje, ali je u okviru Evrope španska vodeća pozicija bila ugrožena kao nikada pre toga. Pe­ tar I je prešao avgustovski prag, da bi mogao da nastavi imperijalnu ekspanziju Rusije, i istovremeno da se obračuna sa evropskim hegemonističkim konkurentima - pre svega sa Švedskom i osmanlijskim car­ stvom. Ovde se, dakle, nije radilo o pokrivanju troškova vladavine već pre o mobilizaciji resursa i energija radi kontrole i daljeg širenja impe­ rijalnog prostora. Da bi ostvarila ovaj cilj, carska Rusija ni u jednom tre­ nutku svoje istorije, nije mogla da se ograniči samo na odizimanje viška proizvoda od periferije, već je morala znatno da optereti stanovništvo imperijalnog centra. Stoga je Petrov projekat počivao na samokolonizaciji centra, u cilju daljeg proširenja imperijalne periferije. Drugačije izgleda prelaz preko avgustovskog praga i njegove posledice u slučaju osmanlijskog carstva, gde se paralelno sa ovim prelazom morao da sprovede i prelaz sa nomadskog na poljoprivredni način proizvodnje 86 - bez čega bi Osmanlijsko carstvo bilo kratkotrajno kao i brojne stepske imperije pre njega. Budući da nomadski osvajači nisu mogli da razviju sopstvene strukture vlasti, oni su jednostavno preuze­ li vizantijski sistem državne uprave, koga su zatekli u novoosvojenim oblastima - i proširili ga na ćelu državu. 871 jedno i drugo - izgradnja državne uprave i emancipacija od prinude za pljačkom i ekspanzijom usko su međusobno povezani . Sređena državna uprava moguća je sa­ mo ako državna elita i njen aparat prinude budu prožeti određenim kon­ tinuitetom i trajnošću, a to opet pretpostavlja da se borbene snage ne finansiraju samo putem rata. Doduše, na vojnim granicama carstva oruž­ je nije nikada utihnulo,88 ali je izdržavanje oružanih snaga počivalo na darivanju državne zemlje kao izvora prihoda. Uprkos takvih mera, vojna moć je tokom čitavog njegovog traja­ nja ostala temelj osmanlijskog carstva. Njegova nadmoć prema zapadu, 86 Vid, Matuz, Das Osmanische Reich, S. 69 ff. 87 Vid., Ursinus, «Byzanz, Osmaisches Reich, türkischer Nationalstaat“, S. 165. 88 Vid., Matuz, Das Osmanische Reich, S. 141 f.

105

zasnivala se na borbenoj snazi i disciplini stajaće i uvek spremne janičarske vojske. Kada je ta nadmoć, zbog vojno-tehnoloških investicija i vojno-organizacionih reformi na zapadu nestala, osmanlijsko carstvo se iz neka­ dašnje strašne sile pretvorilo u ’’bolesnika na Bosforu” . Pored vojne, postojala je naravno i određena politička moć. Osmanlijsko carstvo je dugo bilo pošteđeno od unutrašnjih sukoba i ne­ mira i bilo je - ako ne zvanično a ono svakako faktički —važan save­ znik nekih evropskih država u borbi za hegemoniju nad Evropom. Na prvom mestu, Francuska je, uz tursku pomoć, stalno nastojala da izgra­ di ’’drugi front” protiv Habzburga. Pri tome je ideološka moć Osmanlija imala dvostruko dejstvo. Dok se uz njenu pomoć u islamskom sve­ tu mogla uspostaviti privremena lojalnost i spremnost za sledbeništvo, u hrišćanskom svetu ona je raspaljivala veliko neprijateljstvo. Od 1453. godine, brojni takozvani ’’turski spisi” pozivali su na krstaški rat pro­ tiv nove opasnosti sa istoka, pri čemu su sve političke suprotnosti za­ padnog hrišćanstva trebalo da budu potisnute u drugi plan da bi se ono moglo suprotstaviti prodoru Turaka. Ipak, istinski slaba tačka osmanlijskog carstva od samog početka bila je njegov nedostatak privredne moći, što nije uspeo da promeni ni prelaz sa nomadskog na poljoprivredni način života. Tako se čitava po­ morska trgovina, značajna zbog kontrole nad moreuzima, nalazila u ru­ kama inostranih preduzetnika. Država je od njihovog obrta imala kori­ sti samo preko odgovarajućih carinskih mera. 89 Resursi imperije ogra­ ničavali su se na ono, što se moglo dobiti administrativnim putem, usled čega se u toj oblasti razvila značajna kreativnost ali se nije vodila ni ak­ tivna privredna politika, niti su stvarani podsticaji bez kojih nema raz­ voja sopstvenog preduzetništva. Iz nejednake raspodele političko-vojne i ideološko-ekonomske moći, proizašle su različite sposobnosti prevladavanja kriza i obnove države posle velikih poraza. Tako se Osmanlijsko carstvo posle straho­ vitog poraza koga je 1402. godine u bici kod Angore (Ankare), pretrpelo od Tamerlanove vojske 90 nije raspalo, već je bilo u stanju da se odr­ ži i stupi u novi ciklus. Tome je svakako doprinela činjenica da se posle 89 Vid, Ibid, S. 110 f. 90 Vid, Ibid, S. 45 ff, i Nagel Timur der Eroberer, S. 345 ff.

106

Tamerlanove smrti njegovo carstvo raspalo istom brzinom kojom je i nastalo. Pa ipak, carstvo sultana Mehmeda I, bilo je samo polovina od carstva njegovog prethodnika Bajazita I, koji je pao u Tamerlanovo za­ točeništvo i u njemu umro. Sa Mehmedom je ipak mogao da započne novi imperijalni ciklus 9192tokom koga je carstvo u XV čeku doživelo značajan uspon, najzad osvojilo Carigrad, i na taj način konačno posta­ lo naslednik Vizantije i posrednik između Evrope i Azije. U borbi sa Tamerlanom, privredna moć je bila irelevantna - radi­ lo se samo o količini vojne sile. To se u sukobu za zapadnom moći promenilo. Ovde je privredna moć dobila odlučujući značaj, pa je strateška slabost osmanlijskog carstva bila sve očiglednija. Prizor na koga stalno nailazimo u istoriji osmanlijskog carstva, naime da faza uspona odmah prelazi u fazu pada, i da je boravak u gornjem segmentu ciklusa kratak 92, zasnovan je na ozbiljnom deficitu privredne moći. Ipak, ovo shvatanje nije pravedno prema opstajanju osmanlijskog carstva u gornjem segmentu ciklusa tokom XVI i XVII veka. Pored rimskog carstva, najzanimljiviji i najvažniji primer za prelaz preko ’’avgustovskog praga” jeste Kina. Pri tome treba zapaziti da je Kina, za konsolidaciju svoje imperijalne moći, na raspolaganju imala više vremena od svih drugih imperija. Za vreme Jin-dinastije, (221 . god. pre n. e i 206. god. naše ere), uspostavljeni su geografski obrisi dr­ žave koji se uglavnom poklapaju sa granicama današnje Kine. Za razli­ ku od prostornih pomeranja, kroz koje je britanska imperija prošla iz­ među prvog i drugog ciklusa, kada je zapadnu zamenila ekspanzijom na istok, kineski imperijalni ciklusi stalno su se odigravali u istom geo­ grafskom prostoru. U Jin dobu, osvojene oblasti su administrativno pri­ pojene carstvu. Car Ceng, svoju državu je podelio na 36 provincija, njih opet na više oblasti, vladavinu nad njima preneo je na službenike koji su direktno bili odgovorni centru. 93 Za veme Han dinastije (do 220. godi­ ne naše ere), još više je ojačana civilna komponenta carstva. Dvor je po­ stao kulturni cenar države a lojalnost službenika ojačana je razvojem konfučijanske etike. Sa konfučijanstvom 94 državna uprava se manje za91 Vid., Jorga, Geschichte des Osmanischen Reiches, Tom 1, S. 325, ff. 92 Takođe i Matuz, Das Osmanische Reich, S. 84 f i 98. 93 Za ovo sledeće vid, Ebrey, China, i Schmidt-Glintzer, China. 94 Vid, prikaz kod Frankea, Geschichte des Chinesischen Reiches, Tom 1, S. 268-320.

107

snivala na legalističkim principima, zakonima i propisima, a više na mo­ ralu elite. Sudbina ovog morala bila je od odlučujuće važnosti za tok imperijalnih ciklusa. Dok je sudbina stepskih imperija zavisila pre sve­ ga od vojne moći u Kini su oduvek od nje bili važniji drugi izvori mo­ ći. Pri tome je izgradnji kineskog carstva u prilog išla okolnost da je posle dovršetka osvajanja ovom carstvu određena vojna opasnost preti­ la samo sa severa. U sukobu sa severnim plemenima ’’carstvo sredine” koristilo se mešavinom politike smirivanja i preventivnih vojnih poho­ da, što nije služilo proširenju imperijalnog prostora, već zastrašivanju protivnika i razbijanju agresivnih plemenskih saveza. Već je car Ceng započeo izgradnju zida, koji je trebalo da spreči nomade da prodiru u unutrašnjost carstva. Car Vudi je vodio jednu ofanzivniju politiku, i po­ kretao vojne pohode duboko u varvarske oblasti. Ipak, kinesko carstvo se uglavnom ograničavalo na to da redovnim uzimanjem danka nomad­ ska plemena odvrati od prelaženja svojih granica. Dodatna mera sasto­ jala se u uzimanju sinova plemenskih poglavara za taoce, koji su zatim dobijali kinesko obrazovanje, i na taj način ’’civilizovani” i vezivani za imperiju. Politiku smirivanja odlikovalo je to što je veći naglasak sta­ vljen na ideološku nego na vojnu moć. Tako su kineski carevi izabrali put sličan onom koga su rimski carevi koristili u svojoj germanskoj po­ litici od III veka. 9596Ograničavanje vojne moći, tipično za istoriju kine­ skog carstva, bilo je moguće zato što se Kina u ’’svetu” kojim je vla­ dala nije sukobljavala sa hegemonističkim konkurentima pa je mogla da se usredsredi na obezbeđivanje ’’imperijalnih varvarskih granica” (Jirgen Osterhamel). Ovim geopolitičkim uslovima išlo je na ruku i uspo­ stavljanje konfučijanske etike službenika u okviru administrativnog si­ stema. Konfučijanstvo j e u principu bilo protiv vođenja aktivne politike koja se traži u uslovima hegemonističke konkurencije, i takođe je odba­ civala agresivnu spoljnu politiku. Istinska pretnja kineskom carstvu, tokom najdužeg perioda njego­ ve istorije, nije dolazila spolja, već iznutra. Tako je krajem Han-perioda, došlo do slabljenja centralne vlasti i jačanja naslednog plemstva, ko­ je je izdelilo i razbilo jedinstveni državni prostor. Trgovački i novčaU prikazima kineske imperijalne istorije, uvek se pribegava poređenju sa rimskim carstvom, vid, Ebrey , China, S. 85. 96 Vid, Franke, Geschichte des Chinesischen Reiches, tom 1. S. 388-431.

108

ni promet, najvažnija sredstva integracije imperijalnog prostora su opa­ li i Kina se raspala na severno i južno carstvo. Ponovo uspostavljanje dr­ žavnog jedinstva pod Sui i prvim vladarima Tang dinastije (618-907), 97 povezano je sa obnovom konfučijanskog morala službenika. Vladari Sui dinastije, uveli su pismeni ispit za službenike i tako u okviru birokratije stvorili elitu koja se isticala svojom učenošću. Krajem Tang di­ nastije, došlo je do jačanja lokalnih vojnih starešina pa se carstvo opet raspalo. Usledilo je doba ’’deset carevina” u kome se pre svega politič­ ki izdelio Jug a onda je dinastija Song (960-1276), opet uspostavila dr­ žavno jedinstvo 9798 . Za vreme ove dinastije, obnova carstva bila je po­ vezana sa jačanjem trgovačkog i novčanog prometa, i sa obnovljenim moralom službenika. 99 Ovaj tip ciklusa nastavljen je sve do susreta Ki­ ne sa moćnim evropskim silama. Sa njima i sa Japanom, modemizovanom po evropskom uzoru, pojavili su se hegemonistički konkurenti zbog kojih je vojna moć dobila mnogo veću težinu nego što je to bio slu­ čaj dva veka pre toga. Koja je vrsta moći potrebna za uspon i stabilnost neke imperije, zavisi kako od unutrašnjih faktora tako i od spoljašnjih okolnosti. Izme­ đu njih postoji asimetričan odnos, na osnovu koga odlučujemo šta je ’’razlog” neke imperije. Prostor za delovanje, u okviru koga imperijal­ ne elite postižu uspeh ili propadaju, određen je ovim specifičnim impe­ rijalnim razlogom. On je konkretizacija onoga što smo ovde označili imenom logika svetske vladavine.

97 Ibid, Tom 2, S. 350-529. 98 Ibid, Tom, 4, S. 101-124. 99 Vid, Ibid, S. 351-423.

109

4. CIVILIZOVANJE IVARVARSKE GRANICE: OSOBINE I ZADACI IMPERIJALNOG PORETKA

Prostrani, a utoliko pre i globalni politički poredak, mora da ima opravdanje. Ako neki poredak obuhvata mali prostor - gradove ili ma­ le i države srednje veličine - onda se granice između njih mogu ospo­ ravati i mogu se voditi ratovi među njima, a da se osnovna struktura po­ retka ne dovede u pitanje. Prostorno mali poredak izvlači korist iz pret­ postavke d a je on prirodan, pa prema tome , i samorazumljiv entitet. Za prostorno veliki poredak to ne važi. U suštini, to ima veze sa činjenicom da u njemu na videlo izlazi opadanje moći između centra i periferije, što je utoliko eklatantnije ukoliko se radi o većem ekonomskom ili politič­ kom prostoru. Ono što je u tome vidljivo jeste momenat vladavine u okviru poretka. Prema njemu, njegovom smislu i cilju, oni koji su mu potčinjeni, imaju sasvim drugačiji stav nego prema poretku malog pro­ stora u kome se zahvaljujući svom broju, centri moći uzajamno drže u ravnoteži.Postojanje drugih političkih jedinica sopstveni politički enti­ tet oslobađa potrebe za opravdanjem. 1*Il Što se tiče poretka na velikom prostoru, u njemu periferija stalno dovodi u pitanje vladavinu centra, ili tu vladavinu čak otvoreno osporava. Primer za ovo jeste pitanje koje je Džon od Solzberijapostavio caru Fridrihu I: ’’K ojeN em ce postavio za 1 Erik Lajonel Džons, u svojoj knjizi ’’Evopsko čudo” , prednost koju su Evro­ pljani od početka novog veka stekli nad A zijom , tumači malom prostornošću njiho­ vog političkog poretka. Za početke pluralističkog univerzuma država u Evropi, kao političkog poretka, vidi: Feuter, Geschichte des europaischen Staatensystems; prema kvalitetu poretka pluralističkog univezuma država Vagts je skeptičan: Die Chimàre des europaischen Gleichgewichis, S. 131 f.

Ill

sudiju narodima? K oje ovim neotesanim i divljim ljudima dao pravo da po svojoj volji postavljaju gospodara iznad Gospoda sinova ljudskih?” 2 Odgovor blizak pameti glasi: ’’Niko” . Nemci su sami sebi prigrabili pravo koje im ne pripada, i što se pre odreknu svog neopravdanog zahteva, utoliko će biti bolje. Sasvim slično je, prema Titu Liviju, Hanibal govorio o Rimljanima, kada su u Španiji hteli da mu nametnu ista poli­ tička ograničenja, koja su nametnula njegovom prethodniku Hazdrubalu: ’’Ovaj izuzetno neljudski i izrazito ohol narod hoće sve da ima i o svemu da odlučuje. Uvek on donosi odluke sa kim treba voditi rat, a sa kim treba živeti u miru. Pritesnio nas je i zatvorio u granice sastavljene od brda, planina i reka, koje ne smemo napuštati; a pri tom sam ne po­ štuje granice koje je postavio. ” 23 Imperijalni poredak kojim se vlada iz jednog centra, može se kritikovati zbog samovolje i jednostranog postu­ panja. Nezavisno od toga da lije ova kritika opravdana ili nije, treba po­ staviti pitanje na koji način imperijalni poredak suočen sa antiimperijalističkom kritikom, uspostavlja svoj legitimitet. M IR KAO OPRAVDANJE IMPERIJALNE VLADAVINE Kao opravdanje imperijalnog poretka uvek se navodi mir. Samo ve­ liki i centrabzovani pobtički poredak može da spreči stalne ratove oko usta­ novljenja, odnosno promene granica, što se ne može izbeći u uslovima pro­ storno malih država. Protiv navodne prirodnosti političkog poretka, sasta­ vljenog od mabh država, imperijalna ideologija ukazuje na notorno odsu­ stvo mira. Najslavnija od legitimacija ove vrste nalazi se u Vergihjevoj Eneid i, kada Jupiter proriče da će narod koji nastane od Enejinih potomaka bi­ ti ’’gospodar sveta” . O tome kod Vergikja, otac bogova kaže: ’’Kad pre­ stane rat biće i narod blaži / Sudiće seda Vemost, Vesta, Kvirin, Rem / Stra­ šne dveri rata zatvarače gvožđe / Bezbožm bes sedeće na mrskom oružju / Ruku vezanih sa sto lanaca / Grozno će urlati iz krvavih u sta ” 4 Takođe i Dante za koga je ’’najveće dobro...kad čovek živi u miru” bio ubeđen da je to moguće samo ako je čitav ljudski rod ’’potčinjen jednom jedinom go­ spodaru...Na taj će način čovečanstvo, ukoliko se pokorava jednom knezu, 2 Navod iz Fuhrmaim, Deutsche Geschichte im hohen Mittelalter, S. 174. 3 Livius, Romanische Geschichte XI 44, S. 97 4 Vergilije, Eneida, I, strana 79.

112

biti najviše nalik na Boga Iz toga takođe, sledi, daje ovakva potčinjenost, u najvećoj meri, u skladu sa Božijim namerama Ona je jednaka njegovoj dobrobiti i spasenju.” 5 Za Dantea, bez izgradnje jedne univerzalne monar­ hije - kako se u srednjem i ranom novom veku u Evropi nazivao sveobu­ hvatni poredak - trajan mir se ne može zamisliti, jer tamo gde dvojica vla­ daju jedan pored drugog, obavezno mora doći do sukoba između njih. Na taj način on se suprotstavio tezama propagandista francuskog kralja Filipa Lepog, i italijanskih Gvelfa koji su osporavah zahtev za univerzalnom mo­ narhijom, i zalagali se za sistem nezavisnih gradova i država. Njihove pri­ če o pravednosti Dante smatra čistim licemeijem, jer oni ne žele da neko stvarno uspostavi istinsku pravednost. U istoriji političkog mišljenja Evrope postoji malo teoretičara koji su sa takvom odlučnošću povezivah želju za mirom i izgradnju imperijalnog poretka. Samo su se Tomazo Kampanela i Đovani Botero sa toliko doslednosti zalagali za imperijalni mir, kad su za Evropu i čitav svet propagirah politički poredak na čijem čelu treba da stoje Španci.6 Glavna struja evrop­ ske pohtičke misli nije se zalagala za imperijalnu vladavinu mira , već za međudržavni ugovorni mir. Umesto neke glavne sile u centru, prostor mira treba da garantuje kolektivno staranje principijelno ravnopravnih aktera. U knjizi Imanuela Kanta, Večni mir (1795), ova predstava dobila je svoj naj­ poznatiji i istovremeno najdelotvomiji izraz. 7 Koncepcija međudržavnog mirovnog sporazuma koga garantuje savez država, odbacuje ostvarenje mi­ ra po svaku cenu, a imperijalni mir smatra grobljanskim mirom. Pohtička nesloboda i privredna stagnacija predstavljaju cenu koja se plaća za ovaj imperijalni mir, i to cenu koja je u svakom slučaju više nego visoka. Povrh toga, takav mirovni poredak ne može da opstane. Posle izvesnog vremena, njega će nužno razoriti pobune i ustanci. Oni će nastati zbog brutalnog pljačkanja periferije, do koga dolazi zato da bi se stanovništvo centra moglo kroz materijalnu korist da obešteti za gubitak slobode. 5 Dante Aligieri, Monarchie, S. 104. i 98. 6 Vidi: Botero, Discorso dell'eccelenza della monarchia, i Campanella, Della monarchia di Spagna; vidi: uz to Bosbach, Monarchia Universalis, S. 64 ff, i Pagden Instruments o f Empire.

1 Vidi: detaljan prikaz u: Fetscher, Modelle der Fridenssicherung, Kantovog spisa o miru za aktuelnu raspravu o svetskom poretku , vidi: Habermas, Das Kantische Projekt.

113

Primer za takvu tezu koja imperijalnom poretku zamera što živi na račun periferije, jeste kritika univerzalne monarhije koju je Monteskje izlo­ žio u knjizi Razmišljanja o univerzalnoj monarhiji (oko 1727. godine). Čak se ni Rimljani koji su čitav svet opustošili da bi osnovali prvu univerzalnu monarhiju, nisu tako varvarski ponašali kao Španci, koji su sve uništili, da bi svim gospodarili.8 Monteskjeova kritika imperije obrće odnos civilizaci­ je i varvarstva, koji postoji u imperijalnom samoshvatanju i politiku impe­ rije označava kao varvarsku. Međutim, nijedna sila se ne može na periferi­ ji ponašati varvarski a da to nema povratno dejstvo na njen centar, koga po­ sle izvesnog vremena, snalaze isti oblici vladanja i tlačenja, koji su ranije snalazili periferiju. Imperije, kaže Monteskje, na osnovu sopstvene zakonomemosti, teže samouništenju, i zbog toga mir koga one nesumnjivo brane, ne može dugo trajati. Posmatrajući pogubne društveno-ekonomske posledice španske vladavine u južnoj Italiji, Monteskje najzad postavlja pitanje, da li u svetu trgovine još uvek ima mesta za svetska carstva, zasnovana na despotskoj vlasti. Španija je u XVIII veku postala suprotnost prosvećenog commer­ cial society i veliki protivnik svakog ljudskog napretka. 9 Od tada se u političkoj i ekonomskoj teoriji ustalila predstava da se veliki prostori mogu efikasnije integrisati preko trgovine nego kroz političku moć, a ovaj način integracije dugo se shvatao kao neimperijalni. Uticaj Kantovog spisa o miru počiva i na tome što on povezuje uspešnu integraciju velikih prostora kroz privrednu razmenu, sa imperativima očuvanja mi­ ra i slobode. Teorija demokratskog mira predstavlja protiv- model kon­ cepcije imperijalnog mira .Ona polazi od jednog pluralističkog sveta dr­ žava čija miroljubivost proizilazi iz činjenice da je u okviru postojećih država uspostavljen određeni politički poredak, naime, demokratija. 10 Robert Kuper je ovu teoriju dalje razvio po modelu jednog post-modernog državnog poretka, ali je time istovremeno relativizovao njeno važe­ Montesquieu, Réflexion sur la monarchie universelle , S. 23 f; vidi: Bôhlke, Esprit de nations S. 219 ff. 9 Kao najopštijeg kritičara španske države i njene kolonijalne politike, treba pomenuti opata Rejnala i njegovu knjigu Histoire philosophique et politique de deux In­ des (1774), vidi uz to Gollwitzer: Geschichte des weltpolitischen Denkens , tom 1, S. 262-285. ; za pojam der commercial society vidi: Bohlender, Government, Commerce

und civil Society. 10 Vidi: Brown, Debating the Democratic Pesce; za kritiku osnovnih pretpo­ stavki ove teorije vidi: Münkleer, 1st der Krieg abschaffba, a naročito S. 367 ff.

114

nje. 11 ’’Svet” post-modeme državnosti kod Kupera je uglavnom ograni­ čen na Evropu. Nasuprot njemu stoje ’’svetovi” u kojima i dalje važe pra­ vila modernih država - stalna borba za opstanak sa akterima koji poštuju ista pravila Ova pravila Džon Mershajmer formulisao je na takav način da tek globalna prevlast neke od svetskih sila, može da stvarno ukloni opasnost od hegemonističkog rata 112 Time je Mershajmer, mada takođe ех negativo, samo opravdanje imperije, po kome je ona jedini pouzdani garant trajnog mira, ponovo formubsao, ovog puta iz ugla ’’realističke škole” . U svom provokativnom eseju Moć i nemoć (2003), Robert Kegan je post-modemi i modemi svet pobtike, koje Kuper opisuje, međusobno su­ protstavio kao svet Imanuela Kanta i Tomasa Hobsa I formubsao tezu po kojoj SAD moraju i dalje da se kreću u Hobsovskom (anarhističkom), sve­ tu uzajamnog nepoverenja i stalne spremnosti za rat, dok Evropljani bora­ ve u rajskom Kantovom svetu. Poenta Keganovog shvatanja jeste u tome da ova dva sveta ne mogu postojati odvojeno jedan od drugog, već da mir u Evropi može garantovati samo američka sposobnost za vođenje ratova 13 SAD i u tome nastupaju kao naslednik vebkih imperija koje su kao central­ ni argument legitimnosti svoje vladavine isticale obavezu da budu garant mira na velikom prostoru - samo što se taj mir, u slučaju demokratske im­ perije, meri stepenom uspostavljanja i održavanja ljudskih prava. Sjedinje­ ne države preuzele su na sebe ulogu nekadašnjih imperija, koje su sebe do­ življavale kao sredstvo širenja civilizacije. Osim toga i dalje postoji težnja ka prosperitetu koji takođe ima dugu tradiciju. Ma koje vrednosti da stoje u centru, one se mogu ostvarivati samo ako vlada m ir. Stoga se gotovo ni­ jedna imperija, prilikom samoopravdanja, nije ograničila samo na usposta­ vljanje mira, već su taj mir povezivale sa svojom misijom. IMPERIJALNA MISIJA I SAKRALNOST DRŽAVE Sve dugotrajne imperije kao cilj i opravdanje svog postojanja iza­ brale su zadatak, odnosno misiju, koja u prvi plan stavlja kosmološki i istorijsko-religiozni značaj imperije. Hegemonističke sile nemaju potre11 Cooper, The Breaking o f Nation, S. 55 ff, slično i Rôhrich (Problemfelder der Weltinnenpolitik) koji predlaže da se OECD svet odvoji od ostatka sveta u kome se ni­ je razvio ’’gust privredni prostor” . 12 Mearsheimer, The Tragedy o f Great Power Politics, S. 2 f. 13 Kagan, Macht und Ohnmacht, S. 16 ff.

115

bu za misijom, dok imperije,naprotiv,ne mogu bez nje. U obračunava­ nju sa konkurentima hegemonistička sila treba da potvrdi svoju pozici­ ju. Ideološka moć pri tome može da bude ulog jer ima, pre sv eg a, spoljno-političku funkciju. Imperijalna misija, naprotiv, primenjuje se na lju­ de u okviru imperije, pre svega, na ljude iz njenog centra. Međutim, ovo je prevashodno autosugestija političkih elita iz ko­ je oni izvlače ubeđenje i energiju potrebne za sprovođenje imperijalnog projekta. Možemo pokušati da se prema imperijalnoj misiji koja u prvi plan stavlja religiozno-istorijski nalog, odnosno teološko poslanje nekog svetskog carstva, odnosimo kao prema ’’ideologiji” i da onda tragamo za tvrdim jezgrom imperijalnog projekta, koga po pravilu poistovećujemo sa niskim materijalnim interesima. Ako se pod ideologijom shvata (nužna) samoobmana političkih i društvenih aktera, u pogledu prave prirode svojih ciljeva, kao što Marks predlaže u uvodnim izlaganjima svog spisa Osamnaesti brimer Luja Bonaparte 14 , onda jedno kritičko i ideološko posmatranje imperijalne misije, može biti plodno i produk­ tivno. Međutim, ideologija se lako poistovećuje sa pokušajima obmane i prikrivanja 15, koje sprovode manje grupe moćnika i intelektualci po­ vezani sa njima, sa ciljem da široke mase prevare u pogledu pravih ci­ ljeva i namera imperijalne politike. Budući da se zahtevni koncept ide­ ologije marksističke teorije na ovaj način svodi na teoriju svešteničke prevare francuskog prosvetiteljstva, moramo se odreći pokušaja da im­ perijalnu misiju posmatramo kroz pojam ideologije. Ideološka kritika povezana sa ekonomskom teorijom imperijalizma, po pravilu dovodi do toga, da se složenost imperijalne politike svodi na nastajanje pojedinih aktera, da kroz nju ostvare sopstvene interese. Nasuprot uobičajenim pretpostavkama ideološke kritike, iz impe­ rijalnih misija nastaju obaveze i dužnosti koje se ne mogu objasniti sa­ mo neposrednim materijalnim interesima imperijalnih aktera, obaveze koje iz njihove perspektive uvek deluju kao rasipanje resursa. Misija imperije njenim protagonistima nameće dužnosti prema projektu koji zbog svoje dugoročnosti uveliko prevazilazi ograničeni horizont pojedi­ načnih interesa. Stoga se imperijalna misija može shvatiti kao sredstvo, 14 Marx, Der achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte, S. 97 ff; za složenost pojma ideologije vidi: problemsko-istorijski uvod u Lenk , Idéologie, S. 17-59. 15 Svakako, čim se napusti pojam uskog kruga teoretičara teologije.

116

kojim se logika perspektive jedne viševekovne države nameće onima koji u njoj, tokom ograničenog vremena,drže v la s t. Ako hoće da spro­ vode imperijalnu politiku oni moraju sopstvene interese da potisnu u drugi plan. U tom smislu imperijalna misija se posebno primenjuje na imperijalnu elitu. Metaforički način govora kojim imperija, posredstvom svoje mi­ sije, nameće dužnosti političkoj i društvenoj eliti, i kojim tu elitu spre­ čava da dugoročni opstanak imperije podredi svojim kratkoročnim ma­ terijalnim interesima, može se takođe opisati kao uzajamna igra izme­ đu delova imperijalne elite. Stoga je imperijalna elita odlučivanja krat­ koročno upućena na elitu tumačenja- dakle na intelektualce, pisce, na­ učnike, novinare, itd - od koje dobija potporu u obliku perspektiva i vi­ zija, koje opravdavaju i veličaju njenu vlast. Ali ove perspektive i vizi­ je, svoje političko delovanje ne razvijaju samo u pravcu legitimacije ko­ ja osigurava moć, već i u smislu odlučnog nametanja dužnosti samoograničenja. Intelektualci koji nekad nisu imali moć, na ovaj način stiču značajan uticaj. U Rimu je takvu ulogu imao krug okupljen oko Gaja Klinija Mecene; u Kini je ona pripala Konfučiju, i onima koji su širili njegove ideje; u Španiji su tu funkciju na sebe preuzeli neosholastičari iz Salamanke; u Velikoj Britaniji to su bili pesnici viktorijanske epohe; u Sovjetskom savezu marksistički intelektualci, a u Sjedinjenim država­ ma neokonzervativni teoretičari i publicisti. Oni su na prvom mestu po­ stavljali pitanje o svetsko-političkom zadatku koji stoji pred SAD posle završetka sukoba istoka i zapada i nezavisno od tačnosti odnosno pogrešnosti odgovora, tvrdili za sebe da su kompetentni da defmišu pro­ bleme i izazove pred kojima se nalaze Sjedinjene države. Imperijalna misija je više od puke samolegitimacije nekog svetskog carstva, čak i kada u potpunosti obavlja ovaj zadatak. Sažeto reče­ no: kroz imperijalnu misiju samoopravdanje neke imperije pretvara se u njenu samosakralizaciju. Njeni kvazireligiozni ciljevi ukidaju proiz­ voljnost odluka političkih moćnika i društveno uticajnih pojedinaca. Čak i kad oni imaju moć u imperiji, u krajnjoj liniji, imperija ima moć nad njima. Da bi dobla ovaj status neizbežnosti, misija imperije se mo­ ra okružiti nekim oreolom svetosti koji daleko prevazilazi dnevno-političke potrebe. To se može dobro videti u misiji rimske države, koja se sastojala u uspostavljanju i održavanju рах Romana, na sredozemnom prostoru i oblastima koje se graniče sa njim.

117

Samo se po sebi razume d a je u interesu rimsko-italskih trgovaca i bankara bilo da se prekine gusarenje na Sredozemnom moru, i da pre­ stanu hegemonistički ratovi na istoku, jer se na taj način smanjuje trgo­ vački rizik i obezbeđuje ulaganje kapitala. Svakako dešavalo se isto ta­ ko, da trgovci sarađuju sa gusarima. 16 i da bankari izvlače profit iz ra­ tova. Bezbednost plovidbe i stabilnost mira tako zavise od interesa po­ jedinih grupa. Imperija ne može na tako slabim osnovama da zasniva svoj legitimitet. Imperijalna misija mora da bude iznad promenljivih in­ teresa pojedinih aktera, a tom zadatku služi njena sakralizacija. U slu­ čaju Rima to se postiglo kroz obogotvorenje mira, obogotvorenje uspo­ stavljeno već za vreme Oktavijana Avgusta izgradnjom Ara P ads . Na taj način Princeps je sebe i svoje sledbenike obavezao na projekat koji će postati zadatak svakog cara koji hoće da dobije podršku Senata i na­ roda. Imperijalna misija može biti duboko ukorenjena u samorazumevanju neke države, ali se može uvek iznova prizivati. Prvo se dešava uglavnom u periodima stabilnosti a drugo u kriznim vremenima. U skladu sa time, u Rimu se od sredine III veka, kada je stanje na držav­ nim granicama svakog dana postajalo sve opasnije, snažno naglašavao mir kao svetsko-istorijska misija imperije. Na taj način trebalo je da po­ stane jasno šta se gubi sa propašću im perije.17 Ono što je ranije bila obaveza i dužnost političkih elita, moralo je sada postati deo svesti celokupnog stanovništva, da bi se u njemu pro­ budila spremnost na žrtve, neophodne radi očuvanja imperije. Čak se i crkveni otac Avgustin, pridružuje ovoj odbrani rimskog carstva, kad hrišćanima koji žive unutar njega nastoji da objasni da mir, koga drža­ va štiti, doprinosi širenju vere i hrišćanskog načina života. Stoga je u in­ teresu hrišćana da rimsko carstvo opstane, uprkos svih svojih slabosti i zlokobnih početaka; zato je njihova dužnost da ga brane. 18 Međutim, doprinos književnika i likovnih umetnika sakralizaciji imperijalne misije Rima, bio je višestruko veći od doprinosa političkih teoretičara. Dok su arhitekti i vajari podizali hram mira, u kome je sli­ 16 Za odnos trgovine i piratstva, ali i za saradnju regionalnih sila sa gusarima u Sredozemnom m om , tokom I veka pre naše ere. Vidi: Christ, Pompeius, S. 56 ff, 17 Vidi: Bleicken, Verfassungs-und Sozialgeschichte des Rômanischen Kaiser-

reich Tom 1, S. 93 f. 18 Augustinus, Vom Gottesstaat XIX, 26, tom 2, S. 580 ff.

118

kovito prikazivano dejstvo rimske vladavine, literarni klub okupljen oko Gaja Mecene - u kome su bila dva najslavnija pesnika svoga doba, Horacije i Vergilije - slavio je Avgustove reforme kao obnavljanje sveta koji će postojati samo dotle dok bude postojalar. Za Oktavijana je po­ drška književnika bila od najveće važnosti, jer se njegov program nije mogao ostvariti samo preko zakona i propisa. Njemu je bio potreban isto tako i kulturni sjaj kao horizont smisla koga birokrati nisu umeli da stvore. Naročito je Vergilije svoje delo u velikoj meri povezao sa Oktavijanovim programom reformi. Njegove ekloge, sabrane pod naslovom Bucolica usmerene su protiv moralne pokvarenosti gradske elite, kojoj on suprotstavlja seoski život kao izvor obnove mos maiorum morala predaka. Sa revitalizacijom mos maiorum Vergilije povezuje nadu da će sadašnje gvozdeno doba biti prevladano i da će se opet vratiti zlatno do­ ba sa početka istorije ljudskog roda. Sličan program sproveo je i u svo­ jim Georgikama 19 i konačno u Eneidi , spevu koji je zbog iznenadne Vergilijeve smrti ostao nedovršen i koji je prema poslednjoj pesnikovoj volji trebalo da bude uništen. Ovde se priča o Enejinom putovanju po­ sle bekstva iz zapaljene Troje i proriče Avgustova vladavina mira, ko­ jom će biti obuhvaćen čitav svet. Vergilije slika viziju univerzalnog po­ retka mira, u kojoj se Eneja pojavljuje kao Avgustov uzor i prethodnik. Njegove pobede garant su prevladavanja demonskih sila koje stoje na putu ka miru. Rimsko carstvo se time ne povezuje samo sa mirom, već i sa čovečnošću. Misija mira kojoj je Vergilije dao religioznu dimenzi­ ju, sastoji se u oslobođenju i humanizaciji sveta, iz čega nastaje Jupiterovo obećanje Imperium sine fine, večnog trajanja Rima: ’’Romul sa že­ zlom osnovaće Marsov grad / 1 svojim imenom nazvaće Rimljane / Či­ ja vlast biće bez kraja i granica. / Promeniće se tada ljuta Junona / Ko­ ja pokreće more, zemlju i nebo / 1 postaće blaža i naklonjenija / Gospo­ daru sveta, narodu u togi.” 1920 Rimska vladavina na sredozemnom pro­ storu je opravdana jer osigurava svetski mir, a integracija u rimsko car­ stvo omogućuje učešće u blagodatima civilizacije. Izvan granica carstva vlada varvarstvo i besni rat. Ali to nije sve: mir u državi povezuje se sa 19 Za politički sadržaj Vergilijeve poezije vid, Rilinger, Das politische Danken der Romer, S. 531 ff, i Ottman, Geschichte des politischen Dankens, tom 2/1, S. 183 ff. 20 Vergilije, Eneida, str. 78.

119

mitom o zlatnom dobu, i na taj način se ona sakralizuje. U pitanju je ni­ šta manje, nego povratak u raj, korišćenjem imperijalnih sredstava. I jedna i druga, i predstava o zlatnom dobu i ideja o raju, kao vrtu zašti­ ćenom od neprijateljske okoline ( ’’Edenski v rt” ), potiču sa istoka, i strane su znatno strožijem načinu političkog mišljenja Rimljana. Time što je ove predstave uklopio u svoju viziju rimske imperije, Vergilije je značajno doprineo kulturnoj integraciji carstva. Rim nije istok samo po­ litički pripojio sebi, već je takođe bio spreman da prihvati njegovo kul­ turno i idejno-političko nasleđe. Enejino putovanje od Troje do Italije, postalo je opis ovog transfera. Borba oko Troje postala je šifra za samorazaranje istočnog sveta, u sukobu i ratu, dok sa zapada dolazi spase­ nje, u liku rimsko-imperijalnog mira .Iz ovoga možemo zaključiti zašto se Avgust postarao da Eneida bude spasena i objavljena. I Horacije 21, takođe je delimično stavio svoje pesništvo u službu imperijalne misije Rima. U središtu njegovih ranih delà, stoje strahote građanskog rata, a nada se usmerava na onoga ko treba da ukine te stra­ hote: na Oktavijana Avgusta. Prema Horaciju, kriza rimske države ma­ nje je ustavne a više moralne prirode. U tome se on slaže sa Avgustovim programom reformi. Odbacujući polnu raspuštenost i preljubu, la­ komost, obmanu i mekuštvo, on slavi stare rimske vrline moderatio, virtus, pietas, i iustitia. Tamo gde one postoje, osigurano je trajanje zlat­ nog doba. Imperija ima zadatak da spreči propadanje i slom, zbog čega se stara da se moral, uljudnost i pravednost stalno obnavljaju. Za takvu državu skovao je Horacije svoje čuveno načelo: ’’Dulce et decorum est pro patria mori.” - ’’Slatko je i časno umreti za otadžbinu” . 22 Pogled na Vergilijevo i Horacijevo delo pokazuje da se mir nije shvatao kao ne­ ko određeno svojstvo poretka koji vlada nad velikim prostranstvom. On je u isto vreme obnova vremena i obrtanje propadanja. Svetsko-istorijski značaj imperija ne svodi se samo na njihovu političku moć, već ima ijednu kosmološku i religioznu dimenziju. To ih iznova razlikuje od dr­ žava i hegemonističkih sila, koje svoje samorazumevanje uvek posta­ vljaju vremenski dok imperije za sebe traže nadvremensko važenje. 21 Za politički sadržaj Horacijeve pezije, vidi: Rilinger Das politische Denken der Rômer, S. 534 f, i Ottman, Geschichte des politischen Denkers, tom 2/1, S 168 ff. 22 Horaz, Sâltmliche Werke, Teil I: Carmina, Oden und Epoden, Carm. III, 2,

120

Najjači izraz tog važenja jeste sakralna dimenzija imperijalne misije. Zlatno doba o kome govore Vergilije i Horacije, stoji kao garant za no­ vi početak velike svetske godine . U njegovoj osnovi leži predstava da se na tok svetske godine može uticati. Vremenski ciklus počinje iznova, ali se zbog imperijalne moći u početku zaustavlja, a onda se produžava kao nužno opadanje u srebrno, bronzano i konačno, gvozdeno doba. U doba u kome se propadanje shvata kao prirodna tendencija istorije, svetsko-istorijska misija imperija sastoji se u sledećem: one zadržavaju pro­ padanje i sprečavaju propast sveta. Kada se u XVIII veku pojavila teza o progresivnom toku istorije, imperije su shvaćene kao sredstvo za ubr­ zavanje svetske istorije - one civilizuju svet i šire napredak, a kada one otkažu, to ima svetsko-istorijske posledice. Ovo važi kako za Britance tako i za Amerikance. Ne nalazi se u svim imperij ama jedno tako dalekosežno kosmološko i religiozno-istorijsko samorazumevanje. U slučaju Rima, ono je pojačano istorijskim spekulacijama istoka. Sa uvođenjem hrišćanstva, kao državne religije, morale su neke od sakralnih komponenti ove dr­ žavne misije da budu ukinute, što je već Avgustin učinio pravljenjem razlike između zemaljske i nebeske države (civitas terrena- civitas Dei). Koliko je predstava o sakralnosti carstva bila i dalje jaka, pokaza­ lo se u XI veku, kada su nemački carevi svoju državu počeli da naziva­ ju Sacrum imperium što je kasnije preneto u naziv Sveto Rimsko carstvo (nemačkog naroda). 231 u ovoj formuli, svetost države počiva na njenoj istorijsko-teološkoj ulozi katehona (onog koji zadržava) i propasti sve­ ta, koja u slučaju propasti države nužno mora da nastupi. 2324 Za špansku svetsku državu militantna forma reformacije postala je imperijalna misija, a nju nije izazvala samo reformacija. Koreni ove misije leže u rekonkvisti, tokom koje su Španci, korak po korak, pono­ vo osvajali mavarsku državu na Iberijskom poluostrvu. Duhom rekon­ kviste nije bila prožeta samo kansija konkvista - osvajanje novog sveta - već i proterivanje Jevreja i Mavara iz Španije. Antisemitizam, inkvi­ zicija i progoni reformista u Holandiji, postali su imperijalna misija 23 Vidi: Fugrman, Deutsche Geschichte im hohen Mittelalter,S. 170 ff. 24 Figura katehona koja je u političkom svetu Štaufenovaca posebno kod Ota fon Frejzinga, imala veliku ulogu, dobila je ponovo značajno mesto u teoriji Karla Smita. Vidi: Blindow, Carl Schmitts Reichsordnung, S. 144 ff; isto tako Nichtweis: Apokalyptische Verfassungslerhren, S. 60 ff.

121

Španije, koja se krajem XVI veka izražavala u mentalitetu tvrđave. Zna­ čajna za ovaj defanzivan stav imperijalne misije, jeste predstava o po­ stojanju svetske protestantske zavere koja ima za cilj obaranje španskog carstva. Svoj najjači hrišćansko-katolički naboj, španska imperijalna misija izrazila je u ideji da ’’divljaci” iz Novog sveta, moraju biti preobraćeni u hrišćansku veru. Ova ideja nalazi se u osnovi španske eks­ panzionističke dinamike u srednjoj i južnoj Americi. 25 Sasvim je prirodno da se osmanlijsko carstvo vidi kao islamski antipod Španije. Pri tome se ipak potcenjuje njegova religiozno-politička liberalnost, koja se dosta razlikuje od inkvizitorske nastrojenosti ka­ tolicizma u španskoj imperiji. Osmanlijsko carstvo je bilo sastavljeno od niza zajednica, raznih stepena zavisnosti, kojima su pripadale takođe i jevrejske i hrišćanske zajednice, sa svojom unutrašnjom organiza­ cijom. U istorijskoj literaturi nailazimo na žestoku raspravu oko toga da li multikonfesionalnost treba smatrati važnom komponentom osmanlijskog samorazumevanja, ili ovu državu, od osvajanja arapskih zemalja sa početka XVI veka, treba shvatiti kao islamsko svetsko carstvo, čija je misija bila odbrana od nevernika. 26 U smislu izloženih razmišljanja, mora se pre svega reći i to da su turski narodi koji su stvorili osmanlij­ sko carstvo, a nisu imali ni organizacione sposobnosti, ni svest o poseb­ noj misiji na prostoru koji su osvojili, naišli na dve suprtostavljene im­ perijalne predstave, koje su pokušali direktno da povežu jednu sa dru­ gom. Sa jedne strane bio je svet arapsko-islamskog prostora, u kome je širenje islama ognjem i mačem predstavljalo tekuću i glavnu obavezu svake velike države, koja sebe smatra islamskom. 27 Sa druge strane oni su zatekli konzervativnu praksu vizantijskog carstva koju su u velikoj meri, preuzeli da bi osvojene prostore držali pod trajnom kontrolom. 28 25 Vidi: Bemecker, Spanische Geschichte, S. 57 ff; Pagden, Spanisch Imperia­ lism, S. 13-36. , i Otto , Conquista, Kultur und Ketzerwahn, S. 45 ff. 25 Shvatanje o multikonfesionalnosti državne politike nalazi se u: Der Zerfall des Osmanischen Reichs, S. 112 ff, shvatanje o suštinsko islamsko ekspanzionistič­ kom usmerenju nalazi se u: Philipp; Der aufhaltsame Abstieg des Osmanlischen Re­ iches . 26 Vidi: Lewis, Die Araber, S. 62ff; i Haurani, Die Geschichte der arabischen

Vôlker, S. 44 ff. 27 Vidi; Jorga, Geschichte des Osmanischen Reiches, tom, 2. S. 196 ff. 28 Hosking, Russland, S. 35 ff; za ideju Trećeg Rima, vid, Barudio, Die Macht des Hegemonialismus.

122

Na ovoj osnovi, konačno je došlo čak i do delimičnog saveza Osmanlija sa pravoslavnom crkvom, usmerenog, pre svega, protiv latin­ skog hrišćanstva i zahteva pape za suprematijom. Na evropskom pro­ storu, na Balkanu, moglo je osmanlijsko carstvo , stoga, da povremeno nastupa kao zaštitnik hrišćanskih grupa i zajednica, čija je nezavisnost i samouprava bila osigurana samo u osmanlijskom carstvu. To je dove­ lo do toga da su se neki hrišćani borili zajedno sa turskom vojskom. Odatle se, naravno, nije mogla dobiti imperijalna misija. Cena koju su Osmanlije morale da plate za dvostruki pristup svoje države bila je lo­ mljivost imperijalne misije, koja nikada nije mogla da postane faktor moći, nalik na druge imperijalne misije. Činjenica da osmanlijska drža­ va posle početnog uspona nije uspela da uđe u novi imperijalni ciklus, bila je takođe posledica njene slabo izgrađene imperijalne misije. Imperijalna misija carske Rusije, takođe je imala jak religiozni na­ boj. Dok je osmanlijska država nastupala kao organizacioni naslednik Vizantije, Rusija je preuzela njenu misiju zaštitnika pravoslavne crkve. Na početku ovog preokreta stoji brak koji je 1742. Ivan III sklopio sa Sofijom Paleolog, sinovicom poslednjeg vizantijskog cara. Veza je vrlo brzo shvaćena kao povezivanje sa rimskim carstvom. U pismu monaha Filoteja iz Pskova, prenos legitimiteta izražen je u ideji trećeg Rima. 29 Zbog rata protiv tatarskih stepskih nomada, koji je tumačen kao zaštita hrišćana od njihovih neprijatelja, postavljena je ekspanzionistička poli­ tika carstva u političko-praktičnom smislu, u rimsko-vizantijsku tradi­ ciju. Moskovska saborna crkva Vasilija Blaženog, izgrađena za vreme vladavine Ivana IV, predstavlja arhitektonski izraz ove misije i njenog uspeha. 30 Da neka imperijalna misija ne može u potpunosti određivati istoriju carstva, već da može biti shvaćena kao smetnja modernizaciji, pokazuje reformska politika Petra I koji je dotadašnju okrenutost Rusi­ je ka istoku, zamenio misijom čiji je cilj bilo dostizanje razvojnog nivoa ruskih zapadnih suseda. Suprotnost, već zapažena u slučaju Osmanlijskog carstva, između efikasne organizovane državne uprave carstva i imperijalne misije kao motivacione snage elite, pojavila se takođe i u carskoj Rusiji. Kada je Petar odbacio imperijalnu misiju svojih prethodnika, da bi se priključio 29 Figes, Nataschas Tanz, S. 178; za spoljnu politiku Ivana IV vidi; Stôkl, Russische Geschichte, S. 237-246. 30 Vidi: Figes, Nataschas Tanz, S. 336 f.

123

zapadu, on je položio temelje pomenute napetosti između usmerenja na istok i orjentacije na zapad, napetosti koja je do danas ostala karakteri­ stika ruske istorije. Sa Petrovim reformama nije nestala predstava d a je Rusija zaštitnik prave hnšćanske vere, niti je ta predstava zamenjena nekom novom misijom. U vremenima krize, ona se uvek ponovo poja­ vljivala. To se dogodilo u ratu protiv Napoleona, posle čijeg završetka je ruska pobeda pripisana dubokoj veri ruskog seljaka. Imperijalna mi­ sija ranije usmerena na istok, sada se usmerila na zapad, kroz predsta­ vu spašavanja zapada od njegovog materijalističkog usmerenja. 31 Car Aleksandar I, bio je čvrsto ubeđen u svoju misiju nosioca svete ideje preuređenja Evrope na temeljima hnšćanskog morala. Pred očima mu je lebdela sinteza hnšćanskih veroispovesti i stvaranja univerzalnog hrišćanstva. Cilj Svete alijanse, osnovane na bečkom kongresu 1815. go­ dine, bio je započinjanje procesa koji je trebalo da se završi pomirenjem evropskih naroda. 32 Međutim, posle završetka krimskog rata, 1856. god., ponovo je došlo do snažne orjentacije ka razvojnoj prednosti za­ pada, što je bilo neminovno, budući da Rusi nisu hteli da dođu u situa­ ciju u kojoj se našlo osmanlijsko carstvo. Naprotiv, oni su hteli da naslede osmanlijsko carstvo u južnoj Evropi, i moreuzima koji povezuju Crno sa Sredozemnim morem, što bi bilo ostvarenje ideje o trećem Ri­ mu. Ali, za tako nešto oni su morali da osvoje tekovine zapada. Na taj način, ruska istorija je u velikoj meri obeležena periodičnom smenom između imperijalne misije i orjentacije za dostizanje razvojnog ritma zapada. Koliko je za Rusiju bilo opasno da zaostane za zapadom, toliko je postepeno rastakanje imperijalne misije zlokobno delovalo na unutra­ šnju stabilnost carevine. U obe revolucije iz 1917. godine , stare snage su mogle biti oborene i proterane, zato što im je nestala vezivna snaga ideje o svetsko-istorijskom poslanju carstva, odnosno, što ta ideja više nije mogla da u stanovništvu izazove neki značajniji odjek. To se pono­ vilo i prilikom sloma Sovjetskog saveza. Njegova imperijalna misija sa­ stojala se u tome, da su u njemu, kao što je pisalo u Ustavu iz 1977. god., Sve nacije i narodnosti ujedinjene u zajedničkoj izgradnji komu­ nizma . 33 Međutim, to je već u trenutku stupanja na snagu ovog Usta31 Hosking, Russland, S. 169, i Stôkl, Russische Geschichte, S. 450 ff. 32 Izvod iz Lorenz, Das Ende der Sowjetunion, S. 259. 33 Vidi: Simon, Die Désintégration der Sowjetunion, S. 186 ff.

124

va, bila samo puka fraza. U pojavni oblik propadanja Sovjetskog save­ za spada i gubitak njegove misije, odnosno onoga stoje u njoj dobilo ci­ ničan obrt. Od unutrašnjeg centra snage, ona se pretvorila u puku kuli­ su sovjetske imperije 34 pa je na taj način izgubljen osnovni motiv koji bi reformsku politiku Mihaila Gorbačova mogao dovesti do uspeha. Sa svoje strane, obe zapadne imperije, britanska i američka, odre­ kle su se religiozne misije u užem smislu, mada su i one povremeno svoju misiju izlagale kroz religioznu retoriku. Ako Britance posmatramo kao naslednike španske svetske države, onda - što se poklapa sa razvojem ideja u Evropi od XVI do XIX veka - na mesto katoličke ve­ re stupa vera u napredak civilizacije. Imperijalna misija Britanaca bila je civilizovanje sveta čak i onda kad se njena politika ograničavala na otvaranje drugih zemalja za britansku robu. 35 U čuvenim recima Radjarda Kiplinga ’’Preuzmi teret belog čoveka...da se boriš za tuđu korist / i radiš za tuđu dobrobit.” 3637Ovi materijalni i sebični interesi potpuno su nestali iz civilizacijske misije imperije, što je naravno dovelo do re­ akcije kritičara ideologije. Međutim, čak je i tako pronicljiv posmatrač uloge materijalnih interesa, kakav je bio Karl Marks, isticao da britan­ ska ekspanzija ima ijed n u objektivnu civilizacijsku funkciju. U članku ’’Britanska vladavina u Indiji” napisanom 1853. godi­ ne, Marks na početku konstatuje: ’’Engleska je srušila čitavo zdanje in­ dijskog društva, a da do sada nije ostavila ni trag neke nove izgradnje” . 37 Razorne efekte britanskog prodora u indijsko društvo, on svodi na su­ dar razvijenih i zaostalih proizvodnih snaga. Ručni razboj i kolovrat, koji su vekovima u Indiji bili veza između poljoprivrede i zanatstva, po­ sle otvaranja indijskog tržišta za britansku robu, više nisu bili konku­ rentni. 38 Ali, time su Britanci, ” ne toliko zbog brutalnog ponašanja po­ reznika i engleskih vojnika, koliko zbog dejstva engleske parne mašine i engleske slobodne trgovine” izazvali najveću društvenu revoluciju ko­ 34 Za imperijalnu m isiju Britanaca, vidi: Ferguson, Empire, S. 115 ff; sažet pri­ kaz civilizacijskih ideja britanske imperije nalazi se u Reifeld, i, S. 29 ff. 35 Vidi: Kipling, Complete Verse, S. 321-323. Kiplingova pesm a odnosi se na Übrigen an die USA, koji su postavile imperijalne dužnosti. 36 Marx, Sie Britisch Rule in India, S. 169 (Dt. Text in Marx, Engles, Wereke, Torn 9, S. 127-133., ovde s. 129.). 37 Ibid, s. 130. 38 Ibid, s. 132.

125

ju je Azija ikada doživela. 39 Činjenica da je to istovremeno bila prva i jedina socijalna revolucija u Aziji, za Marksa je bila opravdanje britan­ skog prodora u Indiju.Uspostavljanje zakona svetskog tržišta u ovoj ze­ mlji postalo je civilizacijski čin: ” Ne treba da zaboravimo da su ove male zajednice, bile ukaljane ropstvom i kastinskim sistemom, da su one čoveka držale pod jarmom spoljašnjih okolnosti, umesto da ga pre­ tvore u njihovog gospodara, da su one jedan stepen društvenog razvoja pretvorile u nepromenljivu prirodom datu sudbinu i tako dospele do si­ rovog obožavanja prirode, čije se izrođavanje izražava u činjenici da se čovek, vladar prirode, pobožno klanja pred Hanumanom, majmunom, i Sabalom, kravom” . 40 Ipak, ne moramo da poput Marksa , ukazujemo na indirektne nenameravane posledice britanske svetske države, da bi konstatovali nje­ no civilizatorsko dejstvo. Ropstvo i trgovina robovima, koji su se tokom prve faze izgradnje evropskih imperija mnogo raširili, ukinuti su, odno­ sno, ograničeni upravo pod britanskim uticajem. Ovo nije bila indirekt­ na posledica britanske vladavine morima, već jedan od njenih neposred­ nih i direktnih ciljeva. 41 Tokom XIX veka, duž zapadno-afričke obale, stalno su patrolirali britanski brodovi, sa ciljem da prekinu trgovinu ro­ bovima. U samoj Velikoj Britaniji, anglikanski sveštenici i kvekeri, sma­ trali su da se centralni elemenat imperijalne misije Britanaca sastoji u borbi protiv ropstva i njegovog konačnog ukidanja. Oni su tražili da se ljudska roba u svetskoj privredi, pod britanskom kontrolom, smatra ile­ galnom, i da se, prema tome, protiv trgovine takvom robom primenjuju sredstva prisile. 42 Ovo istovremeno objašnjava činjenicu da Britanci u američkom građanskom ratu nisu stali na stranu južnih država - što bi bilo u skladu sa logikom borbe velikih sila. Tako su dodatno oslabili svog, sve opasnijeg konkurenta, Sjedinjene države, i vratili ga u njego­ ve granice. U suprotnom, radili bi protiv svoje imperijalne misije. Imperijalna misija SAD-a , u krajnjoj liniji, može se opisati kao dalji razvoj britanske misije. Tržišna privreda, demokratija u ljudska prava, sačinjavaju ključne tačke te misije-tačke koje imaju prednost 39 Ibid, s. 133. 40 Vidi: Wolfgang Reinhard, Kleine Geschichte des Kolonialismus, S. 97ff. 41 Za to vidi: Ferguson, Empire, S. 117ff. 42 Za američku spoljnu politiku od poznih 50-tih godina, vidi: Hacke, Zur Welt-

macht verdammt.

126

pred regionalnim izazovima i svetsko-političkim konstelacijama. To ne znači da se politika Sjedinjenih država može svesti na tu imeprijalnu misiju. Imperativi bezbednosti za njih su isto toliko važni, kao i eko­ nomski interesi i po pravilu, kada se nađu u sukobu sa zadacima impe­ rijalne misije, oni dobijaju prednost. 43 Iz takvih konstelacija nastaju on­ da oni mnogo kritikovani, dvostruki standardi američke politike, to jest, stalno prisutna činjenica da se zahtevi imperijalne misije potiskuju u drugi plan, ako se radi o akterima koji su za SAD zanimljivi u bezbedonosnom, političkom ili ekonomskom smislu. Postojanje napetosti između imperijalne misije i imperativa sa­ moodržanja, odnosno jačanja, nije ništa novo u istoiji imperija. Ona ne prožima tu istoriju - istoriju bar onih svetskih država čija se misija nije svodila samo na brutalno ostvarivanje sopstvenih interesa. Direktno poistovećivanje misija i ostvarivanja sopstvenih interesa, može se naći, pre svega, kod stepskih imperija, ali su one to platile cenom sopstvene kratkotrajnosti. U imperiji koja je u svom centru demokratski organizovana, dužnosti prema imperijalnoj misiji posebno su velike i imaju veći stepen obaveznosti nego kod autokratske ili aristokratske imperije. 44 Elite koje nemaju obavezu da polažu račune, mogu se brže i lakše oslo­ boditi svojih obaveza, od političara koji se u redovnim vremenskim in­ tervalima bore za podršku svojoj politici i pri tome još moraju računati na konkurenciju rezervnih elita. Pored toga, povećan pristup informaci­ jam a o imperijalnoj politici - i time značajno sužavanje arcana imperii , kojom je nekada raspolagala samo vladajuća elita - ima veliki uticaj na karakter i značenje imperijalne misije. Ovo se promenilo ne samo zbog demokratske već isto tako i zbog medijske revolucije. Biračko telo u imperijalnom centru, nalazi se, prema tome, u prilici da izmeri na­ petost između misije i ostvarivanja interesa, a izborno telo periferije može da zahteva sprovođenje imperijalne misije protiv realne politike imperije. 43 Za pojam aristokratske imperije i ulogu aristokratije kao vladajuće klase, vi­ di: Kautsky, The Politics o f Aristocratic Empires, naročito s. 79 ff. Kaucki se, pre sve­ ga, bavi državama u kojima m oć i uticaj počivaju na posedovanju zem lje i čija se glav­ na osobina sastoji u tome da u njima ne postoje društvene promene. 44 Za korolariju uz M onroovu doktrinu vidi: Johnson, Der Selmstmord der amerikanischen Demokratie s. 256.; za politiku ravnoteže u pacifičkom prostoru vidi: Junker, Power and Mission, s. 34 ff.

127

Pravi primer za nepetost koja u demokratskoj imperiji postoji izme­ đu politike ostvarivanja interesa i politike realizacije misije jeste suprotnost američkih predsednika Teodora Ruzvelta i Vudrou Vilsona. Ruzvelt koji među američkim predsedmcima važi kao klasičan imperijalista, ostvariva­ nju interesa davao je veću težinu, nego obavezi prema misiji. Simptomatično za ovaj stav, jeste njegova korolarija, uz Monrouovu doktrinu, iz 1904. godine, kojom se preti intervencijom svuda gde politički pokreti ugrožava­ ju obavezu vraćanja duga Sjedinjenim državama , jer one kao ’’međuna­ rodna pobcijska sila” imaju obavezu da ’’spreče svako prestupničko pona­ šanje” . U isto vreme, Ruzvelt je u pacifičkom prostoru vodio politiku rav­ noteže, koja je bila usmerena na to da američkoj težnji za prevlašću priba­ vi odgovarajuću važnost. 45 Za svoje posredovanje u rusko-japanskom ra­ tu, koje se zasnivalo na ideji ravnoteže sila, 1905. god. dobio je Nobelovu nagradu za mir. Ruzvelt je takođe nastojao da ograniči imperijalnu misiju SAD-a. Kad je o Sjedinjenim državama govorio kao o ’’međunarodnoj pobcijskoj sib” , on je ovu ulogu ograničavao na neposredne američke intere­ se. Pobtika Vodrou Vilsona je,naprotiv, pred SAD postavljala globalni zadatak, pa je Vilson stoga, morao normativno da odredi imperijalnu misi­ ju Amerike. Bez predstave o misiji, koja u velikoj meri prevazilazi nepo­ sredne ekonomske i pobtičke interese SAD-a, zbog predvidljivog gubitka mnogih ljudskih života, na unutrašnje-političkom planu bilo bi nezamislivo američko uključivanje u prvi svetski rat. Tek projeti uspostavljanja sveobu­ hvatnog miroljubivog poretka (” a war to end all wars” ), ostvarenja prava naroda na samoopredeljenje, i konačno osiguranje tog poretka u formi demokratije (” to make the world safe for democracy” ), doneb su Vilsonu saglasnost za mešanje u region, koji do tada nije bio zanimljiv za američku spoljnu pohtiku. 46 Ova podrška, svakako, nije bila tobka da bi omogućila dugoročno angažovanje SAD-a na evropskom kontinentu, pa je Vilson sa versajskim mirom, propao. Imperijalna misija koju je namenio Sjedinjenim državama, nije dobila saglasnost američkih građana. 45 Vidi: Junker, Power and Mission, S. 42 ff; Kisssinger, Der Heraufsforderung Amerikas, S. 288 ff; kao i Mead, Special Providence, s. 132-173. 46 Ideološka kritika američke imperije ide tragom klasične kritike ideologije, koja sve velike planove i odluke svodi na privredne i političke interese. Najznačajniji predstavnik ove kritike u SA D jeste Noam Čomski. Temeljno preispitivanje različitih oblika imperijalne izgradnje nalaze se u njegovoj knjizi Wirtschaft und Gewalt.

128

Teodor Ruzvelt i Vudrou Vilson, stoje na krajnjim polovima suprot­ nosti, koja postoji između politike interesa i imperijalne misije, i ova se na­ petost do danas održala u Sjedinjenim državama To se odnosi, kako na orjentaciju predseđnika i njihovih savetničkih timova, tako i na saopštavanje njihovih odluka američkoj javnosti, i njihovom komentarisanju od strane novinara i političkih posmatrača. I ovde takođe postoje dve ekstremne tač­ ke, koje ograničavaju dugu liniju mogućnosti. Na jednoj strani se politika, pretežno usmerena na ostvarivanje interesa, predstavlja kao politika koja je pre svega usmerena na normativne zadatke imperijalne misije. Na drugoj strani se tvrdi kako je imperijalno delovanje u cilju uspostavljanja kolektiv­ nih vrednosti i angažovanje na odbrani ljudskih prava, u politički i strateški marginalnim oblastima, u stvari odbrana sopstvenih interesa Ovo drugo je, uostalom, oblast delovanja anti-imperijalnih kritičara ideologije.471 oni po­ litičari koji veruju da će dobiti široku podršku za svoju politiku ako uspo­ stavljanje normi proglase za ostvarivanje interesa, služe se takvom strategi­ jom. Imperijalne misije nastoje da sebi uz religizone pojmove, pribave i odgovarajući pathos. Notorno nerazumevanje koje mnogi Evropljani poka­ zuju za religionu retoriku američke politike, svedoči o njihovom nerazumevanju imperijalne misije SAD-a. Ova retorika se ne može svesti ni na stra­ tešku računicu, usmerenu na pridobijanje glasova hrišćanski opredeljenog tela, ni na čistu iracionalnost, kao što evropski komentatori često čine. Ov­ de se radi o srži političke samosvesti SAD-a, od ciljeva zbog kojih je Vu­ drou Vilson Ameriku uveo u prvi svetski rat, preko Ajzenhauerove izjave, izrečene pre započinjanja invazije na Normandiju, o ’’krstaškom pohodu u Evropi” . U istom kontekstu, treba spomenuti i Reganov opis Sovjetskog saveza kao ’’Carstva tame” i Bušove predstave o ’’osovini zla” koja se proteže od Iraka do Seveme Koreje. 48 Izraženo samosakralizovanje neke imperije, uvek dovodi do snažnih anti-imperijalnih reakcija. Najjača idejno-politička potvrda ove vrste nalazi se u knjizi starozavetnog proroka Danila, gde se težnja Seleukida, gospoda­ ra bliskog istoka, ka stvaranju carstva koje neće nikada propasti, osporava 47 Ovo religiozno bojenje prožima celokupnu američku spoljnu politiku, neza­ visno od njenog osnovnog sadržaja, odnosno doktrine na koju se ,oslanja; vidi: Mead, Special Providence; isto tako Prâtorius, In God We Trust. 48 Za utvrđivanje četiri carstva i njihovog potonjeg proširenja na rimsko car­ stvo, vidi: Koch, Das Buch Daniel, s. 182 ff; i M oses, Eros und Gesetz, s. 111 - 126.

129

preko tumačenja Nabukodonosorovog sna, prikazom niza od četiri velika carstva, i ukazivanjem na blizak kraj poslednjeg od njih. 49 Apokaliptička predstava dolaska carstva Božijeg, ovde se suprotstavlja tvrđenju o večnosti država ovoga sveta. Nikako nije slučajno da anti-imperijalni pobunjeni­ ci i revolucionari, upravo Danilovo tumačenje Nabukodonosorovog sna, uvek koriste u najrazličitijim varijantama i izlaganjima. Da pri tome već zapaženi model, prema kome imperijalna retorika, utemeljena na gotovo religioznom ubeđenju dovodi do anti-imperijalne re­ torike, takođe zasnovane na religioznoj izvesnosti, obeležava takođe savremene rasprave o statusu i moći američke imperije. Što se američka politi­ ka više predstavlja kroz jednu kvazireligioznu perspektivu, posebno kada svojim neprijateljima pripisuje satanske ili demonske osobine, to je jača re­ akcija najvažnijih anti-imperijalnih protivnika, čiji nastup takođe obeležava jedna kvazireligiozna ubeđenost. Nije slučajno što ova uloga već duže vre­ mena pripada islamizmu. Tu se neće ništa promeniti i pored privrednog ja­ čanja Kine. Islamizam je najmoćniji izazov za američku imperiju, jer ospo­ rava njenu misiju, a Sjedinjene države prikazuje kao ’’Velikog Satanu” . 50 U principu, imperijalna demonologija, predstavlja religiozno ojačani oblik varvarskog diskursa, u kome se za narode koji ne pripadaju prostoru imperijalne vladavine, tvrdi kako se nalaze na nižem stepenu razvoja, pa su stoga predmet imperijalnog civihzovanja. Anti-imperijalna demonologija, služi se istim sredstvima, pa imperijalni centar prikazuje kao žarište greha i moralnog propadanja.

VARVARSKIDISKURS I IZGRADNJA IMPERIJALNOG PROSTORA Veći značaj za ubedljivost neke imperijalne misije ima diskurziv­ na konstrukcija onoga protiv čega se ova misija usmerava, odnosno onoga što uspostavljanje dominacije treba da spreči. To protiv čega se imprerija usmerava se sažima u pojmu varvara, odnosno varvarskog. 49 Vidi: dole s. 190. ff. 50 Za sažet pregled varvarskog diskursa, vidi: Schneider, Der Barbar, kao i Nippel, Griechen, Barbaren und Will. Za strukturu i funkciju varvarskog diskursa na prelasku sa imperijalne rem iniscencije ka pluralističkom svetu nacionalnih identiteta, vidi: Mimkler, Nationenbildung, S. 130. ff.

130

Varvarski diskurs je opšta osobina u najmanju ruku onih imperi­ ja, koje su sebi postavile zadatak da civilizuju prostore koji se nalaze u njihovoj vlasti.51 Njegova centralna funkcija sastoji se u tome da se gra­ nice imperije odrede kao prostor asimetričnog susretanja. Ovde se jed­ ni pored drugih ne nalaze ravnopravni akteri, kao što je to slučaj sa dr­ žavnim granicama. Na ovim imperijalnim granicama završava se svet dobrih i civilizovanih i počinje nepredvidljivi svet u kome vlada nered i prema kome se uvek mora biti na oprezu. U tom smislu, imperijalne granice jesu granice između kosmosa i haosa. Ovim postaje jasno zašto su granice imperija porozne. Asimetrija koja nastaje u varvarskom diskursu, pokazuje se, pre svega, u tome što se u ovom diskursu jedni prikazuju kao subjekat a drugi kao objekat politike, i u skladu sa ovom razlikom unose u politič­ ki pojmovni svet. Ovome bi moglo da se prigovori kako podela na su­ bjekat i objekat postupanja. Na periferiji imperija donosi uspeh, i bez bi­ lo kakvog formalnog diskursa. Ali, varvarski diskurs poseduje razliku koja se može smanjiti, ako varvari izloženi civilizacijskim naporima im­ perije, pokažu spremnost da se ’’devarvarizuju” . Oni moraju biti nalik na žitelje imperijalnog prostora ako hoće da imaju pristup u taj prostor. Oni inače u imperiju često dolaze kao zarobljenici, koji se javno poka­ zuju, da bi svedočili kako o moći imperije, tako i opasnosti koja joj preti od varvara. Ova tradicija se proteže od trijumfalnih pohoda rimskih vojskovođa i careva, preko etnoloških prikaza evropskih kolonijalnih država, do slika Talibana, zarobljenih u najnovijem avganistanskom ra­ tu. Ovaj, u osnovi, asimetrični varvarski diskurs može dobiti različite oblike. On može biti etnološki utemeljen, čime se otvara put za samocivilizovanje kroz političko i društveno približavanje imperiji; može bi­ ti religiozno fundiran što znači da se devarvarizacija postiže kroz prihvatanje religije koju prihvata i imperija; konačno, on se može svoditi na rasne kategorije, što se u kolonijalizmu često dešavalo, a onda je pot­ puno devarvarizovanje u principu nemoguće postići. Ipak, varvarski diskurs se retko ograničava na jedan od pomenutih oblika. Oni se uglavnom međusobno spajaju i preklapaju što dovodi do jačanja, odnosno slabljenja povučenih granica. U svakom slučaju, asimetrična osnovna konstelacija i dalje ostaje. U isto vreme, varvarski 51

Ova i naredna razmišljanja nastala su pod uticajnog Rajnharta Koseleka, Zur

historisch-politischen Semantik asymmetrischer Gegenbegriffe.

131

diskurs na imperijalnoj periferiji, dovodi do stvaranja razlike između intra i ekstra imperijalnosti, koja se u stvarnosti retko sreće. U udaljenim graničnim područjima imperije, prelazi između onoga što je unutra i onoga što se nalazi spolja su porozni, pa se ne može jednom zauvek ustanoviti, u kojoj meri i u kome pogledu se neko pleme ili klan, opredelilo za ili protiv imperije. Stoga varvarski diskurs uvek stoji u službi semantičkog utvrđivanja neke granice, koja bi inače nestala ili postala nevidljiva. On stvara jednu imaginarnu liniju razdvajanja, koja treba da nadoknadi faktičko odsustvo kontura imperije. Izneta asimetrija posta­ je asimetrija koja se može utvrditi u pograničnim regionima imperije, ali preko koje se centar osigurava da kontroliše granice oblasti kojima vlada. Tek pod utiskom persijskih ratova i atinske težnje za hegemoni­ jom, pojam varvarina u staroj Grčkoj, dobio je i političku dimenziju značenja. Varvarin postaje suprotnost grčke civilizacije, čime je atinska politika osvajanja dobila civlizatorsku funkciju. 52 Kod Herodota, varvare karakteriše njihov nomadski način života i promiskuitetno polno ponašanje. Varvarin pije čisto vino, jede sirovo meso a ne uzdržava se ni od ljudožderstva. Imperijalno civilizovanje ima zadatak da nomade iz rubnih oblasti trajno nastani najednom mestu, i da ih odvikne od kani­ balizma i prinošenja ljudskih žrtava. 53 U kolektivnoj svesti stanovnika države, centralna osobina varvara jeste ljudožderstvo. Pored vesti o pri­ nošenju ljudskih žrtava i kanibalizma, u imperijalnu predstavu o varvarima spada i raširena navika otimanja žena. 54 Čim neka imperija pređe ’’avgustovski” prag pa iz ekspanzivne pređe u civilizatorsku fazu, u njoj raste osećaj ugroženosti od varvarskog elementa, koji se konkretizuje pre svega u predstavi nasilja nad ženama. Ova se linija može povući od Rimljana i Kineza, preko evropskih kolonijalnih imperija, do SAD-a iz vremena kontinentalne ekspanzije na zapad. U modifikovanom obliku, ona se početkom XXI veka sreće u slikama i vestima o poniženim i silovanim 52 Vidi: Nippel, Grieshesche Kolonisatiorr, za legitimaciju španske osvajačke politike kao sprečavanja prinošenja ljudskih žrtava kod Franciska de Vitorija vidi: Ma­ rina Münkler, Entdecker und Eroberer, s. 173. f. 53 U Kini je umesto Song dinastije na jugu i mongolske Jin dinastije na severu, došlo do zaoštravanja predstave o varvarima pod uticajem priča o sudbini kineskih že­ na koje su pale u ruke varvara. Vidi: Ebrey, China s. 150. f. 54 Vidi: Münkler, Die neuen Kriege, s. 146. ff.

132

ženama, što je u velikoj meri tipično za etničke (varvarske) ratove na obo­ dima zona blagostanja 55 Takve vesti postavljaju pred takozvani civilizovani svet zadatak da interveniše vojnim sredstvima, da bi na ovim područji­ ma bar donekle uspostavio zaštitu ljudskih prava Dok vesti i slike o varvarskim grozotama, oblikuju kolektivnu svest stanovništva i jačaju njegovu spremnost da brani svoje imperijal­ ne granice, operativnu politiku imperije obeležavaju napori da se pogra­ nični narodi stalno nastane najednom mestu. Njihovo pretvaranje od lo­ vaca u seljake, ima za cilj da na granicama imperije uspostavi jedan prostor mira i stabilnosti i da na taj način smanji troškove vojne odbra­ ne granica od pljačkaških nomadskih hordi. Imperijalno osiguranje gra­ nica, svodi se na ’’devarvarizovanje varvara” . Alternativa za pacifikovanje preko stalnog naseljavanja na jed­ nom mestu, jeste uzimanje ratobornih varvara u službu imperije, gde onda oni odmah dobijaju zadatak da brane granice imperije. Od klasič­ nih svetskih carstava, ovoj metodi najviše su pribegavali Rimljani, a najmanje Kinezi. Drugi primer za ovo postupanje su Kozaci carske Ru­ sije, ali i vojne jedinice koje su evropske kolonijalne sile regrutovale u svojim kolonijama. Američko korišćenje avganistanskih gospodara rata za obaranje talibanskog režima u Kabulu, može se posmatrati kao mo­ derna varijanta riskantne politike obezbeđivanja imperijalnih granica. Ona je riskantna zato što se saradnja brzo može pretvoriti u sukob, ko­ ji dovodi u pitanje težnju imperije za civilizovanjem i konačno stvara opasnost da varvari koji se nalaze u njenoj službi, i koje je ona naoru­ žala, preplave imperiju ili je korak po korak preuzmu. Rimsko carstvo koje je ’’varvarizovanjem vojske” 56 najdalje otišlo u ovom pravcu, po­ sle toga je,bar na zapadu,vojno i politički propalo. U VI veku se zapad­ na polovina imperije raspala na niz germanskih kraljevina, koje su za nastavak evropske istorije imale odlučujući značaj. Veliki imperijalni prostor raspao se na niz manjih celina. Za razliku od Rima, u Kini je varvarizovanje države od strane mongolskih osvajača, u dugoročnom smislu, dobilo drugi tok. Ovde je u mnogo većoj meri nego na zapadu rimskog carstva došlo do asimilacije varvara. Sačuvano je jedinstvo carstva, pa su osvajači bili upućeni na korišćenje administrativnog apa55 Za varvarizaciju rimske vojske i njene posledice vidi: Heuss, Romische

Geschichte, s. 484. ff., i Goldsworty, Die Legionen Roms, s. 208. ff. 56 Vidi: Schmidt-Glintzer, China, s. 165. ff.

133

rata, sastavljenog najvećim delom od pripadnika pokorenog stanovni­ štva. 57 Na početku mongolske asimilacije u nadmoćnu kinesku civiliza­ ciju, stoji odluka mongolskog velikog kana, Ogadaja, Džingis kanovog si­ na da osvojene kineske oblasti ne pretvori,kako je isprva nameravao,u pa­ šnjake za mongolska stada već da ubira porez od kineskog stanovništva, što mu je donosilo veće prihode.58 Mongoli svakako nisu bili u stanju da oba­ vljaju ovaj zadatak. Da ne bi u potpunosti zavisili od onih koje su vojno po­ korili, oni su kao zakupce poreza zapošljavali muslimane, uglavnom trgov­ ce koji su preko puta svile, održavah trgovačke veze Kine i male Azije. Oni su zakupljivah velike oblasti, da bi iz njih mogli da izvuku veće sume nov­ ca. Posledica ovog postupanja bilo je upropašćavanje poreskog sistema u sevemoj Kini što je dovelo do ozbiljnih privrednih problema Zakupci po­ reza konačno su postah isto onoliko omrznuti, koliko i mongolski ratnici. Mongoh su sprovodik jedan oblik oduzimanja viška proizvoda koji posto­ jeće ekonomske strukture nije odjednom uništio, ali ih je kroz trajnu zlou­ potrebu postepeno doveo do propasti. Posle osvajanja južnog carstva dinastije Song, Kublaj-kan, unuk Džingis kana, uzeo je dinastičko ime Juan, i na svoj dvor uveo kineske obi­ čaje. Zbog uvećanja svoje države, Mongoh su sve više morah da se oslanja­ ju na kineske službenike, bez kojih ne bi mogh da održe birokratski pore­ dak. Godine 1315., oni su se vratili tradicionalnom ispitu za službenike, ko­ ji su mogh da polažu i pripadnici drugih etničkih zajednica Mongoh nisu hteh potpuno da zavise od Han-Kineza. Istovremeno su Mongoh nastojah da izbegnu potpunu asimilaciju u nadmoćnu kinesku kulturu. Zabranili su sklapanje brakova sa Kineskinjama, državne poslove obavljah su na mon­ golskom jeziku, a tokom letnjih meseci povlačili su se u Mongoliju. 59 Na­ suprot njima, na kineskoj strani stajala je konliičijanska vera u preobražavalačko dejstvo kulture, koja će vremenom civilizovati i varvarske osvaja­ če sa severa. Posle sloma Juanske dinastije i povlačenja Mongola na sever, 57Ebrey, China, s. 172. 58 Ibid, s. 173. 59 U spisu De indis recenter inventis, objavljenom 1538. godine, Vitorijaje zastu­ pao stanovište da se pravni zahtevi koje su Španci ispoljavali prema Indiosima, mogu shva­ titi kao lus peregrinandi i lus predicandi, odnosno pravo da se boravi na zemlji urođeni­ ka i pravo da se na njoj misionari. Špancima je upotreba sile protiv urođenika dozvoljena, samo ako oni prvi upotrebe silu protiv njih. Za raspravu vođenu na najvišem nivou, oko pitanja forme i legitimiteta španske vladavine, vidi: Spanish Imperialism, s. 13-36. ff. Ali i pre svega Marina Mimkler, Entdecker und Eroberer, s. 51. ff.

134

kinesko društvo se iz osnova promenilo. Sila kao sredstvo vladavine dobila je značajnije mesto, a razvila se i svest o potrebi za vojnim osiguranjem od varvara sa severa. Kod Španaca je varvarski diskurs dobio sasvim drugi tok. Ovde im­ periji nije pretila varvarska invazija- ’’divljaci” iz novootkrivenog sveta bi­ li su samo predmet civilizovanja. Ovde je civilizovanje značilo uklapanje u imperijalnu misiju Španije, pre svega hristijanizovanje. Ono nije imalo za cilj trajno naseljavanje nomada, već samo njihovo odučavanje od prinoše­ nja ljudskih žrtava Pošto je kanibalističke obrede prihvatala većina indioskog stanovništva, morali su Španci,kako je dokazivao Francisko Vitoria u knjizi De iure belli Hispanorum in Barbaros (1539. godina), ne samo da se angažuju na oslobađanju potencijalnih žrtava, već i da izgrade državnu vlast koja će urođenicima zabraniti sa sprovođenjem ove prakse. 60 ’’Di­ vljaci” , ni u jednom trenutku , nisu predstavljah pretnju za špansku vlast. Od početka pa do kraja španske svetske carevine, oni su bih i ostah objekat imperijalne pohtike. 61 U carskoj Rusiji, kozaci su zauzimah srednji položaj između rim­ skog i španskog iskustva sa varvarima. Budući da je upravo njihov no­ madski način života bio pretpostavka odbrane državnih granica u uda­ ljenim stepama, od napada i upadanja spoljašnjih nomadskih naroda, ni­ je postojao interes da se oni trajno naseljavaju na jednom mestu. Rizik kome su se carevi izlagali, uvođenjem poluvarvarskih slojeva naroda u sistem obezbeđenja države, sastojao se u snažno izraženoj sklonosti tih slojeva ka pobuni i pljački, u okviru imperijalnog prostora. Podrška do­ bijem od kozaka, dala je seljačkim ustancima sa početka XVIII stoleća opasnu dinamiku i dimenzije. Međutim,i posle čvršćeg uklapanja Koza­ ka u rusku vojsku, do koga je došlo sredinom XVIII veka, oni su u od­ nosu prema imperijalnoj misiji, ostah sumnjiv elemenat. S obzirom na njihov način vođenja rata, mnogi ruski posmatrači su postavljah pitanje nije li navodna civilizatorska sila ruske države isto onoliko varvarska, koliko i stanovništvo osvojenih oblasti Kavkaza i srednje Azije. 62 Tokom XIX veka u svesti Evropljana arapski lovci na robove i trgov­ ci robovima, zauzeli su mesto varvara protiv kojih se usmeravala imperijal­ 60 Vidi: Bitterli, Die Entdeckung und Eroberung der Welt, tom 1., s. 51. ff. 61 Za ovo Figes Nataschas Tanz, s. 406. ff. 62 Za evropsko postupanje protiv arapske trgovine robovima, vidi: Albertini,

Europàische Kolonialherrschaft, s. 453. i 513. f.

135

na misija kolonijalnih sila. Ovi odvajkada prisutni oblici lova na ljude i tr­ govine sa njima, koji su se iz arapskih oblasti Afrike usmeravali ka subsaharskoj Africi, postaH su opravdanje, u najmanju ruku izgovor, za evropsko zaposedanje oblasti istočne i zapadne afričke obale. 63 Međutim, evropske sile su svoju težnju za vodećom pozicijom takođe opravdavale uzajamnim optuživanjem za varvarsko ponašanje. Nemci su u prvom svetskom ratu optuživah sile Antante da korišćenjem kolonijalnih trupa na evropskom ra­ tištu, doprinose varvarizovanju ratnih dej stava. Sa svoje strane, sile Antan­ te su Nemce optuživale za varvarsko ponašanje prema civilnom stanovni­ štvu, tokom svog nastupanja kroz Belgiju. 64 Što je u nekoj imperijalnoj misiji jače izražena njana civilizatorska komponenta, to se oštrije ocrtava negativna slika varvarstva. To se pokazu­ je i u najnovijim raspravama o terorizmu, a posebno o samoubilačkim aten­ tatima. Međutim, posebna pretnja varvarskog elementa, vidi se u pokoljima do kojih dolazi u etnički motivisamm ratovima. 65 Nova imperija koja sebe opaža kao civikzatorsku silu, u svom javnom nastupu usmerava se kako protiv etničkih ratova na periferiji zona blagostanja, tako i protiv prodora terorizma. Ah, varvarin se ne hšava samo prednosti civilizacije. Kad mu po­ đe za rukom da upadne u imperijalni prostor, to u isto vreme postaje opa­ snost za mir i blagostanje. PROSPERITET KAO OPRAVDANJE I PROGRAM IMPERIJALNE VLADAVINE Ako se imperijalna misija oslanja, pre svega, na elitu u centru car­ stva i ako se kroz varvarski diskurs poredak imperijalnog prostora raz­ graniči od njegovog haotičnog okruženja, onda obećani prosperitet tre­ ba da dobiju svi žitelji imperije. Pri tome se ne radi o dugoročnim za63 Vidi: Jeimann, Propagand kao i Hamann, Der Erste Weltkrieg, s. 34. ff., 42. ff., U oba slučaja slika varvarina prožeta je gnušanjem nad nasilničkim seksualnim ponašanjem. 64 Za odbacivanje samoubilačkih atentata, ibid, Reuter, Mein Leben ist eine Waffe, s. 9-31.; za pokolj u Ruandi, koga je m ogao da spreči mešanje međunarodne zajednice, vidi: D es Forges, Kein Zeuge darf überleben, s. 415. ff. 65 Naravno, bez ikakvih vojnih instrumenata, osnivači pomorskih i trgovačkih imperija ne bi ostvarili svoje namere; njihovi brodovi —karavele i galeoni doprineli su evropskoj prevlasti. Vidi: Cipolla, Segel und Kanonen, s. 99. ff.

136

đacima i imaginarnim konstrukcijama, već o opipljivoj koristi koju im­ perija obećava svima koji žive u okviru njenih granica: imperijalni pro­ stor je zona prosperiteta okružena bedom i siromaštvom. Prema tome, proširenje imperijalnog poretka, predstavlja dobro delo za periferiju. U stvari, obećanje prosperiteta predstavlja jedan od najubedljivih argume­ nata, kojim imperija može opravdati svoje postojanje, jer su u mnogim slučajevima njene granične oblasti istovremeno i područja prelaska iz blagostanja u bedu. Da li je to ipak slučaj, zavisi od vrste imperije i ti­ pa vladavine koju ona sprovodi. Za stepske imperije tipično je da nemaju prelaz sa eksploatatorskog na investicioni, odnosno civilizatorski oblik imperijalne vladavine. Za njih osvojeni prostor uglavnom ostaje predmet pljačke, pa se oni pre­ ma njemu tako uglavnom i ponašaju. Budući da oni koje su pokorili stepenom civilizacije, gotovo uvek nadmašuju svoje osvajače, ovi drugi svoju vladavinu mogu temeljiti samo na sili i pljačkanju. Ali, pod ovim uslovima teško je održavati trajnu vlast - ona se po pravilu ograničava na manje ili više redovne pljačkaške pohode. Pozivanje na prosperitet ovde ne može biti ubedljivo opravdanje imperije. Pretežno eksploatatorski odnos centra prema periferiji, ipak nije ograničen samo na stepske imperije, već se tekođe može zapaziti i u ranoj fazi pomorskih imperija. Portugalska i holandska trgovačka vladavina indij­ skim i južno-azijskim prostorom u osnovi je bila više eksploatatorska nego investiciona. Svakako, ona je počivala na očuvanju a ne na uništavanju po­ stojećih oblika vladavine i društvenih struktura, a korist je ostvarivala pre­ ko razmene a ne putem sile. Nomadi iz stepa preplavljuju i uništavaju drža­ ve na koje nailaze, da bi prigrabile njihova bogatstva. Trgovci i pustolovi ko­ ji dolaze posle velikih otkrića, i koji stvaraju pomorske imperije, prihvataju zatečene strukture vlasti i proizvodne odnose. Oni uspostavljaju vezu sa njima, stavljaju pod svoju kontrolu trgovinu sa udaljenim oblastima i na tom velikom prostoru, organizuju privrednu razmenu utvrđujući po svom naho­ đenju terms o f trade. 66 Trajanjem i postepenim uvećavanjem obima trgovine, trgovačka vladavina Evropljana potkopava zatečene društvene strukture i oblike vladavine. Uslovi od kojih trgovačke imperije zavise, neprimetno ali stalno propadaju. Imperija ih postepeno nagriza, i najzad potpuno uni­ štava. Stoga, ona ako hoće da opstane mora započeti sa ulaganjem u sta66 Vidi, niže s. 240. ff.

137

bilizovanje načina vladavine i društvenih struktura. Ove investicije se mogu sastojati od finansiranja i poboljšanja infrastrukture, od daljeg ulaganja u tehnike proizvodnje, odnosno u izgradnju industrije, od po­ dizanja vojnih garnizona u velikim gradovima i na strateškim položaji­ ma i od obrazovanja službeničkog sloja, neophodnog za izgradnju mo­ derne države. Zbog svega ovog, povećavaju se troškovi imperije, pa centar koji vodi imperijalnu politiku, da bi nadoknadio te troškove, po pravilu uvek donosi odluku da se povuče iz direktnog upravljanja trgo­ vački i tehnički kontrolisanim prostorima, i uspostavlja povoljnije uslove za izvlačenje dobiti iz trgovine. Ako se baci pogled na značajna kre­ tanja svetske privredne istorije, vidi se da su pomorske imperije i trgo­ vačka carstva u drugoj polovini XX veka zamenjeni globalnom ekono­ mijom, koja se vrlo brzo pokazala kao znatno jeftinija. Da li će tako bi­ ti i ubuduće, to je drugo pitanje. 6768 Prelaz preko ’’avgustovskog praga” , možemo shvatiti kao alter­ nativu za postepeno iscrpljivanje periferije od strane centra. Pri tome se relativno rano počinje sa ulaganjem u periferiju, sa ciljem da se u njoj probudi interes za dalji opstanak imperijalnog poretka. U takvim okol­ nostima, imperijalna politika ima tri opcije, koje se mogu posmatrati svaka za sebe ili - što je češći slučaj- u raznim međusobnim kombina­ cijama. Prva mogućnost sastoji se u uspostavljanju kolektivnih vrednosti - mir u okviru imperijalnog prostora, pravna sigurnost i uslovi za bezbedno putovanje i privređivanje. U kolektivnim vrednostima oni ko­ ji žive na periferiji imperije, učestvuju u istoj meri kao građani centra. To su dobra iz čijeg korišćenja ne može biti isključen nijedan žitelj im­ perije. Osim kroz uspostavljanje kolektivnih vrednosti, prosperitet impe­ rijalnog prostora može se povećati preko privrednog preplitanja. Pret­ postavka za ovo jeste velika različitost proizvoda nastalih u raznim oblastima imperije, koji se onda razmenjuju unutar imperijalnog prosto­ ra. U slučaju Rima, ovo je, između ostalog, bio uvoz žita sa Sicilije, Egipta i seveme Afrike i izvoz vina i maslinovog ulja iz Italije. 69 Pri67 Vidi niže, s. 112. ff. 68 Za ovo detaljno vidi Potter, Das rômische Italien, S. 198 .ff i D oyle, Empri­

res, s. 102. f. 69 Vidi: Potter, Das rômische Italien, s. 162. ff; za navode o mreži ulica u D i­ oklecijanovo vreme visi: s. 174.

138

vredno preplitanje imperijalnog prostora počiva na potrebi da se regi­ onalne prehrambene privrede oslobode viška svojih proizvoda, čime se povećava obim razmenjenih roba i intenzivira sama razmena. Razmera proizvedenog viška i obim trgovine zavise,pre svega, od pomor­ skih i kopnenih puteva. Uspostavljanje kolektivnih dobara, i poveća­ nje stepena privrednog preplitanja, bili su stoga međusobno čvrsto po­ vezani. Međutim, imperija se ne brine samo za sigurnost trgovačkog pro­ stora. Sigurnost se najčešće uspostavlja tek kada se završi imperijalna ekspanzija: trupe prate graditelje i inžinjere, koji proširuju postojeće lu­ ke, podižu nove i kroz izgradnju puteva i mostova, pretvaraju imperi­ jalni u privredni prostor. Veliki programi izgradnje puteva Rimljana, u II veku pre naše ere via Appia, via Flaminia i via Aemilia nisu bili za­ snovani samo na dobro promišljenom povezivanju privrednih i vojnih funkcija, već su pokazivali da je Rim u stanju da razvije i usavrši potrebnu sposobnost za izgradnju imperije. Pretpostavka za program izgradnje puteva u Rimskoj imperiji, bila su dostignuća u izgradnji mo­ stova. Ona su omogućila izgradnju puteva, na taj način što su oštećene utabane staze starih trgovačkih puteva, kojima su mogle da se kreću sa­ mo tovame životinje ali ne i kola, zamenjene pravim i popločanim putevima, upotrebljivim tokom sva četiri godišnja doba, koji su postali znak civilizacijskih dostignuća imperije. Preko svih vojnih i privrednih funkcija, ovi putevi služili su romanizovanju i kulturnom ujedinjavanju imperijalnog prostora. Za vreme cara Dioklecijana, ukupna mreža pute­ va Rimskog carstva iznosila je 85 000 km. 70 Ono što je za Rimljane bila mreža puteva, za britansku imperiju bila je železnica (i telegraf za prenošenje informacija). Mnoge robe sa­ da su mogle da se brzo i jeftino prenose, ne samo morem, već i kopnom. I ostale evropske kolonijalne sile koristile su železnicu da privredno otvore unutrašnjost teritorija, na koje su polagale pravo. Trgovački pu­ tevi produžili su se od mora na kopno, pa su sa privrednim centrom dr­ žave sad povezivali i one oblasti koje nisu ležale uz obalu carstva. 71 U vezi sa ovim, treba pomenuti d a je sistem železnica, koga su Evropljani 70 Za britanski železnički sistem u Indiji i za značaj telegrafa, vidi: Ferguson, Empire, s. 169. ff. 71 Opis raspadanja sovjetskog privrednog prostora nalazi se u Kapuscinski, Im­

perium s. 107. ff. i u K em ig, Lenins Reich in Trümmern, s. 333. ff.

139

ostavili posle povlačenja iz kolonija, u većini slučajeva bio veći i mo­ derniji od onoga, kojim su posle nekoliko decenija raspolagale nove i nezavisne države. Uzroci ovog razvoja mogu biti različiti, ali jedan fak­ tor uvek igra centralnu ulogu: železničke pruge bile su žila kucavica im­ perijalnog tela i kada se ono raspalo, počeo je i raspad infrastrukture koja je bila zasnovana na njemu. U najnovije doba, međusobno razdva­ janje privrednog prostora bivšeg Sovjetskog saveza, pruža prizor pro­ padanja, nastalog usled raspada imperijalnog trgovačkog i privrednog prostora. 72 Za carsku Rusiju, na prelazu iz XIX u XX vek, saobraćajno i teh­ ničko otvaranje ogromnih prostora Sibira, postalo je odlučujući faktor za uspešan dovršetak imperijalng takmičenja sa zapadnim silama. Mi­ nistar finansija Sergej Vite, bio je duboko ubeđen da ekonomska slabost Rusije, u velikoj meri, ugrožava njenu političku nezavisnost i da će ca­ revina, ako joj ne pođe za rukom da sama postane ekonomski centar, za kratko vreme postati kolonija zapadnih sila. 73 Cilj Viteovog projekta bio je, stoga, veći privredni prosperitet a sredstva su bila saobraćajno otvaranje Rusije preko izgradnje velike mreže železnica. U središtu nje­ govih planova, bila je zamena srednjo-azijske karavanske trgovine, sa efikasnijom železničkom vezom. U vezi sa idejom da Rusija mora da preko Sibira i istočne Azije otvori sopstveno tržište sirovina i gotovih proizvoda, u koga ekonomski napredniji konkurenti neće imati pristup, nastao je veliki projekat transsibirske železnice kao centralne saobra­ ćajne žile između evropskog i istočno-azijskog delà Rusije. Kao i uvek, i ovde su se preplitala vojna i privredna gledišta. Po­ sle krunskog rata, vođenog sredinom XIX veka, postalo je jasno da voj­ nu sposobnost Rusije, treba poboljšati manje kroz povećanje borbene sile, a više kroz podizanje njene pokretljivosti. Za veme krimskog rata, prebacivanje ruskih vojnih rezervi iz moskovske oblasti na Krim, traja­ lo je dvostruko duže od transporta savezničke invazione vojske iz En­ gleske i Francuske. 74 Pruski general-štab u Berlinu, više se bojao po­ većane pokretljivosti ruske vojske nego njenog brojnog povećanja. Sto­ 72 Za Viteovu imperijalnu politiku vidi: Hosking, Russland , s. 374. f., Greyer, Der- russische Imperialismus, S. 144. ff., i Stdkl, Russische Geschichte s. 610 - 618. 73 Hosking, Russland, s. 374. ff. 74 Za ulogu železnice u poboljšanju sistema transporta, vidi: M cN eill, Kreig

und Macht, s. 199. ff.

140

ga su i vojne procene išle u prilog ubrzane izgradnje železničkog siste­ ma, sa kojim je po prvi put postalo moguće brzo prebacivanje i snabdevanje vojske preko velikih udaljenosti. 75 Vrlo brzo, pokazale su se i pri­ vredne posledice. Troškovi transporta roba su opali, a kada su među­ sobno povezani udaljeni privredni prostori, došlo je do privrednog ra­ sta, koji je povećao prosperitet čitave carevine. Slično se desilo i sa iz­ gradnjom puteva u rimskom carstvu: povećana je vojno-strateška nad­ moć, jer su se legije zajedno sa oružjem i provijantom mogle vrlo brzo premeštati sa mesta na mesto. Ali, takođe važan efekat zrakasto pove­ zanih puteva imperije, bila je i privredna integracija od koje je u kraj­ njoj liniji periferija imala više koristi nego centar. Bolje je, ipak, ograditi se i dodati da se ekonomsko preplitanje vojno motivisanog razvoja saobraćaja, nikada, bar ne u dovoljnoj meri, ne ostvaruje. Upravo je Rusija dobar primer za ovu tezu, jer je njen pro­ dor u prostor istočne Azije, u prvom redu pokušaj da sever Kine i Ko­ reju stavi pod svoju kontrolu, doveo do sukoba sa Japanom. Katastrofa­ lan završetak rata vođenog 1904./5. godine još jednom je otkrio slabo­ sti carevine, ovoga puta uglavnom slabosti u pomorskoj oblasti. Posle dica je bila revolucija iz 1905. koja se može shvatiti kao nagoveštaj predstojećeg sloma carske Rusije. Sličan razvoj može se videti i u slučaju Španije. Ovde problem ni­ su bile čvrste spoljne granice imperije, već bezbednost brodskog sao­ braćaja preko Atlantika. Pošto je uvođenje sistema konvoja donelo eko­ nomsku nestabilnost, i dalekosežno blokiralo ličnu privrednu inicijati­ vu, Španija je - i po tome liči na carsku Rusiji s kraja XIX i početka XX veka - tokom XVI i XVII veka, tek delimično uspela da privredno integriše prostor kojim je vladala. Faktički Španija je u evropskom pri­ vrednom sistemu spala na status tranzitne zemlje u evropsko-južnoameričkoj trgovini. 76 To je preko reformi, izvedenih u duhu neomerkantilizma, trebalo da se promeni. Program nove privredne orjentacije sreće se već u spisu Hoze de Kampilja i Kosiosa Nuevo sistema de gobierno economico pa75 Vidi: Bernecker, Spanische Geschichte, s. 62. ff., i Cipolla, Die Odyssee des spanischen Silbers, s. 91. ff. 76 Za ovo i naredno vidi: Kônig, Der Zerfall des Spanischen Weltreichs in Ame­

rika, s. 128. ff.

141

ra la America, koji je 1743. godine bio završen u rukopisu. 77 Kampiljo u svom popisu roba, konstatuje da veliki deo latino-američkog bogat­ stva ostaje u Americi, i da su veze tamošnjih ekonomija sa maticom sve slabije. Trebalo je, dakle, da se imperijalni privredni prostor jače integriše da bi se tako osigurala sposobnost države da preživi. Kao i Sergej Vite, i Hoze de Kampiljo polazi od toga da se imperija može spasti sa­ mo preuređenjem njenih privrednih struktura, pa je kao ministar finansija nastojao da sprovede odgovarajuće reforme. Kao prvo, ukinuo je andaluzijski monopol na trgovinu, sa obaveznim sistemom konvoja. Preko liberalizacije trgovine, Kampiljo je hteo da ojača špansku manu­ fakturnu proizvodnju i da oslabi krijumčarsku trgovinu. Međutim, nje­ gov pravi cilj bio je da špansku Ameriku pretvori u izvoznika sirovina u maticu, i kupca gotovih proizvoda iz nje. Time bi se obim trgovine oba delà države povećao; a povećalo bi se i stvaranje vrednosti u španskom centru. Kampiljo se oslanjao na diversifikaciju proizvoda, koja je trebala da ide samo na teret američkog delà carstva. Kod Kreolskog višeg slo­ ja Amerike, ovo je dovelo do postepenog odvajanja od španske matice, koju nisu opažali kao pokretača reformi, već kao kočnicu razvoja. Poli­ tička samostalnost im nije obećavala veći privredni razvoj, nego dalji ostanak u španskom državnom savezu. Stoga su oni iskoristili prvu pri­ liku da zatraže nezavisnost. Pokušaj učinjen tokom devete decenije XVIII veka da se uspostavi jača privredna integracija španske carevine, završio se njenim političkim raspadom. Osim na primeru rimske i britanske imperije, veza između impe­ rijalnog poretka i privrednog prosperiteta najbolje se može posmatrati na kineskom carstvu. U doba podele carstva , od III do VI veka, došlo je do propadanja trgovine i zanata, a sa njima i novčanog prometa, 78 i time je jedno od najvažnijih sredstava imperijalnog privrednog prosto­ ra izgubilo svoj značaj. Posle ponovnog uspostavljanja državnog jedin­ stva, pokrenut je obrnuti razvoj, u kome je pre svega dinastija Tang, preduzela izgradnju infrastrukture unutar imperijalnog prostora. Preko izgradnje kanala i puteva, ona je povećala privrednu isprepletanost i postarala se da Kina sebi obezbedi ne samo politički, već i privredni pro­ stor. 77 Vidi: Ebrey, China, s. 86. ff. 78 Ibid, s. 141. f.

142

Sa propadanjem Tang dinastije, iznova je došlo do dezintegracije privrednog prostora, ali je za vreme Song dinastije, još jednom došlo do uspona, kroz jačanje unutrašnje trgovine i povećavanja novčanog pro­ meta. Istovremeno, u ovo doba, po prvi put, napravljen je eksperiment sa zamenom metalnog za papirni novac. 79 Verovatno se nigde nije ta­ ko direktno i jasno pokazala veza između imperijalnog poretka i pri­ vrednog prosperiteta, kao što je to bio slučaj u Kini, čime se objašnja­ va dugotrajnost ove države i njeno redovno obnavljanje, do koga dolazi posle perioda nazadovanja i raspada. Uvođenje jedinstvene i u čitavoj državi prihvaćene valute, može znatno da pojača napredak imperijalnog prostora. Ono svakako nije pretpostavka za trgovinu sa udaljenim područjima, ali tu trgovinu znat­ no olakšava i tako doprinosi njenom širenju i intenziviranju. Pretpostav­ ka za to naravno jeste stabilnost valute i platežna sposobnost imeprijalnog centra. U slučaju rimskog i kineskog carstva, periodične inflacije imale su izrazito negativne posledice po obim trgovine, a time i na pri­ vrednu integraciju imperijalnog prostora. Ponovljeni državni bankroti Španije nisu samo pokazali slaba mesta države, već su znatno doprineli slabljenju njene privredne pozicije u Evropi. Britanci su veliku pažnju poklanjali svojoj valuti, što je dovelo dotle da je funta-sterlinga postala glavno sredstvo plaćanja svetske privrede. Flota i funta-sterlinga bili su kičma imperije, a kad su Britanci, tokom prvog svetskog rata od poverilačke postali dužnička država, bio je to početak kraja britanske svet­ ske carevine. Na mesto funte stupio je američki dolar, a o privrednim ci­ klusima XX veka nije se više odlučivalo u Londonu, već u Njujorku. Kao treća opcija, za garantovanje prosperiteta imperije, ostaje još direktno ulaganje u prostore periferije, čime je trebalo da se privredni i civilizacijski nivo centra proširi i na periferiju. Teorije imperijalizma ni­ su u stanju da objasne ovakve investicije. U slučaju ovih investicija, te­ orije imperijalizma su u obavezi da ih izvedu iz jednog strateški dugo­ ročnog razmišljanja, koje se može shvatiti iz perspektive imperijalne misije, ali ne i iz ugla operativne politike elite, usmerene na postizanje moći. Ipak, u istoriji imperija uvek iznova sreće se takva vrsta civilizatorskih investicija; naravno, ne u slučaju stepskih imperija, niti onda ka­ da pomorske imperije prolaze kroz svoj vrhunac, ali očigledno uvek, kad carstva usmerena na more, nastoje da svoju vladavinu prošire na

143

kopno, i kada se kopnena carstva učvrste. Primer za prvo su Britanci a za drugo Kinezi. Rim se može shvatiti kao njihova mešavina. Kada imperiji pođe za rukom da ostvari obećani prosperitet, da uz pomoć varvarskog diskursa uspostavi imaginarnu granicu, da saču­ va ubedljivost imperijalne misije, i konačno, da osigura mir u prostoru kojim vlada, onda ona zadobija stabilnost i trajanje. Zajedničko dejstvo ovih faktora garantuje dalji opstanak imperije i obrnuto, njeno raspada­ nje počinje kada pojedini faktori prestanu da deluju, i kada se na to mesto ubace neprijatelji imperije.

144

5. PROPAST IMPERIJA ZBOG MOĆI SLABIH

Niz imperija propao je zbog jakih konkurenata. One su ili vojno pobeđene i svedene na status regionalne sile, ili su toliko oslabile, da su posle revolucija i građanskih ratova, nestale sa političke karte. Napoleonova carevina i vilhelmovska Nemačka - pre aspiranti nego prave im­ perije - su posle vojnih poraza odlukom pobedničkih sila, pretvorene u nacionalne države, čije su moć i veličina bile usklađene sa imperativi­ ma funkcionisanja evropske ravnoteže. Njihova vojna propast bila je, premda u dramatičnom obliku, ponavljanje španskog propadanja tokom prve polovine XVII veka. 1 Nasuprot tome, carska Rusija, osmanlijsko carstvo i dunavska monarhija, propali su zbog spoja unutrašnjih slabo­ sti, vojničkih poraza i pobuna i revolucija u okviru svojih granica. Dok su Napoleonova Francuska i vilhelmovska Nemačka propale zbog voj­ ne nadmoći svojih protivnika, u slučaju Rusije, Austro-Ugarske i osmanlijskog carstva, vojni porazi su bili samo završetak dugog proce­ sa propadanja koga su ove sile ulaskom u prvi svetski rat, htele da spreče i preokrenu. Zanimljiviji slučaj od propasti imperija zbog jakih neprijatelja, je­ ste situacija u kojoj ih na kolena bace oni od kojih se nije očekivalo da mogu postati ozbiljnija pretnja. Kad imperijalni akteri pretrpe poraz od 1 Prema Ludvigu Dehiju (Gleichgewicht oder Hegemonie) evropsku novovekovnu istoriju obeležavaju četiri sukcesivne težnje ka uspostavljanju hegemonije: španska koja je za vreme Filipa II pretrpela neuspeh; prva Francuska, koja se istrošila poslednjih godina vladavine Luja XIV; druga Francuska, koja je propala sa Napoleonom; Nemačka, koja je započela posle Bizmarkovog ujedinjenja carstva, a završila se 1945. godine.

145

nekog ravnog sebi ili jačeg od sebe, to je dokaz da nisu raspolagali do­ voljnom količinom imperijalnosti, potrebnom da održe svetsku vladavi­ nu, ili bar vladavinu nad sopstvenim ’’svetom” . One su bile imperije samo u ograničenom smislu reči, budući da se imperije defmišu time da u njihovom ’’svetu” ne postoji nijedna sila iste ili veće snage. Ono što se ovde zapaža, nije zapravo propast imperija, već usponi i padovi veli­ kih sila. Ovaj problem onda treba rešavati preko teorije o ratovima iz­ među velikih i hegemonističkih sila, 2 jer on ima malo veze sa proble­ mom imperijalnog poretka i njegovog raspadanja. Ali, kao što je već rečeno, razlika između hegemonističke sile i imperije, u stvarnosti nije toliko jednoznačna i oštra koliko to sugeriše poredak pojmova. Imperijalni svetovi se mogu preklapati, kao što je to bio slučaj sa Španijom i Engleskom u XVII veku, ili sa Engleskom i Francuskom tokom sedmogodišnjeg rata za prevlast u sevemoj Ameri­ ci i konačno, između Engleske i Rusije, na liniji sukoba koja se prote­ zala od Crnog mora do Indije. U ovim zonama preklapanja imperijalnih svetova, međusobno se prepliću hegemonistički i imperijalni ratovi, pa nije uvek jasno da li se u nekom određenom slučaju velike sile bore za prevlast ili neka imperijalna sila nastoji da slomi otpor anti-imperijalnih aktera. Takozvani ratovi između zastupnika, vođenih tokom sukoba is­ toka i zapada, otprilike odgovaraju ovom modelu. Jedna od dve imperi­ jalne sile navlači na sebe anti-imperijalnu masku i pomaže pokrete ot­ pora na imperijalnoj periferiji svog protivnika i tako, održavajući nizak intenzitet sukoba, izbegava istinski hegemonistički rat, koga zbog nu­ klearnog oružja ne bi preživela nijedna od pomenutih sila. Stoga, nije uvek jasno da li se imperije, kada se na svojoj perife­ riji sukobe sa slabim anti-imperijalnim akterom, u stvari sukobljavaju samo sa njim ili iza njega stoji centar onog drugog imperijalnog ’’sve­ ta ” , koji u tome vidi priliku da svom velikom hegemonističkom konku­ rentu nanese poraz u njegovom ’’svetu” ili na ničijoj zemlji, koja po­ stoji između tih ’’svetova” . To se, na primer, desilo Sjedinjenim drža­ vama u Vijetnamu, a zatim Sovjetskom savezu u Avganistanu. Pre nego što su hegemonistički konkurenti došli u posed atomske bombe i odgovarajućih lansirnih sistema, čime je onemogućen veliki hegemonistički rat, mali imperijalni ratovi na periferiji carevina uvek su 2

Vidi: Gilpin, War and Change, s. 186. ff., i Mearsheimer, The Tragedy o f Gre­

at Power Politics, s. 32-54.

146

u sebi krili opasnost da prerastu u hegemonistički rat, ako se na tom području ukrštaju interesi i zone uticaja imperijalnih kandidata. To se može pokazati na ulasku evropskih sila u prvi svetski rat. Za austougarskog načelnika Generalštaba Konrada fon Hecendorfa, rat protiv Srbi­ je trebalo je da bude manji imperijalni rat, u kome će biti sateran u škri­ pac trajni remetilac unutrašnjeg mira u dunavskoj monarhiji. Uprkos problema koje je austrougarska vojska imala u prvoj godini rata sa srp­ skom arm ijom m ,3 nije bilo nikakve sumnje da će Austro-Ugarska voj­ no pobediti Srbiju. To je trebalo da bude jedan u nizu balkanskih rato­ va, posle koga bi regionalna sila, u skladu sa svojim interesima i pred­ stavama, uspostavila novu konstelaciju snaga. Ali, kada je Rusija, koja je sebe smatrala zaštitnikom balkanskih Slovena i taj prostor doživlja­ vala kao zonu svog uticaja, a srpskoj strani pružila podršku i proglasila opštu mobilizaciju, mali imperijalni sukob se pretvorio u veliki hegemo­ nistički rat. Njegova posledica bio je kraj evropske prevlasti u svetu. Budući da su imperijalni ratovi po prirodi stvari prostorno ogra­ ničeni, a hegemonistički imaju tendenciju ka proširenju sukoba i uvla­ čenju novih oblasti u njega, onda je jasno da anti-imperijalni akteri teže da svoju borbu protiv imperijalne vladavine pretvore u deo hegemonističkog rata. Ako im to pođe za rukom, onda se znatno povećavaju nji­ hove šanse da će uspeti da ostvare svoju političku volju. Političko i vojno rukovodstvo nemačke carevine, od početka je bi­ lo svesno da će sukob između Beča i Beograda, u slučaju nemačkog mešanja, prerasti u veliki hegemonistički rat koji se neće moći ograni­ čiti na balkanski prostor. Kada su već morali da rat prostorno prošire, hteli su da ga bar vremenski ograniče, jer su mislili da se on samo tako može dobiti. To je bila srž zamisli načelnika Generalštaba, grofa Alfreda fon Šlifena, koji je planirao brzu pobedu nad Francuskom, a zatim usmeravanje svih raspoloživih snaga na obračun sa Rusijom. Ovo vre­ mensko ograničenje za nemačku carevinu bilo je, u perspektivi, važnije jer je postojala bojazan da će Nemačka u slučaju dužeg trajanja rata zbog geostrateških razloga biti poražena. Ali, da bi se vremensko traja­ nje rata držalo pod kontrolom, bilo je neophodno da se za ovaj ofanzivni plan obezbedi dodatni prostor. Ovo je bila, preko svake mere, riskant­

3 Keegan, Der erste Weltkrieg, s. 219. ff.: Strachan, Der Erste Weltkrieg, s. 44. ff. Katastrofalan tok, koga je rat dobio za dunavsku monarhiju na srpskom frontu, bio je posledica pregrupisavanja trupa, izazvanog ruskim ulaskom u rat.

147

na igra, i kada je postalo jasno koliko je sve to ozbiljno, Berlin je u poslednjem trenutku pokušao da zaustavi tok događaja. 4 Međutim, u poslednjim danima jula 1914. godine, za to je već bilo suviše kasno. Bila je greška što su Austro-Ugarskoj za njen projekat ograničenog imperi­ jalnog rata protiv Srbije, ostavljene slobodne ruke, pre nego što se Nemačka osigurala da neće biti uvučena u hegemonistički rat koji će ima­ ti sasvim druge dimenzije i posledice od jednog imperijalnog rata na evropskoj periferiji. 5 Sa prelaskom iz imperijalnog u hegemonistički rat, nestala je i mogućnost upravljanja vremenom. Upravo na srpskom primeru postaje jasna razlika između šansi na uspeh koji imperijalna politika ima u Evropi i na drugim kontinentima. SAD su bile u prilici da svoje male imperijalne ratove u srednjoj Ame­ rici, na Karibima i pacifičkom prostoru, vode bez opasnosti da će se su­ kobiti sa drugim velikim silama. Na prime, one su u špansko-američkom ratu iz 1898. godine, imale posla sa jednom silom ali ne i sa koa­ licijom velikih sila. 6 - Evropa je, s druge strane, prilikom svakog impe­ rijalnog rata dolazila u opasnost da se on pretvori u veliki hegemonistič­ ki rat. I carska Rusija je svoje imperijalne ratove na Kavkazu i u sred­ njoj Aziji mogla voditi bez straha da će preko njih biti uvučena u hege­ monistički konflikt. Ovo se nije dogodilo u istočnoj Aziji zbog brzog uspona Japana na status sile sa imperijalnim aspiracijama, pa se rat ko­ ga su Rusi 1904. god. započeli kao imperijalni, vrlo brzo pretvorio u he­ gemonistički rat u kome su pretrpeli niz teških poraza, koji su oslabili poziciju Rusije u Evropi. 7 4 Za tok događaja i osamostaljivanje ratne logike vidi: Baumgart, Die Julikri-

se. 5 U raspravi oko pitanja krivice za rat, nemačko ponašanje u julu 1914. godine tumačeno je na dva načina: prvi se odnosi na ekstremnu nesposobnost Nem ačke a dru­ gi na svesnu težnju ka ratu ( za koji je balkanska kriza bila samo povod ), u kome bi se razbilo okruženje carstva od strane tročlanog saveza Francuske, Rusije i Velike Bri­ tanije. 6 Vidi: Schley, Die Kriege der USA, s. 58-63.; za male imperijalne ratove S A D ­ a, vidi: Boot, The Savage Wars o f Peace. 1 U Francuskoj je zbog ruskog poraza došlo do zabrinutosti, jer je u njemu videla značajno slabljenje svog najvažnijeg saveznika. Stoga je ona nastojala da dava­ njem velikih zajmova unapredi modernizaciju ruske vojske i izgradnje železničke mreže. To je, sa svoje strane, izazvalo veliku zabrinutost u Nemačkoj. Vidi: Howard, Kurze Geschichte des Ersten Weltkriegs, s. 36. f.

148

Velika Britanija je mogla da svoje imperijalne ratove vodi na ta­ kav način, a da pri tome ne zalazi u zonu uticaja svojih hegemonističkih takmaca. To važi za zauzimanje Egipta, isto kao i za sudanski rat protiv Mahdija od Kartuma - jednog ranog prodora i slami zrna , ali i za burski rat u Južnoj Africi, prilikom koga je nemački car javno izrazio svoje simpatije za stvar Bura, ali im faktički nije pružio nikakvu podr­ šku. Najveća opasnost za Britance da se jedna imperijalna operacija pretvori u hegemonistički rat, pojavila se 1898., kada je ekspedicioni korpus lorda Kičenera, kod mesta Fašoda u južnom Sudanu naišao na francusku četu pod komandom kapetana Maršana, pa su dve rivalske imperijalne sile nedeljama stajale jedna naspram druge u stanju borbe­ ne gotovosti. 89Ali, u Africi su bili mogući takvi kompromisi i ustupci na koje se u Evropi nije moglo ni misliti. U isto vreme mogli su ratovi u Africi, na Kavkazu, u Karibima ili na Filipinima da se vode sa takvom brutalnošću protiv civilnog stanovništva, koja bi, da se desila u Evropi, dovela do bure protesta. Drugim recima, u Evropi su svi težili ka sime­ triji, a izvan Evrope bilo je moguće voditi takve ratove, u kojima je teh­ nološka i organizaciona nadmoć imperijalne sile, obilato dolazila do iz­ ražaja. Usled toga, postavlja se problem onoga što Englezi zovu impe­ rial overstretch, pre svega u vanevropskom prostoru, a to se relativno lako povezuje sa pitanjem da li i pod kojim uslovima anti-imperijalni akteri imaju priliku da sprovedu svoju volju protiv asimetrično nadmoć­ nih imperija. Anti-imperijalni akteri moraju, pri tome, naći odgovor na pitanje kako da svoju slabost pretvore u snagu. OBLICI PRETERANOG IMPERIJALNOG ŠIRENJA Razmatranje prêteranog imperijalnog širenja i njegovih dugoroč­ nih posledica po stabilnost imperija seže do Edvarda Gibona, koji je u svom monumentalom delu The History o f the Decline and Fall o f the Roman Empire 9 (1776-88), na istorijskom primeru Rima, ali uvek sa pogledom na savremeni razvoj Engleske, ispitivao najveće izazove ko8 O ovom e opštirno Lewis, The arace to Fashoda. 9 Gibbon, Verfal und Untergang des romischen Imperiums.

149

je sa sobom nosi sklonost imperije ka prekomemom širenju i neograni­ čenom prihvatanju zadataka i obaveza. U novijoj literaturi, ovo se ozna­ čava izrazima overstretch i overcomm itment. Prema tome, u životnom interesu imperija je da se povuku iz onih oblasti koje im mnogo ne zna­ če i da se posle izvesnog vremena oslobode obaveza preuzetih pod od­ ređenim okolnostima. U ovom pogledu imperativi samoodržanja impe­ rija i principi funkcionisanja sveta država idu u različitim pravcima. Im­ perije su utoliko stabilnije ukoliko su manje prostorno i ugovorno veza­ ne; sistem država, naprotiv, utoliko je stabilniji i miroljubiviji, ukoliko su granice između država članica čvršće, i ukoliko one više poštuju sklopljene ugovore. 10 Klasičan oblik imperijalnog prenaprezanja predstavlja prekomerno širenje pod kontrolom imperije. Pod ovim okolnostima, izbegavanje preteranog širenja gotovo je isto što i povlačenje sa granica i napušta­ nje zadatka odbrane teritorija. Međutim, ova predstava preteranog šire­ nja i prenaprezanja, u suštini se odnosi na kontinentalne imperije, a u prošlosti je samo u ograničenoj meri važila i za pomorske imperije. U njihovom slučaju, rizik od preteranog širenja nastaje onda kada one, preko luka i trgovačkih mesta započinju prodor u unutrašnjost kopna, gde zatiču iste uslove koji važe i za klasične kopnene imperije. Nasu­ prot tome, pokretljivost flote kod pomorskih imperija, smanjuje pro­ blem preteranog širenja u prostoru. 11 Za razliku od vojnih jedinica ko­ je se koriste za obezbeđenje granica, flota je sredstvo kontrole i osigu­ ranja, koje se nalazi u stalnom kretanju, i kod koga produžavanje sigur­ nosnih linija ne dovodi obavezno do odgovarajućeg uvećavanja potreba i povećanja troškova. Samo zbog toga je jedna mala zemlja, poput Portugalije, bila u stanju da proširi svoju trgovačku vladavinu na Indijski i Tihi okean i da tu vladavinu održava duže od veka i po. Ovo važi isto tako i za britansko svetsko carstvo, čija je moć doduše bila određena brojem eskadrila, ali isto tako i kvalitetom brodova, nautičkim sposob­ nostima njihovih posada, i kompetencijom admiraliteta. Skraćivanje boravka brodova u lukama, za moć britanske imperije bilo je značajno gotovo kao i izgradnja novih plovila. Takve rezerve klasične kopnene imperije nemaju na raspolaganju za osiguranje svojih granica, pa se za­ to problem preteranog imperijalnog širenja različito postavlja za po­ 10, Miinkler, Staatengemeinschaft oder Imperium. 11 Vidi: M odelski, Seapower in Global Politics, s. 27. ff.

150

morske, a različito za kopnene imperije. Treba naglasiti d a je za pomor­ ske imperije manji problem prostorna raširenost, a mnogo veći gubitak koraka sa tehnološkim razvojem. One moraju voditi računa o činjenici da samo jedan deo svojih resursa mogu da upotrebe za izgradnju bro­ dova i izradu oružja, a da drugi moraju stalno čuvati za razvoj novih tehnologija, da bi se mogli njima služiti, pre nego što ih se domognu nji­ hovi konkurenti. Nije slučajno što je prva trka u naoružanju - između Velike Britanije i carske Nemačke - vođena upravo u oblasti ratne mor­ narice. 12 Tehnološka nadmoć dobija još veći značaj sa osvajanjem vazdušnog prostora kao sfere imperijalne vladavine, što se dodatno pojačava i osvajanjem kosmičkog prostora. Problem preteranog širenja teritori­ jalnih granica, više ne igra nikakvu ulogu. U skladu sa tim, odgovor na prêterano širenje imperije, ne može više da bude njeno povlačenje sa udaljenih granica. Kada se bolje razmisli, američka imperija ima još sa­ mo virtualne granice, od kojih potencijalne protivnike odvraća svojim oružjem, pre svega, nuklearnim raketama i odgovarajućim lansirnim si­ stemima. Američka imperija, zbog svoje neograničene vladavine nad vazdušnim prostorom, ima tendenciju da postane bezgranična. Povlače­ nje SAD-a iz prostora koga zahvaljujući svojoj tehnološkoj premoći kontroliše, ne može se opisati po teritorijalnom modelu napuštanja fron­ ta. Kada su u pitanju vazdušni i kosmički prostor, povlačenje je isto što i kraj imperijalne sile. Ostaju rizici imperijalnog prenaprezanja na zemlji, gde tehnolo­ ška nadmoć samo uslovno može da donese prednost. Zato su anti-imperijalni akteri čvrsto ubeđeni da svoje tehnološko zaostajanje za impe­ rijalnim borbenim snagama, mogu da nadoknade povećanom spremno­ šću na žrtvovanje i zalaganje. Podela na epohu partizanskih ratova, ko­ ja počinje uspesima sovjetskih i jugoslovenskih partizana protiv nemač­ ke okupatorske sile i njenih saveznika, za vreme drugog svetskog rata, a završava se povlačenjem sovjetske oružane sile iz Avganistana 13, još uvek je živo i još uvek u stanju da pothranjuje nade anti-imprijalnih ak­ tera da će moći, koristeći ovaj način ratovanja, pobediti i najnoviju i najmoderniju imperiju. Tačno je da je kraj evropskih kolonijalnih car12 Vidi: Massie, Die Schalen des Zorns, s. 40. ff., 506. ff. i 573. ff. 13 Vidi: Heilbrunn, Die Partizanen in der modernen Kriegfiihrung; Schulz , Partizanen und Volkskrieg, kao i Miinkler, Der Partizan.

151

stava bio znatno ubrzan partizanskim ratovima u Aziji i Africi, i tačno je da ni Sjedinjene Američke Države u Vijetnamu ni Sovjetski savez u Avganistanu, nisu bili u stanju da pobede neprijatelja koji je vodio par­ tizanski rat, već da su posle višegodišnjih ratnih napora, obe sile na kra­ ju izgubile snagu i povukle se sa bojišta. I pored njihove velike premoći, imperije se mogu pobediti u ratu na zemlji, pod uslovom da protiv sebe imaju odlučnog protivnika, koji neće da se upušta u otvorenu borbu, već umesto toga vodi dugotrajni rat niskog intenziteta. 14 U istoriji se za ovo mogu naći brojni primeri: od otpora germanskog plemenskog saveza protiv rimskog prodiranja u pravcu Vezera i Elbe, preko španskog partizanskog rata protiv Napoleonovih trupa, pa sve do antikolonijalnih ratova, koji su doveli do raspa­ da evropskih kolonijalnih carstava. U ovim ratovima anti-imperijalni akteri morali su da problem imperijalnog prenaprezanja okrenu u svoju korist, i da dubinu prostora u koji su imperije prodrle, iskoriste tako da se pokaže njihova slabost.Imperijalno preterano širenje ispoljava se u velikom rastezanju linija popune, koje su utoliko ranjivije ukoliko su duže. Što je neka imperija dublje prodrla u osvojenu teritoriju, to su brojniji ciljevi na koje njeni neprijatelji mogu da napadnu, i na kojima se zbog čestih napada imperijalnoj sili može naneti znatna šteta. Ako se ostavi po strani nekoliko izuzetaka, 15 anti-imperijalni akteri ne postižu uspehe na bojnom polju, već je njihov glavni uspeh u tome što imperi­ ju iscrpljuju, troše njenu snagu i na taj način je teraju na povlačenje. Teoretičar rata, Karl fon Klauzevic je, u kontekstu bavljenja pro­ blemom konvencionalnog vođenja rata, za problem preteranog širenja, upotrebio izraz ’’tačka kulminacije napada” . Ova tačka kulminacije je ­ ste poseban problem onoga što Klauzevic naziva smanjujuća snaga na­ pada i što je za njega ’’glavni predmet strategije” - 16 što napadač du­ blje zalazi u neprijateljsku teritoriju, to se više smanjuje njegova apso­ lutna snaga. Ovo slabljenje ima smisla samo ako se moć protivnika, usled ovog prodora, topi brže od sopstvene moći. U tom slučaju, gubi14 Kao opšta oznaka za ovo pronađen je pojam Low intensity war. Vidi: Creveld, Die Zukunft des Krieges, s. 42. ff. i 94. ff. 15 Ove izuzetke u koje, pored ostalih, spadaju i bitke u teutoburškoj šumi i kod Dijen- Bijen Fua, David opisuje kao posledicu preterane samouverenosti imperijalnih aktera. Vidi: David, Die grôsten Fehlschlâge der Militàrgeschichte, s. 242 —315. 16 Clauzewitz, Vom Kriege, s. 877.

152

tak apsolutne moći poklapa se sa sricanjem relativne moći. To je, prema Klauzevicevoj tezi, moguće samo na prostorno ograničenom ratištu, dok se tamo gde protivnik raspolaže velikom strateškom dubinom, od­ nosi snaga razvijaju u obrnutom smeru: ovde napadač za prodiranje tro­ ši više resursa nego što je njegovom protivniku potrebno za odbranu. Ovo može napadača dovesti do njegovog cilja, ali samo onda kada je protivnička strana umorna od rata, kada se gubitak predatih teritorija više ne može nadoknaditi, i kada je primorana da traži brzo sklapanje mira. Onaj koji napada, kupuje mirovne obveznice, koje mu u pregovo­ rima donose izvesnu korist, ali koje mora na licu mesta da isplati, pre­ ko svojih oružanih snaga. 17 Klauzeviceve merkantilne metafore ratnih zbivanja rasvetljavaju ključni problem preteranog širenja: njega ne treba izbegavati po svaku cenu jer je apsolutno u stanju da dovede do željenog uspeha. Problem je u tome što se mora plaćati unapred, a da, pri tome, nije jasno da li će se te ’’investicije” isplatiti. To, naime, zavisi od reakcije protivnika, koje se ne mogu tačno predvideti. Ako su one u stanju da navedu napadača da prekorači tačku kulminacije, onda dolazi do obrta, u kome je povratno dejstvo njegove ’’sile ... obično mnogo veće od snage nanetog udarca” . 18 Partizanski rat se, stoga, nezavisno od svojih strateških i taktičkih specifičnosti, može shvatiti kao politička odluka da se odbace pregovori o miru. 19 Njegova strateška računica, ukazuje da agresorska strana stalno plaća u 17 Ibid, s. 879. 18 Ibid. 19 Klauzevic o ovoj tački govori u glavi koja govori o naoružavanju naroda i ko­ ja dolazi posle glave posvećene povlačenju u unutrašnjost zemlje. Povlačenje u unu­ trašnjost zem lje i naoružavanje naroda za njega, u određenom smislu, imaju istu funk­ ciju; tamo gde nedostaje strateška dubina, koja om ogućava takvo povlačenje, ona se mora nadoknaditi većom spremnošću stanovništva na žrtve i stradanja. Politička logi­ ka partizanskih ratova prema tom e glasi: nijedna država ne srne da veruje da njena sudbina, to jest čitavo njeno biće, zavisi samo od jedne bitke, pa makar ona bila i od­ lučujuća. Ako je pretrpela poraz, ona m ože pod svoju zastavu pozvati nove snage, pa prirodno slabljenje koje prati svaki dugotrajni napad, okrenuti u svoju korist. Za umi­ ranje uvek ima vremena, a pošto se davljenik hvata i za slamku, onda prirodni pore­ dak m oralnog sveta traži da narod, kada se nađe na ivici ponora, pribegava svakom sredstvu spasenja (ibid, s. 805). Imperije koje na svojim granicama imaju takve naro­ de u većoj meri su izložene opasnosti od preteranog imperijalnog širenja.

153

gotovom, ali da za to ne dobija povratnu vrednost u obliku ponude za potpisivanje kapitulacije, ili sklapanja mira. Ona se, stoga, postepeno is­ crpljuje, pa mora posle izvesnog vremena da započne mirovne pregovo­ re ili da počne da se povlači. Henri Kisindžer je ovaj problem sažeto iz­ razio u čuvenoj izjavi prema kojoj partizani dobijaju kada ne gube, a konvencionalne borbene snage gube kada ne dobijaju. 20 Rizik preteranog imperijalnog širenja, sastoji se upravo u pokretanju ovog mehani­ zma. Klauzeviceva vojno-strateška razmišljanja o tački kulminacije na­ pada, našla su svoju primenu u teorijama o preteranom imperijalnom ši­ renju, pre svega, u tezi Čelmersa Džonsona, po kojoj SAD-u, posebeno u pacifičkom prostoru, preti blowback: one su tamo prešle tačku kulmi­ nacije ekspanzije, i već su vidljivi prvi nagoveštaji opasnih povratnih dejstava 21. Upozorenje koje su pojedini kritičari upućivali Sjedinjenim Američkim Državama da treba da izbegnu prelaz od hegemonije ka im­ periji, jer će u slučaju propasti imperije izgubiti i hegemoniju 22, zasno­ vano je na modelu tačke kulminacije i povratnog dejstva. Pri tome se uprošćava Klauzeviceva teorema, prema kojoj se rešenje problema sa­ stoji u izbegavanju blizine tačke kulminacije. Klauzevic to naravno nije tako mislio. On nije savetovao da se rizik u principu uvek izbegava, jer je bio ubeđen da se na neke izazove može odgovoriti samo ako pribegnemo riskantnim odlukama: ’’Kada pomislimo iz koliko elemenata je sastavljena jednačina sile, onda nam postaje jasno koliko je u takvim slučajevima teško doneti odluku koja je strana jača. Često sve visi na svilenom koncu mašte” . 23 Ako se ostavi po strani činjenica d aje Klauzevic svoje teze zasno­ vao na modelu teritorijalnog kretanja, koji već u vreme njegovog živo­ ta nije važio za pomorske imperije i da je, usled osvajanja vazdušnog i kosmičkog prostora, došlo do deteritorijalizacije vojnih mogućnosti i sposobnosti, onda je njegova teorija u principu primenljiva i na današnje konstelacije. Pri tome je od posebnog značaja Klauzevicevo ukazivanje na brojne nepoznate ujednačim sile, koju je danas znatno teže rešiti ne­ go u njegovo doba. U skladu sa time, pitanje o mogućem preteranom ši­ renju, više nije usmereno na odnos između raspoloživih oružanih snaga 20 Slična razmišljanja nalaze se već u: Aron, Krieg und Frieden, s. 48. ff. 21 Johnson, Blowback (Ein Imperium verfallf). 22 Ibid, s. 69. ff. 23 Clauzewitz, Vim Kkiege, s. 879. f.

154

i veličine prostora koji se kontroliše, već, pre svega, na privredne poten­ cijale imperijalne sile, kao i ’’moralna” shvatanja njenog stanovništva. Ova dva faktora, uzeta zajedno, odlučuju o izdržljivosti neke sile, a bu­ dući da se partizanski rat usmerava na iznurivanje protivnika, čiju po­ litičku volju nije u stanju da slomi, onda ovim faktorima pripada odlu­ čujući značaj.24 Opasnost od imperijalnog prenaprezanja, u suštini leži u činjenici da se resursi imperije troše; ova opasnost je utoliko veća, ukoliko su anti-imperijalne snage bolje obaveštene o tome koji su resur­ si imperije ograničeni, a koji su potencijalno neiscrpni. Stoga, nije slu­ čajno da su mnoge vođe anti-imperijalnih ratova prethodno živele u im­ perijalnom centru, gde su se upoznali sa jakim i slabim stranama impe­ rije. Ali, pre nego što dođe do opasne oskudice materijalnih resursa im­ perije, treba da bude iscrpljena izdržljivost stanovništva imperijalnog centra. Zato je ’’moralna” svest imperijalnog stanovništva jedan od glavnih ciljeva napada anti-imperijalnih aktera, bez obzira da li se oni služe terorističkom ili strategijom partizanskog rata. I rimsko i kinesko carstvo, mogli su njihovi protivnici vojno da pobede; isto se desilo i španskom i osmanlijskom carstvu, ali ne i bri­ tanskoj imperiji, a posebno ne carskoj Rusiji. Ni Napoleon ni Hitler ni­ su mogli direktno da napadnu Veliku Britaniju, pa su pribegli indirekt­ noj strategiji, koja je im u sevemoj Africi nije donela željeni uspeh. Pro­ padanje britanske imperije bilo je privredne vrste, i dešavalo se polako i korak po korak, u periodu između 1914. i 1956. godine. 25 Troškovi i gubici koje je imperija imala u dva hegemonistička rata u Evropi i u ra­ tu sa Japanom oko svojih istočno-azijskih kolonija, toliko su oslabili ze24 Oslanjajući se na Klauzevica, vojni istoričar Hans Delbrik, pravi razliku iz­ među strategije postizanja pobede i strategije iznurivanja. Pri tome, on strategiju po­ stizanja pobede defmiše kao jednopolnu, jer je usmerena isključivo na uništenje pro­ tivničkih oružanih snaga, a strategiju iznurivanja određuje kao dvopolnu,budući da se ona, zavisno od odnosa snaga i političkih ciljeva, svodi kako na iznurivanje tako i na nanošenje odlučujećeg poraza. Vidi: Delbük, Die Strategie des Perikles, s. 27. ff.; uz to vidi i: Lange, Hans Delbrük und der 'Strategiestreit'. S obzirom na najnovije obli­ ke partizanskog rata mora se, u oblasti strategije iznurivanja zapaziti, razvoj jednopolnog delovanja. M ogućnost pobede u jednoj odlučujućoj bici za partizane leži u nedo­ stižnoj daljini, ako pred sobom, umesto regionalnih učesnika imaju imperijalnu ratnu mašineriju. 25 Godina 1914. označava britanski ulazak u prvi svetski rat, zbog pretnje ko­ ju je Nem ačka predstavljala za njihovu imperiju. (Vidi: Howard Kurse Geschichte des Ersten Welthiegs, s. 23. ff). Godina 1956. jeste godina Suecke krize.

155

miju, da ona više nije bila u stanju da se energično i dugoročno suprot­ stavi raznim pokretima za nezavisnost u svojim kolonijama, pa se poste­ peno i bez borbe povukla iz njih. 26 U tome se iznova pokazala imperi­ jalna mudrost i dalekovidost Britanaca, koji su, za razliku od Francuza, shvatili da su granice imperije preterano rastegnute i da se moraju na­ pustiti. Da će te granice uskoro biti gotovo istovetne sa granicama ze­ mlje matice, to krajem četrdesetih godina, kada je doneta odluka da se Indiji - srži imperije, da nezavisnost, još uvek niko nije mogao ni da za­ misli. Izvesno vreme oni su odbijali da prihvate ovu istinu, usled čega je nastala ideja Komonvelta kao produžetka imperije. 27 Osim nekih izuzetaka, u koje treba ubrojati Keniju i Burmu, Bri­ tanci su se odrekli mogućnosti da svoju imperiju zadrže vojnim sred­ stvima. Francuzi su, naprotiv, to pokušali; u Indokini pretrpeli su vojni, a u severnoj Africi privredni i psihološki poraz. Sa kapulacijom utvrđe­ nja Din Bien Fua, smeštenog na važnoj liniji koja povezuje Laos i Vijet­ nam, u maju 1954. godine, oni su rat u Indokini izgubili na bojnom po­ lju —ali ne u potpunosti, jer su im Sjedinjene američke države pružile logističku pomoć, što je omogućilo nastavak ratnih dejstava. 28 U A lži­ ru je situacija bila sasvim drugačija. Budući da je u Alžiru trajno bilo nastanjeno preko milion Francuza, moglo se pribeći značajnoj podršci alžirskih vojnih jedinica. Osim toga, država je imala i značajan oslonac u srednjem sloju ove zemlje, koji nije težio sticanju nezavisnosti, već se borio da u okviru Francuske, dobije puna politička prava. Posle osmo­ godišnjeg rata, koji je duboko podelio francusko društvo, Francuska je ipak privredno bila toliko istrošena i psihološki toliko demoralisana, da je 1962. godine u Evijanu, pristala na nezavisnost Alžira. 29 Alžirski rat, koga su Francuzi vodili sa političkom odlučnošću i vojnom kompeten­ cijom, pokazao je da se kolonijalne sile mogu politički pobediti i onda kada ih nije moguće poraziti na bojnom polju. Sredstva partizanskog ratovanja bila su dovoljna da se Francuska i privredno i psihološki iz­ miri. 26 Ferguson, Emprire, s. 346. ff. 27 Ovu samoobmanu prikazao je Poter u: Die Transformation des British Em28 Vidi: Frey, Das Ende eines Kolonialreichs. 29 Vidi: Remond, Frankreich im 20 Jahrhundert, s. 543. ff., i 561. ff.

156

Alžirski rat je postao model svih anti-imperijalnih, odnosno antikolonijalnih ratova, vođenih od šezdesetih do osamdesetih godina pro­ šlog veka, od Vijetnama do Namibije i Mozambika i od Angole do Avganistana. Svaki put partizani su uspeli da vojno prisustvo velikih odno­ sno kolonijalnih sila na svojoj teritoriji, pretvore u neki oblik imperijal­ nog prenaprezanja. Iz perspektive partizanskih pokreta, primena vojne sile nije više, kao u klasičnim ratovima između država, služila da se pro­ tivnik razoruža, da bi mu se nametnula sopstvena politička volja, već je ona postala sredstvo kojim se protivnička strana privredno slabila, a ti­ me i njena politička volja iscrpljivala i uništavala. Posle izvesnog vre­ mena, prema ovom računu, u imperijalnom centru dolazi se do zaključ­ ka da prisustvo na periferiji mnogo više košta nego što donosi dobit. Na taj način, jačale su snage koje više nisu bile spremne da nose teret im­ perijalnog prisustva u udaljenim delovima sveta. To se dogodilo u Sje­ dinjenim Američkim Državama, gde se srednji sloj postepeno okretao protiv vijetnamske politike rukovodstva, zatim u Portugaliji gde jedna grupa viših oficira, posle uspešnog vojnog udara ukinula kolonijalno carstvo, i konačno u Sovjetskom savezu gde su reformisti oko Gorbačova zahtevali hitan završetak rata u Avganistanu, koji je po njihovom mi­ šljenju blokirao unutrašnje reformske snage Sovjetskog saveza. Imperijalno prenaprezanje nije neka objektivna veličina koja se može izračunati polazeći od geopolitičkih odnosno geostrateških datosti. Ponovno otkrivanje partizanske strategije, tokom drugog svetskog rata, potreba za mi­ rom koja se posle njegovog završetka raširila u evropskim društvima, i usmerenost na ponovnu izgradnju razorenog kontinenta, značajno su doprinele da se iznova utvrdi preterana razvučenost imperijalnog prostora Tome se pri­ ključila i politička mobilizacija stanovništva na periferiji, pa su odjednom oblasti, decenijama ako ne i vekovima, smatrane sastavnim delom imperijal­ nog prostora, postale znak imperijalnog prenaprezanja Upravo je na to mi­ slio britanski premijer Harold MakMilan, kada je 1960. god., prilikom obila­ ska Afrike, izjavio da imperija razume ’’vetar promene” . 3031 Tamo gde se ra­ nije nije ni pominjalo prenaprezanje, o njemu je počelo ozbiljno da se govori, čemu je, pored slabljenja imperije, veliki doprinos dalo i jačanje perife­ rije. 30 Za jednu koliko sažetu toliko i briljantnu analizu alžirskog rata, vidi: Clau-

sevitz, s. 496-504. 31 Navedeno iz: Ferguson, Emprire, s. 352.

157

Slabljenje centra moglo se i statistički utvrditi ali ne i privredno jačanje preriferije: dekolonizaciji nije prethodio privredni uspon koloni­ ja, protektorata i mandatnih oblasti. Njihovo jačanje gotovo u celini proizilazi iz volje za nezavisnošću i sremnosti da za tu nezavisnost podne­ su velike žrtve. Time su prošla ona vremena kada su Britanci sa par sto­ tina državnih službenika i nekoliko hiljada vojnika mogli da kontrolišu ogromna područja. Težnja ka nezavinosti, nastala na periferiji, drama­ tično je povećala troškove vladanja imperijom, pa su se linije imperijal­ nog prenaprezanja zbog toga znatno proširile. Oni koji su posle sloma Sovjetskog saveza zastupali tezu o defi­ nitivnom kraju imperije 32 pozivali su se uglavnom na ovde skicirani razvoj. Pri tome su, ipak, prevideli d a je imperijalno prenaprezanje di­ namička veličina, koja se ne menja samo sa resursima strana u sukobu, već i sa oblikom imperijalne vladavine i sa resursima vlasti odnosno snaga otpora. Američka imperija je sa vladavine teritorijama prešla na kontrolu tokova (kapitala i informacija, roba i usluga), odrekla se vlada­ vine na zemlji je r se prostor može efikasnije i jeftinije nadgledati iz vazduha odnosno kosmosa. Američka impreija se , takođe, odrekla klasič­ ne forme partizanskog rata, kao instrumenta podizanja troškova impe­ rijalne vladavine . Sve to je , u međuvremenu, pre postalo sredstvo ko­ je gospodari rata koriste u borbi oko resursa 33. Nevidljive bombarde­ re i krstereće rakete partizani ne mogu da napadnu, a podrška koju sta­ novništvo zaraćenog područja pruža ustanicima od male je pomoći, jer se njihovi vojni ciljevi nalaze izvan tog područja. Ponekad imperijalni akteri kroz izgradnju asimetrične nadmoći uspevaju da produže linije preteranog širenja, i tako sebi otvaraju pro­ store koji bi im inače bili zatvoreni. To je važilo već i za klasične impe­ rije Rimljana i Kineza: njihova vojska je bila efikasnije organizovana, bolje naoružana i obazrivije vođena od vojske njihovih protivnika. Ipak, najvažnije je bilo to, što je imperija ovu nadmoć mogla trajno da uspo­ stavi, odnosno da je na neki način institucionalizuje. Naravno, ovde se radi pre o slabo izgrađenoj asim etriji34 koja se kroz odgovarajuće na­ 32 Vidi, dole s. 216. ff. 33 Vidi: Miinkler, Kriegsszenarien des 21 Jahrhunderts, s. 84. ff. 34 U literaturi se pojmovi simetija/asimetrija, po pravilu dvojno upotrebljavaju. Time se uglavnom previđa da postoje slabije i jače asimetrije. Tek kroz ovu fleksibilizaciju pomenuti par postiže svoju analitičku upotrebljivost.

158

pore protivničke strane može neutralizovati - bilo da se oponaša impe­ rijalna vojna organizacija protiv koje se bore, bilo da se pribegne otmi­ cama majstora i inžinjera, koji se onda prisiljavaju da svoje znanje i sposobnosti stave u službu neprijatelja im perije.35 Asimetrična nadmoć bila je znatno veća kod imperijalnih pomor­ skih sila koje su na svojim ratnim brodovima nosile topove, odnosno oružje do koga potencijalni protivnik sa periferije nije mogao da dođe i za čije su rukovanje bile potrebne nautičke sposobnosti kojima protiv­ nička strana nije raspolagala. 36 Sa industrijskom revolucijom, ove asi­ metrije su prenete na kopneno vođenje rata. Trajni simbol ovoga, pred­ stavlja bitka kod Omdurmana (1898. godine), u kojoj je britanski ekspedicioni korpus, pod komandom lorda Kičenera, korišćenjem artiljeri­ je i najnovijih mitraljeza, pobedio višestruko nadmoćnu vojsku Mahdija od Kartuma. Međutim, ova pobeda nije postala simbol asimetrične nadmoći, već po gubicima koje su zaraćene strane pretrpele: Britanci su izgubili 48 vojnika a Sudanci 13 0 0 0 .37 Sve dok se anti-imprijalni akteri sa periferije takvom nadmoćnom protivniku suprotstavljaju na simetričan način, njihov poraz je neizbežan. Ali, kad počnu da primenjuju asimetrične oblike borbe, tako što izbegavaju otvoreni sukob i ne kreću u frontalne napade, već umesto to­ ga napadaju kolone snabdevanja i manje jedinice, njima polazi za ru­ kom da delimično kompenzuju svoje tehnološko i organizaciono zaosta­ janje. Kroz tehnološki razvoj i kroz stratešku i taktičku kreativnost, kroz promenu imperijalne kontrole kao i kroz sposobnost mobilisanja anti-imperijalnih aktera, linije preteranog širenja imperije i dalje se pomeraju. Teza prema kojoj se ovo kretanje u naše vreme ili dramatično 35 Otimanje zanatlija i inžinjera bilo je rašireno među nomadskim narodima, nastanjenim na severnim kineskim granicama, kao način da se prevaziđe nadmoć im ­ perije. Vidi: Merson, Strafien nach Xanadu, s. 54.; slično važi i za Osmanlije koji su se koristili uslugama ’’zapadnih” topolivaca, pri čemu uglavnom nisu morali da ih otimaju, već su plaćali za njihove usluge. Vidi: Cipolla, Segel und Kanonen, s. 104. ff. 36 Vidi: Nef, Western Civilization , s. 84. ff. i Cipolla, Segel und Kanonen, s. 114. ff. 37 Ovi podaci nalaze se u The Rise and Fall o f British India, s. 242. Slava bit­ ke kod Omdurmana, nije bila samo rezultat činjenice da je o njoj Vinston Čerčil napi­ sao odličan članak. Da pobeda evropske kolonijalne sile nije bila nešto samorazumlji­ vo, pokazuje poraz koji su Italijani pretrpeli od etiopskog saveza u bici kod Adne, dve godine ranije .

159

usporava ili zastaje pred granicama država, malo je prihvatljiva. Ove nove linije imperijalnog širenja više se ne vide na geografskim kartama, već postoje u tokovima kapitala, informatičkoj konkurenciji , tehnolo­ škim revolucijama i strateškim inovacijama. Utakmica između tehnolo­ ških inovacija i strateško-taktičke kreativnosti i dalje je u toku. POLITIČKA MOBILIZACIJA I VOJNA ASIMETRIJA: STRATEGIJE ANTI-IMPERIJALNIH AKTERA Sve imperije, radi sopstvenog održanja, teže da svoje konkurente, pre svih, moguće anti-imperijalne protivnike drže dalje od vojno rele­ vantnih in o v a c ija .Š to je njihova nadmoć u tehnologiji veća, to se vi­ še staraju za očuvanje tajnosti i neširenje novog naoružanja. Međutim, ovo u evropskom sistemu država nikad nije funkcionisalo; sva značaj­ na naučna i tehnološka otkrića u vrlo kratkom roku postajala su svojina svih zapadnih i srednje-evropskih konkurenata. Možda upravo zbog toga, u okviru same Evrope, nije mogla da nastane nijedna trajna impe­ rija, možda je i obrnuto, pa se tajnost nijednog tehnološkog pronalaska nije sačuvala zato što nije postojala imperija koja bi se za to pobrinula. Ono što su u uslovima reciprociteta konkurentskih država bile arcana im perii, to jest državne tajne, ( vojni budžet, tajni sporazumi sa drugim državama, smemice za delovanje u slučaju rata ili krize ) , *40 danas su u slučaju velikih imperija, koje gospodare svojim svetovima, tajne nji­ hove tehnološke nadmoći koje se moraju čuvati u svim prilikama. Jed­ no od sredstava čuvanja jeste i pružanje sigurnosnih garancija: budući da se imperija obavezuje da će štititi svoje prijatelje i saveznike, oni se odriču pokušaja da dostignu tehnološki nivo imperije. Što su države vi­ še u stanju da ovako postupaju, to je imperija spremnija da im pruži odZa ovo i sledeće vidi: Rosen, Eine Empire auf Probe, naročito s. 92. ff. Karlo Ćipola je ovo pokazao na primeru tehnoloških sposobnosti potrebnih za izlivanje gvozdenih topova: kada su Englezi a zatim i Šveđani, uspeli da izliju la­ ke, pouzdane i pre svega jeftine gvozdene topove, to je predstavljalo tehnološki korak koji im je obezbedio značajnu prednost u odnosu na ostale evropske konkurente. M e­ đutim, oni su ove topove izvozili u velikom broju, pri čemu su dozvolili majstorima da napuste zem lju i sa sobom odnesu tajnu izrade ovih topova. Posle izvesnog vremena, sve evropske sile su posedovale topove od livenog gvožđa, višeg kvaliteta. Vidi: Cipolla, Segen und Kanonen, s. 23-98. 40 Za ovo vidi: Miinkler, Im Namen des Staates, s. 280. ff.

160

govarajuće garancije. Primer za ovo bio je nuklearni kišobran koje su SAD za vreme hladnog rata držale iznad zapadne Evrope i Japana. Im­ perija pokazuje svoju nadmoć, tako što drugima dopušta da koriste nje­ ne prednosti, 41 a ti drugi su pristali - sa izuzetkom Francuske - da se odreknu razvoja sopstvene tehnologije u oblasti nuklearnog naoružanja. Na to su rado pristajali jer su onda sredstva koja su im ostala ulagali u druge oblasti ili ih trošili u obliku socijalnih davanja. Ovaj oblik impe­ rijalne politike koji se prvi put pojavio u savezničkoj politici Atinjana, označen je izrazom ’’imperija po pozivu” . 42 Mnogo teža situacija nastaje onda kada manji konkurenti, ili čak anti-imperijalni akteri pokušaju da prevladaju vojnu asimetriju, pa se domognu oružanih sistema uz pomoć kojih se mogu suprotstaviti impe­ riji na simetričnoj osnovi. Ovako nešto omogućavaju nuklearne bombe i odgovarajući lansirni sistemi. Severna Koreja bi bila u svetsko-političkom smislu zanemarljiva veličina, koja ima samo regionalni značaj, ka­ da ova zemlja ne bi raspolagala nuklearnim oružjem. Radilo bi se samo o jednoj od siromašnih zemalja koje nisu zanimljive čak ni u privred­ nom pogledu, jer ne raspolažu rudnim bogatstvima. Međutim, može se reći, nuklearno oružje je funkcionalni ekvivalent strateških resursa. Ono može da nadoknadi njihove nedostatke. Ovo oružje je od jedne po sebi male i slabe zemlje, za koju je imperijalna moć u principu nedostižna, napravila izuzetno opasnog aktera. Zbog toga čitav niz zemalja ima jak razlog da napravi sopstvenu atomsku bombu, umesto da se stavi pod za­ štitu imperije ili neke regionalne hegemonističke sile. Takav razvoj događaja nijedna imperija ne može da prihvati a da pri tome ne izgubi ugled i moć, pa stoga nastoji da mu se unapred ak­ tivno suprotstavi. Tako su SAD, posle završetka sukoba istoka i zapa­ da, u početku korak po korak i pipajući, a onda sve odlučnije, sa politi­ ke zabrane širenja zasnovane na ugovorima, prešle na politiku aktivne counterproliferation (vojnog uništavanja postojećeg nuklearnog poten­ cijala pre nego što se on dovrši) - onoga ko ne potpiše ugovor o neširenju atomskog oružja one lome tajno ili otvoreno, ili mu na drugi način stavljaju do znanja da će ga želja da pristupi klubu atomskih sila, izlo­ žiti velikim pritiscima SAD-a. Nigde se tako jasno kao ovde ne pokazu­ je da međunarodna zajednica nije sastavljena od jednakih članova - što 41 Vidi: Rosen, Ein Empire auf Probe, s. 96. 42 Za ovaj pojam vidi: Maier, Die Grenzen des Empire, s. 128.

161

se vidi ne samo po veličini i snazi država, već i po mogućnosti da one postanu međusobno jednake. Politika neširenja i pre svega conuterproliferation predstavlja oblik aktivnog sprečavanja jednakosti. Argument koji se navodi —teroristi mogu da dođu u posed atomskog oružja —naj­ češće je samo izgovor da ni države ne treba da poseduju ovo oružje. Prelaz sa politike nuklearnog zastrašivanja na aktivniju politiku counterproliferation prvo se pokazao kroz menjanje elemenata arsena­ la: male atomske bombe sa snagom manjom od jednog kilotona i robu­ sni Nuclear earth penetrators, takozvani razbijači bunkera, predstavlja­ ju tipično oružje counterproliferation, za koga se danas koristi pojam rata za razoružanje. Bušova doktrina, obnarodovana u septembru 2002. godine, 43, sažela je razvoj koji je već duže vremena u toku i uklopila ga u političke smemice američke politike. 44 Suštinska pretpostavka za sprovođenje politike prevencije, formulisane u tim smemicama, jeste asimetrična nadmoć američkih oružanih snaga ne samo u nuklearnog već i u oblasti konvencionog oružja. Kič­ ma ove nadmoći jeste američka apsolutna prevlast u kosmosu, koja tre­ ba da vojsci Sjedinjenih Američkih Država omogući da vodi rat bez do­ dira sa neprijateljem. Time treba da se izbegne mogućnost vođenja par­ tizanskog rata protiv američkih trupa i da se neprijatelju ne pruži prili­ ka da napada linije snabdevanja vojne postaje ili manje jedinice. Upo­ treba sofisticiranog oružja visoke tehnologije i specijalnih snaga treba da na minimum smanji šanse protivnika da na asimetričnu nadmoć od­ govori svojom strategijom asimetrije. 45 Cilj je da se spreče sopstveni gubici i da se borbe završe što je moguće brže. U suprotnom , moglo bi da splasne ratno raspoloženje sopstvenog stanovništva i da nestane po­ litička podrška za vojno angažovanje. To je Ahilova peta imperija koje na svojim obodima ne vode pljačkaške već ratove pacifikacije. Ovo sla^ Članak Nova nacionalana bezbednosna strategija Sjedinjenih država, u sa­ žetoj formi je objavljena u Blatter fiir deutsche und internationale Politik, Heft 11/2002., s. 1391-1393., i u Heft, 12/2002., s. 1505-1511.; vidi: za ovo Munkler, An-

griff als beste Verteidigung. 44 Za predistoriju” ove nove bezbednosne doktrine u američkoj politici vidi: Hacke, Zur Welmacht verdmmt, s. 471 . ff., i 576. ff. 45 Vidi: Johnson, Der Selbmacht der amerikanischen Demokratie, s. 393-399., kao i Priest, The Mission s. 121. ff.- Harlan-Ulamanove formule Shok and Awie i Ac­ hieving Rapid Dominance , takođe propisuju strategiju sa kojom se na periferiji, u svako doba, uspostavlja nadmoć imperije.

162

bo mesto imperija, utoliko je lakše napasti ukoliko je njihovo rukovod­ stvo više podvrgnuto demokratskoj kontroli, i što je više izražen postherojski mentalitet. Pokušaj slabijih država da kroz razvoj nuklearnog oružja i raketa dugog dometa dođu u položaj relativne vojne jednakosti sa imperijom, može se videti kao politka uspostavljanja nove simetrije, na čijem se kraju - ako bi se sve države sveta domogle atomskog oružja - nalaze si­ metrične i recipročne strukture svetske politike. Uspostavljanje nove si­ metrije kroz širenje nuklearnog oružja dovelo bi do mnogo radikalnijeg oblika svetsko-političkog reciprociteta jer bi raspolaganje atomskim oružjem poništilo sve razlike između država, kao što su broj stanovni­ ka, privredna snaga, konvencionalne oružane snage, veličina zemlje, itd. Ono što bi u političkom smislu bilo važno, bila bi samo sposobnost nu­ klearnog uništavanja koje neka država poseduje. Kao što je engleski te­ oretičar politike, Tomas Hobs, jednakost ljudi u prirodnom stanju zasni­ vao na okolnosti da u tom stanju svako svakog može ubiti, i da i najsla­ biji uz pomoć lukavstva može oduzeti život najjačem 46, tako bi i u slu­ čaju nuklearnog naoružavanja svake države, u međunarodnim odnosi­ ma zavladala radikalna jednakost. Ali, za ovo stanje bi onda važilo ono što je Hobs rekao o prirodnom stanju, naime da tamo vlada ’’nepreki­ dan strah i opasnost od nasilne sm rti” i da je zbog toga ’’život čovekov usamljenički, siromašan, opasan, skotski i kratak” . 47 Pod pretpostavkom da se nova simetrija može postići samo kroz nuklearno naoružanje svih država, takva simetrija političkih i konstela­ cija moći, ne predstavlja privlačnu političku opciju, posebno ne ako po­ vrh svega imamo u vidu i to da se države naoružane atomskim oružjem mogu raspasti i da se ovog oružja mogu domoći ne-državni elementi pa čak i privatna lica. 48 Zbog toga politika usmerena na održavanje impe­ rijalne asimetrije, kroz zabranu širenja nuklearnog oružja, pa čak i po­ 46 Hobs, Levijatan, knjiga I, glava 13., strana 109. 47 Ibid, s. 96. 48 Politički akteri koji nisu vezani za određenu teritoriju i kojima se stoga ne m ože zapretiti nuklearnim protivudarom, m ogli bi da nuklearno oružje koriste sasvim različito od država i da teritorijom političke aktere drže u atmosferi stalog pritiska. (O tome Behr, Entterritoriale Politik, s. 75. ff., i 119. ff.). U slučaju opšte raširenosti atomskog oružja, koga m noge države ne bi m ogle da efikasno kontrolišu, mora se ra­ čunati sa m ogućnošću da se kriminalci dokopaju tog oružja i da onda traže otkupninu od nekih ili čak svih država na svetu.

163

litika aktivne counterproliferation, nailazi na podršku čak i tamo gde inače nema mnogo simpatije za imperijalnu dominaciju Sjedinjenih dr­ žava. Sprovodeći svoju sebičnu, na sopstvene interese usmerenu politi­ ku neširenja atomskog oružja, imperija stvara i održava jednu kolektiv­ nu vrednost, koje ne bi bilo bez dominacije imperijalne moći: relativnu sigurnost od izbijanja atomskog rata. Budući da je put ka novoj simetriji blokiran , anti-imperijalni ak­ teri su - ako neće da se ograniče na davanje izjava i demonstracije, da­ kle na mobilizaciju svetskog javnog mnjenja, protiv imperijalnog cen­ tra, već hoće da se bore upotrebom sile —usmereni na put pravljenja sopstvene sistematske asimetrije. 491 pošto ne mogu ni sopstvenom bor­ benom tehnologijom ni svojom vojnom organizacijom da imperijalnu silu bace na kolena, oni pokušavaju da je iznure i iscrpe dugim geril­ skim ratom. U drugoj polovini XX veka, partizanski rat je bio glavna strategija ove vrste asimetrija. Izgleda, međutim d a je ova strategija zamenjena terorizmom. 50 Na političko-stratešku razliku između partizan­ skog ratovanja i terorizma, vratićemo se kasnije; prvo ih treba zajedno razmotriti. Partizani, isto kao i teroristi, izbegavaju neposredan sukob sa pro­ fesionalnim aparatom prinude agresorske sile; oni je zaobilaze da bi slikovito rečeno —zašli iza leđa neprijatelja i tako ga izmirivali stalnim manjim napadima na njegove nerve i puteve snabdevanja. Strategija ove vrste asimetije cilja na povećano trošenje resursa agresorske sile, uda­ rajući na mesta na kojima je ona najosetljivija. Ovo povećano trošenje resursa ne postiže se preko direktnih napada ili fizičkih gubitaka, već kroz strategiju provokacije, koja dovodi do preterane reakcije agresor­ ske strane, i koja tu stranu mami u klopku imperijalnog prenaprezanja. U jednom sasvim opštem smislu reči, partizanski rat i terorizam kao asimetrični oblici vođenja rata, nastoje da uzdrmaju mir i sigurnost koje imperija obećava i garantuje. Treba uništiti ono što je imperijalni poredak ne samo u centru nego i na periferiji čini privlačnim i na taj na­ čin dugoročno potkopati prihvatanje imperije. Kad imperija nije u sta­ nju da uradi ono što je obećala, odnosno kad svoje obećanje ispunjava samo kroz ogromno povećanje troškova održavanja i znatno ograniče­ 49 Vidi: Schrofl/Pankratz (Hg), Asymetrische Kriefgührung. 50 Razmišljanja koja slede detaljno su razvijena u: Münkler, Altéré und jiingere Formen des Terrorismus-, i Terrorismus heute, kao i u Wanda! der Weltordnung.

164

nje građanskih sloboda, onda nestaje prihvatanje imperijalnog poretka, a posle izvesnog vremena slabi i podrška u centru. Svrha asimetrične primene sile jeste da se podstakne traganje za alternativama imperijal­ nom poretku; njen strateški cilj jeste kako privredno, tako i psihičko is­ crpljivanje stanovništva imperijalnog prostora; a sredstvo za to jeste si­ la koja difuzno napada politički, društveni i privredni poredak imperije. 51 Moć slabih koja dolazi do izražaja u strategiji asimetričnog postupa­ nja, sastoji se uglavnom iz dve komponente: oni nastoje da pokažu pr­ vo kako imperija nije toliko jaka koliko to tvrdi za sebe, i drugo, da je izlože tolikom pritisku da ona kroz stalno povećavanje svojih vojnih ka­ paciteta uđe u proces prenaprezanja, overstretch i overcommitment. Pr­ va komponenta uglavnom je simboličke a druga pretežno instrumental­ ne vrste. Spojene u jednu one vode stanju u kome se - shodno pojmo­ vima Džozefa Najsa - soft pow er zamenjuje sa hard pow er - i u kome troškovi vladanja stalno rastu. Najzad, cilj asimetrične strategije jeste da natera imperiju da opet pređe preko avgustovskog praga, koga je već prelazila da bi smanjila troškove vladavine. 5152 Ako protivnici imperije to postignu, oni ubrzavaju silazak svetskog carstva sa zenita svoje mo­ ći, i nastoje da faza propadanja ne bude suviše duga, već da se završi što je moguće pre. Da li će u tome uspeti, to ne zavisi samo od njih, nji­ hove sreće i sposobnosti, već i od reakcije imperije. Asimetrični sukobi odvijaju se isto kao i simetrični, po modelu dejstva i protiv-dejstva, i svaka država ima priliku da osujeti izglede, planove i namere protivni­ ka - samo što se asimetrični sukobi ne odvijaju na istom bojnom polju i ne pokoravaju istim pravilima. Asimetrija strana u sukobu ne pokazuje se samo u legitimaciji upotrebe sile, pri čemu ijed n a i druga strana svog neprijatelja prikazu­ ju kao ovaploćenje zla. Na imperijalnu demonologiju o kojoj je već bi­ lo govora 53 odgovara se slično strukturisanom anti-imperijalnom demonologijim, koja satanizuje neprijatelja a svoju stvar obavija oreolom svetosti. Odsustvo simetrije i reciprociteta završava se u intenzivnom neprijateljstvu. 51 Ovo izlaganje temelji se na Klauzevicevoj trijadi svrhe, cilja i sredstva. Svr­ ha je ono što treba ratom postići; a cilj je ono što u ratu treba postići. Vidi: Clausewitz, Worn Kriege, s. 200. 52 Vidi: gore s. 112. ff. 53 Vidi: gore, s. 149. ff.

165

U očima anti-imperijalnih aktera, imperije su sredstvo i oblici tla­ čenja i pljačkanja, a navodne kolektivne vrednosti koje one uspostavlja­ ju, kao što su mir i sigurnost, služe samo da imperijalni centar izvlači za sebe korist, dok periferija od njih trpi sistematsku štetu. Ovi argu­ menti se nalaze već u klasičnoj anti-imperijalnoj ideologiji, nacionali­ zmu, za koga imperijalni poredak predstavlja ’’tamnicu naroda’’ 54. Na njegovoj snazi, u XX veku razbilo se više imperija. Ipak, ni nacionali­ zam sa svojim političkim modelom poretka nacionalnih država, nije bio u stanju da stvori stabilan svetski poredak. Propao je upravo u prostori­ ma iz kojih je proterao imperije: na Balkanu, bliskom i srednjem isto­ ku, u subsaharskoj Africi. Ipak, nacionalizam je bio u stanju da pruži veliku snagu i energiju, ukazivanjem na gušenje prava na nacionalno samoopredeljenje, što je dovelo ne samo do pada carske Rusije, osmanlijskog carstva i dunavske monarhije, već i do propasti evropskih koloni­ jalnih država. Nacionalistička kritika se često povezuje sa socijalističkom kriti­ kom imperija, u kojoj se manje govori o tlačenju naroda a više o pljač­ kanju regiona i hijerarhiji pljačke koju centar uspostavlja duž etničke li­ nije. Tamo gde imperija na sebe uzima ulogu modmizatorske sile, koja menja tradicionalan način života ljudi na svojoj periferiji, partizani mo­ gu da nastupe kao branitelji od pridošlica i da za to dobiju značajnu po­ dršku. 55 Ovim kritikama zajedničko je poricanje legitimiteta imperijal­ nog poretka i ubeđivanje stanovništva na obodima imperije da se odrek­ ne od tog poretka i da se aktivno bori protiv njega. Ratovi i ustanci ko­ ji iz toga nastaju, sebe opravdavaju kao borbu za oslobođenje, a s obzi­ rom na visoko mesto koje u modernom svetu zauzima pojam slobode, ovi ustanci uvek dobijaju simpatiju i podršku. Gledano iz ugla imperije, ovde je reč o nemirima i ratovima, pro­ tiv postojećeg poretka koji se mora braniti radi očuvanja interesa dobronamemih građana. Stoga ona ima dužnost da neprijatelja napadne sa velikom žestinom i odlučnošću. Ratovi i imperije za pacifikaciju sma­ trani su opravdanim; sama ideja pravednog rata nastala je u najužoj ve­ zi sa imperijalnim poretkom. U Rimu, ona se pojavila posle bitke kod Zame, u kojoj je poražena Kartagina, poslednji konkurent za hegemoni­ 54 Vidi: Anderson, Die Efrindung der Nation, s. 55. ff., kao i Hobsbawm, Nationen und Nationalismus,s. 148. ff. 55 Vidi: Herfried Miinkler, Partizanen der Tradition.

166

ju na zapadnom Mediteranu. Od tada se radilo samo o tome da se ne­ prijateljima imperijalnog mira nanese poraz. S obzirom na istoriju ideja, nastanak koncepcije pravednog rata, povezan je sa dolaskom dva stoika u Rim, naime Panetija i Polibija; Ci­ ceron je iz toga dalje razvio teoriju pravednog rata. 56 Posmatrano real­ no politički, to je bila reakcija na imperijalni položaj za koji se Rim iz­ borio na Sredozemnom moru. Imperijalni ratovi se stoga ne mogu prav­ dati simetričnim razlozima - prema modelu dvoboja - već se smatraju oblikom preventivnog delovanja protiv prestupnika. Ova misao provla­ či se kroz istoriju imperijalnog vođenja rata kao crvena nit. Nalazi se u Španiji u školi u Salamanki, pre svega kod Tomaza Kampanele 57, za­ tim je obnavljaju intelektualni zastupnici britanskog svetskog carstva, sreće se u ideologiji Sovjetskog saveza i konačno, kod neokonzervativaca u Sjedinjenim državam a.58 Asimetričnim konstelacijama imperijalnog, odnosno anti-imperijalnog rata, odgovara prema tome asimetrični model legitimacije. U ta­ kvim ratovima zapaža se jaka tendencija ka kriminalizovanju protivni­ ka; neprijatelj se ne priznaje kao neko ko je jednak pa mu se time odri­ če da predstavlja legitimnu stranu u ratu, što za posledicu ima da se im­ perija retko protiv njega bori poštujući propise međunarodnog prava. Razlog tome je što se imperijalni, odnosno anti-imperijalni ratovi vode sa nejednakim snagama, za nejednake ciljeve, po nejednakim principi­ ma. Partizani, a pre svega teroristi, svoju snagu izvode iz činjenice da odbacuju recipročni sistem pravila koja važe između zaraćenih država. Kada bi se pridržavali tih pravila oni ne bi imali nikakve šanse. Ali, ni imperijalne oružane snage ne osećaju obavezu da u borbi protiv antiimperijalnih aktera poštuju norme međunarodnog ratnog prava, i na stalne ubode teško pristupačnih protivnika, oni pokazuju sklonost ka preteranim reakcijama. Istorija borbe imperijalnih i anti-imperijalnih snaga liči na jedan niz pokolja. Ako ovi pokolji nisu izraz čiste panike, već imaju neku funkciju, ta funkcija se sastoji u tome da se u stanovni­ 56 Vidi: Olshausen, Das politische Denken der Rômer, s. 510. f. 57 Vidi: Pagden, Instruments o f Empire. 58 Za ovo vidi: Steinweg, Der gerechte Krieg, i Walzer, Gibt es den gerechten Krieg? Za američko samorazumevanje nastalo posle avganistanskog i uoči trećeg zalivskog rata, vidi manifest američkih intelektualaca, What we're fighting for - Za šta se borimo?.

167

štvu stvori veliki strah usled koga ono neće pomagati nijednu zaraćenu stranu. Asimetrija imperijalnih, odnosno anti-imperijalnih ratova, poka­ zuje se i u različitim načinima uvlačenja civilnog stanovništva u ratna zbivanja. Ako se iz perspektive centra radi, pre svega, o nemirima na periferiji, koje imperijalni vojni aparat treba, da što je pre moguće, smi­ ri, i zbog kojih ne treba uznemiravati stanovništvo carstva, iz ugla antiimperijalnih aktera, reč je upravo o pokušaju da se prodrma stanovni­ štvo oblasti, koja treba da postane poprište ratnih operacija. Ljudi iz te oblasti se mobilišu za sopstvene ciljeve, a kada to ne uspe uz pomoć sredstava agitacije, oni imperijalnu silu navode na preduzimanje repre­ sivnih mera koje dodatno potvrđuju njihov stav da se imperijalni pore­ dak ne može više podnositi. U svakom drugom slučaju, nastavak antiimperijalne borbe osuđen je na propast. Ako predstave o nužnosti antiimperijalne borbe u delu stanovništva imperijalne periferije ipak padnu na plodno tlo, onda dolazi do borbe na tom području, koja se zbog svo­ je dužine pretvara u jednu od težih rana imperije. I partizanski rat i terorizam ciljaju na resurse koje imperija ima u ograničenoj količini. O kojim se resursima radi, to se kroz istoriju antiimperijalnih ratova uvek iznova menja, ali se neki opšti stavovi ipak mogu izreći o ovoj temi. Politički oprez povezan sa mudrošću i dalekovidošću predstavlja jedan oskudan resurs, pošto sposobnost za preradu i procenu informacija u imperijalnom centru brzo dolazi do svojih gra­ nica. To, pre svega, važi onda kada je imperija na više mesta svoje pe­ riferije suočena sa anti-imperijalnim snagama. Dobar primer za takvo kognitivno preopterećenje, jeste način na koji je Kenedijeva administracija bila uvučena u vijetnamski rat a da prethodno nije sebi razjasnila ko je njen stvarni neprijatelj i u koju vr­ stu rata se upušta. 59 Za predsednike Kenedija i Džonsona, kao i za nji­ hovog ministra odbrane MacNamaru, sukob u Vijetnamu je bio sastav­ ni deo globalne konfrontacije istoka i zapada. Međutim, on se u to pre­ tvorio tek onda kada su se SAD angažovale u Vijetnamu prvo preko voj­ nih savetnika, zatim kroz vazdušne napade i najzad upotrebnom kopne­ nih trupa. Tek tada su Sovjetski savez i Kina videli priliku da Sjedinje­ ne države, preko sevemog Vijetnama, uvuku u iscrpljujući sukob u ko­ me će oni samo indirektno učestvovati. Za većinu Vijetnamaca, suprot­ Za ovo i sledeće vidi sažet prikaz Steininger, Dev Vietnamkrieg.

168

nost između istoka i zapada nije bila u središtu pažnje. Oni su vodili na­ cionalno-oslobodilački rat, u kome su SAD smatrali naslednikom bivše kolonijalne sile Francuske. Zato su bili spremni da podnesu ogroman te­ ret i žrtve rata i da se, ne praveći nikakve političke ustupke, suprotsta­ ve svakoj daljoj eskalaciji. Sjedinjene Američke Države su, sa svoje strane, verovale da će, kad u sevemom Vijetnamu porastu troškovi zbog njegove podrške Vijetkongu, on prestati da mu dalje pruža podršku, i da će onda oni lako pobediti protivnika na jugu, kad mu na taj način pre­ kinu linije snabdevanja. To se pokazalo kao potupna iluzija. Za Sjedinjene države a pre svega za njihovog ministra odbrane MacNamaru, vijetnamski rat je bio instrumentalni rat, u kome se radi o ostvarivanju određenog političkog cilja: održavanju status quo-a u ko­ me sevemi Vijetnam pripada istočnom a južni zapadnom bloku. Za Vijetnamce, naprotiv, radilo se o egzistencijalnom ratu , u kome je u pita­ nju bio njihov nacionalni opstanak. 60 Upravo ovo nije shvatila američ­ ka administracija koja se fiksirala na sukob istoka i zapada. Kognitivno preopterećenje imperijalne elite, znači, pre svega, da se različiti sukobi u koje se upliće imperija na preterano raširenim granicama i periferija­ ma, opažaju i obrađuju prema identičnom modelu. Krajem sedamdese­ tih godina prošlog veka, sovjetsko rukovodstvo je u Avganistanu napra­ vilo sličnu grešku. Ali, dok je Vijetnam za bogate Sjedinjene Američke Države, bio samo kamičak u cipeli, Avganistan je za Sovjetski savez bio početak kraja imperije. 61 U Vijetnamu, kao i u Avganistanu, moć sla­ bih bila je u krajnjoj liniji rezultat pogrešnih procena i odluka jakih. U principu, Sjedinjene države i Sovjetski savez, morali su da po­ nove lekciju koju su evropske kolonijalne sile naučile krajem četrdese­ tih i početkom šezdesetih godina prošlog veka. Sažeto rečeno, ova lek­ cija glasi: moderne imperije nisu u stanju da pod kontrolom drže veće teritorije, ako je na tim teritorijama stanovništvo masovno okrenuto pro­ 60 Za razliku izm eđu instrumentalnih i egzistencijalnih ratova, vidi: Miinkler

Instrumentelle und existentielle Auffassung des Krieges. 61 Od 1988. godine, postajalo je sve jasnije da bez velikog odustajanja od angažovanja u vojnoj i ekonomskoj oblasti, ne m ože biti rešen nijedan trajniji regional­ ni sukob, niti će se ostvariti neko značajnije rasterećenje sovjetskog državnog budže­ ta. Od 1990. godine povlačenje iz mnogih delova trećeg sveta počelo je da liči na bežanje.

169

tiv inostrane sile. Takav otpor gotovo uvek znači početak kraja imperi­ jalne vlasti u tom prostoru. 62 U tome se razlikuju uslovi uspeha anti-imperijalnih aktera XX ve­ ka, od uslova ranijih vremena, kada su imperijalne sile gvozdenom pe­ snicom razbijale ustanke na svojim obodnim područjima, i kada su mo­ gle da uspostave režim koji je svaku pobunu gušio u začetku. Još je po­ četkom XX veka bilo moguće da Britanci uguše burski ustanak u Južnoj Africi i da tamo ponovo uspostave svoju vladavinu. Pri tome nisu zasta­ li ni pred tim da bursko civilno stanovništvo - po pravilu žene, decu i starce - zatvore u koncentracione logore, da bi na taj način sprečili ovo stanovništvo da pomaže partizanske grupe. U ovim logorima vladali su izuzetno loši higijenski uslovi i mnogi u njima su bedno skončali. 63 Možemo da posumnjamo da bi Britanci, u uslovima postojanja medij­ ske mreže, a posebno posle pojave audio-vizuelnih medija tokom šezde­ setih i sedamdesetih godina prošlog veka, mogli duže vremena da spro­ vode ovakvu politiku. Slike patnje i smrti izazvale bi masovne proteste u imperijalnom centru, a imperija bi u svetskom javnom mnjenju bila izložena takvom pritisku, da bi logori posle izvesnog vremena morali da se zatvore. Nije mnogo verovatno da bi Britanci dobili burski rat da su ga vodili u drugoj polovini XX veka. Primer burskog rata poučan je i zato što su u njemu Buri, sa velikom veštinom koristili one oblike ratovanja koji su pola veka kasnije, na neki na­ čin postali garancija uspeha anti-imperijalne borbe. Očigledno je da pobeda i poraz u anti-imperijalnom ratu, u dobroj meri zavisi od kreativnog raz­ voja novih vojnih strategija i taktika. Ali, pre nego što se povećane šanse za uspeh takvog rata svedu samo i isključivo na medijsku promenu do koje je došlo u XX veku, treba napomenuti da su već američki naseljenici nezavi­ snost od Velike Britanije, izborili vodeći uglavnom partizanski rat. Ovome bi se moglo prigovoriti kako bi pobeda Amerikanaca u ratu za nezavisnost, bila neizvesna bez podrške Francuza, koji su tokom odluču­ juće faze rata gospodarili američkom istočnom obalom i svojim brodovima britanske trupe u Jorktaunu naterali na kapitulaciju. 64 Burima niko, pa ni nemačka carevina, nije pružio sličnu pomoć, i njihova je politička i vojna izdržljivost bila ograničena. Mnogo značajnije bilo je i to što se u burskom 62 Vidi: Schell, Die Politik des Friedens, s. 73. ff. 63 Vidi: Ferguson, Empire, s. 270-282. 64 Vidi sažet prikaz u Tuchman, Der erste Salut, s. 193. ff.

170

slučaju radilo o grupi od samo tridesetak hiljada ljudi koji tokom rata nisu uspeli da prošire početnu političku podršku, koju su imali. Osim toga, oni su morali da se oslanjaju i na cmačko stanovništvo prema kome su se od­ nosili znatno gore nego Englezi. Najzad, Buri nisu dobili rat ni zato što, ma­ da su se služili partizanskom strategijom, nisu uspeli da pokrenu politički mehanizam eskalacije. On bi im omogućio da se Britanija u nastavku rata sve više, umesto sile koja uspostavlja mir, pokazuje kao tlačiteljska sila, pa bi partizani u oblastima u kojima su delovali dobijali sve veću podršku. Čudno je, ah tačno, daje ovaj politički mehanizam eskalacije vrlo retko obrađivan u literaturi o partizanskom vođenju rata 65. Do samodemantovanja imperije kao sile mira i garanta prosperiteta, dolazi tokom vođenja antigerilskog rata, u kome se imperija sve više otuđuje od stanovništva u za­ raćenoj zoni, i postepeno pretvara u okupatorsku silu. To se desilo i Fran­ cuskoj tokom alžirskog rata. Posebna osobina partizanskog rata koji se na prelazu iz XVIII u XIX razvio u Americi i Španiji, iz prakse gerilskog rata 66 i pokazao kao speci­ fičan oblik anti-imperijalne borbe, jeste takva povezanost vojnog i politič­ kog elementa, da iz nje korist izvlače ustanici, dok je imperijalna sila poret­ ka na očiglednom gubitku. Onoga trenutka kada ta sila, pod utiskom sna­ žnih napada na institucije i ličnosti imperijalnog poretka, posegne za voj­ nim sredstvima, da bi ugušila nemire, ona gubi legitimitet u onoj meri u ko­ joj ga partizani dobijaju. Ovo se može označiti kao prvobitna asimetriju im­ perijalnog i anti-imperijalnog legitimiteta koji je, u idejno-istorijskom smi­ slu, nastao tokom XVIII veka, sa proširenjem predstava o slobodi, a vreme­ nom dobio još dublje značenje. Partizanski rat je omogućio pojavu ove la­ tentne asimetrije, pa je, pre svega, zbog toga u XX veku postao garant uspeha anti-imperijalnih ustanaka. Posezanje imperije za vojnim sredstvima, postaje potvrda onoga što govore propagandisti anti-imperijalne borbe: da imperija određenu oblast stavlja pod svoju kontrolu da bi eskploatisala stanovništvo i pljačkala njena prirodna bogatstva; svaka korist koju navodno donosi ostajanje u okviru imperije, postaje ili čista ideologija ili se svodi na korist koju izvlači ta­ nak sloj pljačkaša, povezan sa imperijom. Narodne mase će, prema anti-imperijalnim obećanjima, od dobijene nezavisnosti imati materijalnu 65 Vidi: Hahlweg, Guerilla; Der moderne Kleinkrieg; Kitson, Im Vorfeld des

Krieges. 66 Vidi: Kunisch, Der Ideine Krieg, s. 5-24.

171

korist. Čim partizanski rat oslobodi veće delove zemlje, svaka mera preduzeta protiv partizana postaje potvrda ovog predviđanja. Većina stanovnika, koja je do tada bila ravnodušna, menja raspoloženje, pa iz stava nepodržavanja imperije prelazi na podržavanje anti-imperijalnih snaga, i tako partizani, upravo zato što su suzbijani, dobijaju sve veću snagu i oslonac. Na ovo klasične kopnene imperije reaguju eskalacijom sile, koja nije daleko od britanskih metoda u Južnoj Africi i koja je usmerena ili na iskorenjivanje čitavog stanovništva oblasti, ili na njegovo preseljava­ nje radi razbijanja etničkog jedinstva. 67 ’’Rasejanje naroda” je biblij­ ski izraz koga su potčinjeni skovali za ovu politiku. Veliko ’’etničko či­ šćenje” koje su Asirci i Vavilonci preduzeli prema ustaničkim Jevrejima, predstavlja primer takvog postupanja. 681 Mongoli su takođe sprovodili takvu politiku. Osvajači novog sveta takođe su desetkovali indij­ sko urođeničko stanovništvo, a ruska politika prema kavkaskim narod­ nostima, tokom XIX i XX veka, bila je izuzetno surova i brutalna. I osmanlijsko carstvo se protiv pobunjenih naroda služilo metodama et­ ničkog preseljavanja i progona, a kada su tokom prvog svetskog rata ovo sredstvo primenili prema Jermenima, došlo je do genocida koji se zbog već razvijene medijske mreže odvijao pred očima svetske javno­ sti, i imao razorne posledice po politički položaj Turske i njenih save­ znika. 69 Rimske vosjskovođe Vespazijan i Tit, koji su ugušili jevrejski 67 Pregled politike etničkog proterivanja, koga su u X X veku sprovodile im pe­ rije, ali i etnički zasnovanih pokolja u post-imperijalnom prostoru, nalazi se u: Naimark, Flammander Hass. 68 Politika vladanja Asiraca za vreme Tiglatpilezera III i Salamansera V, ma­ hom se zasnivala na deportovanju viših slojeva. Za asirsko uništenje Izrailja vidi: Noth, Geschichte Israels, s. 233. ff.; Nabukodonosor je protiv Judeje vodio sličnu po­ litiku; vidi: Ibid, s. 253. ff., isto kao i prilog fon Hayim Tadmor u: Ben-Sasson, Geschichte des jüdischen Volkes, s. 166. ff. i 191. ff. 69 Podaci o broju žrtava nastalih tokom deportacije jem en sk og stanovništva kre­ ću se između 200 000 i milion ljudi. Procene turskih mera pobunjenih Jem ena koji su se od kraja XIX veka protiv turske vlasti borili prvo terorističkim napadima a posle partizan­ skim ratovima, takođe nisu jedinstvene: Matuz, Das Osmanische Reich, s. 265., govori o genocidu (takođe i Majors/Rill, Das Osmanische Reich, s. 360.) dok Kreiser/Neumann u Kleine GeschichtederTürkei, s. 371-377. ,zakonizm aja 1915. godine, tzv, ’’Zakonopreseljenju stanovništva” posmatraju iz perspektive ratnih dejstava na kavkaskom frontu. Pregled položaja Jem ena u turskom carstvu, od XVIII veka do danas, nalazi se u: Jorga, Geschichte des Osmanischen Reiches,, tom 5., s. 606-613.

172

ustanak od 76 - 72. godine naše ere, nisu bili podložni takvom mehani­ zmu kontrole. Ovaj ustanak završio se rasejanjem jevrejske zajednice u Palestini. 70 Ove mere rimske imperije, revidirane su tek 1948. godine, osnivanjem države Izrael. Modernim imperijama zabranjena je eskalacija rata, odnosno upotreba svih oružja kojima raspolažu, prilikom vođenja gerilskih rato­ va na obodima, jer to protivreči predstavi o srazmemosti upotrebljenih sredstava. Zato nijedan američki političar i general koji se zalagao za upotrebu atomske bombe na američkoj periferiji, nije dobio podršu bi­ rača. To važi za, svojevremeno vrlo popularnog generala Daglasa MekArtura koji je korejski rat hteo da završi bacanjem atomske bombe na Kinu, kao i za republikanskog predsedničkog kandidata Beri Goldvotera (1964), i predsedničkog kandidata American Independent Party Džordža Volasa, kao i za njegovog kandidata za potpredsednika Kertis LeMeija (1968), koji su vijetnamski rat hteli da završe bacanjem atom­ ske bombe na severni Vijetnam. 71 Upotrebu nuklearnog oružja na im­ perijalnoj periferiji nije sprečio samo strah da bi jedan lokalni rat mo­ gao da se pretvori u međusobni atomski obračun supersila, već i svest da bi time svi politički ideali koje Amerikanci poštuju, bili potpuno diskreditovani. Stoga možemo reći da je samoograničenje demokratskih imperija u gušenju ustanaka i vođenju ratova na periferiji, znatno pove­ ćalo šanse na uspeh anti-imperijalnih aktera. Iz ovoga se može zaklju­ čiti da će manevarski prostor Tibetanaca, liberalizovanjem i demokrati­ zacijom Kine biti znatno proširen. 72 Demokratski uređene imperije, koje su, po pravilu, pomorski i tr­ govački usmerene, raspolažu mogućnostima za promenu svojih metoda vladanja i kontrole koje klasične kopnene imperije nikada nisu imale: imperija se administrativno povlači iz prostora oko koga se vodi rat, i tamošnjem stanovništvu daje političku nezavisnost, ali se posle izvesnog vremena tamo vraća i kontroliše tokove roba, usluga, informacija i priliva kapitala. Tada nastaju oni oblici blage zavisnosti, koja se ne mo­ že prevladati ni ustancima ni partizanskim ratom. Klasično oružje antiimperijalne borbe u ovim okolnostima je neupotrebljivo jer ne postoji 70 Vidi: Noth, Geschichte Israels, s. 392. ff., kao i članak Menahema Štema, u, Ben-Sasson Geschichte des jüdischen Volkes, s. 364. ff. 71 Vidi: Angermann, Die Vereinigten Staaten von Amerika, s. 313. f., 400 i 426. 72 Vidi: Burama, Chinas Rebeller, s. 369-387.

173

imperija kao represivna moć, kao što neki misle. Oblici imperijalne re­ presije i eksploatacije su postali elastičniji i rafiniraniji, tvrde drugi. U raspravi koja se vodi na periferiji imperijalnih zona uticaja, radi se, pre svega, o pitanju da li promena izgleda imperije znači pretvaranje nje­ nog karaktera - pri čemu od represivnog i pljačkaškog režima nastaje režim usmeren na očuvanje mira i blagostanja - ili su imperijalno tlačeпЈе i pljačka samo postali nevidiljivi, dok njihov osnovi cilj i dalje osta­ je isti. BORBA ZA KULTURNI IDENTITET I TERORIZAM KAO STRATEGIJA RAZORNIH RATOVA Za partizanske ratove, takođe, važi ono što se od prelaska sa po­ ljoprivrednih na industrijska društva o svakom ratu može reći: da on vi­ še donosi štete nego koristi, bez obzira da li se iz njega izlazi kao pobednička ili poražena strana, i da su potrebne godine ako ne i decenije, da se u nekom, u ratu opustošenom društvu, postigne predratni privred­ ni nivo. Budući da se anti-imperijalni partizanski ratovi mahom vode u regionima sa agrarnim privrednim i društvenim poretkom, srednjoroč­ ni i dugoročni troškovi rata, anti-imperijalnim akterima nisu odmah vi­ dljivi. U tim oblastima ne postoje industrijska postrojenja sa skupom i osetljivom tehnologijom, a ekstenzivno miniranje polja i puteva, u antikolonijalnim ratovima vrlo je retko primenjivano. Lokalni gospodari ra­ ta i zaraćene strane u građanskim ratovima, tek su tokom poslednje dve decenije prošlog veka počeli da koriste ovaj oblik borbe. Negativne posledice dužih partizanskih ratova, bile su zato uglavnom više socijalne nego privredne vrste. One su se pokazivale u nestajanju rani­ jeg socijalnog poretka, eroziji tradicionalnih autoriteta i pojavi najmanje jedne generacije koja je suštinski obeležena ratom. Nasuprot očekivanja Franca Fanona, teoretičara antikolonijalne borbe, klima rata i nasilja ne sa­ mo što ne podstiče pojavu samosvesnih ljudi, koji su aktivno prevladah sra­ motu kolonijalnog ropstva, već stvara traumatizovane karaktere, koji pre sprečavaju nego što podstiču izgradnju novog društva 73 Oni često očeku­ 73 Franc Fanon je svoje shvatanje o terapeutskoj funkciji nasilja počinjenog to­ kom procesa dekolonizacije, izložio u knjigama Prezreni na svetu i Crna koža bele maske, za psihopatologiju partizanskog rata vidi: V oss, Ich habe keine Stimme mehr, mein ganzes Leben Flieht. ( sa obilnom literaturom).

174

ju da budu nagrađeni za pretrpljene tegobe i patnje, i retko su ubeđeni da pred njima stoji istinski rad na izgradnji zemlje, i da ona od njih za­ visi; kao i da su ciljevi zbog kojih su započeli rat, stvarno dostignuti. Veterani partizanskog rata bili su (i ostali) jedna od najvećih hipoteka u razvoju novog društva i stabilizaciji njegove države. Po pravilu, oni zahtevaju da se država za njih stara do kraja života, i očekuju bolji položaj od ostalih članova društva. Posledice takvog stava su loše gazdovanje i korupcija. Gotovo nijedna zemlja koja se u drugoj polovini XX veka parti­ zanskim ratom izborila za svoju nezavisnost ni izbliza nije ostvarila one ciljeve koje je postavila prve godine posle oslobođenja. Postoje, dakle, ubedljivi razlozi za tvrđenje prema kome se tokom dugotrajnog rata ni­ je poboljšao privredni položaj imperijalne periferije. Istina, pomoću partizanskog rata, moguće je da se kroz bezgraničnu spremnost sopstvenog naroda na podnošenje patnji i žrtvi donekle otkloni tehnološka i organizaciona inferiornost, da se imperijalnoj vlasti povećaju troškovi vladanja i da se ona konačno natera na povlačenje. Ali, sa time se, po pravilu, povezuje jedno tako duboko samorazaranje društva, da se u oslobođenim oblastima decenijama ne može uspostaviti stabilnost i pri­ vredni prosperitet. Naravno, takav bilans se naknadno izvodi. Neposredni učesnici rata ne moraju toga biti svesni. Naprotiv, na temelju revolucionarnih te­ orija od kojih polaze, oni su duboko ubeđeni da se politička mobilizaci­ ja koja prati narodni ustanak, odnosno partizanski rat, može neposred­ no preneti na proces društvene modernizacije i privrednog rasta. Ipak, ova očekivanja izneveravaju u svakom pogledu. 74 74 Da partizanski rat u srednjoročnom i dugoročnom smislu ne upropašćava samo protivnika već da je povezan sa trajnim samouništavanjem, može da pokaže već kompara­ tivno posmatranje antinapoleonovskih ratova u Španiji i Pruskoj. I jednu i drugu zemlju su početkom XIX veka okupirale Napoleonove trupe, i obe su nastojale da se, po mogućstvu, oslobode od francuske vladavine. Dok se pruske reforme mogu shvatiti kao pokušaj da se ova nadmoć —rezultat revolucionarnih promena u Francuskoj —nadoknadi kroz ponovno simetrizovanje, Španci su krenuli putem uspostavljanja asimetrije, zbog čega su od gerilskog rata napravili samostalan oblik vođenja rata Ijedan i drugi način su doprineli konačnom Napoleonovom porazu. Ali, dok je prusko društvo posle 1914/15. stupilo na put jednog konti­ nuiranog razvojnog procesa, koji je samo u revoluciji od 1848/9. doživeo silovito ubrzanje, špansko društvo XIX veka je prolazilo kroz gotovo bezgraničan niz kriza i promena vlasti, zbog čega je Španija sve više gubila korak sa evropskim razvojnim procesima. Vidi: Bemecker,Spanische Geschichte, s. 111-149.

175

Anti-imperijalni akteri s kraja XX veka imaju, dakle, dobre razlo­ ge da izbegavaju partizanski rat, bar u onim slučajevima kada sa oslo­ bođenjem žele da postignu i privredno poboljšanje položaja stanovni­ štva u zaraćenom području. Onaj ko želi da podigne životni standard i poveća društveno bogatstvo, dobro postupa ako se odriče primene tog sredstva. Anti-imperijalni akteri čim požele da podstaknu privredni raz­ voj, moraju da uspostave odnose sa nekadašnjim imperijalnim silama, koje kontrolišu svetsku privredu, i da im dozvole da utiču na njihov pri­ vredni i društveni poredak, posebno ako hoće da dobiju kredite od Me­ đunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. 75 Time se partizanski rat, kao oblik anti-imperijalne borbe pokazu­ je kao ambivalentan. Sa ovim uviđanjem povezano je i opadanje mark­ sizma, nekada vodeće ideologije oslobodilačkih ratova. Čim društvenoekonomska razmišljanja govore više u prilog saradnje sa imperijalnim centrom nego u prilog borbe protiv imperijalističkog izrabljivanja, marksizam, koji se uglavnom usmeravao na društveno-ekonomska pita­ nja, prestaje da bude vodeća ideologija takve borbe. Njega su, u stvari, znatno pre raspada Sovjetskog saveza, zamenile etničko-nacionalističke i pre svega religiozno-civilizacijske ideologije, prema kojima se uspeh anti-imperijalne borbe više ne meri društveno-ekonomskim pokazatelji­ ma. Njima je više stalo da se sačuva etnički, kulturni ili verski identitet. Sa ovim identitamim anti-imperijalizmom, svaka je ekonomska računi­ ca nespojiva. Njegov uspeh, koji je došao posle propadanja marksizma, doveo je do toga da su rat i nasilje izgubili svoj instrumentalni karakter i dobili jednu egzistencijalnu dimenziju: oni više nisu samo sredstvo za postizanje određenih ciljeva, već i tehnike samopotvrđivanja. Ko ne vla­ da ovim tehnikama, taj propada, ili u najmanju ruku gubi kulturni iden­ titet. Važnije od rezultata borbe jeste, stoga, borba radi same borbe. Da­ lekosežni izraz ovog razvoja, jesu noviji oblici međunarodnog terori­ zma, posebno pojava atentatora - samoubica. Pitanje mesta koga u hijerarhiji vrednosti zauzima civilizacijsko kulturni identitet i njegovog odnosa prema šansama i opasnostima društveno-ekonomskih promena na periferiji zona blagostanja, postaje pi­ tanje od koga zavise budući ratovi i oblici pretnji imperijalnom centru. Sažeto rečeno: ako se elite ovih zemalja opredele za privredni rast i pri75

Opis njihovog uticaja i njegovih posledica nalazi se u: Stieglitz, Die Schat-

ten der Globalisierung, s. 109. ff.

176

liku da učestvuju u materijalnom blagostanju, onda su mogući kompro­ misi, odnosno razni oblici usklađivanja interesa. Ako se one, naprotiv, opredele za odbranu identiteta, koga ugrožava način života imperijal­ nog centra, onda tu nema mesta ni kompromisu ni sporazumu. Naime, zapadni način života se, u uslovima globalizovanih privrednih informa­ tičkih i medijskih sistema, ne može ograničiti na određene regione. Osim toga, njegovo širenje se ne odvija pod direktnom političkom kon­ trolom, već ga prenose privredni akteri i akteri civilnog društva: i to sa jedne strane kroz otvaranje novih tržišta za zapadnu robu, a sa druge kroz obrazovne programe i projekte za uspostavljanje ravnopravnosti žena. Osim toga, na periferiji imperijalnog poretka uvek postoje uticajne grupe koje privlače vrednosni sistem i način života i koje žele da ih usvoje. Stoga, borba anti-imperijalnih aktera počinje kao građanski rat u društvima na imperijalnoj periferiji i to oko vrste vrednosti koja ta društva treba da prihvate. Ako su u običnim građanskim ratovima borba za političku vlast i borba za društvene vrednosti neraskidivo povezane, onda se može utvr­ diti postojanje dva različita tipa građanskih ratova, koji se vode izvan imperijalnog centra. Sa jedne strane, grupacije gospodara rata vode me­ đusobnu borbu oko kontrole određenih oblasti u kojima postoje rudna bogatstva i sirovine. 76 Gospodare rata, u tom slučaju, ne zanimaju ni vrednosti ni religiozno-kultuma usmerenost ljudi koji tamo žive; oni ti­ ranski vladaju tim življem, ali ne pokušavaju da ga vaspitaju ili prome­ né. Sa druge strane, postoje građanski ratovi u kojima kontrola rudnih bogatstava i osvajanje političke vlasti, imaju drugorazrednu ulogu, jer se u njima radi o kulturnom identitetu ljudi: o tome da žive u skladu sa običajima svojih predaka, da se bezuslovno pokoravaju religioznim vrednostima, da odbacuju hedonistička iskušenja zapada, itd. Iz prvo pomenutih ratova, imperijalni centar se može politički i vojno izvući: pobednička strana će se sama uključiti u imperijalne to­ kove onoga trenutka kad odluči da iskoristi rudna bogatstva oko kojih je vođena borba. Sirovine za koje su zone blagostanja zainteresovane i na koje su upućene, njima pritiču nezavisno od toga ko u datoj oblasti vodi glavnu reč. Ako se imperijalni centar umeša u ove ratove, onda to, po pravilu, ne čini zbog političkih ili privrednih interesa, već zato što su 76 Vidi: Münkler, Die neuen Kriege, naročito s. 131. ff., i od istog autora Zur Charakterisierung der neuen Kriege W.

177

zločini i grozote nekog gospodara rata znatno premašili prihvaćenu me­ n i nasilja, pa koalicija sastavljena od nevladinih organizacija i medija, traži humanitarnu intervenciju radi zaustavljanja tih zločina. Imperijal­ ne sile se u to ipak upuštaju sa velikim oklevanjem, naročito ako kraj borbi nije na vidiku. Za drugi tip građanskih ratova u kojima se radi o normama i vrednostima spremnost da se interveniše takođe je mala. Međutim, ovde je imperijalni centar, iz perspektive sukobljenih strana, od samog početka upleten u sukob, jer protivnici vladajućeg režima tvrde kako njegova stabilnost i opstanak zavise od podrške imperijalnog centra, i na taj na­ čin postaju anti-imperijalni akteri. Ono što ti ljudi, mahom, odbacuju i protiv čega se bore, jeste takozvana meka sila, koja se iz centra difundira na periferiju. Zbog toga se predlog Džozefa Najsa, po kome SAD u obezbeđenju svoje moći, više treba da koriste soft power nego hard pow er 77, u takvim slučajevima, ne može prihvatiti. U stvari, sofi power ima znatno veći uticaj na način života nekog društva, nego hard power: drugu silu zanimaju samo odnosi snaga, prva menja identitet. Funda­ mentalizam u svojim različitim oblicima, jeste otpor protiv meke sile imperijalnog centra. Ovaj otpor ne mora obavezno da bude nasilan, ali s obzirom na dinamiku meke sile imperije, on je stalno u iskušenju da posegne za nasilnim sredstvima. Fundamentalističke grupacije koje učestvuju u sukobu oko unu­ trašnjih vrednosnih orjentacija svojih društava 78 , onoga časa postaju anti-imperijalni akteri kada uticaj imperijalnog centra direktno okrive za eroziju vrednosti koje smatraju važnim, a oružanu borbu shvate kao jedinu mogućnost da zaustave propadanje morala. Rana varijanta ovog religiozno-kultumog anti-imperijalizma, bio je ustanak Makaveja, pro­ tiv seleukidske vladavine u Palestini u II veku pre naše ere. 79 U poste­ penom širenju helenističke kulture, koju su prvo prihvatili Jevreji iz di­ 77 Vidi: N ye, Das Paradox der amerikanischen Macht, s. 12. ff.; N ye je, narav­ no, svestan da meka m oć u m nogo manjoj meri podleže političkoj kontroli od tvrde moći. Vidi: ibid s. 116. 78 Temeljnu obradu fundamentalizma X IX veka i njegovih preteča pruža: Arm­ strong, Im Kampf fur Gott. 79 Za ovo i naredno, vidi: Noth, Geschichte Israels, s. 322 - 343., Stern, u: BenSasson, Geschichte des jüdischen Volkes, s. 251-268., i Soggin, Einführung in die Geschichte Israels und Judas, s. 225 - 240.

178

jaspore, a uskoro i viši slojevi Jerusalima i Judeje, jedna grupa, odana veri i običajima svojih predaka videla je pretnju za svoj identitet - pre svega za svoj strogi monoteizam - i pobunila se protiv toga. 80 Seleukidski kralj Antioh IV Epifanus, reagovao je oštrom represijom , što je dovelo do proširenja ustanka, koji je ubrzo prerastao u neku vrstu par­ tizanskog rata. U pustinjskim planinskim predelima, mogle su da deluju samo manje jedinice seleukidske vojske, protiv kojih su se partizan­ ske grupe uspešno borile. Pri tome je ustanicima išlo na ruku i to što je seleukidska država bila na zalasku: na istoku je trpela velike napade Parćana a na zapadu se sukobljavala sa ekspanzionističkom rimskom si­ lom; rivalstva i borba za vlast, koji su harali u centru, doveli su dotle da se nije mogla doneti nijedna dugoročna odluka. Zahvaljujući tome, po­ bunjeni Jevreji su se potvrdili i politički i vojno i konačno se izborili za političku i versku autonomiju. Kao i uvek, ustanici su razdvajali versko-identitame i političke motive - budući da je u početku izgledalo sasvim neverovatno da mala Judeja može odoleti moćnom vojnom aparatu Seleukida. Ustanak se za­ snivao, pre svega, na verskim motivima. Ustanici su bili međusobno podeljeni: stranka umerenih se zadovoljavala vraćanjem autonomije jerusalimskoj verskoj zajednici i ukidanjem prakse po kojoj su Seleukidi postavljali prvosveštenika ove zajednice; stranka radikala je tražila du­ boke promene sveta i pripremala se za dolazak carstva Božijeg. Kona­ čan rezultat bio je nastanak jevrejske kraljevine Asmoneja, jedne u ve­ likoj meri nezavisne države u Palestini. To je bilo moguće zato što je seleukidsko carstvo bilo oslabljeno višedecenijskim borbama za vlast, i postepenim prodorom Rimljana na prostore bliskog istoka, koje Rim još uvek nije bio u stanju da stavi pod direktnu političku kontrolu. Kralje­ vina Asmoneja još čitav vek je opstajala na tom post-imperijalnom pro­ storu. Opšti politički uslovi kojima asmonejska kraljevina duguje svoje postojanje, ipak ne objašnjavaju spremnost na borbu i žrtvovanje na

80 Za izbijanje ustanka nisu samo religiozno-identitama pitanja bila od presud­ ne važnosti. Rat koga su Seleukidi vodili protiv Ptolomeja, vladara Egipta, odneo je m nogo novca, znatno više nego što je Antiohije IV Epifan imao na raspolaganju. U skladu sa time, rasla je i njegova želja da se dokopa blaga, sm eštenog u hramovima kraljevine, uz pom oć koga je hteo da reši finansijske probleme. Pljačkanje hrama u Jerusalimu znatno je povećalo spremnost m nogih Jevreja da se priključe ili bar podrže ustanak.

179

osnovu kojih je ono i nastalo. Ova unutrašnja dinamika, bila je više versko-identitarne nego političke prirode. Takav rezultat postignut posle otprilike 50 godina borbe . Borba je započela kao odbrana tradicije, za kratko vreme se radikalizovala i konačno dobila fimdamentalističku di­ menziju. Činjenica da minimalni izgledi na uspeh, nisu brzo doveli do rezignacije učesnika, može se objasniti pojavom apokaliptičkih predsta­ va. Mit iz Knjige proroka Danila o četiri svetska carstva čiji je kraj na dohvat ruke, nastao je u doba makavejskog ustanka. 81 Obe knjige Makaveja, od kojih prva detaljno izlaže a druga pruža sažet izveštaj o to­ ku i motivima ustanka, prožete su duhom religiozno-kultumog ” antiimperijalizma” koji izričito odbacije ujedinjavanje zakona i običaja u okviru svetske zajednice. Helenistički kosmopolis, opaža se kao kosmodespotija, protiv koje se onda vodi borba. Objašnjenje dato u knjigama Makaveja, marginalizuje političku dimenziju sukoba i u centar postavlja pitanje verskog identiteta. Jevrejska uznemirenost zbog kulturnog uticaja Seleukida, bila je velika, ali je izgradnja Gimnaziona, sportskog vežbališta preuzetog iz grčke kulture, konačno prelila čašu strpljenja. Pri tome se nije radilo samo o tome da su pobožni Jevreji telesne vežbe nagih ljudi u neposrednoj blizini H ra­ ma, doživeli kao provokaciju. Mnogo važnije je bilo to, što se u heleni­ stičkom Gimnazionu, negovao Heraklov kult, a to je značilo uvođenje paganskih božanstava u sveti grad. Dok prva knjiga Makaveja, takvo ši­ renje paganskog kulta u Jerusalimu i Judeji, stavlja u centar, u drugoj knjizi Makaveja, veći naglasak se stavlja na sekularizaciju svakodnev­ nog života pod uticajem helenizma. Pri tome je jasno da se u ustanku ni­ je radilo samo o odbacivanju seleukidskog prodora, već da tu od počet­ ka postoje elementi unutar jevrejskog sukoba. 82 Zbog kolaboracije vi­ ših slojeva sa seleukidskim vlastima, građanski rat i anti-imperijalna borba povezani su u jednu celinu. Takvi ustanci podignuti radi očuvanja kulturnog i verskog identi­ teta, oduvek su navodili imperije da se - pored vođenja ratova motivisanih borbom za resurse - vojno angažuju na svojoj periferiji. Političko81 Vidi: M oses, Eros und Gesetz, s. 111. f f , i Koch, Das Buch Daniel, naroči­ to s. 127. ff. 82 D a je ovaj rat sadržavao i društvena pitanja, koja su se izražavala kroz versko -kulturni sukob oko ispravnog načina života, pokazao je pre svega Menahem Štern u: Ben-Sasson, Geschichte des jüduschen Volkes, s. 254.

180

religiozni, odnosno kultumo-identitarni motivi se pri tome povezuju, a činjenica da ciljevi i namere ostaju difuzni, ne dovodi do, kao što bi se pretpostavilo u marksističkoj tradiciji mišljenja, njihovog slabljenja, već doprinose da grupe ostanu celovite u raspravama oko ispravne politič­ ke linije. Jevrejski ustanak protiv seleukidske vladavine i njegov opis u knjigama Makavejskim, nije najzad zato, kao istorijsko ogledalo, podo­ ban za analizu savremene situacije, jer su i ovde politički i religiozni ele­ menti međusobno isprepletani, pa prikazi ovog ustanka uvek sadrže od­ luku koji od ova dva sastavna delà ima veću težinu. Međutim, na primeru ustanka Makaveja, može se posmatrati uza­ jamno dejstvo hard pow er i soft power seleukidskog carstva. Vojna moć Seleukida i prisustvo garnizona u Jerusalimu i Judeji bili su svakako va­ žan motiv za ustanak, ali ne važniji - bar prema shvatanju iznetom u drugoj knjizi Makaveja, od privlačnosti helenističke kulture. Verska za­ jednica u Palestini, osećala se ugroženom od ove meke sile, što je naj­ zad dovelo do nasilničkog ponašanja prema nosiocima i propagandisti­ ma grčke kulture. I budući da verska tradicija ima bezuslovno važenje, njena moć slabi kroz sekularizaciju i prosvetiteljstvo, onda se tradicio­ nalisti, tokom obračuna, pretvaraju u fundamentaliste. Ova promena koja se obično opisuje kao radikalizovanje, ali je i više od toga, dešava se tokom ustanka. Oni koji se maše za oružje, više nisu tradicionalisti, nego fundamentalisti: oni se zalažu za preuređenje društva, a obnova društvenih vrednosti, dobija oblik oružane borbe. Za njih ona postaje moralno očišćenje, u kome se zajednica oslobađa od otpadnika i izdaj­ nika. Ali takvo očišćenje kao klasičan element svakog građanskog rata, svoj cilj može postići samo ako se produži u borbi protiv izvora moral­ ne pokvarenosti imperijalnog centra. Ovim, naravno, paralele između ustanka Makaveja i terorizma, koji poslednje decenije dolazi iz islamskog sveta, dolazi do svojih gra­ nica. Povlačenje seleukidskog vojnog garnizona iz Jerusalima i proterivanje svih pristalica helenističke kulture iz Judeje, doveli su, zajedno sa nastankom asmonejske kraljevine, do stabilizacije koja obeležava iz­ dvajanje Jerusalima i Judeje iz procesa helenizacije, koji je na bliskom istoku bio vrlo raširen. Takva rešenja više nisu moguća. Zbog intenziv­ ne razmene ljudi i informacija, kulture se više ne mogu izolovati jedna od druge. Proces kulturne globalizacije povećava soft pow er imperijal­ nog centra, čija se snaga privlačenja ogleda u povećanom prilivu mo­ zgova, koji meku moć imperije još više uvećava. Ovo počinje naučnom

181

delotvomošću a završava se sposobnošću određivanja preko masovne kulture. Tvrdnja anti-imperijalnih aktera da ovo predstavlja svestan ma­ nevar imperije radi nivelisanja kulturnih identiteta, svakako je netačno ali upravo iz ovog ubeđenja anti-imeperijalni akteri dobijaju snagu i po­ dršku. Ako se ova teza prihvati, onda je jasno da se anti-imperijalna borba više ne može voditi kao što se vodila u XX veku, naime kao bor­ ba za oslobođenje teritorija na ivici imperije, već se ta borba prenosi u imperijalni centar. Oblik u kome se ovo dešava jeste terorizam. Terorizam i partizanski rat, ne razlikuju se samo po tome što su partizani pre svega usmereni na fizičke, a teroristi uglavnom na psihič­ ke posledice sile, koju primenjuju, već i po tome što su partizani po svo­ joj unutrašnjoj suštini defanzivni 83 , dok teroristi uvek deluju ofanzivno. Pri tome su partizani upućeni na stanovništvo zona operacija, koje im pruža podršku i zaklon. Za trans-nacionalni terorizam ovo ne važi. On se oslanja na novčanu pomoć krugova koji ga podržavaju i koristi infrastrukturu zemalja u kojima izvodi svoje napade. U ovo treba ubra­ jati delovanje medija, kao i saobraćam sistem urbanih celina, avionske veze, internet i najzad anonimnost modernih velikih gradova. Ova in­ frastruktura pruža sve što je potrebno za terorističke napade: od smeštaja i zbrinjavanja terorističkih komandosa do doturanja oružja u avio­ ne i pretvaranja mobilnih telefona u detonatore. To su pokazali napadi u Njujorku i Madridu. Ali, šta je strateški cilj novih oblika terorizma? Klasični terorizam nastao u Rusiji pred kraj XIX veka, usmeravao se protiv vrhova car­ skog režima i delova njegovog aparata represije. On je hteo da istovre­ meno uplaši političku elitu i pridobije široke slojeve za svoju stvar, da bi u jednom masovnom ustanku oborio postojeći režim. Teroristički na­ padi, trebalo je da budu inicijalna kapisla velikog ustanka. To je više fimkcionisalo kod nacionalno-revolucionarnih nego kod socijano-revolucionarnih pokreta. Trans-nacionalni terorizam zasniva se na sasvim drugoj strategiji: napadima na civilne ciljeve koji svaki put donose žrtve ne može se steći simpatija. Ovde se radi o modernoj varijanti pustoše­ 83 D efenzivan stav partizana, prema Karlu Šmitu, predstavlja važnu osobinu karaktera njihove borbe. Vidi: Schmitt, Théorie des Partisanen, s. 26. Najzad, nije Lenjin, kao što Šmit pretpostavlja, ’’defenzivne i autohtone branitelje otadžbine” pre­ tvorio u ’’agresivne revolucionarne aktiviste” nego je do ove promene došlo tek sa promenom imperijalne sile, kojom je hard power postepeno prelazila u soft power.

182

nja zemlje. Svoj cilj postižu kroz pustošenje protivničkih oblasti. U osnovi, teroristi sprovode istu strategiju kao i nomadski ratnici koji su brzim napadima prodirali u imperijalni prostor, palili ga i pljačkali, i po­ novo nestajali pre nego što su imperijalne trupe mogle da ih uhvate. Ono što je u klasičnom ratu pustošenja bila brzina napadača, u te­ rorizmu je skrivenost njegovih aktera u anonimnosti velikih gradova, njihovo nestajanje u masi stranaca i konačno velika pokretljivost za ko­ ju napadači ne moraju sami da se staraju već je dovoljno da koriste po­ stojeći saobraćajni sistem. Pri tome, cilj njihovih napada nije fizičko ra­ zaranje sela i gradova, ili pustošenje čitavih oblasti, nego pogoršanje psihičkog stanja stanovništva u postherojskim društvima.Terorističkim napadima ovo stanovništvo treba dovesti u stanje užasa i histerije, koji prekidaju normalan život, privredne i finansijske procese, pa tako dovo­ de do velikih šteta. Ova strategija deluje ne zbog snage napadača, već zbog dramatične ranjivosti napadnutog življa. Ovo može imati za posledicu da imperijalna sila bude prisiljena da napadne oblasti iz kojih tero­ risti dolaze, u kojima onda dolazi do razvoja klasičnog partizanskog ra­ ta, u kome asimetrična nadmoć imperije retko dolazi do izražaja, ali se zato asimetrična kreativnost anti-imperijalnih aktera, pokazuje u svojoj punoj snazi. Ovde se slabost može pretvoriti u snagu, budući da se pret­ hodno, upravo snaga imperije, zbog načina terorističkih napada, pretvo­ rila u slabost. S obzirom na to da je tokom XX veka došlo do značajnog rasta moći periferije, jer imperije nisu više mogle da ’’punom silom” udare na pobunjenike, teza o kraju doba imperija činila se prihvatljivom. Me­ đutim, vrlo brzo se pokazala kao preuranjena. Umesto do definitivnog kraja svih imperija, došlo je do najnovije promene imperijalnog poret­ ka. Pri tome se imperijalna sila najpre odrekla kopnene kontrole terito­ rija, na kojima je bila ranjiva i lako se mogla napasti, i usmerila se na kontrolu iz vazduha, odnosno iz kosmosa. Na taj način, ona može da parcijalno i selektivno napada. Ono što je imperija izgubila na politič­ kim mogućnostima, može se nadoknaditi kroz tehnološki razvoj. Na to su, sa svoje strane, anti-imperijalni akteri reagovali promenom oblika pružanja otpora, u kome je klasični partizanski rat zamenjen novim vr­ stama trans-nacionalnog terorizma. Ono što je u uslovima klasične si­ metrije bilo trka u naoružanju, pretvorilo su u trku između tehnoloških inovacija i strateške kreativnosti. Zbog toga imperije nisu više ugrože­ ne teritorijalno, već najviše fiskalnim opterećenjima.

183

6. IZNENADNI POVRATAK IMPERIJE U POSTEMPERIJALNOM DOBU

U roku od jedne decenije, raspoloženje se naglo promenilo: ako su početkom osamdesetih godina prošlog veka mnogi Amerikanci sma­ trali da njihova zemlja stalno propada, i da će to za posledicu imati pre­ vlast ne samo Sovjetskog saveza već i Japana i zapadne Evrope, onda se tokom devedesetih razvio novi ’’trijumfalizam” , koji je Sjedinjene dr­ žave slavio kao daleko najmoćniju državi na planeti, i za koga kraj ’’američkog veka” ni izdaleka nije bio na vidiku. Naravno da se opažaj takve nagle promene raspoloženja može povezati sa promenjenim foku­ som posmatranja: on misli kako može da ustanovi postojanje duboke promene mentaliteta, ali je zapravo samo donekle okrenuo glavu i time opazio druge rasprave i ličnosti. Ono što mu se čini kao promena objek­ ta u stvari je samo promena njegovog vidnog polja. Kada su zapadni Evropljani u poznoj fazi hladnog rata, pogrešno zaključili da se SAD nalaze na putu propadanja, oni su, pre svega, poverovali onim glasovima iz Amerike, koji su ispoljavali sve veću zebnju za budućnost svoje zemlje, pozivajući se, pri tome, na opadanje indu­ strijske proizvodnje, visoku stopu kriminaliteta, sve veći jaz između si­ romašnih i bogatih, probleme zdravstvenog i obrazovnog sistema, na povećanje državnog duga, opadanje štednje stanovništva i konačno na opšte poznati visoki spoljno-trgovinski deficit Sjedinjenih država. Kada se u Evropi, posle sloma Sovjetskog saveza i američke demonstracije si­ le u drugom zalivskom ratu, vođenom 1991. god., stvorio utisak da su SAD stekle poziciju u istoriji do tada neviđene globalne dominacije, ču­ li su se glasovi kako Amerika treba da preuzme ulogu svetskog policaj­ ca koji neće samo sprečavati najveće prestupnike da čine zla delà, već

185

će voditi računa da se neometano nastavi proces liberalističke globalizacije, od koje SAD imaju privrednu korist. Promenjeno gledanje na SAD moglo je da preuveliča naglu pro­ menu raspoloženja, jer su se mnoge sumnje i opomene koje su se čule tokom osamdesetih godina mogle i dalje čuti, pre svega zato što pomenuti problemi nikako nisu nestali. Međutim, utisak postojanja promene u samoopažanju SAD-a i pojava nove samosvesti, više je od rezultata promenjene zapadnoevropske perspektive. Uspon SAD-a na položaj je ­ dine preostale supersile, privredni polet iz devedesetih godina i sa time povezano iskustvo da su Sjedinjene države u ekonomskoj konkurenciji sa zapadnom Evropom i Japanom, koji su upravo tada pokazivali znake privredne iznurenosti, u stanju ne samo da opstanu, već i da ponovo steknu prednost, konačno prevladavanje dugotrajne vijetnamske traume - rezultat drugog zalivskog rata iz 1991. - poništili su utisak po kome su Amerikanci već prešli zenit svoje moći. Oni su sa pouzdanjem poče­ li da gledaju na izazove XXI veka, a ono što se ranije smatralo pokaza­ teljima propadanja, sada se doživljavalo kao problem koji je doduše komplikovan, ali se može rešiti. I pre svega: ako ga SAD ne mogu pre­ vladati - a ko može? U izjavi Madlen Olbrajt koja je SAD nazvala ’’ne­ prikosnovenom nacijom” izražena je ta nova samosvest Amerike. Centralno mesto koje je u toj promeni raspoloženja pripalo zalivskom ratu iz 1991. god., dugo nije shvaćeno u punoj meri. Tome je po svoj prilici doprinela okolnost da Buš stariji, uprkos tog ratnog uspeha, nije po drugi put izabran za predsednika, nego je na njegovo mesto do­ šao do tada malo poznati Bil Klinton. Ipak, značenje koje je drugi zalivski rat imao za američku samosvest teško da se može preceniti. U vi­ jetnamsku traumu, naime, ne spada samo gorko iskustvo vojnog pora­ za, pretrpljenog od Vijetkonga i sevemih Vijetnamaca, već i ponižava­ juće sećanje na paničnu bežaniju iz američke ambasade u Sajgonu, 29. aprila 1975. godine Sa njom je bilo povezano i strahovanje d a je zavr­ šena uspešna vojna istorija SAD-a koje su više od jednog veka iz svih ratova izlazile kao pobednik. Slom šahovog režima u Iranu, 1979. godi­ ne, petnaestomesečno držanje službenika američke ambasade u zatoče­ ništvu u Teheranu, i propali pokušaj njihovog oslobađanja, u aprilu 1980. god., samo su potvrđivali ova strahovanja. Međutim, brza vojna pobeda u pustinjama zaliva, relativizovala je značaj vijetnamskog isku­ stva i pretvorila ga u kratku epizodu američke uspešne istorije, čija je društvena i moralna obrada prepuštena Holivudu. Možda se promena

186

raspoloženja u SAD najjasnije vidi i u tome što su kritički filmovi o vi­ jetnamskom ratu zamenjeni ’’herojskim epopejama” na kojima Ameri­ kanci zasnivaju kolektivno pamćenje svoje političke zajednice. 1 Vojna pobeda u drugom zalivskom ratu nije imala samo terapeutsku funkciju lečenja vijetnamske traume; ona je takođe pokazala prvo da SAD nadmašuju još uvek postojeći Sovjetski savez, sa čijim naoru­ žanjem je iračka armija bila opremljena i na čiju se strategiju ona osla­ njala i drugo, da se one ne moraju bojati privredne snage Japanaca i Nemaca sve dok tu snagu mogu da stave u službu sopstvenih ciljeva. Kao što se zna, veći deo američkih troškova rata iz 1991. godine, podneli su Japan i Nemačka. Ipak, najvažnije od svega bilo je to što su SAD dobi­ le rat sa minimalnim gubicima. Preko svog programa naoružavanja, one su izgradile asimetričnu nadmoć, koja im je omogućila da vode rat na svakoj tački zemljine kugle. 2 U vezi sa drugim zalivskim ratom, vojska je ponovo postala prikladno sredstvo američe spoljne politike. Sta to za­ pravo znači postalo je vidljivo tokom devedesetih godina, a posebno se pokazalo posle 11. septembra 2001. godine, kada je američko rukovod­ stvo za rešavanje političkih problema sve više koristilo vojnu opciju. Iskustvo drugog zalivskog rata značajno je doprinelo činjenici da američka administracija kraj sukoba istoka i zapada nije, poput Evro­ pljana, doživela kao priliku da smanji svoje troškove za naoružanje, i da zgme dividende od mira, već je krenula u dalju izgradnju svojih vojnih kapaciteta. Da su Amerikanci u privrednom slabljenju zapadne Evrope i Japana videli pretnju za svoj položaj u svetu, ovo bi bila pogrešna po­ litička odluka. Scenario pretnji od koga su oni polazili izgledao je sa­ svim drugačije. Budući da su vojni aparat gradili bez postojanja izazo­ va od strane nekog neprosrednog konkurenta, oni su se usmerili na op­ ciju imperijalne politike. Ovo je utoliko značajnije što je nastalo opšte mišljenje da imperije pripadaju prošlosti, tako da je istoričar Aleksan1 Povratak heroja u američki film dobar je pokazatelj promene raspoloženja i vraćanja samopouzdanja SAD-a. Pri tome treba imati u vidu da filmovi ne samo što ukazuju na promenu raspoloženja, već tu promenu jačaju i ubrzavaju. Nekoliko uka­ zivanja na terapeutsko delovanje ovih likova na američku vijetnamsku traumu, nalazi se u: QRT, Schlachtfelder der elektonischen Wüste, s. 10-39 . 2 U literaturi pojam asimetrije uglavnom se primenjuje na način na koji slabija strana vodi rat, zapravo kao karakterizacija partizanskog rata, odnosno terorizma. U stvari, asimetrija postoji na obe strane, i na jačoj i na slabijoj. Vidi: Münkler, Wandal

der Weltordnung durch asymmetrische Kriege.

187

dar Demant napisao: ’’Dobrovoljni raspad Sovjetskog saveza koji se desio 31. septembra 1991. godine , zatvorio je imperijalno doba. Svetsku politiku već 3000 godina određuju univerzalna carstva. Sada je to iza nas” . 3 DIJAGNOZA KRAJA JMPERIJALNG DOBA I PROBLEM POSTI \1 PERU A IЛ'OG PROSTORA Dvadeseti vek, naročito ako se, zajedno sa Erikom Hobsbaunom, shvati kao kratak vek koji je započeo tek 1914. a završio se već 1989. 4 , obeležen je talasom uzastopnih slomova imperija i carstava. Još pre počet­ ka prvog svetskog rata, smatralo se da su osmanlijsko carstvo, dunavska monarhija i ruska carevina nestabilni, da se ne mogu reformisati i da su skloni padu. U određenom trenutku, odgovorni političari Beča, Petrograda i Istambula, tražili su rat da bi uz njegovu pomoć ipak možda izbegli propast koja im preti. Nijednoj od ove tri sile to nije pošlo za rukom. Ru­ ska carevina nije dočekala kraj rata, a mirovni pregovori u Sen Žermenu i Sevru, vođeni su sa državama naslednicama dunavske monarhije i osmanlijskog carstva. Od velikih država srednje, istočne i jugoistočne Evrope i maloazijskog i arapskog prostora, samo je Nemačka - mada sa znatnim te­ ritorijalnim gubicima - uspela da preživi rat, i to samo zato što je, po svo­ joj unutrašnjoj strukturi, bila više nacionalna država nego carstvo. Ipak, ne može se reći kako je na mesto imperijalnog poretka došao stabilan poredak nacionalnih država. Za tako nešto stanovništvo u novo­ stvorenim državama bilo je suviše heterogeno, a interesi i motivi sila pobednica suviše različiti. Američki predsednik Vudrou Vilson je, doduše proglasio pravo na nacionalno samoopredeljenje, ali zbog odbojnog stava američkog Kongresa nije bio u stanju da procesima izgradnje i stabiliza­ cije obezbedi američku podršku. Povrh toga svoje zamisli nije mogao da sprovede ni zbog suprotstavljenih interesa različitih strana u Versaju, pa se u Vašington vratio kao neuspešni političar.5 3 Tokom devedesetih godina u Nemačkoj se pojavilo više knjiga u kojima se ne govori o manje ili više kontingentnom kraju pojedinih imperija, već se zastupa teza o kraju svih imperija: vidi: Richard Lorenz (Hg), Das Verdâmmem der Macht; Altrichter/Neuhaus (Hg), Das Ende von Grofireichen; Demandt (Hg), Das Ebde der Weltre-

iche. 4 Eric Hobsbawn, Das Gesicht des 21. Jahrhunderts, s. 9. f.

188

Erik Hobsbaun ima pravo kad nacionalno samoopredeljenje označa­ va kao ” zlu kob evropske politike u XX veku” . Ono je uskoro postalo uzrok za čitav niz ratova i građanskih ratova, jer se dotadašnji imperijalni prostor nije mogao da uredi razgraničavanjem novih nacionalnih država, a da pri tome ne nastanu nove manjine, nepravde i tlačenje. 56 Problemi sred­ nje i jugoistočne Evrope, koji su započeli etničkim progonima u Turskoj i Grčkoj, a završili se razbijanjem Čehoslovačke u proleće 1939., pre nego što je čitav region višestruko pretumban u drugom svetskom ratu 7 , mogu se posmatrati kao paradigmatični za post-imperijalne konstelacije. Mnogi procesi koji su se tamo odvijali između dva rata, ponovili su se u promenjenom obliku kako u post-kolonijalnoj tako i u post-sovjetskoj eri: od po­ kušaja izazivanja inflacije i destabilizacije u nekadašnjoj imperijalnoj sili, preko pokušaja državnih udara do etničkih sukoba i građanskih ratova u novostvorenim državama. Godine 1918/19., SAD nisu bile ni spremne, niti u položaju da garantuju politički i ekonomski poredak u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. Ta­ ko je post-imperijalni prostor ostao prepušten sam sebi: SAD su se povu­ kle, Nemačka država je zbog poraza bila suviše slaba i politički vezana versajskim mirom, a novonastali Sovjetski savez odmah je propao u poku­ šaju da tamo uspostavi ideološku ili čak stvarnu vlast. Posle 1945. godine, prostor srednje i delimično jugoistočne Evrope, pretvoren je u takozvanu spoljašnju imperiju Sovjetskog saveza. Kada se SSSR konačno raspao, SAD su zajedno sa svojim zapadnoevropskim saveznicima preuzele funk­ ciju za koju nisu bile spremne između dva rata. Njihovi zadaci kretali su se od privredne pomoći preko političke stabilizacije, do vojnih intervenci­ ja. U Bosni i na Kosovu, ove intervencije su prikazane kao humanitaran čin; one su bez sumnje bile i to, ali se u osnovi radilo o spoljašnjem mešanju sa ciljem da se spreči ponavljanje razvoja do koga je došlo u periodu između dva rata. Činjenica da su SAD kao na ovom prostoru ’’tuđa si­ la» 8 , preuzele glavnu ulogu može se najpre objasniti time što su jedi5 Vidi: Junker, Power and Mission, s. 48. ff. 6 Eric Hobsbawm, Das Zeitalter der Extreme, s. 53. i 9. f. 7 Vidi: Dan Diner, Das Jahrhundert versthen, s. 85. ff.; za etnička čišćenja vi­ di: ibid, s. 195. ff. 8 Ovaj pojam skovao je Karl Šmit, (vidi: Schmitt, Volkerrechtliche Grofiraumordnung mitInterventionsverbot s. 295-302.). Ovde ga primenjujemo suprotno Šmitovim političkim intencijama.

189

no one raspolagale neophodnim vojnim snagama. Dodatna korist za njih, bila je u tome što su mogle da ispunjavaju zadatak osiguranja m i­ ra, a da pri tome ne moraju —što bi bio slučaj sa ’’ovom prostoru bli­ skim” evropskim silama —da se boje da će na sebe preuzeti imperijal­ nu ulogu. Pogled bačen na srednju i jugoistočnu Evropu, gde je tek započe­ to post-imperijalno doba imalo svoju prvu probu, pokazuje onu speci­ fičnu dijalektiku, koja se u XX veku više puta pokazala prilikom raspa­ da imperija: post-imperijalni prostori upućeni su na traženje spoljašnje podrške za uspostavljanje stabilnog unutrašnjeg reda. Ovom prostoru treba određeno vreme za razvoj sopstvenih političkih struktura, što mu polazi za rukom ako postoji moć koja je u stanju da, za izvesno vreme, ispunjava imperijalnu funkciju uspostavljanja reda, a da pri tome ne za­ uzme položaj bivše imperije. U krajnjoj liniji i ovaj zahtev je doprineo usponu SAD-a na rang globalne sile. Prema tome, post-imperijalno do­ ba, koje je tokom XX veka stalno sa ponosom proglašavano, počiva na jednom paradoksu: od aktera se zahteva da ne postupa u skladu sa pret­ postavkama svog postojanja. Nil Ferguson, za ovo je upotrebio izraz ’’antiimperijalistički imperijalizam Sjedinjenih država” . 9 Vudrou Vilson je posle 1918/19. verovao da će Liga naroda, osno­ vana u Zenevi, stabilizovati post-imperijalni prostor. Od takvog među­ narodnog udruženja, očekivalo se da ispunjava skicirane zadatke a da pri tome ne sklizne u imperijalnu ulogu. Međutim, ono što u teoriji de­ bije ubedljivo, mora i u praksi da funkcioniše. Istorija Lige naroda jeste istorija izneveravanja ovog zahteva. Upravo iz brige da svoje zadatke ne preceni i tako dođe u imperijalni položaj, Liga naroda ih je potcenila. 10 Ona je pokazala da nije u stanju da stabilizuje post-imperijalne odnose u srednjoj i južnoj Evropi, i to je bio jedan od uzroka drugog svetskog rata. Time se ne dovodi u sumnju činjenica d a je nacional-socijalistička Nemačka započela ovaj rat. Ali mogućnost njegovog izbijanja treba do­ vesti u vezu sa činjenicom da Liga naroda nije ispunila svoj zadatak. 9 Ferguson, Das verleugnete Imperium, s. 82. 10 Da li je uzrok ovoga bio strukturalne vrste i ležao u sistemu kolektivno organizovane nedgovornosti ili ga treba tražiti u uzajamnim konstelacijama nastalim iz­ među dva svetska rata, pre svega u uzajamnom nepoverenju velikih sila i iz toga na­ stale samo blokade, još uvek nije do kraja rešeno.

190

Politički vakuum moći, u srednjoj i jugoistočnoj Evropi, između dva svetska rata, zahtevao je, manje-više nužno, novo imperijalno zda­ nje: Hitlerova i Staljinova spoljna politika može se shvatiti kao pokušaj razbijanja poretka nacionalnih država u srednjoj, severnoj i južnoj Evro­ pi i povratak na imperijalni poredak.Ono što je za Nemce bila revizija versajskog mirovnog sporazuma, za Ruse je bila revizija brestlitovskog mira, koja je tokom građanskog rata samo delimično obavljena. 112 Ko­ alicija između Hitlera i Staljina iznenadila je jedino one koji su obraća­ li pažnju samo na ideološke suprotnosti, a pri tome previđali geostrate­ ške interese. 13 Hitler ovo imperijalno zdanje propalo je u sudaru sa koalicijom velikih sila, dok je Staljinova imperija - doduše tek 40 godina posle nje­ gove smrti -propala usled prenaprezanja svojih resursa. Na kraju dru­ gog svetskog rata, Staljin se zadovoljio sa zaposedanjem prostora koji je u istočnoj i srednjoj Evropi ostao posle povlačenja Nemaca i zapad­ ne granice svoje imperije proširio do Elbe i Moldavije. Međutim, time je izazvao nastajanja anti-sovjetske koalicije SAD-a i zapadno-evropskih zemalja koja je uveliko premašivala sovjetske potencijale. Zbog to11 Savez uspostavljen između Hitlera, konzervativne privredne elite i vojske, zasnivao se na perspektivi jednog prostorno i vremenski ograničenog rata u srednjoj Evropi, posle koga bi ponovo bila uspostavljena hegemonistička pozicija Nemačke na ovom prostoru. Za iskrenost potonjeg Hitlerovog neprijatelja u pogledu jednog revizionističkog rata u srednjoj Evropi, vidi: Klaus-Jürgen Müller, Militarpolitik in der Krise ; o značaju jugoistočnog prostora Evrope za Hitlerovu odluku da napadne na So­ vjetski savez, vidi: Gabriel Gorodetsky, Die grofie Tàuschung. 12 Istina je da su kratkotrajne državne tvorevine na prostorima Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana, isto kao i Ukrajina priključene sovjetskim republikama i da su ugušene težnje za samostalnošću Belorusije, Krunskih Tatara i Baškira, kao i težnje kazaško-kirgizijskih oblasti, ali je tačno (vidi: Alexandar J. Motyl, Sovietology, Rati­ onality, Nationality S. 105. ff.) da su Finska, baltičke republike i Poljska uspele da od­ biju napad Crvene armije. Osim toga, Sovjetski savez je izgubio uticaj koji je carska Rusija imala na Balkanu, i u donjem toku Dunava. 13 Tamo gde su ponovo uspostavljene linije interesa utvrđene između bizmarkovskih država i ruskog carstva, dogovor između Hitlera i Staljina je lako postignut. Kada su na red došli prostori bivše dunavske monarhije i osmanlijskog carstva, poja­ vile su se nepremostive suprotnosti koje su konačno dovele do kraja nemačko-sovjetske koalicije. Za predistoriju pakta Hitler-Staljin, vidi: Besymenski, Stalin und Hitler, naročito s. 111. ff.; za kontroverze oko donjeg toka Dunava i kontrole Bosfora, vidi: Gorodetscky , Die grofie Tàuschung, s. 127. ff. i 206. ff.

191

g a je Sovjetski savez u poređenju sa SAD i zapadno-evropskim zemlja­ ma, morao da za održavanje strukturalne ravnoteže vojne sile iz nacio­ nalnog bruto-proizvoda izdvaja petostruko, čak šestostruko više sred­ stava. Da bi trajno nadoknadio ovu razornu inferiornost, Sovjetski savez je počeo sistematski da pomaže oslobodilačke pokrete u trećem svetu, od čega je očekivao postepno nestajanje zapadne nadmoći. Ova se na­ da pokazala neosnovanom i od nje su 1991. godine, posle sloma Sovjet­ skog saveza, ostali samo nagomilani dugovi zemalja trećeg sveta u visi­ ni od 130 milijadi dolara. 14 Nemogućnost naplate ovih dugova ni za za­ padne zemlje ne bi bilo mali problem; za Sovjetski savez ona je bila ka­ tastrofalna. Zahtevi izgradnje imperijalne moći doveli su do preteranog rastezanja spoljašnjih linija i do prenaprezanja unutrašnjih mogućnosti koje se nikakvim potezom imperije nisu mogle povećati. Sa Sovjetskim savezom, sa političke pozornice otišla je i poslednja od sila koje su vekovima vladale zapadnim delovima Evroazije. I u drugim delovima sveta pojavljivah su se znaci kraja imperijalnog doba: godine 1945. nije propala samo nacistička Nemačka, propao je i Japan, u svom pokuša­ ju stvaranja imperije, a posle završetka drugog svetskog rata, raspala su se zapadno-evropska kolonijalna carstva, koja su pretrpela velike teritorijalne gubitke, sa izuzetkom Portugalije koja je posle dve decenije doživela isto. Sukob istoka i zapada nije išao u prilog ponovnog uspostavljanja starih ko­ lonijalnih imperija, i ograničio je interes zapadnog hegemona, Sjedinjenih Američkih Država, da evropskim silama pruži pomoć u ponovnom osvaja­ nju tih kolonija Za ovo je karakteristična primedba američkog predsednika Ajzenhauera, izrečena povodom pokušaja Velike Britanije i Francuske da zajedno sa Izraelom povrate kontrolu nad Sueckim kanalom, koga je nepo­ sredno pre toga, u julu 1956. god., nacionalizovao egipatski predsednik Naser: ’’Kako da podržimo Veliku Britaniju i Famcusku kada će zbog toga či­ tav arapski svet prići Sovjetskom savezu? ” . 15 Jedan od retkih slučajeva u kome su SAD drukčije postupile bio je Vijetnam i to samo zato što ja naci­ onalno oslobodilački pokret Vijetmin, bio usko povezan sa Sovjetskim sa­ vezom i Kinom. 16 14 Vidi: Daschitschew, Moskaus Griff nach der Weltmacht, s. 38. f. ; zatim Si­ mon Die Désintégration der Sowjetunion, s. 191. f. 15 Navod iz Ferguson, Das verleugnete Imperium, s. 141 . 16 Vidi, gore s. 194. f.

192

Sa nekoliko izuzetaka, era evropskih kolonijalnih imperija završi­ la se bez prolivanja krvi, a evropske sile su vlast predale domorodačkim elitama, koje su loše pripremile za taj zadatak .17 Problemi karakteristič­ ni za post-imperijalni prostor srednje i južne Evrope, ovde su se brzo ispoljili, ali se nije našla nijedna spoljašnja sila koja bi na duži rok prihva­ tila imperijalni zadatak održavanja poretka, a da pri tome za sebe ne za­ traži imperijalni položaj. Tokom sukoba istoka i zapada i jedan u drugi blok su povremeno delovali stabilizujuće, ali su oba, pri tome, ispoljavala sklonost da izvršavanje imperijalnog zadatka naplate tako što će za sebe tražiti imperijalnu ulogu. I Sovjetski savez i Sjedinjene Američke Države, imali su veliku uticaj na unutrašnje prilike država trećeg sveta čiju su stabilnost održavali privrednom i vojnom pomoći. Tako je dugo vremena ostalo skriveno koliko su slabe bile države, nastale na post-imperijalnim prostorima, a okolnost što su imale mesto u Ujedinjenim na­ cijama, smatrana je dovoljnim dokazom njihove državnosti. Kada se po­ četkom devedesetih Sovjetski savez raspao, i SAD zbog toga izgubile zanimanje za treći svet, odjednom se pokazalo da se mnoge države na­ stale tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, sastoje samo iz fasade koja se raspala pri prvom ozbiljnom potresu. 18 Još jednom se raspadanje imperijalnog poretka i nastajanje sveta država, pokazalo kao težak proces pun opasnosti. Svi problemi do kojih je došlo prilikom stabilizovanja post-imperijalnog prostora, nisu uticali na shvatanje prema kome je doba imperija došlo do svoga kraja. Ova dijagnoza zasniva se, pre svega, na tri argumenta. Na prvom mestu stoji relativno stagnirajući položaj potencijalnih imperijalnih aktera. Pol Kenedi to je sažeo na sledeći način: ’’Sjedinjene države danas otprili­ ke imaju isti obim obaveza u svetu kao i pre četvrt veka. Ah, tada je nji­ hov udeo u društvenom bruto proizvodu planete u industrijskoj proizvod­ nji, u vojnim izdacima i trupama, bio znatno viši nego danas” . 19 Po nje­ govom mišljenju, sve govori u prilog teze da se obim američkih obave17 Vidi: Memmsen, Das Ende der Kolonialreiche, i Abernethy, The Dynamics o f Global Dominance, s. 194. f. 18 Izdiferencirano objašnjenje pruža Jung/Schlichte/Siegelberg, Kriege in der

Weltgesellschaft, s. 56. ff. 19 Kennedy, Aufstieg und Fali, s. 768. ; vidi: In Vorbereitung auf das 21, Jahrnudert, s. 371. ff.; slična argumentacija nalazi se u: Nye (Das Paradox der amerikanischen Macht), samo što on relativan gubitak SAD-a na hart power hoće da nadok­ nadi uspostavljanjem soft power.

193

za smanjio, da zbog imperijalnog širenja ne bi došlo do ubrzanja opa­ danja. 20 Na drugom mestu, postoji povećana samosvest i veći potencijal za pružanje otpora, kod naroda potčinjenih svetskom carstvu, zbog čega dolazi do značajnog rasta troškova vladavine. Ovaj nedostatak ne može se otkloniti oživljavanjem ideje pravednog rata, koja je tokom istorije već pokazala veliki afinitet prema imperijalnoj politici. Na trećem mestu, dovodi se u sumnju teza da imperija u moder­ nim uslovima može biti rentabilna. Ako je već, kao što pokazuju pri­ vredne procene 21 imperijalizam XIX i ranog XX veka, imperijalnim si­ lama donosio više štete nego koristi, onda se mora izvesti zaključak da je ovaj nepovoljan odnos u međuvremenu postao još nepovoljniji. 22 Prema tome, imperijalne težnje predstavljaju zastareli projekat koji će u promenjenim uslovima brzo propasti; on predstavlja štetan prodor pro­ šlih vremena u sadašnjost koja se kreće u drugom pravcu. Dijagnoza kraja imperijalnog doba može se, stoga, braniti ubedljivim argumentima koji se ne zasnivaju na normativnoj poželjnosti, već proizilaze iz privrednih i političkih zapažanja. Utoliko više čudi iz­ nenadno samoopažanje Sjedinjenih Američkih Država kao nove impe­ rije. 20 Opasnost od ubrzanog propadanja Pol Kenedi je (Aufstieg und Fali, s. 784.) opisao na sledeći način: ’’Zemlja broj jedan uvek se nalazi u dilemi da li je spoljašnji izazovi prisiljavaju da se više koncentriše na resurse iz vojnog sektora i da istovremeno zanemaruje svoju relativnu ekonomsku snagu. Ovaj se proces ubr­ zava zato što za proizvodne investicije ostaje sve manje kapitala. Uz to dolaze viši porezi i sve veće nejedinstvo političkih prioriteta, a sve manje sposobnost podno­ šenja vojnih izdataka” . 21 Tvrdi Fieldhouse, Economics and Empire, kao i Robinson Africa and the

Victorians. 22 Teoretičar strategije Edvard Lutvak konstatovao je postojanje značajnog iz­ dvajanja geopolitike iz geoekonomije, što vodi zaključku da politička izgradnja i osi­ guranje imperijalnog prostora postaju disfunkcionalne (Luttwak, Weltwirtschaftskrieg, s. 410. f f .) . U tom smislu Aleksander Demant je (Die Weltreiche in der Geschicht. s. 232.) rekao: ’’Privredne imperije su nadmašile i prevazišle univerzalne države. One su velike sile budućnosti. Više se ne vodi borba oko državnih granica, već za prestižna tržišta i izvore sirovina - ona se dobija preko trgovinskog bojkota, dampinških cena i deviznim manupulacijama. Ovi privredni prostori imaju baze u severnoj Americi, Ja­ panu i Evropi, ali se kreću po ćelom svetu’ ’ .

194

SAD: NOVA IMPERIJA Bezbrojne dijagnoze o kraju doba imperija, koje su se širile političkom publicistikom s kraja XX veka, imale su u vidu izgradnju novog svetskog poretka ali ne i povratak imperije. Naprotiv, velike nade, naročito u Evropi, polagane su u OUN, za koje se smatralo da konačno treba da preuzmu za­ datke koji su im bili namenjeni prilikom osnivanja posle drugog svetskog ra­ ta Zbog blokade rada Saveta bezbednosti, ona te zadatke do propasti Sovjet­ skog saveza nije mogla, ili je mogla samo delimično, da ispunjava Smatra­ lo se daje sa završetkom sukoba istoka i zapada, ovaj problem prevaziđen. Kao dodatni faktor za povećanje težine OUN, navođeno je slabljenje suvereniteta država, koje više nisu igrale nekadašnju ulogu ni u uspostavlja­ nju spoljašnje sigurnosti, ni u garatovanju stabilne valute.23 Opadanje moći državne kontrole i neophodnost da se suverenitet sve više prenosi na trans­ nacionalne institucije, stvorili su očekivanje da era svetske organizacije tek sada stvarno započinje. Ovo očekivanje bilo je rašireno pre svega u zapad­ noj Evropi, što treba pripisati činjenici da je tu postojalo dobro iskustvo sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i sa Evropskom unijom (EU). Prema ovom shvatanju, razvoj Evrope posle drugog svetskog rata treba da postane model novog svetskog poretka 24 Pored modela zajednice država, u opticaju je takođe bila i predstava sve veće deetatizacije privrednih prostora, koji su se obrazovah nezavisno od teritorijalnih granica, i međusobno se povezivali na globalnom ni­ vou. 25 Tip nacionalne države, izgrađen u XVI i XVII veku, bi, pri to23 Za postepenu eroziju sposobnosti države da stvari drži pod kontrolom, vidi: Reinhard, Geschichte der Staatsgewalt, s. 509. ff.; za sve veću funkcionalizaciju su­ vereniteta vidi: Badie, Souverànitàt und Verantwortung, s. 104. ff. 24 Robert Cooper ( The Breaking o f Nations, s. 16. ff), je ovu predstavu shva­ tio kao model imperijalnog poretka postmodernog sveta odnosno postmodernih drža­ va. Problem koji se pojavljuje prilikom realizacije ovog modela sastoji se u daljem po­ stojanju modernih i pre svega predmodemih država. Zbog toga ovaj poredak ostaje ograničen na prostor OEBS-a odnosno EU. 25 U prognoziranju zamene (Machtbeben, a naročito s. 173. ff.), političko-teritorijalnog modela ekonomsko-globalnim obrascem poretka najdalje je otišla Saskija Sasen, koja je govorila o sveobuhvatnom ’’denacionalizovanju prostora i vremena” . Globalizacija i informatizovanje privrede toliko su međusobno isprepletani, da će se država naći pod pritiskom moćnog kapitalističkog režima i zbog pionirskih poreskih mera nestaće mogućnost trgovine.

195

me, postepeno nestajao. Ovaj poredak ne bi se sastojao od prostora i struk­ tura, već od kretanja i tokova kapitala, usluga, informacija i radne snage. Dr­ žava bi izgubila jedan deo svoje moći, koji bi se zamenio samoregulacijom tržišnih režima i političkim delovanjem nevladinih organizacija (NVO)26. Ono što se u obe perspektive novog svetskog poretka, zasnovanog na zajednici država i globalnoj mreži metropola previđalo, bio je značaj peri­ ferije i njeno povratno dejstvo na centar. Ovo je, pre svega, dovelo do neo­ čekivanog oživljavanja imperijalnog delà poretka, prema kome su čak i li­ beralni intelektualci ispoljavali određene simpatije, što se jasno vidi u tvr­ đenju Ričarda Rortija, daje u sadašnjoj situaciji Рах americana najbolje što svet može da očekuje. 2728 U poretku država sa OUN kao centralnim izvršnim organom koji ima poslednju reč, pretpostavlja se da postoji globalna i stabilna državnost, koju samo još treba povezati sa pravnim i efikasnim reži­ mom. Koliko je ova pretpostavka bila preuranjena, i u krajnjoj liniji netačna, pokazalo se već tokom devedesetih godina u procesu raspa­ danja država, za koje je skovan pojam failing states, koji je onda ušao u stalnu upotrebu. Samo se u zapadnoj i srednjoj Evropi u severnoj Americi i istočnoj Aziji sreće ona forma državnosti koja predstavlja pretpostavku za funkcionisanje poretka u pomenutom smislu. U sred­ njoj i južnoj Americi, u Africi na bliskom i srednjem istoku, u kavka­ skom regionu i centralnoj Aziji, kao i u delovima južne Azije, ovaj poredak država se prvo m ora (ponovo) uspostaviti, a veliko je pitanje da li se on u pohodu globalizacije više rastura nego izgrađuje. Isto­ vremeno je došlo do uspešne nation-building delovanja spoljašnjeg faktora: došlo je do stvaranja protektorata i m andatskih oblasti, a oni koji sprečavaju da tamo dođe do promene vlasti, grade novu infra­ strukturu, obrazuju personal i nadgledaju proces oporavka, prihvataju na sebe kvazi-im perijalnu ulogu, čak i kad su je vremenski ogra26 Teza o opadanju značaja države i usponu NVO nalazi se u temelju argumen­ tacije kod: Hardt/Negri, Empire. 27 Rorty, Ein Empire der Ungewissheit, s. 252,- Koliko američkim liberalima i levičarima teško pada veza između zahteva za humanitarnim intervencijama i kršenja državnog suvereniteta - dakle, imperijalnog zadatka, i izbegavanja imperijalne uloge - pokazuje Volcer , Is There an American Empire?. 28 Vidi: Fukuyama, Staaten bauen; Hille, Staate Building, kao i Hippier, Na­

tion-Building.

196

ničili, i kada imaju zadatak da svoje prisustvo na tom m estu učine ne­ potrebnim. 28 U više navrata SAD su, pored ovog zadatka, prihvatale i ulogu mirotvoračke imperije. Za ovo su prim eri Bosna, Kosovo i Avganistan. K ada se baci pogled na m režu metropola, koja treba da uspo­ stavi poredak, postaje nam ja s n o - bar posle 11. septem bra 2001. go­ dine - koliko su njegove strukture osetljive. Bogati dinamički centri, nisu zainteresovani za prostore koji leže izvan ove mreže i za razliku od modela nation-building, one ne ulažu u njihov poredak. Ali, oda­ tle se m ogu napadati izuzetno osetljive linije veza između metropola, tako da je neophodno sveobuhvatno osiguranje ovih prostora. 29 Kratko rečeno: s obzirom na nove oblike rata i ratnih dejstava, nacrt post-imperijalnog poretka pokazao se kao nedovoljan ili iluzoran. U slučaju poretka zasnovanog na vodećoj ulozi Ujedinjenih nacija, to su ratovi između diktatora, oslobodilački i verski ratovi, nad kojima svetska zajednica nema kontrolu. U slučaju mreže metropola, to je trans-nacionalni terorizam , koji se ubacuje u globalne tokove robe i kapitala, ljudi i usluga, sa ciljem da ih iskoristi za svoju logistiku, i započne sa iznenadnim napadima. 30 Time je imperija kao političko-ekonomski model poretka opet postala predm et rasprave i uskoro je postalo jasno da se od nje oče­ kuje da uradi ono što svet država sa Ujedinjenim nacijama na čelu i mreža m etropola nisu u stanju da postignu - da odlučno upadnu u prostore bezakonja, sa ciljem da tamo spreče genocid i pokolj, i da obezbede ekstenzivnu zaštitu osetljivih linija veze između velikih privrednih centara. Za prvo se koristi pojam humanitarne vojne inter­ vencije, a za drugo rat protiv terorizma. To što su se ova dva oblika u razvoju imperijalne moći brzo međusobno ispreplitala, nikoga ne treba da čudi. Rasprava o imperiji u skladu sa ovim, opet počinje kao kritika imperije. 29 Majki Hart i Antonio Negri su napade na osetljive linije veze poretka koga zanivaju Empire, u potpnosti uključili u svoja razmatranja ali ih nisu shvatili kao elemenat uništenja, već kao sredstvo daljeg razvijanja poretka. Budući da su ranije im­ periju shvatili kao sveobuhvatnu, oni opasnost povezuju sa napadima spolja. (hardt/Negri, Empire, s. 271. ff.; s. 306. ff.). 30 Za nove oblike vođenja rata vidi: Miinkler, Die neuen Kriege, i Die Privatisierung des Krieges kao i Kriege im 21 Jahrhundert. Za logistiku i ekonomiju novih ratova, vidi: Napoleoni, Die Okonomie des Terrors.

197

Prvo pitanje koje se ovde pojavljuje, jeste da li se u povratku imperije radi o samovoljno izabranom obrascu političkog ponašanja, koji se može pokazati kao vrlo regresivan, ili o strukturalnim zahtevima koji oblikuju ponašanje aktera na vrhu SAD-a, bez obzira ko obavlja predsedničku dužnost. Konkretno, ovde se radi o pitanju da li bi SAD krenule razornim putem unilateralne politike moći, i u slu­ čaju da Džordž Buš nije izabran za predsednika, odnosno i u slučaju da neokonzervativni krugovi nisu došli do političkog uticaja. Činje­ nica je, da dobar broj kritičara smatra da je američka politika svoj imperijalni karakter dobila zahvaljujući ličnim odlukama predsedni­ ka, donetim pod uticajem savetnika i njihovog ideološkog usm erenja.31 K ada bi stvari tako stajale, onda bi pitanje o logici imperija bilo su­ višno i na njegovo mesto bi došlo istraživanje psihopatologije Džordža Buša i njegovog najužeg okruženja. Ovim pravcem krenuo je filmski režiser M ajki Mur. Složenija varijanta ovog pitanja bavi se problemom da li se nastanak imperija, u suštini, može svesti na im­ perijalistički nastrojene političare u centru moći, ili na strukturalne probleme nastale na njenim obodima. Pri tome u smislu gore rečenog, treba shvatiti da misija imperije, koju njena politička elita preuzima na sebe, određuje način na koji ona opaža probleme, a donetim odlu­ kama obezbeđuje legitimitet. Po svoj prilici, ovo pitanje se ne može rešiti jednom zauvek. M ongolskog svetskog carstva ne bi bilo bez ličnosti Džingis kana. On je stvorio vojnu organizaciju koja ne samo što je bila sposobna za dalekosežna osvajanja, već je zbog svoje unutrašnje strukture bila predodređena da vodi osvajačke ratove. Sa druge strane, istorija step­ skih imperija pokazuje pravilnost u nastajanju jednog lojalnog eks­ panzionističkog jezgra, koje se zapaža kako kod Huna i Avara, tako i kod Mongola, i koje navodi na pretpostavku da geografski uslovi centralno-azijskih prostora, ne samo što su povoljni za pojavu harizmatičkih imperijalista, već upravo zahtevaju nastanak takvih ljudi. Kao što je već rečeno, ovo se produžilo u ruskoj carevini, pa čak i u So­ vjetskom savezu, poslednjoj imperijalnoj sili tih prostora. Osim poja31 Ovde pre svega treba pomenuti; Vidal, Ewiger Kriegfilr ewigen Frieden, kao i Mailer, Heiliger Krieg; i kod Mana, (Die ohnmachtige Supermacht, s. 24. f., 314. i 330. f.), se nalazi shvatanje preme kome su SAD za vreme Bila Klintona vodile hegemonističku politiku, koja je tek za vreme Džordža Buša prerasla u imperijalističku. Man smatra da već hegemonistička politika donosi više nereda nego reda.

198

ve harzimatičkog osvajača, za nastanak imperije važni su i postojanje političkog vakuuma i različit nivo privrednog razvoja. Ovome bi se moglo prigovoriti da jedna m udra i dalekovida po­ litika treba da se suprotstavi toj tendenciji na čijem kraju se u većini slučajeva nalazi oblik preteranog prenaprezanja. Da li je to moguće zavisi od toga u kojoj meri oni koji donose političke odluke zavise od pohlepe svog aparata prinude i raspoloženja stanovništva. U im peri­ jalna sa jakom vojnom aristokratijom ili dinamičnom buržoazijom, ova tendencija može, u pomenutim slojevima, dobiti tako jaku podr­ šku, da joj se političko rukovodstvo ne može odupreti. I u dem okrat­ skim imperijama, mogu zahtevi biračkog tela, pod utiskom slika i ve­ sti o pokoljima, masovnoj gladi i beskonačnim građanskim ratovima, prisiliti politički vrh na intervenciju i na taj način pojačati dejstvo p e­ riferije. Za ovaj poslednji slučaj odomaćio se izraz liberalnog ili de­ mokratskog imperijalizma 32 , koga je Mihail Ignjatijev označio izra­ zom ’’Empire lite” . 33 Označavanje SAD-a kao imperije ili Empire dugo je bilo neuo­ bičajeno, ako ne čak i zabranjeno u Sjedinjenim državama. Pol Kenedi je u svojoj zapaženoj knjizi o Great Powers, ’’velikim silama” is­ takao 34 da se, kada je o imperiji reč, uglavnom mislilo na svetska carstva prošlosti ali ne i na S A D .35 K ad je upotrebljavan u vezi sa sadašnjošću, pojam imperije služio je kao kritička oznaka za Sovjetski savez. Afirmativna upotreba ovog pojma predstavlja kršenje tabua o čemu oni koji to čine m oraju dobro da razmisle. K ada su kritičari vijetnamskog rata Sjedinjene države povezi­ vali sa imperijalizmom, oni su to činili sa polemičkom namerom da pokrenu naciju koja vodi računa o svojoj anti-imperijalističkoj samosvesti. K ada se o američkoj imperiji govori u jednom pozitivnom smislu, onda se ona ne shvata kao produžetak ranijih imperija. Reč je dakle o tome, da se prilikom formiranja pojma imperije, napravi raz­ lika imeđu starih imperija od politike imperijalizma, pa se u skladu 32 Kaže Boot, Plâdoyerfur ein Empire, s. 66.; i Leggewie (Ein Empire der Demokratie, s. 205.), govori o ’’demokratiji i imperijalizmu” . 33 Ignjatijev, Empire lite. 34 Kennedy, Aufsteig und Fali; slično i Mearsheimer, The Tragedy o f Great Po­

wer Politics. 35 Kaže Doyle, Empires.

199

sa time, koriste pojmovi kao što su, informal empire, empire by invi­

tation ili consensual empire. 36 U čemu se sastoji novina američke imperije? Mihail Ignjatijev go­ vori o ’’novom obliku imperijalne vladavine u post-impreijalnom do­ bu” , koga obeležava zalaganje za ljudska prava i demokratiju, kao i us­ postavljanje i osiguranje slobodnog tržišta. Prema Andreju Baćeviću, novina američke imperije sastoji se u odricanju od satelitskih država u klasičnom smislu te reči, i u delovanju preko posredničkih institucija kao što su NATO pakt, OUN, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Carls Majer specifičnost američke imperije vidi u preplitanju privredne razmene i pružanja sigurnosnih garancija, dok za Dena Dinera američka imperija nije ništa drugo do političko i vojno obezbeđivanje svetskog tržišta, čije neprestano širenje ostavlja sve manje mesta za suverene države.37 Sa druge strane, kritičari američke imperije, tvrde kako u njoj ne­ ma ničeg novog i njenu vladavinu postavljaju u tradiciju klasičnog im­ perijalizma. 38*Glavna indicija za ovu tezu jeste način na koji je američ­ ka vojska čitav globus podelila na pet regionalnih komandi čiji je zada­ tak da paze da niko ne ugrožava američke interese. Ovi regionalni ko­ mandanti, koji se mogu uporediti sa rimskim prokonzulima, nadležni su za Latinsku Ameriku, Evropu, srednji istok, pacifički prostor i sevemu Ameriku, i raspolažu sa preko 250 000 vojnika stacioniranih izvan gra­ nica SAD-a. Ove trupe, smeštene u više od 700 baza u preko 150 zema­ lja, mogu se upotrebiti u svakom trenutku, bez potrebe dugotrajnog pre­ bacivanja vojnih jedinica. Ali i onda kad ne dolazi do upotrebe američ36 Vidi: Bacevich, Neues Rom, neue Jerusalem, kao i Maier Die Grenzen des Empire. D žozef Naj, naprotiv, (Amerikas Macht, s. 160.) naglašava da američka poli­ tika jeste hegemonistička, ali nikako nije imperijalna što se između ostalog, pokazuje u tome daje američka vojska naoružana i obučena za borbena dejstva a ne za izvrša­ vanje policijskih zadataka. U vezi sa ovim treba napomenuti da geostrateška studija Zbignjeva Bžežinskog, posvećena trajnom obezbeđenju vodeće uloge SAD-a nosi be­ zazlen naslov The Grand Chessboard. American Primary and Its Geostragetegic Im­

peratives tragt. 37 Ignjatijev, Empire Amerika?, s. 30.; Bacevich, Neues Rom, neues Jerusalem, s. 171. ff., Maier, Die Granzen des Empire, S. 126. f., Diner, Das Prinzip Amerika, s. 262. 38 Tvrdi Johnson, Blowback (dit: Ein Empire verjallt), i u The Sorrows o f Em­

pire.

200

kih jedinica, samo njihovo prisustvo predstavlja stalan faktor uticaja u regionu. Uz njihovo mešanje vlade se mogu stabilizovati ili uzdrmati. Za kritičare, ove snage sačinjavaju skelet nove imperije, i omogućavaju Sjedinjenim državama da nastave imperijalnu politiku čija tradicija se­ že do XIX veka: ’’Američka imperijalna istorija” , tvrdi Čelmers Džonson, ’’jeste istorija vojnih baza podignutih na tlu stranih zemalja” . 40 Dok je iz ove perspektive moguće uspostaviti vojni i politički kontinuitet, drugi kritičari američkog imperijalizma ukazuju na činjeni­ cu da se imperijalizam već od XIX veka nije više ograničavao na administrativno-vojno vladanje prostorom i kontrolu ključnih trgovinskih tačaka. M oderan oblik imperijalizma više je usmeren na otvaranje tržišta, koja se mogu preplaviti sa industrijskom, odnosno, jeftinom robom .4142Ovo otvaranje započeli su Britanci u opijumskom ratu (1840-42), u kome su silom prekinuli kinesku politiku zatvaranja tržišta . Demonstracija sile američkih topovnjača, koju je 1853. godine u tokijskoj luci izveo Metju Peri, koja je prinudila Japan da otvori tržište za evropsku i američku tr­ govinu, nije bila značajna u vojnom već u ekonomskom pogledu. Umesto o ekonomskoj politici, radilo se o geoekonomiji - takođe obliku im­ perijalne politike, mada su i ovde korišćena sredstva tipična za koloni­ jalnu vladavinu. Prema ovom gledištu, imperijalizam tržišta je još u XIX veku dopunio klasične oblike kolonijalnog imperijalizma. Među40 Ibid, s. 251. - Upoređena sa kritičkim Džonsonovim stavom razmatranja ne­ kadašnjeg savetnika za bezbednost Zbignjeva Bžežinskog o tome kako SAD mogu i u narednim decenijama obezbediti svoju prevlast, u osnovi se malo razlikuju. Pre sve­ ga, tamo gde Bžežinski onome, što D žozef Naj naziva soft power, pridaje veći značaj od Džonsona. Pošto amerikan way o f life u svetu nalazi sve više sledbenika, stvara se idealan okvir za indirektno hegemonističko delovanje SAD...Na taj način globalna prevlast Amerike biće utemeljena na razrađenom sistemu saveza i koalicija koji će do­ slovno obuhvatati čitav svet. (Brzezinski, Die einzige Weltmacht, s. 48.). 41 Vidi: , Gallagher/Robinson, Der Imperialismus des Freihlandels ; uz to i Mommsen, Wandlungen der liberalen Idee im Zeitalter des Imperialismus. 42 Mann, Die ohnmachtige Supermacht, s. 80. ff , ova misao pojavjuje se i kod intelektualnih zastupnika imperije, na primer tamo gde Andrej Baćević (American Empire, s. 3.) piše o opštoj ideji otvaranja, koja leži u osnovi izgradnje imperije: ’’Njen konačan cilj jeste stvaranje otvorenog i integrisanog međunarodnog poretka, zasnovanog na principima demokratskog kapitalizma sa Sjedinjenim Američkim Dr­ žavama kao njegovim krajnjim garantom” . I ovde postoji obimna literatura koja do­ minaciju SAD-a zbog ekonomskih razloga smatra izuzetno nestalnom. Vidi: Soros,

Die Vorherrschaft der USA.

201

tim, danas je proces globalizacije toliko uznapredovao da ’’ekonomija topovnjača” više nije potrebna. Na njeno mesto stupili su Međunarod­ ni monetarni fond i Svetska banka kao instrumenti globalne i fmansijske politike koja se u velikoj meri poklapa sa američkim interesima. Izgradnja imperije kroz kontrolu procesa globalizacije prema to­ me nije tako nova, kao što pretpostavlja Den Diner, kada u politici open door, tj. otvaranja protekcionistički zaštićenih tržišta, traži specifičan Nomos koji SAD razlikuje od kontinentalno-evropskog razvoja. 431 bri­ tanski imperijalizam slobodne trgovine iz viktorijanskog doba, vodio je ovu politiku. Nju je pratio liberalistički internacionalizam, koji je u pro­ širivanju principa slobodne trgovine, usmerenih protiv državnog pro­ tekcionizma, video mirotvoračke postupke. Međutim, otvaranje tržišta za evropsku robu i evropski kapital, u roku od nekoliko decenija potko­ palo je političku stabilnost prostora u kojoj se kapitalizam infiltrirao, pa su Evropljani bili prinuđeni da ga ponovo uspostavljaju, šaljući vojsku i izgrađujući sopstvene administrativne strukture. Kritičari smatraju da će se američka imperija, oslonjena na pri­ vrednu globalizaciju, razvijati po modelu sledećeg ciklusa: globalizacija rađa failing states, jer ekonomski razvoj potkopava državnu vlast u ovim zemljama; onda diktatori preuzimaju kontrolu nad oblastima iz či­ jih rudnih bogatstava nameravaju da izvlače trajnu korist; a to opet ima za posledicu da se proces globalizacije na njenim obodima, mora da osigurava preko vojnih jedinica, i nation-building. Korak po korak, iz globalizacije tržišta nastaje intervencionistički imperijalizam, odnosno niz ratova za uspostavljanje mira 44 , iz kojih nastaje privremeni oblik svetske vladavine, ali ne i novi svetski poredak. SAD će morati da pri­ vrednu integraciju i civilizacijsku privlačnost postepeno zamenjuju voj­ nom silom, odnosno moraće da soft power pretvaraju u hard power. Kao i britanski, i američki ciklus će da završi u ratovima na periferiji, kao i u povećanoj upotrebi vojne sile. Ali, za razliku od poznog XIX ve­ ka, rat i vojna sila u XIX veku, imaju znatno manji kapacitet za rešavanje problema. Američka imperija će , za vrlo kratko vreme, propasti zbog nepovoljnog odnosa između problema koje treba rešavati i svojih 43 Diner, Das Prinzip Amerika, s. 273. 44 Za značaj ratova za uspostavljanje mira, koji se iz centra usmeravaju ka pe­ riferiji, vid i:, Münkler, Kriege 21 Jahrhundert, naročito s. 93. f.; za ratove nastale po­ sle (ali ne i zbog) globalizacije, vidi od istog autora Politik und Krieg.

202

ograničenih mogućnosti. Kritičari američke politike dalje tvrde kako će Amerika u budućnosti imati suviše malo one vrste moći koju traži XXI vek, a suviše mnogo one koja već sada nema veliki značaj. U tom smi­ slu Majki Men kaže: ’’Američka imperija razvija se kao vojni džin, ekonomski diletant, politički šizofreničar i ideološki fantom” . 45 Naravno, vođenje ratova za uspostavljanje mira na periferiji, mo­ že se shvatiti kao posledica preteranog širenja imperije, čiji značaj opa­ da u onoj meri u kojoj se vlast više usredsređuje na unutrašnje krugove i elipse zona blagostanja, i ograničava njihovu odbranu od pretnji koje dolaze sa periferije. Upravo je to bila osobina politike koju su Rimljani i Kinezi vodili posle konsolidovanja svog imperijalnog prostora. Impe­ rijalna politika, može se sažeto reći, razlikuje se od imperijalističke po­ litike, po tome što se mahom zanima za centar, a oblastima izvan impe­ rije, poklanja samo onoliko pažnje koliko je to neophodno. Imeprijalistička politika je, sa svoje strane, po pravilu opsednuta periferijom i ubeđena da se najveći izazovi nalaze na obodima a ne u centru imperije. U skladu sa time, imperijalistička politika se uvek više oslanja na vojna sredstva nego imperijalna politika, koja vojnoj moći pridaje samo relativan značaj, pored ekonomske, političke i kulturne moći. 46 Ono što kritičari američke imperije vide kao uzrok njenog nu­ žnog propadanja, u stvari je više posledica jedne pogrešne politike, ko­ ja se zaplela u probleme periferije, umesto da se uzdrži od mešanja i da jednom mudrom politikom divide et impera, pusti svoje protivnike da se međusobno iscrpljuju. Po tome se, po mišljenju Čelmersa Džonsona, 47 Bil Klinton pokazao kao mudriji imperijalni političar od Džordža Buša koji nije odoleo iskušenjima imperijalisitčke politike na periferiji. Imperijalna politika, za razliku od imperijalističke politike, prema tome znači da SAD sebe doživljavaju na prvom mestu kao garanta tesnih privrednih veza izmeđz Evrope, Amerike i istočne Azije, i da na 45 Mann, Die onmachtige Supermacht,s. 27. 46 U ovom smislu treba shvatiti insistiranje Džozefa Najsa na soft power kao sprovođenju jedne preimperijalne nego imperijalističke politike: Nye, Das Paradox der amerikaschen Macht. Nije slučajno što najodlučniji kritičari američke politike uvek izjednačavaju imperijalizam i militarizam: vidi: Mann, Die ohnmachtige Supermacht, s. 314. ff.., kao i Johnson, Ein Imperium verjallt, s. 133. 47 Johnson, Ein Imperium verjallt, s. 385.

203

sebe preuzimaju ulogu ’’idealnog univerzalnog kapitaliste” , koji se stara da se dostignuti nivo razmene roba i znanja ne obruši onako dra­ matično, kako se obrušio krajem dvadesetih godina prošlog veka . Tek je sedamdesetih godina ponovo dostignut onaj nivo privredne poveza­ nosti koji je u svetu postojao pre 1929. godine. 48 Kada se pretpostavka opstanka imperije —možda sa izuzetkom stepskih imperija, ali svakako pomorskih i kopnenih imperija - sastoji u intenziviranju i povećavanju privredne razmene, u okviru zaštićenog imperijalnog prostora, onda je najvažniji zadatak imperijalne politike da ovaj privredni prostor pravno uredi, da upotrebom sile spreči nelojalnu konkurenciju, da se brine za stabilnost valute odnosno za stabilne odnose razmene između valuta privrednih centara, da kroz tehnološke inovacije osigura nadmoć impe­ rijalnog prostora u odnosu prema svom okruženju, i konačno, da ovaj prostor osigura od spoljašnjih napada, ukratko, da ispunjava zadatke koje je preuzela kada je prekoračila avgustovski prag. Za trajanje neke imperije, odlučujuće je onda da se vojni zadaci drže u granicama i da u vođenju ekonomije, imperijalna moć ne uzme suviše m a h a . Da li je takva optimalna ravnoteža između raznih zadataka mogu­ ća, ne zavisi samo od mudrosti rukovodstva, već i od toga da li se stra­ teški resursi na kojima se zasniva privreda imperijalnog prostora, nala­ ze unutar tog prostora ili se moraju uvoziti. Ovo drugo može prisiliti imperiju da na sebe preuzme direktnu vladavinu nad delovima periferije. U tom pogledu, kontrola snabdevanja naftom i cena nafte, predstavljaju Ahilovu petu američke privrede. Imperijalna politika koja je usmerena na osiguranje mira a ne na vojnu ekspanziju, dovodi do jednog moralnog paradoksa koji ima dale­ kosežne posledice: sve vrste humanitarnih intervencija na periferiji i iz­ van nje, dakle onoga što je opisano kao suštinski elemenat imperijalne misije, predstavlja moralni luksuz, koga imperija iz ekonomskih razlo­ ga ne može sebi da priušti, i kome se obzirom na uslove sopstvenog op­ stanka ne treba prepuštati. Prema logici imperije, usmerene na svoj im­ perijalni napredak, vojne intervencije kojima se obezbeđuje i kontroliše snabdevanje naftom su racionalne, ali su zato intervencije kojima se prekidaju građanski ratovi na periferiji, iracionalne. Međutim, to onda vodi napuštanju projekta koga liberalni intelektualci stavljaju na prvo 48

Vidi: Harold James, Der Rückfall, s. 21. ff., 290. ff., vidi: takođe Fischer, Die

Weltwirtschaft im 20 Jahrhundert.

204

mesto, naime, projekta uspostavljanja i obezbeđivanja ljudskih prava onoga što je Ignjatijev, nazvao Empire lite, 49 . To bi onda bila jedna od ideoloških zamki u koje imperije upadaju kada, precenjujući svoje mo­ gućnosti na sebe preuzimaju ostvarivanje onih ciljeva koji protivreče imperativima njihovog samoodržanja. Ovde se radi o slučaju koji se često sreće u istoriji imperija, nai­ me da se imperijalni razlog i imperijalna misija, nalaze u suprotnosti koja se ne može razrešiti nikakvim kompromisom. Tako je u slučaju španskog svetskog carstva, bilo razumno da, zbog sopstvenog opstan­ ka, napusti militantni projekat protivreformacije i na taj način sačuva ograničene resurse države. Ali to nije dozvoljavala imperijalna misija, iz koje je imperija izvodila legitimitet, a vladajuća elita glavne motive svog postupanja. Kada je ova misija od sredine XVII veka počela da gu­ bi polet, to je bio znak da su imperijalne snage iscrpljene što nije pro­ maklo pažnji drugih političkih aktera. Upravo se u ovoj dilemi danas nalaze SAD: osiguranje miroljubi­ vog trajanja imperije traži odricanje od prenaprezanja. Da bi se sačuvao subglobalni svet imperije, jedna pametna imperijalna politika mora da okrene glavu od problema globalnog sveta, i da se od njega osigura po­ stavljanjem ’’imperijalnih varvarskih granica” . 50 Šta se sa one strane tih granica dešava, imperiju treba da zanima samo ako to može da ugro­ zi njenu bezbednost. To je zapravo politika dugovečnih imperija, naime kineskog i rimskog carstva, koja su poštovala ovo pravilo. Ali, u doba demokratije i medijskog premrežavanja prostora to više nije moguće. Imperijalna misija SAD-a bila bi tako stalno osporiva. Bez svesti o svo­ joj moralnoj misiji američka imperija bi tako izgubila dobar deo svoje misije. Sažeto kazano: ’’Može se desiti da američka imperija ne pro­ padne zbog spoljašnjih neprijatelja već zbog moralnog preopterećenja svoje misije, zbog koje ona ne može da ispolji ravnodušnost prema spoljašnjem svetu” . 49 Ignjatijev, Empire lite, s. 1-25. Samanta Pauer je otišla još dalje. Prema nje­ nom mišljenju, proširenje ljudskih prava predstavlja osnovnu pretpostavku za održa­ nje američke moći. Vidi: Power, Das Empire der Menschenrechte. Slično Beck, Uber den postnationalen Krieg, kao i isti u: Macht und Gerenmacht im globalen Zeitalter, s. 407. ff. 50 Pojam se svodi na Osterhammel, Kulturelle Grenzen bei der Expansion

Europas, s. 109. ff.

205

DEMOKRATSKA IMPERIJA? Mnogi sumnjaju da demokratsko uređenje može trajno ići zajed­ no sa imperijalnim razvitkom moći. Po pravilu, sa imperijalnošću je po­ vezano autoritarno, ako ne i autokratsko upravljanje u centru, tako da demokratizacija i raspad imperije, znače jednu te istu stvar. Kraj So­ vjetske imperije potvrđuje ovu tezu. Ova predstava još je snažnije izra­ žena u rimskoj istoriji prema kojoj je vojna eskpanzija Rima na medite­ ranski prostor uništila republikansko uređenje i dovela do jednovekovnog unutrašnjeg meteža i građanskih ratova. Za vrema vladavine Oktavijana Avgusta, republikanske institucije pretvorene su u puku fasadu, iza koje se razvijalo uređenje u kome ni narod ni patriciji nisu imali od­ lučujući politički uticaj. Da je izgradnja imperije i uništenje republike u Rimu išlo ruku pod ruku - to se uvrežilo u svest ne samo mnogih generacija Evroplja­ na, već isto tako i Amerikanaca 51, čiji se politički poredak znatno više usmerio na rimski uzor nego na uređenje bilo koje evropske zemlje. Isti­ na, rimski primer je i u francuskoj revoluciji imao određenu ulogu, ali to se odnosilo, pre svega, na uspon Napoleona Bonaparte, na položaj pr­ vog konzula i konačno cara - uspon u kome je Rim bio uzor za širenje francuske moći na južnu i srednju Evropu. Zbog toga su i učesnici i posmatrači razvoja francuske revolucije više obraćali pažnju na rimsko carstvo nego na republikanski Rim, dok su u Americi za uzor proglaše­ ne one institucije rimske republike, koje su imale zadatak da spreče na­ stajanje frakcija, uspon stranačkih vođa, i najzad uništenje Republike. 52 51 U radovima istoričara, ovo shvatanje se stalno iznova pojavljuje. U XX veku najznačajnija studija iz ove oblasti bila je Symes The Roman Revolution fl 939.go­ dine ), delo u kome se anglo-saksonsko samorazumevanje, sa pogledom na samorazumevanje demokratskog poretka na evropskom kontinentu, potvrđuje u ogledalu rim­ ske istorije. Analogija sa Rimom nalazi se kod svih autora koji se bave izgradnjom američke imperije tokom poslednjih decenija nezavisno od toga da li prema pomenutoj izgradnji imaju kritički ili afirmativni stav. Posebno je zanimljivo da se nijedan ta­ ko principijelno skeptički usmeren autor, kao što je Naj, ne može da liši analogije sa Rimom. Vidi: Nye, Das Paradox der amerikanischen Macht, s. 167. ff. 52 Za rimsku dimenziju napoleonovske imperije vidi: Levebvre, Napoleon, po­ sebno, s. 219. ff. Istaknuti primer za način na koji se američko samorazumevanje konstituisalo pozivanjem na rimsku republiku, nalazi se u: Federalist Pepers ("1787/88. god.) u kojima je razvijen projekat savezne države. (Vidi: Hemilton, De Federalist-Ar-

tikel).

206

Zbog toga je političko samorazumevanje SAD-a anti-imperijalno utemeljeno. Ono je suštinski doprinelo stvaranju distance prema svetsko-političkim aspiracijama, distance koja je obeležavala američku po­ litiku XIX i delà XX veka. Stoga ni malo ne iznenađuje kada radikalni kritičari neoimperijalne politike stalno povlače paralele sa pozno-republikanskim Rimom, da bi dokazali nespojivost republikanskog uređenja i imperijalne politike. Budući da imperija i demokratija nikada ne idu zajedno, demokratija u SAD će nestati. Kao prvi znak tog nestajanja, po pravilu, se navodi sve veća uniformisanost medija, koja su postala pro­ pagandni instrument državne politike. I oni koji se odlučno i otvoreno suprotstavljaju imperijalnoj poli­ tici Sjedinjenih država, vide napetost između unutrašnjeg demokratskog uređenja i zahteva za vođenje imperijalne politike u inostranstvu. M i­ hail Ignjatijevje ovo izrazio tvrđenjem d a je imperijalni teret takve pri­ rode da se mora dugo nositi, dok demokratije imaju malo vremena i stalno se nalaze u žurbi. 535456Kratak ritam vladavine, podvrgnute demo­ kratskoj kontroli, ograničeno vreme obavljanja predsedničke dužnosti, koja ne može trajati duže od osam godina, očekivanje stanovništva da se problemi mogu rešavati za relativno kratko vreme - uklapaju se u zahteve koje nameće imperijalna politika. Ovoj politici se, naime, posta­ vljaju zadaci koji, po pravilu, obećani uspeh donose posle nekoliko de­ cenija. Tamo gde se deluje pod pritiskom vremena, ovo uvek dovodi do negativnih rezultata. Dok se unutrašnjoj politici rđavi rezultati mogu is­ praviti u kratkom vremenskom roku, spoljno-političke greške, posebno greške globalne sile, gotovo uvek su dugoročne i teško se mogu ispra­ viti. Po svoj prilici, sklonost koju poslednjih godina pokazuju SAD, naime da sve više pribegavaju vojnom rešavanju problema, treba shva53 Kao i Johnson, Der Selbstmord der amerikanischen Demokratie, s. 43. ff., 387. ff., i Chomsky, Hybris, s. 19-66. 54 Ignajtijev, Empire Amerika? s. 24 i 31. 55 Optužujući spisak ratova koje su SAD vodile,nalazi se u: Schley, Die Krie-

ge der USA. 56 Za ovo Beham, Kriegstrommeln, za drugi zalivski rat, 1991. godine, vidi: MacArthur, Die Schlacht der Liigen; za prikaz intervencije na Kosovu, Medienfiktionen beim NATO -Einsatz im Kosovo-Krieg 1999. ; za treći zalivski rat iz 2003. godi­ ne, Der inszenierte Krieg, posebno s. 17. ff.

207

titi kao posledicu vremenske ograničenosti rukovodstva. Vojna rešenja nose sa sobom brzinu i konačnost, pa je zato normalno da jedna ’’užur­ bana” imperija pribegava takvim rešenjima i onda kada to nije ni po­ trebno ni opravdano. Ako je tačno, ovo zapaženje vodi ka iznenađuju­ ćem zaključku po kome demokratske imperije pre pribegavaju vojnim sredstvima nego autoritarne imperije. Ovo bi moglo da objasni mnoštvo ratova u koje su SAD posle 1945. bile umešane. Sa druge strane, upravo su demokratska društva manje ratoborna i rat ne posmatraju kao priliku da se stekne čast i slava, već ga podvr­ gavaju izračunavanju koristi i štete koju on donosi, pa se on često po­ kazuje kao neefikasan i suviše skup. Posle trezvenog razmišljanja, sta­ novništvo se teško odlučuje da podrži ratne odluke svojih predsednika, što opet dovodi do toga da se mnogi ratovi vode potajno, odnosno za­ počinju pozivanjem na izmišljene činjenice i prevare. Od takozvanog tonkmškog incidenta, koji je doveo do bombardovanja severnog Vijet­ nama, preko navodnog ubijanja kuvajtskih beba, pripisivanog iračkim vojnicima, što je postalo razlog za američku intervenciju u zalivu 1990/91. godine, do teza o ugroženosti slobodnog sveta zbog navodnog oružja za masovno uništavanje Sadama Huseina, pružaju se tragovi la­ ži i prevara stavljenih u službu američkih intervencija. Njihovo razot­ krivanje redovno je novi prilog za tezu o beskonačnoj lažljivosti američ­ ke politike, koja izmišlja pretnje i opasnosti uz pomoć kojih ostvaruje svoje interese i širi zonu uticaja. Ono što se pri tome uglavnom previđa, jeste postojanje strukturalne prinude izmišljanja opasnosti, da bi se ta­ ko demokratska javnost pridobila za preduzimanje imperijalnih obave­ za. Politika inscenacija i obmana služi premošćavanju jaza između demokratije i imperije. Da takva politika predstavlja trajnu opasnost za demokratiju, u to niko ne sumnja; da je ona, s obzirom na zahteve imperijalnog poretka opasno sredstvo za nevolju, to uglavnom izmiče pogledu, jer demokratija u našoj svesti predstavlja višu vrednost od imperije (ako se ona uopšte i prihvata kao politička vrednost). Kao drastičan oblik ugrožavanja demokratije, smatra se plan koga je početkom šezdesetih godina pro­ šlog veka, pod šifrom Operation Northerwoods, skovao načelnik Gene­ ralštaba Lajmen Lemnicer i prema kome je trebalo vršiti terorističke napade i iz zasede ubijati civile na američkim ulicama da bi se na taj na­ čin dobila politička podrška američkog stanovništva za invaziju na Ku-

208

bu. 57 Istina, Lemnicer je posle otkrivanja ovog plana bio prinuđen da podnese ostavku, ali je ostala sumnja da američko rukovodstvo, osim što izmišlja pretnje, sprovodi napade na spostveno stanovništvo, pa se u skladu sa time, posle napada od 11. septembra 2001. godine, pojavio či­ tav niz teorija zavere. 58 Svakako, iskustvo Sjedinjenih država sa ratovi­ ma iz prve polovine XX veka, različito od iskustva evropskih kontinen­ talnih država, znatno je doprinelo spremnosti američkog biračkog tela da ponovo, bar delomično, podnese vojne terete imperijalnog projekta. Naime, SAD su iz oba svetska rata izašle kao jedini pravi pobednik, jer su kada se uporede sa drugim glavnim učesnicima u ratu imale najma­ nji broj poginulih, ali i najveću privrednu korist. 59 U prvi svetski rat SAD su ušle kao dužnička nacija a iz njega su izašle kao najveći poverilac. U isto vreme, evropski konkurenti, priti­ snuti teškoćama rata, otvorili su im pristup na tržišta na koja do tada ni­ su mogli da uđu. Posle drugog svetskog rata, kada su Nemačka i Japan na duži rok ispali iz igre kao privredni konkurenti, a tokom koga je bri­ tanska imperija konačno ostala bez snage, SAD su mogle da se pojave kao ekonomski i politički najjača sila sveta. Na taj način, u Sjedinjenim državama je stvoreno iskustvo da se iz rata može izvući korist. Pošto je u oba svetska rata američki kapital bio najveći profiter, u svesti prosečnog Amerikanca ulazak u rat usko je povezan sa privrednim poletom. 57 Johsnon, Der Selbstmord der amerikanischen Demokmtie, s. 412. f. 58 V\<ïrJSïoçksïs,Verschwôrungen, Verschwôungstheorien und die Geheimnisse des 11, 9; kao i Fakten, Fâlschugen und die unterdrückten Bewise des 11. 9. Japanski napad na američku pacifičku flotu u Perl Harburu, predsednik Ruzvelt je prikazao kao zaveru protiv američkog naroda, čime je dobio pristanak za ulazak u rat. Vidi: Stin­ nett, Perl Harbor. 59 Za troškove i gubitke evropskih zemalja u prvom svetskom ratu, vidi: Kolko, Das Jahrhundert der Kriege, s. 96. ff. i 107. ff.; Što se tiče SAD-a, Junker je (Po­ wer und Mission, s. 52.), rezultat sažeo ovako: ” SAD, koje su tokom prvog svetskog rata izrasle u vodeću privrednu i trgovačku zemlju na planeti, dvadesetih godina su nastavile da izgrađuju ovaj položaj..Njihov udeo u svetskoj proizvodnji industrijskih dobara, sa 38,8% u 1913 god. porastao je na 46% u periodu od 1925. do 1929. godi­ ne. Nacionalni dohodak SAD-a izražen u američkim dolarima, bio je ravan zbiru na­ cionalnih dohodaka 23 najrazvijenije zemlje, uključujući i Veliku Britaniju, Nemačku, Francusku, Japan i Kanadu. Njujork je, pored Londona, postao drugi fmansijski cen­ tar sveta; svetski privredni centar je postao bipolaran ako ne i već unipolara” . Za bi­ lans drugog svetskog rata vidi: Kolko, Das Jahrhundert der Kriege, s. 205. ff., i Overy, Die Wurzeln des Sieges, s. 419. f.

209

Spremnost da se teret vijetnamskog rata relativno dugo podnosi, objašnjava se sećanjem na oba svetska rata. Vijetnamski rat je utoliko više uzdrmao veru u celishodnost rata jer je u Sjedinjenim državama doveo ne samo do psihičke već i do privredne depresije. Tek je rat u zalivu, 1991. godine, bilo moguće povezati sa iskustvima iz prve polovi­ ne XX veka. Zbog toga je opšte prihvaćeno uverenje da moderni rat do­ nosi više štete nego koristi, relativizovano stavom da to važi samo za dr­ žave ali ne i za imperije, koje pod određenim okolnostima mogu iz ra­ ta da izvuku kako politički, tako i ekonomski višak vrednost, naime, u situaciji kada konkurentske sile u njemu slabe i nose glavni teret rata. Za imperiju od koristi mogu da budu i ratovi u kojma se ispoljava pretnja, koja doprinosi povećanju čvrstine imperijalnog prostora. Takvi ra­ tovi blokiraju centrifugalne tendencije pojedinih delova imperije i jača­ ju imperijalni razlog. Drugi zalivski rat je tako delovao, a treći je imao suprotan efekat. Kakvo će srednjoročno, odnosno dugoročno dejstvo, imati rat protiv terora tek ostaje da se vidi. I kada bi, tvrdi Andrej Baćević, američko stanovništvo pružilo ši­ roku podršku imperijalnom projektu, u šta on lično sumnja, ipak bi mo­ rali da se ustanovi kako politički sistem Sjedinjenih država nije optimal­ no prilagođen zahtevima vođenja imeprije. Čim bi ono zahtevalo duži vremenski period, podrška javnosti imperijalnoj politici bi se smanjila, jer ljudi očekuju da ’’koristi od imperije” jasno nadmašuju teret i od­ govornost koju ona nosi. 60 Za razliku od autoritarnih imperija, demo­ kratske imperije, odnosno imperije sa visokim stepenom odgovornosti prema sopstvenom stanovništvu, nisu u stanju da duže vremena vode politiku koja donosi više štete nego koristi. Ukratko rečeno, demokrat­ ske imperije imaju veću potrebu za sticanjem plena nego autoritarne im­ perije. 61 Pojam potrebe za plenom u demokratskim imperijama, ima više metaforički kvalitet, jer se pojavljuje u postherojskom društvu koje u svom samorazumevanju, ratu ne pridaje centralni značaj. 62 Za razliku 60 Bacevich, Neues Rom, neues Jerusalem, s. 79. 61 Nil Ferguson, (Das verleugnete Imperium, s. 43. ) u svojoj analizi američke imperije, čije postojanje ne dovodi u sumnju, dolazi do sličnog rezultata, mada njenu ahilovu petu vidi manje u troškovima imperije , a više u odsustvu volje za moć ame­ ričkog stanovništva. 62 Vidi: Miinkler, Nothing to kill or die for...

210

od ranijih imperija, u čijem usponu ratni plen nije bio samo motiv, već i resurs ekspanzije, o tako nečemu, posle 1945. god., odnosno posle propasti nemačkih i japanskih imperijalnih ambicija, ne može biti ni go­ vora. U principu, već je industrijska revolucija promenila ne samo motivacionu strukturu izgradnje imperija, nego i imperative njihove politi­ ke. Imperijalna ekspanzija uglavnom više nema za cilj prisvajanje tuđih blaga i poseda, niti izrabljivanje pokorene radne snage, već više služi otvaranju tržišta, koja treba da budu pristupačna za robu iz ekonomski razvijenih zemalja. Ono što se smatra plenom, više nije bogatsvo poko­ renog naroda već njegove potrošačke potrebe ili - imajući u vidu da se na periferiji proizvodi jeftinija industrijska roba nego u imperijalnom centru - njegova tehnološka zaostalost. Najvažnija pretpostavka ove vrste vođenja imperijalne politike je­ ste ekonomska, a ne toliko vojna nadmoć. Ako blago ima neku ulogu, onda je rudno blago . Rudno blago je tek u industrijskoj revoluciji dobi­ lo onu vrednost, koja je od njega učinila privredno primamljiv plen, to jest, koja je fosilne odnosno rudne naslage pretvorila u rudno bogatstvo. Ovim putem prvo je krenula britanska imperija, a za njom su krenuli ostali Evropljani, severni Amerikanci i najzad Japanci, dok je ruska ca­ revina i dalje vodila staru imperijalnu politku, što je početkom XX ve­ ka platila teškim porazom. 63 Problem imperijalne izgradnje zasnovane pre na ekonomskoj ne­ go na vojnoj nadmoći, sastoji se u tome što se ona radi osiguranja novootvorenih privrednih prostora, ne može odreći vojnog prisustva. Sve dok su za ovo dovoljni manji kontingenti, ne postoje ozbiljnije teškoće - naročito ako ih, poput sepojskih jedinica u britanskoj imperiji, finansiraju i kontrolišu trgovačke kompanije. To se menja kad izbiju ustanci i kada se rašire nemiri koji zahtevaju dugoročno prisustvo većih vojnih jedinica: jedni smatraju da to dovodi do velikih troškova, a drugi da zbog gubitaka sopstvenih vojnika brzo opada podrška stanovništva. I u ovom slučaju Britanci su pronašli pametno rešenje, koje su prvi prime nili u praksi: regrutovanje vojske sa periferije imperije, gde je to znatno 63 Za američki trgovački imperijalizam vidi: Wehler, DerAufstieg des amerikanischen Imperialismus, s. 259. ff.; za ruski imperijalizam i neuspešan pokušaj da se on dopuni "imperijalizmom rublje” , vidi; Greyer Der russische imperialismus , s. 144. ff.

211

jeftinije, i gde gubitak većih jedinica ne izaziva toliko uzbuđenje, koli­ ko bi izazvalo stradanje trupa koje dolaze iz imperijalnog centra. 64 Elemente ovoga danas nalazimo u američkoj vojsci, koju od se­ damdesetih godina prošlog veka, više ne sačinjavaju vojni obveznici, već profesionalni vojnici. Jedna od najvažnijih pouka vijetnamskog ra­ ta bila je da se takav rat ne može dobiti sa sopstvenim vojnicima, poreklom iz srednjeg sloja, u kome postoji veliki potencijal za iskazivanje protesta i njegovu političku artikulaciju. Danas, 44% sastava američke vojske čine etničke manjine. 65 Ovi ljudi na regularnom tržišu rada ne­ maju nikakve šanse, a u vojsci dobijaju priznanje i socijalnu integraci­ ju, što ih još jače vezuje za nju. Vojna subkultura koja se razvila u ame­ ričkim bazama, rasutim širom sveta, pokazuje sve veće odstojanje pre­ ma svakodnevici Sjedinjenih država, a da li će se ovo na duži rok poka­ zati kao dobro za demokratiju ostaje tek da se vidi. Ipak, to ništa ne menja u pogledu činjenice da su SAD uspele da, na ovaj način, stvore efi­ kasnu i borbeno sposobnu vojsku, premda se radi o vojsci jednog postherojskog društva. Istinski funkcionalni ekvivalent kolonijalnih trupa, kojima su Evropljani u XIX i XX veku vojno kontrolisali svoje imperije, danas je, unajmljivanje plaćenika, odnosno, pribegavanje onome što se naziva Private Military Companies (PMCs) 66 , čime se spremnost stanovni­ štva imperijalnog centra na podnošenje žrtava zamenjuje spremnošću davanja novca. Udeo takozvanih grin-kart vojnika u američkoj vojsci u Iraku, to jest vojnika koji višegodišnjom vojnom službom stiču američ­ ko državljanstvo, popeo se na petinu, dok se broj PMCs plaćenika procenjuje na 20 000 ljudi. Ovi ljudi (i žene) spremni su da za američko dr­ žavljanstvo, odnosno odgovarajuću novčanu nadoknadu, podnose vojni teret imperijalne politike, što u američkom biračkom telu povećava spremnost da se prihvate vojne akcije. Ono što preostaje jeste problem troškova koji, u krajnjoj liniji, rešava i problem odnosa štete i koristi od imperijalne politike: centralna 64 Regmtovanje sopstvene vojske u drugim zemljama prethodi unajmljivanju trupa drugih zemalja. Britanci su, tako, za vreme američkog rata za nezavisnost poku­ šavali da svoju vlast održe korišćenjem hesenske vojske. 65 Vidi: Johnson, Der Selbstmord der amerikanischen Demokratie, s. 144. f. 66 Spisak napoznatijih PMC-a nalazi se u Ruf, Politische Okonomie der Gewalt, s. 317-345.

212

vlast imperije ne može uvek da nađe tako jeftina rešenja, kao što je našla u zalivskom ratu iz 1991. godine, kada su saveznici od ratnih troškova, koji su dostigli 61 milijardu dolara, oko 80% preuzeli na sebe. U vezi sa tim, posta­ vlja se pitanje da lije američko biračko telo spremno da na duži rok podno­ si teret imeprijalnog naoružavanja Istina, udeo izdataka za odbranu, koji da­ nas iznosi oko 3,5% unutrašnjeg bruto proizvoda, u poređenju sa vremenom hladnog rata gotovo je prepolovljen, ab se to ne može objasniti smanjiva­ njem troškova naoružanja u apsolutnim ciframa, već povoljnim privrednim razvojem SAD-a tokom 90-tih godina Teret izdataka za odbranu beba sagledati u odnosu na privrednu moć SAD-a i postaviti pitanje da b one na duži rok mogu podneti platni deficit, koji na godišnjem nivou iznosi oko 5% unuhašnjeg bruto proizvoda Sa udelom od 27% u svetskoj privrednoj proizvodnji, Sjedinjene države imaju čvr­ stu ekonomsku osnovu kakvu britanska imperija nikada nije imala 67, ab je ovaj udeo relativno manji od udela koga su SAD imale između dva i posle drugog svetskog rata, kada je on iznosio 40%. Osim toga, u godinama koje dolaze očekuje se njegovo dalje opadanje. Ako Sjedinjene države hoće da zadrže svoju sadašnju vojnu nadmoć, one moraju značajno da smanje javnu pobošnju, što će se i te kako odraziti na život njihovih građana. Teško se mo­ že prihvatiti da to neće imati posledice po održavanje imperijalnog projekta. Ako se oformi pojam o opterećenju, koje za američko stanovništvo predstavlja izdržavanje vojnog aparata, biće dovoljno uporediti dve brojke: udeo SAD-a u svetskoj privrednoj proizvodnji, veliki je kao ukupan udeo tri posle nje najrazvijenije zemlje (Japan, Nemačka, Francuska). Međutim, voj­ ni budžet SAD-a u apsolutnim ciframa veliki je koliko i ukupni vojni izdaci 12 najrazvijenijih zemalja 68 To objašnjava tezu Andreja Baćevića prema ko­ joj najveća ranjivost američke imperije ne leži u spoljašnjim pretnjama, već u mogućoj nespremnosti američkog naroda da podnosi boškove imperije.69 Pi­ tanje boškova, dakle, srednjoročnog odnosa između koristi i tereta imperijal­ ne politike, bebalo bi da bude glavni problem. Nije slučajno što unubašnji protivnici i spoljašnji neprijatelji pokušavaju da iskoriste ovaj problem. Odluka američkog rukovodstva da, posle završetka sukoba istoka i za­ pada, samo delimično iskoriste prednosti mira i da, umesto toga, nastave da povećavaju svoju vojno-tehnološku prednost, motivisana je predstavom da 67 Vidi: Ferguson, Das verleugnete Empire, s. 53. ff. 68 Nye, Das Paradox der amerikanishen Macht, s. 66. ff. 69 Bacevich, Neues Rom, neues Jerusalem, s. 80.

213

se iza granica imperijalnog prostora krije veća opasnost nego u konkurenci­ ji unutar njih. Sve veći broj terorističkih napada na američke ustanove, i ko­ načno napadi izvršeni 11. septembra 2001. godine, kao da potvrđuju isprav­ nost te odluke. Stvoreno je uverenje da Evropljani neće biti u stanju da se privredno i tehnološki toliko uzdignu da bi američku prevlast mogli ozbilj­ nije dovesti u pitanje. Činjenica je, da stvaranje jedinstvenog evropskog valutnog prostora, kroz uvođenje evra, predstavlja znatno veći izazov za američku dominaciju 70 nego što je to ikada bio islamski terorizam. Integracija evropskih istraži­ vačkih kapaciteta, sa odgovarajućim trasferom u privredu, mogla bi da ima slične efekte koje je imalo uvođenje evra Ne treba isključiti ni mogućnost da sve veće oijentisanje SAD-a na vojna sredstva vladanja, vidljivo poslednjih godina, ima veze sa privrednim jačanjem Evrope. Premeštanjem konku­ rencije na vojni plan, SAD mogu Evropu, bar privremeno, držati na odstoja­ nju, a moć i uticaj koje su Evropljani postigli izgradnjom jedinstvenog pri­ vrednog prostora, Amerikanci mogu obezvrediti, što će među njima dovesti do političkih kontroverzi. Sistematizujući razmišljanja o četiri izvora i oblika moći, može se re­ ći, da se smanjena prednost u privrednoj moći 7071 može nadoknaditi većom prednošću na planu vojne moći, na kome Evropljani nisu preduzeli značaj­ nije korake da se izjednače sa SAD. Naravno, time se za SAD povećavaju troškovi vladavine, a te troškove oni samo donekle mogu svaliti na leđa Evropljana Imajući ovo u vidu Amerikanci stoje pred sledećom dilemom: ih da podele Evropu u smislu klasične politike divide et impera ih da je više uključe u obezbeđenje imperijalnog prostora Koja će od ove dve mogućno­ sti na kraju prevladati, to takođe zavisi i od Evropljana IMPERIJALNI IZAZOV EVROPE Zbog promenjenih konstelacija do kojih je došlo posle završetaka sukoba istoka i zapada, kao i sloma Sovjetskog saveza, Evropa stoji pred većim izazovom, nego što se to moglo zamisliti početkom 90-tih 70 Nije slučajno što autori, kritički raspoloženi prema imperiji, poput Toda ( Weltmacht USA) i Kuphena (Die europànische Herausforderung), pre svega zastaju pred pitanjem privredne dominacije SAD-a u svetu. Slično čini i Rifkin, Der europànische Traum, s. 199. ff. 71 Vidi: gore, s. 79. ff.

214

godina prošlog veka. Na prvom mestu, kraj svetsko-političkih suprotno­ sti, shvaćen je kao prilika da se prevlada podela kontinenta na dva su­ prostavljena bloka, i da se proces integracije privrednog i političkog prostora, započet u zapadnoj Evropi, korak po korak, proširi i na sred­ nju i istočnu Evropu. U retrosprektivi se pokazalo da je tada otpor Ru­ sije precenjivan, a da su potcenjivani aktuelni privredni i društveni pro­ blemi. Neki posmatrači su prevideli da će se sa ’’ujedinjavanjem Evro­ p e” promeniti njena politička težina i da će ona u svetskoj politici igra­ ti važniju ulogu,. Pri tome se uloga koja će pripasti Evropljanima, znat­ no preuveličavala. Da će se karakter NATO saveza, posle proširenja na srednju i istočnu Evropu iz osnova promeniti, to su neki samo uslovno shvatili i uglavnom pogrešno procenili. Smatralo se da će u NATO sa­ vezu doći do povećanja evropskog uticaja, ali se desilo upravo suprot­ no, pa je sve veća težina SAD-a najzad dovela do njihovog zahteva za neograničenim vodstvom. 72 U stvari, izazov pred kojim stoji Evropska unija sastoji se u tome da se ona sa jedne strane suočava sa postimperijalnim prostorom, u kome se sukobi i nestabilnost razvijaju sve većom brzinom, što je tipično za postimperijalne prostore, - dok se sa druge strane dosadašnji dobronamemi hegemon, vodeća zapadna sila, polako pretvara u imperijalnog aktera koji sve manje obraća pažnju na potrebe i predstave svojih saveznika. Većinu evropskih političara ovaj razvoj je iznenadio jer u svojim procenama nisu uzeli u obzir logiku imperijalnog postupanja. Oni su mislili na politički ravnopravne države, a na postimperijalnom prostoru suočile su se sa jednim imperijalnim akterom. Me­ đusobno gloženje započelo je pitanjem koja je reakcija primerena za jugoslovenske ratove, a povodom iračkog rata ono je preraslo u otvoreni politički rascep. Da li je tada, kao što neki misle, Evropa dobila na zna­ čaju i uticaju? Ilije, kako drugi tvrde, izgubila i najednom i na drugom planu? Imperijalni izazov pred kojim stoji Evropa, ima dve strane. Na jednoj, Evropljani moraju da uspostave odnos sa moćnim Sjedinjenim državama i pri tome da paze da ne dođu u situaciju u kojoj će vodećoj sili, za njene akcije, obezbeđivati resurse i sređivati stanje nastalo posle njenog rata, a da, pri tome, nemaju nikakav uticaj na donošenje temelj72 Za političku težinu jedne samosvesne Evrope vidi: Sloterdijk, Falls Europa eerwacht, kao i Schmierer, Mein name sei Europa, posebno s. 174. ff. Za proširenje NATO pakta na istok, vidi: Asmus, Opening NATO's Door,s. 134. ff.

215

nih vojno-političkih odluka. Evropljani se moraju suprotstaviti svojoj vojno-političkoj marginalizaciji. Evropa se mora, u odnosu prema SAD potvrditi kao subcentar imperijalnog prostora, i pri tome mora paziti da se između nje i Sjedinjenih država ne uspostavi odnos između periferi­ je i centra. Na drugoj strani, Evropljani moraju voditi računa o svojoj nestabilnoj periferiji, na istoku i jugo-istoku, gde treba da sprečavaju raspade država i građanske ratove, a da pri tome ne budu uvučeni u vir ekspanzije, koja bi za sadašnje stanje Evrope bila preveliko opterećenje. Ovde se Evropljani nalaze pred paradoksalnom opasnošću da dožive imperijalno prenaprezanje a da, prilikom toga, sami ne budu imperija. Za ovaj dvostruki izazov Evropljani do sada nisu našli odgovor, čak taj izazov još nisu do kraja ni shvatili. Ako se baci pogled na rele­ vantnu literaturu, može se utvrditi postojanje dva odgovora na navede­ ni problem. Prvi se nalazi u takozvanoj literaturi zataškavanja i u vidu ima, pre svega, odnos Evropljana prema Sjedinjenim državama: impe­ rijalne ambicije SAD-a, tvrde predstavnici ovog gledišta 73 , nisu tako velike i opasne kako se to na prvi pogled čini, jer se Sjedinjene države nalaze u svojoj silaznoj fazi, odnosno toliko su se zbog svojih angažovanja širom sveta, prenapregle, da će u kratkom roku izgubiti vodeću poziciju koju imaju prema Evropljanima. U literaturi zataškavanja, isti­ če se evropska privredna moć i konstatuje postojanje potencijalne rav­ noteže između Evrope i SAD-a. Pri tome je došlo do pogrešne procene odnosno do previđanja dve stvari: prema jednima, erozija ili čak slom globalne vodeće uloge SAD-a, Evropi će doneti veće nevolje od onih koji će se rešiti; prema drugima će baš ekonomska ravnoteža između Evrope i SAD-a podstaći Amerikance da još više pribegavaju vojnim sredstvima, jer će u tom slučaju Evropljani opet postati patuljci a one se pretvoriti u džina. ETkratko, literatura zataškavanja potcenjuje globalnu stabilizujuću funkciju američke imperije, a precenjuje značaj koji pri­ vredni faktori imaju za kratkoročno uspotavljanje odnosa moći. Eko­ nomski faktori imaju jedno dugoročnije dejstvo. Literaturu zataškavanja dopunjuje takozvana literatura identiteta koja razvitak evropskih integracionih procesa posmatra iz čisto unutra73 Ovde se pominje, pre svega, Todd, Weltmacht USA, naročito s. 211. ff., kao i Rifkin, Der europanische Traum, s. 19. ff., 71. ff. Kupchan Die europanische Herausforderung, s. 115. ff., polazi od toga da pravi izazov SAD-a dolazi iz severne Evro­ pe.

216

šnje perspektive. Ona polazi od političke težine koju EU ima za istočnu Evropu, bliski istok i severnu Afriku, a usmerava se na ustavno -poli­ tičko uređenje i kulturni identitet Evrope. 74 Pri tome se pretpostavlja da Evropljani i dalje imaju puno vremena na raspolaganju za donošenje odluka, i zajednički rast različitih političkih kultura kao stoje to bio slu­ čaj u doba sukoba istoka i zapada. Tadašnje usporavanje političkih pro­ cesa kroz spuštanje političke temperature, što je takoreći, dovelo do promene agregatnog stanja politike, značajno je doprinelo evropskoj in­ tegraciji. Ali sa završetkom suprotnosti istoka i zapada, nestali su ovi faktori usporavanja, pa su politički procesi ponovo dostigli normalan tempo, ako se zbog potrebe da se nadoknadi propušteno nisu čak i ubr­ zah u odnosu na ostale regione u svetu. U fazi usporavanja Evropljani su mogli sebi da priušte luksuz dužeg traganja za zajedničkim identite­ tom, ali u konstelaciji ubrzanja, koje je nastupilo početkom 90-ih godi­ na, ovo vreme više ne stoji na raspolaganju. Literatura identiteta zane­ maruje probleme periferije, i veruje kako oni neće eskalirati sve dok se u centru ne reše pitanja identiteta. U javnoj raspravi povodom turskog zahteva za prijem u EU,ovo se jasno pokazalo. Što se tiče odnosa Evropljana prema SAD tu, na početku opisani razvoj atinske talasokratije, može da posluži kao sudbinska opomena: dok je trajao sukob sa persijskim carstvom, Atinjani su se prema svojim saveznicima ponašah kao prema slabijim, ali ipak ravnopravnim part­ nerima. Kada je pretnja sa istoka nestala i saveznici inkasirah mirovne dividende, Atinjani koji su bili saglasni da oni svoje obaveze izvršavaju kroz novčane isplate, svoje dojučerašnje saveznike od ravnopravnih partnera pretvorili u zavisne podanike, koji su morah da ispunjavaju atinske želje i naredbe. To što su se uzajamno sukobljavah samo je ubr­ zalo ovaj razvoj. Ako Evropa hoće da izbegne ovakav razvoj događaja, ona se mora konstituisati kao jedinstveno političko telo, koje prilikom donošenja važnih odluka niko pa ni najbiliži saveznik neće moći da gur­ ne u drugi red. Potreba za zajedničkim nastupom Evropljana dolazi spolja, a unu­ trašnji razvoj je mora slediti. Da li će to biti moguće manje zavisi od Ve74 Rasprava o evropskom identitetu dobila je novi podsticaj pitanjem o pristu­ panju Turske u EU. Za ovo vidi: Leggewie, Die Türkei und Europa. Pogled na evrop­ ski identitet posmataran sa različitih aspekata, nalazi se u Hoffmann /Kramer (Hg),

Europa-Kontinent imAbseits?

217

like Britanije koja se mora odlučiti hoće li biti mlađi partner Sjedinje­ nih država ili evropska vodeća sila. Od ove odluke zavisi na koji način će biti organizovan proces evropskih integracija. Ako ne dođe do stva­ ranja poželjnog trougla Pariz-London-Berlin, onda će se na kontinentu naći druga sila koja će sa osovinom Pariz-Berlin stvoriti novi trougao. London će tada dospeti na periferiju ujedinjene Evrope. U svakom slu­ čaju, uspostavljanje evropske sposobnosti delovanja, prema spoljašnjim akterima, dovešće do čvršće hijerarhije struktura odlučivanja, što nije bilo moguće u zajedničkoj agrarnoj politici ali nije bilo ni potrebno. Ili obrnuto: bez jače hijerarhije država Evropske unije, neće biti ni zajed­ ničke sposobnosti delovanja Evropljana prema spoljašnjim akterima. To je u isto vreme razlog zbog koga se mnoge srednje i manje zemlje, opi­ ru jačem zajedništvu na planu spoljne bezbednosti i politike bezbednosti uopšte. Njima, ipak, mora biti jasno da na taj način ne povećavaju svoj manevarski prostor već da samo povećavaju američki uticaj na evropsku politiku. Zato SAD rado podržavaju zahteve malih i srednjih država Evropske unije. Upućenost Sjedinjenih država na evropsku po­ dršku u sve težoj političkoj situaciji u svetu, pruža priliku da im se u tom pogledu postavi brana. Nužnost vođenja zajedničke evropske spolj­ ne i bezbedonosne politike ne proizilazi samo iz potrebe suprotstavlja­ nja američkoj imepriji, već i zbog potrebe da se na evropskoj periferiji izvrši stabilizujući uticaj. Snaga privlačenja nestabilne periferije, sa ko­ jom su se Evropljani suočili u Balkanskim ratovima, vođenim 90-ih go­ dina prošlog veka, i dalje će delovati; pri tome se više ne radi o manjim regionima, poput Balkana, već o velikom luku koji se proteže od Belorusije i Ukrajine, preko Kavkaza, bliskog i srednjeg istoka, i dopire sve do afričke Sredozemne obale i Maroka. Budući da propast država, gra­ đanski ratovi i privredni slomovi u ovom luku, imaju jače dejstvo na Evropu nego na SAD, Evropljani moraju raditi na tom da politika zapa­ da u ovom regionu ne bude zavisna samo od Sjedinjenih Američkih D r­ žava. Svakako, bilo bi najbolje kad bi oni u ovom svom ’’dvorištu” pre­ uzeli vodeću ulogu, a Sjedinjenim Amričkim Državama dodelili ulogu druge violine. Međutim, to je teško ostvarivo na bliskom i srednjem is­ toku. Sa druge strane, interesi i raspoloženje u SAD mogu se brzo promeniti - a onda Evropljani moraju biti u stanju da u koncepciji i spo­ sobnostima na sebe preuzmu nekadašnju ulogu SAD. Evropa je kontinent sa rasplinutim granicama. Njih samo na Seve­ rn i zapadu određuje geografija. Na jugu i istoku nije jasno dokle treba

218

i dokle mogu da se protežu političke i privredne zajednice. Istina, na ju ­ gu Sredozemno more gradi prirodnu granicu kontinenta, ali je ono sa­ mo u prošlosti delovalo više kao faktor spajanja nego kao faktor razdva­ janja. Za rimsko carstvo, ono je bilo centar a ne granica. To se promenilo tek posle arapskog prodora u VIII odnosno IX veku 75 . Ali, već su italijanske pomorske republike, Venecija i Đenova Sredozemno more ponovo učinile centrom svojih trgovačkih veza; a osmanlijsko carstvo je na svom vrhuncu bilo imperija istočnog Mediterana. Postoji mnogo raz­ loga da Evropljani Sredozemno more i dalje smatraju za granicu svoje političke integracije, ali ih to ne oslobađa obaveze da politički i privred­ no deluju na stabilizaciji naspramne obale. Evropi je u vitalnom intere­ su da u zemljama severno-afričkog regiona postoji stabilan poredak. Ono što važi za južne, još više važi za istočne granice Evrope. Pol Valeri je Evropu nazvao rtom Azije. 76 Tokom svoje istorije, Evropljani su često sa zebnjom gledali na istok odakle su, u nejednakim razmaci­ ma, iz azijskih stepa dolazile invazije. U istorijsko doba ovo je počelo sa seobom naroda, a završilo se sa izgradnjom ruske imperije, zbog ko­ je evropska istočna granica menjala svoje mesto: prodorima iz azijske stepe suprotstavljali su se evropski pokušaji da svoj uticaj i kulturu pro­ šire na istok. Upravo ruskoj carevini, u tom pogledu, pripada odluču­ jući značaj. Pitanje na koje geografija nije dala zadovoljavajući odgovor, naime, pitanje o istočnim granicama Evrope, zavisi od načina na koji se Rusija opaža: kao više Evropska ili više azijska sila. Ovo janusovsko li­ ce carske Rusije izraz je činjenice da se i ona sama često kolebala izme­ đu ove dve alternative. Ako su antički geografi istočnu granicu Evrope postavili na Donu, geografi XVIII veka, pod uticajem reformi Petra Ve­ likog, ovu granicu su pomerili do Urala. Sa napretkom evropskih inte­ gracija, postavlja se pitanje, koje je ranije uglavnom bilo kulturne pro­ rode, a danas postaje pravi politički problem, naime da li EU i Rusija treba da se neposredno graniče ili između njih treba da, kao tampon zo­ na, budu Ukrajina i Belorusija. Ipak, najosetljivija granica leži na jugoistoku gde se sreću tri kon­ tinenta, Evropa, Azija i Afrika. U širem smislu radi se o donjem Balka­ nu, maloj Aziji i bliskom istoku, koji su u različitoj meri tokom posled75 Vidi: Brague, Europa, kao i Pomian, Europa und seine Nationen, s. 14. ff. 76 Valery, Europâischer Geist, s. 34., vidi još Liitzeler, Die Schriftsteller und Europa, s. 308. f.

219

nje decenije bili poprište ratnih sukoba, što ih znatno razlikuje od Evro­ pe koja od 1945. godine nije ratovala. Evropa ne sme da izbegne znat­ na ulaganja u stabilnost ovog prostora. Pogled u njegovu istoriju, poka­ zuje da su se u njemu još od antike rađala velika carstva ali i izbijali ve­ liki ratovi, koji su vrlo rano ideološki prikazani kao sudar istoka i zapa­ da, despotije i slobode. Vizantijsko i osmanlijsko carstvo u ovom pro­ storu su predstavljali centralne državne tvorevine koje su na vrhuncu svoje moći imale ulogu velikih konkurenata zapadne Evrope. Kada je osmanlijsko carstvo u XIX veku ušlo u period dugotrajne agonije, evropske države su, u raznim koalicijama pokušavale da ga stabilizuju i tako spreče opasan razvoj unutar ovih prostora. Jugoistok je u evrop­ skoj istoriji oduvek igrao posebnu ulogu. Kao politički prostor Evropa stoga nema jasne granice. Pre svega na istoku i jugoistoku postoje granične oblasti koje su tipične za impe­ rijalni poredak. Evropska istorija ipak je prožeta izgradnjom teritorijal­ nih država, koje su se u daljem razvoju pretvorile u nacionalne države. Granice nacionalnih država nisu bile samo političke i privredne, već i jezičke i kulturne granice. Homogenitet koji je iz toga nastao pobrinuo se da sa evropskim nacionalnim državama na političku scenu stupe i ak­ teri nejednakih sposobnosti. U sukobu između njih i država srednje i is­ točne Evrope, ove druge su uvek izvlačile deblji kraj. Model poretka zasnovanog na granicama dovodio je do toga da se energija skupljena unutar tih granica stalno oslobađa izvan njih, jer na­ cionalne države nisu bile zadovoljne svojim granicama pa su htele da ih prošire. Međutim, državni model koji se na zapadu vekovima razvijao nije mogao da se, bez izmena, prenese na istok. Ovde je strategija po­ stavljanja granica dovodila do politike diskriminacije ili čak do proterivanja etničkih i nacionalnih manjina. Politika integracije, koja je u za­ padnoj Evropi uspostavljena posle drugog svetskog rata zadržala je mo­ del postojanja nacionalnih država ali ga je dopunila sistematskim ubla­ žavanjem političkih, privrednih i kulturnih granica. Ukidanje oštro izdiferenciranih kulturnih identiteta, postao je kraljevski put za prevladava­ nje evropske ratobomosti. Tokom 80-ih godina sa dovršenjem planskog evropskog procesa integracije započeo je razvitak u kome je model gra­ nične diversifikacije zamenjen novim tipom razgraničavanja —iz čega Za pitanje o evopskom ili azijskom identitetu Rusije vidi: Figes, Nataschas

Tanz, s. 380. ff.

220

se razvila rasprava o evropskom identitetu. Tako su spoljašnje evropske granice postale vrlo tvrde i ekskluzivne, stoje dovodilo do pojave želja za priključenjem, pa je usledilo više krugova priključivanja novih čla­ nova. Politika ukidanja granica je na jedan paradoksalan način dovela do procesa permanentnog širenja Evropske unije. A lternativu za ovo predstavlja model imperijalnog poretka ko­ ji se završava diversifikacijom različitih graničnih linija, zbog čega imperijalni poredak uglavnom ima meke granice, na kojima se potre­ ba za regulisanjem iz centra postepeno gubi. N a mesto granica stupa pogranični prostor. Evropa će, ukoliko se ne izloži prenaprezanju i konačno propadne, m orati da preuzme ovaj imperijalni model povla­ čenja granica. U principu, njemu je svojstven takav poredak, mada se spoljašnje granice Evropske unije razlikuju od Šengenskih odnosno granica Evro-zone. Ovaj model će se dalje razvijati, da bi evropske granice istovremeno postale stabilne i elastične. To otvara mogućnost uticaja na periferiju, koji pre liči na imperijalni nego na odnos izme­ đu država. Evropska budućnost stoga neće biti osigurana bez preuzi­ manja imperijalnog modela.

221

KARTE

Posle persijskih ratova A tin ja n i su izgradili p o m o rsku im periju koju je u p o č e t­ ku održavao strah o d Persijanaca. M eđutim , k a d je persijska p re tnja nestala, hegem onistička vladavina poste pe n o se pretvorila u im perijalnu. Izraz ovog pro cesa bilo je p re m e šta nje savezničke kase sa D elosa u Atinu. E gejsko m o ­ re bilo je ce n ta r a tinske talasokratije.

223

Imperium romanum u doba Oktavijana Avgusta

M are Germanicum M are

Cam uîodunum LorvdHmum O Coi. A grippina

B e lg ic a

н , . „ ....... ..................

&Мј / ' # © Mçfaontîacum Aug. Treverorom t t/m« ћ4 , . L u g d u n e n s ls A rg en tora te о Аi ” г 1I • гва. } • ' ■ ' , ; ,pule c u m a t e s ^ ©Castra Regina Lutetia®

: : ; V:-;: ' .. /'■ ";;^

A u g u sto d u n u m m

Vtndonissa “/ / > / / ^

A q u ita n ia

Lygdimum ©

b,

V

R a e tia ^'

î n

d

o

b

o

C arn untu m ^ N o r lc u n t
V ■ w ° -•Æ Ê Ê IÊ Ê Ê Ê m m ê É È Ë ^..,, v%unum

r

'

Savariâ © Roetovîo

P a n n o n ia N a r b o n e n s is © T o lo s a

:>Salamantica

© Narbo

@Caesaraugusta:

.

■:

©Arelate o Massilia

s B u m um lily r ic u r r

o O iis îp o

© Toletum Emerita Augusta Roma

M are Adriaticum

C orduba

"©Carthago Nova

M are Tyrrhenum

Messanaj Caesarea (lo i) ©Catana ©Syracusae

@ Leptis Magna

I------ 1 oblasti pod carskom upravom I

1 oblasti pod upravom Senata

H33S8 Italija. Oblast rimskog državljanstva (pretvorena u provinciju za vreme Dioklecijana) i

I Osvajanja posle cara Avgusta

Sa A vg ustom rim ska ekspanzija je, u principu, došla do zastoja. Posle toga usledila su neka m anja osvajanja: D akije na severu, Je rm en ije i A ra bije na is-

224

A f s t i e r

M are Caspium

B o s p o ra n i sc h es , / & ' R e tc h ' !

/{Cet en) Danmiut

©TOHliS

Pontus Euxinus

D u fO S tO ru m

r"-^ Novae

Oescus

..

gSinope

® Artaxata

B ï t h y n ia л""' toHeractea . 7 А*шааа

Byzantium

•'

to

Nîcomedia

Jj

,”Д

w

P o n tu s f: A rm e n ia ©Satala ! •’ to

i к Zela Nicopoîïs - 0 Алсуга . a Д a X ■'X a “ Ч s о р џ * n е

C a p p a d o c ia __ .___ __ о гегааш уш ' у -.V в & Р ж '! X Apamea ©

' ©Actium ; C o r i n t h u s « i A th * n a ^

More

#

ionium

& * * * •©M iletus * , #

oMelitene

ISn.CftK

A s ia ;

Caesarea

Ce l a t t r

*’

gag

JŽ,

t ошш . Л ■' ' \

'

-*?<•'% rhM о .P a m p h y lla # t É g p P 1| C i l i c ia o Antiochia i v Apamea # X ,д

Shodos

S y r ia

C y p ru s

! u cl a e a -

Ptolemals.w^. ф aCyrene

R E I C H

Dura Europe’s >.. <$

.

f

#Hferosoiyma Gaza© : / Alexandria

©

C Y RE N E

ШШ

TyrUS©X'-'X . /

M a re In te rn u m

© Berenice

P A R T H

Ballon

C r e t e @ Cnossul Dam ascus#

jfci,s y f i a Ш||Н ш ј|1

I : f

A R A B I A

m sn.chr./

S>iitiy fe o fossatum Mempras#- :

Nab a U e r

A E G Y P T U 5

toku i M a u rita n ie na jug u. Im perija je im ala utvrđene g ra nice sa m o na severu, gde se sta lno osećao p ritis a k varvara.

225

siPhasis

B ù tc h a s c h s e e

• Susa ' lili

Aspadana • Issatis

'•H e ra t

• Taxiia :a Gerrha

•H a rm o tia

Barbaricon « M aghada

Reich tier Saken A ra b is c h e s

® Udscheifi

M eer

© Sim ylla • Paithan % Reich d e r A nd hra

wSm carstvo rane Han-dinastije

Palura Kalinga

(206. godine pre naše ere do 9. godine naše ere) @ 3

^

♦

1* 1 1 □

Alosygni

carstvo pozne Han dinastije (25. godine naše ere do 220. godine naše ere) važne vojne ekspedicije

,

veliki zid (220- 221. pre naše ere, ponovo izgrađen) carski centri

--------

pomorski trgovački putevi

====

kopneni trgovački putevi.

A rika m ed u *

; I n d is c h e r O z e a n Ceylon

Za vreme Han dinastije, kineska država dobila je oblik koji je uglavnom zadržala sledećih 2000 godina. Kao i kod rimskog carstva i ovde su državne granice bile utvrđene na

226

Han-carstvo od 202. godine pre naše ere do 220. godine naše ere M ongolei

.uoyang [■ ^вЂсћјапд-Ш ' trtV u } ...

i ■4ofp> H a n-R elch

P a z ifis c h e r O zean

M in-schÉffSii

Tschang-schah

o i-tschou ..-,

'

O s tj| c h in e s is c h e s M eer û

■ /i

• Tam ralipti »P errtapolis

Tschiaotîchfe.à, P h ilip p in e ? !

•te m a la M eer

1000km

severu gde se moralo računati sa upadima nomadskih naroda. Uprkos prododa na za­ pad, u pozno doba Hanske dinastije, nije došlo do direktnog dodira sa drugim carstvima.

227

Mongolsko carstvo

Lyon

Deutscher Orden

Nürnberg

Heîliges Romisches Reich

. v

© Krakau

Litauen c Wîadimir

©Gran ’* Ofen o Pest , ■- 4-, Haiitsch©

Rom ©

i N o v g o ro d

i | i g | : § Polen -, \

©Venedig

©TV »Sm olensk

Riasan

Mabl%i U 41

Neapel &

1đroslawi

I © Moskau I Russ, Fürstentiim er r e n

\ 9 ^ W® Bulgaf ï *•

Saratow ft* *%* rate #.***

\

i j

Neu-Sarai / f *л » : / Ш б б Konstanti nope! ©

r Byzarrtirlisches Rekli • U 2S *V

Rum Selrischuken Tr" P « unt 1245

G éorgien ^Tiflis » .'***. \Kaspisches ‘

Г, I © Damaskus

Alexandria @ Kair0®

"

1 • •- ' t s c h ^

oTabri s K f\

©Bagdad

Abbasiden H H

-

o r. Г .

**.o Chivvj

.............:

r«o

jerusate,., Jerusalem - - 1260

M am efuckenS ultanat 4

© Mossul

Karakitai

Buchara.« Merw,** /22/ **•......... .

* 4. ,

.*

Taschkcm

Samarkand Kaschgar

i© Batch ©Isfahan

Herat©

Choresm-Reich

2

Kabul 4

Schiras® © Medina

Lahore

Kerman A rabien

o Mekka ® Alor

? Rotes 4 Meet

Sultanat Delh

____ središnja oblast u kojoj je Džingis kan 1206. Ш Ш ujedinio stepske narode [ ____ i

osvajanje Džingis kana

—■

ratni pohodi Džingis kana mongolske

3

S te p p e n v ô lk e r

o sredinor XII! >>

granice severnog i južnog kineskog carstva

Polazna tačka m ongolskog velikog carstva bilo je ujedinjavanje nom adskih n a ­ roda iz stepa unutrašnje Azije, p o d D žingis kanom . S erdinom X III veka, m on-

228

Untprr

J - i P 1 I l i P ilji i l *■ '

' & ... . . :..

. .1

v

'

lili ! I l l i ' ; i.

■

I i

B O '

:-

"

i .:

1. ..Ш Џ

B o ik a ls e e x & w

-.3

'Â

Karakorum]

Korea

Uaoyang

?236

.

. - © Kofong

ie e

mAlmaNk

'

IW Io a lu c (Peking)

.. **...................

I i

<■»

i i l i ?2?« .#,**#* - , 1M-A9V,

S S

ip i :1ш ~27

;| p lilp lQ P ; ;^ :p j P|;|||gi

■-

/ЛW - -'■

, 4» <,4 «

-^Ningxia / N in 9 xlâ MU

T " ’

1 • Karfeng и° УаП9°

anÜU ' 9 “ «Khotan ■

C e lb f M ee i

is u

C N ..n „n.|

H ^ » u

'« *

.■

"■■■ T ib e t

....,,

: :■

__

's

.: -

:\

.

_ ’\

■' ■■ . ' ■ .

■■' . 4^°

fpfep; ■

■ ■■ ■

Ј77Л

î27*

©Changcha

1277/2«

Kanton©

Delhi

Â

«f-o r m a sa

^Yaishan 1279

Yün-nan

H a in an

Südc h in e s is c h e s M eer

MinciU“>taaten

•4:S ž<: S P ;':

Go l f v o n B e n g a l en

Khmer-Reîeh Angkor ®

129 J nach lava

•Шк

golska vojska je izbila na O dru i Dunav. U to doba, m ongolsko carstvo je bila najveća kopnena im perija koja je ikada postojala.

229

Ruska carevina od 1551-1914. godine

G roBbritannien

N orw egen

B a re n ts -S e e

Schwedcn

D a n e m a rk Kopenhagen ©

®

w &FSem lja

Stockholm

Berlin @ Preuften

sWien :* 1 8 1 s ® -,

V

War *c^ au

'.VBudapest ' Smolensk» ’ , e g fMoskmjl

■ü ü o Kiew

Ukraine

I

■!

3 @ Odessa

■

1733-39

®

Konstantinc

Tomsk

K asachstan O sm anisches Reich

Kuldsha

Transkaspien

Turkestan

\ IliG e b ie t :

1871-1881

Teheran « Buchara Persien

Indien A fg h a n is ta n

R usko carstvo spada u re d n ajvećih te ritorijalnih im p erija: za nju je m ore spoIjašnja granica, a ne u nu tar im e p rija ln i prostor. Brzina i d o m e t ekspanzije koja

230

besetzt

N o r d p o la r m e e r

s

\

Kamtschatka

Wchotsk i 1649

© )akutsk

O c h o ts k is c h e s M eer

}6,U

Sachalin

A m ur Region

sjenissejsk

ojarsk Ш

;

‘

TannuTuwa

'"■S»

Bmkahe

is

. г*?4«^ЗВНв \ /

190S tap.

1858

i6s2 ■S^Weubk ;

"...

Mandschurei

Î900-7905

..... ?

* g m .

it

...4

( 1

§

..

Wladiwostok ГгЖ Ш о

M ongolei

1 1 1 0 0 0

Rusija 155. god.

Japan

Chinesisches Reich

ekspanzija do 1600. god. gubici do 1600. god. rusko carstvo 1796. god. proširenja od 1796 do 1855. god. proširenja od 1856 do 1914 god.

granica ruskog carstva od 1914. god. transsibirska železnica

se širila iz M oskve na zapad, jug, a p re svega isto k, zavisila je o d toga da li su se tam o n alazile države ili labavi p le m e n ski savezi.

231

Heiiiges Rômisches Reich Wien ©

Preflbur^

ôste rre ich

118Ш18 '

ijilll

•

S i;f Eis e rth u ^ ^ B ^ ^

Viilach *

Maiiànd •

r"V;-::;

^

®Ofen

Fsm. M oldau W

^рц^ч ':;^ К<1гШпоагп

1512 VosW

szigetvâr

oVenedig « Genua

' • * '

lï|§ |fg n a

,,. . - ш т a t ~ W _ ' - .

’C,.~Ч ?-Pi

Florenz o

' ' '~''\ @ ,:^Л> n, B o s n i e n Dalmatien ,

ita lie n

S

Kariowitz o

I‘4ÇC

.-]Ш Ш к

„

™Zh a ci

w i

Temesvér o Belgr.id

,,

I

S a rd in ie n

.

Fsm Walachei

: *

„.. „

,■

S

osæ/ mj/'/ owu

'*

13 8 9 /4 4 8 .•

-

® P h îlip p o p e l

«

Neapef s

©Bari

1 Cagliari *

......................

Nikopolis "B ulgarien

i S 2 6 ï'osoii

Cattaro

»

Л/

'

Semendria .••''•

■ M o n te Mise ftagusae, ggyÉËgrp ■ : 1 Rep. Ragusa*748*^ швишт ЈAmscffetd Ш Ш ............... .. «mp

Rom @

« * * * " I “ o Krorist "

*

® Pescara æL

, .

,4

i

TBendi Bpdschal 1 Kilia

tS 4 t Veseli

^Hermann-

a jjč ftf n

BST

Durazzoo " КГ" И ■■''' o Elbasah.

©Adrianopel

oSeres

>Brindisi • p

.

'

■, ■ v ,

'

;• ‘<^5ak>nik?

$»Otrant&

t;

Marmtirameer

IL

l- '

M i-ччпа e . i i p , , ,,

i :

.....

--•

-

Kepho"e„ta Lep* V

•Syrakus

Aq° "

габба

K o rin tfte

Tunis

©Athen

/ е 'љ ° >

(M y tile n e )

ш „

mPem am m &

■

Smyrna

Ephesos •

4 Nauplia

1SS1-3S, 1574 Vasal

“

Philadelphia 1® 1Ш

Mentesche

M o d o n ff

@Maivasia

M it te lm e e r

Ш јт

Hmdgpcriis

4„t

ш па

©Benghasi

M in i Barka

Tripolis

1521

155? Vasaii

A gypte

F ezzan

•

1554 Tripods t ributplHchÜg

* Ж

J

R asp ro strto na tri kontinenta, osm antijsko carstvo je u fazi uspona, bilo u s ta ­ n ju da se š iri ka Evropi, A z iji i Africi. Posle prekoračenja im p erijalno g zenita,

232

*

Ц

Lem ttos

Palermo Веја

j

G aIffpoU ^ fw A

Osmanlijsko carstvo do 1683

Russisches Reich

mm ^bTana (ferny)

ledisan 1S26 ©Otschj|tow

Khanai ife r K o p ifita re ri ijlfflr

^

'

147S/78 Vasall

•A k ke rrrilP « W *™

"fe:) ч л # J m ilille pKaffa e ts m a n

Bachtschisaraj# .feud ak

5 к И и п 1 Ц Н В Ш c h w a rz e s Me

Pot

Batum f l S

Sinope

IlSarrisun

3 Samastro

f ■- 1461 fe ;

lljttrrie đ ia

,

® Ertwan

.'

■ ^ rZtr,dSChan

oStvas

o Angora

r

/

> Kayseri"'*;

/'

Karaman ’ ' "

' ’ 1

f^ Asert>aidschan ©Tâbris

%

Kurdistan

...... •**

%

-

A rđilan

eM ossui

w r,a

: ©•

:

'

Maiatya )

©Konya

Arménien Van-See © V a n

..

j^ d â iia

,

Amassa :

. ,

g ra rf'

* ™ ‘s

.S®BEisilBPsF'^S J i i i .

I MPDorylaion кГ ;fe-;-* -j&’ ! К ш Ш М Ир 1^ * •**. K

| .„

3

Tr‘' p ^ unl

f^

s M ilK H i rl S L

|^

n9 ,eHen Géorgien

9

.

Mes< aotamien

4

0 Aleppo (Haleb) ***-‘

A n tik a

:

© Hamadan

'■> IS34

-

(Antiochia)

Syrien

a ^E à ^rausta Tfp&tii

-

Persîer»

I Tripoli^!

Ï516

©Homs o Bagdad

„ Luristan

©Damaskus

........

osmanslijsko carstvo pre mongolskog napada 1402 godine

^ Jerusalem G aza# 9 Alexandria

USUIS

osmanlijska država posle Osmanove smrti 1326.

C

I

osmanlijsko carstvo 1451

Г

ü

I

I

osvajanja Mehmeda II osvajača. (1451-81.) osvajanja Selima 11512-1520. godine

I

I

osvajanja Sulejmana I Veličanstvenog (1520-66.)

1517

©Kairo

pem scher

s Ridania 7577

osvajanja do 1683.god. teritorije kojima su između 1514.god. i 1638. u ratovima sa Persijom, Osmanlije pretežno vladale

Hedschas

Ч

vazalne države;

.....

v

■-

....-

o v a j g e o p o litički p o lo ž a j doveo je poste pe n o do im p erijalno g p re n a p re z a n j i, gubitka snage u sle d čega je carstvo n a jza d p o sta lo ’’b o le sn ik na B o sfo r”.

233

Španija i Portugalija oko 1600-te godine

Vlamische l. (Azoren) -. , 1431 port.

A t ia n t is c h e r O z e a n C lacU khel. (Kanarische t.) 1341 port., 1496 span. :fm J u a n B a u tis ta E s p a n o fa 1 4 9 2 span. X 1670 en9l

1441/ 5 6 p o rt

S âo Tomé 1482 îjt p o rt, r t, i 1599/1600, 1641-1643 ndl

P a z ifis c h e r O z e a n

Porutugalija i prekomorski posedi И НИ

Španija i prekomorski posedi

-------

granica između Portugalije i Španije prema sporazumu iz Tordesiljasa, 1494. godine

Portugalska pom orska imperija ograničavala se uglavnom na osvajanje i izgradnju uporišnih tačaka iz kojih se sprovodilo komercijalno otvaranje južnog Atlantika, a po-

234

sebno Indijskog okeana. Španci su, naprotiv, od početka krenuli u teritorijalnu eks­ panziju što je dovelo do stalnog priliva u ”Novi svet” vojnika i lovaca na sreću.

235

O Saratow

Konstantinopel « Smyrna

Kaukasus

Trapezunt . Erzurum Aleppo«, Afexandr

Kaspisches Mu

'

Damaskus a

Kairo @ o Suez

Batch a sc h se

©Tiflis

Mqssul y

oTabris

Jerusalem

©Taschkent

Buchara © Samarkand

3Bagdad KBY

Isfahan J -

o Khotar

s Herat

Basra © Medina

e Kaschgar

Mashad

s Kabul

Schuss

Kerman j) 's

el-Canđabar

©Lahore

ф о А Gombroon

Dschidda o® Mekka

Delhi

©Alor

A graeV M askato • Ahmadabad V BroachV M a ra th e n -R e ic h o A Surat A ra b is c h e s M eer

O Bombay

Vizagapatai Masulipatam Goa Џ PetapoliV ° V K a rw a r Madras Pondicherry чO TellicherryA p„ rt_ Calicut V N o v o - f :udal Cochin ф Nagapattanai A n je n g o A Ceylo„

Mogadiscio o

••

Mombasa, . •

trgovački putevi na moru

o Dar es Salaam

= °

trgovački putevi na kopnu domorodački trgovački gradovi

CÏ engleski posedi

In d is c h e r O z e a n

Д podređena trgovačka naselja V izgrađena trgovačka naselja M a d aga skar

♦ druga evropska uporišta

u XVIII veku, Engleska je produžila tradiciju pomorskih imperija Portugalije i Holandije. Britanski imperijalni poredak takođe se ograničavao u početku na mrežu lučkih

236

Coidffibo

Uporišne tačke istočno-indijske kompanije do 1760. godine

B a ik o t s e e

Japan Liaoyang

Shang-tue

e Kojong

Peking

Vj

Hirado

Celbes

Ningxia c

Kaifeng N a n jin g :

slingpo

»

.3

».

China • Changcha

jjjj,« A

Amoy:

^

-' - •

Formosa

Lhasa®

P a z ifis c h e r O z e a n

>Kanton Macau o.

N epal

, Vijn-oan tna Kasimbazar

P h U ip p in e n

Tong king V

H u g liV A D3CCa □ Calcutta

,A

nasore \

Hainan

•

*

in e s i s c h e s Meer

B u rm a TES o P e g u

In d o ­

china

Siam >■*:

Goff V

Benga

Bangkok

i

■5

V

O M anila

S ü d-

o Pagan

»A ngkor

V

X

X

X

1. ' Achin

. .7* Malakka

P

.

/

/ ) Banjarmasin

T ik u V Sumatra

V

in d is c h e r O z e a n

Makassar

ABencoolen O Ф Batavia Ban tarn

0

200 4«5 600 800 1000k

gradova, trgovačkih naselja i puteva, koje nije stvorila država već trgovačke kompa­ nije. Imperijalna m oć nastala je uglavnom iz kontrole kretanja roba, ljudi i kapitala.

237

Kolonijalna carstva između 1800. i 1815. godine

Europaisches Nordrneer

htonđ

Groftbi

Portug Lissabom* ira port. U b rit.

T ang e r»

plen Atré»

A t la n t is c h e r O z e a n

A rg u în 1727 franz.

St. Thomas dàn.. 1801/02 and "1807—15 brit.

?

’Sfc Louis*

Gr. frie d ric h b g . 1717 ndl.

P a z if h c h e r O z e a n

de Janeiro

Aires

i Velika Britanija i prekomorski posedi

G553 Portugalija

I Francuska i prekomorski posedi

S S

I holandski kolonijalni posedi (1795.-1815.) preuzeti od Velike Britanije velikim delom dobijeni natrag 1815/17.)

E2S1 Danska

i prekomorski posedi

Španija i prekomorski posedi i prekomorski posedi

Ova тара pokazuje jednu prelaznu situaciju u svetu: Španija po svom prostornom šire­ nju još uvek predstavlja moćnu državu, Velika Britanija, koja tek što je izgubila svoje kolo-

238

■ Ostsibirisches Meer

Rermg-Meer

• Irkutsk

Octiotik

Olekminsk* »Artbangelsk

Russisches Reich *Witim

Ochotskisches Meer

.

•SI. Petersburg ojekaterinbucg Moskau

'y>

” «Warscbay

Ifa t

«Irkutsk

Omsk

ÀArgunskaja

Orenburg

; K o m ta n tin o p c i

. f

: .

.

.. .

:

Peking .

jjppan

• ii ’ (Reich der Mandschu)

меек

.T okyo

Osmanisches Reich .

Mittelmeer" A lexandria

‘

Persien

•Shanghai-

Bagdad,

P a z ifis c h e r O z e a n

Kenton

o S Macau? port .

II

.«

Š i P^fnppir

M m la f L .

nesisches-

Sumatra* Seycheikn i 1794 brit.

Moçamyqu

In d is c h e r O z e a n

MSofala

зМу^к

Neu-Stid-Wales W ales I

«

Kaçfand

1770/88 brit.

a S, W , 1795 brit K a p S tim l 802 ndL, 1806/14 brit. Kap der guten ttaffnung

U

| B risbane

ffSydney

j*

Tasmani&che See

iRobarttovim

ESEJ

Rusija i njene zone uticaja u Sibiru i na Aljasci Sjedinjene Američke Države Amerike, 1783. Luizijana (1763.god. španska, 1800. francuska, a 1803. kupljena od strane Sjedinjenih Američkih Država)

0

500 1000 1500 2000 2500 3000 km

nije па američkoj istočnoj obali, kreće u dalja osvajanja. Afrički kontinent još nije postao predmet interesovanja velikih sila; njegova kolonizacija ograničena je na priobalne zone.

239

Kolonijalna carstva evropskih sila oko 1914.godine

Luropaisches Nordmeer

Vancouver*

G ro fib rita rin ie n

.

DubmË Art^erdац

»Seattle

Hi USA ~

Frank]

Salt Lake City Chicago» "Detroit Boston FL Ross o »Denver Philadelphia» e York »San Francisco * *;:y Kan*a5 »St. tools Washington Los Angeles» Santa Fe »Atlanta IffclKrVwBPaso' M o b ile

New Orleans » *

c,otf von

Mexico

'

©Jacksonville

Брзшеоi Portugal- W Lis s a b o r©

A t la n t is c h e r O z e a n

liîvfiami

,,,-dftHafaénà JH S D a k a r «g p n gg !

ш вш т ш

Freetown»'

»Recife •Bahia ‘.»La Paz '

Bolivien » Rio de Janeiro

IlSTaulo

S antiago»

» »Montevideo Buenos Aires

Chile A rge ntinien

Kap Ham

ESE3 Velika Britanija sa dominionima i kolonijama (Egipat 1914. pod britanskim protektoratom ИМИ Francuska i kolonije ferJ-d nemačko carstvo i kolonije

Süd-Antlllen-Meer

E S I Portugalija i kolonije

ESS1

Španija i kolonije

ШИШ

Holandija i kolonije

ВЈзМ Belgija i kolonije

S vet je u o sn o vi b io p od eljen izem đu R usije koja je vladala velikim delom A z i­ je i Velike Britanije, čija se m oć p ro stira la o d K anade do A ustralije a a fričke ko-

240

Froaz-fosef-Land

Spitz

&$£f'Lrx$

»M urm ansk

jakutsk ©

eM agadat

••1 0 chotsk * I -

rj

'Schweden

»Archangelsk

r

, Kam tschatka

Russisches Reich

I ? * " . * s t Pe .ersburg S tockholm «Riaa

;

Perm o fe k a ie r n b u rg "

M oskau

m

sr.hau

.U fa

O m sk

0 r*nbl,,9

« K ie w

» AlM k4n

.««.ganda

^^ш'^фасћаИп

Г

, ,eC habarow $k

Kuriien

" Irk u ts k

M ongolei

Astrachan

hUngarn £»Unga :

M u kd e n .’ 1'

'A • vKonsta n tin o p t'

.

r

Kaspisches

sМ® .*

&

a

,

_ •*. *

»B aku

Taschkent

« - -w

.

«g

« Buchara

‘ * ‘ч Р е Ш Г П 4

ч

А

Вгбга

.

i -- -. ! - m M a ska t

Arabien

!Ï

Е° т И M ahé 1

..

н Л

A d d is 1

• |f|f| | | l

• ' d" a o n

iK a ik a l k o lo m b o

Somaliland

# % n^ ^ T o u r a №

I i

ц

Т Г јр 1Гпг|пп

'%

Südchinesisches*

Singapore

•••■ p ü g . К о п д ) | , ; Ј ^ Р ®

.

© M a n ila ' Ш Ш ррт еп

Borneo

sumorkeV NieafertSnđisch Indien ^

«iМосагшДвие

....- _ .

JBa*Tn M a flP skar

,

-

dlîilMpD3™«

>

» Benguela 1

i

Fuchou

^iarW

Mogadiscio

А '® 0 |

N an kin g »Shanghai

. yaV wn Kanton * «Taipeh Ш В Ц јИ Ш . . п ^ 4л, : : » љ i ...* ...... j с « .0.11» . Ш " ф К

Arabhches

1 B llilf llillf t f c iiH a n \

°& e

J T L * !^

À gyplen É llk'ï »

Sian

©Lhasa ј ■-.••■ .. .:^ &

T p pan

g^sg-j

T singtao

Lan-chou *

T ib e t

e J

...

ЈЈи1^в-*.№^M j^oul

China

«K aschgar

' I t a n e f ^ . Osmanisches %aj§. ^ . •• ж ј ® ................ . * * Reich J . , 4 , lbul. ndjia *jaffa

ptiadiwgpP’

P ort A rth u r

I n d is c h e r

°

t

Australien

: ©f ohannes bur g

^ ^ ^ ^ ^ 4 y P u r b an

S.tidaïrik. Union

Ка^шШГР^ Kop derguten

Hoffnung

Italija i kolonije Danska i kolonije ruska interesna sfera u Persiji 0

britanska interesna sfera u Persiji

500 1000 1500 2000 2500 3000 km

lonije o d Kaira do Kejp Tauna. U p oređ en ju sa tim, teritorije ostalih evropskih sila, uz m ožda izuzetak Francuske deluju relativno beznačajno.

241

Broj američkih vojnika u drugim zemljama (stanje 31. XII 2004)

1Г

ч*р “ slip*

104 293 122 1408 80 894 913 259 17 395 3237 34658 155

Europâische Union G renland Island N orw egen BosnienHerzegowina 1 773 Serbien und M o n te n e g ro 42 M azedonîen 1722 Türkei

Vereinigte Staaten Alaska Guam San Francisco Hawaii Kanada Baham as

A t lo n tî s c h e r O z e a n

Guantanamo

31 25 446 43 753 282

M exiko El Salvador Honduras Bahamas G uantanam o Puerto Rico

P u e rto Rico

j$bnduras El S alvado r

V ene zuela

K olu m b îe n

Ecuador

j de Janeiro

A rg e n tinien C h ile

'

P a z ifis c h e r O z e a n

Buenos Aires

'

ifx " < a L ..

više od 10 000 vojnika više od 20 vojnika

,r

55 27 37 30 34 24 20

K olum bien Venezuela Brasilien Ecuador Peru 4 Chile A rgentinien

A m e ričko vojno prisustvo se o d kraja sukoba istoka i zapada, kada je b ilo ogra­ n ičeno na za p a d n u p o litičku hem isferu, d oslovno globalizovalo. O no sada

242

N o rđ p o ta rm e e r

,* Л ,

%

N o rw e g e n

Russische Federation

Poking ц

l# a n

C h in »

81

% Agypten

Ш '

Saudi VA.E. Arabien O m an

D s rh ib u li шШ ш

Indien

* * Israel 27 jo rd a n ie n 228 S aud i-A rabie n

Russische F é d é ra tio n

6 2 C h in a • Hongkong Thailand -1, 'Ј

36036

S iid ko re a

36050

ja p a n

P h ifip p in e n

Sinqapur

117 V e re in ig te A rab isch e E m irate

^

In d o n é sie n

32 O m a n 1 770 202100 272 S M r fr ik , : : :'■ Kapstadt 351

À g y p te n

32 7

D s c h ib u ti

B ahrain Irak Q u a ta r

keine K u w a it Angaben

1 9 2 0 0 A fg h a n is ta n 31 In d ie n ; 115 T h a ila n d 99

A u stra lie n

P h ilip p in e :

164 S in g a p if® ^ ' 26 In d o n é sie n 193 A u s tra lie n

■

•Canberra

^

30 K enia 32 S üdafrika

Navedene su sve zemlje i oblasti sa više od 20 vojnika

predstavlja g ustu m re žu g lobalne kontrole u kojoj su jo š vidljive uporišne tač­ ke iz h la dn og rata, a li se ona poste pe n o š iri na ju ž n u poluloptu.

243