Садржај УВОДНА БЕЛЕШКА Дела Беле Хамваша хронолошки Знаци (последња колона): ()=дело објављено у часопису; 1994.=објављено код нас те године у облику књиге; - =није објавено у књизи; — =уопште није објављено ни на мађарском 1. Модерна уметност, Есеји и прикази 1 1919-30. (1999) — 2. Ђаволијада, роман, 1928-29. — 3. Тешко је сатиру не писати, сатире, 1929-31. — 4. Апокалиптична Филозофија историје, Еип 2, 1931-33. — 5. Књига ловорова, есеји, 1932-45 (Сомбатхеј, 1993) — 6. Оно што потом следи, Еип 3, 1934. — 7. Човек без уметности, Еип 4, 1935. — 8. Анатомија јавног мњења, Еип 5, 1936. — 10. Криза света, студије, 1936-37 (Будимпешта, 1983) (1989) 1994. 11. Шестовал, студија, 1937 (Сомбатхеј, 1993) 1994 12. Лепота, Еип 6, 1937-38. — 13. Зачела, есеји, 1938-42. (Сомбатхеј, 1993) 1996 14. Дух и власт, Еип 7, 1939-40 — 15. Изван друштва, Еип 8, 1941-42 — 16. Невидљиво збивање, есеји (Будимпешта, 1943, 1988) 1996 17. Scientia sacra I, 1943-44 (Будимпешта, 1988, 1995) 1994 18. Величина рата и маленкост човек, Еип 9,1943-44 — 19. Стотину књига, мини-есеји (Будимпешта, 1945, 1990) (1994) 1994 20. Филозофија вина, 1945 (Сомбатхеј, 1998) (1990) 1994, 2000 21. Велика дворана предака I, есеји, — 22. Ода ХХ веку, есеји, 1945 (Сентандреја, 1996) 1996 23. На папиру Јакоже Дим, Еип 10, 1945-48 — 24. Антологија хумана (Будимпшета, 1945, 1990) 2001 25. Маја, студија, 1946 (Сентандреја, 1994) (1996) — 26. Пут предака и пут богова, есеји, 1946 (2000) — 27. Свет слике — Слика света (Будимпшета, 1947, 1989) 2001 28. Тајни записник, есеји, 1947-18 (Будимпешта, 1987) (1991) 1994 29. Пет генија, студија, 1948 (Берн, 1985, Будимпешта, 1988) 1996 30. Табула смарагдина, 1948 (Сомбатхеј, 1994) 1995 31. Теорија романа, студија, 1948 (Будимпешта, 1985) (1991) 1996 32. Unicornis, 1948 (Будимпешта, 1987) (1990) 1996 33-39. Карневал 1-7, роман, 1948-51 (Будимпешта, 1985) 1999-2000 40. Силентиум, есеји, 1949 (Будимпешта, 1987) (1991) 1994 41. Магија сутре, 1950 (Сомбатхеј, 1994) 1995 42. Сарепта, есеји, 1951-55 1999
43. Ново лето, роман, 1957 (Сомбатхеј, 1991) 1996, 2000 44. Патам I, есеји, 1959-63 (Сомбатхеј, 1992) 1994 45. Scientia sacra II, 1960-63 (Будимпшета, 1996) 1999 46. У одређеном погледу, роман, 1960-61 (Сомбатхеј, 1991) 2000 47. Лазар међу нама, Еип 11,1964 — 48. Patam II-III, есеји, 1964-66 (Сомбатхеј, 1993) 1994. 49. Наиме, роман, 1966-67 (Сомбатхеј, 1991) 1994, 2000 50. Преписка — ПРЕДМЕТНИ ИНДЕКС ЗАВРШНА БЕЛЕШКА
panta
УВОДНА БЕЛЕШКА Увек је желео да има, и тражио је, саговорнике, а целог живота је остајао осамљен. Чак је једном, на срамоту свом добу и својим савременицима, он сам начинио и оставио нам драгоцен интервју са самим собом! За Белу Хамваша (1897-1968), великог мислиоца, есејисту и романсијера, чак су сва времена и сви друштвени системи били неповољни. Али он је ипак написао и остварио своје велико дело које ми, и свет, тек сада откривамо. Шта би било кад бисмо покушали да, накнадно, разговарамо с њим и да га приупитамо за понешто. Хамваш је изузетан и по томе што је с лакоћом спојио Исток и Запад, Азију и Европу. То се запажа не само у целини његовог дела, него готово и у свакој појединости. Европејац је навикао на мисао која стално жели да строго дефинише и доказује; мудрац с Истока не дефинише, он мисао саопштава као процеђено животно искуство у чулном облику. Хамваш је и овде спојио Запад и Исток: његова мисао је прецизна, али није логички изведена дефиниција; његова мисао је чулна и прелива се у читаоца, али је по прецизности блиска и Европејцу. Где год се отвори Хамвашево дело, свуда се налазе посејане мисли које се могу лако издвајати и користити. Хамваш уме да се изрази лапидарно; он воли парадокс; уме да у бљеску разреши мисао која нас је неодређено мучила; да нам открије поимање света које смо тек наслућивали. Хамвашево дело, кад већ он није жив, представља живу збирку драгоцених упутстава за оне осетљиве који му се са захвалношћу препуштају да их води и освешћује, да открива дубине света и живота. Постављамо питања и тражимо одговоре у његовом делу. Налазимо прецизне и готове одговоре, и тек онда видимо која питања је требало постављати, а и која крупна питања нас одувек интересују. Покушавамо, накнадно, да му будемо саговорници.
1. Стара естетика одриче службу у односу на нову књижевност. Јер не постоји уметност за љубав естетике, него је естетика пропратни тумач уметности. У народној поезији је остала једноставност поезије и због тога су, од XVIII века, отпочела прочишћавања нове лирике са овога извора. Зато је све до нашег времена народна лирика постала општеомиљена, она је свој развојни врхунац постигла у народно-националном правцу, у форми која се највише може уопштити као примитивна, код Шандора Петефија. Јер уметност само може да ствара у духу свога доба и због тога никакво остварење не може бити мера сваком времену. Свака победа је само релативна победа која у преображају погледа на свет постаје бледа. Филозофија вреднује ствари, идеје и кује од њих поглед на свет, књижевност ствара индивидуе и типове, труди се да их претвори у јунаке бесмртних књижевних дела. Критичар је беспомоћан у односу на велику уметност. Како се може писати о једној интимној песми? Кнут Хамсун је могао да живи 1600. и могао би живети 2000. године, увек ће остати ово што јесте. И то би остао. За веома мален број модерних писаца се тако нешто може рећи. Испред лондонског позоришта стајао је деран који је чувао коње, док су отмени унутра гледали представе, и од њега је постао Шекспир! Истина, „други овакав случај не постоји“, али је ипак Шекспир највећи драмски писац. Постоје две врсте сликара: једна носи собом интензивну визију, друга индивидуалан стил. Прва врста не брине о питањима предмета и садржаја; целокупан труд је усмерен на усвајање израза, стила. Друга поседује урођени израз, у крви су јој форме; њена је тежња да прибави уметничку визију. Драјзер је, као и сваки прави Американац, дарвиниста. Његова религија је развој, природно одабирање, биологија. Човек побеђује бескрајни простор и вековечно време. А Америка је земља „рекорда“. Овде људи скачу најдаље, овде трче и пливају најбрже, овде граде највише зграде, овде су најдужи мостови, овде најбрже јуре возови, одавде се најпре прелеће Атлански океан. Метафизика америчког живота: силан замах, приспети до крајњих граница могућности. Исцрпети људско биће. Ништа не пропустити! Све искушати! Ниче је творац модерног доба, први и последњи израз „монументалних и занимљивих“ естетичких категорија. Значај Ничеа протеже се на миленијуме. Шта је исправно? На ово питање се не може одговорити. Постављање питања је интелектуално. Родила га је свест. На њега нема одговора. Може бити исправно
појединачно, може опште. Можда ово, можда оно. Нико не „зна“. Не може се „знати“. Не може се рећи да је „инстинкт“, јер је инстинкт нешто што је квалификовано посредством свести. Нема исправног. То је само лаж свести.
Треба угасити свест. И онда, кад је престала свест, онда на неки сасвим други начин, као што данас и сада можемо да замислимо, налазимо онај живот, изван свести, јер је свест само једна међу свим укупним могућностима живота. Само једна једина уска форма од милион варијација. Треба искочити из свести. Ово стање је на интелектуалном језику: екстаза. Лудило. Да, лудило. Али само док је човек сам. „Један човек заједно са својом мишљу: лудило - али ако су двојица, почиње мудрост.“
4. Поуис, то је европски тип. У XV столећу исклесао је скулптуру, у XVI столећу био је протестант, у XVII столећу припадао је антиреформацији, у XVIII је просвећен, у XIX је пронашао машине и био социјалиста. Зашто се од њега тражи да порекне своју прошлост? Не може бити друго од онога што је био и што ће бити. Европејац. Људске личности су се расплинуле, слиле се међусобно, постале безбојне. Уместо индивидуалне културе наступила је цивилизација-кукавица. Данас, у трећој деценији XX века ова појава је прилично упадљива. Али ће, на пример 1950. године, постати толико савремена да ће се душа потпуно одвојити од личности, а личност од душе. Нестаће постојећа хемијска веза између њих две. Личност ће, попут незатвореног плина, слободно и бесциљно лебдети у космосу. Човек нема личност. Евентуално их има више: две, три (дупли, трипли човек). Евентуално више људи, двојица, тројица имају једну личност. Некакав изворни пропис је поремећен. Добру песму свако може да напише, по једну. Али лирику има само песник: јер је лирика цео свет, поново створен, улепшан, уздигнут, продуховљен, свет који је све сама душа. Концепција филозофије Берђајева јесте религиозна. Визионарска. Његова прорицања прерастају у пророчанства. Ни његов метод не припада новом веку. Не доказује, не гомила материјал, неће да убеђује. Ум навикао на доказе узалуд ће тражити податке и позивања у његовим књигама. И ако се ипак позива, не указује на научнике, него на песнике, писце, пророке. Не тражи „објективне разлоге за оправдавање сопственог субјективног мишљења“. Оно што пише јесте: визија - он има на њу право, јер оно што он пише у крајњој линији не зависи од разума, него од унутарњег приступа. Он своју мисао саопштава попут објављења: као филозофи и мистичари минулог средњег века: Екхарт, Беме, Сусо, Таулер. Берђајев је уметник, јер сугерише и јер је - визионар. У његовим реченицама налазе се целе слике. Види се да је учио од Достојевског, али је прозирнији, краћи, духовнији од свога учитеља. А да је Рус, то се види на први поглед. Потом му се придодаје нова црта: ново средњовековље. Пријатно је човеку да било где расклопи било коју Суаресову књигу, одмах у њој нешто налази. Не треба много трагати. Афоризам? - Можда. Афоризам сумњичавог човека, који не верује да ће му мисао разумети ако је сажме у једну реченицу: он пише три странице. Али је могуће и да воли оно што ради и да пише мисаоне минијатуре. Није Паскал - јер оно што пружа није мисао. Али није ни Монтењ, јер не пружа низове мисли. И овде је на средини између две крајности. Чар велике личности може да обухвати и мисао која може изгледати најбезначајнија и претворити је у вредност. Вредност мисаоних минијатура нису само и једино личност писца. Онда би есеј био лирика и требало би поверовати да оно што Суарес ради јесте уметност. Не. Суарес је - психолог.
Под тим што је Суарес модеран, треба схватити онај суд читаоца „и ја сам тако мислио и ову студију бих и ја овако написао“. Суарес је модеран, јер оно што он мисли, мисли свако и свако верују да би и он сам могао да напише ту студију. Пре свега, то је тип човека у које спада Хемингвеј. Младалачки, врста ренесансног типа: најдрагоценија врста Американца. С обе руке гради сваку врсту задовољства, брзо савладава своје туге. Боем. Безазлен, снажан, свеж, паметан. Све сам здрав нагон, пенушава крв. И туге су му дечије: у тренутку плаче што му је одузета играчка, али одмах иађе нову и заборави сузе. Тип: дете. Живот: игра. Уметност: веселост. Поглед на свет: радост. Постоји нешто у уметности што ће увек изазивати дивљење: уметник даје на вољу својим страстима - али га оне не обузимају. Јачи је од њих. Влада њима. Демони га не одвлаче у неумереност, чак бивају слуге уметности. Још брже и још више узлеће мисао. Живот је тајна. готово неприметно све изнова почиње да буде сујеверица, мистика, магија. Теолгија се налази на путу према трону науке. Астрологија је снова оживела. Опет је откривен Парацелзус. Свуда по свету се читају мистици. Атмосфера постаје све повољнија за гностичаре. Израз „природни закон“ тоне и на његово место ступа „чудо“. Познавање човека - психологија. Поглед на свет - филозофија. Уживања - поезија. Жудња религија. Све на свом месту -, односно на свом монтењевском месту. Монтењевско место је оно како живе ствари у њему - односно: - умиру. Двосмислено. Есеји се могу читати као психологија, као успомене, као поезија, као историја. На крају човек пожели да с још неколика цитата прикаже оно што Берђајева чини најзначајнијим и најпривлачнијим: с каквом дубоком и интензивном визијом гледа и насупрот томе како свеже и једноставно пише - али на десетине цитата се нуде да буду исписани. Требало би цитирати целу књигу. Голсвортијеви романи су мајсторије, широки, вишеслојни; добра прилика да се у њих може „све“ сместити: познавање људи, искуство, мишљење, било политичко, било друштвено, било естетичко, у роману се може сликати широким, крупним потезима исто као што се у њега могу сместити подробни, ситни есеји. Али у драмама се може беседити, утицати, планути, растужити се и играти се. У песми се пак може размишљати, потрести се, испустити сузу и уздахнути. Многостраност његове животне филозофије види се у роману. Мужевна личност у драми. А рођени уметник, у песми. Кажу да факти говоре. Није истина. Факти су неми. Само човек уме да говори. Факти не јаучу. Смрт је безрека чињеница. Човек јауче да ће умрети. Да је умро. Отрован је. Чињенице су такве и данас као и увек. Као каменови. Не кажу ни да ни не. Постоји новац, министар, религија, књига, тротоар, брак, кола и затвор. Али је све огорчило. Не чињеница, него предмет. Мед је и данас сладак. Али десни у њему не уживају. Млеко је и данас млеко, али га стомак повраћа. Живот је пригорео, ужегао, горак. Покварен. Заудара на цркотину.
Почетком XX века Мађарска је била велики болесник. Данас не толико. Али не само то: сви народи су били болесни, болесни су и дуго ће то бити. И то не само зато што су заиста болесни, него и зато јер је превише лекара, а сви они хоће да испробавају свој таленат. Народи нису болесни сразмерно сопственој болести, него сразмерно броју лекара и наука. Почетком XX века у Мађарској је сваки значајан човек био лекар - зато је било потребно да Мађари буду веома болесни.
Било шта да човек чита, он самог себе чита. Било шта да разуме, само може да разуме основе онога што је он сам. У веселим књигама човек се радује сопственој веселости, у тужним књигама тугује над сопственом тугом. Књиге у којима аутор жели да се уздигне по цену унижавања других буде у другима инстинкт уздизања по цену унижавања других. Последња варијанта великог европског духа траје две хиљаде и пет стотина година. Последњи узвишени тип човека није нихилистички убица живота низа Бодлер-ФлоберДостојевски-Пруст, него управо нови тип чистог пагана у низу Гете-Ниче-Георге-ХакслиЛоренс-Поуис. Пре него што овде живот потпуно згасне, још једном ће букнути његово детињство: хеленство.
5. Жена није цвеће. Зло које проистиче из чистог самољубља увек је опростиво и може се опростити. Јер у томе смо сви једнаки и не можемо једни другима приговарати. Опако, рушилачко и ђаволско у жени - што може бити исто тако подло и обично као и лепота и љупкост њена - потпуно је безразложно, неразумљиво, независно зло које не припада природној судбини. Није то неминовност њеног ја, него служи злим Силама изван њеног бића. Не кажем да би могло бити другачије, него да је овако. Кад угледам лепу жену, а увек је изнова опчињен гледам, јер ћу вечито остати незаштићен од лепе жене, ма колико била привлачна и блиставо лепа, већ видим где се у њој налази завист, освета и отров. Њена чар ме више не збуњује. Није цвеће. Било колико да бих то волео. Било колико да би и она то волела. Смеши ми се, али знам да је тајна овога смешка ресантиман. С том мишљу више нећу остарити. И поред ње има доста оних с којима ћу и тако морати. Биљка живи у два света и два повезује: подземни, онај где су мртви, где је материја и надземни, где се налазе душе и где је дух. Због тога је биће биљке отворено, попут моста или капије, отворено према споља и према унутра, према горе и према доле. Отвореније је од човековог бића које се од земље већ одвојило и беспомоћно је према подземној тами. Цвеће као духовни орган биљке је симбол душе. Тамни део, жиле, припада мртвима чије се тело налази доле; цвеће, светли део, припада мртвима чија је душа горе. Брати цвеће на пољу занимање је с другог света, надреално и опасно нематеријално. Душа саму себе кида и отвара се према свету, где нема границе. Саму себе уплиће у венац. А венац и букет су круне, ауре, сунца, обесмрћење повратка душе на елизијумска срећна поља, у рај, где се поново претвара у цвеће. Цвеће бере душа. И себе бере. Цвеће је једина слика на земљи у којој душа препозна себе. Корен ми је у тами и растем према светлости. И када берем цвеће за букет или за венац, да га заденем у запучак или за шешир, себе китим цветањем, ја сам као цвет. Мирис и боја ми помажу да проживим несхватљиву чар ове мистерије. Јер душа има мирис и Хераклит каже: нематеријалне душе по мирису се препозају на другом свету. Шта је биће света не знам и нећу никада ни сазнати. Али кад берем цвеће, знам да се претварам у цвеће а то је као да ми душа усиса тело, да се претварам у нематеријални мирис и лепоту, као анима, а то призива и малени струк једне једине љубичице у запучку мог ревера. Брати цвеће значи цветати; а то значи изаћи у непознато кроз једну капију. Кад откинем цвет, прелазим преко мистичног моста. Куда? Не знам. Али знам да ћу учествовати у необјашњивим дивотама и да се отварам према досадашњем тајном смеру бића. На северу човек мора да држи у рукама иницијативу, и зато је средиште свих ствари: Ја. На југу се он мора одрећи иницијативе, и због тога су средиште свих ствари: богови. Претпоставимо да два народа зарате. Није реткост, историја зна за неколико примера.
Лудаци навале једни на друге и масовно се међусобно искасапе. Тиме се постиже да је онај други увек кивнији, па ако је и побеђен, заклиње се на освету. Прибира снагу, после неколико година поново јурне на другога, а онда евентуално он и победи. Сада све почиње из почетка. У свету Грка значајно је било само оно што се збивало пред јавношћу - агон. Ми смо овај агонални начин живота потпуно прузели од Грка, и уопште узимамо у обзир оно што се одиграва јавно. Важно је: вест, успех, име, слава. Све ово само по себи нема никакав смисао. Шта ћу са својим славним именом у шумској осами? Важни су зато јер су агонални. Човек своју снагу мора да преобликује према споља, у улогу, јер је једино битно: пред другима се појавити у повољној боји. Став чувене безимености није људски. У чувеној безимености живи кос исто као и цврчак, мудрац или светац, безимени доброчинитељ и усамљени уметник. Израз иначе значи: безначајно испуњавање космичке ситуације. Антички предео није ништа друго до симбол. Али ни модерни није ништа друго. Знамо да слика никада не може бити ништа друго до знак. Али док античком сликару пејсажа није ни падало на ум да седи у гају и да наводним копирањем цвећа побуђује илузију истине, модерни сликар, као што се каже, ради по природи. Извор античког пејсажа човек би узалуд тражио. Нигде на земљи нема таквог жала, таквог дрвета, такве пећине, таквог камена, таквог цвета, изузев у машти сликара. Извор модерног пејсажа, веле, постоји, сви га могу погледати и да би контрола била већа, може се и фотографисати. Антички сликар ставља пред нас замишљен, такозвани идеални предео: частољубље модерног сликара је веће, или мање, не може се поуздано знати, али узорак је преузет из природе. Каже се да је природу открио Русо. Што се мене тиче, уопште не верујем у то, јер су холандски пејсажи пре њега већ добрих стотину и педесет година знали за исту ту природу. У новије време све негативније видим Русоа: његово обожавање инстинката и природе није, по мом мишљењу, ништа друго до салто мортале смисла. У Русоу извршава убиство декартовски резон. Због тога је нагласак код њега више на томе да ум није, него на томе да инстинкт јесте. Природу сам најпре нашао код Дирера. Не као једну слику, као коначно и поуздано решење. То су његови неистакнути мали цртежи и скице, као што су бубе, цветови, траве, клице модреног пејсажа. Копирани по природи и с такозваном верношћу. Овде видим да се јавља модерна илузија, природност. Северњак и протестант? Јесте. Разлику између античког и модерног пејсажа и недвосмислено сам овако дефинисао: антички пејсаж је слика идеје, модерни пак слика стварности. Природа и истина нису истоветне. То се не може довољно истаћи и у даљем интересу треба запамтити: представљање природе на модерном пејсажу нема никакве везе с истином.
Модерни пејсаж је продуховљење природе. Приказивање космичког додира који дотиче очи. Сакрални предео је онај иза којега се налази истина и у којем је истина: профани предео је онај иза којега нема истине. Истина се не може приказати. Није ни видљива. Истина је надидејна, надстварна, натприродна, натчулна, натпојавна - истина је оно што држи идеју, стварност, природу, појаву. То је тако. Сликар мора да приказује чулну појаву и треба да зна да истину никада не може видети. Појава је само знак. Као заталасана линија и риба. Увек мора да приказује знак, али мора увек знати: јаој слици која је само знак и ништа више и која нема никакве везе с недостижном и неизразивом и неувидљивом истином. Недостижна је, али мора бити на слици; невидљива је, али се мора видети. Не може се опазити, али се мора приказати а не може се приказати, али се мора опазити и само она једнаједина се сме и треба опазити и приказати. Ако на слици нема истине, онда је она профана и може се бацити у ватру. Једино је онда сакрална, односно једино је онда узвишена, ако приказује истину. Знамо да бусен траве, мост, цвет, чинија јабука, ако су знак истине, могу бити и јесу сакрални. А истовремено знамо да се профано може приказати и Христово рођење, и васкрсење, као што и за то има хиљаде примера, мноштво подлог и страшног кичераја шепртљанаца, ако нису знак истине. На питање, шта овде значи појам сакрално, одговор је једноставан. Сакрално значи свето. А свето значи оно што јесте. Што заиста јесте. Што није површно, није пролазно, није привремено - него биће, вечно бесмртно. Дакле, не оно што ће проћи, него оно што -јесте. Што је истина. Увек је истина и свуда је истина. Што стварно јесте. А оно пак што је и вечно, и животно, и бесмртно, и истина, што је свето, што је сакрално, што јесте, то је Једно једино на свету. Заборавио си, драги мој, да религија није морал. Морал може да говори о добром, лошем, греху, врлини, лажи, истини. Религија не може говорити о другом, само о Њему. И ако се он, изузетно, сада, у овом часу, објавио у мом срцу, ослободио ме је морала, јер ме је прихватио као своје дете, сада ја, као дете, све смем. Јер сада постоји само једна важна ствар, ја волим њега, и он воли мене. И љубав освешта што сам дрзак, подругљив, ироничан, малко прождрљив, лаком, добро расположен, волео бих да помилујем сваку коврџаву косу, витку женску ногу, ја који сам брбљив, наклапало, враголаст. Дарови су то. Већина људи патњу још уме да прихвати озбиљно, али радост већ не. Писаћи сто је олтар велике мистерије. Писати значи ступати у надљудски контакт с Логосом. А Логос је Створитељска Реч. Презиремо попа у прљавој одежди, а онога који ујутру не обрише прашину с олтара, најуримо. Али истовремено пишемо своје мисли на откинутој хартији за писма и испод новина налазимо важну белешку? Примите к знању, онај на чијем сам столу нашао новине, моје поверење у њега је коначно пољуљано. Новине немају шта да траже на олтару Логоса. То кажем озбиљно. Кристални уметник је класичан тип: творац форме. темперамент му је смирен, ведар, гладак,
игрив. Такви су Хомер, Корнеј, Расин, Рафаело, Моцарт. У ономе што стварају увек има неког једноставног блиставила. Смирују чак и онда ако су трагични, и онда очаравају ако су потресни. Њихов елеменат је светлост, за њих чак и ноћ блиста и хаос је препун форме. Оваквим људима је кристализација радост, таложење доживљаја и искуства, избрушених, пластичних, јасних и једноставних. Други је тип дубине, романтични уметник: темперамент му је немиран, меланхоличан, често препун ресантимана, тежак, незграпан и таман. Такви су уметници: Виктор Иго, Сервантес, Достојевски, Свифт, Микеланђело, Шекспир, Вагнер. У ономе што стварају увек постоји нека претећа провалија. Узнемирују чак и онда ако су весели, и остављају незадовољство ако се смеју. Оно што се у њима налази није ведрина, највише само комика. Њихов елеменат је таман, за њих је магловита чак и сунчева светлост. Овој врсти људи представља задовољство гледање у дубину, комешање, анализе, напад, подсмех, чак најодлучније фигуре раствара, растура и мрцвари. Трговац, адвокат, сељак живе у реалитету, и они су потпуно, споља и изнутра, скроз-наскроз реални. Ова реалност је, међутим, савршено бесплодна. Зашто? Јер се распада на дане, минуте, задатке, обавезе, животу некако недостаје повезни материјал, сила која одржава и формира. Чим живот почиње да се нагомилава, да добија форму, да поприма изглед и карактер, време почиње да добија смисао, живот садржај, смер, лепоту, у том тренутку човек је присиљен да иступи из реалног света трезвеног ума. Ови људи више нису реални у смислу у којем су реални чиновници. То су фантасти, сањари. То су уметници. Такозвани трезвени ум је бес за уметника. Нема смисла да просуђује ствари као агент за некретнине. Због тога ће агент увек бити реалнији са гледишта трезвеног ума, али са становишта праве стварности увек је иреалан. Агентов је свет, моћ, новац, удобност, а уметник је у том свету потпуно стран, једностран и луд. Али нема уметности без лудила. Чак ни продуктивног живота. Јер сада следи најважније: иреалитет уметника је само привидно лудило; стварно је истински реалитет. Агентов свет је само наизглед реалан. Где има игре, ту увек има вишка: више него што би требало да буде да човек просто само јесте. Усредсређеност и практичност у овој ситуацији јесте ниже и превазиђено. Човек је искочио из сопственог бића. Вишак бића. Ко се игра, он расипа, својим вишком блиста и расипа га. Игра је радост; где год погледаш, видиш да је све радост; што год чујеш, чујеш да је радост; чега год се такнеш, осетиш да је радост. И овом радошћу прожет вишак, овај прелив вишка: то је слобода. Али не само слобода: чистота. Греши онај ко верује да светом управљају највиши: Узрок, Циљ, Смисао, Закон. Не. Највише је управо супротно овоме, односно више од тога: оно што је превазишло узрок и циљ и смисао и смер. То је божанско: слобода, игра. То је једино достојно богова: играти се. И у историји света се не смеју гледати правци, него игре. Исправно схваћен живот: игра. Бог се игра с нама, и како је добро што је тако. С поквареним животом не може се правити добра уметност. Наука, филозофија може.
Јер оно против чега је усмерена демократија, то је заправо уметник - слободни стваралац. Демократија иначе није ништа друго до друштвени поредак који се труди да једном и за свагда искључи ствараоца. Због тога каже да уметник треба најпре да пати. Не може се живот поломити и од крхотина направити добра уметност. Човек свуда мора бити коначан, потпун без призива, обликован. Уметник завршава живот, и дело је готов споменик који стоји пред човечанством. Велика дела су узори судбине. Потпуна судбина готова је за све људе и времена. Потпуној судбини се нема шта додати нити одузети. Есеј се није прикључио ни науци, ни религији. Па онда у каквом је односу с уметношћу и филозофијом? Аутономни субстанцијални дух одбацује науку. Зашто? Јер је наука изграђена на принципу узрочности, „а мишљење по узрочности је знак малоумности“. Ко по каузалности хоће да разуме свет, проћи ће као онај који се пео на торањ уским мрачним степеницама и батеријском лампом осветљавао само степеник који напушта и степеник на који ступа. Он не може да продре изван каузалитета и да иступи из њега, постаје луда доследности. Есеј више нагиње религији, јер религиозан човек свет не сматра ланцем који на крају личи на ђердан стаклених перли. Проблематика религиозног човека, пак, јесте par excellence проблематика субјективног човека Есеј није ни филозофија, јер је она увек систем. Шта је систем? Онај свет мисли који се приказује као да је успео на свим линијама да подигне засторе с мистерије под велом која нас окружује. Есеј се задовољава тиме, где год се пружи прилика, да провири кроз рупице вела. И то је стварност. Филозоф не успева ни више ни друго, само да баци један једини поглед. Али нескромно разглашава да је разрешио све тајне. Сваком есеју је иначе неопходна исто таква прецизна концепција као и филозофском систему. Отуда дакле од сваког есеја, с неопходном подробношћу, може да се начини филозофски систем, и обрнуто, од сваког филозофског система, изостављајући небитно, може се написати есеј. Значи разлика између есејисте и филозофа јесте што филозоф током целог живота има само једну једину битну концепцију, а есејиста има онолико колико есеја напише. Филозоф је дакле човек бескрајно сиромашнији у идејама. Он животари целог живота од оног једног јединог надахнућа које је добио. Залуд, више нема. И ако би ипак било, боји се да га узме озбиљно, јер би претходну идеју довео у опасност. Евентуалне нове интуиције, можда противречне претходној, присиљен је да прећути и потисне због система. Естетика есеја није ништа друго до естетика прозе. У језику есеја, односно у par excellence прози сусрећу се весеље, озбиљност, једрина, прозрачна перспектива, тежина и лакоћа, дубина и светлост. Пророк, научник, песник, филозоф могу себи допустити развученост. А есеј је управо кратак и језгровит, згуснут и малорек. Прави есејиста пише теодицеју у пет редака и историју света на три стране. Дела дужа од тридесет страна неопходна су човеку само онда ако није здрав, а
на сто страна се све може рећи. Мера књиге је како се човек лако спријатељи с њом и колико се тешко растаје од ње. Дешава се да једно време мора да је остави на столу, да се згреје, јер је недружељубива, и тешко је на њу навићи. То је смрт књиге. Дело према којем осећаш неповерење никада нећеш прочитати. Друга је, пак, таква да ако је украдем, суд би ме ослободио, јер би пресудио да се таквом искушењу не може одолети. Винолико, сулудо, страсно насиље јесте поезија великих речи. „Код нас, на Истоку, најлепше су речи: облутак, кап, месечина.“ Титанске размере европских речи на Истоку нико не може да поднесе без неопходне асимилације. Љубав, судбина, смрт, тама, етар - речи западних песама које су најпре деловале као ударци батином. Ко је једном окусио вино, не може га се одрећи. Често сам гледао када Европејац први пут чита источног песника, као да га обузима зачараност. Исто се догађа и нама на Истоку, с том разликом што готово умиремо од те зачараности. Али да је песма оргија речи, никада нећу навикнути и више се никада тога нећу моћи одрећи. Постоји веза између уметничког дела и животне судбине, и аутору који пише роман, живот је романсиран, а ономе ко пише песничка дела, живот је поетизован. Романсирање и поетизовање не само да се исказују у уметности, него и у животу, јер је и судбина уметничко дело, и правила уметности се односе и на њу. Судбина је естетичко дело, и исто као и неки предео или чин, или сам космос, може се естетички вредновати. И треба је вредновати. „Успешна судбина остварује естетске вредности, неуспешна судбина, пак, повређује естетске вредности.“ Човек и вреднује судбину, али да је основна мисао тог вредновања естетичка, тога није свестан. Роман се може начинити само од проблема, заплета, неразрешености, значи од несазрелости и недовршености судбине. Због тога је роман par excellence књижевни род секуларизованог новог доба, демократије, социјализма, анархистичког погледа на свет, безрелигиозности, безбожности. И овај израз, који у свом корену, у основи, у творачком језгру почива на човековој концепцији судбине, морао је да стигне до модерног аморфног прустовско-џојсовског романа. Само је живот који није постао судбина. Ево исходишта: роман и поезија су супротстављени. Тема романа: живот. Тема поезије: судбина. Живот је недовршено и недовршиво трајање безобличног доживљаја. Тема поезије је судбина, а судбина је уобличен и готов, завршен и разрешен живот. Лепа судбина и лепо дело припадају једно другом. Не може се живети ниским животом и стварати велика дела. Универзалну вредност лепоте открива поезија, било где да се објављује поезија: у делу, или у судбини. Дрво сиса земљу, увек се све дубље и дубље зарива у њу. Али дрво није паразит. Не убија
земљу, него јој даје прилику да се дарује. Веза је узајамна, жиле се заривају у земљу како би добиле, земља увлачи у себе жиле како би дала. То што нешто постоји још не значи ништа, све што постоји добија значење само у давању, у даровању. То је основа сваког односа, а у том односу онај који даје дубље је везан него онај који добија, јер не повезује нужда, већ обиље.
Дрво је савршена супротност хермафродиту. Хермафродит је лоше решена двополност, дрво је добро решена двополност, брак. Дрво живи заједно с храном, у дрвету заједно живе два пола. Полови су у непрекидном загрљају, исто онако као што је дрво у сталном загрљају са земљом. Само што је у дрвету чвршћи загрљај два пола. Дрво се може одвојити од хране, чак ако ће га то стајати живота, дрво се може извадити, жиле се могу покидати или ишчупати из земље. Два се пола не могу раздвојити један од другога, не може се извадити мушко, не може се искинути женско. Дрво се налази у оном стању живота где полови још нису располућени. Човек може бити потиун само онда ако је потпун и онај с киме је у заједници - са човеком који не може или неће да оствари своју потпуност човек не може хтети или желети своју потпуност. Зато је ужасно проклет живот с партнером који није потпун сам по себи. Спречава тада човека да буде сам по себи. А овај егзистенцилни закон нигде тако дубоко не обавезује као међу половима. Дете добија пол онога ко се дубље предаје у тренутку загрљаја - то је на њему белег; ако је жена умела да буде нежнија и мекша, биће девојчица, ако је то мушкарац, биће дечак; пол детета зависи од дубине заборава у сједињавању, оно добија пол онога ко је био нежнији, јер је тај био јачи. Увек побеђује онај који уме да преда своје Ја. Да би човек живео лепим животом, расположење треба да му је чисто; да би му расположење било чисто, треба добро да вари; да би добро варио, треба да шета; да би добро могао да шета, треба да живи без принципа.
6. Антички дух је изгубио битку у уметности, али је победио у науци и у већем делу филозофије. Руска метафизика и растројство форме преплавили су музику, сликарство, позориште, књижевност. Уметност се превалоризовала; чиста и јасна сензорична уметности старе Европе постала је хаотична имагинативна визија. Још пре неколико година сви су живели у уверењу да је Русија извела политичку револуцију. Веровали су да је мисаоно језгро било Русоово „право човека“ које је подстицало француску револуцију, та револуција је подстицала филозофе државе, Хегела, два смера су се повезала у Марксу и одатле је израстао бољшевизам; од тада се већ испоставило да Маркс има мало везе с бољшевизмом. Марксизам је само она интелектуална формула под којом Руси сами себе разумеју. За Европљанина је основа руске филозофије историје сасвим необична; сваки мислилац без изузетка полази од романа Достојевског, Потпуно независно један од другога, али једнодушно, филозофи историје мисле да сем наслеђа анатолијске цркве једино Достојевски открива ситуацију човечанства у историји. Преводећи на језик европске духовности значи: једино се у романима Достојевског очитује руско демонско схватање дубине; он је открио срж новог оријентализма, психолошку драму која је исходиште руске филозофије историје. Клавир је једини инструмент који је више него инструмент: обухвата целог човека, његову целокупну физичку стварност, оркестар је, а ипак инструмент: инструмент и оркестар. Човек сам јесте гудачи, дувачи, ударачи, диригент и публика. Када човек свира на клавиру, он живи олимпијским животом: сваким својим делићем суделује у оном што чини - то је инструмент целог човека. У Шумановим делима, ако их човек слуша у концертним дворанама, увек има нешто што им нарочито не приличи, што је истовремено и вишак и мањак. Дворана је пространа. Много је људи. Није то место где се може појавити све што у делу постоји. Вагнер никада није Вагнер у соби (…). Шуман је само у соби Шуман. По могућности да смо сами, између четири затворена зида, уз топлу пећ, увече, уз светиљку. Овде се потпуно развија осамљено мозгање, распетљавање шумановске уметности, његове избледеле, затворене, загушљиве, меланхоличне метафизике. Ко га познаје само из концертних дворана, не познаје га. Не зна шта је у њему она нарочита боја која се налази само у њему и која је у њему битна. Инстинкт народа очитује се у његовим владарима. Владари болесних народа потроше снагу државе - под њима и после њих земља стално слаби. Владари здравих народа осигуравају историјску издржљивост земље. Хуманизам је у Европи успоставио нови историјски конфликт: између коришћења живота и службе идеји. Коришћење живота је природни животни поредак историје: свако од живота добија онолико колико може да досегне. То је слободна могућности дара, знања, способности, снаге, мудрости. Служба идеји заправо није ништа друго до коришћење живота
само у скривеном облику: човек се прави као да служи, али живи исто као и други - ни не може другачије, има исто такве животне потребе као и други.
Парламент само лоше прикрива владавину партија и иза њих неограничену моћ појединаца; правна једнакост је увек била илузија, исто тако као и подношење јавних дажбина.
Шта је хуманизам то се не може показати, јер он није личност, није предмет, није особина, него духовна суштина: не може се опазити у своме бићу, него само по деловању: тамо где његова стваралачка снага остварује нешто што потпуно - не одговара идеји, него што је: потпуно идеја сама. То нешто, та стварност, тај предмет јесте: електрична столица - симбол хуманизма. Електрична столица је симбол неограничене моћи, али је обавијена привидном лажју милосрдности. Електрична столица убија у име власти као и сабља, или тане, или гиљотина, али из даљине, безлично убија, и то не чини човек, него једна космичка сила.
7. Писање је најдоцнија уметност; не зато што је човек пре проналаска писма знао већ све друге уметности. Касна је сама природа писања. Има у њему нешто распадљиво и растварајуће чега у другим уметностима нема. Писати се почело тек у развијеним, чак преразвијеним друштвима, градовима, у високим културама које већ нагињу суноврату. Можда су управо преразвијеност и суноврат подстакли писање. Свако зна да је потпуност живота нема: лепота је исто тако безрека, као и радост, туга је исто тако неизрецива као љубав. Коначном разумевању није нужан говор. Суштина је увек у ономе што се не може испричати. Када човек говори, он врши осиромашење. Извор слике је магија и свака слика је магични факт: не извире из природе, него управо преступа природу, не покорава се неминовностима материје, него их управо побеђује и уздиже се изнад њих. Човек се замисли и види: наука и уметност на особен начин деле између себе морал. Етика обухвата врлине у систем и не узима к знању и другу страну; нема ниједног модерног морала који расправља грешке. Уметност се пак бави само грешкама: њих шиба, руга им се, као да врлине и не постоје. За моралистичку науку, међутим, има оправдања: нико је не узима озбиљно. За уметност нема… Од свих живих бића једино човек зна за самоћу, и то само у заједници. Велеградски човек и познаје, без било каквог објашњења, ово беспомоћно и ропско стање, ову изгубљеност; зна да је у противречности, јер осећање заједнице противречи самоћи, а осећање самоће заједници. Човек противречи самом себи. И то је знак распознавања стања изгубљености: између оба, ни у једном, против оба а изван оба. Социјално, асоцијално и антисоцијално; друштвена ситуација је оно што је изван друштва. Човек остаје само тамо где се отварају бескрајне могућности веза; додир се прекида тамо где се све остало гради на додиру. То је ситуација испадања из заједнице: самоћа. Почев од библијских пророка па до песника модерних времена, историја пружа довољно примера о томе шта је унутарњи смисао херојске самоће. Оно што је најважније у овом држању јесте да онај ко се одлучује на херојску самоћу, не чини то у свом интересу, него против свога интереса и за заједницу. Управо због тога је потпуно искључена могућност помирења између заједнице и самоће. Заједница зна да је усамљеник у праву, да су потраживања и захтеви усамљеника оправдани. Заједница опрашта злочинцу, али оном ко је у својој херојској самоћи успео да оствари један живот вишег духа и интензитета, њему никада. И за то има довољно примера у историји. Заједница чак може поштовати своје пророке и песнике, а у овој тачки ће им се супротставити. Са гледишта заједнице самоћа је увек грех. А грех је опростив ако заједница својом широкогрудошћу разреши самоћу и поново прими човека.
Поезија није производ, него инспирација живота која омогућава велик и леп живот и која води према великом и лепом животу, чак која је заповест великог и лепог живота. „Уметност је заправо задатак живота, каже Ниче, метафизичка делатност живота“ - то је загонетна способност која уздиже живот, која наглашава да је живот радост, чија чар просјајкује кроз човека. Уметност, уметник јесу они који извршавају и остварују продоре према величини човековог живота. Доба никада не одређује свога песника, - песник одређује своје доба: јер поезија је оно што је у добу вечно. И ако неко сматра поезију простим производом, само себе унижава: одаје се да нема сећања за оно што је величина. Сматрати поезију продуктом не значи понизити поезију, јер је она изнад свакога, него значи не разумети оно што је најважније у човековом животу: могућност суделовања у његовој величини. Највећи део људи не схвата песника и ту опет није поезија она која је можда прешла границу коју није смела, него је највећи број људи остао испод једне границе коју је требало да прекорачи. Није песник напустио време, него је публика заостала за временом. Тако је настала провалија између поезије и такозваног живота, тако су се удаљили песник и публика, тако је постало могуће да настане неспоразум око значења песника и, на концу, тако је настао један никад, нигде и ни у каквом добу постојећи песник: неразумљиви песник. Роман је увек показивао склоност да усиса у себе целокупну књижевност: стварање такве књижевне форме која је „писање уопште“. Отуда се тешкоћа модерног романа налази другде него тешкоће романа 19. века. Осовина модерне књижевности је вероватно то што из игре изоставља разум. А то јој је и намера. Јер, коначно, речи не доспевају у човеков мозак неповезано, него управо обратно. Оно што човеку падне на памет, то је увек традиционално изражен одломак општег места. Принуда свакодневице. Сасвим антипоетски. Писац управо треба да савлада ову свакодневну асоцијативну везу речи унутар општег места. Један писац је на добитку ако његова књига провоцира критику, али кад се човек лати да замисли критику, увек треба да осећа незадовољство и још и више: неправедност. Обоје обично иду скупа. Сасвим ново дело је изазовна појава, човек треба да о њему искаже своје мишљење; али у сасвим новој књизи се не може рећи све. То све говори сама књига. Питање кича у књижевности обично се не узима тако озбиљно као у музици, где се увек тачно и брижљиво раздваја лака и тешка музика. Кич није ништа друго до лака музика, оперетска музика, тзв. новокомпонована песма. Задатак јој је наводно да забава, а заправо је нешто сасвим друго. Кич је књижевна врста без духовних захтева. У оном тренутку када се од књижевности захтевала безусловна животност, морао се захтевати и онај део животности који до тада није имао могућност приступа у књижевност. Када је чар језика, чак дијалекта, чак аргоа постао захтев, у књижевност навиру и неплеменити делови језика. Када се пожелела непосредност појединих подручја, предграђе и сокаче су постали књижевни предмет. Када је постављен захтев верне слике емоционалног живота, морали су да добију простор болест и ћакнутост. Приземност је морала да постане вредносна категорија светске књижевности.
Нема ни говора о забави: уметност никада не забавља, него задовољава дубоке људске захтеве. Глупост не може бити духовни захтев; али може захтев укуса. А укус увек дотиче витални слој.
Уметност никада није била аристократска, чак јој је циљ увек био што општије деловање, али када је изворност постала степен вредности, морала је постати аристократска. Али уметност никада није била ни демократска, јер није зависила од масе, међутим, када је захтев постао слободно самоиспољавање личности, морала је постати демократска. А дело тешког ствараоца је демократско, односно он се слободно испољава тамо где би требало да буде аристократа, - аристократском, односно личном високом културом живи тамо где би требало да буде демократа. Уметничко дело се не може ни поистоветити с човеком, нити одвојити од човека. Дело је све, човек ништа, - исто је тако погрешно схватање као и: све је човек, дело није ништа. Између једног и другог постоји однос који не треба да их међусобно одређује, не треба да их допуњава, али сама чињеница да човек ствара дело, чини важним човека који се налази иза дела.
Подземни човек потпуно противречи себи: презире човека. Грађански тип човека је проблематичан човек: између теорије и праксе; мисли, али не уме тиме да живи; има циљ, али не уме да га оствари. За религиозног човека нема противречности између теорије и праксе, јер то двоје повезује стварност; човек неће пропасти, јер има судбину; циљ не треба остварити, јер се он реализује у животу; дух му је оно чиме живи и што му је живот то је дух. Дело држи човек, а човек живи у свету. Типу књижевног дела одговара тип човека, типу човека тип света. Свет духовног човека је свет митологије и његов реалитет је митолошки реалитет. Мит не значи бајку, поезију, маштовиту игру која се одвојила од стварног света. Мит је онај став духа у којем се свет управо претвара у стварност. Шта то значи у стварност? - значи: у силу која делује на човека. Човек увек хуманизује свет: прожима га душом, у том случају је психолошки свет; институционализује га, у том случају је грађански свет; ако стварност постане чисто духовна, свет постаје мит. Астрологија говори о вечитој дубини, о вечитој даљини и невидљивости. Астрологија изражава оно крвно сродство које постоји међу предметима, стварима и бићима на свим странама света. Можда најсуштаственије ствар захвата мисао Хермеса Трисмегистоса: „као горе, тако и доле“. Загонетно поклапање између неба и човекове душе.
8. Разлика између исповести и мита је апсолутна. У исповести човек се открива и тако постаје он сам. У миту човек се уздиже изнад себе и везује се с праелементима. Залуд уметник жели у првом реду да ствара - у првом реду мора да одлучи о свом духовном месту, мора да добије одговор шта је свет. Јер само ако је свестан идеала, може да ствара, да саздава, тек тада може да почне да свет оформљује својом идејом. Данас је теоријски део исто тако обавезан као и стваралачки део. То је оно што спречава вајара у томе да ствара непосредна и једноставна дела; али то је оно без чега, ако нешто ствара, значи као да ништа урадио није. Вајар без теорије уметности ништа не значи; а с теоријом уметности његова дела никако не могу успети. То је двострука потешкоћа положаја савременог вајара. Наравно, не само вајара: исто тако музичара, сликара, песника. Погрешно би било веровати да теорије модерне физике надахњују вајарство; исто тако погрешно као да вајарство надахњује физику. Обоје се своде на модерног човека који другачије доживљава простор и зато види другачије. А доживљај простора је примарни доживљај ликовне уметности. Све остало може да следи тек потом. Модерна скулптура треба да пође од ове замисли простора. Али свака која одатле крене: несавршена је. Писање је тако дубока чаролија коју никада не осећа човек који рачуна на публику. Начинити ефекат! Јефтино - и погрешно! Јер је први услов уметничког деловања: заборавити да постоји публика. Писати не значи писати некоме, него значи написати оно што непознати диктира. Ко хоће да објави књигу, најпре нека двадесет година пише дневник. Пре четрдесете године се ни за кога не може утврдити да ли вреди да пише. А дотле само нека бележи. Нарочито нека не пише песме. Парадокс, али вреди размислити: није за то довољно млад. Хајне каже да ако жена пише, она само једним оком гледа на хартију, другим посматра неког мушкарца, изузев грофице Хан-Хан која има само једно око. Има оних који воле пијанство и има оних који воле вино, његов мирис, боју, блиставило, значи вино. Има оних који воле писање, због његових нуспроизвода, због евентуалних последица писања, због улоге; и има оних који воле писање онако као вино. А шта је писмо? - такво дело око којега се скупа налазе сва три услова писања: прилика, слобода и удаљеност. Преда мном је празна хартија, пишем оно што хоћу и сваки глас одлети као птица или искра. Позива ме тренутак - идем уместо себе - и можда крећем у бескрај. Сва осећања овде налазе своје место: симпатија, топлина, поруга, критика, срџба, а у дубини се налази оно што је заправо смисао писма: жеља. Писмо је једино дело у којем човек не може бити сам.
Несумњиво је да данас не само филозофија, уметност, наука, односно духовност узета у најопштијем смислу, него и најприснија и интимна пракса и приватни живот, ако нису прошли кроз ничеанску школу, једноставно и глатко: уопште ништа не значе. Човек без Ничеа гамиже изван времена света попут инсекта. Али ако данас нема духовности за човека који није преживео ничеанску катарзу, исто је тако сигурно да нема могућности ни да га превазиђе. Позив је животни циљ, судбина, унутарња принуда, то је оно на што је човек, као на коцку, ставио свој целокупан живот. Позив је игра и страст, - облик живота с којим је човек заједно рођен, у којем се испуњава и срећан је: то је човеково место и једино његово место на свету. Насупрот томе, радно место је нешто што се може сумарно изразити, приход, позиција, новац; човек подноси нешто стиснутих зуба како би првога добио плату. Начин живота данашњег друштва није изграђен на позиву, него на радном месту. Људима се не испуњава судбина и живот, они се једноставно продају. Свако се налази тамо где плаћају, а не тамо где би се његова личност остваривала. Нико не познаје основно осећање позива: проживети и иживети оно место у свету које значи позив; основно осећање радног места: са што мање времена и рада добити што више новаца и што већу моћ. Корен позива јесте радост стварања; корен радног места: новац. Психолошко време је доживљај времена. Нешто што може пролазити и спорије и брже. Постоје периоди када изгледа као да оно стоји, постоје када протиче у пријатном лебдећем ритму, постоје када јури и постоје када је тако брзо да се просто неосетно губи. Лето, природа, ноћ, осама, медитација - успоравају доживљај времена. Умесан и здрав начин живота чини га ритмичним. Ужурбаност га разара. У недоумици, у неупућености човек га губи. Зато има осећај да: пада. То је смисао вртложног темпа. Зато Берђајев каже да у модерном свету човечанство живи у сулудом убрзаном времену. То време више нема ритма, само падање. Дани у сулудом трку нестају јадни за другима - догађаји се одвијају филмском брзином. Ништа нема времена да се заустави, удуби. Данас свако хита. И управо зато нико нема времена. Изгубио се ритам времена: стропоштавање. Маса не прогони онога ко је починио грех, него онога који хоће да се уздигне изнад ње: јавно мњење није морални суд, него у морални суд увијена одбрана од онога који хоће да доспе изнад масе и против онога ко је изнад ње. У модерном животу свуда се сумњиво штити оно што се назива приватним животом. „Приватно“ је табу, где је туђину приступ забрањен. Открити приватни живот, умешати се у њега најскандалознији је друштвени злочин. Човек од свога живота нуди јавности као плен само један део и ко преступи границу између јавне улоге и приватног живота, починио је светогрђе. У античком свету, или у средњем веку није постојао посебан јавни и приватни живот: цео живот се одвијао пред јавношћу, свако је могао било где да завири, - ова прозирност и провидност живота искључивала је мистичну таму приватизма. Али то не значи само да у оно време није било разлике између јавне улоге и приватног живота, него и да је цео живот био егзистенцијалан. То раздвајање улоге масе и приватног живота јесте знак неегзистенцијалности људског живота. Приватни живот постоји само тамо где постоји
маса. Приватни живот и јавна улога су две стране истоветне друштвене ситуације раздобља масе. Јавност и приватност, улога и интимност истоветне су животне ситуације, - само се према публици окреће друга физиономија него према елементарном животу. Ова физиономија окренута према публици одговара оној која наглашава јавно мњење. У приватном животу нема фантазије, - човек данас нема личне митологије. Оно што има: механички обичаји, темпо без ритма, - страх од реалитета, - рад који убија нерве, - разорни наркотик. Није случајно што данашњи човек нема дома: свој друштвени живот он живи на улици, у канцеларском просторијама, у кафанама. Недостаје му онај интимни свет мита који је услов да у њему постоји расположење, чак страст стварања дома. У модерном човеку нема ништа идилично - она нежност што је у њему, сентиментална је и растурена, бесадржајна и празна. Идилична склоност и недостатак интимности, губитак света мита личног живота, бездомност, лишеност домаће фантазије, - шта је то све скупа ако није потпуна пустиња приватног живота? И шта је друго јавно мњење до на супротној страни дигнута ужасна визија изгубљеног и спаљеног, растрзаног и сасушеног приватног живота, коју је дочарао губитак егзистенцијалног приватног живота: човек види себе празног и у ужасу конструише све супротно од онога што живи, наређа своје високе захтеве, поштење, човечност, укус, патриотизам, велике врлине, постави их као да је све то важно. Није! - важно је оно што човек мисли када се пробуди, какво је пријатељство склопио са својом оловком, да ли добро поступа према својој одећи и обући, јер од тога зависи у човековом животу све остало - „рећи ћу нешто, каже Розанов, што би требало да јечи као хиљаду топова: приватни живот!“ Шта значи ако се неко позива на јавно мњење? Он упућује на манифест, поистовећује се с њиме. А тиме казује две ствари: прво, хоће да спречи уздизање онога пред ким се позива на јавно мњење, друго, признаје неегзистенцијалност и срозаност свог приватног живота. Ко се ослања на јавно мњење, он припада „олошу некарактера“, - нема мишљења онај који се плаши мишљења, - неистинито живи онај ко се боји човека истинитог живота, - он је испао из генерације, из народа, из заједнице, значи: он је биће масе. Народ је наспрам актуелности заиста увек нем. То су велики ћутљиви народи Спарте, раног републиканског Рима, средњег века, Перуа, Мексика, Африке, Кине. Више природа него дух; више пасиван него стваралачки; народ није држава и друштво, само је материјал државе и друштва: простор творачког генија, ћутљиви хомеровски народ, хор грчких трагедија, вечна, дубока, нема природна стварност која је увек и свуда, али је безгласна. Маса оговара, народ приповеда. У томе је његова природност и због тога оно што народ каже не пролази већ сутрадан, као јавно мњење, него остаје и још и више: необориво је. Ово мишљење народа је коначно и много је важније од свих врста научне историје. То је истинска велика историја нације. На оно што се данас догађа народ, изгледа, не реагује. Не појављује се као мишљење. Али то не значи да нема мишљења. Мишљење народа је данас немо, али сутра ће бити заодевено у приче и песме. Оно што каже никада није суд, него увек одговара народном, природном, примарном стању. Историјски догађаји у народу не
изазивају судове, него форме и фигуре, - херојска бића, велике краљеве, или голаће, патриоте, или издајице. Маса има мишљење, народ машту. Маса пресуђује, народ ствара историјске јунаке, зато је мишљење масе тренутно, сутрадан ишчезава; јунак кога је створио народ стални је део народног живота, пример и вођа. Јунак народа је супротност звезди, као што је Јованка Орлеанка супротност филмској звезди или краљ Матија супротност и пародија министру-примадони. И као што звезда није ништа друго до срозани херој, пресуђивање није ништа друго до разорена стваралачка машта, - ни јавно мњење није ништа друго до срозана, поварошена, пролетаризована легенда - и причање приче. Човек доспео у религиозну кризу само пројектује своју религиозну проблематику у поједине духовности, науке, политику. Али решење се не налази овде, или онде. Решење, као и природа кризе, може бити само религиозно, криза обухвата судбину целог човечанства. Тако је човек морао да се пробуди на то да је људска судбина схватљива само у трансцендентној перспективи: тако је цело питање кризе постало метафизика. Мит је нешто што и маса разуме, чак једино што маса разуме. Јер шта је криза? - када човек, човечанство застане у сазревању, не сме, неће, не уме да коракне у нов стадијум, онда ће се увек наћи у кризи. То се разрешава само онда ако човек на критичкој тачки узлети (катарза) и буде отворен за нови стадијум живота. Значи, криза је заустављање пред развојним ступњем, односно спречавање раста. Савремени свет је пун жеља за повратком. Назад у срећна мирна времена назад у средњи век, у стари век, у примитивизам, назад у хришћанство итд. Узрок жеље је, наравно, оно страховање од будућности које није толико опасно у маси, али је много опасније када се јавља код вођа. Историја за то не зна, - не може се окренути уназад. Никакав ранији облик живота не можемо да поново преузмемо, морамо ући у нови, било да хоћемо, било да нећемо. Тако настаје парадоксална ситуација да су данас заправо највећи непријатељи државе њене вође. Деструкција се догађа одозго. То је подједнако истоветно у држави, друштву, цркви, општинама: вође су „вукови“, рушиоци државе, цркве, друштва, општине, свега онога што по свом позиву треба да штите, што само наизглед штите. Парадокс је да онај ко данас изгледа ко конзерватор, он управо деструише и отуда вође ако и нису узроци кризе, они су безусловно сметња да човечанство превазиђе кризу. Криза ће постајати све тежа и што се више буде одлагало препознавање потпуне кризе, наступаће све тежа ситуација. Све дотле док не наступи пробој у виду велике катарзе. Будућност не само да је несазнатљива, него у темељну грешку упада онај ко хоће да је сазна. Најважније својство будућности јесте да је недокучива. Оно што је важно, то није прорачун, него став: чиста глава, оштро око, непоштедна критика, односно: страст за истином. Ко живи лажним животом, лажна је и његова уметност. Из лажног живота не извире ништа друго до само лаж.
Музика је дечији језик који управо својом једноставношћу уме да каже све о свету. Музика извире само тамо где непосредно, лако и природно расположење наступа неким загонетним распадом живота. То је дивота и опасност музике, зато је Платон забрањује у својој држави и зато је користи Конфучије као најделотворније средство васпитања. Једна уметност је сликовност света, другаје његово пластично својство, трећа је неизрецивост. Музика је звонкост света. Слој укуса у човеку спада међу најтемељније слојеве. Управо је зато човек најнестрпљивији у стварима укуса. Укус се не може објаснити. Никада нико никога није успео да убеди у лепоте, чари, топлину и величину једне песме, или музичког дела. Али што се мање може објаснити, све више постоји. Укус људе најприсније везује. Једно заједничко дивљење слици, заједничко уживање у јелу, заједнички одабрана боја одеће присније су од било које принципијелне везе. Могуће је васпитавање заједничких принципа, - заједничких укуса никада. Укус увек открива најтајанственија сагласја међу типовима људи. Став човека пресуђује, не његов таленат, него много више од тога: вредност талента. Таленат је натурална сила, он може бити од разних врста, али сам по себи уопште ништа не значи, а поготово ништа не вреди. То је елементарна снага која је слепа. Унајмљивање, држање ове снаге је оно што је претвара у вредност, или у невредност. Само квалитативан таленат значи нешто у уметности, неквалитетан је тек као мађионичар који уклања златни сат, или једе ножним прстима. Током мађарске историје нема ниједне велике личности која је желела да оствари народно јединство а да у њој није била преовлађујућа страна (словенска, германска, талијанска) крв. И наука је једна врста религије, нарочито ако наступа са захтевом да пружа одговор на оне проблеме на које је раније религија пружала одговоре… Наука која се бави општим питањима, која има духовне захтеве заправо је: религија науке. Израз науке увек тако тежак, чисто рационалан, односно глуп, као научна форма. Језик научника је неспретан, примитиван, узак, сув, односно бедно беспомоћан. Произлази, природно, наука ову беспомоћност узима као предност; на овој исушености, на егзактним глупостима почива научна езотерија, што није ништа друго до једна врста научне бирократије. Произлази и то да је наука у крајњој линији због овога свога чисто рационалног својства осредња. Има успеха код полуобразованих и схватање света науке је схватање света полуобразованих. Треба међусобно одвојити објективно мишљење и методско знање. Међу њима је разлика у томе што се прво односи на објекат, друго на податак; оно што потиче из првога јесте: мисао; из другога: знање. Својствени метод и форма науке не почивају на објективном мишљењу, него на методском знању о подацима. Живети религиозним животом значи преживљавати борбе у стварности настајање-умирање и страсти живота другог света. Религиозна егзистенција је она у којој су супротстављени и
боре се пролазни свет и вековечност. Свеједно с каквим резултатом. Може се извући закључак да човек смрћу потпуно нестаје и поништава се; може се закључити да даље живи и да васкрсава. Може се веровати у потпуни нестанак и у рај. У природним наукама XIX века суштина није била шта су оне откриле, шта доказале, шта потврдиле, него што су заузеле став против вечног живота који су жигосале као празноверицу и изјавиле су да је човеков живот ништаван као што постају ништавни црви, културе и небеска тела. А у новим природним наукама XX века није суштина што су оне оповргле Еуклида, Дарвина, механику. Дарвин се исто тако тешко оповргава као Шекспир, или Данте. Двадесети век је опет отворио могућност вековечности за човека, модерне науке опет имају трансцендентан увид и њихов значај је у томе што су, уз снажан заокрет према бесмртности, поново васпоставиле религиозну драматику. Као што наука није ништа друго до једна врста религије, ни научник није ништа друго до једна врста свештеника. Само док религија и свештеник виде оно што одржава и носи, стоје очи у очи с трансцендентним, наука и научник то не виде. Зато је научник у односу на свештеника наиван. Наука је у односу на религију увек уска. Насупрот стварној неминовности наука гради једну другу, суверену, научну неминовност. Оно што се назива развојем науке, то није развој, него увек нови крах науке на неминовности. Било је оних који су то јасно видели… Свака наука, а да и не буде оповргнута, распада се после извесног времена. Оповргава је сама стварност. Руши се псеудонеминовност које граде физика, хемија, социологија, астрономија. Наука не престаје да изграђује систем заблуда, да развија псеудонеминовност, да преквалификује стварност. Али се наука руши после извесног времена. Стварност је од стене и ноћи. Увек су то знали велики уметници и мислиоци: Хераклит, Софокле, Тацит, Монтењ, Шекспир, Хелдерлин, Гете, Ниче, - али су знали и да је потребна изузетна снага да би се човек суочио с овим отвореним, неприкривеним лицем света. Треба бити нечовечан како би се могла поднети стварност у својој стварности, ананке у својем страшном божанству. Код Хомера су херој и мудрац једно: он о свету највише зна, а због тога и највише чини. То је традиција архаичке грчке филозофије. И филозоф је зналац и оживотворитељ херојског живота. Он је потпуно у стварности, непосредно креира херојски живот; још није посматрач, као каснији мислиоци. Постојећа удаљеност од живота и није удаљеност, већ перспектива. Ова перспектива је иста она којом располаже један Ахил или Агамемнон, а та перспектива је резултат ситуације хероја, потиче отуда што неизмерно више и дубље зна и види него остали људи. Људи се збијају у градове, тргују, погађају се, и тиме прихватају такав начин живота с којим ће заглибити у лагодност, лаж, преваре, а тиме се унижавају, губе осећање за величину, губе способност да схвате најкрупније ствари, а да би се ослободили страха, просто заборављају величину.
Појединац је присиљен да се супротстави човечанству - али он то чини у интересу човечанства. И није се појединац издвојио од човечанства: он је остао у положају од којега се управо човечанство одвојило. Није се он уздигао: већ се оно срозало. Од тада ће настојање тог појединца бити усмерено на то да човечанство врати на његов пут.
10. Евола није такозвани стручњак: није психолог, није социолог, није историчар, не бави се теоријом знања, нити су му главна гледишта биолошка, естетичка, политичка, морална, филолошка. Предмет његовог размишљања: „целина“. Не само култура, већ и човек; не само природа, него и натприродно; не само душа, већ и дух; не само живот, него и оно што је после живота. И не све то посебно, појединачно, него све то заједно. То је оно што је у овом модерном типу мислиоца наивно. Посматра све заједно. Не зна за стручна питања, за диференцирања. Размишља као Хераклит или Емпедокле: архаично. Предмет Еволине књиге је целина, и то „целина“ у кризи: зато и позив да се погледа шта је то криза. Увек постоји криза. Ако се узму најстарији списи, већ се сусрећемо с тим карактеристичним духом који приговара добу и прориче, ако људи не пођу бољим путем, одоше право у пропаст. Апокалиптички гласови Лао Цеа, Буде, Хераклита лако су препознатљиви као и гласови неколицине гностика, истинских и псеудојеванђелиста, Јована Златоустог, Саванароле и кардинала Њумена. Ако је критика доба, размишљање је увек прожето апокалиптичним набојем. Од средине 18. века може се запазити узнемиреност високе интелигенције Европе. Можда је први знак ове узнемирености књига Монтескијеа о назадовању римског царства. Ту се најпре јавља увијена критика доба која ће се развити у модерној апокалипси. Глас је јачао, постајао озбиљнији и отворенији све до Ничеа, где је достигао врхунац, али се истовремено и разрешио. После Ничеа видљива су два смера: један даље критикује и очајава; други полази од резултата који је постигао Ниче, и ако још не зна да изрази решење, још мање да га реализује, већ зна да га осети. Могуће је да ће западна култура пропасти. Човечанство ју је иживело. Можда ће следећих стотину година донети велике промене. Али је могуће, како је то Ниче формулисао, да све то и није тако важно, јер се суштина питања преместила сасвим другде. Цивилизација је можда надживела себе, али ће човечанство остати, а можда је у праву Валери који каже: „Ум сваки пут мора да погреши када год извуче неповољан закључак који се односи на живот.“ Можда постоји криза, али је очито да апокалиптичари претерују. Суштина је: човек. А човеку не прети опасност.
11. Ниче је у средиште класичне филологије поставио Диониса. Тај Дионис је био слика Христа просветљена грчким духом, и несвесно ова слика је усмеравала целокупни модерни дух. Средиште модерног духа: Дионис - грчки Христос - творевина је и дело Ничеа. У XX веку се, одједном и неочекивано, јавило религиозно одушевљење. Све хришћанске конфесије и секте почеле су да причају о обнови, с нарочитом страшћу се говорило о источним религијама, покушало с с увођењем теоизма, будизма, јавило се интересовање према египатској, ацтешкој, перуанској религији, чак и према религији примитивних народа. Данашња изузетна улога грчке митологије неодвојива је од ове религиозне поплаве. Кад већ сасвим слободно могу бирати између религије и нерелигиозности: судим много смиреније и поузданије него као кад је религија за мене принуда с којим се најпре треба да обрачунам. Оно што човек мрзи и хоће да уништи, то још није превазишао: он се у томе још налази, и то је још у њему. Док је неко у послушничкој ситуацији према религији, не може је познавати. И то је оно што недостаје: човек који, ако му се допада, може без религије, и ако од њега зависи, он јесте без ње, или није. Нико није победио религију. Мада је данас цео свет у борби с њом онај ко је најдаље стигао, само је постигао да није подлегао. Која је то крајња веза која повезује науку и религију? Кратак одговор: сагрешење. Човек би поверовао да се у школама и на факултетима човек учи знању. Друкчије речено: овде човек прибира неопходну затуцаност за науку, која се потом назива стручно знање. У научном васпитању, исто као и у религиозном, важно је учење шта је зло. Обома је крајње: заузети став такав да неће пренути ни верника, ни научника. Религиозни човек не може вршити критику религије, научник не може вршити критику науке. Обојица једино могу да испаштају, али се не могу побунити против сопственог држања. Могу себе да деструишу. Али споља не могу да погледају себе. Не могу се обрачунати са сагрешењем, једино могу веровати у искупљење од греха. А то је управо само научно знање. Религија деформише и фалсификује човеков положај у свету, одгурне га од откривања стварности, лишава космичке ситуације и одатле га стрмоглављује. Када се човек сурва, он не постаје животиња, него зла животиња. То је дух сагрешења. Грех човека чини злим. Зло је у вери религиозно, а у науци: незнање. Грех губи првобитну невиност, уграђује се мисао кала. Нема дестилованог живота. Где год се јавио живот, свуда се јавља квалификовано, у бићу, у облику. Есенцијални живот тако је апстрактан и нестваран као дух-бог. Иреалан је и апстрактан онај ко се може замислити без квалитета и егзистенције. Неутралан као дестилована вода. Такви су стерилни богови науке. Богови стварности су стварна бића која имају квалитет, биће, облик, место. Богови се зачињу у човеку, и онакви су какав је човек. Ако је узвишен: узвишени су, ако је бедан: бедни су. Исто као што се човек зачиње у боговима. Људи суделују у стварању богова,
богови у стварању људи, и међусобно се творе, ако су узвишени узвишени су, ако су бедни бедни су. Стварање света тече непрекидно, а у њему сви суделују, стварају себе: ако су узвишени, узвишене, ако су бедни - бедне. Боготворачки инстинкт, како га је назвао Ниче, теургију, како је назива Берђајев, религиозни човек сматра готовом и завршеном, а да се бог у човеку непрекидно зачиње једноставно и не разуме.
Хибрис је охоло држање одгурнутог човека, из којега никада, чак ни под највећим напором не нестаје нити може нестати освета, завист ни расентиман… Ако се човек-хибрис упита шта му је циљ, он ће рећи да је то срећа. То је и овде, као и свуда, карактерна црта охолости. Право хита ка срећи, мада зна да срећа није циљ, нити може бити. Дар лепог живота који се не може изборити, на који се не може јуришати као на плен. То је пелуд и мед племенитог и отменог, опасног, ватреног живота који припада изузетним људима у изузетним тренуцима: нежан и етарски смешак људске судбине. О подлости говори жеља за даром, посезање за наградом и славом када се живи животом недостојним њих. Али се у животу човека прожетим хибрисом - било чега да се маши - свуда сусреће с овом подлошћу. Аристос никада не жели срећу. Он хоће велики живот.
12. Лепота се налази тамо где нешто умире. У чему умире? - у савршенству. Можда од савршенства, али у сваком случају савршено. То је оно што се налази у свежини младих девојака, у биљкама, у пролећу, на небеском своду у сумрак или у зору. Увек је једно и једино и незаустављиво се губи, несигурно, отворено и цветолико. Било да се лепота налази у природи, било у човеку, било у уметничком делу, танана је попут пелуда и нежно је блиставило које у меланхолији пролазности засветлуца у савршенству једном, последњи пут, један једини пут, пре него што нестане. Свуда блиста овај трен нестанка: још пламти у пуној светлости, али је лепота већ згасла и нема је више; све је само трептај ока и на том месту нема више ништа друго, само празнина и тама. Највећа дубина судбине света јесте: игра богова. А и ономе што се с нама догађа крајња суштина јесте: игра. Јер је то само она страна наше судбине која је према човеку озбиљна, тешка и тужна. Она страна према боговима ведра је, јер се види да је бесциљно бујање, радост, игра. А то човек види тек онда ако и сам постане бог, ако види себе сама одозго, ако се игра. Јер бити уметник значи бити бог, стварати, односно слободно се играти, ведро, не због радости, или лепоте, не. Игра је бујно блистање пуког живота у Ништа. Због тога нигде не наступа. Нема своје зашто, зна само једно време, оно које: јесте, јер оно што је опкољава јесте: нема. Стварање је увек лишено циља и узрока, без разума, прописа и закона: увек ствара нешто што још није постојало и од чега никада још неће бити још једно. Оно што чини уметник и није ништа друго до оно што чини бог: слободно ствара судбине, слике, боје, тонове. Али оно што је у уметности најважније јесте да се у њој очитује истинска дубина и потпуна суштина игре: игра је бесциљно блиставило пуког живота који за себе сама буја у Ништавилу, - и ова његова бујност, ово блиставило, ово неразумно варничење јесте: опасност. Проза је много везанији начин приказања него песма: због своје природе, јер је много ужа. Проза захтева више зрелости, познавања живота, сигурности и дезилузионизма. Права, чиста проза веома је ретка. Језик се неосетно уздиже и онда већ прелази границу лирског патоса, постаје ритмичан, добија замах и таласа се. Или се језик ломи, бори, дијалогизира се, постаје личан и борбен, али онда је већ драма. Или обавије себе натприродном чари и зарони у причање, само што је он тада већ епика. Проза је само једна врста израза унутарњег стања: схватање стварности. Проза је књижевна врста осећања стварности. Глупост је деградирана човечност, не бестијалност. У то верују обично они који мисле да је глупост животињски атавизам. Животињска разина није тачно испод људске разине. Разине су се пореметиле: у корист и на штету обе стране. Животињско биће схватљиво је за човека само до једне одређене мере, као и људско биће за животињу. У оба бића постоје места у која оно друго биће никада неће моћи да продре. Ако човек није на људској разини, онда он не пада на животињску, него на деградирану људску, и овде задржава свој квалитет живота,
односно задржава могућност квалитета онога што је изгубио. На питање зашто се морамо смејати, може се одговорити, зато што је човеку неопходан смех. Смеје се у сопственом интересу. Премошћава такве слике, супротности, освешћења која се на други начин не могу савладати. Проблем се не решава заобилажењем. Скретањем. Привремено решење. Премошћавање. Човек се смеје зато да би премостио ситуације које друкчије не може премостити. Оставља их нерешеним, јер су нерешиве. Смеје се само онај ко и плаче. Смех је рођен у несрећи. Свака комика крије трагику. Човек који се смеје очајан је. Смех је очајање; јер је смејање смрти у лице. Историја је сећање на болове. Када је човека почео да боли живот, почео је да памти. Без разлога се нико не смеје. Они што се смеју увек избегавају смрт. Смех је зараза - зараза бодрења против опасности. Смех привлачи: сви се тискају тамо где се може добро насмејати. Тако се може добро скренути. Ведрина није смех, није скретање, није грч. Ведрина је чиста радост. Независна од патње, весеља, немира, грча, душевне доскочице. Независна од слабости. Ведрина је апсолутна снага живота. Ослобођена историја. Увек постојећа. Нема другог значења, сем себе саме. Нехотична, неодредљива, неописива. Деца, предели, боје зраче ведрином. У преисторијским временима човек је живео у стању ведрине. У том стању човек је ведро подносио све промене постојања. На прагу историје ослабила је снага човека. Бодрење му је било неопходно. Инстинктом је открио мајсторију која патњу преокреће у радост, бол у весеље. Открио је такав начин бодрења који га је оспособио да избегне ситуације које запречавају живот. Бол је пречарао у смех: животиња која је највише трпела открила је смех. Мудрост онда, баш као и данас, није могла значити ништа друго сем Грка. Човечанство је у свим раздобљима имало свеце, пустолове, револуционаре, свештенике, генијалне песнике, спретне проналазаче. Мудри људи су били само Грци. Не у доба Сократа - много раније… Мудри људи нису писали, јер мудар човек не пише. Мудрост нису објављивали, јер мудрост није за објављивање. Мудрост није учење. А и иначе, за кога би писали? Коме објављивали? Не би их разумели - нису хтели да их разумеју. А што су их заборавили? - хтели да их забораве? - вероватно да је то било нешто што је боље било заборавити. Можда је требало да забораве, јер је то за њих исувише тешко било: веома разумљиво и отуда веома неподношљиво. Мудар човек не мора бити стар, још мање мора да буде образован, не мора да буде мушкарац, и не мора да је скроман, и не мора да је сиромашан; мудар човек мора да буде у топлој, унутарњој присности с боговима; морао је да на себи искуси неку власт… Морао је да се растужи над боговима и над људима - то је други знак распознавања мудрости: туга. Морао је да се смири у нечему што је највише спокојство, то је трећи знак распознавања мудрости: знање. И нису богови напустили њега, нити је он напустио њих. Као да је мудри човек увидео
тајну богова… Проза је уметничка врста осећања стварности. Али насупрот песми, драми, епу, проза је неозбиљна. Упоређено с песмом, у прози постоји нешто смешно. Певност, музикалност, ритам, рима, узвишеност, живахност песме, све је то израз и храна веома дубоког инстинкта живота. Чар песме - чар поезије. Уљуљкује, освежава, успављује, чара, заноси. Непосредност песме је природна - непосредност која постоји у крви. Песма је увек озбиљна, јер увек сеже до најдубљих слојева и увек додирује суштину - истовремено ослобађа и везује: то је вечна религиозност песме. Упоређена с песмом, проза је неозбиљна. Двосмислена, смртна, или нешто што је то исто: смешна. Својом незграпношћу, непрестаношћу, неспретношћу, плиткошћу. Профана је. Не зна за слободу, песму, лакоћу, игру. Само онај ко пати има потребу за активношћу. Али пати само онај ко не види. А не види само онај ко не живи у реалном свету. Ово је најпрецизнији портрет и дефиниција романтичара на целокупном подручју естетике: иреалан је, јер не види јасно, и зато што не види он пати и зато што пати, мора да делује. Зато је активан. Насупрот њему, класик је пасиван, јер види, реалан је, смирен, ведар, разигран. Човек највишег реда није онај ко делује и побеђује, него онај ко види и смеши се. Јер, на концу, видети је више него деловати. Увек је било тако и тако ће бити. Недавно је неки Енглез написао књигу чији је наслов: Живот као… Редом разматра: живот као уметност, као посао, као обавеза, као рад, готово кроз цео речник. Само је једно заборавио: живот као живот. Иако је вероватно баш то решење. Живот је у првом реду ипак живот и кад је реч о уметности, онда је уметност у првом реду ипак само уметност. Овако како јесте, сасвим је то поуздано. Класичну уметност може да ствара само онај чија се судбина класично остварује. Односно добру уметност може да остварује само онај чија се судбина класично довршила. Насупрот томе модерни уметник заправо ни нема судбине, јер се не догађа ништа од онога што жели да му се догоди. Увек се ломи пре него што се нешто уопште догоди. Бацање овамо-онамо, патња, изобличеност, безобличност. Не може из њега ни да изађе ништа друго до нешто што је управо бацање овамо-онамо, узбуркано, набацано, неразумљиво и безоблично. Покварен живот не може да обликује добру уметност, нарочито: добра уметност може да извире само из успешног живота. Потпуно је немогуће да се укаљана, намучена, увређена, занемарена судбина уметника уобличи у савршеној форми; и управо зато је потпуно немогуће, ма какав трик, мајсторију, превару применио, да уметност буде класична, или, што је исто, добра. Судбина није успела, ни уметност не може успети. А поквареним животом не може се остваривати добра уметност. Наравно, не само добра уметност, ни добра филозофија, добра наука, чак и више, добро пријатељство, добар брак, добар друштвени живот, добар сан. Јер је живот увек примарни космички реалитет и предуслов свега савршеног и доброг само може бити успешна судбина. Шта значи: остварено, успело. У првом реду значи: довршено, готово, испуњено; друго:
сазрело; треће: има лице, форму, облик. Нешто што је коначно, у уметности и животу подједнако. Не може се живот поломити и од парчића начинити добра уметност. Човек свуда мора да буде коначан, беспризивно потпун, уобличен, непомерљив и непролазан. Уметник завршава свој живот и његово дело је споменик ове завршене судбине, дело које стоји пред човечанством и показује каква је довршеност. Велика дела су узори судбине.
Сваки идеалиста жели да поправља; сваки калуђер је постао калуђер зато да би оплеменио људску природу; сваки мученик се зато жртвовао што је само то могао да учини у интересу човечанства. Једина владајућа велика чињеница живота у свецу јесте љубав. Међутим, ова се љубав окреће против људског. Зато је смртна. Убија онога кога спашава. Ужасна противречност: кога желим да спасем, предајем га смрти. Али овај светац, ова противречност: човека убија на земљи да би га спасао за небо. Наука је у свој својој целини идеолошке природе, односно духовна конструкција; као идеологија пак није ништа друго до израз демонског инстинкта моћи нововековног Европљанина. Укратко, ситуација је таква да када је људски дух иступио из ропства средњевековне сколастике, ослобођење је било само привидно, јер је сместа ступио у друго ропство, у науку.
13. Човечанство је две хиљаде и петсто година чинило све да речи лиши њихове чулности, па ипак, било ко, било где да каже: лепа, трагом речи увек се јавља слика жене. Реч је данас дубоко еротична. Оно што је лепо, увек привлачи; лепо је пожељно; изазива у човеку жељу да га дотакне. Привлачност лепе жене не осећа само мушкарац, лепом, односно жени диви се и жели је исто тако и жена као и мушкарац, јер је лепота позитивна животна сила, велика чињеница живота. Можда се на трагу лепоте жене и у жени буде исте привлачности. Завођење, драж и чар делују свеобухватно; толико су еротични да делују и преко оквира полова. Жена и сама уме да се диви својој лепоти. И деца усхићено посматрају лепу жену; вероватно и животиње не могу да избегну ову очаравајућу силу. Лепа одећа значи бити привлачан као жена. Леп предео је магнетичан магнетизмом женске еротике. Музика, боја, цвет, зграда, песма само су утолико лепи уколико подсећају на љубавну чар која струји из жене. Данас, када је неодевеност постала једна врста хистерије, потресно се виде резултати покривања: деформисани прсти ногу, неразвијени листови на ногама, глупи бокови, блесави струкови; удови расли у тами, напуштени жмиркају тражећи помоћ на светлости од које су се одвикли. Речи срца су детињасте. Речи пути су елементарне. Љубав служи зато да би човек један с другим могао бити животињски луд, са свим слободама махнитости и бестијалности. Никада човек не може бити свеж од масти. Због масти човек се једним својим делом претвара у свињу, тром је, гута и блато и рокће. Вегетативна бића су дубље несвесна, више су срасла са својом околином, осетљивија су, више су нема и чиста. Маст је радост кикота, а уље смешка. Риба је једино биће које спава, једе и живи увек у три димензије. Ко не једе много рибе, не може то ни да схвати и није у стању да схвати ни тродимензионалну испуњеност Заносног Делфина. Ко једе много воћа, његово биће је свеже, сеновито, испуњено слаткоћом сока. Зрела смоква је такав сок пун свежине чију напету бујност већ једва прикрива њена кожа. Сан није одмор, него космичка метаморфоза, преображавање у тамну ноћ. То је тајна сна: заспати значи претворити се у таму. Живо биће згасне, као светлост, у свом култу имитира сунце, скрије се, покрије: зађе. Спавати могу само добри људи, каже Шатрије, несаница је знак злобе.
Несаница није знак старости, већ немогућност за промене. Ко слатко спава, он смирено дахће у постељи, спава без снова, као птица с кљуном под крилом, тако је беспомоћно омамљен, толико поништен мистеријом која прожима сан, у његовим разбаченим удовима све је тако тешко и лако, тако празно и испуњено. Чаробњак је зачарао себе самога, постао је и за себе невидљив. Да мушкарци само оплођују, жене само рађају, али да људе ствара уметност, чињеница је коју не треба доказивати. Само треба погледати данашњег мушкарца и жену, све им је исто: филмске звезде. Филм је створио нов тип човека, на свим лицима се види осмех звезда, овај смешак преображава мишиће, мења лице и оно што је иза лица. Филмски поглед, филмски ход, филмски гест, филмско завођење. Уздах филмске звезде, туга звезде, сузе звезде. Изгледа да је то оно што је данашње човечанство заслужило. Интимност је непристрасна дубина, присност жене према себи самој, поверљива саживљеност са сопственим телом. Не стид - стид је увек узнемиреност и он није грчки. Тако гладак додир себе како се глатко и чисто умивају мачке и бишћу птице. Интелигенција удова припада телу, интелигенција тела - животу: његова стална жудња за уживањем, његова будност. Љубавна интелигенција. Загрљај и умеће да се у преданости лако поништава, да се похрли, прелије, потпуно предавање целовитости. Уметничко дело је увек целокупан свет. Заједно с отвореношћу и затвореношћу света. У филозофији човек не мисли него је заокупљен нечим што је више од човека. Не бригом, социјализмом, статистичким табелама, кризом владе, узрујаношћу и мрцварењем себе, није заокупљен приземним гнушањем и бучним незадовољством. Филозофија шетње поред мора је најтеже знање света, зато што је најлакше: не чинити ништа, да би се тиме учинило све што је битно. Постоји једна врела страст: страст живота. Овамо спада сам живот, љубав, рат, игра, стварање, пријатељство, све оно што је у животу врело и ватрено. Али када се човек освести, он обуздава, мери, размишља кад му се пробуди ум, што не значи само да он граби и побеђује све што личи на врелину живота. Хладан и трезвен ум не обуздава само ватру. Ова друга ватра, друга страст: хладноћа је исто таква страст, и исто таква ватра као и друга, само је баш друга. Аполон је пламен леденог ума. Бити човек заправо значи не располагати перспективом. Човек је или исувише близу, или исувише далеко. Он увек промаши оно место одакле сигурно и целовито и сасвим може да види. Увек погреши тачку - јер је она једина тачка, само у длаку тачна, ни овамо, ни онамо, ни напред, ни назад. Баш мера. А перспектива је потребна за све, за вид, за рад, за владавину, за битку, чак и за љубав.
И уметник ће промашити предмет ако му је сувише близу, или сувише далеко. Дистанца је тачка чистог виђења, чистог делања и чистог осећања. Једна једина тачка, увек иста и никад променљива. Она се налази у свету, настала је заједно с њим, не може се скратити, нити продужити. То је оно место где сила достиже потпуност свога деловања. Зрење? Шта је тај скривени процес у биљци, животињи, човеку, природи и духу о којем непосредно сви знамо: није зрео, или несазрео. Није зрео, односно није готов, није потпун, није коначан. Зрео, односно на необичан начин пун, готов, сасвим готов. Доспео до границе коју више не може преступити. Када семе сазри, посао биљке је окончан. Не може даље: онај пут од којега треба да одустане наставиће друга биљка израсла из новог семена. Зрео човек? Када човек физички сазри, он више не расте даље, застаје у развоју, његов пут наставља његов потомак. А кад је човеков дух зрео, готов и коначан, он мора да стане, како ће други наставити пут који је започео. Бити зрео значи стићи до границе где је раст завршен. Сазрео: бити погодан за завршетак и смрт. Зрење је сасвим друго него раст. Када нешто расте, постаје све веће и све више га је. Када нешто више не расте, оно застаје, почиње да зри. Пре га је мање. Није веће, него све мање. Не иде напред, него назад. Меко зелено зрно жита постаје мрко и челично тврдо; зрно грожђа постаје прозирно, по опни попадне пепељаста роса. Када човек први пут сазри, буди се у њему страст љубави, од дивљег детета постаје меки сањар; кад други пут сазри, напушта у себи постојећег крутог, глупог, глувог; када трећи пут сазри, напушта у себи тврдо, кости, мишиће, крв, тело. Први пут сазри за природу, други пут сазри за мудрост, трећи пут сазри за смрт. Човек је пун обмана. Вара свет и вара себе. Делом, јер је незналица, делом, јер је лукав, делом, јер је зао. Лаже друге, и ако је могуће, још више лаже себе. Ташт је, охол, ограничен и слеп. Батрга се, сањари, лупета и подваљује. Кривотвори и буде кривотворен. Како мора да је бескрајна будала онај ко може да претпостави да је могуће одбацити глупост. Психологија? Критика? Самоспознаја? Шта ако је то што називамо самоспознајом само други компликованији и надменији облик самообмане? Али, док се човек покаткад може освестити од обичне самообмане, од критике не може. Јер он можда може бити свестан да лаже: ова лаж, међутим, назива себе сазнањем, чак знањем. Из самообмане је могуће пробудити се, из самоспознаје никад. Постоје места која смирују, а постоје која узнемирују. Она где је настањен миран или зао дух. Постоји сабласно место, постоји величанствено, чаробно, тужно. Природа се никад не може одвојити од натприродног. Специфична монолитност, која се у делима великих уметника назива стил, јесте да свака малена појединост говори исто што и целина. У сваком делићу налази се бескрајно умирујући предео.
Уметност увек изражава тајну, ону тајну коју скрива. Досеже ону крајњу границу коју човек може да досегне и коју не може да преступи. Греши онај ко верује да је у младој жени лепа жена. Лепота уопште не припада строго жени. Жена је све женственија што је старија, а истински почиње да се преображава тек у четрдесетој. Управо онда када лепота почиње да је напушта, када женско почиње да се издваја у њеном стасу и свету, почиње да дебља, да буде тежа, да се гоји, расположење почиње да буде par excellence женска ћуд. Лепота у жени је најсавршенија онда када је још једва жена, сасвим близу детету и младом мушкарцу, и у стасу, и у свету, јер је то двоје исто. Бити жена је нешто друго него бити леп. Па ипак само је жена лепа. Млада жена је почетак ужаса, највише што човек још може да поднесе. Ако човек у младој жени не види ништа друго до мекоту коже и удова, густу косу, блиставе очи, лаке покрете, сматраће је једва способном за живот, слабашном, дегенерисаном животињом. Али то је почетак неиздржљивог у младој жени, у њеној суштини очитује се оно највише што се још може поднети, очитује се и остаје загонетка, благост која се исувише потцењује да би мрцварила. Млада жена је човеков додир с ужасом, са светом где би човек пропао међу елементима ужасне снаге. Због тога су у младој жени уништење, ужас, загонетка ипак очитовање, предност, ипак тајна која се не открива. Она сама је исто тако роб овога ужаса као и онај ко јој се диви. Њена лепота јој се исто тако смеши, као и свету, на њу зрачи исто тако ужасна светлост оностраног као и из ње. Исто се тако опија њоме, губи памет у њој, као онај ко је држи у наручју. Исто је тако побеђена, као и онај што јој се клања. Лепота није срећа, знају то младе жене. Пре је принуда. Нема у њој никаквог спокоја. Човек се од ње брани, али оностраност побеђује, и човек јој постаје заробљеник, роб, луда. Однос између човека и лепоте није налик на љубавни загрљај, него на рат. И ако лепота победи, не побеђује човек, него божанско, победа човека би била ако би могао да живи у миру и да ћути. Лепота младе жене је врели дах који пржи. Ужасна је то моћ која непрекидно гони жену: док сагори онај ко је гледа, сагори и онај ко је носи. Дивно је бити леп? Да. Највећа дивота. Бити леп значи бити на граници онога што човек још може да издржи, значи бити у додиру с оностраним, непосредно примати ужасну успомену, осећати у себи страховиту снагу, значи непосредно живети од зрака света богова. Љубав је само језик на који човек преводи тајну света богова, али тајна остаје тајна, и то и треба да остане. Млада жена је само знак који се налази на граници и шаље на земљу своје неподношљиве зраке, и док у овој светлости сагорева свет, сагорева и млада жена. Лепота младе жене је исто таква веза с оностраним као што је и веза старе жене с доњим светом и демонима. Биће жене је увек више него сама природа, и увек је то оно више које
одређује њено биће. У младости њена лепота, у старости њен демонизам; смех, мекота, оданост, замамност, игра младе жене, џандрљивост, неприлагодљивост, завист, подмуклост, осветољубивост старе жене. Млада жена зна шта је лепота, а зна шта значи то што је лепа. Она жуди за лепотом и жена, ма колико да је лепа, никад не налази да је довољно лепа. Она тиме не жуди за спокојем него тежи моћи, слави, блиставилу. Жели да гори и сагорева, жели да буде чист врели дах, и у њему жели да истопи свет, жели да побеђује, да пустоши, својим зрацима жели да уништи земљу, али ону ужасну снагу, коју помало осећа у себи, жели да ухиљадостручи, када жели већу и све већу лепоту, увек више и више од оностраног, све више жели да преплави свет неиздржљивим. Лепота је највећа тамо где се и не види, где само постоји, у пејсажу, у стубу, на пристранку брда, у смешку. Простор је апстрактан, може бити било где, његова својства се не мењају. А место је конкретно, негде се налази, а баш то да се налази тамо где се налази, чини га местом. Онај ко сам окопава виноград, он пева. Све што је монотоно насељавамо гласовима. И ко је увече сам у муклој тишини, принуђен је да укључи радио, јер тамно, пусто време не може да поднесе. Повремено је премного гласова, већином тричавих речи и јефтине музике, и нема богоугоднијег часа од тишине. Као да је суфи у праву. Наш простор је пренакрцан одбојним зградуринама, зато је оно што желимо слободан простор врха планине и перспектива мора. Много је природе, мало је духа, много је места, мало је простора. Ако се грађевинарство од простора помери према месту, оно се индивидуализује, у први план ступа приватна стамбена кућа, вила, породична кућа. Ако се од места помери према простору, људи граде храмове, било како да се називају, берза или банка или парламент. Од свих бића камен је понајмање принуђен на промене. Није му неопходна помоћ, ни храна, искључен је из узајамне потпоре природе. Најближи би био пасивности, да у њему не постоји највиши степен активности. Камен се не брине за то што постоји. Равнодушан је према сопственом бићу. Нема своје афекте, нема такозвани нагон самоодржања. Свеједно му је што јесте и где јесте: на врх планине, у долини, уграђен, издробљен у макадамском друму, на дну мора, или у скулптури. Можда камен казује једну једину реч; реч је започео на зачелу времена и окончаће је на концу времена. Изговара сваки глас више хиљада година. Јер је време камена много спорије од човековог. Ако каменови говоре речи, реч коју изговара трахит, једносложна је. Најспорији камен: понајмање је склон да прими к знању време. Он је мономанијак међу каменовима.
Човек живи међу нужностима. Али су од физичких нужности много веће, непрелазније, принудније нужности које су с друге стране физичког. Човек уме да покрене планине и да измери мора, зна да уклони шуме, зна да лети, зна да измени земљу, све то зависи од времена снаге, средстава и хтења. Али човек не може да пређе преко метафизике. Не може да се ослободи својих демона. Човек зна да победи физику. Метафизику никад. Из нашег доба се изгубила трећа димензија: због тога нема модерног вајарства - човек не зна шта је пластика. Тела су изгубила облине, претворила се у плохе, постала слике. Предмети имају значење само утолико уколико имају лице. Данашње дело је видљиво, не опипљиво остварење: све што данас настаје изван је, изнад плохе, лица. Свака слика је несавршена скулптура. У природи не постоје слике, него тела. Између лица и полеђине слике постоји битна разлика, разлика за коју скулптура не зна. Лице слике је обојено, леђа су го зид. Она постоји само према споља, само за око, само је површина, јер слика има наличје, празан лист, иза слике нема ништа. Стварност је овде поједностављена, постала је мања за једну димензију, осиромашена је. Облаци су планине од паре, стене од паре: прави дом им је у високим планинама - камен и облак један од другог уче облике. Слика и музика су беспомоћне: немају ни укуса ни мириса. Али ако човек узме у руке камен и опипа га, ако се попне и седне на њега, ако својим телом преузме његову телесност, онда одједном све постаје топло, непосредно, блиско. Данас човек добија свет процеђен, укроћен, ублажен, цивилизован, готов за употребу и уживање. Данашњи човек више не види стварност, и не може је видети: дивљина скривена по прашумама толико се умањила да се готово изгубила. Човек одрастао у граду више и не зна за блато, ни за ноћ, тишину; рат је данас изузетно стање; лов обављају месари у кланицама; тканине за одећу израђују жене у фабрикама. Данашња стварност је другостепена. Стварност прачовека је примарна. У европској уметности сасвим се ретко очитује логика природе: постоји само једно једино дело које није ништа друго до ова природна логика. То дело је Диреров цртеж који представља бусен траве. На Диреровом маленом цртежу нема човека. Бусен траве је биће потпуно независно од човека, стварност која није процеђена, која је непросуђена, то је песма као што је шевина, као косова. Свака уметност открива космички став. Дело показује какав положај заузима стваралац у универзуму и наспрам њега у име целог човечанства. То је суштинска тачка уметничког дела. Основно интересовање мушкарца је монументална форма. Извире из става претварања у бога: то карактерише науку, религију, државништво и филозофију мушкарца. Жена је уткана у вегетативну стварност, у земност, у материју. Космички став мушкарца: дух; жене: вегетација.
Природно је што својство пролазности није својство женскости. Можда је пре обрнуто: једно од својстава пролазности јесте жена. У моди није важно да се увек истиче друго својство жене, да се увек с друге стране покаже њена фигура, не: суштина моде је да тек што се појави већ се губи, да начини жену сасвим цветоликом, кратковеком и пролазном. Жеља мушкарца за смрћу: бити с друге стране живота и бити вечан, као црква, еп, или симфонија. Осећање бескрајности жене је земно. Њено осећање бескрајности: пређа. Живот који се не прекида, животна нит која израста из мајке и наставља се: то је животна радост жене, остати у животу и даље расти. Жеља жене за смрћу је уткати се у животну нит и одржати се у потомству. Суштина женске уметности је управо у томе да се оствари нешто попут чиније јела које изазива апетит, јела које ће се појести. Нека буде као чипкана завеса која ће се похабати, као сламни шешир који ће пропасти, дакле нешто што је времену начињено и из времена начињено - а не из вечности и за вечност. Саткано из нити живота - остариће, распашће се и нестати. Звук није материјал уметности, или ако јесте, онда је то на начин као што је дрво материјал ватре. Звук у музици гори као што реч у песми гори, као што боја на слици гори. Уметност је она способност која пали и потпаљује материјал да би он плануо. Али особеном ватром. Материјал ватре је звук, боја, камен, с овом ватром заједно горе ватра живота, и смрти, и лепоте, и бесмртности. Све што се чује, све је музика. Од апотеозе арије сопрана до шкрипе врата. Овај музички океан се ори, или милује, или раздражује, или успављује и на људско уво шуми, пева, бубња, праска и звецка. Кад човек у сумрак, при надоласку плиме, седи на обали и ништа не чини до само слуша море, с истом оном напетом пажњом како се слуша певач на концерту, или клавирист, или шумска шева приметиће да је лагано, пулсирајуће хујање ромора, његово распрштавајуће разливање, запењено дахтање исто тако богата и дубока музика као и оркан. Зашто заћути дете у пеленама када му се запева? Зашто уздрхти дивљак када чује непознати узвик? Зашто човек седи на концерту? Зашто слуша хуј ромора плиме и бруј даха ветра? Зашто га непосредно дотиче свака кап из океана звукова? Камење. Постоји само једно што се из природе не може разумети, а то је уметност. Рука ради нешто друго него што је прибирање и одузимање. Оно што излази из руку, практично је бесциљно и бесмислено. Како празна хартија мами на писање. Можда ни због чега другога до да се некако ишкраба неподношљиви бели простор. Ништа толико не обеспокојава као лист на којем нема ништа, односно на којем је управо ништа. Дете не може да поднесе никакав празан папир. Испуњава
га. Чиме? Линијама, шарама, жврљотинама. Само празан да не буде. Радост шкрабања и делатност тога нагона може се наћи на тарабама и окреченим зидовима. Раде то деца, али би и одрасли кад се не би обуздавали. Човек пише по песку, необична слова и шаре, и нехотице пише прстом по замагљеном окну. Радост коју човек осећа када испуњава празан простор. То је прапокрет живота, проширити се, преплавити. Ако се нешто поломи у живом бићу, никада није сломљено оно на што је лом усмерен, него увек нешто друго, дубље од тога, темељније. Сломи се оно што држи оно што се желело поломити. Ако желим некоме да сломим његов понос, неће се поломити понос, него оно што га држи, можда способност разликовања. Ако му ломим таштину, нећу уништити таштину, него оно што је испод ње и што је држи: можда самопоштовање. Ако некоме сломим тело, неће му бити уништено тело, него оно што је у темељу тела, живот.
Гојазност код мушкараца започиње негде око четрдесете, код жена пет-шест година раније, у оној мери у којој човек одустаје од својих духовних напора и у предњи план ставља материјално. Бити жена јесте дубљи сан, него бити мушкарац. Чудно је, али је тако, иначе сјајне психологије и карактерологије, које изгледа тако добро пристају мушкарцима, падају на женама. Још није било живог човека који је за женско биће пронашао макар и приближно тачну психологију. А понајмање жене. Општа места, која се могу чути и прочитати, неупотребљива су.
Незнање жена о себи самима већином је достојно дивљења, и то не онда кад су злобне, пре онда када саме себе желе да представе пријатнима. Треба одустати од тога да од жена очекујемо знање о женама, много пре него од тога да мушкарац сазна жену. Жена својим истинским бићем не жели свет мушкарца, за њу би то значило да она способност вишег реда, која јој припада, замењује за кржљави дух, који може да добије.
Жене знају шта је бити вечност у трену, заблистати и већ згаснути. Чипка, завеса, испеглана крагна, тањир супе, тајни додир руку, један тон који је лак и губи се и пре него што је зазвучао. Бесмртност пролазности, и тим пре што је пролазнија, у цвећу и бљеску зраке на огледалу воде. Оно што ми називамо пролазношћу, за њих је вечно. Наша је слава стварати, њихова рађати. Наш идеал бесмртности је остати, њихов проминути. Ми сагоримо, оне јесу, као море, прамајка, вода. Ми смо бесмртни после смрти, оне су то овде, у животу; у отелотворености постају вечне, у расположењу да свет пролази и свака влат траве остаје, а то што остаје, то је жена.
14. Дух много зна; све зна. Види разлику између владавине и власти, између реалног и званичног; између демонског и плодног, између ропства и слободе, између суза и спокојства. Види и зна и не може да чини и не чини ни један корак, јер ће сместа изгубити чистоту руку и изгубиће утицај на народ. Али, истовремено, види и зна и супротно од тога, да онај ко много зна и не живи по томе, изгубљен је. И тако је двоструко изгубљен. Или ће одустати од своје надмоћи и тако предати језгро сопствене суштине; или ће остати пасиван, неће живети по томе што зна, и онда је изгубљен… Не ради, не може да ради, јер би му онда био крај; али му је крај и ако ради. Има два пута и оба воде у пропаст. Испоставило се да се краљевина не може реализовати, јер данас човечанству недостаје озбиљан захтев за краљевином. Нема услова, јер оно што је чини пожељном само је носталгија, а не стварна историјска потреба. Намере диктатора могу бити дубоке, истинске, озбиљне и директне, али он од тога не уме такорећи ништа да оствари. Жели да буде владавина, али остаје само власт, хоће да буде реалан, а насупрот томе увек је званичан. Хоће да донесе слободу, али оно што доноси заправо је само ново ропство. Чим књижевност одустане од апсолута који је у њој, она почиње да попушта, срозава се, приближава се петпарачкој литератури. Чим су сликар и вајар склони да рачунају и на друго, а не само на вечне задатке сликарства и вајарства, отварају врата кичу. Чим се наука одрекне апсолутне истине, губи своју озбиљност. Можемо да говоримо о петпарачкој уметности, о петпарачкој науци, али можемо говорити и о петпарачким друштвима и петпарачким државама. Ово није свет духа, већ управо обратно, свет у којем је све мање духа. Пракса је потонули дух. Зато, све што је практично јесте без духа, - без духа су мир и благостање, јер ниједно од њих нема никакве везе с питањима власти-владавине, чак и питања начина живота хоће да реше уз потпуно искључивање проблематике власти и владавине. Не виде да рат и сиромаштво само нешто може да премости: исправан начин живота. А то није практично питање, него духовно. Ратенау га схвата као праксу и тако долази до онога до чега је морао доспети: не до духовног, већ до петпарачког начина живота. Дух се данас налази изван доба и трагичан је. Трагичан је, јер је беспомоћан, принудно пасиван, искључен и запостављен. Али, у основи искрсава и питање с друге стране, и с правом: да ли за доба, које га је искључило, које се скрива од њега, које не жели да за њега зна, ово искључивање, скривање, не значи ли трагику која је још већа и мрачнија и од трагике духа. Наука и религија, јер су њих две у крајњој линији једно, разликују се. У основи разликовања је двојство земног живота и живота на оном свету. Земни је лош, смртан живот, грешан, тело; он је људски. На оном свету је добар, вечан, бивство, бесмртан, савршен, душа; он је божански. Ова се разлика протеже на целокупно подручје науке и религије. Свуда је исти
овај основни образац. С једне стране облик, привид, спољњи свет; с друге стране суштина, садржина, унутарњи свет. Религија цепа, раздваја, види двојство и увек двојство. Наука је пак покварена религија, као што је научник покварен свештеник. Уметник види скупа, он искуси јединствену стварност и њу приказује, једну и увек само једну једину. Основа поезије није религија. Напротив, поезија је чиста нерелигиозност. Знање се може односити само на целину. Оно што чини наука само је сазнање, јер је увек део, оно што чини религија увек је само уверење, јер је увек став, што чини филозофија само је разумевање, јер је увек схватање. Једино песник зна ствари сасвим и потпуно, јасно и реално, јер знати није ништа друго до видети ствари тамо где оне јесу, и онакве какве јесу. Свака уметност чини видљивим једну невидљиву стварност света, једну његову непредоченост чини предочљивом; музика, сликарство, скулптура, архитектура, сви они предочавају, откривају, отварају. Једино поезија отвара целину. Нерелигиозност песника не значи да је он атеиста. И песник је религиозан, али не онако као свештеник, него као бог. Што је исто: силе не доживљава скривено, него слободно и отворено и позитивно. Најважнији знак песничког бића: потпуна отвореност према невидљивим силама. Прометејев подвиг није што се попео по ватру, него што је ватру донео. Поезија живот преноси у бивство, али бивство доноси у живот. А неизмерно је лакше отићи у бивство, у вечито, међу силе, него се отуда вратити. И највише њих који оду, не умеју ни да се врате. Тамо остану и изгубе се. Шта то значи да се изгубе? Да су се располутили: на видљиво и невидљиво, на душу и тело, на спољашње и унутарње. И када су се располутили услед катастрофе, њихова се судбина почела остваривати само и једино у невидљивом, потпуно као „унутарња“ судбина, као „душевни живот“ који није имао снаге да се врати, да опет ступи у видљиво, у спољње, у физичко. Унутарње, односно: невидљива судбина само је полусудбина, разломљена. Поезија је чулна појава невидљивог и вечног у једном тренутку. Видљиво: начињено од невидљивог; време: начињено од безвременог, тренутак: начињен од вечног; чулна појава: начињена од неопазивог. Поезија не говори о свету и не значи свет, непоезија је начињена од света: невидљива је и вечна: видљива у тренутку. Али никада се не зауставља. Трансценденција је бескрајна, или још боље: замах смрти, који никада нигде не стиже, увек је само замах, даље, увек даље. Материја поезије је једнака с материјом света. То је оно што је видљиво и невидљиво скупа: трен је и вечност: ватра. Свака друга уметност је већ удаљавање од ватроликости света ка видљивом (ликовне уметности), или ка невидљивом (музика). Поезија говори, пише, казује. Јер једино у језику постоји оно што је у свету ватролико: тренутак па ипак вечност. Језик хвата па ипак не ухвати; јер оно што ухвати, пушта и што испусти, хвата: и јесте и није. Језик
је видљив и невидљив: видљив и тренутан, невидљив и вечан. Оно што се од њега види, само је пламен, али не ватра. Сама ватра је невидљива, невидљиво је оно што је видљиво у пламену. И језик је невидљив, она невидљивост што је видљива у речи. Оно што човек каже, неопозиво је, неопозиво је оно што се може опазити у изговореној речи. Због тога поезија тако брзо промине, ломна је, одлепета: осетљива је и неухватљива са својим тананим пламеном. И није језик материја поезије. Управо обратно: поезија је материја језика. Поезија је настала раније, односно поезија и језик су једно. Стил средњевековног неподељеног и крутог јединства јавља се исто тако у папској хијерархији као и у теократској култури јединства и као у сколастичкој филозофији. У либерализму се поклапа слободна конкуренција, слободно истраживање, слобода штампе, слобода миљења са невезаним уметничким формама као што су роман и слободан стих. У савременој прози постоји стилска истоветност између кризе религије, државе, друштва, економије, духа, погледа на свет. Зато је научник у стварности и функцији заједнице био заправо - свештеник. Наука није давала знања, него идоле у виду знања који су служили циљевима власти. Академик је идеологијом осигуравао владавину над човеком и природом. Овај замах власти чији је темељ постављен у Старом завету и чију социолошку анализу још нико није урадио: тежња владања светом јесте подјармљивање човека и природе - то је извор и научности. Научник није само чинилац власти, његов рад има и религиозан значај и позадину: то је самоискупљење. Моменат преступања у свет трансценденције свака религија решава другачије. Једино га хришћанство разрешава: индивидуално, и преступање поверава самој људској јединки. Свако је свој сопствени владика и свако сам мора да поради на свом спасењу. Зато је у хришћанском свету огроман значај стварања, дела, рада, инднвидуалног остварења и везаности за јединку. Зато се и каже да је хришћанство чиста ја-религија. И овде се реализује чињеница стилског јединства. Наравно, не на начин како мисли социологија сазнања, да је примарна друштвена појава и да се из ње подразумева религија. Ситуацијаје овде управо обрнута: религиозни дух је примаран и из њега следи смисао појаве друштвеног поретка. Све до недавно се за овакву науку веровало да ће васпоставити вечне истине. Као што у ванредним временима, високо у снегу, на великој хладноћи и у олуји техничка средства постају неупотребљива, као последица неочекиваних историјских обрта у новије време испољила се беспомоћност науке. Природа је изгледа јача од науке; изгледа да је и историја јача од науке. Али наука није ништа друго до највећим делом друштвена функција и тако су и појмови науке мит. Зашто? Јер не желе сазнање, него власт. Тежња за влашћу, међутим, не извире из друштвеног, нити из заједничког живота, него је резултат религиозног става. Богови модерних људи ишли су у школу код Сократа, учили код Спинозе и Канта и створили су природне науке. Они су створили модерни пагански свет који човеков живот хоће да спасе
политичким и економским и друштвеним, значи материјалним путем. И он се узалуд заодева догмама, остаје паганин. Корен модерног паганства задире дубље него што би човек помислио. Тај корен је у свим случајевима вера у неминовост. Ситуација је тешка, чак и више: ситуација је критична. Ови људи позивају да се супротставим традицији од две хиљаде и петсто година, да порекнем науку, традиционални морал, да одбацим економију, да заувек раскинем с разумом. Хришћанство је данас исто тако револуционарно као што је било пре две хиљаде година. Зашто? Јер уноси принцип слободе међу људе. Џојсов значај за европско човечанство на подручју писане уметности јесте појава до сада још недосегнуте високе и чисте свесности. Ни мање ни више. Оно што је Хојс постигао јесте техника, другачије речено: магијски захват. То је такво откриће у књижевности као у физици пара, или електрицитет. Џојс је показао да је смисао речи другостепен: првостепена је у њима она чудновата способност којом уме да изнесе авети доживљаја које су скривене у тами света и налазе се у подсвесној ноћи сваког човека, слепе, мутне, магловите, окореле, величанствене, дивне и подле, зле и анђеоске, крваве и етеричне, потресне слике које изазивају кикот, слике, бића, садржаје, форме, дроњке. Сигурно је да је Хојс у историји уметности писања с техничко-магијског гледишта данас најзначајнији аутор и сигурно је да без коришћења његове магијске технике нема даљег развоја. Данас постоји демократија, јер су се људи срозали на један просек, јер су изгубили жељу за влашћу; грчка демократија је једна врста принудног уједначавања међу таквим људима од којих сваки мисли за себе да је краљ. Чудна је ствар лепо. Да је нешто добро или није, истина или није, може се и треба се средити једном једином речи. Или јесте, или није. Трећег нема. А да ли је нешто лепо или није никада се не може средити једном речи. Овде ствар не зависи од да или од не. Не да нема трећег случаја, него увек постоји трећа могућност. Зато постоји естетика. Нема стопостотног одбијања и нема прихватања без остатка. Зато Тен каже да се у уметности и у државничким пословима треба задовољити полууспесима. Лепо није ни да, ни не, - лепо је тешко. Есејиста је неповерљив према свим мишљењима која су негде, било где, изговорена: зато је аутономан и аутохтон; стварима никада не приступа тако близу како би се њихова укупна суштина могла изгубити испред очију; зато има перспективу. Почетак новог века: појава Монтења и Бекона, појава есеја као жанра и тако формирање једног новог мислилачког, стваралачког, посматрачког и критичког става. Борба религије и науке поставила је дух у такву или-или ситуацију у којој му избор ниједне стране није био по вољи. Есеј цвета тамо где је аутономни дух најјачи, али опет овом духу највише прете школе, фиоке, јавно мњење, веровања итд. Зато су Енглеска и Француска постале класичне
домовине есеја. Есеј је озбиљна мисао и весела филозофија скупа. Зато је у његовом тону неопходна ведрина. Пророк, научник, песник, филозоф могу допустити себи опширност. А есеј је управо: кратак, језгровит, битан, прегнантан и згуснут. „Истински есејиста пише теодицеју у пет редака и историју света на пет страница.“ (Ж. Матис) Дела дужа од тридесет страна потребна су човеку само онда ако није здрав, а на сто страна се све може написати. Бартон је био библиотекар, а библиотекар је пак онај човек коме је књига таква храна, страст, судбина, љубав, уживање, занос, авантура и усуд, као морепловцу море, сељаку земља, баштовану растиње. За научника књига је само материја: погледа је, чита, цитира и одлаже; за песника је књига само дело: ствара је и заборавља; учитељу је само средство: користи је и даље је предаје; за обичног човека само је индустријска роба: чита је и ужива. Нико се не маша књиге тако као библиотекар, тако тихо и лагано, онако како човек приступа само вечним стварима: мору, жени, земљи. Нико не зна шта значи сести уз једног доброг аутора, расклопити књигу насумице и задубити се у њу. Исписивати маргиналије, правити забелешке, тутнути у џеп једну књигу, попети се на пристранак, сести, гласно читати и подвлачити важне речи. Сваки библиотекар је снажно и дубоко повезан с подземним светом. Човек који се задржава у непосредној близини књиге безусловно пада у библиолатрију и постаје демонски филистар. То је демонско фнлистарство, а снажна подземна веза која из њега следи први је корак разумевања Роберта Бартона. Капије подземног света отварају се човеку у његовим највећим и одлучујућим кризама живота. „На половини људског живота“, како каже Данте, односно на граници, на линији која одваја живот и смрт. Евентуално у вези с великим болестима, приликом особених путовања, променама места. Или потичу од пријатељства, љубави, бракова, од необичних односа и веза. А могуће је да се све то јави одједном и на гомилу. Роман је уопште склон настављању. Зашто? Јер доживљај, мисао, слика - у крајњој линији: човек - у роману нису сазрели, нису завршени, нису добили коначан облик. Роман се прави само од проблема, заплета, неразрешености, значи од несазрелости и недовршености судбине. Зато је роман par excellence жанр секуларизованог новог века, демократије, социјализма, анархичног погледа на свет и друштвеног распада. И овај израз, у чијем корену, основи и творачком језгру почива људска концепција судбине, морао је стићи до модерног аморфног прустовско-џојсовског романа.
15. Синтеза је тамо могућа где елементи с гледишта развоја претходе целини. Модерни дух је починио грешку кад је наивну мисао позитивизма о напретку узео као готовину. И отуда је он дисциплине сматрао претходним и елементима који претходе целини из које ће једном израсти синтеза, или од којих треба створити синтезу. Тако ће у човекове руке доспети велико јединство и основа и универзални принцип. Ситуација је, међутим, обрнута. Дисциплине нису претходни делови једног великог јединства које ће накнадно настати, него обратно расути делови и крхотине једног истинског постојећег духовног јединства. Основно знање се не може створити синтетичким путем, сумирањем резултата дисциплина. Делови више не могу да се стопе у једно, напротив, увек се све више цепају и постају све ломљивији. Јединство се више не може успоставити из ове материје, јер се већ растурило. За разумевање писаног дела почели су се питати они извори који умеју да пруже темељан одговор на питање: мистични доживљај, древни мит и генијални човек. Сва три извора једнодушно изјављују да се у писаном делу збива нешто што се без трансценденције не може разумети. Трансценденција није узета само за љубав претпоставке, него зато што је ситуација таква да је трансценденција овде искуствено присутна. Сви стари извори говоре да је древно дело било непосредно објављење. Доцнија дела су преузели ово објављење и даље га предавала, делом тумачила, делом снабдевала коментарима, делом преводила, или прилагођавала. Прво писано дело се изгубило; али знамо да је постојало. Прво следеће дело је захватало од њега и предавало даље. И то што се сачувало и предавало даље било је само једна једина мисао: човеково порекло је божанско и суштина човекове судбине је очување божанске сличности. Писано дело није ништа друго до предавање ове мисли с генерације на генерацију, односно није ништа друго до одржавање константности везе која постоји између човека и трансцендентног света. То је једина сврха писаног дела. Друга не постоји. Суштина писаног дела: баштина. Писати значи исто што и говорити, али говорити свим временима, не говорити човеку, него Богу. И то не као смртан човек, него говорити као бесмртно и вечно биће. Преузети баштину предати је даље значи живети логосом а не језиком. Логос је једина стварност која указује с друге стране живота, зато је управо једини начин суделовања у бесмртности и давања гласа о њој. Баштина није самовоља, није теорија, него једном и за свагда засновано људско постојање древно знање које важи за сва времена, људе, раздобља, врсте, друштва. Модерно доба је поверовало да су измишљене нове истине; „истина никада не може бити нова, јер она никада није плод људског духа - независна је од нас и ми је само можемо упознати“. Али када је већ спозната, од ње се више никада не може некажњено удаљити. А чињеница да се истина, као данас, процењује с практичног становишта, просто је смешна. Природа истине је метафизичка и налази се изнад сваке праксе. Натурализам новог доба, који је поставио ову мисао, заправо је метафизика, а отуда и порицање баштине.
Факат је да модерна филозофија не воли систем. Али воли нешто друго. А то није знак ни прогреса, нити пропасти. Модерна филозофија је есејистичка. Есеј је више ствар темперамента. Није толико ни питање краткоће, него оног схватања да је добро написано десет редака више од лоше написаних стотину страница. Афористичност и аксиоматска краткоћа есеја, добро изоштрена јасност, приближавају га савршеном филозофском изразу: оној гноми коју су неговали Хераклит и Лао-це. Пример за то је Ниче.
Знамо да се у појединим белешкама или писмима великих мислилаца и песника налази можда оно што је најдубље, што живи чистије и лепше него у пет томова капиталног дела. Када Гете разговара с Екерманом, често је већи него у Фаусту. Истинскији и дубљи. Укратко: есеј је истина мислиоца. Никакво логичко наоружање, бескрајна дијалектика проблема. Једно време се волело да верује како је филозофија уметност. Наравно, то је помодно опште место и уопштеност. Али истиче оно што је важно: филозофија није наука. Наука нема стил, није јој ни потребан. Али јој је у одређеном погледу чак и терет. Наука се бави сазнањима. Филозофији је то мало. Њој је потребно знање. А знање може бити само лично. Зато мора да има стил. Питање науке је стварност; филозофије је истинитост. А мисао је истинита само онда ако је права и само је онда права ако је искрена, слободна и добровољна. Знање, као што се каже, било је од тада могуће само као једна врста преваре. Постоје две врсте лажног знања које се јављају у облику преваре: у односу према човеку и у односу према свету. Једна је самопревара, друга је превара света. У науци се обе сусрећу, где је онда сумњиво: научник у самопревари верује да недвосмислено зна и истовремено вара свет. И отуда сада већ, пошто ништа не може да се зна, не може се учити. Ко познаје природу кризе, види да су све вредности, схватање света, начин живота, све што је испловило током целокупне историје човечанства, без изузетка постало проблематично. То је управо природа данашње кризе.
16. Европска наука замишља природу као да је она безбројан низ разумних, сврсисходно замишљених чињеница. Прилично примитивно схватање. А иза бескрајног низа нема ништа. Односно иза низа се управо налази Ништа. Мистичар види другачије. Он природу замишља да је она мноштво неизбројивих бића. А иза живих бића се налази онај ко је оживео ова бића. Иза створова се налази Маг Творац. Он је у средишту света, невидљив, само је ухватљив у својим творевинама. Мистика је недвосмислено нека проживљена визија. И што је за њу карактеристично то није само тесна веза проживљавања и визије, него што ово визионарско проживљавање истовремено нешто и разрешава. Човек мистичара препознаје по томе што он открива однос између видљиве појаве и невидљиве појаве. Када би, дакле, неко упитао шта је мистика, требало би одговорити: у скривеној дубини иза безграничне множине света видети, проживети и разумети да је ово мноштво све Једно једино. Магија је сродна мистици, па ипак се разликује од ње. Јер ако човек види, разуме, проживи и зна, још се не маша ствари, он их неће изменити. Мистичар није активан, само је визионар и зналац. А маг је управо то: активан. Магија зна исто што и мистика, али се истовремено уплиће у ствари и мења их, евентуално ствара. Леонардо је имао мистичне очи. Али се ствар ту не окончава. Јер је Леонардо имао магијску руку. А ни ту још није крај, јер су рука и око код њега били Једно, и код њега су били Једно визија и акција. Све Једно. Ако ово Један само гледа и види и зна, проживљава и разуме, то се зове мистика; ако пак ово Један твори и ствара, дела, чини, то се зове магија. Много пре него што се прва љубав детета усмери на личност, пре него што се баци на књигу, авантуру, знање, одиграва се у њему ужасан покрет крви. Оно доба када Харпунаш човекову крв почиње да узбуркава, бућка, и када почиње да из ње вади виле, змајеве, анђеле и ужасе, то се модерно назива пубертет. Глупа реч. Човеков глас се утиша, он почиње да замуцкује, повлачи се у ћошак, половину ноћи проводи будан, а ако спава, немани му стално у сан долазе из мистичних дубина, чудне, ужасне сподобе, лица, тела, осећања, слике, жеље, и он не зна ништа друго до да се, опсењен заморним узбуђењем, сакрива у себе и да дрхти. Када је већ човек заљубљен, када већ учи, крене у упознавање, лутање, он већ примећује таласе поплашене крви: већ јури за женом, за знањем, за новцем, за влашћу. Љубав долази када хоће, и човека немилосрдно обара као елементарна сила. За пријатељство је неопходна сагласност. Пријатељ ми је онај кога слободно могу изабрати. Истина, када је већ одабран, принуда је. Више не могу без њега. Заједници мушкараца још нико није посветио посебну пажњу. Пре свега савезу, монашком реду, удружењу, војсци. Мушкарац воли да срасте, и да би подвукао важност овог
срашћивања, проналази ритуалну спољашњост. Витезови измењују мачеве и једни другима полажу тајну заклетву. Монаси и војници носе једнаку одећу, седе у реду, ступају укорак. У сваком случају одређују се обавезни прописи, и подређују се начелима као монашка заклетва, витешки морални закони или војни прописи службе. Шта је у овоме радост и збиљност, то сваки мушкарац зна. Једанаест мушкараца повезује савез и стоји наспрам других једанаест мушкараца; задатак је да се лопта упути у гол противника. То је фудбал. Све је на окупу што је карактеристично за мушки колектив: пропис, завет, униформа, противник. И игра је тако важна да педесет хиљада људи гледа заустављајући дах. Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци. И зато је сусрет поновно виђење. А када се човек одвоји од пријатеља зна да је тај одлазак само привид. Негде остаје с њим заједно, као што је био с њим заједно и пре сусрета. Љубав измами, пробуди и распали све снаге човека. Другачије речено: љубав буди све страсти. Још прецизније: љубав ослобађа све демоне који наставају у човеку. Пријатељство човекове снаге доводи у сагласје. Другачије речено: пријатељство обуздава све страсти. Још прецизније: Филија је једина богиња чија појава успокојава и помирује елементарне демоне. Љубав и пријатељство имају само једну једину сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја. Тајна љубави јесте да од двоје постаје једно, тајна пријатељства је да од двојице буде један. Зато је љубав обрнуто пријатељство, тако што из једног нешто увек пређе у друго. Понекада је љубав таква као да од једног постаје двоје, мада је одувек и било двоје, и само их је љубав начинила једним. А пријатељство је понекада такво као да од двојица постаје један, иако су одувек били један, само их је пријатељство начинило двојицом. Жена заборавља пријатеље, љубави никада. Мушкарац заборавља љубави, пријатеље никада. Пријатељство је класично решење живота. Зато је пријатељство поштовано у античко време, и зато се не схвата данас. Класично је оно где се основа бивства јавља у кристалној светлости. Зато је творац класичног начина живота и његов чувар: Филија. Гете каже да није довољно ако је човек склон да жртвује живот за пријатеља - треба се за њега одрећи својих убеђења. Потпуно је свеједно ко је на окупу, дипломате на конгресу, академици на седници, посланици на заседању парламента, ученици у разреду, грађани бирачи, синдикалисти, пољопривредни радници, судски поротници или позоришна публика. Зашто је свеједно? Јер ма каква да је група, човекова свест, ма колико да је индивидуално развијена, бива
деградирана. Индивидуална свест се у маси поништава. Маса има нова својства која су независна од сваког појединачног понашања. И управо је то несвесно. Раздражљива, лаковерна, једнострана, заостала, тиранска, тупа, мрачна, хистерична; она не поседује разум, ни просуђивање, не уме да одмерава, лако се може убедити, још лакше повести и преварити. Доспевши у гомилу и најразумнији човек за трен оглупави. Мозак се искључи, престаје делатност разума, свест потоне и на њено место ступа тамна, мутна, лабилна одузетост, што је својствено маси. Гаси се јасан и трезвен ум, и власт над човеком преузимају неконтролисани нагони. И човек се без остатка укључује у масу. Маса не просуђује, не размишља, не воли, не покушава да схвати, него се плаши, бесни, блене, покорава. Али изнад свега, каже Ле Бон, руши. Потом додаје: успон масе увек прати негативан резултат, и зато је задатак масе да уништава културе. Потонули смо у стање испод индивидуланог, и смрачила нам се посебна свест о нама самима. И ученост нас неће спасити у овом процесу исто као ни у маси. Образовање, ранг, имање, положај, класа, знање неће спасти човека и велика мрачна сенка ће га сустићи и прекрити. Никаква врста до сада знане људске способности, талента, духа, узвишености није довољно делотворна да човека сачува од срозавања. Започета примитивизација без изузетка начиње и поткопава свакога. Гаси дух, срозава укус на најнижи степен, од религије прави празноверицу, од богова идоле, место трезвене и јасне мисли заузима мутни мит и несигурни размазали пљувачку и показивали је Сунцу на изласку. Одушевљење науке примитивцима и уопште нескривена русоовштина развили су се до те мере да кад се поведе реч било о Софоклу, било о Шекспиру, било о суштини молитве или жртве, пре свега се савесно приупитају о томе Патагонци и Папуанци. И кад је све успешно искорењено позитивизмом, сместа се вратило као културна морфологија. Наука брка примитивно и примарно, дивље и архаичко. Она мисли да је примитивни човек био младост узвишеног човека, његов простији ступањ, његово незрелије и почетничко време. У сваком случају, ако неко истражује ствари узвишенијег човека, он мисли да најпре треба да истражи примитивца, јер је ту почетак свега. Цео наш живот почива у животу једног села племена Банту. И ако већ неко у неком облику пронађе тамо данашњу појаву, он је добитник. Само треба рећи: у процесу развоја - а свако ће разумети да је процес развоја процеђен, замршен, замешен, преодевен, разблажен, прикладно избледео - појава се налази готова у данашњем облику. Образовање, ранг, имање, положај, класа, знање неће спасти човека и велика мрачна сенка ће га сустићи и прекрити. Никаква врста до сада знане људске способности, талента, духа, узвишености није довољно делотворна да човека сачува од срозавања. Започета примитивизација без изузетка начиње и поткопава свакога. Гаси дух, срозава укус на најнижи степен, од религије прави празноверицу, од богова идоле, место трезвене и јасне мисли заузима мутни мит и несигурни резидуум. Наука је касније постала грубља када је прихватила позитивизам. Она узалуд увиђа да се храм у граду не гради по узору на сеоску цркву, не мисли и не облачи се образован човек према обичајима дивљака, не храни се град укусом провинције, него обрнуто, наука не уме
да одбаци своје уверење да порекло ствари тражи доле, нити да увиди да је једноставније, јасније, елементарније оно што је доле, него оно што је горе. Генијалан човек је ближе почетку, него сељак или дивљак. И што човек ступа даље од прочишћене, јасне, елементарне појаве, она постаје све мутнија, спорнија, замршенија и сложенија. Човек који је назван примитивним не потиче са зачетка времена, него са самог краја. То је постисторијски човек. Не развија се историја из народа, него из масе која се после прохујале историје зауставила и изметнула. Примитивац је окљаштрен и одбачен отпадак, који се зауставља збијен у маси, и узима обрнут смер: према тами, према дегенерацији, и претвара се у безобличну грдобу. За несвесност масе ништа није карактеристичније од тога што она у овом трену верује да је господар света, мада се налази у раљама смрти. Па и ту тражи своје непријатеље. Верује да јој они угрожавају победу. Не примећује да уколико неко подигне глас, чини то у њеном интересу. Међу припадницима масе влада савез да се опасна бића смеју и морају истребити. У свим друштвеним подручјима види се сасвим једнодушно како маса систематично, мада инстинктивно, потискује свакога у коме намирише новину. Такво биће сме да се обори, сме и треба да се ороби, потисне, превари. Не сме му се допустити да дође до речи. Припадност овом прећутном савезу је знак распознавања масе. Оно што је у овом трену најважније добро би било да свако промисли с највећом озбиљношћу. Примитиван човек није древни човек. Примитивац је настао посредством позног назадовања, окљаштрени отпадак као последица катастрофа. У настанку сваког примитивног народа постоји катастрофа слична данашњој. Крај драме све већег степена омасовљења јесте што маса тоне у несвесно. Један њен део се враћа у прашуму. Други део се гомила по метрополама или у фабрикама и по радним логорима. Коначно, то је питање форме. Међутим, маса је једном и заувек искључена из стварања света, јер се претворила у материју. Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне звезде. Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичем. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст. Тибетанска јога није спорт. Спорт престаје у оном тренутку када неко ставља свој живот на коцку. Олимпијски играч је био спортсмен, Ахил више није. Зашто? Јер је и остао на ограшју. Хинду јога може бити спорт, јер испробава снагу духа над телом, тибетанска јога није спорт, јер је то таква самоинквизиција да се истински не може знати када побеђује, да ли ако успе да не преживи, или ако успе себе да уништи. Човек се мери по томе ко шта и колико може да узме на себе. Ниче је учинио недвосмисленим за модерног човека да је суштина бивства патња. И људска је племенитост:
примити на себе људску судбину онаква каква јесте. Амор фати. Ниче је први европски хришћанин. Опште је место да је Бетовенова музика титанска. Али је тачно. И није титанска зато што је надљудски велика, него зато што је он опљачкао свемир. Измамио је тонове из њихових скровишта, истргао из њихових скривница, насилно стргао оданде где су прирасли, систематски их исисавао, издвајао из дубина где су се сурвали, из каменова, из мора, из земље, из душе, из звезда, из подземља, страсно, дивље, помамно, немилосрдно их топио, дочаравао, потрзао, потезао. Што је после њега преостало, једва да нешто вреди. Сигурно је да је музика титанска; али је сигурно да је и његова судбина таква. Искомадао све тонове света. Само би Грци схватили шта се догодило када је оглувео и када ова грубијанска сакалуда, тако понижена, није могла више да чује оно што је пљачкала. Тако је, као и сваки титан, и Бетовен постао жртва сопствене величине, он који је и у религиозној музици тако поштовао своје богове да их је измрцварио, побунивши против њих целокупан свет тонова, и сручио на њих целу елементарну демонију тонова. Истина, и богови су били принуђени да му се клањају; ако желе да чују музику, достојну себи, прикладну, морали су да слушају Бетовена. Јер у песништву може да се расправља: Хомер или Шекспир, или Махабхарата, или нешто друго; и у сликарству и вајарству; у музици нема распре. Нико не може стати уз Бетовена. Али у целокупном бивству постојао је један једини јадник који од ове музике ништа није могао да чује: Бетовен. Титанско је оно биће чија је снага божанска, али морал није. Зато не зна за мере. И зато мора да се сукоби с Великим Редом и мора да падне. Залуд има снаге ако преступа преко мере. Снага му је безгранична и неисцрпна, и та снага не трпи никог и ништа поред себе ни изнад себе. Грех титана је охолост. Он мисли да је бивство ствар снаге, само снаге, знања, талента, издржљивости, воље. Верује да је свет плен, и да га снагом треба освојити. Титан се може препознати по томе што је он сам охол; и по томе што је поред њега сирена. Сирена је женска половина титана и то унутарња половина; као што је титан мушка половина сирене и то унутарња половина. Што је титану снага, то је сирени чар. Али је то двоје заправо једно. Начин на који жена губи меру и не уме да буде понизна, и саму себе чини надженственом, како би се дочепала плена и владала над њиме: то је чаробно завођење. Начин на који мушкарац губи меру и не уме да буде понизан, и сам себе чини надмужевним, како би се дочепао плена и владао њиме: то је снага. Чар је снага жене, као што је снага чар мушкарца. Титан је веровао да је срећа код сирене, сирена је веровала да је код титана. И од тада сваки титан и сирена верују до дана данашњег да је срећа код другога. И заборавили су шта су хтели, заборавили су божанску вековечност. Своје магије су усмерили једно према другоме, једно друго су освајали и заводили, и раде то од тада, и раде и данас. Бацили су се једно на друго, међусобно се сматрају пленом, и обоје верује да му оно друго доноси срећу. А богови су се само смешкали. Ето их, гризу се и кидају и освајају и чарају и мрцваре једно друго - а на остало су заборавили.
Могу се увек распознати фушер и мајстор. Фушер слика или пише, или пева да би сам уживао, то му је важно у сликању, писању, певању. Он сам себе претвара у публику, у једном лицу је и писац и слушалац, истовремено је и изнутра и посматра споља. Зато је фушерајски рад безобразлук, а поред тога што је дилетантска уметност таква као аутоеротика, дело није радост никоме другоме, само ономе који га је створио. Да је Бетовенова уметност јога тонова, нема сумње. Зато никада не изазива утисак да је он и сам уживао у ономе што је радио. Аскета или јогин није самодопадљив у својим резултатима, а не уме ни да ужива. Зна шта је постигао, шта је за то платио, шта га чека, и шта за то треба да плати. За њега је музика била онај свесни и дисциплиновани поступак којим је извлачио потонуло; и свет тонова био је онај свет где је ову јогу применио. Човек верује, разуме. Иако је то тако мало. Колико не зна да он корача преко мочварног тла. Да, али шта је јаче и од чега? Шта је човек и шта он сам? Где и у којем је код куће? Шта је то када сам јак, и шта од чега сам јачи? Када јачи, ако као Одисеј буде везан за јарбол, док остали зачепе уши како не би чули песму сирена, и тако је јачи од себе сама? Или ако допусти да буде заведен од чаробне песме, и оде тамо, и тако је јачи од себе сама? Када је јачи, ако је слабији, или ако је јачи? Ако се одупре, или ако се не одупре? Која је снага већа, она која оно што долази и што јесте надмоћно пусти на себе, или она која себе веже за јарбол и брани се, и тако мора да буде јака, јер зна да није довољно јака? Који ли је сам човек, онај ко је он сам, или онај који је јачи од себе сама? О - „дивље срце човека нигде нема дома, нити га игде може бити“. Људски је уживати у песми птица. Нарочито у пролеће, у мају, нарочито у песми славуја. И већ се овде испоставило да песма птица, обично заједно с цветањем и топлијим временом, не може сасвим присно да дирне човекову егзистенцију и зато је она пролазна, ма колико била пријатна, али је она звучно-мирисни утисак који је летећи и лако се заборавља. Песми птица се готово свако диви; али је сасвим мало оних који разумеју песму птица. Негда, кажу, свети Фрања је разумевао језик птица. Данас је, мада се теме и мотиви музике птица прикупљају готово као народне песме и старо камење, од тога начињена наука. Али дела која говоре о музици птица човек разочарано одбацује. Испоставља се да скупљачи немају ни појма о овој музици. Разлика између музике човека и птице је у архитектури. Постоји ли архитектура атмосфере импровизација птица? Не сме се заборавити да постоји узајамна веза између архитектуре и музике. Ако има узајамне везе између симфоније и цркве, иста узајамна веза постоји између песме коса и птичијег гнезда. Ко је игда разумео само један једини птичији тон, прибавио је несумњиво искуство да се древна форма сваке музике налази у овој музици. Човек за изражавање, испољавање, разговор, повезивање има и многе друге могућности: покрет, говор, боју, материју, писмо. Птица нема ништа друго до глас. И тај глас је за њу важнији од свега осталога, јер је птица међу бићима најдруштвенија и најразговорљивија и најнепосреднија. Деламен, коме можемо да захвалимо за најлепше написане књиге о птицама, каже да ово малено социјално
створење ни за тренутак није у стању да живи без друга, пријатеља, љубави, којима непрекидно саопштава мисли, осећања, искуства, и без прекида мора да комуницира са својим крилатим животним друговима. Код птице је цело бивство постало гласовна тема: лепо осећање, светлост, радост што су скупа, чињеница што имају перје једнаке или различите боје и различиту мајушну душу. Нема бића које би било нежније, интимније и друштвеније. И нема бића код кога би веза с другим имала тако пресудан егзистенцијални значај. У великим заједничким подухватима, какав је сеоба, испољава се исто таква дирљива и потресна верност као у чудесним пријатељствима или у савршено срећним и приврженим браковима. Ова целокупна богата пријатељска, љубавна и социјална, присна и топла судбина има само једну једину могућност испољавања: музички глас. Шумска шева је ретка птица. Углавном пева ноћу, у слепој и потпуној тами када су већ све друге птице умукле. И само у великој шуми. Ређе касно поподне, пре захода сунца када у зрелом блиставилу чак и ветар тронуто застане. Одмах се препознаје по хроматским звонцима. Сам мотив је прилично једноставан. Примена и израда много мање. Најпре полако, меланхолично прича своју хроматику прапораца, замишљено и забринуто, као неко коме је тако тешко на души да једва хвата дах. Потом нешто брже, али с малим застанцима, као да успут уздише. Трећи пут још брже и овај живљи ритам још више истиче меланхолију, четврти пут ритам је још бржи, и пошто је живљи, ватренији, страснији и узбуђенији, он се с већом силином уздиже у бескрајној тузи гласова који падају одозго према доле. И све то одзвања тако слатким болом, тако беспомоћним и чаробним јецајем, али ова плачевна туга тако је кристално чиста, тако океански дубока, а у њој ипак пламти дивота која прожима до костију и занос који топи и спашава, да човек за трен и одједном схвати Одисеја зашто је морао - баш тако: морао - да чује песму сирена, али зашто је морао - баш тако: морао - да буде завезан за јарбол. Тој песми се немогуће одупрети, човека елементарном снагом, на бескрајној дубини одједном заболи целокупан свет и почиње у њему, попут заводника, да се јавља жудња за смрћу - жудња за смрћу у блиставој одећи, смешећи се, обећавајући срећно уживање, ласкајући мекотом сна. Човек одједном хвата себе да би најрадије, тамо где се налази, легао и заспао, али заспао у вечној тишини смрти и у безбојном би стању идиле чекајући да га смрт лагано, попут велике, беле птице, меким лепетом крила уздигне и одлети с њим у непостојање. У првом ставу Бетовенове VII симфоније јавља се птичија песма, која се још једном враћа у последњим сонатама, и која се још једном јавља у Шумановој фантазији. Песма птица, односно песма сирена, односно један тон од прапојава, један од прамотива, један тон од архетипова: чарна замамна песма којој се не може одолети и чији је смешак пропаст, загрљај - смрт. У прадавна времена, прича грчки мит, још пре него што су рођене Музе, цврчци су били људи као ми. Када су Музе дошле на свет и њихова песма испунила свет, један део људи је толико обузела песма да су само слушали и слушали, заборавили су и да спавају, једу, пију, чак нису приметили ни да су умрли. Од тих људи је настало покољење цврчака који су од Муза добили на дар да не треба ништа да једу, ни да пију, и могу да певају док живе.
Грчки мит зна и да се Еос, богиња зоре, заљубила у чудесно лепог Титона, и тражила је од богова: да њеног драгог учине бесмртним. Зевс јој је и обећао, али је предивни младић почео да се скврчава, да црни, бивао је све мањи и црњи, на концу се претворио у цврчка. Тако је Титон у обличју цврчка постао бесмртан. Осећања богиње Еос остала су, међутим, неизмењена, она младића, у облику мале црне бубе, воли и данас, а младић песмом поздравља долазак зоре. Само пролазно дело вреди објавити; бесмртно дело може остати у рукопису. И после смрти аутора служавка може слободно да рукопис баци у корпу за рубље, да га однесе у кухињу за потпалу. Што је једном написано бесмртно, његово бивство више не зависи од људског сећања. То дело је негде другде победило, вечно и коначно. Није хтело признања, није желело глас, није жудело да поучава, није тражило новац, ни власт, и није желело да се допадне. Чему глас, новац, моћ, слава, признања? Не могу да гледам очима Бога; жену могу да видим само сопственим мушким оком. А мушкарац је и нехотично жену сматрао и сматра бићем које је овде неразумљиво и ирационално. Када се жена појавила на свету, све је било завршено; можда је закаснила, евентуално се убаштрала. Али било како било, она се није налазила у првобитној замисли света. Стигла је касније; да можда допуни недостатак; да спречи неку опасну могућност; можда да је отклони. Као да се у свету збила негде нека кобна заборавност, а могуће је и озбиљна и велика грешка, која је претила да сурва целокупно бивство. Ту, на овој погрешној тачки, на овом опасном и претећем недостатку, ту се појавила жена да би све то поправила. Мушкарац обично осећа да је половина бића жене; али осећа и да је жена ирационални елеменат у свету. Многи заступају прво схватање, а и друго. Данас је обичај да се прихати прво. Само један мушкарац и једна жена чине целог човека, каже Кант, по свему судећи он следи Сведенборга. Сви знају за Платонов мит да су људи у древним временима били бића с два лица, четвороруки, четвороноги, али тако снажни да су их се богови плашили и због тога су их располутили. Тако су настали мушкарац и жена. Богови се више нису плашили, човек више није помишљао да завлада светом, јер је целог живота трагао за својом одсеченом половином. По Јакобу Бемеу човек је у рају био двополан, сличан Богу. Када је починио грех, он је располућен, у њему постојећа божанска жена узнела се до Бога: та божанска девица беше Софија. За Софију су иначе знали већ и гностици, чак и древни Египћани. Као надокнаду за Софију човек је добио Еву, жену од пути. Божанска девица природна је половина рајског човековог бића. Али она не живи на земљи. Грешни човек, који се стропоштао у материју, више не може да живи заједно са Софијом, са девицом чисте душе, него сразмерно свом почињеном греху добија Еву. Ева није права и савршена допуна човека. Само је замена Софије, неко ко је само надокнађује, и то лоше, ко није дух-душа, већ само месо и крв и природа и материја.
Свему што су створили стари Грци могу да приговарам. Може се претпоставити да због нечега не прихватам њихово песништво; не прихватам њихову архитектуру; њихову филозофију, митове. Могу да кажем како је ово или оно боље, савршеније чистије, топлије, истинскије и узвишеније. Али има нешто чему узалуд приговарам. То је грчка скулптура. Узалуд је не прихватам. Од грчке скулптуре не постоји виша, савршеније, људскија, чистија, истинскија скулптура. Вероватно је никада неће ни бити. Јер у све оно што је хеленство створило умешала се нека смутња, двосмислица, претворност, насиље. У скулптуру није. Мени само грчка скулптура омогућава да станем очи у очи са божанским човеком. Зато на све оно што је хеленство створило могу да стављам приговоре, грчку скулптуру морам да прихватим без остатка и без објашњења. Мистично купање веома личи на смрт када психа оставља своју одећу и спира са себе оно што покрива њено биће. И мртве треба опрати пре него што се предају господару другог света. То је симболично купање. Што се природности тиче, никаквог смисла нема купање мртваца пре сахране како би се леш у земљи распао. Купање пре сахране и пре свадбе мистични је ритуал растапања свих велова. И млада Гркиња, када узима кондир, излазећи из одеће да би се опрала, одиста и истински један једини пут у свом људском бивству остаје савршено без одеће, она је потпуно скинула све што није она, и спрала је са себе све што не припада њеном бићу. Сасвим је извесно да је порекло љубави другачије од порекла секса. Љубав је веза божанске жене и божанског мушкарца; и у овој вези два бића која су по пореклу, по времену настанка, по метафизичкој суштини сасвим другачија, не могу се изједначити, нити свести на један именитељ, сусрећу се и стапају у божанској мистерији. Насупрот томе секс је међусобно допуњавање сразмерно и симетрично подељених природних бића. Кант је у праву, само један мушкарац и једна жена чине једног целовитог човека - у природи. Сусрет божанског мушкарца и божанске жене у љубави није једна целина, него више од тога. Више за онолико колико је Бог више од природе. У љубави су се сусрели и стопили мушкарац и жена, то је мистично узајамно стапање две стваралачке психе. Из секса потиче ново природно биће; из љубави потиче нова психа. Ако се два природна бића сједињују без љубави, онда се спајају чисто природна бића. То је случај животињског света, можда. Не треба ништа радити, само обратити пажњу када Европљанин гледа жену - када је погледа. Овај поглед је већ додир. Гледа уживање. Опипава. А жена се истински купа у том погледу и оно што се овде збива управо је супротност мистичном купању: она набацује на себе све оно што је мермерна девојка спрала. Жена служи само зато да би се похарала њена телесна драж, затим може да иде у манастир (Хамлет) или у тамницу (Фауст). Жена је сирена. И то је постала. Недостојна свог божанског порекла, она се према својој древној лепоти односи као скоројевић према новцу; осећа је као капитал који издаје под најам капиталиста лепоте, експлоататор њеног талента - божанска жена је постала пука роба у рукама бласфемиста, и најирационалнија дивота света загњурена је у канализацију, и размењује се за ситнину и продаје на пијаци где врви од мува.
Безимени бесмртник је у преписци Абелара и Хелиозе описао како љубав два бића, мушкарца Абелара и жене Хелиозе, скида са себе секс, као Гркиња природу, и како се сједињују у мистерији брака душе. То је једини остварени и срећни брак у историји света. То је одважна и неостварива и немогућа љубав, али она тражи и заповеда и једина је права љубав. Оно што она говори није пример, није учење, није теорија: као што не жели новац, славу, не прописује ни правила, и не позива да је следе. Тако се договорила са собом и с Богом. И тако и јесте. На целом свету је било веома мало оних који су разумели, и знали, малену и обичну митологију свакодневице, шта значи устати ујутру, умити се, припремити доручак, радити, журити, једити се, вређати се - сиво, механички, просечно, запањујуће трезвено и без лажи и искључујући сваки патос. Сасвим мало је било оних који су знали да оно што се једног дана збива на улици, у кући, у продавници, у радионици, да то није ништа друго до што се већ вековима збива у целој васиони. Да би приметио свакодневну божанску обичност и митологију трезвености, човек мора да буде неуморан, не сме да отупи, и ни за тренутак не сме да се досађује; не сме да испусти из руку време. Увек има разлога за саосећање, за дивљење, за помоћ, за смех. Врлина митологије свакодневице јесте будност. У етици свакодневице прети опасност аутизма. Радости и добра дозвољени су свакоме; али ако се усудим да више тутнем у џеп него што је заиста моје, безимене силе скривена добра претваралу у љуте гује, а оне уништавају чак и оно што је мој слободни део и што припада мени. Нема човека који за то не зна. Заједница не започиње тиме што гомила мајмуноликих људи склопи савез; ни тиме што мушкарац и жена заснују породицу; ни тиме што се неколико разбојника окупи у групу; ни тиме што се слаба животиња повуче у пећину. У природи нема порекла заједнице, нема га ни у породици, племену, интересу. Ствари не започињу споља, него изнутра, и не доле, него горе, и не у видљивом, него у невидљивом. Питање насиља јесте: да ли онај ко је бољи од других у знању, способностима, снази, просветљености, ко је боравио у елизијумским вртовима, упознао мир и радост, затим се вратио међу људе да оно што зна, за што је способан подели с њима: да ли он сме да присиљава људе на нешто и против њихове воље? Насиље је забрањено увек и у сваком случају и свима. Чак и онда ако човек његовим посредством не добија никакве предности, ако остаје сиромашан, и онда, ако човек не може ништа друго него да се користи насиљем. И онда ако се маша насиља из нужде, нема друге могућности и треба и мора. И онда ако човек одбаци владавину, славу, углед, богатство, и користи насиље тако што се, поражен, покорава оној надљудској сили која га присиљава да је примени. Чак и онда када свесно прихвата одговорност због насиља, чак ако преузима на себе цео терет казне која следи због коришћења насиља. Чак и онда ако човек јасном самосвешћу окрене на себе демонске силе које кажњавају насиље, себе самог њима излаже, штитећи цео народ својим телом како би само њега јединог сустигла казна.
Насиље је забрањено. Свако ко га је некада користио знао је да се служи забрањеном делатношћу. Највише што може да учини човек овако гласи: свесно чиним оно што је забрањено. Не смем. Знам. Ко ипак тако чини, он испашта. Прихватам. Не браним се, не пребацујем на другога. Не оправдавам себе да то чиним због принуде. Знам да ме ни то неће спасти. Ни онда ако примим на себе цео терет одговорности, јер насиље ништа не оправдава. Ипак чиним тако, јер тиме користим највећем броју људи. Тако спашавам толико колико без употребе насиља не бих могао. И то је важно. Спашавам их, они ће живети. Што ћу ја због тога испаштати? Нека! Прихватам. Свети круг само један човек чува: песник. Не зна се да ли су га краљеви, свештеници, војводе, војници, уметници замолили да остане, или је сам прихватио задатак; или је само био последњи и кад су сви отишли, рекао је: издржаћу. Или ће коначно и он отићи и нико неће наставити и чувати Теменос. Раније смо се могли задовољити историјом књижевности која је говорила да је песник израз националног духа. Јер раније песник заиста и готово искључиво друго и није био до израз. Мада не увек, али веома често, политичко биће које изражава свет или класе или слоја, или народа. Израз је схваћен на следећи начин: дух, слика, осећање били су дати готови у нацији, песник је налазио речи за њих и народ је самог себе разумео. Уколико је говорио ново, могао је бити израз само дате стварности. Ако су народ, време, класа нагињали револуцији, он је певао о револуцији, ако је угушена, о угушењу, ако је сломљена, о поразу, ако је било наде, о нади. Увек то и само то што је било. Песник је био израз. Мноштво помпезних теорија које објављује о песнику, само је празна прича, неозбиљна, јер је савршено иреална и у стварности нико у њу на верује. У стварном животу песник није израз, нити он преживљава, нити остало, него је просто луда. Луда је због тога јер се не бави новчаним приходима, не труди се да дође на утицајно друштвено место. Nur Narr, nur Dichter - као што каже Ниче. То је схватање које извире непосредно из масе, то је опште, то је јавно мњење. Песник је, каже се с премоћном подругљивошћу, надмоћношћу, презиром и унижењем: пајац, ништа друго. Гете није био човек који прихвата. Чак је управо био човек који само ужива. Фауст који је уживао, који је све отресао са себе да би могао остати надмоћно слободан и безбрижно ведар, непоремећено смирен и неометано без сметњи. Шилер пак није завидео богатој слободи без страха. Шилер је осећао неподношљивим да песник који располаже тако божанским способностима, као Гете, тако без саосећања одбија оно што је тада већ морао да прихвати poeta sacer. Шилер је само починио грешку што је веровао да само Гете може извршити прихватања на себе великог магијског акта. Сматрао је исправним ако чување Теменоса и прихватање тамних грехова прихвата Гете, веће и више биће од њега. Поред свог пријатеља самог себе није сматрао достојним за ову узвишену службу. Патио је што Гете то не разуме, не зна о чему је реч. Или је још више патио, јер је видео, Гете је врло добро знао шта би требало да учини, али није хтео да одустане од личног мира и бескрајног инстинкта уживања, од фаустовске жудње за срећом и титанске страсти за радошћу, таму је свесно избегавао и пред потресном суштином светске ситуације је затварао очи, прећутао је,
порекао, слагао. Гете је избегао задатак poeta sacera. Али онај ко избегне задатак, натовари га другоме. Чување Теменоса је тако између њих двојице допало трећем: Хелдерлину. Ко не прихвата, тај пребацује на другога, ко не преузима на себе, тај ставља на другога. Тако су њих двојица, Гете и Шилер, пребацили, тако су пренели обавезу Светог круга на јединог живог у том добу који ју је прихватио и узео на себе, на Хелдерлина. Коначно је настала ситуација која је запажена тек стотину година доцније, да истински песник немачке класике није био Гете и није Шилер, него Хелдерлин. У судбини poeta sacera најтеже је поднети нов однос с народом. Песник судбину народа преузима на себе. Овај обред, међутим, мора остати тајна, јер ако се открије, губи се смисао мистерије. Сем тога, чим се обред раскринка и значење песничког бића постане очигледно, народ га сместа оклевета. Јер је народ већ пао тако ниско да своје грехове не види; осећа се недужан, чист и узвишен. И када угледа песника преплављеног преузетим гресима, одједном је присиљен да препозна ситуацију. Зна да у poeta sacera види самог себе. Зна и сада више не може да порекне да живи у обесвећеној срамоти. Када бедник види патника, „проклетника“, веома добро зна зашто бедник пати и још боље зна ко је заправо проклетник. И онда се у демонској страсти букнулим гневом баца на песника, баца на њега блато, исмева га, измишља гласине о његовом лудилу, прогони га, пориче. Не подноси га. Не смирује се док га не упропасти. Док не поломи огледало које показује његове сопствене гнусобе. Пре 18. столећа није се знало за тип порекнутог и криво схваћеног песника. А за последњих двеста година пак уопште и није било истинског песника који није пропатио поруге и прогоне и оваква понижења и коначно овакав слом. Песнику је тек релативно касно пало на ум, према крају века, будући да се ситуација обрнула због промене односа с народом, да он јавност више не сме да пожели. Напротив. Мора да тражи заштиту како би избегао додир с публиком, популарност, додир с обичним човеком. Ко то не зна, њега ништа није могло спасти од срамне пропасти. Ко је знао, он је створио сопствени метод да би себе одвојио од народа. Морао је на неки начин да буде недоступан и недодирљив. Јавност је требало држати на одстојању. Скривао се и живео у тајности; писао је тешко разумљивим језиком; уздизао се у високи духовни свет; налазио специфичну и личну симболику. Песништво је чувало такву мистерију унутар које је требало да остане и само су посвећени знали за њега. За тајну су чак сазнавали, и они коју су је могли сазнати, тек накнадно, после песникове смрти. Као да се није смело знати код кога и где гори свети пламен. Требало је сакрити пламен пред олошем који је тражио смрт за свакога ко га је узнемиравао у његовом тоњењу у мочвару. Разлика између античког и модерног песника није пасивна егзистенцијална ситуација. Разлика је што модерни песник, препуштен себи, исмејан, несхваћен, жигосан као пајац, на раменима му тежина симбола свих људских величина, потпуно сам и из самог себе треба да очува баштину и да је поново створи снагом Свете речи - мора да обнови савез између божанског бивства и људске судбине. Када је Исус извршио чудо и ученици се задивили, он је рекао, не ученицима, него човечанству: не чудите се, јер ћете вршити чуда, која ће бити много већа од ових које сам ја извршио, у моје име. Обнова савеза између људске судбине и божанског бивства: задатак је краљевске, свештеничке, државничке, али свакако сацерске
судбине. Пасивни задатак poeta sacera је да буде жртва - да преузме на себе демоне произашле из срозавања народа и да пропадне; активни задатак: увек изнова, из себе самог, судбоносно остављеног на цедилу, стварати везу човекове судбине и божанског бивства уз помоћ логоса. Оно што су поквариле таште, профане и непосвећене руке треба опет поправити, с тим што непрекидно треба показивати више: истргнути бивство потонуло у материју, донети светлост, снагу, знање, дубину, истину, лепоту, чудо и чак и од тога више, јер: у моје име ћете вршити већа чуда него ја. Тиме што сам ја изручен Силама још није довољно, морам да и њима располажем. Није довољно доживети свет, треба га изнова створити. Божанско бивство за човека није само отворено, него га увек изнова треба отварати. И што за то треба да платим, није мало: то сам ја сам: морам постати жртва. Али није довољно да пропаднем, и жртва је мало: снагом речи треба да отворим надљудско. Тек тада могу бити сацер.
17. Будност је метафизичка осетљивост човека. Мета фисика пак значи: изнад природе. Натприродна осетљивост која гледа и види и зна чак и оно што је недоступно за чула. Будан је онај који види изван појава чула, ума, осећања, страсти. Константна ознака Буде јесте савршено будан. Али и сама реч буда значи духовну будност. Будан сањар. Он је одбацио све врсте сна, не спава више ни чулима, ни страстима, ни умом, ни жељама. Отвореност бивства има четири главна правца: први је отворен према натприродном свету који се налази с оне стране природе; други је отворен према бивству другог света који се налази с оне стране живота; трећи је отворен према мистеријама душе; четврти је отворен према свим живим бићима, у првом реду према другом човеку. Први правац отворености је метафизика; други је веза са светом мртвих; трећи је вечност за мистерије; четврти је непосредност у заједници. У последње време настало је прилично велико неповерење према многостраности древног великог човека, па је многострука способност предисторијских личности оквалификована као легенда. Нема никаквог разлога за овакво неповерење. Питагорина делатност пада на границу историјских времена, Емпедоклова је још каснија. Сви знаци говоре да овај човек, ако и није сасвим свакодневна појава, није био легендаран. И ако смо у историјским временима овога човека готово видели својим очима, немамо разлога да претпоставимо да слични нису могли живети сто-двесто година раније. Данашњи специјалиста и стручњак, наравно, нехотично је скептичан у својој суженој ситуацији света наспрам космички простране и универзално прозрачне људске личности. Ови људи су били сакралне особе. Смисао њихове универзалности је натчовечност. Оно поуздано и самосвесно блиставило које се очитује у њиховим речима и делима и које зрачи из њихових личности, чак често и кроз глупе анегдоте, чини чулно готово опипљивом ову натчовечност. Древни теолог је човек који ни у предисторијским временима није био честа појава, али је био стваран. Од тада се губи управо овај сакрални субјекат. Од последње крупне појаве, од Платона, историја не зна за овакву надљудску личност. Преокрет у шестотој години пре Христа има два крупна обележја која од тада владају човечанством: сакрални субјекат и књига. Њих двоје су Учитељ Живота. Сакрални субјекат одговара древном бивству: јер је жив, разгрнут, отворен, слободан, непосредан, личан, апсолутан, интензиван и реалан. Књига одговара историјском бивству, јер је предмет, она је везана, обликована, посредна, безлична, релативна, екстензивна и рефлексивна. У древном добу Учитељ Живота је био први сакрални субјекат, у историјском добу Учитељ Живота је књига, сакрални субјекат. Древне књиге су написане у сутра-стилу. Сутра је сансртска реч, граматички она је кратка реченица састављена од готово неповезаних речи, такорећи загонетка. Могла би се назвати и тајним писмом које се састоји од корена речи. Везе треба да нађе читалац. У оваквој сутри записивач користи речи као симболе. Због тога се речима исписане књиге древне Индије
или Ирана у суштини не разликују од кинеске књиге исписане знацима, од египатског папируса исписаног хијероглифима, од вавилонског писма урезаног у камен или од писма мексичких Ацтека, узловног кипуа у Перуу. Сутра је у највећем броју случајева, без обзира од колико је речи састављена, увек за једну реч краћа од потпуне реченице. Ако је за продрмавање потребно шест речи, онда каже само пет. Шеста је кључ који даје или Учитељ или га треба наћи. Сутра се евентуално и без њега може разумети, али можда погрешно, можда сасвим супротно. Све док разумевање не прати сев буђења, човек дотле није разрешио сутру. Јер је тај сев примаран. То је бљесак искре о којем Платон говори у седмом писму. Најдубљи садржај сутре увек је метафизички и апсолутан. Митски садржај, слика је већ другоразредна. А рационални смисао је трећеразредан. Своје граматике пак уопште нема. Каткада звучи као пророчанство, понекада као халуцинација. Тако је говорила Питија, тако су писали песници, тако су се оглашавали богови. Језици су већином само средства саопштавања индивидуалног Ја. Раздобље разбаштињености Генон одређује по тренутку када су у ренесанси уместо латинског језика ступили национални језици неподесни за означавање универзалних садржаја. Гледиште модерне науке, наравно, сасвим је супротно. Њена претпоставка је да су народи у почетку били примитивни, а исто тако и језици, и што су били старији, били су примитивнији. Истина је управо обрнута. Што је језик старији, он је више метафизичан. Кад не би било тако, не бисмо били принуђени да сваку нашу универзалну реч преузимамо из кинеског, санскрта, грчког или латинског језика. Неразрешива тешкоћа кризе јесте што она поседује могућност објављивања, али та могућност се никада не претвара ни у шта друго, остаје само могућност, односно не остварује се. Зато је истинска сакрална књига само и једино она која је преостала из древности или она која живи непосредно од древног духа. Најдубља особина апокалипсе јесте што се пред њом налази решење, али га она никада неће открити; непрекидно промашује расплет, није будна она хода као месечар. Чак и средства спаса и бекства употребљава против себе. Човека потонулог у омамљеност у раздобљу историје не буди сакрална личност. Сакрално својство личности је изгубљено, а мноштво покушаја којим је она покушала да поврати то својство, окончано је неуспехом. У раздобљу историје Учитељ Живота није човек, него књига. Оно непосредно објављење што је у древна времена био сакрални човек, сада је постала књига. Књига буди. Она је петао који се оглашава: Пробуди се, човече, немој да те успава демон сна! Претпоставка бића књиге јесте да је људска личност нема. Рећи, располагати делатном и активном речи, дати знак за буђење у историјском времену једино је књига у стању. Људи међусобно јесу и могу бити само у индивидуалном односу, универзалне односе изриче писана реч. Архаична синтеза се готово никада не везује за једно име. А ако се то и догоди, и само је име универзално, као што је индијански Ману, египатски Манес, кинески Ванг. Јединица је универзална. Ова универзалност се на свим тачкама може најоштрије одвојити од
колективизма. На прагу историје губи се универзалност; паралелно с тим губи се и мит, а народ постаје гомила. Закључије се затворено бивство и постаје живот. Генијалан човек се није толико удаљио од сакралне личности као филозофија од архаичке синтезе. Најважнија разлика између њих јесте да генијалан човек живи у историјском времену, што значи да не живи у народу, него у гомили, односно не у универзалном бивству, него у индивидуалном животу, отуда не у животној заједници, него у осами. Генијалан човек је сакрални субјекат, али његово сакрално својство у месечарском бивству није слава народа, него трагика његове личности. Ова трагика ломи на комаде његову непосредност. Због тога је присиљен да буде рефлексиван. Наравно, рефлексивност га ни за тренутак на задовољава. Очитовање генијалног човека у историји, не узимајући у обзир сасвим мали број изузетака, јесте - написана реч, књига. Чак и онда ако он није песник, писац или мислилац, свој задатак може да остварује само књигом. Личност историје није сакрална, него генијална; о значењу своје делатности она најчешће нема ни појма. Она буди и узнемирава, али не зна зашто. У тајанственој вези са својим претходницима и савременицима, учи од њих и сагласна је с њима. Свака од њих носи у себи, у било каквом облику, ма колико поспано и сањалачки, универзалност. Осећа да наставља дело предака о којима никада није чула; мора обавити рад чија тежина није јасна. Правог генијалног човека генијалним чини његова духовна универзалност надиндивидуалност, натпринципијелност, поглед изнад погледа на свет. Свака генијалност је на неки начин везана са бивством: с целином света - с постојањем, с онтос он, с идејом; свака генијалиост је једна врста интензивне осетљивости. И управо је због тога за сваког другог човека дело генија могућност буђења. Мистична интуиција која носи будност и разбуђује човеково биће није разумна способност. Оне снаге које се очитују у медитацији, у надахнућу, у визији, у заносу и које руше зидове Ја како би пробудиле човека за потпуност бивства, те снаге не спадају у круг личног разума, него су индивидуалне, натприродне силе, силе универзалног бивства. Због тога човек види у надахнућу, заносу, несвести, усхићености егзактне симболе, а не апстрактне појмове. У екстази човечанство и јединство света су непосредна реалност. Због тога се у музици успавано Ја тргне и одбаци деградирани живот. Отуда све оно што спада у круг мистичне интуиције: прорицање, пророштво, епоптеја, екстаза, медитација, истрже се из света факата, уздиже из времена, оставља на цедилу рационални смисао, нагриза стешњено Ја. Из реалног круга опсена човека ступа у универзални свет сила надвремене стварности. Схвата заједницу, постаје непосредан, отвара се; а што је опет само друга реч за то да је човек. У преисторијским временима сви народи на земљи су захватали из праизвора бивства. Због
тога су били међусобно слични, јер су сви живели од истог духа. Независно једни од других, каткада међусобно блиски, каткада међусобно удаљени, народи сличног рода, сличног језика или различитог рода и језика, али је свако од њих своје пресудне мисли узимао из истог древног духовног откровења. Ово древно духовно откровење било је темељ поретка држава; то је био темељ сличности религија, поредака, друштава. Њихову чистоту су чувала и предавала једно другом истакнута поколења. То је била истоветна метафизика свих древних народа на земљи. Постоји једна баштина: као и једно човечанство, један дух и један Бог. Међутим, иако је једна и мада је свуда иста, она се јавља прилагођена временима, народима, језицима… Име једне овакве баштине: древна целина. Ова архаичка синтеза у више случајева је везана за доба, за родове и за народе; догађа се да унутар једног народа постоји више баштина. Баштина је чувар човековог духа, смисла његовог бивства, логоса, знања, будности. Нема духовности изван баштине. Уколико духовност одступи од баштине, као што изгледа да је одступила такозвана наука у нововековној Европи - на крају је присиљена да јој се врати, присиљена је да живи од остатака баштине. Баштина је објављење Прадуха, једино аутентично знање. Мистична интуиција нема појмова, нема слика; метафизика размишља у идејама. А идеје су прастварност натприродног реалитета. Прастварности се не могу превести на језик и не могу се изразити речима. И данас је то тако, а било је тако у свим временима, а што је реч о ствари од пресуднијег значаја, мања је нада за прецизну дефиницију; отуда је најмање могућа дефиниција најважнијих ствари, а када је реч о апсолутним стварима, њихова дефиниција је потпуно немогућа. Једина могућност да се обухвате идеје јесте симбол. А симбол је скривен, загонетан и за његово решење је потребна управо мистична интуиција, епоптеја, хисти, видја, будност. Симбол и виђење и стварност у метафизици увек остају метафизички, односно не излазе из метафизичког круга. Непосредно објављење, које су различите баштине чувале и предавале даље у облику древне целине, првобитно је било отворено. То је било оно време које баштине једнодушно називају златним добом. Сви су људи били учесници објављења. Није се знало за касте, класе, за образовне разлике, за квалитет способности. Објављење је било непосредно, а у њему је учествовао сваки човек. Било је веома много религија и има их веома много. Само је једна баштина била и једна постоји и једна ће бити и нема могућности да их буде више. Задатак Европејца данас није да се халапљиво хвата практичне примене уз свој незрели дух, да нестрпљиво жуди за деловањем метода, него да покуша да разуме дух древних целина. Ова варварска гомила жели да сместа продре у светилиште и гладна је езотеризма, а још не уме ни да опере руке. Први корак према древној баштини не може бити ништа друго до ученичка покорност: јер човека не преображава техника, него дух. Време и начин прилагођавања, ако дух за то буде сазрео и буде му то потребно, уследиће сами по себи.
Знање се може научити. Виђење не може. Још мање претпоставка за обоје: будност. Онај ко је виђење и будност предао даље новим генерацијама, био је сакрални субјекат и он је нестао. Нама је преостало само знање; из тог знања морамо научити да видимо; а из овога виђења морамо научити да будемо будни. Знање у баштини је древно објављење. Ово древно објављење је бескрајно јасно и једноставно: човеково порекло је божанско и једини задатак људске судбине јесте да сачува своју сличност с Богом. Људски живот нема други задатак. А баштина: одржава трајност постојеће везе између људског и божанског света. Све оно о чему учи баштина у облику различитих архаичких целина извире из овог једног јединог древног објављења и у њега увире. То је језгро знања баштине. Будност је интензивна осетљивост која не припада само чулима и души, него и интелекту и инстинкту и духу. А највиша је будност виша од најинтензивније осетљивости. Божја будност није чулна и није душевна и није духовна, него је она: љубав.. Лао-це каже: Кога небо хоће да заштити, љубављу га чува. Бог штити свет љубављу и чува га љубављу. Највиши степен сличности човека с богом није дух, него будност срца: љубав. Историјски човек не размишља у сликама, него у смисаоним супротностима и потпуно слеп је упоређен с архаичким човеком. Интелектуална делатност модерног човека апстрактна је и иреална. Конструкција слике у огледалу, која је резултат размишљања у супротностима, појмовна је, другим речима она је без слике, без светлости, фиктивна, небитна и празна. У стварности нема супротности. Шта је то што постоји у стварности? Једном једином речју: разлике. Обележје света није у супротностима, него у разликама. Формула супротности: појам и супротан појам. Оба заједно: сама ствар и њен слика у огледалу. Формула разлике: бескрај сличности и разлика света. Постепено разликовање квалитета и количине. Све слично се разликује и све различито је слично, али тако да се сличност никада не поклапа потпуно и разлика се никада не претвара у потпуну супротност. Супротност није својство света и није својство стварности, него апстрактног смисла. Савремени човек дословно прихвата учење о сеоби душа и то је највећа заблуда модерног човека о древном добу. Слика сеобе душа не значи да се индивидуална људска душа, ђиватма, у Веди - рађа, умире, поново рађа, да кружи из земног живота у живот на другом свету, да се из живота с другог света врти, креће, сели и лута у живот на земљи. Тако нешто може да тврди само мишљење које је механистичко због преоптерећености смислом и зато је заслепљено. Сеоба душа је праслика која се не односи на људску индивидуу, него на вечног човека. Ева није лепа. Ева је чаробна. Ева је биће које је своју лепоту оставило у свету духа и заменило је за чар. Земна жена није лепа, него заводљива. И када човек за жену каже да је лепа, он Девојку Лепоте, истинско биће од човековог бића, брка са заводницом и са завођењем.
Јер лепота и мудрост Софије су љубав и буде љубав; Евина чар буди опсену. Софијина лепоте везује за вечно: сјединити се с њом у љубави и вратити се у једност за бескрајна времена. Евина чар опсењује, али после буђења из опсене испоставља се да се сједињавање није ни догодило; све је било само опсена и чаролија. И овде сви праве грешку када верују да заводница Ева није исто таква губитница, преварена, зачарана као и Адам кога је Ева преварила и зачарала. Жена је исто тако жртва чари као и мушкарац. Јер Евина чар значи да је она донела ову чар и преко ње је чар зрачила у свет. Њеним посредством је свет постао опсена, чар, чаролија: пуки привид, слика, маска, иза њега нема ништа, јер када се човек освести од чаролије, зна да је преварен. Једини циљ земне жене је чар, не свесно, намерно, него много дубље од тога: према њеном бићу. То је њен усуд. Највећи страх жене: бити стара и ружна. Ако би била лепа, никада не би могла бити ни ружна, ни стара. Лепота није обележје које се може изгубити; лепота није својство, него сличност с Богом. Оно што се може изгубити и што жена и губи јесте чар. Зато постаје ружна и стара. Лепота није нешто што је пука спољашњост. А то знамо по томе где лепота заиста постоји: у уметности. Она се ту налази и ту ће вечно остати. Лепота се реализује у уметности. Лепота су моћна ватра и светлост које владају целим бићем. Оно што је пука спољашњост, то је чар; одећа, боја, улога, научени осмех и покрет и понашање. И то је оно што жена губи: средства чари. И то је оно што чаробност као усуд мора да проживи: да открије да је изабрала маску а не лице. Може се неговати земља, природа, материја, људска способност, таленат, знање; и само се они могу неговати. Дух се не може неговати, јер је дух онај који негује. Култура је интензивно неговање материјалне природе. Култура коју модеран човек именује и држи за такву није интензивно неговање, него идеалитет који је изнад живота и који не дотиче живот. А шта је, пак, делатност модерног човека; то није стваралачка, није позитивна, већ празна, небитна и нејака делатност у којој је дух сужен, у много случајева и нестао. Идеалитет културе стоји насупрот практичној делатности - а реалитет исто тако недостаје идеалитету као и пракси. Овде не искрсава ни могућност неговања. Дух не досеже живот, живот не досеже дух. Реализација нема могућности. На једној страни апстрактан идеалитет, на другој огрубела материјална пракса не налазе везу новог доба, не живи у духу уједињавајуће љубави, него у своме Ја. Дух постоји од почетка попут објављења, и ако га свете књиге и не би сачувале у писаном облику, сачувале би га неизмењено и непроменљиво уверење људске душе. Шта треба чинити, какву делатност треба наставити, какав ниво треба одржавати, какве идеје остваривати, то одвајкада зна дух љубави који живи у човеку. Филозофија, морал, социологија, психологија новог доба настали су у безваздушном идеалитету а да се нису могли озбиљно умешати у било чији живот. И када би једног дана све библиотеке нестале с лица земље, недостатак не би нико приметио. Још јаче изоштравајући ситуацију могло би се ризиковати: човек новог доба је хришћанске религије, али ако би једног дана нестало хришћанство с лица земље, недостатак нико не би приметио,
ко зна, можда свештенство понајмање. Духовност се у суштини не разликује; идеје и циљеви религија, метафизике, морала, државног уређења су истоветни, јер су они исти у свим временима и код свих народа. Разлика је у томе што древни човек живи у овом духу, верује у то, садржина и судбина његовог живота је да оствари овај дух. Ово остваривање је метафизичка делатност живота; то је интензивно неговање. У делатности живи очински дух љубави; управо је због тога у целини религиозна и метафизика, а управо због тога је ова делатност култ. Човек новог доба, мада зна за метафизику, за својство култа делатности, за религиозну природу неговања, не верује у њих, запоставља овај дух, и садржај живота му је да уместо очинске љубави сопствено Ја стави у средиште. Модерни дух, као што се данас каже: није егзистенцијалан, што је само друга реч за то да је он безначајан и без духа и безличан и празан и нереализован. Човечанство новог доба своју целокупност брка са својим теоријама; људи новог доба, сваки понаособ, нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници, државници, сви су они убеђени да живе узвишеним животом и не примећују да не реализују ништа од оне духовности коју објављују. Од лепих и узвишених мисли не остварује се ништа ни универзално ни индивидуално, све је интелектуална илузија под којом често живи ординаран, арогантан, разметљив, ташт, плитак, јадан, подао човек, и у сваком случају примитиван човек. Живот припада кругу материјалне природе и без додира духа је исто тако беспомоћан и слеп, као што је бесмислен и таман. Под оваквим околностима нема могућности за то да било која мера постане универзална. Човек постаје мерило ствари, Ја, што је почетак неумерености и безмерности, интелектуалне софистике, моралне анархије - у животу државе, као што каже Конфучије: власти хвалисаваца, моде у уметности, лицемерја у јавном животу. Последица губитка мере је што је свако индивидуално принуђен да утврђује добро и зло, и то не да га утврди једном за свагда, већ само да га импровизује за дату ситуацију. Индивидуални и импровизовани морал, разуме се, губи свој законски карактер, и на крају добро и зло не представљају ништа друго осим индивидуалног интереса који се сваког дана и сваког тренутка може мењати. Живот постаје бесмислен, ова бесмисленост преплавила је живот у сваком погледу и прожела све његове моменте. Интензивно неговање најпре постаје терет, касније принуда, на крају ропство. На овом ступњу неговање се назива: рад. Рад није ништа друго до делатност, али без реализације духовне истине, у животу који је постао бесмислен, делатност ниског реда и растрзаности постаје мучна, тегобна, тешка. Ако живот нема смисла, онда је животни циљ човека бадаваџијско уживање; наслада неодговорног Ја. И ако живот нема смисла, онда је и делатност бесмислена; та бесмислена делатност је: рад. Човечанство није видело да не треба започети од рада, него од укупне делатности живота где она добија смисао. У оном тренутку када би рад опет успео да постане интензивно неговање
односно када би рад опет био реализација духовне вредности, све би једним потезом добило решење. У модерном добу један једини рад је задржао карактер интензивног неговања. Уметник је једини човек модерног времена који реализује духовне вредности. И уметнички рад је једини који није постао мучно робијање, који је чак остао привлачан, узбудљив, леп и целовит. Човек је, каже Заратустра, или отац природе, или њен пљачкаш. Ако човек реализује дух љубави, онда је отац природе; ако не реализује, онда је пљачкаш природе. Чињеница је да историјски човек није отац природе и да не уме да реализује дух љубави. Земљу више и не негује, него је пљачка систематски или без система, али је пљачкаш. За њега су постали плен пшеница, раж, кукуруз, воће, месо животиња, рибе мора, руда из планина, хиљаде загонетних умећа материје, као магнетизам, електрика, хемијска својства, али му је постао плен и други човек, други народ, друга раса, плен су му постали камен, вода, земља, ваздух, и све је он то опљачкао да би све привукао у круг свога Ја. За то време је постајао све сиромашнији, све више диваљ, груб, завађен, све затворенији, тврђи, плићи, глупљи, примитивнији и опакији. Задатак древног човека јесте реализација у духу љубави, сакрални начин живота; то је култ. Циљ древног неговања није била култура, него претварање у рај. Претворити у рај тако да помоћу посвећене делатности, што је онда био назив за рад, покуља благостање, процват, изобиље, лепота. Природа није била непријатељ човека, него складиште есенција, које се стављало на располагање и тиме је било могуће уздићи људски живот на ниво свете радости. Јер радост није ништа друго до допуна природног живота и ко хоће да постигне радост, он хоће да учини потпуним своје бивство. Земаљска срећа зависи од тога да ли ће земља постати цветна, лепа, богата; да ли ће живот уредити према законима љубави очинског духа; да ли ће се победити све мутно и магловито; да ли ће се реализовати дух љубави између људи, између људи и природе. Ако све ово успе, природа ће изобиљем разлити своја небројена блага, народ и земља ће живети у радости - човек је срећан и природа се претвара у рај. Култ је интензивно неговање, реализација духа љубави је висок и крупан задатак, борба с тамним, злим и штетним силама у свету. Обиље и лепота, процват и богатство резултат су делатности која употребљава све људске снаге. Међутим, историјско доба није схватило дејство и значај деловања култа у протеривању ђавола. Због тога се за време историје ослободила маса злих, штетних, тамних Сила: оних Сила чију ђаволску природу прилично откривају ратови народа, грађански ратови, револуције, инстинкт пљачке, али ништа дубље ни ужасније од технике. Техника није култ и није култура. Техника је покушај ослобођених ђаволских сила да униште живот на земљи. Светлост се изгубила с нестанком древног доба. Нестало је Златно доба. Човек више није реализовао очински дух, постао је пљачкаш земље, и земља је потамнела. Есенције земље су се поквариле и посредством делатности није извирало цветање, радост, обиље, нити срећа, него горка и тешка нужда, патња, сиромаштво, глад и беда. Култ, негован с радошћу и вером,
претворио се у напоран рад. Дух је напустио овај рад и повукао се. Рад је постао пука култура, празна, узалудна, неприродна и сувишна библиотека - апстракција, из које није навирало универзално благостање, није стваран универзалан поредак и тим трагом није израсла универзална радост. Живот се сасушио, окаменио, постао груб, тежак, напоран, мучан, таман. Нема тако безначајног покрета и мисли чије се деловање не би осетило и у најудаљенијем делу свемира. Свако дело има своје универзално значење за свет. Један једини облутак бачен у море одређује савршено нов смер живота света, и сваким дахом се мења нешто у животу света, ма колико то било мало. Свако дело је реализација неке духовне истине и доноси оно чега пре тога није било, само је лебдело као жеља и могућност… Велика дела су једном и заувек учињена за цело човечанство; али свако дело, па било оно и сасвим малено, има светски значај. Култ је константно одржавање везе између духовне и материјалне стварности, саопштавање божјих сила природи. Управо због тога је култ она човекова делатност посредством које се лагано буди у човеку добра намера и та добра намера буди у њему и његово добро знање. Човек се својом делатношћу враћа на своје древно духовно место које је материјализацијом изгубио; али се не враћа индивидуалан човек, него универзално човечанство. Култ није оно што је касније ретко и евентуално посвећивало делатност; култ на древном ступњу значи: непрекидна сакрална делатност. Свака делатност човековог живота без изузетка била је сакрална, јер је архаички човек знао да небеска ватра духа зрачи кроз дела. Разлика између историјског и архаичког човека налази се у разлици користи и култа. И из користи извире култура, али је она скроз стварна и спољно материјална, јер су предмети у историјском добу плодови непосвећене делатности, који, истина, улепшавају свет на површини, али не служе боговима светлости. Лепота предмета не делује повратно на човека и не уздиже га и тако човек остаје непосвећен. То је нарочито катастрофално за културу човека новог доба: док ствара високу предметну културу, он сам живи варварским животом. Култ је човекова очинска љубав и нежност, његова радост и служба природи. Човек зна да је у зачелу времена, првог дана стварања био господар рајске, срећне, мирне природе. Када се човек материјализовао и починио грех, природу је повукао за собом. Није природа затамнила човеково бивство, него је човеков пад затамнио природу. Човек сада мора да поврати природу у њено прастање и земљу опет претвори у рај, као што је она првобитно и била. Култ је она делатност, чији је смисао, опруга, циљ да природа опет буде небеска природа, земља опет небеска земља. Природу ће уздићи просветљени човек и просветљена природа је истинска домовина човека. Човекова земаљска делатност је култ, жртва, сакрална мисао, реч, дело, служба. Човекова земаљска делатност само тако има смисла. Ако није култ, ако није жртва, ако није продуховљавање материје ако није уздизање природе, онда је делатност бесмислена, празна, узалудна, тежак рад. Свака делатност се збива у славу Бога, као култ, као служба: онда се увећава и обогаћује земља, и човек тада уздиже природу назад на њено исконско место, и
тада је култ леп, истинит, радост; ако пак човек дела у сопствену корист, земља се смањује, мршави, сиромаши, природа постаје све тежа и тамнија, губи се смисао култа: и човек само ради. Култ није ништа друго до сакрална делатност; рад је пак непосвећена делатност. Ствари и предмети, машине и оруђа, творевине и воће нису својина човека… Култни предмет је корпа, одећа, нож, перо, чаша, посуда, кола, машина као што је култна делатност писање, једење, говор, шетање: тиме што добро и лепо, истинито и озбиљно говорим, расте блаженство света. Уживање у цветању је слободно: свако може да нађе радост у светлости и лепоти. Алхемија је архаичка синтеза која знање о свету обухвата некаквим јединством. Као што се астрологија заснива на аналогијама људске личности, судбине, историје и космичког збивања, тако се и алхемија заснива на оној аналогији која постоји између људске личности, судбине, свесног усмеравања судбине и склопа материјалних елемената и међусобног деловања ових елемената. А злато и камен мудрости значе да циљ алхемије није, као што се данас верује, да се направи злато. Циљ: пронаћи начин прављења злата и свет поново претворити у злато - свет и природу и човека вратити опет у златни свет, у златно доба. Свака делатност је постала рад изузев уметности. Уметничка делатност је једина која је сачувала и одржала изворни смисао делатности: остала је духовна служба која улепшава свет. Изворно је сваки рад био неговање и никада није имао значај опстанка, а још мање индивидуалног ћара. Ако се из делатности изгуби изворни поступак неговања, нестаје и сакрална прожетост, а с њом заједно губи се и смисао делатности… У древности је делатност била таква врста неговања каква се данас може видети једино код генијалног човека, који предано, са страшћу, с метафизичким акцентом, на живот и смрт чини оно што чини, и зна да резултат његовог дела не припада њему, него уздизању и продуховљивању света. Циљ културе у древности јесте подизање заједничког блаженства човечанства; а средство културе, на свим подручјима човековог живота, јесте култна делатност. Алхемија је учење које говори о овој делатности. Циљ јоге је суштинско преображавање човека у биће што вишег нивоа, али не за сопствено спасење јогина, него је то могућност да човек постепено постане Бог: да се све савршеније препушта божанским силама. Циљ јоге - припремити ум и срце човека да би он примио божанство, и препоручити целог човека да буде средство Бога. Метод за то је тапас, самопрегор, аскеза, одрицање. Да би човек могао бити средство божанства, сигурно је да треба следити поступак преостао из древности, поступак који је знаменит од самог зачела. Тај поступак се назива јога. Смисао живота је да човек избућка из себе оно највише. Неговање тога је послање и задатак универзалног човека, али слава извршења задатка не припада човеку. Сваки човек има тачно
одређено место у судбини и задатак у свету. Ово место не могу да напустим и не могу да будем ослобођен задатка. То је будно прихватање: јога. Човек као слика и прилика Бога у царству објављења треба да настави делатност Бога. Та делатност је: подићи оно што је пало, пронаћи изгубљено, очистити укаљано, изгланцати потамнело, поломљено опет саставити, побуњене преобратити и смирити. Једном речју: искупити.
Смисао људске делатности је да свет треба уздићи у свет духа, односно треба га претворити у злато. Због тога је људско неговање сакрална делатност. Делатност на искупљењу тек се онда може окончати када се и последње развејано и загубљено зрнце прашине врати на своје место, претвори у злато, кад и последња заблудела душа већ зна да је људска делатност служба Богу и није самовољно Ја. И нема таквог дела које је наизглед безначајно које не би имало неизмерно дејство и значај, јер: нема ни једног јединог материјалног чина без одговарајућег духовног деловања. Свако дело мора бити сакрално неговање.
18. Од свих вина једино укус токајског вина понајвише личи на оно како човек замишља укус нектара, пића богова. Токајско више личи на нектар него шпанска, грчка или талијанска вина. Зашто? Не само зато што му је боја тамно златна, попут зреле светлости. Него зато што ни у једном вину нема такве савршене сразмере: мириса, сласти, густине и снаге. Талијанска, грчка, француска, рајнска, шпанска вина или су густа, или преслатка, или без мириса, или прејака. Укус токајског вина је попут вечне среће. Пола живота човеку мине док не запази најважније ствари. Како је то сјајно што живимо у поднебљу винородном. А што то човек тек касно види, није његова грешка: живи у тако бедном добу које је срозало на раван робе два највећа дара земље: жито и грожђе - хлеб и вино. И кажу: алкохол, исто као што кажу и за воће: витамини. Срам нека је оног ко је смислио име и онога ко тај назив користи. Захвалан сам боговима који су нам дозволили да се родимо у винородном крају. Није невоља тврдице што пази на свој новац. Сваки паметан човек води рачуна о новцу. Невоља је што не пије вина и отуда не зна шта је великодушност и шта је то бити непослушан као птица. Не кошта живот новца - него новац кошта живота. То је први најважнији став филозофије вина. Али је дубља веза између вина и филозофије. Као што је трагедија израсла из духа музике, тако се филозофија родила из духа вина. Свака истинска филозофија јесте химна. Шта је химна? Живети значи опити се светом. Химна навире на уста човека када у својој обезнањености узноси нешто и некога. Када слави љубав, великог човека, олимпијског победника, хероја - то је поезија. Али када све то скупа слави, љубав, хероја, победника, али уз то и лепоту, радост, безбрижност, а поврх тога још и птице, дрвеће, цвеће, звезде, ова химна којом се узноси свет јесте филозофија. Никада не би било филозофије да пре тога није било химне, да претходно није било вина. Дионис је бог грожђа и вина, господар песме; песме вину, химне, филозофије. Свака филозофија је опијена светом. Вино сједињује две највеће филозофије света: ватру и ведрину. Зато вино пали у човеку страсну светлост, пламену чистоту. Анакреонт је скупа: чистота и страст, ватра и ведрина, жарка веселост, пламени смешак. Дионис је кристал који гори. Највећа замислива ватра која је већ тако снажна да не проваљује као ерупција, него саму себе ублажује. Човечанство Александра Великог за тренутак је било као бог вина: пламени кристал. Али само затрен, потом је згаснуло, преобразило се у бога и зато није пролазно, већ бесмртно. Може се рећи да је битно својство нашег доба покушај да се преобрази стварност уз помоћ идеја измишљених за писаћим столом. Наравно, то се јавља и у уметности. Један од оваквих уметничких принципијелних програма јесте - кубизам… Нема, нити може бити самовољно измишљеног уметничког правца. Свака мисао има своју прошлост, сваки стил па тако и сваки правац такође.
Питагорејизам је метафизика заснована на египатској и источној баштини, али је он уздигао нешто што је у њему сасвим особено. То нешто јесте: број. Број код питагорејаца није био оно што ми данас знамо из математике. Једни су га називали симболом, други метафизичким принципом. Ни то није сасвим исправно. Број јесте - медијум. И то он има улогу посредника између чулног и интелигибилног света. То нешто је оно што није чулно и није интелигибилно, односно чисто духовно. Није ниједно, па ипак јесте обоје тако што се налази на средини између обоје и кључ је за обоје. Џојс се од просечног модерног писца разликује по томе што је био генијалан човек на сасвим изузетан начин. Генијалност се очитовала већ и у његовом првом великом делу, у Улису. Већ се и ту испоставило да је Џојс одиста створио стил. Открио је књижевно дејство многозначности речи. Увидео је да у језику један глас више, или мање ствара необично померање значења речи и може постати неисцрпни извор комике за човека који уме да ужива у оваквој игри с речима. Што је стил више општи, поновљив, колективан овај поступак приказивања који користи уметник, он је све више празан, безначајан, бесадржајан, све више формалан. Све је више трик. На концу, када индивидуална црта потпуно нестане и преостане само колективни вештачки захват, онда се пред нама налази трик. То је оно што свако може да следи и то према својој вољи. Све се то може усвојити за неколико тренутака као чаролија с картама. Више није стил, већ трик, јер се може понављати до у бескрај. Психолошка тајна панике: затворити се. Целокупну људски судбину поједноставити и свести је на потребе из оставе и на исхрану, ту спровести неопходне мере и лебдети у илузији да је сада већ све у реду. Живот има један једини реалан услов: одлуку живог бића да са својим животом чини шта хоће. Када се војник с фронта врати кући, питају га шта је доживео. Војник на брзину не зна шта да одговори. Оно што је проживео све су готово безбојни доживљаји. Чак изгледа безбојно и како му је погинуо ратни друг. Ишли су према шуми, одједном поред њих експлодира граната. Хоће да каже да пази, а он већ лежи и из устију му цури крв. Нема ужаса, нема узбуђења. Погинуо. Припадник матичне земље очекује ужасну драму и биоскоп и масовне покоље. Хоће да се најежи. Ни не слути да у рату нема сензација. И ако има узбуђења и масовних покоља, све је то сасвим другачије. Он у шпајзу замишља драме од којих се крв леди. Војник зна да овакве претпоставке спадају у круг патологије. И не зна да прослови ниједну реч. А после одређеног броја дана сам себи каже да је припадник матичне земље неозбиљан па и не прича о догађајима коју су га озбиљно коснули. Дефиниција готово увек овако гласи: истина се не може исказати. Рат разуме само онај ко види да један народ у другом народу напада узроке сопствених невоља. Нужан је само један моменат: поглед окренути према унутра, обезбедити реч поштеној самокритици, освестити се, открити задатке, видети конкретно, суочити се с
реалитетом и унети лично Ја. У том тренутку би се испоставило да се извор великог дела невоља налази унутра; други њихов део је непремостив, јер он иде заједно с људским животом; на концу је туђи народ узрок само незнатног дела невоља, - и оне се онда заиста могу решити за зеленим столом. Не интересују ме твоја мишљења која си научио у библиотекама и на универзитетима, него управо ти, јер ми није потребан апстрактан теоретичар него озбиљан човек, сарадник, пријатељ, неко ко ће истрајати заједно са мном. Европљанин је за сада приспео у неразрешиву сметњу. Свака његова теорија је доживела крах. До сада није радио ништа друго до што је стално мислио на своје историјске основе, претке, претходнике, историју. И сад му се цела прошлост сручила на главу. Нашао се у забуни. У тој забуни је очајно било што се све то није могло навући ни на какав калуп који је научен из прошлости. Није могло да се разреши историјским, митолошким, културним споменицима. Требало је издржати и то без било каквих теоријских образложења, само у моралној људској и непосредној свакодневици. Мислиоци у Европи егзистенцијално чак ни данас нису стигли даље од хуманиста. Целокупно наше мишљење још увек је у знаку ренесансе. Још увек имамо „свест о прошлости“. А оно што је једнаке вредности: свест о садашњости не постоји и није је ни било. И пошто имамо само свест о прошлости, ми још сасвим живимо у митолошко паганској духовности испуњеној ренесансним псеудо-грчко-римским успоменама. То је био узрок (немачки идеализам!) што се за последњих педесет година може говорити о одређеној поновној паганизацији, Кајзерлинг то назива repaganisation. Зато је центар социологије увек овај проблем: како да изведем друштво из сметње у којој се нашло? Смисао свих проблема друштвених наука: налазимо се у кризи и хоћемо да изађемо из ње свесно, разумно, јасно и систематски. До сада су друштвене науке примећивале само појединости. Социологија која се јавила после француске револуције, узимајући пример од науке, истина, примећивала је поједине појаве кризе, али увек само једну. Примећену појаву је уопштавала и на њој градила огроман систем. Рад је данас бесциљан. И будући да нема циља, неразумљив је, тежак, разоран, убија нерве и душу. Нема рада који је сврха сам по себи, као што се данас верује. Зато је радити данас: робија, проклетство и казна. Само религија може дати раду циљ, поштење, величину. Један од задатака социологије је у томе, наћи оне религиозне основне чињенице на којима може да се изгради друштво рада. Прошли век је хтео да подигне друштво на природи. Овај покушај је потпуно и савршено пропао. Друштво може да стоји и да се одржи само на метафизичкој основи. А друштвене науке се налазе на прагу метафизичког преокрета. Можда платонизам, можда нешто друго, отворили су тако дубоку провалију између активног и контемплативног става да је на Западу нико није могао преступити. На Истоку се знало да је контемплација бујање и гомилање снаге, а те снаге се могу употребити за уметност исто као и за размишљање, или битку. Посматрање није противност деловању, него његова нуна
претходница и допуна. Ко не зна да медитира, не зна да унутрашњу енергију усредсреди на једну тачку, тај није извршио предуслов сваког удубљивања, интроверзију и не може ни да крене путем вишег знања. Интроверзија човека почиње у оном тренутку када се намерно и свесно може затворити пред спољашњошћу и уме да се искључи од спољњег света. Џојс никада није правио психологију, ни лирику, ни пророчанства, ни друштвену борбу, није се трудио да поправља људе, писање код њега никада није било познавање људи, песништво, религија. Џојс је увек био егзактан писац. И теза од које је полазио јесте следећа: услов за добру реченицу јесте да се писац не плаши неспоразума. Добро писање јесте: храброст. Изрећи оно што човек зна, без опширности, без колебања, без обзира на читаоца. Лош писац се увек плаши: јој, ово је магловито, јој, ово је двосмислено, јој, овде треба друга реч, јој, ово се може погрешно протумачити. И тако лош писац своје реченице тумачи до бесвести, самог себе разблажује. То није писање. То су већ коментари написаног. Писац самог себе не сме да популарише. Џојс се никада није плашио да га неће разумети. Свесно се није плашио. И зато је један од најодважнијих писаца света. Погрешно ће га разумети? Тим горе по читаоца. И кад је стигао на ту тачку, родио се стил Улиса. Али где пише да књижевност мора бити разумљива? Књижевност је уметност и не сме да се брине о публици. Филозофија прошлости се није односила на стварност. Последња битна европска филозофија била је заправо Платонова. Од тада се ништа није збило. Само су се историјске и колективне страсти и субјективна мишљења појединих раздобља таложили у форми мањевише срећно дефинисаних система. О самом бивству нисмо ништа сазнали. Нико није умео да се издигне из струје доба. Био је само рационалиста; био је само просвећен; био је само позитивиста; био је само романтичар; или данас: можда историчар духа, можда егзистенцијалиста, или виталиста, или филозоф културе. Било је свега, само није било мислиоца који би видео да ове идеје доба само ометају филозофа у проживљавању стварности; само није било мислиоца који је био изван и изнад свих струја и страсти и мода и кога ништа не интересује, једино стварност. Нека не измишља теорије и системе! Нека не конструише! Нека не изражава страсти! Нека каже шта је оно што јесте: што постоји. Платонови дијалози су духовити, ведри, дражесни, драматични, поетични, храбри, оштри, страсни, разиграни. Постоји само један европски аутор који се толико обраћа целом човеку и толико говори целим својим људским бићем: Шекспир. Баштина је истоветност која постоји међу народима на земљи. Платон се не може разумети без упућености у баштину, јер све што каже то има традиционалну дубину, перспективу и значај. Без тога чак и његове најближе везе с Питагором водиле су само у бескрајне филолошке расправе. У Платоновом учењу о заједници живи древна и универзална људска баштина. У неколико речи ова баштина је следећа: основа људске заједнице је метафизика и ако у заједници настане поремећај, треба испитивати метафизичку основу. Грешка одатле
проистиче. Ко невољу не решава изнутра него се труди да је реши одозго, он види само симптоме, појачава поремећај и на тај начин невоља постаје само тежа. Заједница има пример у односу на то каква треба да је ако хоће да буде савршена, хармонична, непоремећена и истинита. Тај пример јесте: архаичка заједница. Класе, како наука која све класификује назива данашње слојеве заједнице, данас су у кризи у сваком погледу: економски, политички, духовно, религиозно, друштвено. Једини слој који понајвише подноси кризе и управо због тога је најчвршћа основа државе и изгледа да може да буде и извориште обнове јесте - сељаштво. Зашто? Одговор је једноставан: јер остали слојеви следе правац који не одговара њиховом начину живота, једино сељак живи и данас начином баштине. Зато је сељак надмоћан над тзв. интелигенцијом, средњом класом, аристократијом, свештенством, јер је сељак задржао своју касту и налази се на свом месту. Постоји једна једина озбиљна једнакост: према својим способностима, жељама и заслугама нека сваки човек има удела у великим добрима живота. Ова добра су, наравно, у првом реду духовна: знање, образовање, манир, укус, религија. Материјална добра се подразумевају сама по себи. Уклањање оскудице заједничко је дело касти и следи из уређене хармоничне заједнице. Једнакост се налази у духовним добрима која свакоме припадају на основу индивидуалног бића, јер људи се осећају једнакима ако свако добије што жели. Свака друга идеја једнакости јесте иреалан хир, било како да се зове. Освећеним и законитим животом може живети само разуђена заједница, - само она има живог Бога. Само је ова заједница „народ“. И тиме што заједница има живог Бога, заједница постаје копија „небеске заједнице“, једно испољавање лица Божијег: Бивство као заједничко бивство. Свака архаичка заједница која живи у божијем поретку божанска је епифанија: стварно присуство Бога у људској заједници. Заједно с крајем средњег века на Западу је нестала ова заједница. Основни принцип модерне заједнице јесте материја, просперитет, питање власти, конкуренција, јединачни индивидуализам народа, национализам, раздор схватања света, кавга око имовине, охолост, нетрпељивост - све што је исувише добро знано у модерној историји. Шта одатле следи? Па да су и ту присутне метафизичке силе, али силе нису „богови“, него „демони“. Ко не служи боговима, принуђен је да служи демонима; ко не служи светлости, принуђен је да служи тами. Трећег пута нема. Бивством човечанства управља невидљива сила, а не материја. Ко није за истину, он је против ње. А истина, богови, светлост јесу древни поредак, закон. Закон је пак једном и заувек природно уређен организам према квалитету бивства. Платон је о овим иранским мислима имао непосредно сазнање, јер је у Академији дуго живео један ирански ученик Заратустре. Ирански ученик се иначе прикључио Платону зато што је у мислима грчког филозофа видео обнову Заратустриног учења. Када Платон на чело заједнице поставља лик сложен од човека духа и управљача, скреће с древног пута баштине и уместо да разрешава кризу, он још више поремећује ситуацију.
Платон већ није био начисто с оном метафизиком какву је изградила архаичка заједница. Невоља је веома крупна: ова заблуда живи у Европи две хиљаде и пет стотина година. Очарани Платоновом личношћу и заслепљени његовом људском величином сви само понављају оно што је он рекао. Неколико хришћанских филозофа државе смело је да му противречи и назвало је филозофа (свештеника, брахмана, човека духа) господарем краљева (краљ је кшатрија, витез, управитељ). Краљ филозоф постао је људски идеал, као што је кинески гинчи (витез, племенит човек) постао идеал у Кини. Идеал значи пример који се следи и закон.
Јер јавност за уметника има особен значај. Слика коју ствара о себи доспева у кризу; а криза често не доводи у опасност само слику, него и само биће. Лице које јавност види на уметнику и које му намеће, безмерно је интензивније од правог уметниковог лица. И ако неко полузрео или незрео иступи, јавност га фиксира у таквој незрелости. Једном и заувек га чак може и зауставити. Велике путеве човек треба да превали осамљен, сам, без сведока и публике, непознат и у аскези; ако и није немогућ развој пред јавношћу, али је много, много теже. Природне науке већ одавно нису оно у што неподозриви читалац верује када се у огромним књигама диви чудима медицине, хемије, физике, технике. Ова дела заправо већ говоре о минулом херојском добу. Боље обавештени читалац већ је чуо за стотине дела која су темељно поткресала славу науке, о физичарима који се на помен теорије развоја ХекелДарвина из прошлог века само смешкају. Пре педесет година сви су били слепо уверени да ће наука једном за свагда и потпуно решити сва питања човечанства. Уверење је минуло. Данас све више знамо, још неколико година и ова наука ће бити неповратно схватање заувек минулих времена.
19. Ли Тај По: Ово је поезија с мирисом чаја. Ово је поезија бресака у цвету. Ово је поезија младих девојака које се купају у чистом плаветнилу мора. Ово је поезија мајске песме славуја. Ово је најпролазнија поезија - поезија бесмртности. Хераклит: Сачувало нам се сто тридесет реченица (полуреченица) и о ових сто тридесет фрагмената написано је бар хиљаду три стотине књига, и то не баш сасвим глупих људи. Разумети? Одгонетнути? Протумачити? Не: приближити му се. Размишљати о ономе што је рекао и заронити у бескрајност његове речи. У целокупној светској књижевности Софокле је највише знао о човековој судбини. „Најбоље је и не родити се и потом је следеће најбоље - брзо умрети“; Софокле је видео оно што, и од онда, називамо трагедијом. Он је то видео и написао тако да, ако желимо да станемо очи у очи с трагедијом човековог бића, морамо да читамо Едипа, Антигону, Електру. Еврипид је био Достојевски Атине: с неизмерним знањем психологије, с нечувеним осећањем за све што је стосмислено, проблематично, неразрешиво и што се мора живети, јер је то човек. У Атини га сасвим сигурно, ако га и нису прогонили, нису ни волели. Сматрали су га деструктивним. Он то и јесте. Овакав човек је у стању да својим речима самеље целе државе. Поуздано мора стајати на својим ногама онај кога неће пореметити. Еврипид је лектира оних који изнад свега хоће трајну истину. Нови завет је сувишно сврставати међу стотину најбољих књига, јер оно што књига говори, то је свети знак записан у срце сваког човека. Ако се у некоме не налази, њему неће помоћи ни преосталих деведесет и девет. Вијон: Оно што песник не посвети, не може доспети у царство божије. Вијон је посветио предграђе, улицу, псовке, разметање, безобразлук. Употпунио је царство Божије крчмом и вешалима. И све до данас је остало отворено питање да ли је Достојевски само открио демоне о којима пише, или их је пак он дозвао. Ако их је сам дозвао, Достојевски је био највећи злочинац света; ако их је он открио, Достојевски је био највећи чаробњак света. Али, он је рекао и чиме се могу зауставити демони. Љубављу, одрицањем, стрпљењем, покорношћу, самопрегором. Достојевски је један од највећих алхемичара који су игда живели: показао је ђаволску суштину људског живота и показао је како човек може да победи ђавола. Више од тога не можемо пожелети ни од једног човека. Марк Твен: Мангуп светске књижевности. Његови рођаци: Вијон, Тил Ојленшпигел и Хамсун. Никога не вређа и увек му је на уснама оно што и у срцу. Због тога је он морао да напише најлепше књиге за децу: Краљевић и просјак, Том Сојер, Хаклбери Фин. У целокупном Емерсоновом делу нема ниједног јединог лажног тона, ниједне претераности,
ниједне неистинитости. Чисто злато. Чиста истина: књига истинског смисла и истинског срца. Најпоетскији део Робинсона Крусоа је списак оних предмета које успева да спасе с хаварисаног брода. Овај списак је силнији од смотре ратника у Илијади или у Енејиди, или од обимног набрајања хероја у Махабхарати, где наступају јунаци рата. То је мирна, космичка смотра војске наших животних сапутника: со, чекић, ципеле, прибор за паљење ватре, чаша, прибор за јело, хлеб, пиринач. Ко исправно чита Робинсона, осетиће да је цело дело истоветно с Хомеровим.
Велика књига Лоренса Стерна, Тристрам Шенди, кажу да је роман, али наравно да није роман, као што није ни биографија, није историја, није сатира, није лирика, није драма. Једном би се већ озбиљно требало позабавити тиме шта ли је то, не по књижевној врсти, него по суштини, што је написао Стерн, и шта је у том делу сродно с Раблеом, Сервантесом, Франсом и Џојсом. Можда ће се овде огласити заборављени велики анђео, Анђео Смеха, који је био тако непознат да су га заборавиле чак и древне књиге. И ако се овај анђео најјасније смеје у Тристраму Шендију? Китс: Нема у њему ништа људско, ништа материјално, никаква мрља, ништа лажно. Он је песник. Ни пре ни после њега ово име није припадало никоме сем њему. Истинска чаролија његове поезије је тајна. Не зна се шта је у њему привлачно, несавладиво, безмерно и безгранично. Од како можемо да читамо Китса, више се не можемо толико жалити што су изгубљене Орфејеве песме. Једном је неко супротставио Софокла и Дикенса, али није рекао зашто то чини. Вероватно због тога што је Софокле био човек који ништа није опраштао животу, а Дикенс му је све опростио. А баш је имао шта да прашта. Ни он није живео другачије од нас, и он је патио у тами и њихао се на таласима. Дикенсовска атмосфера: измирење с најтежим. Поникне главом пред неподношљивим и смеши се. Смешак значи: не одустајем ни од чега.
20. Већина је, наиме, мислила да су атеисти без вере. О томе, наравно, не може бити ни говора. Нема човека без вере. Атеисти нису без вере, него њихов бедно мањкав смисао и деформисана ћуд верује у комичну веру. И не само да верује. Сви атеисти су биготни људи. Име атеистичке биготерије је материјализам. Ова религија има три догме: душа не постоји човек је животиња - смрт је уништење. Све три догме се сусрећу у једној, а то је да се атеисти ужасно боје Бога. Беме каже за њих да живе у божјем гневу. Не знају ништа друго до гневног Бога: због тога се скривају и лажу. Они верују да се више неће бојати ако кажу: Бога нема. Уместо тога, наравно, још више се боје. Атеиста је, наравно, уображен човек, он и не жели да буде нешто друго; није склон покорности и љубави, другачије речено, тако је немоћан да им и не може бити склон. Он радије остаје привржен свом страху, који пориче, дрхти и скрива се и лаже, и постаје све охолији. Из овог неутешног бућкуриша, у којем се заједно кувају лаж, страх, порицање, скривање, охолост и биготерија, настао је материјализам као сурогат религије. Наша уста имају три делатности: говоре, љубе и једу. О говору сада, нажалост, морам да ћутим; и о пољупцу, мада нерадо. Само толико да кажем да сам устима непосредно срастао са светом и у овој сраслости могуће су три моје делатности: или дајем или узимам, или и дајем и узимам. Речју дајем; храном узимам; пољупцем и дајем и узимам. Правац речи је напоље, правац хране је унутра, правац пољупца је и напоље и унутра, односно круг. За сцијентифисту је карактеристично да не зна за љубав, него за сексуални инстинкт; не ради, него производи; он се не храни, него троши храну; не спава, него обнавља своју биолошку енергију; не једе месо, кромпир, шљиве, крушке, јабуке, хлеб с медом и путером, него калорије, витамине, угљене хидрате и беланчевине, не пије вино, него алкохол, седмично мери своју тежину; ако га заболи глава, попије осам врста прашкова, када добије пролив од мошта, појури лекару; расправља о продужавању човековог живота, сматра да су питања хигијене нерешива, јер четку за нокте зна да опере сапуном, сапун зна да опере водом, али воду ничим не уме да опере. Пуританац је агресиван човек. Његове нападе делимично оснажује уверење да је он открио једини прави начин живота. Неко може бити пуританац и ако је материјалиста, и онда ако је идеалиста, и онда ако је будиста или талмудиста, јер пуританство није схватање света, него темперамент. За пуританца су потребне две ствари: слепа вера у одређене утврђене принципе, његова мрачна ограниченост и сулуда и подмукла борбена спремност за исте ове принципе. Пуританцу истинску снагу даје што је он очајни атеиста. Сваку жену која је лепша од просека он би послао на ломачу; сваки масни или слатки залогај просуо би свињама; онога ко се смеје послао би на доживотну робију; ништа више не мрзи од вина. Пуританац је сам апстрактан човек. Бездушан. Атеисти увек имају више проблема с душом него с мозгом. Пуританац је концентрат идиота душе. Историја света може да захвали пуританцима за своје најкрвавије битке и за најужасније револуције.
Женско тело поседује бескрајно више уља и управо је због тога лакше, ређе, генијалније, коначно и спиритуалније него мушко тело. Чаробност женске фигуре управо је директна последица безграничног богатства бујних уља. Да, ако неко жели да прибави сразмерно много непосредних искустава о уљима, тај не може уопште да изостави жену. Нека удахне само мирис женских усана и нека га само мало проанализира шта у њему постоји: лукавост, брбљање, изазов, злоба, отров, подлост, жудња. Све су то мали генији који кипте у мирису усана. Свако вино је индивидуално. У сваком вину (врсти, годишту, поднебљу, тлу, добу) живи непоновљиво особен и непатворен геније. Геније је материјализован облик уља. Његова маска. Сваки део женског тела има посебан мирис, и он се не може побркати с другим. Зашто? Јер га насељавају други дајмони. Вино је пиће са спиритуалним садржајем уља. У сваком вину станује по анђелак који не умире када човек попије вино, него се нађе међу безбројним мноштвом малених вила и анђела који станују у човеку. Када човек пије, долазак малог генија дочекују они који се већ налазе унутра с песмом и кишом цвећа. Мала вила је очарана и од радости се готово пали. Човека обухвата овај пламен задовољства и он је очаран. Против тога нема одбране. Зато кажем: чаша вина је салто мортале атеизма. Једно од најважнијих искустава мојих путовања било је да постоје винске и ракијске земље. Према томе, постоје вински и ракијски народи. Вински народи су генијални; ракијски народи, ако и нису сви атеисти, бар нагињу идолопоклонству. Велики вински народи су Грци, Далмати, Шпанци, Етрурци, на правим винородним подручјима Талијани, Французи и Мађари. Ови народи немају такозвано светско частољубље; нису увртели себи у главу да ће искупити остале народе, ако треба, кундацима. Вино их чува од апстракције. Вински народи не живе у историји света, него у баштини златног доба. Овакво понашање је један од најбитнијих саставних елемената вина, последица идиличног уља. Све винске земље и вински предели су идилични. Равничарско вино је издашније, али је ређе, скромније, сиромашније уљима. Ово није безусловно куђење. Значи само да се овим вином не бих оженио. У сталном недостатку узбудљивих уља, био бих несрећан. Волим брдовита вина која рађају поред воде. Вода је онај праелеменат у којем сам рођен и зато желим у свему њено присуство. Разликујем плавокоса (бела) и тамнокоса (црна) вина; затим мушка (сува) и женска (слатка) вина; чак разликујем сопран, алт, тернор и бас вина, једногласна и вишегласна, симфонична вина. Али сам навикао да разликујем и соларна (сунцолика), лунарна (месецолика) и астрална (звездолика) вина. Иначе, на вино се сасвим лако могу применити сваковрсна разликовања. Постоји, на пример, логично и мистично вино, визуелно и акустично, вино које тече здесна налево и слева надесно и тако даље до у бесконачност. Свако вино ставља човека пред све нове и нове задатке разликовања. Е, вино из Шомлоа за мене је соларни баритон, али симфонично плаво мушко вино, које садржи спиритуална уља највишег творца, а од наших вина јединствено је у својој концентрованој чистоти. Зато мислим да је, истина,
свако вино друштвено, и право своје својство показује ако се пије заједно. Пијење је најближи сродник љубави. Вино је као течан пољубац. На концу, од сваке лепе жене би се могао начинити драги камен. Или вино - али онда га не би требало кристализовати, него растварати. Драги камен бих користио на тај начин, наравно, што бих га пио. Псалам каже: Окусите и видите. Разуме се, најбоље би било ако бих драги камен, кад год хоћу, претварао у жену, науживао се у њој, затим је опет преобратио и попио, на концу бих опет имао драги камен и никада се не би истрошио. Имао бих жену и вино, сафир и аметист и бисер и дијамант и смарагд и топаз. Вино је течна љубав, драги камен је кристализована љубав, жена је живо љубавно биће. Ако још додам цвеће и музику, онда знам да ова љубав блиста бојама и пева и мирише и живи и могу је појести и могу је попити. Алхемичари кажу да драги камен није ништа друго до чист дух бића који је живео у изворној васељени, односно анђео, али када је човек починио грех, повукао га је са собом у материју. Претворио се у камен. Међутим, своју блиставу чистоту задржао је и као камен. Ова теорија одговара мојој теорији да у винима и грожђу заправо станују духовна уља и то су генији. Ђаво је позавидео вину Створитеља и одлучио да и он направи вино. Стрпао је у то своју жуту грамзивост, осветољубивост, отров, дрскост, гримасе, кукавичку подмуклост, комичну обогаљеност, сва незграпна уља и начинио лозу невероватно богатог рода. И Ноје, хибридна лоза, заиста рађа бар двадесет пута више грожђа од племенитог чокота. Али коме? Грамзивцу и тврдици којима је једино важно да га буде много и много и много. Треба научити да је основа хармоније уста основни троуст - јело, пиће и дуван. Какво јело, какво пиће, какав дуван приличи уз који начин, међусобно се џапају, или истичу, желе, или неутрализују. Постоје забрањени кораци, као у хармонији паралелна квинта и октава. Постоје дисхармоније које треба разрешити. Уопштено треба рећи да је једење телесни чин, темељ; пијење је психички чин; пушење је духовни чин. Увек треба започети с јелом, увек треба завршити димом. Додајем да ја непушаче сматрам атеистичком сектом. Глад је мрак стомака. Јело је светло стомака. Пре једења је мрак а кад човек прогута први залогај, то личи на мистерију нека буде светлост. Риба потоне у стомак и светлост заблиста. Сада стиже вино, илуминација душе. Имаш ли појма, човече, шта се тада збива? Највиши облик Брахмана је јело. Закон пијења је исти као и закон љубави: било када, било где, било како. Међутим, и овамо и онамо важне су све околности. Према природи вина треба одабрати годишње доба и доба дана. Постоје лења вина, кокетна вина, брбљива вина, трагична вина. Највећа је неосетљивост, на пример, пити драмско вино на пријатном породичном ручку. Исто тако је неукусно на званичној гозби пити разблудно вино. Ако си сам и напољу, увек тражи перспективу; вино воли висину и видик, и воли да гледа одозго. Ако си у соби, најпре увек
застри сто. Варварин пије с мушеме, несрећник, али не зато што нема столњак, него зато што нема душе за пијење. У сваком случају најпре једи, бар неколико ораха, лешника или бадема поједи. Ове језгарице ће развезати укус вина. У касну јесен нека на твом столу увек буде кестења, било куваног, било печеног, било у неким колачима, а на то пиј још реско младо вино. Не заборави хризантеме! Могу бити жуте, светлољубичасте или беле, свеједно, али нека буду ту. Кестење, хризантеме и младо вино - запамти! У пићу и у правој љубави неподношљиве су манијакалне ћифте и хигијеничари. Вино не воли праву линију. Због тога онај ко је много попио чини вртоглаве покрете, и ако крене, иде у лепим параболама и хиперболама. Кажу да је изгубио равнотежу и да се тетура. Не верујем. Вино воли овакве лебдеће балансе. Погледај само ход нацврцканог човека. То што он ради права је игра. Стара скитница, не би ни претпоставио да у његовим покретима има толико чара. А погледај само какав је онај што се накресао ракије. Нацврцкани непрекидно кружи; накресани јурне, затим поклецне, док се не скљока ударивши главом. Једно је параболична, вртоглава игра, друго је оштро и искидано кретање. То је разлика између винских и ракијских народа која се очитује у кретању, размишљању, осећању и у укупном начину живота. То је разлика између народа с музама и варварских народа. Без религије не може да се живи. Стара тврдња не може се померити. Постоји добра религија и лоша религија. И то је све. Човек верује или у Бога или у сурогате. Сурогат може бити веома разноврстан: назива се принцип, поглед на свет, диктатор, напредак, хуманизам. Код жена: таштина, охолост, самообожавање, одевање, хистерија, хировитост. Име данашњег сурогата: материјализам. Што се тако назива, загонетно је. Ја сам материјалиста, драги мој, ја који се молим пуњеној паприци и кнедлама са шљивама, ја који сањам о мирисима што извиру из шкољке женског ува, ја који обожавам драго камење, ја који живим у полигамији са свим звездама и цветовима и ја који пијем вино, вино чујете ли? Као и свуда, ствар и овде зависи од тога да ли је то добро или лоше. Ја сам добар. О материјалу лоших материјалиста имам нехотично осећање да он и није заправо материја, него цемент. Нити се може појести, нити попити, нити полизати, нити се с њим може спавати. То је трупло материје, тај гнусни и тешки прах, то глупо сивило и симбол свакодневне памети, та маса без заноса, та зла, хладна рачуница (која се никада не остварује), сама апстракција, та атеистичка материја. Е, сад, постављам питање: шта је узрок стрке данашњег атеисте? Рећи ћу. Атеизам је заправо болест. Болест апстрактног живота. Постоји један једини лек: живети непосредно. Заљубити се у прву лепу жену, и то још хитро, добро јести, шетати по цвећу, преселити се и становати у четинарској шуми, слушати музику, дивити се сликама и пити, пити вино, вино, вино. Наиме, добра религија је такав дар који живи само у здравом човеку, разрешава се у нечистоти и испарава. Рекао је то наш велики и мудри савременик, у нарочито светлом тренутку. Ова нечистота је узрок неразумне и узбуркане стрке данашњих атеиста, разорене, безобличне, празне, бедне делатности. Верујте, ова болест има једини лек, вино. Примите к знању, јадни моји ученици, не само да сте богаљи, не само глупи, идиоти, просјаци у богатству живота, не само болесници, него и нечисти. То је први узрок ваше велике стрке. Зато сте тако несрећни као што и јесте. Добра религија, непосредан живот, добра савест,
смиреност, разум, срећа, не станују у нечистом човеку. Због тога сте нервозни и себични, апстрактни и несрећни, јер нисте чисти за велику светлост. Вина! Опет вам кажем: пијте вина! А онда ћете бити расположени за љубљење, за брање цвећа, за пријатељства, за добар дубок сан, за смех, и ујутру ћете уместо новина читати песнике.
Грди се само онај ко се воли. И веруј ми, атеистички пријатељу, религија се не назива узалуд религијом и узалуд се не доводи у везу с Богом. Заиста је то божанска ствар кад се не чини друго него се воли, чак и непријатељ. Не кажем да од овога уља има у мени баш премного, али знам да сам свој стењак турио у ово уље, и док сам писао ову књигу, светлела ми је светлост овог уља. И добро упамти (замишљам пренеражена лица пуританаца како глупо зијају) да до последњег тренутка ниси изгубљен. Ниси споља осуђен на проклетство. Ти сам себе држиш у проклетству. Све зависи од тебе. Свака душа се рађа цела и своју целину не може изгубити. Буди паметан, поврати своју целовитост. Лека има свуда. Пиј! Оно што ти ја нудим, то је уље чистоте, уље заноса. Пиј, остало ће средити вино.
22. Свима нам је заједничка судбина да најпре знамо шта ћемо видети, а тек потом то и видимо. Нажалост, с том чињеницом се морамо помирити. Цео овај пространи свет јесте чаролија, кажу стари мудраци, али није чаролија коју су нам наметнули туђини, него ми сами. Сабласти су наше сабласти. Ми унапред знамо да ћемо их видети и, гле, не смемо се чудити кад искрсну. Мислим да још никада није било времена кад је за сасвим кратких педесет година могло да се проживи готово у концентрисаном стању ужас од много хиљада година. То је величанственост нашега века. Своме веку управо зато захваљујем од срца, јер ме је научио највећој ствари, научио ме је ведрини. Према мојем сазнању, свако мора сам да умре, као што сам мора да сања, да чара, да буде заљубљен и да види сабласти. То спада међу ствари које се не могу преносити. Све у свему, желим да кажем, према искуствима човечанства од више хиљада година, свако ко је рођен, он ће и умрети. Уколико се људска искуства могу узимати озбиљно, то је тако. Смрт није шала и није трик и није болест и у догледно време веома је мало наде за то да се смрт било ухапси, било да се ликвидира као привредна криза, било пак да се с одређеном надом распише награда као за излечење рака. То свако зна. Штета је да се човек бави тиме шта би било кад не би умро. Нека буде миран, умреће. Умрите сами. И умрите тихо. Тим пре, јер и иначе свако, чак и истакнути колективац мора да умре без било какве спољње помоћи, усамљено, индивидуално и ту не помаже никаква галама. Живите весело и умрите тихо. Људе није зато немогуће принципијелно убедити што се придржавају свога схватања света и својих принципа, него зато што заправо озбиљно немају ни принципа, ни схватања света, а нису их ни имали, нити ће их имати. Схватање света је елеманат човекове утваре. У Америци, као што се прича, баве се мишљу да се у школу као редован предмет уведе учење о љубави. Не знам да ли су помишљали на очигледну наставу или на педагошке научнопопуларне филмове уз неопходна пратећа предавања. Ови који су се прихватили овакве мисли очигледно желе да покрену усредсређен напад на најосетљивију тачку њеног величанства живота, против еротике, и надају се ако почне да се подучава љубав, онда ће је толико огадити младима као историју, математику, граматику и књижевност… Ако се амарички експеримент оствари, иницираћу да се у школе уведе обавезно учење технике нерада, евентуално саботаже, бадаваџисања, скитње, пијанчења и џепарења. После тога у основној школи ће се већ учити лагање, провале, убиства, тровања, дволичност, различити методи мучења и на концу и сама модерна педагогија.
Човек схвати да је јеванђеље највреднија књига света. То је књига, једина од свих књига, која прихвата свет и каже „да“ његовој укупној целини, без било каквог искључивања и приговора и критике. Књига није ништа друго до блистави бели хумор. Исус је учитељ овога хумора, он је овај бели хумор укључио чак и у своју патњу и смрт.
23. У крајњој линији све је питање ранга. А ранг пресуђује да ли је неко слуга или господар живота. У Европи, ни близу, ни далеко, нема ни једног јединог политичара који би био господар живота. Био је средство и слуга, био је подређен и силе су га дограбиле. Утопио се у историју и потонуо. Али је у Европи живело бар хиљаду уметника, песника, мислилаца и писаца који су били господари сила живота. И ових хиљаду уметничких дела уздижу се из историје Европе као хиљаду пирамида из Сахаре. Суштина уметности и књижевности јесте што стоје очи у очи с бивством. Подносили су националне, конфесионалне, расне, класне деформације само преинтерпретиране. Преинтерпретација се назива: мода. Уметник практикује слободнију критику. Увек је политичар одлазио по светлост код уметника а не уметник код политичара. Уметнички облици књижевности XVIII столећа распадају се у изричито застрашујућим размерама, човеку се заврти у глави кад види где смо стигли од Манеа до Дишана. Данас, у доба Стравинског, Џојса и Пикаса, ништа није остало од онога што смо првобитно називали музиком, књижевношћу, сликарством. И није чудо што онај који види овај пут пропасти у свему што се данас ствара не примећује ништа друго до крајње производе самог распада. Изгледа да је закон да велики уметник прође кроз све степене историјског развитка; као што човеково тело у материци пролази кроз све фазе људског постојања, тако и уметник мора да понови целокупан историјски развој његове уметности: сликар мора до краја да уради целокупну историју сликарства, песник историју поезије, по редоследу и тумачењу скројену према сопственој личности, да би на концу и сам могао стићи до сопствене речи и да би умео да живи самосталним животом. Барток је био једини композитор који је знао нешто што није знао нико осим њега: народна музика није такозвано „народно“ (сељачко) стваралаштво, већ спомен на древни музички свет који се нагомилао током небројених столећа, свет који је очувао народ. Као што су одређени слојеви минерала, на пример шкриљци, сачували жилице растиња које је расло пре стотине хиљаде година, или отиске костура животиња, тако је народ очувао музичко благо високе цивилизације које су цветале пре историје. Слобода је нешто чудно; човек не може бити маличко слободан, или до пола слободан; ако му се одузме мрвица слободе, сва слобода му је одузета.
24. Што се за ових пет хиљада година збило на површини, то је сачувала историја света; проклета историја ратова, глади, револуција, пропасти народа, проливања крви. Није то једина историја. Испод и иза ње налази се благословена историја уметности, религија, филозофија и поезије. Ова друга, она је права. Текст праве мелодије човековог бивства није жалопојка и проклињање, лудило и ропац власти Вавилона, смрвљеног Египта, ни трулог Рима и Византије, него немо знање које су сачували пирамиде, грчке скулптуре, кинески храмови и мексички градови. Наше право бивство се налази у ономе што смо стварали а не у ономе што смо разорили. У ономе што остаје, не у ономе што је пролазно. Али нема ни једне благословеније, ни једне веће, ни једне верније и истинскије, звонкије, дубље историје од писане речи. Реч је прави текст бивства; истински садржај и смисао и одгонетка целокупне историје. Све ће теже бити да се живи и све теже ће бити растати се од живота. И док се људи појединачно не мењају ни по вредности, ни по озбиљности идеала, ни по било чему, целина људског бића у дубини испод површине, у правој историји човечанства примиче се свом истинском циљу. Оно што називамо благословеном историјом није ништа друго до непрекидно, трајно и стално уздизање бивства. Незадрживи пут човечанства према бесмртности. У томе процесу је сваки поједини доцнији трен виши него претходни; свака година је очигледно изнад претходне. Музика је она тајна уз чију помоћ разумем како ипак увек чујем нешто друго и поред истоветних тема. Теме које се чују истоветне су, истоветне ће и остати и никада се неће ни променити; али се увек чују у другом тоналитету, другој варијацији, другој ритмичкој формули и метричком обрасцу… Само посредством музичких симбола можемо дознати да људско биће не напредује и не развија се, него се на загонетан начин врти попут вртлога у непрекидном преображавању и у себи снује коначно решење. Једино музика пружа појам о томе да се промена не може мерити, јер се све то не збива праволинијски, него према систему бројева; али не према бројевима година, него према метафизичкој аритметичкој прогресији скривеној у музици. Ни човек појединац, ни целокупно човечанство нису постали током времена ни паметнији, ни бољи, ни срећнији, ни разумнији. Зрелији јесу. Новалис каже: „Човек ништа друго и не ради него се непрекидно враћа кући“. Ни човечанство не чини друго. Коначном повратку кући приближили смо се за пет хиљада година. Човек током живота прочита на хиљаде књига, највећи део заборави за недељу дана. Човек током живота види и чује хиљаде слика, скулптура, музичких дела и предела, а тек двадесетак га прате дуже времена, као пријатељи или дргане. Човек током свога живота налази тек сасвим мало мисли од којих се никада не одваја. Хиљаде слика или књига су свакодневна храна, оне су обавиле свој задатак тиме што су пружале задовољство једно извесно време. Тих двадесетак слика или музичких дела или песама што прати човека дуже
времена - присни су животни другови. А онај сасвим малени број мисли, од којих се човек никада не одваја, које су предмет размишљања у свим временима, вечито и неисцрпно извориште, водеће начело: објекат је медитације.
25. Маја је санскртска реч и значи чаролију. Метафизика каже да је целокупан видљиви свет чаролија, маја, јер ништа од онога што човек искуси својим чулима није стварност. Ако је биће будно, неће бити опсењено, само ако је спаваћиво. Зато чулни свет, који изгледа стваран, није ништа друго до опсена спаваћивог бића. Објективне стварности нема. Све оно што изгледа спољње, чаролија је небудног бића. Свет није место, него стање. То стање је чаролија, маја. Нема шкодљивог и нешкодљивог мишљења. Нема, нити је икада било другачије, до заинтересованост. Било шта да кажем и учиним и мислим, нисам равнодушан, него је моја личност непосредно такнута. Мишљење започиње потресом и оно је низ ужаса који не може бити безбрижан. Свет је голем знак и наспрам тог знака свако треба себе да раскринка. Мора да се испољи: да, или не. Између речи и ствари обележене речју постоји скривена сагласност; реч, међутим, постоји пре: реч именује ствар, ословљава је - ствар буди иза сна. Зато свака реч стоји између праксе и теорије, на прагу, у средини, као стваралачки принцип: као прво шчепавање. Реч је тројно јединство с мишљу-теоријом и с чином-праксом. Управо зато појам исказује: замисли, искаже и чини ухватљивим. Дефинише. Према баштини, у изворном стању језика личност, реч и свет су се међусобно поклапали без остатка. Речи су се могле изговорити на сваком језику. Као последица вавилонске пометње језика, речи су постале неизговорљиве. Прајезик је био егзактан систем знакова. С распадом прајезика замагљен је изворни смисао речи. Напори Конфучија и Сократа како би поново остварили исправно коришћење речи били су величанствен подухват, али већ немогућ. Језик се и даље кварио. Језици који су живели на граници древног доба, санскрт, хебрејски, грчки, латински, били су бескрајно егзактнији од данашњих језика; набој смисла и обиље значења неизмерно је било богатије. Од тада се стварности можемо примаћи само гомилама речи. Свако живо биће живи затворено у свету створеном према сопственом лику. Нема могућности прелаза из једног света у други. Свет је затворен космос, са сопственим законима раста, морала, укуса; неприступачан и недоступан, за свет другога неразумљив и недостижан. Загонетка нашег лудила вечно ће остати тајна једних пред другима - и с појавом човека ова загонетка не само да се очитује, него постаје јавни призор. Човеков стас, боја коже, коса, лице, глас, покрети, говор, суд објављују и разглашавају његову тајну. Личност сваког бића објава је тајне Ја пред целим светом. Немамо тајне. Раскринкани смо, јер смо својом појавом неопозиво раскринкали себе. Почев од овог трена ништа више не можемо затајити. Моју тајну сви знају пре мене. Наг сам и наги смо и кријемо то једни од других. Не одајемо заинтересованој страни која као да живи од овог обзира - мада је ова обзирна лаж и псеудодискреција извор опасне слабости. Свако може да ме види, изузев мене самог свакога познајем, изузев онога који јесам. Није потребно ништа друго, само да се појавим.
Индискретан захтев, каже Хегел, тражити од некога или нечега још нешто, сем да се испољи шта је и ко је. Али не мислити исто је тако опасно као и мислити. Исто је тако опасно и кобно. Ко зна, чак можда још много опасније и кобније. Јер где почињем да не мислим, тамо почињем да прихватам своју сопствену спаваћивост. На том месту моја будност остаје деградирана, а ја глуп, кукавица и незналица. Постоји један једини закон: бити будан. Ко одступи од њега, одступа од самог себе. Ко не поступа тако, поступа против себе. Праслика сваке комуникације јесте еротска комуникација, у којој човек својим пуним бићем, на живот и смрт, телом и душом или суделује или остаје изван, и проклет. Наравно, еротика није раздраженост голих корена усахлог бивства - него једини ентузијазам и једина екстаза. Само сам онда потпуно изван себе ако сам потпуно унутар другог бића и тада умем да васпоставим јединство целовитости пола. Зато је предак сваког акта еротски акт, зато је сваки поглед, сваки звук, укус, додир, мишљење, сан бића сједињење, ерос. Сједињење је исхрана, учење, мишљење, говор, писање - изазов и завођење постојеће еротске силе: уметност је велика школа завођења, глас, одећа, покрет. Смисао лудила мистерије јесте сједињавање. Бити једно. Бити потпун. Не двоје, не половина себе сама, пола лица која види само половину себе, половину свога света. Предак сваког усклађивања јесте еротска усклађеност. Нигде се не сме стати. Само онај добија, ко све сме. Постоји само један закон: бити будан. Ко од њега одступи, одступио је од себе. Ко не поступи тако, поступа против себе.
26. Чуо сам од очева да људи имају два пута: пут предака и пут богова. Тако казује источњачка књига: пут предака је пут породица, нација, закона, човечанства. Сви ходимо њиме док нас васпитавају и док учимо. Њиме ходимо када поштујемо свој језик и обичаје, када испуњавамо свој људски позив. Пут богова је пут савести. Сви ступамо на њега када се издигнемо из онога што смо учили и када чинимо оно што је изван језика и обичаја и закона и породице и нације, и када извршавамо свој задатак који нам је Бог поверио. Има времена када се два пута разиђу. Никада пут богова не напушта пут предака, него увек пут предака оставља пут богова. И ако, као данас, све више расте растојање између два пута, и ако је, као данас, пут предака већ управо супротан путу богова, мора да дође неко ко ће рећи: стој! Историје књижевности су исто тако нечитљиве као и песници. Мисле да одужују дуговање које се односи на писце, али оно не постоји. Изгледа да историје књижевности прикривају нехај према књижевности, на мноштву историја књижевности се види како је снажно осећање кривице. Несумњиво је да новински уводник посредством парадокса логике верује ако је нешто порекнуто, онда то и не постоји, говори као да овде нема никакве невоље, чак све што се говори о корупцији, неморалу, грамзивости, опачинама, то је измишљотина злог непријатеља. Јер ако се од човека скрије стварност, онда је испред њега скирвено оно што је у његовом животу једино битно. Ако човек не живи у стварности, његова ситуација одмах постаје катастрофална. Губи себе од самога себе. С психолошке стране то је самозаваравање, а са социолошке превара света. Уобичајено одређење књижевности да је она израз националног духа, никада није било тачно. Књижевност је критика живота. Данашња књижевност не наставља критичку делатност. Данашња књижевност није критика живота. Данашња књижевност је неозбиљна. Данашња књижевност не сме да критикује живот, и то баш зато што се не сме признати ни право одређење књижевности. Књижевност данас пише о привиду у који нико не верује. Ако један народ нема истина, онда је он принуђен да их узима оданде где оне постоје. Сви покрети живе од идеја које су дошле са стране и немају сопствено егзистенцијално бивство. Ако један народ нема критике живота, он ће је узети оданде где она постоји; где један народ у настојању сталног преображаја нема сопствене водеће идеје, он ће је узети
оданде где она постоји. Геније увек говори и чини нешто велико, и увек истину, и увек директно, и увек недвосмислено. Геније се не бави микроскопијом, и не прича о јагањцима, и не пише уводнике ни историје књижевности, и не држи говоре. Геније не пропагира застареле идеје, него доноси нове. Геније је данас присиљен да буде опозиција. Допуштено писање је импродуктивно, и због тога се може одржати само вештачком потпором. То и не треба објашњавати. Оно што је равнодушно, досадно и неплодно, то не може да преживи сопственом снагом. Геније је истовремено под цензуром. Он је у негативној ситуацији. Мора да буде побуњеник. Принуђен је да буде противречан. Не може да критикује озбиљно и мирно, слободно и под сунчевом светлошћу. Књижевност је критика живота. Али позитивна критика. Када геније доспе у опозицују, ова критика постаје негативна. Из ове критике не може настати идеја ни велика мисао. Ова критика не покреће срца ни народе. Негативна критика само буни секте, незадовољнике, бунџије и тајне револуционаре, не подстиче на велика дела, него на диверзије, и не на отворене поступке, него на загушљиве завере, не на колективни напор, него на глупе појединачне лудорије. Положај генија у опозицији није слава, него улога; а његова награда није победа идеје, него скандал. А сада се може поставити најнепријатније питање: где је прва лаж? Ко је први лагао? О томе ни за тренутак није могло бити сумње да за оно што данас постоји одговоран је, истина, данашњи човек, али ништа не може да учини. Одговоран је због тога што је свако одговоран за живот који живи. Поред осталога то већ тако захтева и поштење. Чињеница је пак да данашњу ситуацију нисмо ми створили, него смо је наследили од предака. Од очева сам чуо: човек има два пута, пут предака и пут богова. Пут којим данас ходимо није пут богова. Уметник током стварања бескрајно много сазнаје о свету, а у своје дело не може да укључи ни стоти део. Онај ко не ствара дело, него само посматра, у чистом је добитку ако од ових ствари нађе само и једну једину. Sense of beauty је вредност и осећање истовремено. Осећање хармоничног и узвишеног бивства, и осећање према лепоти овога бивства. У овом свету Бог је у првом реду Богуметник: стваралац-уметник чије је надахнуће надахнуће уметника, чије је дело света уметничко дело, коме је ово стварање принуда и слава, страст и радост, удес и судбина. Крајњи смисао људског живота јесте да се јавни и приватни живот преобрази у уметност. Насупрот лепоти искрсла је корист. Али пре него што би било ко могао да начини приговор, најодлучније треба утврдити да је лепота вредност, а насупрот томе корист није вредност. Када завлада мисао о користи, људи ће почети да верују да је држава погон. Човек није егзистенцијално биће, него произвођач, или потрошач. Када лепота не казује шта је корисно, него корист казује шта је лепо, то се зове пропаганда. Лепота је у служби користи. Корист је
псеудо-вредност, заблуда грађанства и социјализма зато што су веровали да је то права вредност и свој живот градили на њој. Зато обоје мора пропасти. За вредност је карактеристично да је сама по себи, посредством себе саме, без изузетка и предомишљања потребна свима. Не може се заменити другим, несхватљива је и апсолутна. Корист чини корисном нешто друго, не она сама. Симбол користи је новац. А финансијско човечанство је као жедан караван у Сахари, дају му врећу злата, а њему је потребна чаша воде. Држава се не може некажњено претворити у погон. Човек се не може некажњено претворити у призвођача. Бог се не може некажњено претворити у банкара и минстра финансија. Тежиште је с књижевности пало на менице; није постала важна обнова језика, него коњске трке; уместо позоришта ипак је изграђена банкарска штедионица. Економија у људском друштву није prima causa. Материја није примарни чинилац. То је примитивни карактер живота, што значи да није први и изворни, него кварни (сагрешење). Из материје се не може никада разумети народ, класа, држава, мисао, истина, једном речју ништа што је духовно. Самореклама нације исто је тако неукусна као и самореклама човека. Како? Ако писац сам себе хвали, он је нижеразредан? Ако банка саму себе рекламира, она је глупа? Ако политичка партија развија сопствену пропаганду, то је увредљиво и смешно? Ако пак исто тако нација чини што и ташта глумица, писац надмен од охолости, незасита банка и политичка партија вођена инстинктом власти? Има ли у томе кап истине? Има ли у томе достојанства? Има ли у томе лепоте? Има ли у томе тактичности? Има ли у томе укуса? Озбиљну и позитивну критику живота почела су да замењују самореклама и пропаганда. И почев од тада тиме је заслађивана свака пакост, прећуткиван сваки заостатак, затајивана свака злоупотеба, порицана свака нижеразредност, насупрот томе су уздизане малене врлине, одушевљавало се непостојећим врлинама и способностима, иживљавало се у томе што је предујмљивано оно чему је искуство налазило супротно. Критика је већ постала грех, и ко се усудио да говори о пропустима или грешкама, он је призвао сопствену пресуду. Књижевност је престала да буде критика живота, она постаје слуга. А слуга служи. Служи свакоме. Банци, политичкој партији, фабрици кекса, таштини, охолости, гордости, заблуди, подмитљивости. Лепоту ставља на располагање како би служила користи. Књижевност је постала пропаганда. Историја која се учи јесте све сам мед и шећер и изборна пропаганда, а прећутана је све сам отров, завист и освета. Шта да радимо? - Онда је један почео да лаже. Не много. Онолико колико малено зрнце прекрупе. За малени положај. За малени приход. За малено напредовање. Ето, гле! Па и није било тако тешко, а какав леп резултат! А онда је још мало лагао. Али тада већ колико зрно пасуља. Па још мало колико шљива. Ускоро је постала велика као лубеница. Постигао је што
је хтео, ушао је, именован је, унапређен је, добио је новац. За мало издаје. Одиста није била велика ствар. Може се бирати између краљевине, демократије, социјализма, диктатуре. Избор у суштини неће значити ништа. Не може ништа ни да значи. Спољна обнављања не разрешавају велика питања човечанства. То је све само политика. Оно уверење које очекује резултат од спољних промена назива се политика. Велика питања човечанства једино зна и уме да разреши онај човек који је спознао да решење не треба почети реформама, него човеком, не политиком, него религијом: не споља и социјално, него изнутра у човеку; не масовно, него свако понаособ. Политика је вера у успех спољне делатности. Политика води од краљевине до демократије, од социјализма до диктатуре. Крајњи резултат политике, односно спољне делатности јесте појачана спољна активност: насиље. Почев од овога трена треба радити на унутарњој промени. Активитет треба да се окрене према унутра. У књижевности данас стил замењује трик. Стил је нехотична лепота, трик је намерана опсена фалисфикатора новца злих намера. Национализмом се називао правац који је разорио повезаност с другим нацијама. Национално осећање међусобно изједначава народе, политика их хушка једне на друге. Као што се истински верници без религиозних разлика сусрећу у Богу, а теолози се гложе око „јоте“. Смисао народног покрета је следећи: у критичној ситуацији негде треба започети разрешавање ствари. А онда се каже: почнимо одатле одакле све долази. На извору. Одоздо. Од народа. Све то, наравно, каже грађанин. Ток мисли, као што се види, јесте политички. Спољни. Уверење које верује у промене које се догађају посредством спољних средстава називамо политичким. Претпоставља се пошто народ производи жито, које нам је главна храна, народ је извор живота, почетак ствари, извор. Отуда дакле све треба овде започети. Народ је управо оно што данас не постоји: савршено јединство свих класа у оном ирационалном јединству које повезује све људе. Владар је исто тако део народа као и сељак - ако уопште постоји народ. Ако га нема, онда је земљорадник исто тако мало то као и интелектуалац. Народ је унутарњи реалитет. А данас управо то не постоји, једино политичка привидна маса. Ово уверење које верује у спољња средства назива се политика. Народ се од свих других друштваних формација разликује по томе што је религиозан. Корен народа није у политици, него у религији. Ова сушта узајамна припадност неразумљива је, натприродна, апослутна, непобедива стварност. И народ зна да жито даје земља, а идеја долази одозго. Геније се налази горе. И када грађанин почиње да одоздо узима пример, укус, идеју, он управо иде супротно од пута народног духа. Народ не може бити пример, и не може бити извор обнове. Јер народ није извор ствари. А
социјална обнова је спољњи чинилац. Васпостављање друштвеног поретка може се предузети тек онда ако се сам човек обновио, и успоставио ред. То васпостављање се назива религијом. А назива се тако зато што се не може догодити без пристанка Бога. Како политика убија нацију? Тако што уместо духовне идеје поставља корист. Тако што уместо духовне делатности разглашава праксу. Тако што захтева просперитет уместо лепоте. Тако што врши пропаганду, односно уметност ставља у службу користи. Тако што каже: препород зависи од спољњих средстава. Тако што каже: пример треба узети из прошлости; пример треба узети из иностранства. Тако што доноси спољње реформе и одржава веру у спољње реформе. Човек мора да бира између два пута. Никада не може бити сумње који је исправан, као што не може бити сумње у то који је користан. Пут предака је користан: то је оно што земља уме да дадне. Даје ли? Можда. Пут богова је тежак. Ако човек ступи на њега, он пориче земљу. Треба да рачуна с тим да ништа од добара добити неће, може остати сам и сиромашан. Али ће му богови дати оно што човек може да добије једино од богова. Сигурно.
27. У првих двадесет година века у књижевности се збило неколико озбиљних покрета. Када су путеви били забрањени и најважнији садржаји нису смели бити више него само: сунце сија, онда је иницијатива исклизнула из руку књижевности. Сликарство је онда још било нејако. Водећа уметност је постала музика. То је био скандал Барток-Кодај, исто онако као што је био скандал Достојевски и скандал Сезан и скандал Ниче, односно у том смислу што се у музици јавио „дух“, конкретност, у датој историјској ситуацији у свој својој целини и свести, односно оно од чега заправо нема ништа природније ни једноставније. Уметник узима лик Арлекина онда када треба да се прикаже као луда пред светом, јер другачије не може да сачува своју слободу. Луда све сме, кажу, и уметник то користи како би прибавио недопустиву слободу за стварање. Ако се ова црта може осетити код Пикаса и Џојса, она није универзално владајућа као што је целокупна музика Стравинског обавијена кловнерајем. На први поглед све то није ништа друго до лакрдија. И његов метод на површини је метод луде. То је гротескна, накарадна, иронична особина његове музике која вештачки изазива скандале. То је у њој крајња озбиљност. То је једини начин да стигне до „духа“. У оном тренутку када слику не гледа човек, него слика гледа човека, односно када не постављам слику пред човека, него човека пред слику (пред тремендум - пред вишу силу), у том тренутку престаје једнострани однос између човека и слике. Јер шта је слика у обичном (сензуалном, индивидуалистичком, грађанском) смислу? - предмет, призор, допада ми се, не допада ми се, окачићу је, скинути, продати, избацити, досадиће ми, нећу је ни приметити. Слика је изручена човеку. У оном трену пак кад је човек стављен пред слику, када призор није слика, него се човек претвара у призор, када је слика „виша“, тремендум, онда човек не може да избегне да не открије значај слике. Да ли му се допада или не, о томе нема ни говора. Или је фасциниран, или протестује на елементаран начин. Ако је фасциниран, онда ће чути ословљавање и одазваће ће се слици. Ако протестује, онда бежи испред слике. Било како било, он је дотакнут. Он је ословљен. А то је најважније у целој ствари. Човек и слика живе у узајамној страсти (nostalgie réciproque) усмерени једно на друго. Слика ословљава човека и тера на дијалог. Ко ословљавање не разуме, или ко за њега није расположен, ко остане хладан, он је изван игре, унапред је искључен, он је унапред губитник који не долази у обзир. Међутим, онај ко је дијалошки будан, он ће чути ословљавање и одговорити. Између човека и слике настаје дијалошки однос. Оно што се очитује у слици јесте древна страст поистовећења која је темељ сваке заједнице. Уметничко остварење је интензивна сила која ословљава. А велико дело је пак оно испред којега се не можемо уклонити. Велико уметничко дело је очитовање непобедиве комуникационе страсти и начињено је зато да ослови неме. Модерно европско сликарство је за стотину година у интензитету визије готово сустигло древне велике цивилизације: архаичке Грке, Египћане, Толтеке, Кинезе. Репродуктивно и
пасивно гледање заменила је продуктивна и творачка визија, место сензуалистичког ока преузело је имагинативно око и према томе се и наша уметност потпуно преобразила. Налазимо се између индивидуалне самовоље и институционалног насиља. У овој ситуацији не можемо чинити ништа друго до да поново дефинишемо људска права. Током новог столећа потом се нашло мноштво писаца који су поврх свега још и издали уметност и морално дискредитовали књижевну егзистенцију. Продор музичке уметности увелико је поправио ситуацију. Наши композитори су заузели став слободне егзистенције уметника и од њега нису ни мало одустајали чак ни под притиском терора. Наши сликари се данас налазе на тачки коју су означиле речи Андре Бретона: у потпуној необавештености они морају поново да дефинишу људска права. И то не речима и писмено, односно не на принципијелном пољу, него у конкретној и датој ситуацији и у свом стварном животу. Морају примити к знању да ни политика, ни религија, ни наука, нити било која институција не уме да се бави овим питањем. То је за њих исувише вруће. Уметност га мора узети у своје руке, и то у његовој пуној животности. Данас се сликару код нас опет пружа прилика да овде код нас озакони егзистенцијалну форму уметника, да прибави важност егзистенцији уметника, да укине ону вишевековну понижавајућу ситуацију да док уметник испуњава максимум свога живота, истовремено је тринаести за столом. Већ одавно је минуло оно романтично време када се веровало да се теорија и уметност међусобно искључују. Веома добро знамо, ако се поведе реч било о Праксителу, било о Леонарду, било о Бошу, било о Манеу, било о Пикасу, иза великих уметника увек је стајала снажна и свесна теорија. Надреализам у првом реду и није уметнички програм, него универзални животни план који обухвата науку, друштво, филозофију и економију. Савршено остварење овог уметничког начина живота у првом реду не значи подизање уметничког дела на вишу разину стварности, него посредством уметничког дела целокупно човечанство подићи на вишу раван стварности. Апстрактно сликарство код нас значи исто што и Барток и Кодај у музици и у нашој поезији у све већој мери Шандор Вереш, да још постоји склоност да се прихвати оптужба због испошћености и ћутљивости, затворености и хладноће, чак суровости и екстравагантности (,,неразумљивости“), али никако нема одустајања од једноставности, обавезне за све, и чисте трезвености. То је црта која је начинила великом нашу музику, потпуна лишеност патоса, а насупрот томе највише степен искрености. Данас већ знамо да је улога земљоделачких народа само у томе што су и сачували и одржали одломке културе (музике, поезије, обичаја, мотива итд.) једног древног света. Само културу није створио народ. Она је баштина света који допире дубоко у предисторијска времена. Народ је сачувао чисту трезвеност и једноставност, али је то заправо био примордијални став једног древног човечанства. То су открили Барток и Кодај у музици, то се очитује у поезији Шандора Вереша и то је основна карактерна ознака наше апстрактно-имагинативне
уметности која се све јасније развија. Апстрактна слика није више предмет индивидуалног уживања, него очитовање вечне узајамне носталгије која живи у дубини сваког људског срца, која позива на дијалог, на који човек више не може да гледа неподозриво и безбрижно, већ се она уплиће у човеков живот. Не гледам ја слику, него она гледа мене. Слика ме ословљава. Слика која ме дотиче. И то ме дотиче као , језик“, као „реч“ са својом страшћу потраге за партнером, у најдубље моје биће и позива ме на поистовећивање са заједницом. А што се пак тиче конкретности скулптура, за то је довољно карактеристично дејство ових пластичних дела: директно изазивају човека да се, на пример, вере уз њих, или да баш заигра око њих онако као Келти око блокова стена Стоунхенџа. Битан захтев целог тродимензионалног дела јесте да га човек обиђе са свих страна. А савршана скулптура је као брдо, планина, и стена, жели да је човек телом дотакне, да седне на њу, да проклатари ногама и да покуша да скакуће имеђу њених облика. Овим кораком ће на до сада незамислив начин порасти захтев слике. Европејац је за минулих хиљаду година имао једног јединог животног партнера, таквог животног партнера који му је у многим случајевима значио нешто важније и узвишеније чак и од живог човека, а то је књига. Слика је сада најавила захтев да се сврста уз књигу. Књига је била предемет мога дивљења, моје огледало, љубав, исповедник, испитивач, судија, суложник. Књига није имала такмаца. А сада се појавила слика која захтева пажњу, озбиљност, дивљење и коначно: партнера. Појављује се слика која жели да буде незаборавна. То је захтев апстрактне слике.
28. Сложена машинерија модерне цивилизације сјајно ради док је лепо време. Чим настане суша или поплава или лију кише или веје снег, испоставља се да је све невероватно лабилно. Започиње љуљање, и то не у једном или другом делу. Започиње љуљање целине. И институције државе раде само у случају лепог времена. Чим наступи социјални немир, нездовољство, неповерење, настаје криза. Цела цивилизација је добра у нормалним временима. Уметност буди оне силе које управљају човечанством. Уметност је много важнија од науке, важнија од државне власти, важнија од морала или религије. Уметност је кључ којим се поново може отворити идеја оним чиме се скрива. Уметност говори о идеалима, о ономе што је у њима истински занимљиво. Једино је уметник одржао везу с трансцендентним силама. Ако начиниш насиље над својом природом, природа ће ти се осветити. Понижена природа свакако ће се осветити. Ако начиниш насиље над својим духом, неће ти се осветити. Понижени дух ћути, дубоко ћути, и не мрда, не одговара, не проговара, не даје знак и не свети се. То је његова освета. Зашто? Јер је парадоксална логика духа. Човек непрекидно заостаје иза стварности свог живота, иза стварности свог размишљања. Ма колико да се труди, дахће и протиче, посрне и на крају се загуши и не може даље. Човеков живот каска за његовом уметношћу, без и најмање наде да би је једном могао сустићи. Живот је тако створен да било колико да је горак, ма колико да је узбуркан, или мрачан, бедан, или прљав и затрован, у њему постоји кап благослова, кап меда. Без ове капи сласти није могуће живети. Једна једина кап меда. Нема таквог подлог и поквареног и пропалог и развратног човека у коме то не постоји. А живот никада није могуће толико укаљати да би он изгубио ову кап меда. Каже се, жена би се продала и ђаволу, али није склона да одступи од своје лепоте ни за мрвицу. То је тако и сасвим је исправно. Чар женске лепоте, међутим, разуме само онај ко зна да је бар њена половина резултат савеза с ђаволом. Не као да би било ко могао имати или има било какав приговор против тога, изузев пуританаца. У свакој женској лепоти има нешто ђаволско, због тога толико делује на нас и због тога се не умемо одбранити од ње и због тога су се и анђели побунили и заљубили у човекове кћери. Морамо знати да смо у непрекидном додиру с подземним светом и ни за тренутак не бисмо могли живети без пакла.
29. Култивисаност није у свим случајевима култура. Култура претпоставља да између друштвеног, уметничког, привредног живота постоји високо стилско јединство. Иза сваке појаве стоји исти дух који за себе сама твори особиту и једнократно танану могућност живота. Где нема творачке цивилизације, постоји тек оплемењивање, ниво није висок нити танан, па опет ништа није природно, ни земља, ни поднебље, нити човек. Ретка је права цивилизација. Агана, Рим, Париз, и у Европи нема више. Цивилизација је оно што је јаче од природе. Оплемењивање не ствара, само негује јер дух у чије име негује није њен сопствени. Она само обуздава природу, али је не уздиже. Где нема цивилизације, тамо се природа искоришћује, не негује се. Где постоји цивилизација, тамо постоји оплемењивање, од врста биљака и животиња па до људских особености. Због тога цивилизација ствара племенито воће и цвеће, поврће, животиње, јела, исто као и књижевност и морал и обичаје и начин живота, одевање и становање. Сваки угао цивилизоване куће је сврсисходан и човек настањује целу кућу. Град не твори принуда, него непосредни друштвени нагон. Може се замислити да се људи окупљају на једном утврђеном месту било због узајамног испомагања, било што им оно пружа заштиту, али то још није град. Нема града без одређеног степена заједничке страсти. Као што је у Европи обликован прави град само у западном кругу. Ова заједничка страст значи да је човек иступио из круга елементарне природе. Градом не управља природа, него цивилизација. Личност је више него јединка, јер је заокружена, целовита, свесна и самостална, и личност је равнотежа човека и човечанства. Јединка има од разних врста, песник, голаћ, играч на жици, гутач мачева, филозоф, покварењак, одважник, спретни лицемер, филмска звезда, професор. Личност је веома ретка и Европа их зна само мало. Природа може да ствара сјајне јединке, јер за таквог човека не треба ништа друго, једино дар. Личност може да ствара само цивилизација. То је усавршавање човекове природе од корена и њено уздизање и оплемењивање. Крајња сврха сваког западног града, улице, парчета намештаја, живота, одеће, као и Ван Гогове плетене столице, јесте да буде личност. Проза је књижевни род цивилизације и стварности, као што је лирика израз снова и идеала. Одредница лирике јесте јединка, прозе личност. На Истоку, на Северу, у Ердељу (ознаке за мађарско поднебље) чак је и роман лирски. На Западу је проза књижевни род песништва, јер је основа живота проза. Ако је уморан, онда је баналан. Биће је другостепено, прва је цивилизација, човек је другостепен, прва је личност. За Север је својствено да је без средишта. Цео северни круг, Пољска и прибалтичке земље, Финска, не гледају у једну тачку Не окрећу се ни у каквом смеру. И нису културне провинције зато што су без смера, него су без смера зато што су културна провинција. Немају самосталну културу и цивилизацију, не стварају културу, само преузимају и користе средства образовања и грађанства, али ако их не би преузимали, не би било нарочите промене, као
што је такође нема ни овако кад их преузимају. Средства остављају нетакнутим битан садржај живота. Тамо где цивилизације нема, сањарење значи дух. И сан обезбеђује човека да се не утопи у природи. Сан ипак није чврст облик егзистенције. Само цивилизован човек сматра природу рајем и русоизам је својствено градско понашање, и то једно од најкаснијих градских. Ко живи у природи, зна да то није срећа, него сета. То потврђује сваки карактеристично северни песник. И то је само по себи разумљиво. Свет у којем он живи пролазан је, а ко живи у природи, живи у пролазности. Само је дух вечит. Генији и нације се не поклапају међусобно. Нација само национализам сматра важним, а за национализам знамо да се појавио у Европи негде пре четири стотине година као заблуда политичког карактера и он је карактеристично нововековни симптом кризе. Национализам је постао могућ зато што је поремећено духовно јединство међу народима које је долазило одозго, односно поремећена је универзална држава, а покушало се да се она надомести јединством одоздо… Свет изграђен на националним државама јесте политика бесмислица, јер води у опасне несташлуке, а на крају у узурпацију власти. Једини задатак власти јесте да дух дође до изражаја, а дух је увек и свуда универзалан, наднационалан, надрасан и надкласан. Народ је већина која је искључена из владавине. И која ће увек бити искључена из владавине. Увек и свако је владао над народом, али је било оних који су владали народа ради. Због тога је у историјским раздобљима увек било важно знати шта је народ, али у историјским раздобљима, сем неколико изузетака, нико то знао није. Многи су разликовали народ од масе, како би људску заједницу одвојили од руље. Народ служи свом краљу и краљ служи свом народу. Ова узајамна верност твори нацију, и само ако живи ова верност, може се добити историјски положај. Република не значи само да краљ више нема свој народ, него и да народ више нема свог краља. Република је предзнак распадања цивилизације, јер постоје две врсте републике, једна је индивидуализам који је изгубио самодисциплину, друга је у знаку целокупне колективне власти. Или, како каже Платон, социјални народ се копрца између крајности индивидуалне самовоље и колективе самовоље. Јер деспот не влада ради народа, него народом. Његова владавина, међутим, није владавина, него узурпација. А узурпација је пак знак кризе. Шаман није духовна каста, него само њен закржљали остатак. Није ни каста, него само дватри човека с помоћницима и ученицима. Шаман се користи успоменама донетим из високе цивилизације, али су се ове успомене сачувале у деформисаном облику… Шаман није човек духа, он је само чаробњак, и његова делатност није религиозна, само је магијска. Свака цивилизација се може критиковати. Више од тога данас, у доба кризе западне цивилизације, када је критика попримила тако моћне размере, и не можемо. Али критика, ако није ништа друго до беспомоћно емоционално негодовање, нема никаквог смисла.
Вероватно да нема реалне основе зато што Исток мрзи Запад. Оваквих је колективних пројекција током историје увек било, машта масе је увек налазила разлога за прогон јеретика, за мржњу према Јеврејима, за класну мржњу. У народима којима се лоше управља, увек ће законито настати нека сабласт која ће сопствено незадовољство и поднете патње, као последицу лоше управе, пројектовати на неко друго друштво, па се сулудо замрзи и нека заједница која нема никакве везе у изазваним патњама. Срећа није случајност. Случајност је граничан случај вероватноће, чак је и предвидљив. Срећа нема своју математику. Пука магија, као рулет.
Иначе је духовност уметника и научника у двадесетом веку изгубила ранију стабилност због ошљарења виртуоза и дилетантизма стручњака. Бравуре и гомиле знања они су готово без изузетка постизали по цену неосетљивости за суштинске ствари. Спортски акробата и робот у уметности, онечовечени демонизам у науци створили су такво принудно стање с којим тренутно нико не може изаћи на крај, сем свеца. Где год се човек појави, он промени земљу, доноси такве новости на које земља никада мислила није. Земља је место за човека. Али то место није дајмонски простор, јер овде треба да се испуни његова судбина. Човек се никада потпуно не поистовећује са земљом, али никада није било човека који је био независан од места на којем је живео… Не треба бити нарочито осетљив, али ако се човек удаљи од своје куће само стотину километара, воће, поврће, хлеб и вино, млеко и вода другог поднебља необичан су потрес за његову размену материја и треба да мине неколико дана док му се организам не прилагоди.
30. База сваког архаичког посвећења је аритмологија. Она је и темељ европских филозофија, чак и ако то оне не знају. Аритмологијом се назива не само тумачење бројева него и укупне последице тумачења. Од архаичких аритмологија Европа је искористила две. Једна је орфичка десетка, од које је начинила основу свога система бројева, друга је халдејска дванаестица којом мери време. Баштина је знала кинеску (64), санкхја (25), кабала (22) аритмологију. Између осталог, база словних знакова разних митологија, чак и календара (толтечки) јесте - аритмологија. Посвећивање због тога почива на аритмологији, јер сазнавање ствари, изградња животног плана и његово остваривање се збива према поретку бројева. Не гомилати знање. Подизати будност. Јер за мој живот није пресудно стварно знање, него јасност моје визије. Искључено је да човек који није потпуно слободан створи заједницу с другим. Искључено је да у човеку настане јединство без потпуне самосталности свих особина и способности. Ако међу елементима постоји једнакост, јединство је немогуће, јер је једнакост пљачка јединства. Свака демократија јесте пљачка заједнице људског братства. Свака логика идентичности (супротности) пљачка је јединог исправног људског мишљења (заједничког прожимања). Због тога су рационалистичка логика и њој одговарајућа демократија и сцијентифизам грешка и грех. Због тога сваки рационализам и демократија имају лошу савест. Није немогуће да поступак доказивања (убеђење ума) није ништа друго до компензација лоше савести. Јер поступак доказивања постоји само откако постоји рационалистичка логика. Тирани не да не могу да поднесу давање слободе, него сопствени страх. А народ не да не може да поднесе терор, него недостатак слободе. Тиранин страхује да ће пружање слободе постати архаично расуло. Шта ће бити када сви буду слободни? Битка свих против свакога. А народ страхује да ће изгубити и малено парче слободе, а да би га заштитио, способан је и на злочине. Тиранин онда хоће да створи једнакост (како би опљачкао јединство). Народ злоупотреби једнакост и опљачка слободу. У Кини није постојао мудрац који није био нежан и фин, који се није кретао лако, и који није имао хумора. Непоновљива и једнократна личност за нас се не испољава у историји, јер је историја за нас била наука, а наука је сцијентифизам. Једнократност личности (њена сакрална ненадокнадивост) налази се у роману почев од Сервантеса. Сервантес је Бемеов савременик. Клица наше историје спасења није у историји, него у Стерну, Дикенсу, Достојевском, Прусту, Џојсу. У доба слободе роман ће упити историјску науку.
31. Исти они који су говорили за Хамлета да је сањалица, тврде да је Дон Кихот луда, а за Бемеа веле да је мистик, Кажу да је тежак. Јесте, Беме је тежак, као и све што је једноставно и ириродно. Тежак је као што је тешко не потказивати и не ласкати и не писати анонимна писма и јасно видети и паметно мислити. Тежак је као што је тешко бити нормалан. Званична историја каже да је прва половина седамнаестог века почетак модерног доба, јер су се у то време развиле три велике химере светске кризе: модерна држава, модерна наука и модерни капитализам. У сваком случају у новом времену се појавио модерни Велики инквизитор, кога су заједничким снагама створили и одржавали држава и наука и капитализам. Раније је постојала само једна историја, ми имамо две. Једну реалну историју и једну повест ветрењача. Имамо две есхатологије. Двоструку судбину, једну магбетовску и једну хамлетовску. Једну донкихотовску и једну санчопансовску. Једна је званична (јавна), друга је приватна (илегална). Лична судбина мора без остатка да се утопи у заједничку, и чим друштво, изграђено на привредном реалитету, успе да среди своје проблеме из примарне економије, то ће се и догодити. Личност као аутономна судбина ће нестати, испариће стварност ветрењача, опет ћемо имати само једну једину историју и сви ћемо живети у историјском реалитету. Личност је продукт кризе. Роман је жанр личности. Насупрот заједничкој судбини, заједничкој историји, роман говори о повести личности. Због тога роман развија антизаједничку делатност. Човек има судбину само утолико уколико је још колектив, односно индивидуа, јер то двоје је једно. Што је неко више индивидуално-колективан, тим је више то судбина. То је још свет драме и епа. Тада се човеково биће без остатка може исцрпсти појмом судбине. Личност, међутим, штрчи из судбине, као Дон Кихот. Романтика је наглашавала димензију слободе у плану спасења, и зато је романтика у знаку романа, хамлетизма и донкихотизма, као побуне против нужности. Због тога романтика посебно истиче личну слободу, чак слободу самовоље, сна, маште и спонтаних реакција. Такозвани реализам наглашавао је пак димензију нужности у плану спасења, и каже да је нужност јача. У односу на то јунаци реалистичких романа су увређени и опортунисти и без илузија. Атмосфера романтичних романа је у знаку патоса слободе, а реалистичких романа под знаком шкргута зуба. Потом је покушано да се човек до краја објасни из позиције нужности. То је натурализам и теорија миљеа. Резултат је био што у човеку затвореном у спољну принуду букне анархична страст слободе. А то је већ психолошки роман. Роман има три историјска раздобља: прво је сервантесовско, појава личности, друго је утапање људске судбине у субјект код Лоренса Стерна, треће је продор романа као форме
личности у средиште филозофије код Кјеркегора. Оно што је потом уследило било је последица овога корака. Готово до деветнаестог века жена је живела у неисторичности, без индивидуалности, без личности, без захтева за посебном судбином и, што је за нас најважније, без могућности слободног избора. Раније је већ било трагова да је жена хтела да стекне право на слободан избор. Али је било потребно више од стотину година тешке борбе и више стотина и хиљада романа док слободан избор није постао разумљив сам по себи, односно, како се онда говорило, жена се еманциповала, бирала је индивидуалну судбину и могла је постати активни усмеривач историје спасења. Од почетка почетака роман није имао већих присталица од жена. Смело се може тврдити да је то и данас тако. Захтев за индивидуалну судбину, напор за спасење, авантуру, једном речју роман, нико не уме боље да цени. Све жене су без изузетка луде за романом. По свему судећи због тога што им је живот још увек пун неисторијских остатака, добрим делом живе изван историје и још им се није потпуно развила делатност историјског спасења. Живот личности је, наравно, тежак, много тежи него неисторијска судбина. Али нико, па ни жена, не бира своју личност зато што је то лакше, него што је више, безгранично вредније и слободније. Самосталност и слобода избора и одговорност која уз то иде тешки су, али вероватно није било ни једне жене која би се одрекла своје сопствене слободе и поново пожелела неисторичност. Роман је привржен праву на развијање судбине. Страст личног суделовања у сваком моменту живота, а то је у биоскопу постало универзална вредност. Биоскоп није позориште, филм није драма, већ очигледан роман. Тема филма је увек спасење јединке. Авантура, поигравање, тешкоће, заплети, патње, случајност. Своје беспримерно деловање филм може да захвали томе што у једној тачки увек мора да додирне и додирује историју спасења. Преображај историје у роман бележи штампа. Штампа објављује вести о светским збивањима тек површински, тек према свом жанру, према форми је то роман. То је претварање историје у роман у наставцима. Булеварска штампа није ништа друго до роман страве у наставцима, занимљивост и узбуђење, чији су учесници министри, примадоне, академици, амбасадори и пустолови, проневеритељи, фудбалери и банкари, потпуно романсирани, замочени у узбудљивост, а догађаји пак нису ништа друго до историја као сензација. Штампа је заправо коначан тријумф романа над историјом. Наш живот се преко мере романсирао. Проблем није у томе како да прибавимо своје лично спасење, него како ћемо се вратити опет у заједницу. То је, сигурно, један од разлога кризе. Повратак се не може збити по цену разарања личног спасења. Насиље је пропало на целој линији. Сви знају да су Инквизитор, инстинкт власти, етос терора, односно поредак ужасне државе, неодрживи. Ми ту стојимо у историји спасења. Ни корака даље.
Човек се развија у правцу највеће покварености. Увек у правцу погрешака, грехова, слабости, дефеката. То чини роман не само образложеним, него и поставља захтев да он поседује конфесионалну свест, што другим речима значи да роман мора вршити над собом максимално праведну смотру. Ко на једној јединој тачки попусти лудости, тај се кроз ту тачку, па била она колико зрнце мака, стрмоглављује усред среде лудила. Овај закон постоји у самом човеку, као што се казна налази у самом злочину. Било каква да је конзеквенција, сваки роман нас за корак примиче спасењу. Роман је открио да сви живимо историју спасења. Сви уклањају своје погрешке, сабости и чине напоре ка највећем могућем спасењу. Али не под утицајем неке принуде, него по себи разумљиво и потпуно слободно.
32. Научио сам музику, али не свирам. Од тада је слушам са знањем, али без зависти. Нучио сам мноштво наука, вештина и уметности, разумем се у њих, али се њима не бавим, и тако незаинтересовано умем у њима да уживам. Само још треба да се одвикнем од писања, и онда ћу и у њему без љубоморе моћи да уживам. Задржавам и увек ћу задржати своје право да се огласим. Увече би обично полазио у осамљеничке шетње. Када би се вратио кући нешто би записао, песму, неколико реченица или само једну једину реч. Дрвеће или небо, ветар, птице или звезде дарују нас сваки дан. Пронашао сам осовину света. То што ћу ти рећи, теорија је и успостављам је само зато, јер је ред да ни ја не будем другачији од осталих, нека и ја имам своју теорију па да и ја начиним нешто што мора да пропадне. Започело је ново раздобље мог живота када сам открио да слава и успех нису истоветни. Каже се да је велики човек особеност и редак примерак. Сензација. Он је геније. Изузетак. Односно богаљ, луд. На крају лудак. У таквом тумачењу ја видим освету онога ко великог човека унижава и процењује као изузетак да би са себе уклонио обавезну вредност у погледу великог човека. Тајна великог човека није што је он лудак, напротив, што је он здрав. Не што је он изузетак, него што је јединствен и нормалан. Изузетак су остали. Лудак је онај који није као он. Велики живот је нормалан људски живот, а живот мноштва је лудница и циркус. Тајна великог човека је што је он једини човек који нема тајне. Он је јединствен и генералан и природан и једноставан и прави човек. Док сам великог човека сматрао изузетком, и моја је ситуација била исто тако безнадежна као и код других. Био сам принуђен да видим да се треба родити такав. Другачије не иде. Тумачењем да он не само да је нормалан, него да је и здрав и прави човек, доспео сам до истинског питања. Сада већ могу мирно рећи: није важно како је могућ велики човек, него на који је начин могућ велики живот. Ово питање није ништа друго до како је могућ истински, нормалан и здрав живот. То је прво од свих питања. Свако може постићи нормалан живот. А може га постићи ако научи како се лош и ломан, кваран и абнормалан, луд и болестан, деформисан и изузетан, нарочит и мутан живот може начинити нормалним и целовитим, здравим и смисленим, јединственим и светлим, читавим и правим. Успех лежи у правцу најмањег а слава у правцу највећег отпора.
Човек успеха је најмањи човек, човек славе је највећи човек. Место успеха је улица, место славе је тајна комора твога срца. У новије доба измишљен је необичан начин за јавно каљање покојника. Умрлом, када више не може да се брани, поставља се споменик, именује комисија за спомен на његово име, чак се израђују марке и медаље с његовим ликом, а и улице називају његовим именом. Ти веома добро знаш да нисам велики човек и зато ми неће припасти каљање које следује великима. У тестаменту ћу дакле оставити да се о мени не објави спомен-књига, да пријатељи о мени не пишу успомене, нада мном да се не држи посмртно слово, да по мени не назову улицу или трг, да не сликају мој портрет, да ми не клешу бисту, да ми не доделе почасно место за гроб, а да ми име не искористе за расписивање великих песничких награда. Ужасавам се да будем мудрац или јунак или светац. Моје претензије су веће. Желим да будем нормалан човек. Неразумљива мистерија човека је да свој истински живот живи независно од своје судбине. Како човек може да се осамостали од своје судбине? Ако је оствари до последње капи. (Горка чаша.) Релативно лако подносим када неко мене вређа, није о мени реч. Када вређа истину, не могу то да поднесем, лично сам погођен. Када је нападнута истина, ја не браним себе, него жену у коју сам заљубљен. Не прави клесане ликове. Не прави идоле. Не прави принципе и теорије и погледе на свет. Док човек има демона, дотле има и судбину, дотле има личност, дотле има принципе, тезе, теорију, поглед на свет. Фиксидеју. Ћуд. Само је заблудама неопходна теорија. Само је слабом неопходна власт. Не волим човека који је према себи самом дирљиво пристрасан. Одбрана лажи је издаја. Наш живот, овакав какав јесте, безлична је и разливена копија правог живота. Особина, таленат, карактер, спосбност, судбина протандрчу и нестану без употребе. Лошији смо од онога слуге који није оплодио поверени му таленат, него га је закопао. Ми га нисмо ни примили к знању. Нисам срећан. Никада нисам био и вероватно никада нећу бити. Знам поуздано да сам једино тада могао бити срећан, да сам могао бити један од дванаесторице и да сам њега могао чути. Ученик је онај ко себе жртвује учитељу. Штребер је онај ко учитеља жртвује себи. Жртвује
га и експлоатише и пљачка, и све то тако што му се привидно покорава, чак се покорнишћу својом истиче, а заправо се кришом церека. Штребер је противност ученику. Ако научим да читам и пишем, нећу бити гори. Истина, ни бољи. Култура не поправља, али ништа и не квари. Не треба бити образованији, него буднији. Облици будности: занос - сан - хумор. И за писање имам тешке приговоре. Код четврте реченице, каткада код треће, чак већ и код друге захвата ме непозната и готово неодољива сила и ја не пишем оно што хоћу, него оно на што сам принуђен. Најчешће ништа и не приметим. Завршим рад. Прочитам га. Не знам шта ми се не допада. Ствар се не подудара. Сумњам. Нисам задовољан. Није то то. Нисам ли то хтео? Нисам! Можда је боље него што сам желео да напишем, можда горе. Али никако није ово. Касније приметим да ме је опет одвукла непозната сила. За време писања ме је обавила таквим уживањем да јој се нисам могао одупрети. Цена уживања је да морам писати оно што она хоће.
Већина људи не пише ни у песми, ни у музици оно што они сами мисле и осећају, не сликају то, не клешу, мислилац не мисли то, него оно на шта их присиљавају силе поезије, сликарства, филозофије. Знам сасвим изузетна дела чији је већи део уметничко остварење њихових аутора. А такво дело пак, које је написао аутор до последње речи - ниједно. Само вода заиста зна шта је водоравно. А има ли веће патње, него не моћи ништа учинити? Да би се неко могао ослободити, неопходан би био цео живот другог човека. То стварно не постоји. Никога не можемо спасти од њега самог. А греси. Човек никада не зна да буде тако врео, да гори у таквом сраму, да буде тако близу добра, да толико жели чистоту, као кад почини грех. Ван Гог је био луд, као Шуман (и Чонтвари и Гогољ и Ниче), али међу Европејцима ја луде сматрам симпатичнијима. Трезвенима се увек мота по глави како да се домогну новца из туђих џепова или корбача из туђих руку. Све док на сликама будемо видели само линије и облике, видећемо само половину слике. Као што је европска слика само спољна половина оне истинске. Све док не будемо схватили да бела празнина која делује од споља према унутра није ништа друго до обликотворна моћ која делује изнутра према споља, све до тада не можемо ни наслутити сликарску стварност.
40. Залуд чекамо рођење Антихриста. Никада се неће родити. И даље ће се рађати и све ће више бити подлих и дрских и крволока и лажова и наопаких, али се Антихрист не може родити, није личност. Чак није ни ствар. Антихрист је факат безличности… Антихрист је аперсонална неминовност која гази. Анонимни ужас, као што је, на пример, бирократија или технологија, или мора, ужасан факат пред којим се налазимо без одбране, не зато што је независан од нас, него што то непостојање ми остварујемо и ми правимо и ми одржавамо и ми се привијамо уз њега. Представа никоме не треба, ипак траје и мора се до краја одиграти. Док не откријемо да публике и нема. То је управо обрнуто од Андерсенове бајке. У њој краљ гордо корача наг на великој свечаности, уверен да је одевен у најлепше одело на свету. Ми овде играмо комедију за ништа, уверени да пред лицем публике света правимо будућност. Где је гледалац? Цикрус је празан. Директор је луд. Не види како нема публике. Односно гледалац је безличан. Апстрактан. Непостојећи. То је оно апстрактно и непостојеће безлично ништа, то је тамна и празна фиксидеја. И није језовито што се неправда збива, језовито је што изостаје одмазда. Гневни злотвори се и сами престрављено чуде. Ето, сме се. Небо се не руши. Допуштено је. Антихрист је опсена непостојећег тамног лудила. Неословљив је. Јер је истина светлост. Бог је једина истина. Бити у савезу са светлошћу. Не водити рачуна о томе хоће ли се или неће срушити небо од ужаса, да ли ће се или неће излити море и да ли се то сада сме. Морална проповед, било ко да је држи, дрскост је, али ако је држи лупеж, онда би човек од беса чупао дрвеће. Треба поднети. То се сада сме. Антихриста нема и никада се неће родити. Непостојеће не може бити постојеће. Али јаој нама - постојеће може бити непостојеће. То је ужас. За делимично отелотворење сви обезбеђујемо могућност када се безлично понашамо као службеници и војници и научници и филозофи и када хитамо на плен и разарање и фантасте смо и пустош је у нама. Тада смо непостојећи и у смрти смо. Без истинитости. Јер је Бог једина стина. Оче, опрости ми што сам тако дуго веровао да си безличан, а ти си једина истина и ти си Дух и Отац, саслушај ме и немој бити неословљив, саслушај ме због ових несрећника и због мене који ти се обраћам језика изгриженог од бола. Одајем ти хвалу што си ми допустио да упознам неман пропасти. И ја сам спавао с њом у тамним ноћима, у забрањеном загрљају, хулећи, и хранио сам у себи пустош, јер је ово последње време када свака душа мора да упозна чудовиште и последње искуство је да треба спавати заједно с пропашћу и Антихриста свако мора да испроба. Нема пута назад у рај и нема заобиласка и нема наде у оздрављење. Што пре проћи кроз те дане да би дошло твоје царство. Не протестујем и не бежим и не бирам оно што је лакше и не избегавам ништа. Преузимам све на себе и захваљујем ти што си ме нашао достојним за овако тешку судбину. Али погледај, Оче, ове беспомоћнике који не
знају шта се збива, оснажи мој глас како би загрмела моја реч и да би ме чули они које пустош још није прогутала како не би пружили места Антихристу и да му се не поклоне и да се пробуде. Срећници који пате у овим последњим данима и које ужас потреса и који чудовишту не служе и који то знају и подносе што је ужас допуштен, који се не саблажњавају и не врше исправке и не згражавају се и не буне се због своје патње и нису слепи и увређени од протеста, него знају да се то сада сме и да је допуштено и да смо му изручени. Јаој нама што се то сада сме и дрхтимо. Али јаој онима што се то сада сме и они тријумфују. Њима и коначно јаој. Не супротставити се. Не протривречити. Не успротивити се. Преклињати за преварене, јер су ови несрећници пали као жртве. Допусти, Оче мој, да се они опамете. И они који су данас неистином окаљали земљу, слуге Антихриста и демони, без сличности с Господом, без белеге животне светиње личног бића. Упрљаност животне светиње. Што смо ми називали грехом. Оснажи моћ ових речи и буди још стрпљив пре пожара и дај им снаге и времена да се опамете. Учини их ословљивим. Душа нема и не може имати пуно спасење, ако постоји један, један једини који је проклет. Нема мира нити га може имати било ко док постоји један једини који пати. Превршио се број света. Стигли смо до последњих дана, не остави нас у мраку и у пустињи да бисмо угледали твоје царство, амин. Нисам религиозан, мени треба целина. Али знам да човек исправно поступа ако рачуна с религијом, јер међу свим људским знањима највише реалне мудрости налази се у религији. Осама и пост су магијско стање. То се обично не зна. Бојажљиви и малодушни и једине верске посне дане подносе с вртоглавицом, као неразумљиву казну и у међувремену стално мисле на јело. У затвору је потпуни пост, или хлеб и вода, мучење. А закон га је првобитно одредио зато да би затвореник за време поста добио прилику за чистије увиђање. Физика и хемија и биологија и психологија и филозофија и религија, све су то коре. Панцир, омотач, маска, комора, тамница, принцип, доктрина, поглед на свет. Све кратак спој. Дефект. Заустављање деловања интелигенције. Свако стање које изгледа завршено јесте окултна ситуација. Последица је укоченост, сујеверје, слепило, стрепња, границе, поставке, мрак, мрак. Отворити. Свући. Али ако не тражиш помоћ Сила, нећеш издржати. Опасно је, није препоручљиво, готово је забрањено. Ужасавам се од тога да непрекидно верглам своју астралну карму. Преобратити се. А то је могуће само према горе. Нема другог пута. Живот служи да би се жртвовао за велике ствари. Иначе нема никаквог смисла. Премишљао сам о томе ако груне пушка на Борнеу, ја трзам главу. Очито да нисам ја на нишану. Као што ни бомбе не гађају мене. Али ја сам све сматрао нападом на моју личност… Не може се нигде сакрити. Мора се. Све се до краја мора урадити. Узалуд умиреш, будало, смрт није ни подрум уклесан у стену, нити остава с храном. Нећеш моћи да се ослободиш сопствене имагинације. Не, не мрцвари те ђаво, ни бомба, ни тане, ни глад, раздире те сопствени вртлог отрова, нејака мрља, руши се и руши страх и страх и тама и тама и дрхтање и страх. У тамној години изгубио сам сва своја земна добра. Све скривене тегле компота и конзерве, сав шећер и сапун за бријање и крпе и папир и мастило. Узалуд сам туткао иза књига и испод
полица, пропале су и полице и књиге. Био сам на снежној улици и ридао сам од бола и страха, као Јов, и зазивао сам Бога и бацао се у снег, јер сам осећао да ме није слушао. Али то је било оно што сам релативно брзо могао да схватим. Постао сам просјак. Као Јов. Схватио сам да је добро бити просјак. Операција је мучна. Све ми је пропало, рекао сам. Заборавио сам да се смејем и мрзео сам оне који се смеју. Рана. Дубока рана. После прибирања гриза и кора хлеба, несрећа. Хтео сам да све спасем а пропало је. Уништен је свет поседовања. Али сам релативно брзо могао да схватим да човек тек после пропасти света поседовања може прећи у свет постојања. Као Јов. Тешко је бити просјак, али добро. Свет постојања је виши од света власништва. У свету власништва човек не може да буде он сам. Само је одбрана и напад и интерес и пас чувар у сопственој капији и ако му је уграбљен компот, завија као ја у снегу на развалинама своје куће. Ефектно постојање је могуће само после потпуног обрачуна с власништвом. Ту започиње стварност. Нисам религиозан, али сасвим је немогуће разумети тамну годину без религије. Без религије она је катастрофа несхватљивог ужаса и глупе случајности. Не задовољава. Негативност. Није ни истина. Уз религију одједном постаје позитивна и схватљива. Чак и више од тога. То је стварност. И само с тим сам у стању да се помирим. Мислио сам да баштован и земљоделац боље познају природу. Ни говора. Уметник највише види од природе. Баштован и не гледа дрво, него плод. Примећује парадајз, тикве, краставце, грожђе. Није битно биће, него корист. Нисам срео ни једног земљоделца који биљке не би посматрао као субјекат који му је намењен за експлоатацију и он, наравно, све чини да би га експлоатисао. Све битне промене се збуду око двадесет првог марта. И када је сунце на средини зодијачког знака, око осмог. Осми март, почињу да звиждућу косови. Осми април, славуј почиње да пева, бадем цвета. Осми јун, почетак летњег кишног периода. Осми август, кулминација каникуле, стари народни празници. Осми септембар, ласте се селе. Осми октобар, цврчци занеме. Грегоријански календар је неважећи. Природа живи по традиционалном календару. Цвет. Мистерија биљке. Најдубља тајна сазданог цвета. Нешто најунутарњије што се сада налази напољу, сасвим напољу на врховима грана. Оно непојмљиво што сада могу да откинем и миришем. Прва жена је сигурно имала кожу белине јасмина и јасмински мирис. Како се својим златно-жутим прашницима густо отвара по зеленим гранчицама набујалим од росе, бело и бело, то је мирис невиности, мирис спашене среће, у њему нема никакве таме, ничег скрханог, ништа горко, никаве нечистоће. Јасмин је цвет који је највише спасао из рајског врта… Ако кажем опојност, мислим на маслину. Слатка и тешка густина мириса. Успављује. Јасмин је лепота рајске девице. Маслина је месо и крв, пољубац, загушљив, јер застаје човеку у грлу. Мирис маслине опија. Цвет је мален, споља сребрн, изнутра златан левак. У
њему нектар. Ако нам је јасмин спасао део мириса из раја, маслина ће нам спасити мирис земаљске љубави, пијано отапање, бунило. Мало је идиличних људи, али постоје. Који знају да мирно седе, поред вина или чаја, не журе, легну у траву и ништа не желе. Али сама идила је нешто друго. Способност да човек ћути, да седи, да чека. Идилично дрвеће. Флаше се тако могу поставити на полицу да буду идила. Плетене столице. Ван Гог. Идилична животиња. Надлична. Највиша могућност метаморфозе. Праг стварности. Још Ја, али већ не. Ујутро само зато препознам башту, јер сам се ноћу и сам управо толико променио као и све. Да сам се био зауставио, веровао бих да сам у непознатом пределу. Јер у променама годишњих доба дух оплодње је у непрекидном рађању. Једино се вреди припремити за вековечност. Начињени смо од исте материје као и сан. Од које и мирис јасмина и маслине. Јесмо занос. То је наша снага и слабост. Јасмин и маслина. Сан, чудо, матезис, опсена, поезија, мит, визија, музика. Цео свет се налази у атмосфери чуда. Све што мислимо и можемо мислити јесте мит. Поезија исто као матезис, логика, психологија и физика и сликарство и морал. Чаробно огледало. Елементарна манифестација ове чаролије јесте музика. Први миракул. То је потпуност опсене и распевана имагинација и звучни преображај. Скала је компонована дуга. Није стварност. Није стварност како певају кос и шумска шева и славуј, Бах и Моцарт и Бетовен нису стварност. Ово је најтање ткање предмета како дух сопствену стваралачку делатност још не чује у чаробном огледалу, али је већ чује у чаробном одјеку. Чујна имагинација. Распевана опсена. Сва наша чула су органи имагинације, и не служе да њима искусимо стварност. Стварност можемо искусити само својим духом. Раније сам веровао да је моја истинска животна тема стварање уметничког дела. Од године проклетства у то више не верујем. Нема посебних дела. Постоји једно једино дело, искупљење и ко на томе не ради, ради против тога. А ко ради против тога, призива Антихриста. Док сам сваки дан гледао и окопавао и садио и плевио гране трешања и парадајз и орах и кисељак, премишљао сам када ли ћу бити готов. Дошао сам до закључка да ово дело за мене не може бити завршено. Постоји једно једино дело, дело искупљења. Искупити земљу и трешњу и паприку и коса и комшијиног пса и комшију. То је дело. Једно једино дело. Јасмин и маслину. Искупити их тако да зурим у њих дрхтећи и кад им мирис удахнем, хвата ме вртоглавица. Јер музика остаје. Чаролија остаје. Овде сам и овде уживам у имагинацији и морам себе учинити смртним да бих био као јасмин и маслина. Једном јесам, да бих вечно био. Да бих једном био, у овом мирису и у овој музици да бих био, није дело које може бити завршено. Преобразити се. Никада није готово. То је једном. То је вечно. Што је опсена и визија. И што остаје. Вечно остаје.
Живот служи да би човек од њега нешто велико начинио. Иначе нема смисла. Ведрина је ствар расположења а не истнинкта. Инстинкт је сужена и дегенерисана интелигенција, одржава наше биће које је постало животињско. Интелигенција је где, када, шта треба слагати. Инстинкт је у својој целовитости за практични, земни живот, оно што се иза њега налази увек је Ја и његова брига, храна, обезбеђење, добар њух. Инстинкт рије, копа, јури, дахће, убија, једе, вари, тражи, њушка, напада, приљежан је у стварима живота. Расположење седи уз ноге Учитеља и заборавља да треба скувати ручак, а деца плачу и крава у штали муче и требало би помести и посуђе је неопрано и у бокалу нема воде, јер је мало ствари потребно, можда само једна. Нисам истински онда кад живим с инстинктом, него кад живим с расположењем. Инстинкт се увек брине, сутра, сутра. Шта ћемо јести, шта пити. Време расположења је трен. Цветати. Живети мистерију када се оно што је сасвим унутра изврће напоље. И помишљам како су нам глупи појмови о здрављу. Верујемо, ако смо добро нагојени, да смо здрави. Таква је само дебела животиња. Наше стварно здравље много се више налази у нашим абнормалностима, него у анималном здрављу. Није паметан онај ко није мало луд, и није здрав ко малко није болестан. Потпуно чиста и отуда хијератична јела су хлеб (пшеница, раж), прекрупа, пиринач, мед, млеко, вино, путер, уље, од воћа нарочито јабука, грожђе, орах, трешња, поморанџа, лимун, салата, лук, парадајз, паприка. Већ су мање чисти кромпир, репа, кукуруз, тиква, краставац, јаје, риба, мак, шећер, сир, пиво. Нечиста храна су све врсте меса, пасуљ, грашак, маст, ракија. Мислим да појам здравља пре или касније треба разбистрити, не треба то да учине лекари, него песници и мислиоци. На медицинску науку у овом питању не можемо рачунати. Оно што се на клиникама сматра здрављем, то има запах дезинфекције. Шта би било када бих пољубио једну лепу жену а из њених устију испарава сублимат? Здравље није стерилно. Здравље има мирис воћа, као грожђе мушкат, црни хамбург, мушкат отонел. Понајпре као јабука, било канадска ранет, белфер, калвил или јонатан. Док нам је лош режим исхране, не можемо рачунати да ћемо средити свој живот. А док нам је лични живот несређен, не можемо рачунати да ће крупне невоље нашег света нестати. Забране су узалудне. Принципи још узалуднији. Не могу се јести шкембићи а истовремено чисто живети. Мислим да је најважнија рехабилитација тела. Сви знају шта је ужас нетелесности. Али не познајем човека, чак ни жену, који у свом телесном бићу не би поседовао лошу савест. Ускраћује себи јело, или ждере. Евентуално заједно обоје. Чисто и мирно јести, као што, на пример, човек чита велике књиге. Јести тако да човек ужива у стању милости. Што је уживање веће, и патња мора бити већа. Искушење уметности јесте опијеност
творевином. Филозофијом, љубављу, спавањем, једењем, истраживањем, влашћу, радом. Сви желе да живе правим животом, што значи да би сви волели да живе аутентично. Још нисам срео никога ко би био изузетак. Али уживање није у аутентичности. Уживање се налази сасвим другде. Од њега се може разболети. Стрпљење и таленат и знање и савест и одважност и? Научити само веродостојно, само веродостојно. Не нестати у уживању. Уживања се готово бојати. То је био онај тренутак кад сам схватио да постоји једно једино дело, а то је искупљење. Седео сам под чокотам и јео. Ову нездраву лудост дела једном и заувек треба напустити. Био сам пред избором, шта да будем, светац или дангуба. Светац зато што су моји захтеви и очекивања од себе самог веома високи и деликатни. Малим се не задовољавам. Дангуба зато што коначно нисам религиозан. Мени је потребно све. А постоји само један човек који мирно може све узети под своје, то је дангуба. Без програма и без принципа.
Касније сам увидео да је сувишно порицати дело. Може и да остане, ако хоће, само се морамо отрезнити од опијености делом. И тежиште не ставити на дело, него корак даље. Ефективно постојати. Аутентично живети. Остварити се. Реализовати веродостојно постојање. Постоји само једно једино дело, искупљење. Могу бити светац, чак и дангуба. Свеједно. Није то важно. Важно је да истински живим. Да веродостојност, бар претензију и захтев веродостојности у себи не угасим и да је с највећом могућном напетошћу из себе зрачим. Јер ако постоји човек, само један, само један једини, и осталима је лакше. Ако постоји Толстој, свима је лакше. Ако постоји Енох, већ је готово сасвим лако. И тело је изгубило своју хијератичку суштину, и већ га пате и муче и батинају и деру и пеку, као што и чине. Мислим да се људско месо још не једе зато што није добро. Али ће се ускоро јести, не због глади, или што је добро, него због безумља. Неће се знати како бити још опакији па ће једни друге јести. Само зато да би били још гнуснији. Не признајем индивидуална дела. Само једно једино заједничко дело, искупљење. Нисам желео да радим на сопственом спасењу, то јест одиста нисам хтео да спасавам сопствену кожу, у овом позном веку апокалипсе, а да за то време све друге остављам у води, спашавајући себе сама. Јефтино животно решење. Нема јефтинијег. На овој основи сам заиста могао још и да згрнем имање. Нисам ту зато да бих себе спасавао. С овога сановишта се о себи заиста нисам бринуо. Али остали. Остали су несрећни. И нечувено много треба да се уради. Човек на самом себи и не вреди да ради. Самог себе не може спасити. Тек ако на другом радим, или на животињи или на биљци, то делује на мене, јер делује повратно.
41. Мој живот је такво власништво које у целини никада не могу поседовати, односно он никада не може бити потпуно мој. Ја нисам свој. И што се више трудим да поседујем самога себе, све мање сам свој. Приватно власништво (по Лајошу Сабоу) јесте оно што ми могу одузети. Да ли ми могу одузети живот? Да. Шта је оно што ми не могу одузети? Спасење. Човек се налази у процепу, јер зна шта треба и шта би требало да чини, али ни не слути како би учинио то што зна. А шта треба да уради, рећи ће му објављење. Како треба да учини? Не зна нико. Дата је реч. Тешкоћа је у реализацији. На земљи увек треба да буде бар један будан сањар, иначе би свет потонуо у ноћ. Хришћанско човечанство заснивање бивства чини зависним или од религије, или од добрих поступака. Тиме што је религију и добре поступке одвојило једне од других, хришћаство је начинило грешку. Човек нема околину, него свет. Човеков свет није неко географско место или народ или класа или раса или религија или схватање света, него целокуни створени космос, и то заједно са светом душе и духа, односно целокупна природа. Човек је увек целовит. База сваког коректног истраживања безусловно јесте претпоставка неког униврзалног сазнања. Знања модерних природних наука која се односе на делове (физика, хемија, биологија итд.) почивају очигледно и без изузетка на сазнавањима универзалне базе целовитости. Каже се да је централна реч осамнаестог столећа природа. То је реч која је прогутала све остале. Природа је била узбуђење и занимљивост и дубиља и последња мисао. Централна реч деветнаестог столећа јесте живот. Реч науке и реч поезије. Реч сваке битне мисли и сваког великог мислиоца. Циљ истраживања и страсти. Лозинка: живети. Двадесето столеће је покушало да и даље одржи живот у центру, али је неопозиво доживело крах. Живот се истрошио и ужасно оплићао. Изгубио је свој смисао. Истањивањем егзистенције постао је пука мрља уља на површини океана. Реч живот више ништа није знала да објасни. Охладила се и осиромашила. Живот као база се изнутра изјео и нестао. Пуки живот данас није ништа друго до једна врста несвесне омаме. Ко год живи на лицу му је туга празнине и разочарења, залуд суделује у младости и економији, у уживањима и удобностима, у повластицама и одличјима, у слави и тријумфима. Ко год живи, он сања. Вера да је живот апсолутно добар довела је до ужасавајућих последица. Животом се не може заситити. Живот се не може завршити. Живот се не може задовољити. Пуки живот је осећај недостатка и жеђи за нечим што није живот, него храна и пиће, и садржај и супстанција. Живот је узбуђење и немир и прохтев, који једу глад и пију жеђ и
сањају о сну. Оно што је само живот и ништа друго, омамљеност сензацијама, то је живот оних који само живе. На концу је уследила велика инфлација живота. Живот у маси. Вештачки одгајен инсект који се држи у свету снова. Похвала живота довела је дотле да нема ништа јефтиније него што је баш живот. Спасење је смисао живота. Спасење је супстанција живота. Животни план треба да буде грађен тако да човек досегне спасење. Свако сам мора да изгради план. Моје спасење нико не може да прибави уместо мене. А у прибављању сам потпуно слободан.
Муслимански фатализам, калвинистичка предестинација и сцијентифични детерминизам прошлог века уче да је животни план за човека израђен у свету виших сила, и човек, нажалост, нема начина да га мења. Муслиманско и калвинистичко веровање је спиритуалне природе, сцијентифични детерминизам материјалне природе. Знамо да је почетак у оба случаја лош. Треба започети на средини. Ко крене из средине, сместа види да нема ни фатума, ни предестинације, ни детерминизма. Ствар је тежа и једноставнија. Постоји слобода. Односно постоји ризик и постоји жртва и постоји одмеравање и постоји присуство духа и постоји знање и постоји воља. А у живот убачен ризик и жртва и одмеравање и знање и воља имају спасоносну вредност. Знамо да оно што називамо сном припада у целини кругу живота и не дотиче спасење чак ни онда ако је, као у веома много случајева и код многих људи, сан умнији од будне свести, односно човек у сну зна да оно због чега живи јесте спасење, али будан то заборави.
Геније је карактеристично чудовиште које није ништа друго до колосална грба. Човек који је несразмеран, њиме апсолутистички и терористички влада један једини дар, и цео човек служи лудилу (греху, болести) генијалности. Ова чињеница се може практично проконтролисати на генијалним људима историје. Човек приспе тамо одакле је пошао, односно не може поћи од другога до ли до циља који жели да досегне. Претходница и последица се међусобно покривају. Пошли смо од тога да је егзистенција у сваком човеку стална и потпуно дозрела. Целина је актуелна у свакоме и увек. Кад не би било тако, уопште не би ни било говора о реализацији (остваривању). Живот је успешан онда ако сам изградио и реализовао свој план спасења.
Остварење (остваривање) јесте лично дело, али ово лично дело изграђује заједницу, а заједница природу и свет. Унутар тога свака је граница иморална (лудило, болест). Таква је иморална граница цепати људе на расе и народе и нације и религије и класе. Једини морал јесте слобода.
42. Талентован сам. Али сам у потребном трену умео да видим да само онај таленат вреди нешто ако човек уради сам. Нисам желео да се зауставим у пракси самодивљења. Таленат, чак ако је и највишег реда, ексцентричан је. Бедно би било пасти као жртва пуке продукције, па била она и занимљива. Запад још није ни тамо где смо ми били пре десет година. Исток не долази у обзир. Заостао је у откривању стварности. У међувремену збило се више таквих осипања у правцу равнодушности духа који су ме озбиљно дотакли, јер сам ипак рачунао на неколико људи. Сматрали су се недостојним за остваривање истине. Растужило ме је што ће отићи покуњени. Остало нас је мало, али поузданост је ту. Док неко нешто говори сам, он је луд, ако то говоре двојица, започиње мудрост. Нас је тројица. Колико данас људи има овде у чије руке бих мирно смео да положим судбину народа? Не мислим на световну позицију, места данашњег духа или политичке управе сматрам ниским за нас. Већ се види захтев за ову средишњу, надполитичку животну концепцију која се протеже на целину народа. Али је још живо уверење да се и даље може хазардирати. Баштина мора да се оствари. Краљу, пут је мој. Вечни закон каже да управљачка власт безусловно мора напред да пропусти човека духа. Моја фикс-идеја, које се не бих радо лишио, јесте да размишљам ко би се како понашао на Голготи. Мој познаник бискуп би пазио да му неко не нагази на ципелу. Мој комунистички руководилац би продавао бонбоне. Више њих би фотографисало, неколицина би сваких пет минута погледала на ручни сат. Постоје људи који налазе уживање у томе да негде буду директори циркуса. Сигурније је ако не граде на сопственим способностима, него на способностима других. Ако неко хоће да добро води бордел, мора да живи строгим пуританским животом. Метерних је човек добрих информација, он живи од тога што други греше. То је танани отров атеизма високог реда. Ако би требало да одредим своју утопију, рекао бих да је то земља мудраца и лепих жена. То су људи пуне свести који су мени потаман. А пуну свест бих најрадије одредио речима да она у сваком трену обавезује на вековечност. Победа живота јесте ако успе да оствари више и веће него што је он сам. Више и богатије од живота јесу дух и лепота. Мудраци и лепе жене немају осећај недостатка, и зато не желе ништа да надокнаде и зато нису завидљиви, нису љубоморни, не плаше се, и зато се не збуњују и не греше. Једино пред чиме се клања мушкарац пуне свести јесте лепота, и једино пред чиме се клања жена пуне свести јесте дух. Клањање духа се назива нежност, клањање лепоте преданост. Славим оно што је чврсто, као дијамантни кристал, и неухватљиво као мирис јасмина. Љубав и матезис. Или, што је
истоветно, метафизика и страст. Човек златног доба, другачије речено коначан човек -, а предност моје утопије јесте што се може остварити било где и у било којем тренутку. Култура је маргинални производ религије. Култура започиње тамо где постоји кухиња. Ова дефиниција је више него коректна. Дефиниција је енглеска. Сместа се може применити, јер данас кухиња почиње у Бечу, а од ње на исток постоје само јела. Раније је очито постојала и у Византији. У Румунији и Ердељу остали су озбиљни трагови. Данас источно од Беча постоје специјалитети, нема концептуалног менија, као што постоје истакнута индивидуална остварења, али се ни у политици, ни у уметности, ни у мишљењу није остварило непрекидно збивање. Могуће је да је ова разлика у рангу између аграрних и индустријализованих друштава. Носталгија ратара јесте мала економија која опскрбљује себе. Обезбедити неометаност вегетације. Провинција, регионализам, секте. Узајамна припадност је лабава, антагонизам је између унутрашњости и града, и зато влада неповерење. Од тога живи грошићар, било да се зове политичар, било писац, било трговац. Индустријализовано друштво је једнообразније и структурираније, колективнија је индивидуална свест и индивидуалнији социјалитет. Источно од Беча се данас већ не разуме да је кухиња тако древна као песма. Не разумеју да игру и песму, слику и кућу није створио народ, него висока духовност, и одавде је дошло до срозавања у провинцију, исто онако као што су поједина јела рудименти остатака великих кухиња. Кад би Јов попустио ђаволу, могао би да скочи, да узјаши коња и право у град, тамо су лепе девојке и гозбе. Фауст је попустио, као што је попустила Европа. Анти-Јов. Кјеркегор је у праву, ова погодба није трагедија, није ни глупа, него комична. Човек бира оно што је случајно и површно и привид и илузија. Једино исправно рачунање јесте Јовово. Зна шта хоће, и не попушта. Нека буде цео свет твој и нека ти народи служе? Јов није шпекулант, као Фауст. Шпекуланти су комични са својим палатама и гозбама, јер дају оно што је више за готово ништа. Треба чекати? Тешко? Рене Генон за ренесансу уместо препород каже да је почетак смрти. Претерано добри називи већином звуче сумњиво, и могуће је да у овом имену одиста оправдава саму себе нека каснија историјска творевина. Реформација је пробудила секте, укинула универзални језик, дала реч нацијама, и у том знаку хришћанство није обновљено, него се секуларизовало. Али ни рационалистичка просвећеност се није показала ни мало светлијом од сколастичког средњег века. Једва да се и може говорити о напретку ако су историјски проблеми после три стотине година исто тако нерешиви. Ренесанса је тражила основу и нашла да је оправдање у искоришћавању уживања која се крију у животу. Почетак експлоатација живота се проширио с талијанских дворова на француски и енглески и на аристократске замкове и племићке курије, најпре само на куће
угледних грађана, касније и малограђана, на концу на градове и села и предграђа. То се називало васпостављањем античке животне радости, односно препородом. Многи су протестантизам и капитализам сматрали паралелном појавом. Није се ни могло другачије посматрати. Али обома нешто претходи. Предуслов економског израбљивања јесте израбљивање живота. Због тога Генон ренесансу уместо препородом назива почетком смрти. Будући да је више стотина година обавеза била да се на земљи пати од лоше савести, сада је обавеза радовати се животу с још лошијом савести. Предуслов добра јесте да неко најпре почини злодела. Срећна држава се може остварити само ако се половина људи позатвара у логоре. Човек се не може спасти, сем једино ако се претходно укаља. Због небеског царства, или нарочито због хуманизма. Националне државе су од клера преузеле принцип „чини зло како би могло да дође добро“ као осовину управљачке праксе, а социјалистичке државе од националних држава, с том разликом што су сјајни чланови клера још знали за грижу савести, међутим, руководиоци социјалистичких држава више немају ништа друго до помамно осећање кривице. Као данас Ајнштајн, сви стално задржавају право да повуку оно што су мислили, или бар да га поново формулишу. То је њихова слобода, метафизичка претпоставка њиховог истраживања. Живе у таквој напетости која није у стању да једном и заувек донесе одлуку. То је морални предуслов њихове верности, њиховог истраживања: „Ово сам видео. Док не видим другачије, придржавам се овога. Ако другачије будем видео, одмах ћу се јавити.“ Ствар би указивала на неразумевање ако би неки истраживач, или нарочито наука говорили о свом погледу на свет. База науке није идеологија већ страст истине. Нигде се не зауставити, све истражити. Наука је разумни акт и налази се изнад нације, религије, касте, историје, а управља историјом. Сцијентифизам је продукт кризе, јер настаје из напетости националних, религоизних, кастинских односа снага. Наука решава питања постојања, сцијентифизам само документује историјске ситуације. Сцијентифизам је хитро пронашао називе као што су ренесанса, просвећеност, позитивизам, хуманизам, напредак. Ови називи нису резултат истраживања, него самооправдавање погледа на свет. Њих није открила страст за истином, него их је установио сцијентифизам као апологетска институција схватања света. А схватање света укратко значи да је почетак, средина и крај човекове егзистенције биолошки живот. Од рођења до смрти. Сцијентифизам је за раздобља историје или за нацију, за расу, или касту конструисао пријатне теорије, згодимице је званично фалсификовао историју, у више томова је клеветао привлачном множином података, али је поглавито експлоатисао резултате науке како би оправдао неку фрагментарну групу која жуди за влашћу. Тако су настале све теорије власти у деветнаестом веку, марксизам исто као и национал-социјализам и фашизам, раса или класа
позивајући се на сцијетифичне концепције. Ако је средњевековна бласфемија издаја земног живота ради другог света, нововековна бласфемија је издаја света ради земног живота. И ако је темељ средњег века поповска превара, темељ новога века јесте превара науке. Искористи свој живот. Лагати због општег интереса, експлоатисати, бити насилник како би ти што више припало од живота, земља, замак, говеда, злато, одећа, месо, вино -, и, наравно, опет жене. Историјска пракса којом је издата и сама историја, обзнањујући да никада није било нити ће икада бити другачије, не треба ни да рачунамо на нешто друго до на државну полицију, курве, трубачке оркестре и крпе. Статистика, теорија кубних метара ваздуха, калорије, витамини, животни минимум, цензура писама. Укратко: ренесанса, реформација и просвећеност. Есенције чувају минерали и с растварањем минерала опет се уздижу како би храниле бића. Биљка је пак оно биће које развезује есенције у минералима и пружа их бићима. Човек не може ништа друго до да се потресено чуди индивидуалном квалитету који се налази у свакој биљци и непоновљив је и ничим другим ненадокнадив, - оној загонеци која се очитује у својственим облицима листова биљке, у њеном расту, бојама цвета, мирису, у броју латица и чашки и прашника и тучака, у њиховом распореду, сразмери, у облику плодова, количини. Не збуњује мноштво, него смисао због чега постоји мноштво. То је мистерија есенција. Отровне биљке су лекови. Постоје лековите траве, есенције које се хемијски нигде другде не могу произвести. Фауст не полази од стварности, односно не од мистерије, него од експеримента који одсеца живот од бивства и такав живот сматра мером по себи. Зато треба да склопи споразум с Ђаволом. Оно што продаје због живота јесте бивство. Фауст је краљ живота, уживалац живота, односно његов експлоататор, тачно онакав како се од ренесансе мислило. Само је једно желео, уживање, и њему је сам живот чисто уживање. Анти-Јов који је на најбољем путу да буде Растињак, на концу Доријан Греј. И када на концу, упркос свему, самог себе ипак уврсти међу спасене, опрашта себи што је самога себе издао. Само је то требало деветнаестом веку! Пут је отворен према светским ратовима. Гетеа није компромитовао опстанак. Своју слободу, као Фауст, није продао за парче хлеба, него за такозвано ренесансно задовољство живота. Бодлер поставља питање коме је у интересу порицање другог света? Онима који се плаше поновног рођења. Силе констелације искористити до крајности и животни ток тако усмерити да се избегну незгоде. Незгоде обично изазива надживотно. Тешкоће. Само се не родити поново! Спасење се већ тражи овде, одмах. Верује се, ако се верује, да ће га добити, и верује се, ако се не верује у оно што је изван, може да се порекне. Живот без спасења. Ствари посматрати из пристојне перспективе, како се не би имало много везе с њима. Живот се стварно може искоренити. Организам уме да уништи себе сама. Али механон једно
не уме, да поништи личност. У сваком случају рационализам је постао најозбиљнији напор за искорењивање живота. Наука не изазива кризу, а разума никада довољно. Кризу је створило нешто што се назива науком, а није ништа друго до самооправдавање пуког биолошког живота који се одвојио од целовитости постојања. Човек пије сопствену жеђ, и једе своју глад, и жуди своје жудње, и жели своје жеље. Зато је свака животна радост тужна. Уживање онога што би могло бити тек онда ако то не би био живот, ако није коначан. Живот вреди онолико за колико га дам. Ни мало више. Јер то нешто у њему постаје супстанција. Нечему га треба дати, бар самом животу и онда не преостаје ништа друго до живот, односно жеђ. Не живот, него, као што Плотин каже, пуко време. У бољем случају седамдесет година, од чега треба одбити несвесно детињство, спавање и остало, и онда преостане, рецимо, шест хиљада дана. Може да се мери са сатом у руци. Али то није живот, само трајање жеђи. Индуско кама, грчко ерос, латинско либидо, односно Begierde, што није живот, већ жеља. Жеднети за тим да живот буде супстанција, да се испуни и прочисти и уобличи и да буде коначан и да се стигне. Где? Тамо где је више од њега. Где је он сам. Лош је рачун Гетеа и Ничеа. Живот се не може мерити животом. Јер се не може пролазно мерити пролазним. Живот је више него живот. Живот није шест хиљада пута двадесет и четири сата, већ жудња за супстаицијом. Верност жеђи гори до смрти. Ако не будете верни, нећете остати. Свака баштина је познавала аскезу и користила је за обуздавање живота. Али нигде није било склоности да се прихвати ова тигровска аскеза која је практикована у Европи. Већ и зато што она није самодисциплина, него тортура, и резултат није самосавлађивање, већ крах. Обуздавање у баштини нигде није било свесно мучење живота. А у Европи је постало тим немилосрдније што је живот мање био склон да преда било шта од свога меда. Баштина није имала потребе да се свети. Човек је био јачи од живота. Ово овде, у Европи, очајан је покољ. Оно што је инквизиција социјално, аскеза је индивидуално. Помама човека подстакнутог против живота. На концу је пронађен појам природе, а на концу конца појам живота. Човек је живот сам по себи почео да схвата као независну објективну стварност, на једној страни је порекао апсолутно Ја, а на другој је живо биће сматрао као објективну стварност. Тиме је себе истиснуо из оба правца подручја мишљења. Јер конзеквенца овога решења јесте да је човеково биће једино безлична биологија. Сјајно. Више га ништа не суспреже. Ослобођен сам од тога што је живо биће - мирно могу да га уништим. Као и другде, порицање ни овде ништа не мења у стварности, али сам негатор наседа. Средњи век се, истина, окренуо од живота, али је још знао да нема људског живота независног од личности. А ново доба је дошло у супротност и са својим духовним ја, које је сматрало поповском преваром, али и са својим животом који је постао независан процес.
Основно стање треба наћи. Оно стање за чије истраживање ни у Европи није изграђен метод, али нарочито за то нема традиционалног морала. А то двоје нема посебно. Извор моралног посртања је умна заблуда, а извор сваке бесмислице је лош морал. Значи треба захватити оданде где постоји, из светих књига које - као што Јевреји кажу - чак ни најнезнатније не препуштају самовољи. Живот је антрополошки атипично постојање. У овој анималној условности и констелацији ни не поседује његова битна својства. Ово је место перманентне кризе, и живот је за човека пре катарза него било шта друго. Он је слабији од самог себе, и због тога исто толико треба самог себе да одушевљава. Зато је живот опијеност и појачаност, што је активнији, тим је беспомоћнији. Није друг земног бића, нити његов господар. И паразит је. Онтолоши незаконит, и зато се на њега не може привићи. Основа људског бивства није хармонија компонената, него личност самосавладавања. То је светиња живота коју је забрањено додирнути без допуштења. Живот је незаштићен, а једина заштита је дух. Трострука европска бласфемија против светиње живота јесте лаж, насиље и експлоатација, човека преварити, опљачкати и лишити га слободе. Живот је једини и неопозив. Једном и никада више, непоновљиво. То је болно блистање ове пролазности, ове празнине, крај и почетак овог ломног и нејаког тренутка у којем се сунце одједном рађа и залази. Први узрок је безверје. Само друга реч за бесмисленост. Јер и безверје је вера, али лоша вера, као што је бесмисленост смисао, само лош смисао. Вера да нема другог света, нема духа, нема спаса, нема вечности, нема душе. Од материјализма тужнија је и комичнија само духовна наука двадесетог века која се подухватила да рехабилитује религију и метафизику. Филозофија стакленика док се на улици уједињују пролетери целог света. Почетком деветнаестог века већина људи се понашала као славодобитни идиот када је открила сцијентифизам као метод којим се сваки клерикални аксиом може погодити у главу, а неподозриве тиме што се тврдило да је религија, метафизика, душа, дух, Бог, поповска превара, не постоји ништа друго до живот, човек је увек био животиња, и све је материја. А све се позивајући на чињенице, искуства и експерименте и запажања, као Дарвин који није учинио ништа друго него је самовољне економске принципе Малтуса применио на биологију. Како ни мало не би заостајали за клерикализмом, биолошко-економскостатистичка атеистичка мудрост преображена је у светску религију уз помоћ литургије, светих књига, објављења, аскезе, апологетике, мисије, клера, чак и земаљског намесника. Сада већ није било речи о природним наукама, ни о државној власти, ни политичкој економији, него о сакралној пракси. Оволика религија се могла поднети само уз интензивне грехове. Материјализам, биологизам није ни мање ни више до поједине варијанте условног метода
срозане свести о животу, који се народима објављује сцијентифичним апаратом како би се човек парализовао и како би се могао доместицирати. После тога је била потребна само таква варалица као Лењин, и резултат је ту: сцијентифичне државе и народ који цвили. Испаштање због грехова разумљиво је у сваком моменту. Али с апсурдном људском свешћу у безличном космосу, на двадесеторазредној планети живети своју егзистенцију плесниве гљиве? И ако је то тако, заиста не преостаје ништа друго до очајно пљачкати, ждерати, коитирати и убијати. Само свежи догађаји двадесетог века омогућили су да човек открије активитет који је започео клерикализмом, настављен ренесансом и просвећеношћу и који је кулминирао социјалистичко-комунистичким револуцијама. Шта се догодило? Магијско пљачкање живота. Принципијелна формула делатности: у интересу идеје, која је проглашена за вишу, сме се лагати, експлоатисати, практиковати насиље, односно може се починити било које безакоње ако је у општем интересу. Као што знамо, могу се затварати људи који се не допадају, за рад се може плаћати произвољна најамнина, може се забранити слобода говора, касте се могу држати потлачене, они који протестују могу се масовно депортовати, цели народи се могу искоренити. Окорели пљачкаши и светски разбојници уједините се - што није ништа друго до коректна дефиниција светске ситуације на средини 20. века. Свет је изграђен у поретку једном и заувек, и искључено је да опстане држава без познавања управљачких средстава. Једно време сумануто убија, затим се стропошта. Искључено је да брак успе без љубави. Једно време мржња, затим равнодушност, и крај. Педесет посто бракова се склапа из таштине, четрдесет посто је интерес, десет посто секс. Секс није љубав. По себи се разуме да пропада држава изграђена на угњетавању поданика, а брак који је склопљен због таштине, или интереса, несрећан је. Поредак света је веродостојан. Увек је истоветан, увек се може наћи, свакоме је доступан и поуздан. Оно што се догађа увек је истина. Нема потребе да сазнам шта ће бити сутра. Ако знам шта је данас, све знам. Док сам се одупирао женској привлачности, она је имала нада мном неограничену моћ, од како јој се клањам, неће да ме квари, већ ми се смеши. У религији и љубави нема равнодушности. Упознајте разум и он ће вас учинити слободним? Не, упознамо неразумност и она нас затвара у тамницу. И само покушајте да некоме одузмете тетурање, он ће беснети и тврдити како га желите лишити живота. Само се не пробудити. Само не разум. Све то сјајно ради ефикасна одбрана против ослободилачког разума. Јер разум и слобода нису две различите ствари. Аушвиц није открила политика. Аушвицовање је већ пре тога одавно било уопште прихваћена пракса као ужас разума, а данас је то у много већој мери него што је било некада. Како нас разум не би ослободио, живимо у делиријуму. Нема више незамисливог, из страха од разума човек се одлучио на крајност.
Десети део узрока светских ратова, концентрационих логора, терористичких држава, хладних ратова и хладних мирова могу бити економски, политички, или светоназорни. Првенствени узрок је што су пред нама отворене могућности створене за решавање свих тешкоћа, али нико не сме ни да их такне. Радије се и даље тетура, радије сулуди потези и терор и тамнице и полиција и апокалиптичке збрке. За две стотине педесет година за сваку генерацију се отворио бар један тренутак у којем је била дата могућност потпуног увида. Овај каирос је пропустила и данашња генерација, и експлодирала је прва бомба у Хирошими. Нису били потребни мир, истина, ред, поштење, разум, знање, једноставност. Страх. Радије даље тетурање. Радије Вавилон, и глупа узбуђења. Само се не отрезнити. Радије пијани брод. Легитиман је онај ко има више полиције. А и власт може бити илегитимна, примере за то даје историја двадесетог века Турака, Срба, Талијана, Шпанаца, Немаца, Руса, Мађара, Чеха, Пољака, Бугара, Румуна. У последње време је чест случај да заједницу трује не унутрашњи непријатељ, већ онај одозго. Деструисање се врши управљачком и министарском речју, наредбом. Постоји само једна владавина. Ако не влада дух, било ко да влада, он је узурпатор. Данас, 1955. године у Мађарској - у време светоназорне, политичке и економске катастрофе бољшевизма - отпора није било. Антитипа нема, сем у сасвим изузетним и ретким случајевима. Опасност бољшевизму није био антитип, већ онај који се клањао. Мађарска је корумпирана, али не очајном метафизичком корупцијом Руса, а ни развратном румунском корупцијом. Овде је хипокризија и подла корупција поквареног племства база националног одржања више стотина година, и историјска позитивност. Средња класа је и сада, као и у Бахово доба, покушала да се препоручи својом службом, али су је одбацили, јер су наслутили да сервилност превазилази опасност отвореног супротстављања. Мађарска је сварила бољшевизам без херојства, без отпора, без саботаже, без супротстављања, без завере и без ressentimenta. Мађарску он није издржао. Не зато што је Мађарска била у праву, или зато што је бољшевизам овде пао. Није реч ни о истини, ни о паду. Потонуо је као и све што је пре тога било: у равнодушности и у глупом егоизму, у ограничености и безверју. Бољшевизам је пао у оном тренутку када су партијски функционери почели да се пљескају по коленима као џентри. Нису умели да се бране ни од вицева, ни од дезилузије цинизма. Бољшевизам ни овде није успео да остане унутар свога поседа. У томе га је омео појам класне борбе. Бољшевизам чак ни у Русији није унутар поседа, и ни за шта не може рећи, ово је моје, можда: припада народу. А онда сви знају шта то значи. Мађарска је повратила бољшевизам, попљувала га, изгазила и преварила, иако то нису урадили противници, него достављачи и чланови партије, шпијуни и симпатизери, каријеристи и носиоци нараде „Кошут“. Није овде било принципијелних обрачуна. И бољшевизам је постао оно што је овде током стотина година био сваки експеримент: владавина дрских ништака, бестидно гложење и издаја због већег залогаја. Човекова озбиљност почиње на граници шта је оно што му се може рећи. Неодраслима и женама готово ништа, а и оно мало се мора добро упаковати. Њихове слабости и фиксне
идеје се не смеју ни такнути. Увреде се и уплаше. Ни не слуте како би могли бити другачији, могли би бити они сами. Човекова способност подношења истине започиње с хумором. Таште жене, лоши политичари, претенциозни уметници дрхте од помисли да ће бити исмејани. Мушкарци изграђују истурена принципијелна становишта, жене своју неословљивост покривају еротичком конвенцијом. У кобном случају последица затварања у фикс-идеју јесте нервно, или органско обољење. Ко не жели да види, он ослепи. Егзистенција се може затворити страшћу или наркотицима. Кажу да је први вид оплодње био поглед. Тек касније је то постао додир, још касније пољубац. На концу анимални коитус. Може се мислити и да је древни облик сједињавања било ословљавање. У истинском ословљавању може се осетити затрудњење, нешто се зачело што је реч у мени оплодила. Човек сваки дан почини изворни грех када уместо вишег бира мање, или када верује да се кал може спрати сапуном и прекрити лепим капутом. Грех је уграђен. Каткад као врлина, чак је постао религија, обдареност, наука, напредак, и узбудљиво уживање. Оправдања нема. Потрес који је песник осетио над мртвом мајком претвара у капитал у песми. Што је виртуознији, све је ужаснији. Што му је криза дубља, песма је тим блиставија, а тим је све мање прихватљива. Музика његовог срца је кварна. Дотле смо стигли. Нека буде шта ће бити, нека кошта колико кошта, све написати. Нисам био међу непријатељима, у заробљеништву и у непрекидној опасности као Лајош Сабо, али сам искусио да ако неко издржи без издаје, с будном вером пакао који му се отворио, долази у посед једне врсте свезнања и непогрешивости високог степена. Оно што је мислиоцу систем, уметнику је стил. Свако може да начини само један. Таленат и вера и језик, ако су дар и констелација, на било којем месту и територији и код било кога, увек су гутање сабље, човек се диви, и тачка. Тежину има само оно што човек није добио у колевци, него што је амбиција сама створила. Последњи геније који је пао с неба, Гете, тренутно се најмање може следити. Успех увек тражи јавност, радије ниску, и што нижу то је боље. Насупрот томе и осамљеник може имати славу. Успех је када човек има нешто. Слава је када је човек неко. Неуспех може бити слава, неслава не може бити успех. Историја великог човека јесте како се одриче успеха због славе. Из славе зрачи надсветовно. У сваком успеху треба да буде бар кап славе, иначе га не може бити. Архетип успеха је Херострат који је запалио храм да би се о њему говорило. Архетип славе је
Миларепа који је четрдесет година сам живео у пећини. Успех: противречност човек-дело. Слава: јединство човек-дело. Узимајући за основу садашњу меру времена, за припреме би ми било потребно отприлике још стотину и педесет година учења. Рачунам на то да већ углавном знам шта је оно што треба да научим. Ни то није сигурно. Неопходно ми је стотину година да средим свој материјал и да путујем. Не волим да хитам. Тада бих могао започети да учим друге, најпре веома узак круг, можда пет генерација. У својој четиристотој години могао бих се осећати зрелим за озбиљније задатке. Посматрачи кажу да је свака пчела стахановац и у доба цветања багрема приличан проценат страда од последице превеликог напрезања. Рад не треба наметати. Термит не уме ништа друго до да ради. Интелект замењује нагон, и ако се мравињак запали, на хиљаде мрава се баца у ватру да би је влагом сопственог тела угасили. Акт којим је личност забрањена није ојачао личност, само је подстакао освету. Наспрам једног инстинкта други инстинкт. На истој разини вредности. После пада државе инсеката не треба рачунати на поредак, већ на збрку која ће и од садашње бити анархичнија. Још никада није постојало друштво које би се више противило разуму. Још није постојала власт која би се у толикој мери противила општој вољи. Држава је супротстављена истини, власт је ништавна. Према закону, већ одавно је требало да пропадне. Где је тај други закон по којем опстаје? Категорија ветропира је морално негативна, али се не може казнити, а психолошки не знам шта ћу с њим. Необично је ако знам да постоји љупки ветропир, а онај ко га прогони може бити хипокрита и опортуниста. И међу нитковима се нађе привлачних, пре него међу богатим председницима црквених заједница. Човек прилично ретко доспе у ситуацију да почини истински грех а опет перманентно греши. Сваки дан дотиче цео низ егзистенцијалности, размеће се и дрзак је, лаже и вара, груб је и прави пропусте. Из психолошких грешака не настају одмах грехови. Не познајем ни мале ни велике који овде нису пали. Што је говорник гласнији, тим му се мање може веровати. Компликован говор, који је већином припреман да би се намерно прећутале осетљиве задње мисли, раскринкава сам себе тиме што саопштава општа места. Церемонија је обред комедије. Ако државник своје поданике умирује, онај ко има мало памети и новца хитно купује животне намирнице. У новије време историја јесте историја умирујућих изјава државника, а у изјавама је све више ентузијазма што је крах ближи. На земљи уопште нема веће опасности, подразумевајући кугу и бољшевизам, него што је родитељска љубав. Убеђен сам да је већа чак и од педагогије. Дивим се непобедивој моћи нормалности која сама себе васпоставља и она је у томе што су деца после родитељског и
школског васпитања само оволико подла, лажљива, осветљубива, зла, брутална, цинична, ласкава, сурова, похотљива, неуротична и идиотска. Човек не може бити аутентичнији него кад игра, а позориште је мистерија опсене света. Комедија није лаж, јер би онда била појмљива а не болест, јер би онда била излечива. Комедија не уме ништа да види аутентично, изузев онога што је лажно. Ако јој се лаже, она се згражава, ако јој се каже истина, она је увређена. Комедијант се може препознати по томе што маску сматра за лаж, и верује да се човек маском скрива. Моралиста је беспомоћан, психолог, ако је довољно интелигентан, може да буде подозрив. У Европи, под утицајем јеврејске баштине, постали смо моралисти више него што треба, зато што нисмо разумели метафизику Торе. Наше антрополошко схватање беспомоћно уме да се креће само између добра и зла, а то је само по себи комично. У источним антропологијама морализам је заиста трећеразредан, а да нису били примењени било психолошки, било егистенцијални методи, вероватно зато што безверје нигде није постало тако акутно као овде за време две хиљаде петсто година. Тајна комедије је безверје, или ако је разумљивије, ко је без вере, он је комичан.
Неспособан сам да разумем зашто средином двадесетог века Данска, Шведска, Америка, изразито капиталистичке државе производе најјефтиније, а зашто најскупље Русија, народне демократије и Кина, социјалитичке земље. Неспособан сам да разумем зашто су највише плате у Данској, Шведској, Америци, у капиталистичким државама, а зашто су најниже у Русији, у народним демократијама и Кини, у социјалистичким земљама. Какав је узајамни однос капитализма, краљевине, високе плате, јефтине производње на једној, социјализма, ниске плате, скупе производње на другој страни. Безверје је значајна тековина зато што разбојник ради шта год хоће с безверном чандалом. Прибављање иметка посредством друштвеног злочина кулминира у оном социјализму који је државно организовани систем експлоатације, а врхунац је што је о томе забрањено да се говори. Ако некога боли стомак, нека прво обује леву ципелу. Лако је казати за нешто да је стварност ако изгледа повољно за наше тренутне интересе.
Али не постоје две стварности. Нема две врсте космоса. Постојећа разлика између птоломејевског и кеплеровског света није познавање или непознавање стварности, него два рачуна која се међусобно разликују, од којих се један односи на примордијални свет, који је недостижан, други на корумпирану природу која је опсена. У смислу нетакнутог броја настанак света је тачно онакав како га описују свете књиге, а човек је биће које располаже божанским духом. У смислу корумпираног броја свет је заиста онакав како уче природне науке, а човек је анимално биће. Ко не уме да рачуна с присуством ове парадоксалне стварности он претпоставља симплификованији свет него што он јесте. Два рачуна један другом противрече, али на вишој хијерархијској разини један другог не разарају. Зашто?
44. Човек нигде стигао није. Ко је нетакнут, он је необразован, ко је образован, он је корумпиран. Пред нетакнутим треба порећи образовање, пред образованим треба порећи нетакнутост. Човек нигде стигао није. Није истина, бар за сада, да је основа сваке добро засноване друштвене ситуације и прихода одустајање од моралних вредности. Неоспорно је, међутим, да сваки приход прибављен изнад егзистенцијалног минимума и сваки покушај изласка из безначајности не зависи од стварног радног учинка, него од прилагођавања корупцији. Рад се уопште не плаћа, или ако се и плаћа, плаћа се веома лоше. Уопште се плаћа, и то каткада веома добро, према томе који степен корупције је човек у стању да реализује. Постоји и јаднији човек од разбојника, паразит. Савест је специфична мономанија. Човек би рекао да је она у тачној опозицији према свету. Није прагматична, поготово није материјалистичка, а поврх свега све то уопште не крије… Савест се никада не прилагођава, не може се ни принудити на прилагођавање, и ако се човек прилагођава, савест се у сваком случају супротставља. Поредак ствари је такав да човек не само што лаже, него поврх тога мора и да докаже да је он у праву. Ко се покори, он укаља живот. Лоша савест је немир укаљаног живота. Директни морал је страх од живота човека који је искључен из заједнице и лишен добара. Покоравање је неопростиво. Онај ко се покорио на коленима треба да тражи опроштај од истине коју је повредио. Све дотле се не може вратити дому. Природна несрећа мине, човек се смири. Пробуђени демон, пак, остаје. Не можеш живети као звезде. Кривични закон се обара на грабљиве звери, и не примећује бактерије. Ако култура уопште има дефиницију, једна би могла бити да ли један народ има меру не само шта је морално добро и лоше, шта је здраво и болесно, него и шта је оно што чисти или каља заједнички живот. Нисам зато овде да судим било коме, него да непосредно заједно с њима живим. Суд треба себи да изречем. У сваком случају будалаштина је сматрати свет коначним местом, и ако неко није свестан шта треба да чини у интересу преображаја, он ће се без трага измешати и потонути у ђубришту, и одрећи ће се свог апсолутног бивства.
Свет је изгубио своје обележје дома, и човек овде може да борави без озбиљних заједничких веза само као посматрач, и оно што се овде збива може сматрати тек као етнолошку егзотичност, што може бити чудно и занимљиво у одређеном погледу, али је заправо потпуно безначајно. Пошто је политика стала на страну света и прикључила човека моћи која меље, и пошто је и религија постала моћ антиљудског света, изгледало је да је наука једина која ће одбранити човека од света. После неколико последњих стотина година за то више нема наде. Наука је исто тако егзистенцијално корумпирана као политика и религија, и човеков син више нема места где би привио своју главу. Прошло столеће је столеће луда. Хелдерлин, Шуман, Гогољ, Бодлер, Мопасан, Ван Гог, Ниче. Данас више нисмо у стању да полудимо. Најновији облик бездомности јесте када човек у сопственој домовини више нема дома. Унутрашња емиграција. Ко се не покори, он може да пређе у директни морал и може постати побуњеник и да кључа у својој освети. Нема другог пута: директни морал и лоша савест. Ко нигде није, он је без домовине. Рат може да букне у сваком тренутку, али ако и не избије, још је и горе. То се односи и на ситуацију која влада међу народима. Ситуација народа сама по себи јесте да они живе у перманентном преврату. Сваки се народ налази између два пуча, један се догодио, други се припрема. Економски је перманентни државни крах. Породица? Ни брак, ни слободна љубав. Касте? Ни владајућа, ни послушничка каста, него олош без касти. Ни заједница, ни индивидуа. Нема греха, нема безгрешности, само кал. Услов живота није постао хлеб, него бомбона. Цивилизација бомбона. Свет се не буни због тога што гладује, него зато што је лаком. Мишљење већине нема никакве везе с истином, али то мишљење врши функцију истине у корумпираној заједници. Свет има женску суштину. Никада нема у виду стварност, увек дејство. Жене не обраћају пажњу на оно што постоји, само на оно како делује. Као да нема другог циља до да стварност доведу у заблуду… Знамо да се жена идентификује с оним деловањем које производи. Најчешће с оним које прикрива фактичност, каткада показује нешто чега нема. Уме да поднесе незамисливе неудобности - кажу - због лепоте. Али велика већина жена не уме да прави разлику између лепоте и дејства. Оно што постоји за њих уме задивљујуће да буде ништа. Истина, то има везе с уметношћу, али је искључивије и страсније, и не жели ништа друго до опсене. Због тога хинду баштина каже да је свет маја. Данас се државна заштита - не само новине, радио, телевизија, филм, позориште, књижевност - професионално и систематично бави дезинформацијама. Поред тога, покорени својом самосталном делатношћу морају да наставе лагање, јер из уметности, науке,
економије могу доспети у јавност само на одређен начин прештимоване информације. Ни извештај о временској прогнози више не може бити просто саопштавање података, него он мора да садржи у одређеном погледу повољне дезинформације у односу на власт. Данас су отприлике поуздане само информације о календару и о возном реду. Данас човек свој идеал више не узима из романа, него су хероји психологије, узвишени типови Фројда и Јунга, Адлера и Роршаха и Сондија, идеали које човек помоћу лажи усађује у себе… Психологија је побрала успех тиме што је на незамислив начин усавршила технику самообмане. Нисмо суочени с епским, него с психолошким јунацима који својом интровертираношћу и аналитичношћу и узвишеношћу сами себе лажу уздуж и попреко. С психологијом је човек прошао као држава која је приметила да јој генералштаб плаћа непријатељ. Теорија Фројда и Маркса није мучна због тога што је саблажњива, него зато што искрсава сумња како и не жели ништа друго до да саблажњава. У њиховим тезама се крије магловита намера да они не траже истину, него желе да човека улове у нечему. Вероватно су фројдизам и марксизам настали зато да би се повредило грађанство у његовој борнираној удобности. Национализам уопште значи да се појачава национална црта, и да људска група одступа од нормалне хуманости. Нација, или народ је нека устаљена и масовна појава облика деформације, и они који су се деформисали нарочито су поносни на то… Припадати нацији значи исто што и на истоветан начин бити деформисан, прослављати такву деформисаност, а остале презирати. Ако одступање од нормалног поприми колективне размере и стабилизује се, у сваком случају настаје нешто попут религије, или расе, или народа, или нације, или класе, изнутра слава, споља отров, јед и комичност. Сатирична тема за националну, расну, класну самосвест. Наука је највиши показатељ вредности. Наука је најбољи посао. Наука је апсолутни ауторитет. Без науке нема фашизма, ни национал-социјализма, ни комунизма, нема рата бојним отровима, нити бактериолошког рата, нема рата у ваздуху ни моторизованог рата, без науке нема крчења прашума, нема пљачкања мора, масовног убијања животиња, без науке нема ни Чеке, ни Гестапоа, ни Аушвица, ни тјурме; нема ни Катинске шуме, Хирошиме, Кореје, Мађарске, Тибета. Док је свет идеја и политичка моћ немачког фашизма побеђена у Другом светском рату, немачка егзистенцијална организација, која је створила фашизам, проширила се по целој земљи. Када би човек био природно биће, његова апсолутна храна не би могло бити ништа друго до воће. Али ми знамо да већом половином свога порекла потичемо изван природе и своја истински људска јела сами морамо да справљамо. Људи који живе на сендвичима и десерту потпуно су изгубили нормалност. После извесне
границе то више и није живот, већ хистерија. Нормално јело, као хлеб, кромпир, вариво, кувани пиринач, сланина, храна је која не може додијати, јер и не жели ништа друго до да нахрани. Међу кривичним делима недвосмислено је најтеже кривотворење животних намирница. Племенити и прави хлеб смо готово већ изгубили. Једва и да има већег губитка од тога, и због тога ни дубљег бола. Ајнпрен супа је тако проста и скромна да никоме и није пало на ум да је фалсификује. Можда и због тога што је тако јефтина, и не исплати се. Наш положај у сваком случају није безнадежан; имамо још Бахову музику и палату Пити, имамо Веласкеза и Хелдерлина, нормалност још није сасвим нестала све док имамо своју ајнпрен супу, кромпир и кувани пиринач. Ужас је потпун када се види какви су идеали модерних диктатора, какви њихови политички циљеви, али нарочито какви су им саветници… Човек се ужасне чак и од тога ако помисли да се његова мокраћа меша у канализацији с мокраћом оваквих бића. У општем понашању што се способан човек не само запоставља, него прогони, постоји доследност. Овај човек не ласка, не воли да лаже, никога не подстиче на глупости, ствари не забашурује, не обраћа пажњу на самодопадљивост, не жели да околиши, и истински не верује да је баш садашња влада једина позвана да оствари задатке светске историје. Власт као да се самој себи допада што заобилази све оне који би јој могли користити, и бира штетне. Од свега овога се једва може извући друга поука до да се не припрема преживљавање, него пропаст. Лајош Сабо је рекао: социјалистичке земље би сваку суму новца исплатиле ономе ко би им рекао како да се ослободе марксизма. Европску музику и сликарство, поезију и драму, поготово роман тимачити на основу естетичких категорија значи исто што и све то савршено погрешно разумети. Будући да није било могућности да се дух слободно очитује на сопственом месту, он је овде потражио нелегитимно скровиште, и уметност је, колико год је могла, истина маскирано, али је изрицала праве мисли човека. Није увек било могућности да се неко слободније очитује, али ако се човек огласио, онда би га, према обичају доба, каткада или презрели, или прогонили, или затворили, бацали на ломачу, депортовали, или само прећутали. Таквих се подухвата нико радо не прихвата. Уметност није легално место за оглашавање слободног духа, и због тога у целокупној духовности Европе постоји нешто нездраво. Дух је индиректно присутан у уметности, заправо је о нечем другом реч, а не о оном о чему је реч. Поред тога уметност је увек прослава живота, а дух је више од живота. Ако се дух испољава у уметности, изгледа као да би дух био живот. Цело ново доба Европе је жртва ове заблуде. Уметност наизглед више говори, у стварности мање каже. Уметност је место секундарног
логоса. Она може бити дејственија, али је увек немоћнија. То је лако увидети у музици и сликарству, теже у поезији и роману. Слободни дух се овде готово искључиво испољавао у уметности, али том испољавању недостајала је и недостаје крајња озбиљност. Тек је недавно примећено да је Европејац током столећа непрекидно подизао захтеве, али му ни на ум није падало да одатле изведе закључке у односу на себе самог. Говорило се о очаравајућој узвишености духовних испољавања, за то време је човек остао исто тако јадан као што је и био. Филозофија се зауставила у облику захтева испољених према другима. Ништа од тога није испуњено. Нездрава и лажна ситуација која говори о будним и отвореним људима када ових људи нигде није било. Европска филозофија је била историја нереализованих идеја. Будући да нема човека који би могао да издржи власт, слава живота је управо постала одрицање од власти. Под влашћу се свако сломио, не трагично него нечисто, није од тога настала драма, него скандал, јер власт деморалише, и што је искључивија, све више: power always corrupts, absolute power corrupts absolutely. Подизање власти, имања, славе иде у корак с пропадањем животних вредности, и што је најнеутешније, будући да власт, имање, слава не значе праву озбиљност, пад је овде увек комичан. Мислиоци нашег века су говорили о сутону културе, о крају историјског раздобља, о кризи када ће бити ликвидиране све вредности минулог времена. Већина замишља да је овај процес такав као када човек мења стан, у сваком случају не без сваке неудобности селидбе и не без узбуђења, али већих невоља нема. Верује се да ће нови стан човечанства бити лепши, поготово комфорнији и модернији, са свим апаратима за одржавање домаћинства, фрижидером, телевизором, уређајем за љуштење кромпира, евентуално са зимском баштом. У почетку ће бити необично, али човек брзо асимилује виши ниво и нема никаквог разлога да према будућности бацамо забрињавајуће погледе. Кризе које постоје између историјских раздобља обично нису нешкодљиве. Видимо. Уопште не личе на то као кад се из стана који нам је одавно додијао селимо у модернију кућу. Не одвајамо се од стана, него од сопствене коже. Човек живи у безумној делатности, како не би морао да чека, да чека, али узалуд. Свет није вечно кретање, јер постоји очекивање. Време и очекивање су узајамно зависни, али не на тај начин што очекивање постоји у времену, него време постоји у очекивању, као да је чекање од раније и веће, а да се време растаче и тоне у чекање. Човек увек стоји на неком прагу. Чекати док конобар не донесе супу, попети се на воз и чекати док не стигнемо. Свако очекивање је мањак, али је сакрално очекивање истинско и зато има своју музику. Чујем му приближавање. Без њега се остала чекања не могу ни поднети… Мањак остаје мањак, рана, рупа и закрпа, али од човека не остају само развалине. Дарвинизам није ништа друго до на биологију (или, ако вам се више допада, на филозофију природе) примењена таква економска теорија, чија је основна мисао корисност… Природа
није штедљива, него управо обрнуто, безумни је расипник. Тежина економског питања. Претежној већини људи ванредно пада тешко да се брине о себи. Много их је који уопште не умеју да брину о себи. Рад? - није истина. Човек воли да се игра, не да ради. Економија је нешто сасвим супротно игри, духовно веома скромна делатност, у уживању готово ништавна. Социјализам је наступио са захтевом и претензијом да ће укинути израбљивање прикривено у демократском капитализму и да ће еномска питања једном за свагда разрешити у знаку правде. Због тога су добронамерни људи са свих крајева света били присталице социјализма… Социјализам не само да није ликвидирао пљачку која почива на појму корумпираног власништва, него је увео у живот вишу и финију, организованију и теоретски заснованију административну експлоатацију која по бешчашћу чак и не личи ни на један робовски период за који се зна. Зато је центар данашње кризе у социјализму. Разочарање у социјализам у двадесетом веку битнији је догађај и од светских ратова. Да би се ствари разумеле није потребно много говорити. Довољне су три реченице. Каткада две. Можда једна. Бити значи патити. Ко избегне знање, изгубљен је у бескрајном бекству од стварности. Ништа лакше него пребацити на друге, на наслеђе, на друштво, на околности. Није истина. Човек не може да умакне, једино се изгуби чистота. Само је истинско оно које је рођено у немаштини. Глад је важна. Препуни смо глади, и кад се човек роди, сама је глад, глад мајке и оца, љубавна глад, материјална глад, глад за светлошћу, глад за влашћу, глад за славом, глад за иметком, глад за уживањем, глад за Богом. Све остало је лаж. Док се човек не помири с тим да је ништа, пише Симон Веил, дотле су му потребни идоли. Опојни идол талента је прво лице једнине. Ја. Таленат је терет. Оно што није испољиво у предности је над оним што се испољило. Тешкоћа је што се о човековом истинском дому, према којем води пут преко лома земаљског боравишта и тај пут отвара човекова пропаст, не може заправо ништа рећи, јер пада изван онога што се језиком може именовати, и може се спознати само симболима уметности, религије и метафизике… Први и најважнији знак распознавања ове логике јесте парадокс. Уз помоћ ове интелектуалне операције сазнајем да је лом оздрављење, што се на једној страни завршава на другој се отвара, што је напуштање то је добитак, што је трагика то је идила, што је претећа мрачна пропаст то је истински дом. То знање је изгубљено за модерног човека. До лома ће још стићи Хелдерлин и Бодлер. Шуман и Ван Гог ће се заглавити у њему, као и Толстој, Достојевски и Гогољ. Али не умеју да овладају падом, и не знају да га се не треба плашити, и не треба бежати испред њега и не извлачити се и забашуривати, него га треба схватити као дубину бивства и заронити у њега као у море. Људско биће се осећа добро једино у природи уздигнутој до уметности, али само онда ако је природа у потпуности издвојена из круга природе и метапоетички преобржена за човека.
Није нам добро у природи, него у уметности. Али је чудно, као да је и сама природа потпуно спремна за живот само у том случају, и онда осећа себе ако је човек уметничким бивством уздигне до себе. Ово нема никакве везе с оним што се уопштено назива културом. Оно што култура чини, то је већим својим делом само корисно и сврсисходно, а у култури природа (као и човек) углавном пати. Метапоетички преображена природа је ослобођена и срећна, што је више уметничка, тим је срећнија. Жена се чак много мање може идентификовати са својом телесношћу него мушкарац. Телесност припада свету стварања. Жена је пре одећа, наравно, одећа онако како је она тумачи, одећа играчице, како Ален каже: истинска жена није разоденута, него оденута жена. Одећа која је латица цвета… Вечита тема вајара и сликара је обновљена жена која излази из купатила. Обнавља се сваке четири седмице. Уметност зрачи силама које су изнад природе. Не имитација, него реализација поретка који је на вишем нивоу материјалног света. Песма је склоп таквих реченица које призивају апсолутни логос. Песма користи речи у њиховом правом значењу. Није то само сада тако, одувек је тако било… Уметност просветли стварност и уреди је и уздигне. Чиме је уздиже? Својим надахнућем. Шта је надахнуће? Повезаност с оним натприродним бићима које је орфичка Грчка називала Музама. Ускоро ће бити занимљивије оно што се буде писало о модерном сликарству него само сликарство. Ситуација је слична и у музици. Генон наше доба назива добом коментара, у смислу што нисмо способни да стварамо веродостојне текстове. Наша је снага у тумачењу. Треба живети веродостојним животом. Стекли смо појам о томе да нас дело обавезује на апсолутан начин. Било како да је дело савршено, без аутентичне егзистенције оно је превара. То је једино питање модерне уметности. Коначна реч не припада закону, него науци. Када је социјализам хтео да се сакрије од напада и када је пожелео да осигура за себе савршено заштићену позицију, назвао је себе научним социјализмом. Наука као систем лажи екстремне луцидности.
45. Човек овде, у природи, не жели ништа друго до да без сметњи ужива у животу, због тога, када религија, филозофија и наука хоће да олакшају животне тешкоће, оне су у служби жеђи за животом. Ко жели само да ужива у животу, он га губи, јер оно што добија небитно је и празно. Ко га прима са свим његовим тешкоћама, заједно са стварношћу добија целину. Али управо зато што је човек хтео да коначно оствари олакшање, као данас у случају технике, категоричких идеологија и тоталитарних држава, ове олакшице из минута у минут неочекивано показују своје лице, и испостави се: оно што је створено за заштиту, највећа је опасност и прети потпуним уништењем човековог света. Како би добро било када би се могло живети под мањом заштитом. Свака баштина говори о физичкој кварности као о последици почетне корупције, али, изузев понегде у хеленству, нигде се није видео примаран узрок корупције у телу. Као што се у модерном добу клице кварежа траже у физичкој стварности, што није веродостојно и зато није поуздано. Телесна корупција је најчешће последица умног и моралног кварежа, у многим случајевима је с њима паралелна и никада се од њих не може одвојити. Свака баштина зна о овој искварености основног стања почињеног на зачетку почетка, чија је последица затамњење ума, морална квареж и физичка болест. Корупција је разорила изворни склоп основног стања и покопала примордијално знање човека. Доцније је потонуло и само познавање основног стања и човечанство је изворном сматрало корупцију. Зато кинеска и јапанска баштина сматрају примарним свет, а модерна Европа спољну природу. Данас, када је хршћанство као религија потрошило своју духовну снагу, силе историје су је самлеле и она се не може успоставити као егзотерија, али хришћанство као баштина (езотерија) не само да се ништа није изменило за ове две хиљаде година, него оно још није ни схваћено и ништа од њега није остварено. Религија је производ корумпираног бивства. Баштина је знање о изворном бивству и обрачун са корупцијом. Људи су два века сањали о идиличном дивљаку у романима и теоријама и у уметности и музици, и имитирали га и дивили се свему што је варварско и елементарно, све док нису успели да остваре могућности истребљења народа и концентрационе логоре, масовна убиства и светске ратове (да и не помињемо распад заједнице, пропаст породице, уништење морала и духовну анархију). Јер оно што заиста карактерише 19. и 20. век, то ни издалека није идеја хуманости која осваја све више простора, као што се с наклоношћу разглашује, и као што се чини на кратке стазе.
Религија и филозофија и наука су продукти корупције, и они немају моћи над корупцијом. Свете књиге су писана дела која казују шта је изворно бивство, шта је поремећај, како га је могуће уклонити и васпоставити изворно бивство. Европа нема свету књигу, и зато њено бивство нема стални смисао. Другачије речено: Европа нема баштину, једино историју. Опет другачије: на Истоку, чак и до последњих времена, ма колико да су угњетени и колонизовани, народи су ипак живели у атмосфери баштине ма и не били у стању да нешто од ње и остваре, али су знали да треба да сачувају успомену на златно доба. Зато је у мислима и у уметности, у моралу и у друштву остало нешто од благог блиставила изворног бивства и узвишене постојаности. Средином 20. века још је живело неколико искрица од тога на Тибету и у Индији. Мерећи мером зрелог човека у Европи, сем сасвим малог броја књига, нема сталне лектире (једног јединог дела које испуњава цео човеков живот). Сваки систем мисли је извирао из историје, могуће га је превазићи, и био је превазилажен. У овом тренутку је цела Европа застарела. Европска филозофија није извор знања, тек само субјективна конфесија. Најтежа последица срозаног бивства јесте освета неживљеног живота. Оно што изостане из живота, не остаје неактивно, него, ако се не испољи, остаје испод прага и претвара се у демона. Нема делотворнијег средства за лакшу владавину над човеком него што је забава. Ако човек буде добро нахрањен, он задрема. Уз помоћ забаве од целих народа се праве идиоти. Само је једно моћније од живота, ватра обуздавања живота. Учинити видљивим значи именовати. Језик је жива ватра која ствара. Постоји само оно што језик искаже. Зато баштина каже да је Бог свет створио својом речи. И природа, и дух, изгледа, као да су независни од Бога, јер их је Бог као и свет учинио независним од себе. Зато се Бог не може констатовати у овом свету. Ко жели да нађе Бога, он треба да развали природу и дух. Ту Бог живи као ватра жртве, као порицање себе сама. Исус је сигурно искусио славу Бога и његово свезнање и свемоћ. Међутим, његову величину он није видео у томе, него у тактичности како никоме и ничему не стаје на пут. У нежности како попушта, у љубазности како се уклања. Како зна да каже: нека буде воља твоја. У понизности како подноси лудило и нитковлук и како издржава неправду и непоштење. Оно што је Исуса потресло, то није ужасна снага Бога, ни његово неизмерно знање и блистави ум и воља за стварањем света, пред којом пада ничице. Оно што му је покренуло срце било је што је Бог отац кога није обожавао, него кога је волео. Био је отац који је самог себе давао свима без одбира, брижљив и великодушан и благ отац који је самог себе издахнуо и сопствену целокупност предао свету и себе подредио безбројним лепршањима живота и од себе сама себи није задржао ни једну једину искру. Свака света књига је отварање надживотних царстава. Једино је Јеванђеље она света књига
која надживотна царства тако отвара да ословљава Бога, и то га ословљава његовим правим именом као оца. Исус је познавао реч. Реч није изрецива. То је јединство мисли и речи и чина, односно истоветност душе, говора и деловања. Само религија која почива на корумпираном схватању стварности може да претпостави да у Исусу нису живели дивље моћи прве природе, и да Исус није знао за таму страсти и жудњи. Али ни за тренутак није пао у заблуду да то сматра нечим другим до ватром од које он располаже безмерно вишом ватром и која то уме да обузда. Живот је раст према апсолуту који свако носи у себи. Нема сумње да је апсолут у мени, и овај апсолут непосредно говори с Богом. Не треба изводити аскетске вежбе да би га човек досегао. Није нужан пост, ни специфична пракса. Исус је доживео довољно приговора зато што је појео свако јело, његови ученици нису постили, а ни суботу нису празновали. Бог и човек сачињавају целину. Ако је ова верност тек толика колико зрнце слачице, моћ је која покреће планине. Слободна узајамна веза Бога и човека лишена је сваке принуде и закона. Верност је највећа снага. Ко је постао неверан, изгубљен је. Исус се није одвојио од прве природе због светлости, ни од светлости због природе. Богочовек повезује горње и доње. Реализовати значи да човек горње повуче на себе и доње уздигне. Ниједно не посебно, јер је то двоје једно. Он каже: мени је дата сва моћ на земљи и на небу, а истовремено пере ноге своме ученику. Свет је туђ и не може се на њега привикнути. Јеванђеље не испољава отпор против света, али му се и не прилагођава, понајвише га понекад избегне. Свету се не приближава, али га не одбија. У свету постоји нека моћ, која влада као узурпатор, и нелегална је. Али се он не бори против ње. Исус не прави разлику између профаног и сакралног. Све је једно. Исус гради право за човека и за свет, ово своје право одржава и не попушта. Он је онај који је код куће. Ово овде је све његово. Ништа не напушта. Пост, нежењење, усамљеност, свештенство, монаштво, аскеза. У Европи једва да постоји мислилац који није кренуо од порицања света. Освета животу. Углавном само зато што је у њему превише радости. Хришћанином је назван онај ко је скривао лице од света. А ко је прихватио радост, одмах је сматрао нужним да се освети духу. Мржња према свету и мржња према духу. Касније је названа идеализмом и материјализмом. Човек остаје сам. Необично је што изгледа као да је Бог постао неверан. То је стање напуштености. И то је ситуација историјског човечанства. Моћници и првосвештеници и цареви и инквизитори, или остали злочинци починили су и чине мноштво ужасних неправди, а Бог ни да трепне оком. Мири се с тим да многи милиони људи у светској историји пате под владавином крволока, дозвољава колоније и масовна истребљења и полицијске тортуре, трпи лажи. Злотвори са сигурношћу рачунају да их Бог неће спречавати у злочинима. То је напуштеност. Бог је оставио свет на цедилу. Очај над истином. Свако ко рачуна с бескрајном стрпљивошћу и благошћу Бога и чини мала и велика, крвава и некрвава
злодела, на добитку је. Бог неће спровести истину. И истина је хиљадама година гажена и мучена и пљувана и издавана, а злотвори и издајници су тријумфални и богати и моћни. Треба ли над тим очајавати? Шта може да каже човек? Зашто си ме оставио? Ко истину узме озбиљно, узнемирује свет. Ко то може бити? Копилан мајке у менструацији. Али ако изгледа као да ме је Бог оставио на цедилу, ја кажем, и придржавам се тога, било шта да учини, или нарочито ако не учини, ја њега нећу оставити на цедилу. Што он није са мном и оставља ме самог, тога ме је страх, јер сам незамисливо нејак. Али ја њега не пуштам. Човек није у стању да поднесе свест да Бог као највиша моћ не суделује у историји, и да не сможди онога који повреди истину. Прва последица побуне јесте очајање над истином. Када човек осећа напуштеним себе и истину. То је оно што Ниче назива: Бог је мртав. Све је то религија. Заузети се за добро и зло уништити. Како би то лако било. Све сам морал. Најчешћа демонска заблуда. Праслику царства Бога сваки човек носи у себи. Зато Исус ништа не каже о царству Бога, сем да се „налази у вама“. Свако зна шта је то. Нема посебне истине, лепоте, светиње, радости, размере, светлости, спокоја, мира. У људској души је све то један једини сплет и отисак овога сплета носи на себи свака душа. Почетак зачела света, који је човек покварио, али који треба да постави на своје место, и који ће човек и поставити на своје место. Корупција је деморализовала човека, и није тешко то што је он постао калан, него што је почео да се добро осећа у калу, чак је почео да показује отпор буђењу, и да осећа аверзију, и научио је да самог себе у овом калу оправдава и брани. Из тромости и кукавичлука настало је за њега посебно уживање, све више се прљати, а нечистоћа му је постала уживање и сласт, и већ је склепао теорије да је то увек тако било и тако ће и бити, чак то тако и треба да буде, и фантазам је говорити о здравом уму и моралу и здрављу. Буда је живео пре Исуса више од петсто година и веродостојно је све што је сачувано о његовом животу и учењима. Не на тај начин да би се могао контролисати сваки његов корак, нити да је свака прибележена реч стварно изговорена. Међутим, за то и нема потребе. Важно је да није одузето ништа, а што је додато, произлазило је из учења на начин који се по себи разуме. Све што знамо о почетку хришћанства није тако недвосмислено, и потресно је што га не прожимају мит и легенда, нити религиозна ревност и претеривање, него нешто друго тешко и срамно. Неподозриви и не слуте какве се замке крију у данашњем облику Јеванђеља, и какво је знање и осећање неопходно како би неко исправно протумачио спорна места. Постоји једна једина проба: тексту се никада не смемо примицати од позади, из нашег времена, него увек спреда, из правца баштине. Историја је пуки живот. Напуштеност од истине (од Бога). Ко свој живот заснује у историји, он бира напуштеност. Мера веродостојности баштине јесте објављење. Та мера је апсолутна. Објављење је
непосредно. У објављењу се очитује један такав круг истине који не захтева доказе, јер се налази изван доказивости. Објављење је разумевање живота по томе што је више него живот. Веродостојност изван баштине могла је да створи само наука. Мера веродостојности науке јесте егзактност. Егзактност је начињена по трагу и по узору на објављење, али егзактност објављења никада није стварна, већ патос израза. Мера веродостојности баштине и науке у основи се не разликује по томе што обе имају различит патос. Наука нема истину, само стварност (такозвани факти), и зато је стварност егзактне науке без истине. Што значи да од онога што каже наука, чак и ако то одговара укупној целини стварноети, не следи ништа. Није разумевање, само информација, а она нема егзистенцијално обавезну ваљаност. Ни религија, ни филозофија, ни наука нису погодне да човек досегне апсолутно знање и да утемељи свој живот. Све три представљају олакшавање тешкоћа живота, односно скривање пред истином. Бивство сведено на живот које је уверено да је живот разумљив сам по себи. Напуштеност од истине. У религији и у филозофији још живи носталгија, у науци не. Историјско хришћанство је покварени облик јеванђеоског хришћанства. Такви облици су током историје: клерикализам, феудализам, хуманизам, реформација, просветитељство, демократија, социјализам, сцијентифизам, а сви су они лажна реализација и историјска заблуда. Величина јеванђеоског тумачења речи није у томе што је ново, јер није, чак је то оно што је после елементарне свести о бивству непосредно следеће најстарије, насупрот томе је још тајанственије и затамњеније. Величина је у томе што је Исус, као нико никада сем њега, разумео кварног човека и зато је био у стању да таму и тајанствено просветли без остатка. Ђаво, међутим, није особно биће, јер ако би то био, у њему би се могао пробутити обрт (тешувах, матаноја), што је нонсенс. Ђаво се не може егзорцирати. Из ђавола се не може истерати ђаво. Преобраћање ђавола је апсурдан задатак. Ђаво је илегално пробуђена моћ у стварању, она могућност егзистенције када бивство на одређеној тачки, непосредно поред сопственог извора, може да се обрне у кварење себе сама. Иза учења о сагрешењу разних баштина Исус је открио корен средишње корупције. Симптоми корупције су срозани ум, иморални чин и болест, али свему томе је средиште излив саме корупције, снага кварења бивства. Она моћ коју Исус није супротставио сили која квари бивство, него моћ која је већа од силе кварења бивства, и која ствара дефинитивнију чистоту од почетне чистоте бивства, на необичан начин није нека нечувена и тријумфална моћ, него потресно блага и нејака, премоћ која потпуно одустаје од моћи, која је мање јака од сваке силе, мека је и попустљива и нежна. Јеванђеље је назива љубав. Љубав је она моћ која обуздава кварење бивства и исправља га тако што остварује вишу раван бивства него што је изворна. То је она раван на којој почива небеско краљевство, темељ тријумфалне истине. Љубав није морална врлина и није религиозна вредност и није осећај, него снага (нејакост) виша од снаге кварења бивства, која не поставља на своје место основно стање бивства, него
ствара дефинитивну основу бивства. Љубав је савршено нејака, јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива, јер је највећа моћ бивства. Силе кварења бивства и системи лажи бивства већ се непрекидно напрежу две хиљаде година како би компромитовали љубав. У мишљењу, у погледу на свет, у филозофији, у науци успели су без остатка. Дефиниција гласи: љубав је сентиментална поповска превара. Средиште људског бивства није љубав, него борба за опстанак. Међутим, љубав је једино постојећа и она се не може порећи и не може укаљати. Оно што се може укаљати, то је злоупотреба љубави, лажљива и претворна љубав, превара љубави, лажна и егоистична љубав. Дејство компромитације траје само док га не такне аутентична љубав. У том трену од ове савршено нејаке и беспомоћне, благе и стрпљиве, меке и попустљиве нежности одбија се свака агресија, и ова незаштићена мекота исказује се да је тврђа од дијаманта. Антихрист је опозиција љубави, није жртва на Голготи, него егоцентризам, није осетљиво ни рањиво, ведро ни отворено дечије поверење, него неосетљиво и оклопљено, затворено и суморно неповерење, није отварање, него затварање, није јединство, него распарано растурање, а поврх тога је скривање ствари, њихова уградња у варљив систем скривања, а на концу скривање чак и овог скривеног, како не би било откривено. Антихристовско скривање је бескрајан процес који Свети Дух уме да одржава у равнотежи само својим бескрајним просветљењем. Ко у својој истини буде повређен, он ни не трепне, можда се насмеши. Ко у својој манији, он почиње да треска, дере се и распопамљен је. Ко буде повређен у свом нитковлуку, он се намргоди, и позива се на Бога. Андрогин је јединство два пола, хермафродит је полна наказа. Оно што ми називамо неутралним, заправо је бесполност. Будући да је одиста неутрално, оно не обележава ништа и сувишно је. Зато се у многим језицима средњи род изгубио. Мушкоженско биће је отворено и према мушком и према женском, и оно повезује оба пола. Неутралност је затворена према оба пола, због тога раздваја два пола. Међутим, будући да све постојеће мора имати пол, неутралност пола јесте бесполност и може се схватити само као симптом корупције бивства. Мушкарац и жена су се раздвојили. Располућена је база основног стања човека. Допуњујући женски део мушкарца остао је у рају, а уместо њега мушкарац је добио Еву. Изворна жена је хохма, њу је гноза касније назвала Софија. Ева је оно биће с којим се ни не може остварити потпуно јединство, будући да она није изворно онај део који допуњава. У мушкарцу неизбрисиво живи успомена да његова права половина не живи с њим. Она живи тамо где је, као што каже Беме, за нас недостижна у овом корумпираном бивству као што нам је
недостижан цео примордијални начин живота, идила. Идилични начин живота, а он је управо то, јесте остварено јединство мушкарца и жене. Ма колико да је кваран живот на земљи, ако постоји бар један пролазни тренутак идиле, за њу су потребна бар два човека, мушкарац и жена. Психологија је у сваком случају, ако ништа друго, бар наслутила чињеницу да је секс најосетљивија тачка човекове егзистенције. Моћ секса већа је од глади, коју затуцана наука заједно са сексом сматра за основне инстинкте (одржавање егзистенције и одржавање врсте). Глад постоји само као чињеница, у њој не постоји истина. Глад је чињеница неразрешиве зависности човека и значи ако жели да се одржи, може то постићи само уз асимилацију сила изван себе. Глад не располаже моралом, светлошћу, нема среће, нема идиле. Зато глад спада само у круг живота, секс пак у круг бивства. Глад је стварна оскудица, секс је више, фрагментарно бивство. Човека не може тако дубоко узнемирити ни неправда, ни болест, ни немаштина, колико може секс. Једино што је Европа умела да учини јесте покушај новијег времена да се деградира изворни захтев и да се немир разреши у животињској необузданости. Наука је као и свуда - и овде уверена да нормалност, здравље зависи од коректног рада животињских механизама. Што, наравно, уопште није тачно. Узнемиреност се тиме није смањила, чак се и појачала тзв. сексуалном ослобођеношћу. Насупрот беспрекорном раду биолошког апарата, узнемираност код највећег броја људи остаје и даље насупрот стотинама коитуса. Једино што је Европа одиста остварила, будући да другог решења за њу није било, одгајила је такве сексуалне идиоте, чије су тешкоће, наравно, остале нетакнуте, само је осетљивост срозана, односно колико год је то било могуће уклоњена је свест о тешкоћама. Многи милиони сексуалних катастрофа нису биолошке неправилности, већ последице демонизованог секса и њих не само што пракса животињске необузданости не може укинути, него их у највећем броју случајева ни не дотиче. Здравље није ништа друго до васпостављање мушкоженског бића. Јер се секс не може обухватити никаквим устројством, нити се може прописати, законски се не може наметати нити ограничавати. Не зато што је елементаран, већ што ништа друго није склон да прими сем специфично јединог и једнократног испуњења закона егзистенције. Чим желе да га пригуше или да скрену с пута, он ослобађа ннферналне снаге. Једини циљ није физичко спајање, него васпостављање јединства два полупола. Мушкарац живи деформисаном аналогијом изворног ослобођења. Уместо да себе пребаци у безвремено бивство, он ствара дело и пребацује га, али не у безвременост, него само у продужено време. Јер у безвремености има места само за биће, за дело нема. Уместо да разрешава своју егзистенцију, он подиже споменик самом себи. Вечност жели да постигне у монументу. Не на тај начин што би биће уклонило све трагове и себе спасло, него што себе сама уграђује у дело и ту жели да остане неуклоњиво. Идеал бесмртности жене управо је супротан овој слави и амбицији. Насупрот мушкарцу, жена је увек природна, конкретна, блиска, увек интимна, увек остаје у времену и на земљи.
Бесмртност жене налази се у пролазности. Дагађа се нешто што изгледа немогуће, што је нонсенс и што је апсурд, бити бесмртан не у монументу, него у цвету биљке, којега већ увече нема, у неопозивом нестанку тренутка, у једном једином бљеску, у оном што је тоњење, нестанак. Зато је женско све што је песма и плес, воће и цвет, јело и одећа, годишње доба и атмосфера, осећај и мисао, друштво и тело. Све оно што нестаје и то без трага. Вечно и непролазно се налази управо у овом трену пролазности; неухватљивом и увек конкретном и блиском, и једном постоји и никад више, и овде је и нигде другде није нити може бити, и непоновљиво је и једноставно, као у ваздуху истопљена пахуљица снега. Жена не зна, нити хоће другде да буде вечна, сем у пролазним видовима и у времену, али је пролазност шминке на балу исто тако је вечита као и монолитни обелиск. Зашто би био трајнији Таџ Махал од гласа жене која под њим почива? Жена у свом идеалу бесмртности зна да овде, с овим велом, с овим украсом у коси и у овом саруу, као Гркиња на Лезбосу, може бити вечна - и јесте вечна. Не апстрактне тезе или стубови, не систем ни катедрале. Не теорија. Не фреске. Ни злато зато што је скупо и што не рђа, него што је на њеним прстима топло и благо бљешти. Идеал бесмртности мушкарца налази се у сећању, жене у забораву. Оба су потпуно исте вредности. Основа идеала бесмртности мушкарца јесте историја, жене - мит. Људи у полу живе универзалан и апсолутан живот. Уз присуство истинске жене и најудаљеније ствари одједном постају блиске и достижне. Уз присуство истинског мушкарца, и најмање разумљиве ствари постају јасне и разумљиве. У говору се мушки и женски елементи међусобно прожимају. Мушкарац тежи да садржај свога говора граматички прецизно изгради, идеал му је логички обликована реченица, беседничко дело које има повезан и разуман мисаони ток, и куда хоће да доспе, тамо углавном и стиже. Све то није критеријум за говор жене. Важна је присутност у тренутку. Зато нема значаја ако је говор жене нелогичан и неграматичан, ако је чак и бесциљно брбљање, испрекидано сузама и смехом. Циљ је предочавање: у гласу, мимици. Зато нема потребе да од некуда полази, и нема куда да приспе - само лепрша и прави ватромет. Налази се изнад принуде логике.
47. Каријериста нема снова о сопственим способностима. Када за своје способности тражи привилегије, то је зато што зна да по том праву може неограничено тражити било шта. Каријериста се увек жали. Игра је она ситуација када човек свој живот гради без утицаја. А за уметност се тврди да се она у највећој могућој мери може секуларизовати. Треба остварити да музика, сликање, вајање, поезија не буду више привилегована занимања, него да свако, ко год хоће, буде уметник. Уметност је наиме оно занимање у којем је човек најдаље од радног дана и уметник у својој уметности на највишој равни реализује слободно време. Уметник се задржава у „живом времену“. Увек у садашњем тренутку. Наше велике људе иазивамо великанима не зато што су били слободни, него што су створили вредности живота. Ко хоће да буде слободан, мора да иступи из сваког облика ангажованости, мора да се обрачуна са својим карактером, не сме да се прилагођава, али ни да се супротставља, ни да се покорава, нити да се буни и мора да се постави изван своје судбине. Есеј је жанр информисања, садржај му је повећавање осетљивости. Карактеристично је како су у бићу емигранта релативно малу улогу имали језик, религија, раса, схватање света. У Аустрији, Швајцарској, Немачкој је било случајева да су у једној соби веома присно пријатељски живели Србин, Талијан, Рус, Мађар, екстремно леви и десничарски радник, грађанин, аристократа. Само их је нешто повезивало, а то је да су сви они били емигранти. Нарочит тип отуђености преставља дисидент. Дисидент се не сме бркати с ранијим емигрантом. Карактерне црте емигранта биле су да се придржавао неке друштвене истине. Већина дисидената пак зато бежи што осећа како је спречена у својим индивидуалним амбицијама. Разлика између њих јесте она која настаје као последица политичког притиска у осећању ропства и незадовољене жеље за оствареношћу. Суштину свога бића емигрант оставља код куће, а емиграцију сматра прогонством, чак тамницом; дисидент у иностраству верује да је ступио у свет неограничене реализације. Због тога се дисидент не мења у свом карактеру, не може се ни променити, било куда да оде, остаје исти, и ради увек исто, све сматра за једноставну промену места и околности. Али ни унутрашњи дисидент није суштински другачији. Не живи у политичкој драми, а његово држање у име истине не значи отпор, само нарогушеност и увређену повученост. Али је случај унутрашњег дисидента тежи, јер је иступио изван друштва, па ипак живи у њему. И овде је, и није овде. Шизофренија, рекао би психопатолог. Реалитет није супротност сну. Реалитет постоји да би се сан остварио. Спољна моћ није
мера: сан је један од извора непосредно добијене истине. Светови се рађају из снова. Само треба упитати жене. Сан је увек слободан. У логору не само што влада терор, него и варварство. Романи и приповетке су неподношљиви, као и песме. Слика једва и да има дејства, често је и комична. Бити песник много је лакше, и ваљда због тога има релативно много песника, чак и добрих песника. Добру прозу теже је писати. Истинска проза је она која по Валерију није ништа друго до пружање вишег појма о језику. Маларме каже да прозни писац не сме да задржи никакву везу с догађајима. То је онда само журнализам. У светској књижевности има веома много песника, али једва да има прозаика као што су Чуанг Це, или Сенека, или Ларошфуко, или Рилке у касним писмима. Обично се брка с ларпурлартизмом, с којим она нема везе. Песма подноси веома много боја и украса, музике и чаролије, чак их захтева. То све квари прозу. Проза значи причати. Проза је оно што пише Хераклит: Све је Један. Две хиљаде и пет стотина година није могло да изађе на крај с овом реченицом, а неће моћи ни нових две хиљаде и пет стотина година. Проза значи исто што и реченица, али реченица уклесана у камен. Не мисао, не идеја, не ставка. Нема ништа у њој сем самог језика, али је језик у њој у свој својој целини. Или још боље, ту се отвара језик у свој својој целовитости, само ту, нигде другде. Ако цртати значи изостављати, то значи и писати. Давати сигнале. Тражити и наћи реч, и одвојити је од антиречи, и поново је с њом повезати. Али без потанког излагања, јер је то сувишно. И проза има своју музику, али та музика је граматичка. Нема дубље музике од промене глагола. Поезија су пре боје, проза је пре светлост. Прво је слика, друго графика. И због тога лоша поезија може бити отужна, а лоша проза сува. Проза је ближа истини него лепоти. Истинитост прозе је краткоћа. Егзактност пак није научна него граматичка. А то значи и нешто друго. Чим неко користи лаж, почиње много да говори. Корен баштине Европе испољио се у хеленству најпре у мери, у ритму, у архитектури и по свему судећи на најдубљој тачки: у геометрији. Тамо где је највећа напетост лица и броја. У оној геометрији за коју Бертран Расл каже да је највеће откриће човечанства. Кад је реч о стварима срца, рецитовати је грех. Што је осећање дубље, тим је мање речито. Оно слављење живота које се одомаћило у Европи, бесмислена је глад за животом, жудња за уживањем и похлепа. Развратно је сматрати живот чистим уживањем. Драма хомо хумануса јесте што мора да бира између прилагођавања стварности и верности истини. Обоје заједно не иде. Разлог за то је што се без остатка не разрешава ни истина у стварности, ни стварност у истини. Ако се човек прилагођава стварности, безусловно мора предати нешто од истине, потом све више и више, и човек почиње да се срозава. Сваки роман је лутање. Оно лутање када се раздвоје живот и смисао, и обоје треба посебно тражити. Кобна беспомоћност модерног човека. Јунак романа је усамљен, роман пише
усамљеник и самотник га чита. Приповетка нема оваквих проблема. Једини њен извор и надахнуће јесте сећање. Сећати се онога што се збило. И оно што се збило једноставно испричати, рецимо, без теорије.
48. Своје псеудоегзистентне компликације лекар пројектује на пацијента, сопствени тежи случај жели да ликвидира лакшим и једноставнијим случајевима својих пацијената. У међувремену сопствене повреде преноси на болесника и тиме болесника у толикој мери инфицира да он то не издржава, нити може да издржи. Очито је да пацијенту није неопходан лекар, него лекару пацијент. Наравно, не због тога да би се било који од њих двојице излечио. него да би обојица проживела нове сензације болести. Психологија не тражи моралитет, него узбуђења. Човек може годинама да експериментише, може да слуша разговоре, нико никада не говори ни о чему другом - само о условима. Чак и љубавници једва. Можда деца, али ретко. Увек само фудбал, мода и маргарин. Радити, увек нешто радити како би нечега било, и не долази до речи оно што јесте. На концу се све губи у томе што се ради да се заради новац, већи стан и више намештаја, већа удобност и више забаве, и аутомобил, нека завеса, лустер, отпутовати, и задивљујућа прекомерна делатност води ка све већем и већем броју жеља. Што је већи арсенал потрепштина, све више расте глад за животом, јер је сам живот све сувопарнији и човек све жеднији. Захтеви непрекидно расту, сваки дан више најлона и витамина, магнетофона, телевизора и фрижидера. Увек је потребно нешто без чега се не може ни почети. Данас из светских ратова и концентрационих логора нису изашли свеци. По свему судећи то је оно што најдубље обележава средину двадесетог века. Треба живети овде зајапурена лица препуштен неистини, и остављен од истине. Гледати како никоговићи могу збијати своје крваве шале, и ништа им се неће догодити. Простаци зулумћаре, и нико на њих неће ударити. Остали се пак злопате, и могу бити прогањани, иако сви подједнако чезну за добрима лепог живота. Положили су темељ закону од лажи и злочина и распрострли га на цео свет, и цело човечанство цвили, али се ништа не догађа. Допуштена је квареж. Треба живети овде препуштен неистини, и остављен од истине. Ако ме је истина оставила на цедилу, моја једина одбрана је да јој останем веран. Сваки диктатор је неко ко поседује вишу моћ, није човек, него репрезент колектива. Из гледалишта то може бити убедљиво, из близине је прилично комично. Већ и због тога што је овакав колективни архетип који се јавља у индивидуалном виду надмена фантазмаггорична химера. У хуманим друштвима је веома редак овакав начин размишљања у архетиповима, а карактеристичан је за примитивне заједнице. Човек понајмање може да подноси непослушне ствари. Неподношљиво је ако он нешто ипусти, оно падне, ако дотакне врело гвожђе, опече руку. Човек улаже колосалне напоре да би поново васпоставио своју моћ, и цивилизација, наука, техника коначно и нису ништа друго до покушај поновног задобијања безусловне моћи којом је изворно располагао, али ју је изгубио… Човек на вишем степену увек измишља нове формуле за подјармљивање, а на
нижем степену, ако му се ствар одупре, он псује. Већином грди Бога (друга формула тражи помоћ Бога), јер је уверен да га је Бог лишио моћи над стварима. Као последица почетне корупције, човек је моћ изгубио због своје грешке, и коначно може је поново задобити тек у једном једином случају, ако укине корупцију и васпостави људску нормалност и врати се у општи поредак света. Не верујем ни у шта друго до у светлост. Мисао да је љубав једини исправан начин живота само зато прихватам, јер је она једино разумна. Нонсенс је оно што се налази изван ње. Светац није универзално, већ индивидуално порицање живота, и због тога не спада у круг разума и поретка, него само у виши ред. Увек је једнократан, индивидуалан, увек везан за способност, увек изузетак. Није разуман, само велики. Нормалан човек се смешта у универзалном поретку, дар му није потребан, било ко може да га преузме и да га живи, није вишег реда, није индивидуалан, није једнократан, није изузетак, него је опште правило. Лепом женом се назива она која уме да пружи виши појам о телесности. Бити жена је иначе занимање које испуњава целокупну егзистенцију. Жена која изван сопствене женствености тражи друга права даје за мање оно што је веће. Просветљеним се назива онај ко пробије границе људског живота и учествује у светлости која је вишег порекла од живота. Свако има „теорију“, теорију само мален број, али док је она сасвим теорија, затворена је у себе, лебди одвојена од живота, већином изнад живота. Да би теорија била остварена, што значи да се оствари замишљени животни поредак, треба начинити одлучан корак. Одредница је: реализација. Корак се у архаичком добу називао посвећивањем. Последица посвећивања јесте што човек располаже моћи над таквом силом која теорију може да пребаци у животну праксу. Цркву нису разориле истине које је открила просвећеност. Просвећеност није нашла истину, али је није ни тражила, јер ниједна једина делатност карактеристично просвећеног мислиоца, понављам и наглашавам, ниједна једина делатност није била трагање за истином, него осветнички ратни поход против Цркве и хришћанства и религије и спиритуалности, и свака мисао (уз сасвим мален број изузетака) изречена у последњих четири стотине година није настала у знаку трагања за истином, него из освете над Црквом. Испод егзистенцијалног нивоа хуманог не налази се животињско, већ демонско. Ако човек падне с нивоа људске егзистенције, неће постати животиња, већ демон. За човека нема ослободилачког животињског бивства. Кад се разори основно људско стање, човек не постаје животиња, него корумпирани човек. Испод пале људске егзистенције не отвара се русоовски или дарвиновски или фројдовски или толстојевски или ничеовски рајски недужни свет животиње без питања, него пакао демона. Наша егзистенција је везана за хумано бивство, а хумано има поредак бивства који се не може променити. Бити херој значи остати веран судбини. Прихватити патњу, борбу, случај, смрт, грех. Ако то
неко свесно у себи учини, и преузме на себе, он ступа на неки виши ступањ, сам жели да све реши, или бар преузима вођство, не поуздава се ни у кога изван себе, јер је немогуће на било кога рачунати у овоме свету… Слава већине хероја је у њиховом паду. Они су унапред урачунали трагику. Знамо да живот нема циља; има смисао. Смисао, пак, сам човек смешта у себе тиме какав живот сматра достојним себе. Ако живот остаје испод одређене мере, бесмислен је; ако преступи меру, и сам живот почиње да буде дело. Истинско дело је постхумно. Док стваралац живи, и дело је у опсени која је сваком живом дата у принадлежност заједно са животом. Јер док неко живи, има сам живот, тек кад умре, претвориће се у судбину. Тема животног дела пак закључена је и готова и судбинска… Међу великим делима нема разлике у годинама. Свако велико дело је истодобно. Свако велико дело стално је присутно. Свако велико дело је мој савременик. Апсолутно дело су свете књиге (објављење). Дело које је постало световно називамо књижевношћу. Темељ светих књига је ред. Ред је само један, преегзистентни, што значи да је био и постоји пре него свет. Ред себе самог из себе регулише, непрекидно уређује и држи у реду… Када се изгуби свест о реду, настају системи. Систем је оно што жели да буде ред, али не може, нешто се негде увек згреши и на тој тачки пропадне. Историјске државе и друштва, религије и погледи на свет и филозофије нису у знаку реда, него система. У Европи, изузев неколико изузетних мислилаца, грађени су само системи. Самовољне мисли с недогледним (софистичким, дијалектичким) низовима доказа који се бар на једном месту покажу неодрживим и распадну се. Док данас живимо на руинама свих порушених система. Сакрални ред је тиха свакодневица. Хришћанство у свом изворном облику, како је објављено у Јеванђељу, није религија, него баштина и то по свој прилици онај темељ баштине који без остатка изриче смисао бивства. Исус је отелотворење бића Бога, појавио се не да награди или казни човека, него да га ослободи, да разбије капију смрти и да отвори више степене бивства. Хришћанство су компромитовали хришћани. Хришћанство је изгубило сав свој утицај. Хришћанства, каже Кјеркегор, нема. Нараво, то није тачно. Хришћанство је данас исто оно као кад су биле изговорене речи Јеванђеља, само што је човек у својој отуђености духа, како би могао да живи и без запрека ужива у животу, поверовао да је оно поповска превара, можда бедна заблуда. Шта је хришћанство? Отварање према целини бивства. Што и индијска или кинеска или иранска или грчка орфичка баштина, али у одређеном погледу све оне скупа, јер ни једна баштина не уме да стопи у себе све остале, само хришћанство. Хришћанство је основно стање
сваке баштине.
Слобода је узбуђење само дотле док је нема, док је нешто у човеку што му забрањује; чим се све могућности отворе и нестану отпори које је човек показивао према самом себи, она одједном постаје једноставна. Ако посебно не прибавимо сазнање о њој, нећемо је ни приметити. По свој прилици у праву су они који кажу да би земља сасвим лако могла постати рај, само је ми претварамо у пакао. Почетак Европе су, каже Вебер, Термопили, где је малена група људи задржала персијског колоса, и изгинула, али је одбранила слободу Грка. Смисао битке је следећи: постоји нешто што је више од живота и због тог више и живот треба дати. То је база европског начина живота. Слава Европљанина. После Термопила хришћански мученици, средњевековне секте, Хус, Ђордано Бруно у сваком случају су одражавање интактне суштине људске личности, чак и онда ако се мора и живот дати. Оно што се данас збива то су обрнути Термопили. Претежна већина човечанства за чист и пуки живот, био он ма какво срамотно ропство, продала би своју славољубиву слободу за што боље паре. Са својом слободом, разуме се, и слободу других. Онај ко живот даје за више од живота, слободан је, онај ко то не чини, најпре је слуга, затим Никоговић.
ПРЕДМЕТНИ ИНДЕКС
Ајнпрен супа Алхемија Андрогин Антихрист Аритмологија Аскеза Астрологија Атеизам Атеиста Барток Баштина Безверје Безименост Берђајев Бетовен Библиотекар Биљка Бог Број Буда Будност
Вајар Ведрина Велика личност (мађарска) Вијон Вино Власништво Вођа Воће Време Геније (генијалан човек) Геометријa Гете Глад Глупост Голсворти Град Грех Дангуба Дарвинизам Дезинформација Демократија, Деспот Дефо Дикенс
Диктатор Дирер, Дисидент Дом Достојевски Дрво Драјзер Дух Ђаво Ева Евола Еврипид Европејац (Европљанин) Економија Емерсон Емигрант Еротика, Есеј (есејиста) Естетика Жена Живот Забава Заједница Здравље Знање
Зрење Игра Инстинкт Интимност Искупљење Истина Историја Историја књижевности Јавно мњење Једнакост Језик Јога Камен Каријериста Кварност (квареж) Китс Кич Клавир Књига Књижевност Коментар Корист Корупција Краљ (краљевина)
Криза Критика Критичар Култ Култура Купање Кухиња Лаж Лепота Ли Тај По Лирика Личност Лом Луда(к) Љубав Магија Мађарска Маја Маркс (марксизам) Маса Материјализам Место Метафизика Метафизичка интуиција
Мистика Мит Мишљење Мода Морал (етика) Мудрац Мудрост Музика Мушкарац Надреализам Народ Насиље Наука Нација Национадизам Несаница Ниче Нови завет Новински уводник Објављење Очекивање Паразит Парламент Песма
Песник Писање (писати) Писац Писаћи сто Писмо Платон Позив Поезија Појединац Покоравање Политика Пост Поуис Пракса Приватни живот Пријатељство Примитивац Природа Проза Просвећеност Просјак Простор Психологија Пуританац
Пут Рад Рат Реалност Религија Ренесанса Реформација Риба Роман Русо Савест Сакрални субјект Сакрално Самоћа Сан Сањар Свест Светац Север Секс Сељаштво Сеоба душа Сирена Систем
Скулптура Слава Слика (сликар, сликарство) Слобода Смех Смрт Софокле Софија Социјализам Социологија Спасење Спорт Срећа Стварност Стерн Стил Суарес Судбина Сутра Сцијентифиста (сцијентифизам) Тајна Таленат Твен Тиранин
Титан Укус Уметник Уметност Успех Утопија Ученик Фауст Фашизам Филм Филозофија (филозоф) Фројд Фушер Хамсун Хелдерлин Хемингвеј Хераклит Хермафродит Херој Хибрис Храна (исхрана) Хришћанство Христос Хуманизам
Цвеће (цвет) Цивилизација Човек Џојс Шаман Шекспир Шилер Шкрабати Штампа Штребер Шуман
ЗАВРШНА БЕЛЕШКА
1. Истина је да се Хамвашеве мисли неодољиво нуде читаоцу, да свакога присиљавају да их преписује, просто се осећа да је само читање недовољно, мораћемо се враћати, о тим мислима даље размишљати. Не један читалац ми се жалио како је почео да преписује поједине мисли, а потом је себе ухватио како готово редом преписује књигу. Било је и оних читалаца који су поједине мисли морали да саопштавају другима, да их буде усред ноћи, откриће је било толико неодољиво да су га морали с неким поделити. Повратак у прву младост која одише непатвореном радозналошћу, рекло би се. Није тешко видети како се Хамвашеве мисли лако издвајају из текста: најчешће као да им није неопходна реченица испред и она која потом следи. Али то може бити и замка, можда је тако само за читаоца који чита текст у континуитету. У сваком случају, упозорење није сувишно: било колико да је јасна овако издвојена мисао, ипак је треба вратити на њено место, у Хамвашев текст. Због тога је начињен помало необичан садржај ова књиге мисли. Али не само због тога. Иако одавно желим да сачиним избор Хамвашевих мисли, одлагао сам рад, не налазећи погодан начин у којем не би било хаотичности, али ни пуког тематског окупљања. Требало је указати и како је Хамваш о појединим питањима различито мислио током свога живота. Зато сам најпре сачинио хронолошки преглед свих дела, било да сам их превео или да само знам да постоје, али још нису објављена ни на мађарском језику. Један број тих дела још није објављен на српском језику, мада су преведена и чекају издавача. Рачун је следећи: испоставља се да има 50 наслова; 4 наслова, за која знам да постоје, још нису доступна ни на мађарском језику; 11 наслова (овде означени поднасловом: Есеји и прикази 1-11) нису објављени на мађарском у облику књиге, али је избор извршен из оних текстова који су писани и већином објављени по часописима и листовима; из романа нису узимане мисли. Увек је назначено у садржају када је дело писано и када је и где објављено, као и да ли је објављено код нас, било у часопису, било у облику књиге. На крају је додат и предметни индекс. 2. Ипак би било добро када би читалац опрезно користио Хамвашеве мисли. То се не односи на читаоца који је читао Хамвашева дела и познаје његову изузетну мисао, као и његово сасвим ново, другачије схватање света.
И сам сам, иако сам превео све Хамвашеве књиге које су ми биле доступне, имао прилике поново да искусим каква је разлика између очекивања и стварне реализације. Каткада сам очекивао да ћу из појединих књига издвојити више мисли, па се није тако догодило; али и обратно. Чак из једне од преломних књига, кључних дела из Хамвашевог опуса (Мађарски Хиперион) нисам издвојио ни једну једину мисао, толико се показала њена изузетност. Најпре је изгледало да ће то моћи да буду кратке мисли, само од једне или две реченице; касније се испоставило да ипак није тако. У неколико махова нисам имао срца да не издвојим чак и дуже целине. Ако се у издвојеним одломцима налазе тачкице (…), знак је да је понешто изостављено, али су реченице биле недалеко, најчешће у истом пасусу. 3.
Узбудљиво је било поново читати Хамваша (кога сам ја превео, дакле готово свој текст), и поново осетити вредност Хамвашеве мисли. Али после окончаног посла поново бих могао да читам Хамвашеве текстове, поново да бирам мисли; вероватно би се два бирања битно разликовала. Препоручује се да се ове мисли читају тек онако по једна-две, да постану објекат медитације за тај дан; треба бити штедљив и не брзати, наше је само оно што смо одиста усвојили. Ова књига има смисла нарочито ако читалац пожели да прочита целовито Хамвашево дело. Награда неће изостати: добиће крила, боље ће живети, јасније схватити свет око себе.
Сава Бабић
