БОГДАН Л. БОЛТА
ГРАЧАЧКА ЧЕТНИЧКА БРИГАДА 1941-1945 Прилог историји Народног Равногорског Покрета
Sydney 1987
Све више и више Чује се слободе клик, У нашој се крви пише Нове државе лик. Ми смо Равногорци, слободе борци Нашега Краља стража; Нас води херој и јунак Михаиловић Дража.
First published in 1987. Produced in Australia. Typeset by Polyprint, 3056 Printed by Macarthur Press Pty Ltd
КРАЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ
„ ... Одлучи ли се мој народ слободно за републику, један од њених најлојалнијих грађана бићу ја, Петар Карађорђевић ...”
ГЕНЕРАЛ ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ
„ ... Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног претставништва, да уставним путем изврши организацију државе ... ”
ДАНЕ СТАНИСАВЉЕВИЋ-ЦИЦВАРА Вођа народног устанка у Грачацу-Лика
Богдан Л. Болта, писац
ЗАХВАЛНОСТ Сарадња на писању књиге је од драгоцене вредности за писца, нарочито књиге овакве садржине, са документацијом догађаја и тешког народног страдања у II. светском рату. Такву сарадњу сам имао и ја, и то ону која је потицала из жарке жеље да се ово дело оствари. Четници из Грачаца у Лици, који живе по земљама слободног света, били су одушевљени одлуком да пишем књигу о ратним догађајима са њихове територије, која носи наслов њихове бригаде, па су се многи свесрдно ставили на расположење, да ми помогну чиме могу, са оном љубави са којом су волели своју бригаду, четовање и свој родни крај. И многи четници из других крајева Тромеђе, такође су поздравили овај напор, да се четничка борба и народна страдања књигом забележе. Сви су са интересовањем чекали њено издање. Зато одајем захвалност свима четничким старешинама и борцима из Грачаца, који су ми било у чему помогли: пок. мајору Миливоју Вуксановићу, команданту 1. Личког корпуса ДЧД на предговору и другим подацима; Јови Станисављевићу, команданту грачачке четничке бригаде, главном иницијатору за писање и помагачу, коме је при руци био његов помоћник Никола Гаћеша; Богдану Дробцу, начелнику штаба 1. Личког корпуса на саветима; Милораду Гаћеши, националном Поверенику 1. батаљона. Посебно захваљујем једној већој групи свесрдних и заузимљивих сарадника, који су ми на многа писма одговорили, тражене податке доставили, слике прикупљали и послали: пок. Влади Дробцу, шефу Пропагандног Отсека 1. Личког корпуса; Луки Рађеновићу, командиру 6. чете; Јови Трбојевићу, командиру штабске чете; Мили Бањанину, командиру 4. чете; Душану Кесићу, командиру 3. чете; четницима Перици Совиљу и Радославу Жутићу. Затим, Влади Гаћеши, команданту 3. батаљона; Дмитру Терзићу, команданту 2. бригаде 1. Личког корпуса; Николи Дробцу, командиру Омладинске чете; водницима чета: Ђури-Ђуђи Ђурићу, Илији Контићу, Дани Гаћеши, Николи Цвјетковићу-Ники и Ђури-Ђурану Радусину. Јови Гаћеши-Азапу, Јови Кривокући, Душану Радусину, Дани Дробцу, Дани Контићу, Перици Радусину, Мани Кесићу, Божи Јелачи, Петру Јелачи, Ђукану Болти, пок. Тодору Болти, снаји Ани и брату Илији Болти, Ђуји Јелачи, Љубици Седлан, Соки Павасовић-Урукало и свима који су својим интересовањем употпунили књигу. Моја захвалност и многим четничким старешинама и борцима ван Грачаца, са Тромеђе, на учињеним услугама, понуђеној помоћи и на израженим жељама за успешан завршетак књиге: Милки и Милутину Шућуру, Марку Ђућузу, Марку и Илији Поповићу, Јовици Љубојевићу, Бошку Деури, Драгану Тривану, Иси Стојсављевићу, Дани Сучевићу, Сими Радићу, Ђоки Марићу, Томици Иванчевићу, Милану Потребићу, Николи Плећашу, Ђури Његовану, као и свима који књигу радо очекују.
IX
САДРЖАЈ Предговор................................................................................................................. 1 Уводна Реч............................................................................................................... 3 I ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.................................................................... 10 Географски положај и знаменитости Грачаца - Срби Лике под Аустроугарском - Срби у Лици после ослобођења 1918 - Национално-политичко стање пред II светски рат - Осврт на комунистичку партију Југославије пре рата - Саботажа у Југословенској војсци пред рат. II ОД ПОЧЕТКА РАТА ДО СВРШЕТКА ПОКОЉА........................................... 37 Краткотрајни рат и пад Југославије - Велики родољуб у паду земље и јунак у расулу војске - Отпор у Грачацу и прва четничка борба - Разоружавање жандармерије и полазак у напад - Одјеци отпора у Грачацу - Два прва четничка одреда у Југославији Прва италијанска окупација и усташка власт - Покољ у Грачацу Тучић - Тучићу, песма - Сарадња комуниста са усташама у покољу - Убијање железничара - Клање Срба око Грачаца се наставља Покољ у селу Штикади - Ој, планине. III УСТАНАК......................................................................................................... 80 Предустаничко стање, збегови и припреме - Главни четнички збор и одлука на устанак - Прве фронталне борбе, напад на Стројарну на прузи - Усташе опкољавају четнике и њихов пораз у Велебиту - Општи устанак и обруч око Грачаца - Трубач свира збор за полазак у бој - Италијанска инвазија и промена ситуације - Усташки против напад на четнике - Велика усташка офанзива из Грачаца, њихова гробница и нови покољи - Стање после 22 августа и свршетак устанка - Усташка документа о четничком устанку у Лици - Комунистичка партија и четнички устанак - Јама Јадовно, заједничка гробница српског народа - Ја сам, мајко, војник. IV ПОЈАВА КОМУНИСТА И ПОЧЕТАК РЕВОЛУЦИЈЕ, НАРОДНИ ОТПОР И ПРИПРЕМЕ ЗА ФОРМИРАЊЕ ЧЕТНИКА.................................. 115 Два шестомесечна периода - Први летећи партизански водови Водећи комунисти Срби и Хрвати - Четничка конференција у Црним Потоцима - Мушка одлука четника села Доње Кијани Атентат на Дану Цицвару и командире села - Светосавска четничка конференција у селу Глогово - Конференција у селу Дерингају - Конференција у селу Грабу - Разоружавање четника села Доње Кијани - Атентат на Милана Санадера у селу Грабу Делегација за Велику Попину - Пуч и разоружавање партизанског батаљона - Ура, у бој!
V ПРВА КРВОПРОЛИЋА И ЧЕТНИЧКЕ ФОРМАЦИЈЕ..................................159 Пораз прве четничке акције - Први партизански напад на четнике у Србу, Босанском Грахову и Великој Попини - Партизански покољ Срба око Грачаца - Четнички пук „Вожд Карађорђе” у Грачацу и остали пукови на Тромеђи - Дане Цицвара у очима народа Догађаји у Србији и одјеци Равне Горе - Пренос Врховне Команде у Црну Гору - Даља стрељања људи, жена, свештеника - На сред наше горе Велебита. VI ПОЖАР НАМЕТНУТОГ БРАТОУБИЛАЧКОГ РАТА..................................... 183 Већи партизански напад на четнике и разарање села Доње Кијани Злочин није стао на томе - Одјеци комунистичког терора Жетва под куршумима и у крви - Криза комунистичког покрета и долазак врховног воћства на Тромеђу - Злочин у Радучу и Раде Огризовић - Реч о сарадњи усташа и партизана - Први велики напад на Грачац и погибија Дане Цицваре - Преглед борбе и њен трагичан исход - Пад Бошка Југовића нашег времена; убијање жена, стараца, свештеника - Дани Станисављевићу Цицвари, песма - Сахрана погинулих четника у Грачацу и покољ заробљених у Брувну - Трагом наређења за уништење четника - Наша криза Планино мајко. VII ГРАЧАЦ РАТНО ПОПРИШТЕ ШИРОКИХ РАЗМЕРА.................................. 226 Напуштање Грачаца и скори повратак - Храбра погибија пушкомитраљесца и мученичка смрт двојице јунака - Оперативни план Драже Михаиловића и долазак Херцеговаца на Тромеђу - Други велики напад на Грачац: - Стање пред битку - Распоред четничких положаја - Формација партизана и почетни удар - Пад Буковог врха, улаз партизана у град, хватање за гуше и борба прса у прса - Три најугроженија четничка положаја - Преглед битке на бојном попришту прве ноћи - Друга ноћ и сутрадан - Трећа ноћ и треће јутро, опкољавање партизана и свршетак битке - Сахрана четника и партизана - Са Грачаца у борбу кроз западну Босну. VIII ГРАЧАЧКА БРИГАДА ПО ВЕЛЕБИТУ И ДАЛМАЦИЈИ.............................. 267 Формација из пука у бригаду - Друго напуштање Грачаца, излазак бригаде на Велебит и прелаз у Далмацију - Погибија Радмана и Миће на Требочнику - Прелаз избеглица у Далмацију - Делегација за штаб Дивизије - Одлазак бригаде у Книнску крајину - Инспекција команданта Западне Југославије - Повратак бригаде у Лику и капитулација Италије - Жртве тифуса и друга страдања Злоупотреба српске православне цркве и резолуција свештеника Далматинске епархије - Два оперативна одреда грачачке бригаде и њено организовање четника у Далмацији.
IX ГРАЧАЧКА БРИГАДА У 1944-ОЈ ГОДИНИ..................................................291 Формирање корпуса по покрајинама - Формација грачачке бригаде и организација њених помоћних органа - Нови губитци - Чета „Горских Вукова” - Нешто о грачачкој седмој чети - Медачки четнички одред - Трећи и највећи напад на Грачац - Удружена светска завера против Драже Михаиловића и четника - Четници Србије. X ФОТОГРАФИЈЕ.............................................................................................. 322 XI СЕЂАЊЕ НА ВИСОКЕ ЧЕТНИЧКЕ СТАРЕШИНЕ ВЕЗАНЕ ЗА ТРОМЕЂУ И ГРАЧАЦ.....................................................................................360 Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин - Потпуковник Др Младен Жујовић - Пуковник Узунчевић и мајор Палошевић - Баћовић, Поповић, Видачић - Официри - Четири четничке војводе на Тромеђи. XII
ГРАЧАЦ У ЈУНАШТВУ, МУЧЕНИШТВУ И ЛЕГЕНДАМА.............................386 Однос народних професија према комунистичкој револуцији Нешто посебно о грачачкој бригади - Срби Грачаца у врлинама и подвизима - Кроз јунаштва, мучеништва и легенде Срба Грачаца - Опљачкана стока и попаљене куће - Пушоњића Стана.
XIII ДОКУМЕНАТ ПАЛИХ ЧЕТНИКА И НАРОДА СА ТЕРИТОРИЈЕ ГРАЧАЧКЕ ЧЕТНИЧКЕ БРИГАДЕ................................................................408 Читаоче, скини капу и прекрсти се - Срби Грачаца побијени од усташа у покољу 1941 - Српкиње Грачаца поклане од усташа Српски подмладак Грачаца, ђаци и деца геноцидно побијен од усташа - Пали четници грачачке бригаде - Српкиње Грачаца стрељане од партизана и погинуле у борби - Четници грачачке бригаде умрли у иностранству - Врбас. XIV
НА ПУТУ ВАН ОТАЏБИНЕ............................................................................ 429 Драматично повлачење из Грачаца - Покрет четника из Грачаца, песма - Зашто повлачење у правцу Словеније - Преко реке Коране и Мале Капеле у Гацку Долину - Преко хрватског у словеначко Приморје - Реорганизација Динарске Четничке Дивизије - Четнички одред „Марић” - Трагедија грачачке бригаде на маршу Помоћник генерала Михаиловића међу нама - Посета Патријарха српске православне цркве - Лоши односи Савезника при крају рата - Прелаз реке Соче и сусрет са Савезницима - Четници и британски фелдмаршал Александар - После Палманове и Еболи кроз бели свет.
XV ОСВРТИ И ДОКАЗИ...................................................................................... 471 Злоупотреба српске снаге, инвазија Срба на Србију - Рушење цркава у грачачком срезу - Црква Светог Марка, песма - И после
рата мучеништва и легенде - Партизански споменик на олтару цркве - Сарадња са окупатором или борба за слободу - Плодови комунистичке револуције. Извори и напомене.................................................................................................. 496 Регистар имена........................................................................................................499
1
ПРЕДГОВОР Грачац је мали градић у јужној Лици, испод источних падина Велебита, који дели Лику од Далмације и који је, у току рата, служио четницима као збјег, збориште и главни одбранбени положај против непријатеља. Град се налази на главном друму и железничкој прузи, који воде од Сплита, преко Книна и Госпића, за Загреб. Преко њега пролази и пут од Доњег Лапца, преко Мазина и Брувна, за Обровац и Задар, у Далмацију. Пре рата, Грачац је био богато и напредно место, јер су многи његови становници живели на своме имању и били запослени у служби на железници и великој железничкој радионици и ложионици, поред самог града. У Грачацу и околини су живели у огромној већини Срби и мали број Хрвата. Срби су имали своју лепу цркву, у парку, поред школе, а Хрвати своју у непосредној близини. Грачац је био средиште општинске Управе и среског Начелства. Имао је велики и дивни Соколски Дом у центру града и нову модерну болницу на јужном крају доњег града. У току рата Грачац је био главно четничко упориште у јужној Лици. Преко његове територије су се пребацивали комунисти из Далмације, преко Велебита, за Босну и Лику и обратно, па су им ова четничка територија и грачачка бригада били велика сметња. Ради тога је циљ комуниста био, да ово четничко упориште униште, те су вршили неколико жестоких напада на Грачац. Крајем 1942 године успели су да разбију четнички пук „Вожд Карађорђе” и да му нанесу огромне губитке, али се ускоро реорганизовао и преформирао. Један од највећих комунистичких напада био је половином јануара 1943 и по своме обиму и жестини, ово је била једна од највећих борби у току овог рата. Напад је извршила 6 Личка пролетерска партизанска дивизија, која је имала снагу од око 6000 бораца. После 57 сати непрекидне борбе, комунисти су врло скупо платили свој напад, оставивши на бојном пољу стотине својих мртвих партизана. По паду Југославије, у Грачацу се налазила усташка постаја и један пук италијанске војске, који је окупирао ову територију. Усташе су, ускоро, почеле са хватањем, затварањем, мучењем и убијањем Срба. Жртве су у току ноћи товарили на камионе и бацали, полумртве и живе, у злогласну јаму Тучић, у грачачким барама, и одвозили у друге јаме око Госпића. Када су Срби ово сазнали, почели су да се одмећу у шуму. Када су Италијани сазнали за ова зверства, упадали су у усташки стан и затвор, изводили Србе, товарили их на своје камионе и пребацивали за Обровац и њихову анектирану територију у Далмацији. Тако су Италијани, као наши непријатељи и окупатори, спашавали Србе од небраће и крвника усташа. Италијани су хумано поступали са српским становништвом. Пљачкали су и палили српска села само за одмазду, када су у близини ових села били нападани од стране комуниста.
2
Почетком месеца марта 1943, формиран је четнички корпус „Велебит”, у чији састав је ушла 1. грачачка бригада, преформирана од четничког пука „Вожд Карађорђе” под командом капетана Марка Црљенице, који је премештен, а на његово место дошао наредник Јово Станисављевић. Потписати је, као командант корпуса, имао нарочиту част и задовољство да командује са овим четницима. Мој штаб се већином налазио у Грачацу, те сам имао прилику да добро упознам четнике и становништво Грачаца. И ако сам рођен у Црној Гори, ја нисам био странац, већ сам примљен као најрођенији и у њиховој средини и у њиховом дому се осећао као у своме родном завичају и родитељском дому. Користим ову прилику да им изразим своју неизмерну захвалност и благодарност, за сва добра која су учинили за мене, јер њихову љубав, пажњу и гостопримство никада нећу заборавити. Са нарочитим задовољством сам примио вест о одлуци четника Грачаца, да припремају материјал за писање спомен-књиге „ГРАЧАЧКА ЧЕТНИЧКА БРИГАДА”, о ратним догађајима на томе терену, изгинулим саборцима и свему што је с тиме у вези. Исто тако ме обрадовала вест да ову књигу пише њихов саборац Богдан Болта. Богдан је рођен у селу Кијани код Грачаца и од првог дана устанка био је у четничким редовима, као борац, водник, командир и ађутант ове бригаде. Као такав, прошао је кроз све борбе и страдања ових четника, а као ађутант водио је ратни дневник бригаде и у њему бележио све догађаје, па је његова књига веродостојан документ борби и страдања четника и народа Грачаца. Писац је уложио много труда, љубави и пожртвовања и зналачки и објективно изнео историју борбе ових четника, те заслужује похвалу и велико признање од свих његових сабораца и осталих четника. Ова књига је диван и вечити споменик пијетета, поштовања и љубави према палим четничким мученицима и упаљена свећа воштаница на њиховим знаним и незнаним гробовима, понорима и јамама, у којима почивају њихове кости. Овој књизи није потребна велика препорука ни претстављање њене садржине, јер говори сама за себе и сва је испуњена истинским догађајима, страдањима и напорима четника и српског народа овог краја у непрекидној борби кроз четири године рата, па је препоручујем сваком Србину да је има. Ова књига је и захвалност свима преживелим четницима, за њихово пожртвовање и љубав у борби за спас српског народа, његову спободу и победу Равне Горе. Она ће све четнике, растурене по свима континентима света освежити ратним успоменама, пренети их у свој родни завичај, и дати им још више снаге и полета, да са млађим генерацијама продуже борбу поведену са Равне Горе за спас и слободу своје вере, свога народа и своје отаџбине. Ја сам захвалан писцу, Богдану Болти, за његов велики труд, жртву и пожртвовање, што је написао ову спомен-књигу, верујући да ће то учинити и сви четници Грачаца, којима је намењена, као и сви слободарски борци ван отаџбине и у отаџбини. Мајор, Миливоје Вуксановић
3
УВОДНА РЕЧ Идеја за писање ове књиге о народној четничкој борби на грачачкој територији, у Лици, била ми је одавно на уму. Она потиче из нужне потребе и општег моралног дуга према грачачкој четничкој бригади и њеној четверогодишњој борби; према српском народу грачачког среза и целе Лике, настрадалом у II светском рату, а нарочито из дуга према изгинулој браћи четницима Грачаца и побијеном народу, којима је посвећена. Идеја потиче и из општих дужности према целој народној равногорској борби, вођеној под воћством славног генерала Драже Михаиловића. Мислим на дужности и дуг свих нас четника, у рату преживелих и још данас живих, да се књигом сетимо свих бораца и мученика, палих на пољу борбе за Крст часни и слободу златну, да њихова дела овековечимо, и свих невиних жртава на правди Бога побијених, да их не заборавимо. Зато је главни циљ ове књиге, да забележи и истинито опише догађаје, борбе и пале жртве у овоме крају Лике, да их тако забележене и описане сачува од заборава и преда у наслеђе народу, нарочито младим српским генерацијама у отаџбини и по свету, на упознавање, чување и неговање. Да их остави историчарима као документ и грађу за писање историје овог трагичног времена. Тамо, где могућности дозвољавају и средства стоје на распложењу, књиге се пишу о свакој појединачној ратној борби, о сваком догађају једног народа, а о једном рату пишу се безбројни томови књига од многих писаца, са многих гледишта. Стварају се архиве и документације, из којих се пише историја дотичног народа. А ратови, као инструменат борбе за слободу једног народа и његове пале жртве у таквом рату су, управо, његова историја. И наш српски народ је формирао себе као нацију и сачувао своју целину кроз отпор непријатељу, борбе и ратове и све то пренео као своју тековину на млађе генерације, с колена на колено, кроз препричавања, предања, поезију, записе и књиге. А борба наше српске генерације из нашег времена, под воћством генерала Драже Михаиловића, је органски наставак те вековне, исполинске и историјске борбе и ратова српског народа за своју независност и слободу. Међутим, ову нашу борбу, поведену са Равне Горе, није срећа послужила да своме народу донесе заслужену и предвиђену слободу; нити да позади себе има државу и средства, да би била свестрано описана и ушла у архив наше и светске историје. Напротив, губитком слободе нашег народа после рата и доласком комунистичке диктатуре на власт, наша народна четничка борба је не само нетачно претстављена и оклеветана, него ни један појединац у Југославији није смео да о њој напише истину. Јер, губитком слободе у једној земљи, истина је прва жртва. Због тога је задатак људи у слободи, да што више напишу записа и књига о овој општенародној борби, како би све то сутра послужило као докуменат истине о дога-
4
ђајима из II светског рата у Југославији. У томе циљу и у тај прилог написао сам ову књигу „ГРАЧАЧКА ЧЕТНИЧКА БРИГАДА". У договору са сарадницима, књизи сам дао наслов са ове три речи, јер мислим да најбоље одговара њеној садржини и верујем да сам тиме погодио осећаје свих Грачана и осталих четника из других крајева. Јер, реч је о три главна чиниоца: о грачачким четницима, њиховој бригади и о Грачацу као њиховом родном месту. Са тим насловом изражен је смисао књиге и сврха њене појаве, и већ са предње корице јасно се види о чему се ради. Ова књига покушава да, путем описа догађаја на грачачком сектору, протумачи и објасни ратни вихор у нашој земљи, нарочито у њеном западном делу, и још већи изукрштани војнички и политички окршај разних страних и домаћих војсака, каквог историја света није забележила. Највише, да протумачи и бар донекле објасни братоубилачки рат, наметнут револуцијом комунистичке партије Југославије ради освајања власти, - рат између партизана и четника, који је први и безпримеран у историји Јужних Словена. Наш народ је вековима себе бранио од туђина, спољнег непријатеља, али је своја унутрашња питања, проблеме и уређај своје владавине решавао као и остали културни народи, дозвољеним и утврђеним средствима: демократским начином, парламентарним путем, учешћем свих политичких странака, изборима и слободним гласањем. Овог прошлог рата о коме говоримо, сви ти принципи, на којима је друштвени уређај и поредак нашег народа почивао, су у Југославији згажени под ноге, и то пред очима и на стид „културног и модерног” двадесетог века. Овог рата појавила се с оружјем комунистичка партија Југославије, формирала своју политичку војску и том војском на силеџијски и узурпаторски начин одузела народу основна грађанска права и слободу, зграбила власт и завела своју гвоздену диктатуру. Та партија, односно њена врхушка, постала је апсолутни господар свега у земљи. Зато је потребна не само ова, него и много сличних књига. Написао сам ову књигу онако, како су се догађаји у својој језивој стварности догађали у грачачком срезу, на Тромеђи и даље; како се рат у овим крајевима одвијао са последицама које је оставио, па нека млађе генерације пажљиво размисле о циљевима четничке и партизанске борбе; нека их упореде и ставе на мерило. Кроз књигу сам посветио пажњу исходу II светског рата и питању: зашто је наш народ ратовао и дао милион и по жртава? Чему је служила комунистичка револуција и шта је народ добио после рата? Да ли је добио заслужену слободу? Јер, никада у својој историји српски народ није ратовао, да би једна политичка партија завела своју диктатуру и насилно владала њиме! Само се десило овог II светског рата, да је „народно ослободилачка војска” као партијско-политичка војска, ратовала да би комунистичка партија завела свој тоталитарни систем и полицијску владавину, супротно народној вољи. Мисао водиља за писање ове књиге била је појачана тиме, што сам цео рат провео у свима борбама и догађајима са осталим Грачанима у
5
грачачкој бригади; што је један од основних услова, да човек буде суштински упознат са предметом о коме пише. Да уђем у овакав велики посао и узмем на себе овај деликатан и одговоран потхват, окуражило ме је не само добро памћење догађаја, него и чињеница да сам, као Ађутант грачачке четничке бригаде у току рата, брижљиво и детаљно водио сву администрацију и дневнике. На томе положају, и по дужности, пажљиво сам и заинтересовано бележио све догађаје, одлуке и кретања наша и непријатељска, пале жртве и све што је било у вези са борбом. Отуда сам многе забелешке и документације сачувао, а многе добро запамтио, које су сада постале драгоцена вредност за употребу и садржину књиге. Упустио сам се у улогу писца и ако нисам професионални писац ни књижевник, али сам кроз живот био доста везан и посвећен администрацији једне или друге врсте, перу и писаћој машини, што је у многоме ублажило моје презање од овог тешког, али часног и племенитог задатка. Велим племенитог, јер сам писао искључиво о правди и истини, о страдању невиних и недужних, о племенитим мислима и идејама четничке борбе, која је вођена само против зала и пакости; за мир, права и слободу нашег напаћеног народа. Искуство у администрацији почео сам стицати у младости, као чиновник пре рата, у штабу бригаде кроз рат и у емиграцији, радећи на административним пословима у национално-црквеним установама и сарађујући дописима у штампи. Уз све ово био сам учесник, као један од званичних делегата, у скоро свима националним четничким конференцијама на грачачкој територији и даље, које су се односиле на организацију борбе и рада у току рата. Стога су ми сви догађаји и њихови процеси остали упечатљиви и неизбрисиви у сећању. Рачунао сам да би била огромна штета, све ово препустити забораву и оставити незабележено и необјављено. Осећао сам својом дужности, па чак и неком одговорности, да збивања са грачачког сектора, и она везана за нашу борбу, ставим на хартију. Време за писање књиге пружила су ми три главна услова: од Бога здравље, године пензионерства и воља. Такође, један сам од очевидаца, који су својим очима гледали сву трагедију и националну драму нашег народа из овог мога родног краја, па се оне сада, приликом спремања рукописа, понављају на хартији и под пером се одвијају као на непрекидном филму, улазећи на странице књиге за историју. Зато ова књига није писана из друге руке, нити је копија копије, него је никла из непобитних извора и из незаборављених успомена на људеборце и на њихове напоре и жртве, па сада постаје докуменат живота, борбе и страдања четника Грачаца и грачачког народа. Одлуци, да се упустим у овај замашан посао, ишло је у прилог и моје уверење, да ће ми многи четници и старешине грачачке бригаде, који живе по слободном свету, бити при руци и од помоћи сарадњом и пружањем појединих података, које од њих будем тражио, на чију искрену сарадњу сам код многих и наишао. Поред повременог припремања материјала из ранијег времена и размишљања за писање књиге, коначни и стални рад сам отпочео
6
после неколико пута измењених мисли с командантом грачачке бригаде и осталим старешинама. Књига је збирка читаве плејаде људи, живих и настрадалих, који су својом борбом, крви и животима изградили мученичку и витешку, устаничку и херојску народну епоху, епоху отпора и борби четника Грачаца и њихове браће са српске Тромеђе за високе идеале слободе. Она је потребна из посебног разлога: да упозна са истином младе генерације у Југославији, које, нажалост, од доласка комуниста на власт 1944, нису ништа истинито чуле ни прочитале о четницима, као ни о другим догађајима. Штампа и сва книжевност су морале да пишу како партијска власт жели, па су ратни догађаји, нарочито они у односу на четнике, нетачно претстављени. Оно што је у очима народа било светло и бело, претстављено му је као црно, и морало је без поговора остати црно. Најбоље родољубе наше отаџбине - четнике, партијска власт је претставила издајницима своје земље, најбоље синове српске нације одродима, а најбоље борце за слободу и демократију фашистима и реакционерима. За такве обмане и лажна претстављања, влада је утрошила милијарде народног новца и користила цео свој политички државни апарат. Комунистичка партија је до крајности користила своју силну власт, а влада социјалистичке Федеративне републике Југославије своју неограничену диктатуру, па су забраниле истини да говори. Писале су шта су хтеле и оптуживале пред народом четнике како су хтеле. Књига је такође потребна да потсети младе српске генерације рођене изван Југославије, у емиграцији, по многим земљама слободног Западног света, на разлоге: зашто су њихови родитељи напустили своју отаџбину, коју су тако жарко волели. Подвизи грачачке бригаде и народа су били велики и имају трајну националну вредност, које је требало изнети, претставити јавности и кроз ову књигу их сачувати за сутра. Писањем сам желео, да ову ратну и витешку четничку јединицу повратим, на папиру и у ликовном смислу, у њену пређашњу појаву и акцију у каквима је била, и да тако оживим трајну успомену на њене борце и борбе. Тешки су услови за издавање књига у емиграцији, па их је зато мали број изишао, нарочито о страдању и борби Срба из Лике и целе независне државе Хрватске, па ми је и тај недостатак био на уму, желећи да га колико-толико овом књигом попуним. Иначе, нема пера које би могло довољно и до танчина да опише страхоте, пустош и невоље, које је поднео српски народ у Хрватској, најпре од усташа, а затим од комуниста - партизана, поред окупатора. Још је теже перу да попише сав народ кога су они побили. Труд је уложен да у ову књигу буде унешен што већи број палих жртава са територије грачачке бригаде, да им се укаже трајна почаст и успомена, и да њихова имена буду вечити сведок учињеног злочина, каквог историја српског народа не памти, ни из времена под Турцима. А те жртве нису ни једном своме непријатељу никакво зло учиниле, већ су страдале само зато што су биле Срби. Да би најбоље послужила своме циљу и историји, по договору са старешинама грачачке бригаде и по основној идеји, књига обухвата у
7
главном грачачки срез у Лици, нарочито Грачац и грачачку бригаду, што јој и наслов каже, али се дотиче упоредних догађаја из Народног Равногорског покрета на Тромеђи и осталих српских покрајина, као и светских, везаних за нашу борбу. Сматрали смо да је овај начин издавања књиге о ратним догађајима из једног среза, односно са територије једне бригаде или корпуса, најбољи и да ће најкорисније послужити. Када би сваки срез или извесна четничка територија имали своју књигу, онда би оне све заједно сачињавале најтачнију ратну енциклопедију Народног Равногорског покрета, а комунистичка револуција са свима својим залама би била постављена на своје место. Народни Равногорски покрет, под воћством генерала Драже Михаиловића, био је велики покрет народног препорода, узвишених идеала, широких народних слобода и свестраних права. То је покрет кога је народ створио без икакве претходне политичке припреме и без ма какве партијске машине и догме. Али, и поред овакве своје вредности, комунистичка власт у Југославији је, смртном претњом, угушила у корену сваку помисао на њега, па његове тековине и вредности морају чекати своје време. Предајом земље у њене руке, предата су јој и сва народна добра, која она користи у своје политичке сврхе, нарочито у своју партијску литературу и за писање хиљадама књига по партијској линији, и у свакој су четници предмет напада. Многе су преведене на разне стране језике и достављене у библиотеке многих земаља по свету. Обзиром на одмакло време од оне динамичне националне борбе на грачачком терену и догађаја о којима сам писао, ова књига се требала раније појавити, али никад није касно, јер је она иначе написана за млађе нараштаје. Првих послератних година задовољавали смо се појавом оних ретких књига у емиграцији, чија је садржина тумачила општу, глобалну четничку борбу. Књигу сам писао искључиво са мислима и погледима из ратног времена о свим догађајима, народу, идеалима, циљевима, непријатељима, нашим старешинама, борцима и жртвама, онако како су онда изгледали и догађали се, - документовано. Писао сам без увећавања бројка, без утицаја садашњег времена или ма које личности; без глорификовања ичега и без прецењивања или потцењивања и потискивања ма кога. Писао сам природно као што је и четничка борба била природна. Тежња ми је била да, искуством с лица места, прикажем обе зараћене стране, онаквим какве су оне биле, - четничку и партизанску, и њихове побуде и циљеве. Сматрао сам важним, да расветлим насилну поделу српског народа, проузроковану почетком комунистичке револуције, и оружани сукоб и крвопролиће као њене последице. Пишући о ратним догађајима, књига почиње са села, из народа, јер је из села, одоздо, почео отпор свима непријатељима и у њима су биле формиране основне четничке јединице - чете. Из села су били сви командири, а понегде и више старешине. Села су била извор људске и моралне снаге. Зато сам им посветио простор и мисли, јер су она страдала, паљена, димила, горела, пустошена, крварила и стално била поприште и носиоци борбе. Најсудбо-
8
носнији период у току рата, поред појаве усташа, било је време изненадне појаве комуниста по селима и отпор људи у њима; од чега је зависило, да ли ће извесна територија, и села са народом на њој, потпасти под контролу партизана или четника, па сам тим почетним збивањима посветио пажњу и приказао их у ондашњој појави и облику. Дао сам на почетку, у начелу, кратак приказ предратног стања у нашој земљи, да би се боље разумело оно ратно. Имао сам у виду отрцану комунистичку крилатицу - оптужницу, да су четници сарадници окупатора! Четници и народ Грачаца су оставили за историју и за сва поколења три своја значајна, крупна и смела подвига: (1) Отпор усташама и Италијанима при паду Југославије у априлу 1941, када су нам срушили државу и окупирали земљу. (2) Устанак против усташа у јулу 1941, када су ови поклали народ и запретили његовом потпуном биолошком истребљењу. (3) Отпор и устанак против комуниста у априлу 1942, да би спречили њихов терор и долазак силом на власт после рата, и да би сачували народно право на слободно определење и демократски избор своје владавине. Круна јунаштва четника и народа Грачаца је у томе, што су одбили три убитачна партизанска напада у три године, уз огромне жртве, и што га партизани никада нису могли заузети борбом. Својим несаломљивим отпором и прилогом на олтар отацбине у потоцима крви и безбројним жртвама, Грачац је постао необорива четничка тврђава, а његова бригада непобедива четничка јединица. Свима овим подвизима и страдањима посветио сам пажњу у књизи. Када пишем о грачачкој бригади, моје мисли се истовремено шире с пуно поштовања, на јуначку и братску суседну четничку 2. бригаду грачачког среза, састављену од храбрих бораца са Велике и Мале Попине, Зрмање и Растичева, Тишковца и других села и засеока, која се одликовала храброшћу и чврстином, исто онако као што се одликовао народ поменутих подпланинских села својом српском чистотом. На истом месту поштовања и признања стоје и оне наше две четничке бригаде, Трећа и Четврта, са седиштем у два велика српска краја, Србу и Лапцу, које су са првим двема чиниле велики лички корпус Дражине равногорске војске, и својим напорима и борбама исписале златну страницу борбене историје српске Лике. На уму ми је вазда и цела наша Динарска четничка Дивизија и њене јуначке босанске и далматинске јединице, које су све скупа на Тромеђи, на западу наше земље, чиниле авангарду древне Србије и националне Југославије, обележавајући својом крвљу сталне границе српских покрајина. Верујем да ће по ослобођењу Југославије, хиљаде младог света из грачачког краја и целе Лике, желети да ову књигу имају у својој кући и у својим рукама, да из ње нешто више сазнају о својим рођацима и мештанима из времена рата, као и о целом рату, а посебно о подвизима једне легендарне четничке бригаде, и о страдању оноликог броја грачачких Срба. Читајући је, они ће проћи четничком путањом, дугом
9
четири ратне године, преко многих села, крајева и планина и имати пред собом јасну слику џиновског напора и отпора српског народа Лике у својој самоодбрани. Одатле ће се моћи напојити борбеним националним и четничким духом. Из књиге ће се сазнати за многа гробља под земљом и у јамама свога народа побијеног у рату. Књига ће послужити народу и у свима осталим крајевима, као регистар опште трагедије и свега што се догодило на овоме вулканском и национално динамичном пределу наше земље за време II светског рата. Садржај књиге ће потсетити и оне још живе партизане, да се из пете деценије после рата запитају: зашто су се борили за време рата, зашто су служили комунистичкој партији и били њено политичко средство? И да ли је требао братоубилачки рат и крвопролиће између партизана и четника, и толике пале жртве, - да би партијска диктатура дошла на власт? Ма о чему писала једна књига, она је, уопште узев, у очима нашег народа појам очекиване тачности и истине, па ми је то народно очекивање и гледиште било водић, да и ова књига испуни те услове до крајности. Водио сам рачуна да имена људи, места, датуми, бројке жртава, описи догађаја и остали подаци буду тачни и да не долазе од „камиша” ради увеличавања. Грачачки крај је дао и сувише много жртава, па им бројке не требају бити увећаване, а грачачка бригада је учинила доста подвига, па их не треба увеличавати. Захваљујући штабу бригаде и старешинама и њиховим сачуваним прибелешкама, које су носили у торбама, пале жртве су забележене поименично, што овој књизи даје посебну вредност. Забележен је сваки догађај, датум и место сваке веће борбе вођене у четири године рата. Исто тако је до крајње могућности записан датум и место сваког погинулог и убијеног четника и борца наводећи им и очево име, а многима и надимак. Овакве успомене оживљавају стално сећање на пале витезе, а живе напајају њиховим духом. Па ипак, у овоме замашном послу грешке и пропусти су неизбежни, па замољавам да ми не буде замерено, јер нису намерни. Жао ми је да је остало још доста побијеног српског народа, нарочито жена и деце, чија је имена било немогуће у књигу унети, јер нам нису достајали подаци. У 13-том Поглављу књиге налази се болан Докуменат са именима и подацима од око 1000 изгинулих и побијених четничких бораца и народа са територије грачачке четничке бригаде. То је редак сачувани и објављени Докуменат, који је са целом књигом живи сведок несреће и трагедије, отпора и борби народа и четника грачачког краја. Тај тужни али витешки Докуменат изгинулих Срба, у главном из грачачке општине, је сам по себи најлепша воштаница, упаљена из дубине душа преживелих четника и народа Грачаца. Он је величанствени и трајни споменик саборцима и јунацима, страдалницима и мученицима, браћи и сестрама, подигнут и објављен издањем ове књиге. Писац
10
I
ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Географски положај и знаменитости Грачаца Грачац у Лици, са својом долином и околним селима, лежи на железничкој прузи Загреб-Сплит, односно на средини између Госпића у Лици и Книна у Далмацији. Својом насељеном околином простире се на равној површини и, скоро укљештено, провлачи испод три висока планинска масива: гордог Велебита, који над њим стоји скоро вертикално, планине Ресника и Кокијерне, а са севера, из даљине, на њега гледају високо брдо Урљај и планина Кремен, са својом вечито голом каменом круном. Још из времена Аустроугарске, Грачац је среско место са пет општина: Грачац, Зрмања, Брувно, Мазин и Ловинац; чије становништво је скоро искључиво српско, осим општине Ловинац и неколико мањих засеока око Грачаца, из којих су се Хрвати за време и после четничког устанка иселили. Побегли су махом у Славонију и више се нису вратили, јер су усташе извршили страшан злочин покољем, па и они сами сматрају да им више није место да у овој околини живе. Даље, на север и запад су лички суседни срезови: Доњи Лапац, Удбина, Кореница и Госпић. Са половином госпићког, сви ови срезови су насељени Србима. На југу, преко Велебита, је северна Далмација са својим чистим српским становништвом, а до Обровца је свега 24 км. Грачац је вазда био велико национално и културно просветно српско средиште, са општинским и државним установама: среским начелством, среским судом, општином, поштом, гимназијом, финансијском контролом, пореском управом, српском православном црквом „Вознесења Господњег” катедралног изгледа по својој изградњи и лепоти, (после рата срушена од локалне власти СФРЈ), католичком црквом (није срушена), жандармеријском станицом, модерном болницом вишег стандарда, соколским домом, чувеном железничком станицом са Секцијом, Радионицом и Ложионицом (после рата све је пренешено у Книн). Железничка станица је удаљена од места 2 и по км и била је најглавнија на железничкој прузи Загреб-Сплит/Шибеник, на којој су се смењивале локомотиве и сво железничко саобраћајно особље. Због своје природне лепоте и великог броја њеног чиновништва и радништва, железничка станица је била позната променада, излетничка тачка за свечани излазак Грачана, на коју су они долазили у масама ради шетње недељом по подне и другим празницима, за разоноду, дочек и испраћај путничких возова, где сви застају. У Грачацу су били угледни дућани, разне трговине, радње и гостионе, велики народни трг, пиљарница и огромна сточна пијаца, која је била преплављена утовљеном стоком из богатих сточарских села
11
грачачког среза: воловима, коњима, кравама, козама, овцама, свињама, где су долазили купци из Далмације, Босне, Хрватске и чак из Италије. На стотине купљених волова и крда ситне стоке кретало је из Грачаца у сезони сваке суботе, када је био пијачни дан, у правцу Книна и Обровца у Далмацију и према Госпићу и Карловцу за даљу препродају. (Данас на тој пијаци нема скоро ни једног бравчета.) Северни крајеви среза грачачког, почев од села Кијани, имали су огромне планинске пашњаке и ливаде, на којима су напасана десетине хиљада ситне и крупне стоке. На тим пашњацима су стотине чобана, старих и младих, стварали величанствену слику живота у природи. Песма здраве и стасите српске омладине по тим висовима, пољанама и брдима је одјекивала на све стране уз фруле и свирале. Људи су се снажним и звонким гласом дозивали и поздрављали с брда на брдо, на раздаљини од неколико километара, и поруке једни другима преносили. Исто тако, на свима околним грачачким њивама, у пролеће и лето, беласале су се народне мобе, радећи, орући, косећи, жањући, а песма омладине с тих њива се разлегала и једва би престајала тек касно у ноћи. На тргу у Грачацу сакупљале су се масе народа из свих села, чисто и уредно обученог, што је сваку суботу чинило врло свечаном, и све врвило од народа, жагора и гагоља жена, продавајући кокошке, јаја и остале ситнице под великим разгранатим липама. Стотине деце и омладине при изласку из школе суботом у подне, разлетили би се и утонули у масе народа, тражећи своје родитеље и рођаке, да им нешто купе. Општински писари и службеници читали су народу на пијаци разне одлуке и саопштења општинске управе и среског начелства, свирајући претходно у трубу као знак пажње. Својом читалачком способношћу, дикцијом и снажним гласом, најпознатији у читању публикација био је општински службеник, Лука-Лукина Гаћеша, испод Велебита. Људи су у групама на градском тргу суботом мењали мишљења, дискутовали о новостима, политици и србовали. Тога пијачног дана су гостионе, које су уједно биле и хотели, биле крцате народом, који је обилато јео, бескрајно пио, певао и весело кући одлазио, а цео Грачац је мирисао печеном јањетином и свињетином. Живот народа је стално текао, и по селима и у граду, у знаку општег весеља. Да је било мало лакше долазити до новца, јер је динар био толико јак и тежак да су га „четири вола вукла на колима”, живело би се као у Америци. Иако је било сиромашног народа, нико на себи није показивао сиромаштво, већ је све било надвишено весељем овог здравог народа. Нарочито и изнад свега, слобода је свагде царевала, врхунила и у сваком погледу била неограничена. Никоме није ни падало на памет да поставља питање слободе, после ослобођења од Аустроугарске. Сматрало се да је слобода са човеком рођена, Богом дата, и да нико нема права да је доведе у питање, а камоли да је одузме. Слободно се певало, говорило, писало, политички и верски испољавало. Нико од ничега није стрепио, нити се бојао. Свак је могао припадати и слобо-
12
дно гласати, коју год политичку странку и политичара жели; народ је у слободи уживао и кроз слободу просто пливао. Нико се није плашио власти, оне су биле у служби народу, а не бич и страх над народом. Тада није било политичких затвореника, није било ни Озне, ни Удбе ни Суп-а, нити ма каквог контролног политичког органа, који би смео да народу прети и да му таре свој политички рен под нос. Политички преступ у народу уопште није постојао. Била је само жандармерија, коју је народ једва осећао и која никог није хапсила, изузев ако је у питању била доказана крађа или туча. Свак се осећао сигурним на путу, у граду, у другом селу, дању у ноћу, као у своме родном селу или у својој кући. На народну несрећу, свих тих слобода и лепота нестало је оног тренутка када је нестала краљевина Југославија. У то срећно време, нико није могао ни у сну помислити, да ће Грачац постати велико поприште братоубилачког рата. Нико није могао помислити, да ће се из хрватског народа, који је са српским живео у разумевању и толеранцији, појавити тзв усташе и у Грачацу направити своју кланицу српског народа; нити да ће се појавити група Срба под именом „комунистичка партија”, која ће успети да наговори Србина да убије свога комшију ни крива ни дужна. Када би неко тада рекао, да ће се то десити, био би проглашен лудим и спроведен на умно лечење. Народ грачачких села је живео у слози и пријатељству и много полагао на чојство и људску реч. Људи су давали новац на зајам својим познаницима без икаквог уговора, - на „брк”. Људи су се познавали међусобно у целом срезу и стварали побратимства. Пре рата Грачац је био познат, за кратко време, са своје две патриотске витешке друштвене националне организације: Соколско Друштво и Четничка организација. Био је једне године и Домаћин соколског Слета, где су узели учешће Соколи из великог дела Лике. Решавањем „хрватског питања” и стварањем Бановине Хрватске, обе ове организације су морале нестати, без икакве подршке и протеста или заштите из Београда! Кроз Грачац тече река Отућа са свера, из Брувна, са приливом двеју мањих река: Кијашнице из села Омсице и Кијани и Башинице из села Томингаја и Љубовића. Отућа, са својим мостом, дели Грачац на источни и западни део - горњи и доњи град, и понире недалеко под Велебитом. Река Отућа је била позната са својих десетак водених млинова на своме току од 14 км, и у великим кишама поплављала не само своје обале, него и стотине хектара земље испод Велебита. Међу својим знаменитостима, Грачац је имао своје познате и чувене луке, земље оранице, и баре, ливаде-кошанице. И једне и друге леже испод Велебита, које дели железничка пруга. Луке су познате по плодном кукурузу и пасуљу, а баре по својој богатој, питомој и високој трави и још по питомијем сену. У вези са грачачким барама и чувеним ливадама, постојала је у оно златно доба једна изванредно лепа традиција са косидбом траве. Сваке године је Управа општине издавала свечану прокламацију, одређујући дан када у барама почиње косидба траве.
13
Пре тога одређеног дана, нико није могао да коси своју траву, већ је чекао општински проглас. Тај проглас, односно почетак косидбе, пада сваке године на 13 јула, дан после светог Петра и Павла, када је те Светитеље село Штикада славило, као своју храмовску и парохијску славу истоимене цркве. Косидба грачачких бара је била једна необично ретка свечана радња. Сваки радник и радница су долазили на тај пољски посао у чистој и лепој одећи. Нарочито је била милина гледати стотине девојака у белим блузама, када купе сено и откосе збијају у хрпе и пластове. Тога одређеног јутра за косидбу, појави се на барама више стотина косаца на дужини 7-8 км испод самог подножја Велебита. И они су сви у чистим белим кошуљама, а у замаху њихових руку сијају се косе на одблеску сунца. После њих наилазе девојке из разних села, с песмом и грабљама да сено купе, а онда стижу момци с колима и искићеним коњима, да сено товаре на кола, одгоне кућама и такмиче се чији су коњи силнији и бољи, и чији возови сена већи. Грачац је повезан путевима на све стране, који одлазе: јужно, кроз просек Велебита за Обровац 24 км; источно преко Отрића и Зрмање за Книн 59 км; западно за Госпић 49 км и северно за Мазин и Лапац 42 км, као и за Удбину. Кроз Грачац, односно подножјем Велебита, пролази железничка пруга из северне Лике за Сплит/Шибеник у Далмацију са непрекидним саобраћајем, чије локомотиве уз Велебит дахћу, тресу се, тунеле пролазе и звижде по гвозденој стази, занимајући народ по селима, раднике на њивама и чобане у планини. Железничка пруга и станица су запошљавале огроман број Грачана. Скоро из сваке куће грачачких ближих села био је најмање по један човек запослен и намештен на станици; или како се онда рачунало, да скоро свака кућа има свој „први”, месечну ппату. Ово је, уз земљорадњу, доприносило Грачанима високи стандард живота, по мерилу оног времена. Кроз железничку станицу Грачац, провежено је тело витешког Краља Југославије, блаженопочившег Александра I. Ујединитеља, на путу из Француске преко Сплитске луке у октобру 1934. На станици се окупила највећа маса света у историји Лике, која је дошла да изрази своју жалост, ода дужну пошту и испрати свога Краља, па је Дворски воз дуго стајао на станици, дајући народу прилику да посматра и да прође поред ковчега, на коме је била Краљева шапка и сабља, а поред њега је седео Његов седи стриц, кнез Арсен Карађорђевић. (Краљ је посетио Грачац пре годину дана). Овим тужним испраћајем на станици руководио је, по причању људи, високо поштовани прота Милош Мандић, парох Грачаца, доцније прва усташка жртва. У грачачком крају, као и свој Лици, од увек су биле најпознатије црквене свечаности, које су биле најдубља и најлепша српска традиција и на које се окупљао сав народ. Све је то после рата комунистичка власт потпуно збрисала и уништила. Народ грачачког среза је имао девет цркава, од којих су „народне власти” после рата срушиле осам. Међутим, једна најмаркантнија знаменитост и најсвечаније славље овог краја је „Светиња” у Велебиту, изнад железничке пруге. Ту, у сред
14
планине је мала црквица Светог Марка, а сама Светиња је једна дуга пећина у каменим стенама, поред цркве, са својим чаробним сигама из којих вода стално капље. По предању. ту је почивало тело светог Марка. Светиња се слави сваке године 8 маја, на дан светог Марка, и ту се слегну хиљаде народа из личких и далматинских села, у божанственој природи под високом буковином. Службу Божију вршило је по десетак свештеника, а понекад и Горњокарловачки епископ. Светиња је била стално место ходочашћа народа, омладине и школске деце из свих школа, онда када су се васпитали православном вером, науком Христовом и напајали просветитељским духом Светог Саве. Светиња у Велебиту је била једино место после рата, где је народ кријући доносио своју децу да их крсти свештеник, који је ту долазио из Велике Попине. У зиму 1943/44 партизани су Светињу-црквицу запалили, а четници, народ и омладина су је поново у пролеће 1944 саградили, изневши на својим леђима кровну конструкцију и сав потребан материјал. И природа поштује и обдарује својим даром Светињу тиме, што гора у Велебиту сваке године најпре листом олиста око Светиње. Све ове предратне лепоте рат је прекинуо, па је настало мучење и убијање народа. Али, за чудо, не толико онај рат италијанског и немачког окупатора, него рат неочекивани, кога су под окупацијом створили усташе и комунисти. Зато је Грачац, жртвама и страдањем свога народа и отпором и подвизима својих четника, постао симбол отпора непријатељима и витешко место у Лици, достојно Равне Горе. А у круну свих грачачких лепота и знаменитости, народ је уденуо своју четничку бригаду, као свој најлепши драгуљ и национални бисер. Срби Лике под Аустроугарском Почев од половине 16-ог века, Срби су насељавали и постепено населили огромни географски простор на западном и северном делу данашње Југославије. Тај простор чини један широки земљишни српски појас, на коме Срби од тада живе, а који почиње од крајњег запада наше земље, од Јадранског мора, узимајући сву Далмацију по ширини од Шибеника до Задра, Равне Котаре, Книнску крајину, Тромеђу и Буковицу, преко целе Лике, Горског Котара, Кордуна, Баније, Славоније, Срема, па све до крајњег истока - до румунске границе, обухватајући целу српску Војводину. Ова сеоба Срба се дешавала услед њиховог бегства од Турака, или су их Турци насељавали у ове крајеве из својих тадашњих освајачких интереса. У сваком случају, селећи се на запад и бежећи од једног терора, Срби су улазили под други терор и стално били под туђинском влашћу, наизменично под турском, аустријском, мађарском и млетачком. Тако је то трајало више од 350 година, све до 1918, и за сво то време нису никада имали потпуну слободу за свој национални развитак, већ су зависили од туђинске власти и морали јој служити. Срби насељеници су у овим својим новим насеобинама убрзо постали запажена земљорадничка и знатна ратоборна снага. Као
15
избеглице и новонасељеници, они су прионули да се на насељеним областима што пре учврсте као етничка српска група, колико се то могло у ондашњим околностима. Стога су с њима одмах почели да рачунају, обрачунавају се и рачуне праве и турска империја и млетачка република и аустријска царевина и мађарска краљевина, које су овим пределима наизменично владале и међусобно ратовале; или су им се туда интереси укрштавали. Све ове стране и моћне силе, које су досељеним Србима потпуно господариле, зазирале су од њихове српске националности, жилавости, виталности и војничке храбрости, па су тражиле њихову војничку помоћ, да за њих ратују и боре се; што су Срби и чинили ради своје националне рачунице и свога опстанка као целине; стварајући себи на тај начин пут на право бар неког признања њихове српске националности. Овој књизи није намера да детаљно улази у историју насељавања Срба у ове покрајине, него да се само задржи у главним цртама на њиховом стању у Лици под Аустријом. Отпочимање књиге са овим историјским периодом није зато, да се пруже нови подаци, него да се читаоци потсете, и да вазда имају у виду, како су се Срби у овим крајевима одржали национално, и у оним тешким временима сачували своје српско име, православну веру и традицију и своја национална обележја, и тиме од Лике створили велику српску покрајину, у чему је Грачац са својом околином вазда играо важну улогу и много допринео. Као што је Турска у оно време користила Србе као војнике за своју војску, да за њу ратују, то исто је чинила и Аустрија доцније са Србима Лике, који су морали бити војска свога господара и бранити и њега и себе. Управо, Србе је спашавала њихова ратничка способност и борбеност, које су Аустрији требале. Та њихова борбеност и ратовање за Аустрију, била им је једина карта, на коју су могли да играју и да свога властодршца уцењују. Само кроз ту своју храброст и кроз такву службу туђину, пролевањем своје крви и давањем живота на разним ратиштима, Срби су успели да се под туђом влашћу одрже вековима као део српске нације. Аустрија се владала према Србима у Лици, и свагде на својој царевини, временски различито, како јој је када одговарало и колико су јој Срби били потребни. Према томе им је час давала нешто ограничене слободе, да би исту одузимала када је хтела. Имао сам прилику да прегледам стару архиву цивилних установа у Грачацу из 19. века, из које се по писању аката, мобли и докумената ћирилицом, могло лако приметити, када је Србима мало слободе и привилегије дато, а када им је то опет одузето. Некада, по неколико година, сретамо се у архиви са писањем ћирилице, а онда је по неколико година поново нестане из употребе. У сваком случају, и на жалост, сведоци смо да се је у Лици писало ћирилицом више под Аустроугарском, него под данашњом власти Југославије! У главном, начелна политика Аустроугарске према Србима сводила се на сузбијање и угњетавање њихове српске националности и православне вере, као и њиховог српског културно-просветног развитка, чији пример ће, узгредно
16
речено, доцније узети комунистичка власт Југославије! На овакав поступак Аустрије према Србима, имали су главну реч и утицај католичка црква у Хрватској и хрватска властела и великаши, као вазали Аустрије. Моћна католичка црква тога времена у Хрватској, односно у Аустроугарској, је радила свим силама да Србе Лике и осталих покрајина покрсти и преведе у католичанство, или да их бар преведе у Унијате, неку врсту гркокатоличке вере, на чему је енергично радила нарочито у 17. веку, само да би уништила православље и српство. Тако су се Срби морали борити, не само за свој насушни хлеб и животни опстанак међу морем непријатеља, него су се још више морали борити, да их непријатељ не разори духовно и национално, када им се више неби ни за траг знало. Захваљујући својој високој националној свести и оданости своме православљу, Срби су вазда одбијали и успешно одбили, у највише случајева, ове намере Аустрије и католичке цркве, и сачували се. У овој борби помагали су их и духовно предводили српски епископи и Патријарси из Сремских Карловаца. Зато је ратовање за Аустрију по Европи, пре и после царице Марије Терезије, Србима био једини излаз, да се сачувају и одрже као српска организована целина. Од нарочите је важности да се подвуче, да се услов Срба да ратују за Аустрију, односио првенствено за признавање њихове српске националности и да добију повластице у томе смислу, што је повлачило и социјално побољшање. Зато, том својом војничком жртвом, Срби су успели да се успешно супроставе покрштавању католичке цркве, добијајући законске тзв привилегије, одобрене и потписане од аустријских царева. Због свога војничког учешћа у разним ратовима, Срби су успели да се простор, на коме су се они населили, законски прокламује и назове „Војне Крајине”, па су у њима успоставили своје школе, цркве, своју ћирилицу и штампу; имали су и своје војводе, па су таквом својом борбом сачували чистоту свога српског језика. Чак су били једно време успели, да административно буду директно одговорни и подлежни само војном генералитету, а не цивилним властима Аустроугарске. О потпадању под ма какву хрватску власт нису хтели ни чути. Управо, Хрвати нису ни имали своје власти, већ су били покорни вазали Аустрије. Оно власти што су је имали кроз цркву, користили су је да праве сметње Србима и да их оптужују државним властима. Ради примера о населењу Срба у поменуте крајеве, наводимо да је само у Горњокарловачком генералитету (Крајини) 1768 године, у време владавине Марије Терезије, било 125.762 српске душе.1 Ваља напоменути да су Срби Лике били врло активни у доба херцеговачко-босанског устанка (1875-78). Из среза грачачког је био знатан број учесника-добровољаца у томе устанку у западној Босни, који је тада вођен под командом Петра Мркоњића, т.ј. српског принца Петра Карађорђевића, доцнијег краља Петра I Ослободиоца. Он се под именом Петра Мркоњића борио и четнике у западној Босни пред-
17
водио скоро годину дана, али се његове популарности међу Србима плашила Династија Обреновића, и под њеним притиском, односно захтевом Краља Милана, Петар Карађорђевић је морао да напусти Босну и устанике, и да се врати у иностранство. Поред осталих из грачачке долине, у редовима устаника и четника Петра Мркоњића био је и Дед писца ове књиге, по мајци, Јовица Агбаба, из села Љубовића. За време I светског рата велики број Личана, међу њима и Грачани, били су Српски Добровољци на солунском фронту. Други су у групама прелазили у Србију, а многи су бегством напуштали аустријску војску, да се не боре против своје матице Србије и бежали у шуме где су стварали тзв „зелени кадар”. У почетку тога рата, у току мобилизације у аустријску војску 1914 године, у општини Грачац, међу осталим позван је био и Стеван Ћеранић, који је носио надимак „Немања”. Упитан од аустријског службеника како се зове, одговорио је одлучно и као из пушке: Зовем се Стеван Немања! На наваљивање и претњу чиновника, да каже своје право презиме, Стеван му је подвикнуо: ,,Пиши онако као што ти кажем, зовем се Стеван Немања и никако другчије”! Да би изричито нагласио какав је Србин, Стеван Ћеранић је, и по цену казне затвором, остао Стеван Немања до своје смрти. Други Србин отишао је на саслушавање и кажњен од аустријских власти, када је на пијаци у Грачацу 1915 године, продавајући овна и хвалећи га купцу, узвикнуо да га аустријски жандарми чују: „Да ли ћеш га купити или не, није важно, али знај да га оваквог у Србина нема”! Тако су се Срби Лике и грачачке околине борили, бранили и унапређивали српство за време аустроугарске владавине, све до 1918. Из оваквог отпора даде се лако закључити да, када су се год Срби борили за туђина, они су од тога вазда тражили и добили неку корист у своје националне сврхе. То доказују њихове огромне стечене националне тековине и њихово самоодржање. Само једанпут, недавно, када су ратовали и животе давали за туђина - за комунизам, као партизани у II светском рату, нису ништа добили. Све су своје изгубили и сахранили. Познато је да је комунстичка партија Jугославије мобилисала у своју партијску политичку војску 1941/42 хиљаде Срба Лике и Кордуна и од њих формирала три комплетне дивизије, да се боре за њену власт. А сада, када се оно национално стање Срба Лике и Кордуна под Аустријом, упореди са њиховим данашњим стањем под комунизмом, долази се до невероватног поразног и кобног резултата. Борећи се за комунизам, као партизани, Срби Лике, као и сви остали, изгубили су слободу и са слободом све, укључујући и своје српско име. Остали су без национално просветног и верско духовног развитка. Изгубили су у Хрватској све оно што су им дедови стекли под Аустроугарском. Лудим заносом своје победе, партија их је после рата навела и присилила да расчисте са српском историјом и прошлости и да на дивљачки начин поруше своје националне вредности, - „што је старо”! Зато данас немају ни једну своју српску организацију, ни своје лепе ћирилице, нити иједног српског листа у Хрватској. Постали су немо робље
18
без духа и отпора. Они требају да се постиде својих дедова и предака који су под туђинском власти Аустроугарске створили велике српске тековине и да сносе одговорност, што су служили туђину свога времена без користи и на штету српских интереса. Зато смо дужни да одамо трајну захвалност Србима Лике, нашим дедовима, и свима из других Крајина и покрајина, што су за време аустријске владавине, упркос прогону и злостављању, сачували српство и српска обележја снагом свога националног и духовног отпора.
Срби у Лици после особођења 1918 Српски народ среза грачачког и целе Лике пливао је у одушевљењу на свршетку I светског рата победом Савезника, односно победом славне српске војске над аустроугарском царевином, која је више од три века била окупатор и господар јужнословенских односно српских, хрватских и словеначких земаља и народа. Срећни и задовољни победом свога српског народа, Србима у Лици није ништа сметало, што је та победа била уједно и победа и ослобођење Хрвата и Словенаца; па су са одушевљењем поздравили стварање заједничке државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на челу са уставном и парламентарном монархијом народне Династије Карађорђевића, чији је Краљ тада био Петар I Ослободилац, најдемократскији и најлибералнији владар-Монарх тадашње Европе. Тада је све кренуло у знаку радости и у искреном очекивању напретка нове државе, бар што се Срба тицало; и у нади да ће она бити ношена на патриотизму и љубави свих њених ослобођених и пуноправних грађана. Начело државне политике нове Краљевине је било, да у њој нема побеђених и победника, без обзира на чијој су страни били њени грађани за време рата. На целој државној територији сваки грађанин је био једнак, равноправан и пуноправан, и удостојен слободом и људским правом човека. Дух слободе и демократије, због којих су српски народ и Србија водили толике борбе и ратове, био је удахнут у нову проширену Краљевину. Због нове државе, Србија је престала да постоји као правна држава, па је све своје вековне националне тековине и вредности унела у нову државу. Када се има у виду, да је Србија била у средњем веку двеста година модерна, културна и богата држава-царевина, и да је била напредна и државотворна краљевина више од стотину година у 19/20 веку, онда је тешко наћи неку другу државу у свету, која је учинила оно што је учинила Србија 1918 године, - престала да постоји и отпочела стварати нешто ново, чак неизвесно, у заједници са другима, различитим партнерима! То доказује њену најискрениу и најплеменитију намеру. Извојевана слобода и демократија 1918 године, нашле су одмах своје место и примену у новој држави и у свима гранама политичког, социјалног, духовног и верског живота њеног грађанства. Све народ-
19
ноносне групе, српска, хрватска, словеначка, и све мањине, радиле су потпуно слободно на своме националном, просветном и религиозном пољу. Фолксдојчери и Мађари на северу су имали своје школе, у којима чак нису ни учили државни, званични српско-хрватски језик, него само свој. Имали смо прилику, да се после II светског рата сретнемо са масом држављана Југославије из тих крајева, који су једва разумели српски језик, после 23 године живота у Југославији. То је било зато, што је слободе било на претек и владало неограничено право мањина, чак на штету државних и општенародних интереса. Поносне на своју српску националност, народне српске масе грачачког среза и Лике, дубоко су поштовале, па чак сматрале светим, сваки акт који је потицао из Србије, па су тако заволеле и биле искрено одане новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији, као својој држави и сматрали је исправним актом, рачунајући чврсто да Србија зна шта ради. Исправност тога њеног стваралачког државног акта, није долазила у питање код Срба Лике, већ су га манифестовали, скоро све до 1941. Можда је та оданост Срба Личана својој држави била један од разлога да постану невина жртва те државе у кобној 1941. Како је временом нова држава одмицала, тако су и сва малтретирања Аустроугарске и њене Хрватске из прошлости бацана у заборав, ако она нису била заборављена већ на почетку њеног стварања. Такође је и однос између Срба и Хрвата (и ако је ових других био мали број у грачачком срезу) постојао све приснији и оличавао се кроз грађанску једнакост и чак кроз успостављање брачних веза и пријатељства. Свак је слободно исповедао своју веру и обављао своје националне и верске свечаности, а деца су ишла у једну школу и учила једну наставу. Слобода је триумфовала и код Срба и код Хрвата. Постанком нове државе, кроз сва села српске Лике, слободно су зазвонила по први пут у историји звона са српских цркава, запевана химна светом Сави у свима школама, писана је и читана ћирилица, не мање него у Београду, круна славне Династије Карађорђевића се благотворно осећала и поштовала. Политичке странке су слободно радиле и излазиле на народне изборе; њих је било више него их је требало. Нешто касније забрањена је била само комунистичка партија, због њене терористичке и антидржавне активности. Срби Лике, коректни према Хрватима, искрено су и идејно сматрали нову државу Југославију - Србијом, и није им сметало да је Хрвати исто тако воле и сматрају - Хрватском. У ствари, време ће доцније показати да су Храти имали далеко веће користи од југославије него Срби, јер су на уштрб заједничке државе и на штету Срба добили ускоро Бановину Хрватску, државу у држави и хрватисали су у Југославији до миле воље. Они никада у својој историји нису тако били слободни за спровођење својих културно просветних, политичких и верских активности, вршећи их не обзирући се на интересе заједничке државе, коју су запостављали кроз свој хрватизам. Они су се дигли против Срба не зато што нису могли довољно да хрватишу, него зато што су Срби испољавали своја српска осећања.
20
И све је тако ишло до испостављеног тзв „хрватског питања”, које је ишло на штету Срба и Југославије, и које ће постати степеница и одскочна даска усташлуку Анте Павелића. Из утробе хрватског питања клијавале су и ницале клице све веће мржње према Србима, веће него што је била у време Аустроугарске. Срби-државници и политичари из Београда нису уопште хтели да парирају са српским питањем на западном делу државе, већ су давали повластице Хрватима, а ови све више зевали и захтевали. Хрватско питање није било питање њихове слободе, него њиховог националног ината, пошто католичка црква није хтела да гледа јако српство и православље на западу. Тако се је национално држање Хрвата и Срба почело нагло и дијаментрално разликовати. Док је код Срба ишло за јачањем државе, дотле је код Хрвата ишло за њеним слабљењем, а затим и рушењем, што је достигло своју кулминацију стварањем Бановине Хрватске, у којој су се Срби Лике нашли, безмало, у положају својих очева под Аустроугарском. Воћство Хрвата, и ако у влади и Парламенту Југославије, је све отвореније симпатисало и шуровало са спољним непријатељима и од њих чак тражило политичке савете и помоћ за стварање унутрашњих неприлика у земљи. У таквом вртлогу се приближавао II светски рат Југославији и с њиме сва трагедија њеног народа, нарочито српског. Стварањем заједничке државе, Србија је сматрала да је то једини и најбољи начин, тада, да се Срби из свих покрајина, а исто тако и сви Хрвати и Словенци, нађу у једној држави и под једним државним кровом, ослобођени туђинске власти. Будући да је она стварана вољом Хрвата, Срби Лике су сматрали, да је Србија тиме ушла духовно у свако српско село и кућу. Али догађаји из 1941 су доказали да Србија не може да буде физички у сваком српском селу и кући, да их заштити у невољи. И данас, после свих горких искушења и трагичних догађаја из II светског рата, ондашња одлука Србије, да за стварање Југославије престане сама да постоји, мора нам свима бити на уму, а нарочито онима који се политички баве унутрашњим питањима Југославије, да је једино Србија, - а не српске покрајине, кључ свима питањима и одлукама такве природе, бар што се Срба тиче, јер је она нешто више него главна компонента. И ако овој књизи није циљ разматрање побуда и услова за стварање заједничке државе и њеног друштвеног и политичког живота, важно је напоменути, обзиром на последице које су се десиле, да за њено стварање хрватске народне масе нису биле припремане, нити припремљене за тако велики духовни и друштвени преокрет. Такво припремање се није могло спровести ни пре, а још мање у току I светског рата, када је одлука о заједничкој држави донешена, из простог разлога што је Хрватска била под аустроугарском влашћу, с којом се била кроз векове срасла. Рад на уједињењу Хрватске и хрватског народа са Србијом и српским народом, спроводила је само једна група хрватских интелектуалаца, који су били против Аустроугарске, и то на левелу интелегенције, а не кроз хрватске народне масе, још мање с њиховим
21
одушевљењем. Ова група није била свестрано утицајна на хрватске слојеве, којима је доминирао утицај Аустрије и католицизма. Да је то тачно, показала је чињеница, што се убрзо по формирању заједничке државе, појавила друга група хрватских интелектуалаца, као по наслеђу: аустрофила, франковаца, старчевићеваца, радићеваца, мачековаца и најзад павелићеваца, који су искористили те неприпремљене хрватске народне масе и повели их против заједничке државе, па онда против Срба, ометајући и саботирајући напредак државе и сваки процес народног зближавања и евентуалног уједињења. Мора се истаћи, да су те хрватске масе тек у Југославији биле слободне и постале политички чинилац, као што никада у својој историји нису биле, јер живећи вековима под Аустроугарском, оне нису никада одлучивале, него њихова властела, у духу заповести бечке аристокрације, чија је службеник била. Сада у Југославији, по први пут потпуно слободне, те масе, без државног и парламентарног искуства и без демократске традиције, су поведене од својих вођа путем екстремизма и деструкције, уперене против сопствене државе у коју су ушле. Оно што је у тој деструктивној кампањи било интересантно је то, што та супротничка група, у којој и Анте Павелић, није осуђивала ону групу Хрвата што је радила за обједињавање са Србима, него српске државнике и политичаре, и Србе уопште, па ће на тој линији и Анте Павелић створити своју НДХ и извршити покољ Срба. На тој истој политичкој линији осуђивања Срба, радиће касније и Хрват, Јосип Броз. Он неће осудити, још мање побити, ту групу Хрвата на челу са Павелићем, што су Југославију срушили и поклали Србе, него ће осудити и убити Вожда српског народа генерала Дражу Михаиловића и хиљаде других Срба и ако су они бранили Југославију. Забављени око државе, Срби у Југославији нису имали своје јединствено национално воћство, ни једно централно средиште. После стварања заједничке државе, осетило се, да се Србија није нарочито ни довољно заузимала за национално васпитавање и живот Срба по покрајинама. Пошто није више била управни фактор, она није тежила да буде живи, активни национално политички центар Срба у практичном административном и организацијском смислу. Не зато што није могла, него зато што је погрешно сматрала да то није потребно. Створивши једанпут заједничку државу, Србија је себе, и све Србе, гпедапа кроз Југославију, а Србе по покрајинама више као грађане Југославије, него као припаднике српске нације. У место на националност, Србија је више обраћала пажњу на државотворност. Ово је она чинила из претерано својих добрих намера према Југославији, чији је била ствараоц, из осетљивости према Хрватима и једнакости свих грађана. Али, васпитавање Срба у српском националном духу, а Хрвата у хрватском, није требало сматрати штетним, нити је морало ићи на штету заједничке државе. Ако се не може рећи да је неговање српства наилазило на отпор политичара из Србије, али се за сигурно може рећи да су га неки били занемарили у југославији. Време је доцније
22
показало, да је такво схватање у својој основи било погрешно и штетно по Србе, док су вође Хрвата баш у то време радили свој националистички посао. Како је време између два светска рата све више одмицало, било је очигледно, да је инцијатива за национално васпитавање српског народа и чување његових интереса све више падала у заборав и најзад нестала. Није било никаквог форума нити националног програма у народу, што га је наводило на дезинтересовање за себе и своје. Ми Срби, задовољавали смо се што смо пореклом Срби. Међутим, „хрватско питање” је било стално на дневном реду, што је Хрвате упућивало и обраћало им пажњу на припадност хрватској националности. Цео одисај и васпитавање српства у Лици српским духом и идеалом, било је препуштено сеоским народним масама, које су своје националне осећаје манифестовали оним што су научиле од својих очева пре заједничке државе. Једина два органа, која су бринула и српским духом поткрепљивала народ последње деценије пред рат су била: српска православна црква са својим свештенством и политичке предизборне кампање појединих политичких странака и њихових политичара. Тако се национална српска инспирација осећала јавно једино на црквеним свечаностима и у политичким изборним кампањама, најпре Народне Радикалне странке Николе Пашића док није ослабила, а онда Националне југословенске Петра Живковића. Без свога националног воћства и у атмосфери такве дезоријентације, један део српских народних маса поведен је од Срба за вођом Хрвата, Др Влатком Мачеком; у чијој опозиционој странци су ови комунисти градили своје гнездо и стварали своје време, да једног дана збришу српску националност, што се је догодило током и после II светског рата. А после 1941 - до данас, политички и национални капацитет Србије свео се на нулу, испод оног за време београдског пашалука, без икаквог права да утиче на национално политички и културно просветни развитак Срба, поготово Срба по српским покрајинама, а о њиховом заједничком иступу у ма којој форми - нема ни говора. Зато, обзиром на сва ова искуства, стечена од 1918-1941 и од тада до данас, долазимо до закључка, да будућност и интерес Срба траже од њих, да извуку поуку из своје несрећне и врло трагичне недавне прошлости. Србија, која је створила заједничку државу и попустила да буде жива матица Срба, мора примити моралну одговорност за све национално политичке догађаје, који су се негативно и трагично одразили над српским народом од 1918 до данас, и да поново преузме одговорно кромило свих Срба у своје руке. Ако Србија, са српским народом из Србије, сматра да Југославија треба бити трајна њена држава у данашњим границама, онда она мора постати стварна и правна, административна и ефективна и национално политичка матица свих Срба са задатком: да сви Срби у Југославији чине компактну и недељиву територијалну федеративну целину, без обзира на државну комбинацију. То од Србије захтевају она међунационална трвења пре
23
рата, трагични догађаји из II светског рата са милион побијених и изгинулих Срба и политичко стање после рата. Србија, и то она Србија из граница Краљевине Србије, када је престала да национално и политички постоји 1918, мора узети инцијативу у руке, јер будућност и опстанак Срба императивно од ње траже, да обнови и поново створи уједињену српску нацију, без обзира с ким ће Срби бити у државној заједници и под каквим државним кровом. Народ Аустралије формирао је националну мисао: да су жртве од 25 хиљада изгинулих аустралијских војника 1915 године на Галипољу, у Турској, створили аустралијску нацију. А Срби у Југославији су изгубили своју националност и поред милион жртава, које су пале у току II светског рата! Услед предратног искуства о занемарености српске националности, кобних догађаја у западном делу Југославије за време прошлог рата и вековне тежње целокупног српског народа за пуним својим територијалним и административним уједињењем, Народни Равногорски покрет, под воћством генерала Драже Михаиловића, посветио је пажњу овом питању. Историјски Светосавски Народни Конгрес, одржан у Србији, у селу Ба, крајем јануара 1944, размотрио је положај Срба свих покрајина и будућност Срба уопште, па је условио постојање Југославије тачком 7. своје резолуције која гласи: „Конгрес сматра да је солидност будуће Југославије условљена стварањем, на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ на својој територији.”
Национално политичко стање пред II светски рат Неопходно је потребно задржати се укратко на национално политичком стању у нашој земљи пред II светски рат, да би се лакше разумели ужасни догађаји, који су се десили у току рата, нарочито у Лици. У културном и политички зрелом свету, интересовање за политику се сматра основном дужности и одговорности сваког грађанина односне земље, јер је политика такво средство, које може земљу одвести у напредак, а може је стрмоглавити у провалију. Политиком, народ може да живи у слободи, а може допасти и ропства у својој рођеној земљи и под „својом” власти! У Југославији пред рат политика је у очима народа постала неодговоран предмет за изигравање, не само зато што је слобода била неограничена, него зато што је она вођена на неодговоран начин и без утврђеног политичког система. У сувишном броју политичких странака и у поремећеном политичком систему, због држања Хрвата и притајених комуниста, политичка одговорност и озбиљност су нестале. Терање комедије са политиком је било отишло толико далеко, да су поједини „политичари” куповали гласове за време избора пред рат, разним ситним обећањима: дуваном, ракијом, обућом и сл. „Купићу ти опанке, ако гласаш за мене” могло се
24
јавно чути од чаршијског политичара! У широкој слободи, каква је била у Краљевини Југославији, и у неограниченом праву народа на политичка и свака друга организовања, у нашој земљи је било и сувише много политичких партија, што је довело до неодговорности и хаоса. Поред тога, или баш због тога, политичке странке, нарочито српске, су се цепале и умножавале, стварајући од једне још једну-две независне и самосталне, па су тако стварале штетне блокове једне против других; што је народу одузимало интересовање и вољу и губило поверење у политичаре. Нема сумње, да је оваквом нездравом политичком стању доприносила међунационална нетрпељивост и међусобна мржња грађана Југославије. Колико се II светски рат приближавао вратима Југославије, у њој су политичке страсти и супротности све више пламтиле. Политички стандард у Југославији у то време је пао на низак ниво и изгледао на јавашлук добронамерних и на хајдучију злонамерних „попитичара.” Није више било, нити је могло бити из многих разлога, оне здраве и темељите политике, која је вођена у интересу народне целине и државе, као што је био случај у Краљевини Србији, где су постојале две јаке странке, - Народна Радикална под дугогодишњим воћством политичара и државника Николе Пашића и Демократске под воћством такође признатог политичара Љубе Давидовића. Ове обе странке су у својој основи подједнако мислиле о добру своје Србије и свега српског народа, које су се такмичиле, која ће се више показати као демократска, патриотска и отаџбинска. И њихове присталице су биле подједнако запојене патриотизмом према отаџбини, што није био случај са присталицама политичких странака Југославије. Постанком Југославије, која је почивала на хетерогеном саставу њених грађана, није се могла успешно водити политика, која би била запојена патриотским и отаџбинским духом, баш због тога народног конгломерата. Током постојања Југославије, ако не већ и на њеном почетку, сукобили су се искреност и патриотизам српских политичара са спекулацијом и антидржавношћу хрватских политичара. Зато се грађани Југославије нису могли политички формирати и опредељивати по избору идеја, идеала и програма ове или оне политичке странке, него по томе да ли су за државу или против ње. Демократија и парламентаризам, као основица једне демократске политичке странке, нису могли играти своју улогу, јер су се сукобљавали са појмом државотворности и антидржавности, па су та два политичка народна елемента у Југославији били онемогућени или злоупотребљени. У овој политичкој нестабилности и хаосу, поред „хрватског питања”, комунисти су се увукли у разне политичке странке и вешто маневрисали и још вештије радили свој посао на разарању друштвеног поретка и државе. Њима је вечито на уму био циљ: припрема за своју револуцију, потпомогнути у рушењу државе од свих мањина: немачке, мађарске, албанске и других. Овакво стање је много и озбиљно бринуло срлски народ у Лици, па је морао да усклади своје политичке
25
активности у духу отпора таквом стању. Јесте, да се је српски народ Лике иживљавао до миле воље у политичким изборним кампањама, које су доста личиле на комедију, и слободно гласао где је хтео, али му није било све у томе. Имао је он нешто много драже и важније од несталних и превртљивих политичких странака и њихових програма, нешто у чему је гледао себе. То су били његови високи национални идеали и осећаји. На неколико година пред рат, видевши куда политизирање води земљу и каква се све гледишта појављују, нарочито у хрватском народу, српски народ Лике скренуо је своју пажњу на припадност својој српској нацији, коју је волео и за њу стрепио у таквом политичком вртлогу. Тај национално здрави сељачки народ Лике знао је да су политичке странке променљиве, да се растежу, разводњавају, цепкају и мењају своје програме, па га је његов народни геније правилно упућивао, да се чврсто држи свога националног српског осећања, својих традиција и да води само националну политику. За многобројне Личане пред рат није више било важно економско и социјално стање, него његова српска нација, - да ли ће она остати сачувана, сложна и снажна. Отуда је огромна већина српског народа ове покрајине спонтано и из дубине својих осећања гласала за ону политичку странку, у коју је била уверена, да ће да чува и брани вековна стремљења и интересе српског народа, али на жалост такве јаке политичке странке више није ни било пред рат. За народ Лике важна је била слобода, па је своју будућност и политичку оријентацију гледао само кроз наочаре слободе и српства. Неки „напредњаци,” разни левичари и прикривени комунисти су говорили овима, да таква политика није прогресивна, да је застарела; што је врло погрешно, јер слобода и љубав према својој нацији никада не могу остарети. Срби Лике су веровали, да се само кроз та два појма држава може успешно да брани, да народ дође до напретка, до здравог политичког и културног развитка и до демократског управљања земљом. То је била њихова главна политика, нарочито неколико година пред рат, када су видели политичку нестабилност и када су се разорни елементи, усташе и комунисти, почели јавно играти државом и народном судбином; чије су се последице већ на почетку рата добро виделе. Оваквим националним ставом Личана истицали су се Срби грачачког среза. Ако је иједан народ на свету осетио шта значи изгубити слободу и своју националност, осетио је српски народ после II светског рата у својој земљи. Једна комична и фатална политика у Југославији, у једно врло озбиљно време по државу и народ, била је она пред рат, кроз тзв Удружену Опозицију, - и поред честитости и добрих намера појединих српских политичара, - којој је на челу изборне кампање и носилац листе био Др. Влатко Мачек, претседник хрватске сељачке странке и вођа хрватског народа. Циљ Удружене опозиције, коју су у главном створиле неколико српских политичких странака, је био борба против тадашњег „ауторитативног” режима Југославије, под видом борбе за парламентарну владавину, што је с политичке тачке гледишта било на
26
своме месту. Али је та лолитика, у време опасности која је претила земљи и народу с поља и изнутра, била чудновата и служила супротно своме циљу, јер су политичари српских политичких странака знали, да се Др-а Влатка Мачека не тиче парламентарна владавина Југославијом, него стварање хрватске самосталности на штету Југославије и српског народа. Та политика је била смешна с ове тачке гледишта и у томе, што је за рачун „успостављања парламентаризма” и за љубав Мачека, пренебегла интересе српског народа, нарочито у западним крајевима земље, посебно у Лици. Пренебегла је и безбедност земље, јер су у то време Хитлер и Мусолини претили ратом и катастрофом с поља, а Мачек раздором државе изнутра. А најфаталнија је била, међутим у томе, што су на разарању земље комунисти радили у левом крилу неких политичких странака Удружене опозиције, а усташе у десном крилу Мачекове хрватске сељачке странке. Влатко Мачек је пре и после стварања Бановине Хрватске радио на отцепљењу Хрватске од Југославије, тражећи у ту сврху помоћ од Италије. Министар спољних послова Италије, гроф Ђано, (Ciano) бележи у своме дневнику од 20.3.1939 да је примио члана Хрватске сељачке странке, инжињера Карнелутија, Мачековог специјалног изасланика, који му је донео Мачекову поруку. У тој поруци Мачек тражи од Италије, поред осталог, 20 милиона динара за финансирање акције за рушење Југославије и стварање „републике Хрватске,” као и интервенцију италијанске војске, када избије побуна у Хрватској. О овоме су ова двојица потписали и уговор у Риму. Гроф Ђано даље бележи од 12 октобра, да је са послатим италијанским новцем у Хрватској „агитациЈа оснажена до те мере да ствара озбиљне инциденте између мобилисаних хрватских трупа и њихових српских официра”.2 У ово време, на пар година пред рат, југословенска влада је позивала велики број војних обвезника у резерву и на војне вежбе, што су Хрвати саботирали и бојкотовали по инструкцијама Мачекове странке. У време оног боравка Мачековог изасланика у Риму, овај се састао са Антом Павелићем да повежу разорну акцију с поља и изнутра, а са оним италијанским новцем, Хрватска сељачка странка је финансирала све акције и саботаже за рушење Југославије, као што су: оснивање и издржавање „Хрватске Сељачке Заштите”, спровођење саботаже у државном апарату и хаоса у војној и цивилној администрацији, организовање побуна, дезертирања и непослушности хрватских војника у војсци и слично. Иступајући стално са „хрватским питањем” Мачек је успешно створио, и онда искористио, политичку анархију у Југославији пред рат. Он је плански створио државу у држави и војску у војсци, и више му ништа није требало него да чека моменат. Све ово је могао учинити захваљујући попуштању српских државника. Зато су сви Хрвати у југословенској војсци већ првог дана рата устали као један, и као по команди, против своје браће Срба, и то са оружјем. Таква акција није могла бити припремљена преко ноћи него годинама. Каква је била
27
хрватска саботажа и разарање у војсци, довољно је показала организована побуна 106 активираног пешадијског пука у Карловцу, у јесен 1939. Постројен под ратном спремом, цео пук је одбио команду за покрет у маневар. Обвезници су се под оружјем разбежали по околним брдима, њивама и селима и заузели положаје за борбу. Ради интервенције и угушења побуне, стигао је 56 пешадијски пук из Ђаковице и Подофицирска школа „Краљице Марије” из Загреба. Ова побуна је организована од Мачекове ХСС и његове „Сељачке Заштите”. Услед политичког стања у земљи и Мачекове интервенције, побуњеници нису ни искусили заслужену казну. Матични пук овог побуњеничког пука је био 53 пешадијски пук из Карловца, чији је командант био пуковник Иван Томашевић, доцнији Павелићев генерал. У то време су се хрватски градови и села тресла од парада наоружане „Хрватске Заштите”. Из тих војничких побуна, разних саботажа и разорних припрема широм Хрватске, резултирала је издаја хрватског народа на почетку рата, а затим и покољ српског народа. Др Влатко Мачек, као вођа хрватског народа, био је тај који је припремио и мржњом распалио хрватске народне масе на издају и злочин, кога је Анте Павелић, као експонент Италије и Немачке, само спровео у дело, а овај се „повукао” у Купинец да ужива плодове своје разорне акције. Док су се у ово предратно време јавно вршиле овакве припреме у Хрватској, дотле је у Србији, ношеној традицијом борбе за неограничена грађанска права, пламтела броба за „парламентарну владавину” Југославијом, против тадашњег режима. Зато ће српски народ у Србији, нарочито у Шумадији, поведен овом идејом, наивно листом гласати за вођу хрватског народа, Влатка Мачека на изборима 1935 и 1938 године и дати му политички мандан и адут у руке, и то у дане његове отворене борбе за одвајање Хрватске од Југославије, односно стварања Бановине Хрватске. Разуме се, да су социјалисти и комунисти Србије обилато користили ово предратно политичко стање и атмосферу, и били грлати предводници борбе за Мачека, из чега се може и треба извући још један врло интересантан закључак, везан за ратне догађаје. Наиме, нема сумње да је ова подршка и гласање за Мачека у Србији, била политички и ментални водић Јосипу Брозу и његовом централном комитету комунистичке партије Југославије, да у мају 1941 крену из Загреба у Београд, а одатле у септембру продуже тачно у срце Шумадије, да одатле отпочну своју револуцију и грађански рат, рачунајући на сигурну подршку „Мачекових присталица”. Баш у то време тих двојих избора, многи Срби Личани и Кордунаши, чија је покрајина била угрожена Мачековим сепаратизмом, осетили су да ће та политика бити катастрофална за њих и целу земљу, па су у масама гласали против њега и опозиције. Срби Грачаца и околине су играли предводничку улогу и указивали на опасност која наилази. Срби удбинског и лапачког среза су на путу од 59 км путовали и стизали у Грачац у колонама и са српским заставама на челу са својим сеоским првацима, манифестујући своја српска осећања и указујући на опасност. На неколико
28
година пред рат, Личани су предвиђали и предосећали, да је нешто „труло у држави Данској”; да нешто недостаје, да се нешто слабо спрема. Осећали су несигурност и недостатак националног полета у земљи и оног пламеног жарког родољубља, који је донео ослобођење 1918 победом славне српске војске, и којим су они и њихови очеви били васпитани, иако су живели под Аустроугарском. Предосећали су неку слабу слутњу и наслућивали непријатеља, који се све више јавно појављивао, нарочито од постанка Бановине Хрватске. Бановина Хрватска је проглашена у августу 1939 по споразуму Цветковић-Мачек, односно по споразуму Хрватске Сељачке Странке и Краљевске југословенске владе и Намесништва. Тим актом није само успостављена хрватска бановина, као нека административна фузија дотадашњих бановина: Савске, Дравске, Приморске и других, него је створена бановина ХРВАТСКА, као политичко правна јединица у Југославији, - осамостаљена. Доцније се показало да је то било утирање пута у облик „Независне Државе Хрватске” Анте Павелића. Тај акт остављао је утисак и сматран у јавности као нека врста неспроведеног плебисцита у корист Хрвата, а на штету Срба, и то без њиховог питања и учешћа у споразуму. Стварање Бановине Хрватске није било резултат разговора и споразума претставника хрватског и претставника (каквих-таквих) српског народа, него је био званичан акт краљевске југословенске владе на захтев претседника хрватске сељачке странке, Др-а Влатка Мачека. Било је чудновато и крајње неозбиљно, да у тим врло важним политичким преговорима и одлукама за стварање Бановине Хрватске, - са правима каква је добила, није уопште постављено питање Срба у тој Бановини, нити о њему донешено решење. Нису га јавно покретали ни српски политичари из опозиције у Србији, ни они из владе, који су ту Бановину и одобрили! Они су сматрали Србе у Хрватској само грађанима Југославије и тиме рачунали (погрешно) да су заштићени и да је њихово национално питање решено. Оснивањем те хрватске правно политичке јединице у Југославији, није се у ствари радило о недостатку и додељивању права и слобода хрватском народу, јер их је он већ имао и неограничено уживао, - него се радило о одузимању права и слобода око 2 милиона Срба у тој Бановини. И још више: радило се о њиховој будућности и судбини да буду угрожени и да њихово национално битисање на томе простору буде доведено у питање. Па, и поред свега тога, нико их није ни упитао за њихово мишљење, као да нису ни постојали. На жалост, Срби у Хрватској тада нису имали (као ни данас) ни једну своју друштвену националну претставничку организацију, кроз коју би се чуо њихов глас. Услед такве опште поремећености, заборављене Србе у Бановини Хрватској бацала је у тежак и судбоносан положај чињеница, да су они од владе из Београда гледани само кроз државну централизацију, а Хрватима, ваљда због тога, истовремено уважаване тежње за сепаратизмом. Зато се убрзо показало, да су Срби у тој Бановини,
29
нарочито у Лици, остали без заштите и нашли се под непријатељском власти, а Југославија постајала без унутрашњег ефекта. Акт о успостављању те аутономне Бановине, био је шамар за историјску Србију и за све њене замисли и идеале уједињења, због којих је престала да званично постоји. Тако је сада та незванична Србија, ћутећи и без реакције, прогутала званичну политичку кнедлу. Нову Бановину, државу у држави, Хрвати су сматрали својом аутономном и самосталном државом, у којој су без мало вршили све своје званичне и административне послове независно од југословенских државних власти. Према Србима су се понашали још више осорно и надувено, а ови се нашли поново у положају када су били под Аустроугарском. Убрзо је настало узнемиравање и премештање Срба, чиновника и службеника по разним установама, а многи су били отпуштени и упућени на Београд. Учитељи су били нарочито премештани, а настава подешавана у хрватском духу. Ћирилица је била прва потиснута жртва. На захтев нове Бановине, добили смо већ рано 1940 решење Министарства Војске и Морнарице са упутством „да се на територији Бановине Хрватске, по могућству, пише само латиницом”, што је саопштено свима официрима и чиновницима на потпис. Радећи тада у Карловачком војном Округу и решавајући један службени предмет војничке природе, који је потицао из канцеларије Бана Бановине Хрватске, написао сам одговор, сећам се, ћирилицом и то с руком и доста лепим рукописом, и предао га са осталом поштом команданту на потпис, који га је и потписао. После неколико дана, позвао ме је у своју канцеларију командант, пуковник Радојица Ковачевић, и прочитао ми протест канцеларије Бана Бановине Хрватске, која се позива на односно решење Министра Војске и Морнарице у вези са ћирилицом. Стари пуковник се са непријатношћу мало насмејао и рекао ми: „Видите шта ови желе, а Ви написасте ћирилицом, и то руком”, и додаде: „Молим Вас поведите рачуна у будуће, да избегнемо протестна писма, упућена ми на личност”! Нису Срби Лике ове призоре и опасности примећивали само у Хрватима, који су већ јавно проносили паролу „За Дом спремни” и са својом „Грађанском Заштитом” јавно парадирали улицама као војска-претходница усташа, него и у неким Србима и у њиховој разорној петоколонашкој акцији. Увиђавајући ову опасност са многих страна, која је као авет лебдила над главом српског народа, Срби Грачаца и Лике нису тада могли тачно знати, да ће се тај непријатељ, чију сенку гледају, појавити под именом усташа и комуниста-партизана, и да ће им они заиста срушити државу, одузети слободу, поклати њих и њихове фамилије, спалити им огњишта и наметнути револуцију и братоубилачки рат. Зато су Срби Лике почели јавно позивати у помоћ српску историју и српске великане из гробова. На пар година пред рат, Срби грачачког среза су на својим црквеним и националним свечаностима, манифестовали своју спремност на отпор непријатељу и упозоравали на претстојећу опасност. Српска омладина, играјући у десетини народ-
30
них кола на сајмовима и свечаностима у Грачацу, певала је песме и са песмама будила свест у народу и позивала у помоћ српске великане из историје. Једна од таквих песама, које су певане на скуповима је била и ова: Где си српски цар Лазаре, Где је Бошко Твој, Да пред нама он понесе крсташ барјак свој! Где си Милоше Обилићу, Где је ждралин твој, Да пред нама појашеш га у крвави бој! Хајте Срби устајте, своје недајте, Хајте, браћо, устајте, Српство браните!
На захтев из Загреба, стизала је у ове српске крајеве примедба из Београда са поруком, да овакве песме нису препоручљиве да се певају, слично оном наређењу да се писање ћирилице избегава. Није речено да су такве песме непотребне. И тако, неће проћи дуго времена када ће се слутње и бојазан Срба Лике остварити. Хрвати су у својој Бановини све отвореније супротнички иступали, сада са залеђином Италије и Немачке, а на зидовима државних зграда, железничких станица и свагде на јавним приступима, освитала је парола ЖАП-живео Анте Павелић. На другој су се страни Срби комунисти, сакривени у политичким странкама као пета колона, вешто борили за „парламентарну владавину”, пропагирајући нешто из чега се родило расуло земље и трагедија народа. Они су успешно користили овакво хаотично стање и заједно радили са усташама, по наређењу свога централног Комитета, на рушењу реда и поретка, монархије и државног апарата. Тукли су по Краљевини Југославији, по демократији и српској националности, као жртву маљем по глави која се већ и не брани. Као лево крило демократских странака у које су се потајно увукли, комунисти су радили свој посао далеко успешније, него да су имали своју јавну комунистичку партију. Најпознатија и најразорнија група таквих Срба комуниста се увукла у Самосталну Демократску Странку, којој је стајао на челу Адам Прибичевић, честити човек и искрени српски политичар. Испод његовог скута и из крила те странке, плели су успешно своје мреже комунисти и комунистички настројени школовани појединци из грачачке околине и из других места, као што су: Гојко Половина, Никица Крајиновић, Милан Узелац, Томо Самарџија, Рашо Станисављевић, Душан Мунижаба, учитељи Утвић, Дукић и остали. Они су користили и злоупотребљавали лист „Сељачко Коло”, чији је уредник био Адам Прибичевић, па су са паролом „културног и економског изграђивања села и сељака” вршили комунистичку пропаганду, приказујући у режији Крајиновића, Станисављевића и Мунижабе филмове из Совјетске Уније, о њеном „напретку и благостању”. Циљ им је био да заведу сељаке и одврате њихову пажњу с претстојеће опасности, а сељаци су се опирали и бранили својом националном свешћу.
31
Срби Лике су пред II светски рат страховали за своју безбедност и будућност од два потенцијална непријатеља, који су се около шуњали, вешто крили и плански радили. Бојазан од једних се остварила појавом Анте Павелића, а од других појавом Јосипа Броза. У таквој предратној ситуацији, жилаво су се борили и, поред оне песме „Хајте Срби, устајте”, иступали изреком: „Србуј макар сламу гризао”! Али, рат је био на прагу и сва несрећа с њим! Осврт на комунистичку партију Југославије пре рата Многи догађаји у току II светског рата у Југославији, укључујући и исход рата у односу на нашу земљу, су били проузроковани од комунистичке партије Југославије (даље: КПЈ) и везани за њену револуцију. Пошто ће она бити један од предмета ове књиге, потребно је већ сада осврнути се укратко на њен историјат, њен став пре II светског рата и политичке правце којима је вијугала, и упознати се с њом пре њене појаве са револуцијом. КПЈ основана је 1919 у Вуковару, - у току још недовршене комунистичке револуције у Русији, од делова Социјалистичких странака Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Чим је основана постала је агент и потчињени орган комунистичке партије Совјетског Савеза, по чијим инструкцијама је и основана. Наступила је на народним изборима за уставотворну Скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1920 и одмах почела разорно деловати на разарању новог државног демократског поретка, због чега је дошла у сукоб са народним масама и државним властима. С њом су се брзо нашле на томе послу деструктивних акција све југословенске мањине, пошто су биле незадовољне стварањем нове југословенске државе и нестанком аустроугарске царевине. С циљем да створе хаос у земљи и да наметну своју револуцију у тек основаној новој држави, комунисти су, поред разних саботажа, отпочели са вршењем атентата на високе личности. Тако су извршили неуспешан атентат на Краља Александра I. у Београду 29 јуна 1921, а затим и други у Делницама, у Горском Котару, 21. јула на тадашњег министра унутрашњих послова, Милорада Драшковића, кога су и убили. Услед ових и сличних злочина, Народна Скупштина је донела закон 2.8.1921 о заштити јавне безбедности и државе, којим је забрањен јавни рад КПЈ и она отишла у „подземље.” До 1932 КПЈ је спала на свега 500 чланова, па је централа из Москве наредила, да се њени чланови убаце у друге политичке странке и радничке синдикалне организације и да тамо раде свој посао за револуцију. На седмом конгресу Коминтерне 1934, Стаљин је осудио КПЈ као најгору у Европи, што је био знак за ликвидацију њеног руководства. У времену од 1934-1939 Стаљин је вршио чишћење стрељањем милиона руског народа, побивши сву војну и цивилну елиту. У то време стрељао је секретара КПЈ Мартиновића. Њега је наследио Маврак, који је такође био позван у Москву и стрељан. Нови секретар
32
постао је чешки комуниста, Јосип Цизнички, под именом Милан Горкић, који је исто био позван у Москву 1937 и био убијен, кога је наследио Јосип Броз. Затим је позван у Москву сав централни апарат КПЈ. По доласку и полажући рачуне Стаљину, били су сви похапшени осим Јосипа Броза. У њему је Стаљин угледао најгрубљег и најоданијег свога агента, па му је поштедео живот и именовао га секретаром КПЈ, а свих осталих 19 руководилаца побио у Москви. Стаљин је захтевао од Броза да и он потпише смртну осуду својим друговима, што је овај и учинио и тиме постао хладнокрвни убица оних са којима је до јуче сарађивао. Најзад је дошло на ред и убијање јосипа Броза-Тита, због чега га је Стаљин позвао у Москву 1948, али је овај одбио знајући врло добро о чему се ради. Тако је услед Титовог страха за живот настао „расцеп” између Стаљина и „одвајање” КПЈ од КП СССР, а не због ма каквих политичких или идеолошких разлика. Главни циљ светског комунизма, са својом централом у Москви, је био да сломи демократски друштвени поредак успостављен после I светског рата у свима земљама Европе, путем пучева, револуције и убистава, не бирајући средства. Да би се овај циљ остварио, наређење је из Москве издато свима комунистичким партијама по свету, да се у ову сврху помажу сви нацистички и фашистички покрети, који тај поре дак руше било из којих разлога. Москва је помагала и Хитлера и Мусолинија да руше демократске поретке у Италији и Немачкој и допринела њиховом успону; мислећи да ће их доцније својом револуци јом ставити под своју власт. Ту исту политику је спроводила и према Југославији и наређивала своме новом секретару Титу, да помаже све покрете и с њима сарађује у рушењу Монархије и демократије, и државе као целине. Зато је била тесна спрега и сарадња пред рат између комуниста и усташа, која је дошла до пуног свог заједничког дејства у рушењу Југославије као државе, посебно њене војне силе, чији резултат се показао у априлу 1941 на почетку рата. Док је био у земљи, Анте Павелић је као адвокат бранио комунисте на судовима. Сада секретар, Тито је дословно извршавао наређења Стаљина у припремама за револуцију. Први и главни спољни акт му је био слање Југословена да узму учешће у шпанском грађанском рату за рачун комунизма. Требало је да Шпанија и комунистичка револуција у њој буду школа за комунисте Југославије, да се тамо очеличе, да се прекале и огрезну у крви, па да буду спремни за револуцију и убиства у својој земљи. Ти „шпанци” ће заједно са усташама бити главна пета колона у краткотрајном југословенском рату, спровести револуцију и братоубилачки рат по паду Југославије и бити први који ће својом руком опалити пушку на своје комшије и изазвати народно међусобно крвопролиће. Њих ће Тито и партија унапредити 38 у чин генерала у рату и после рата. Да би се што боље разумео циљ борбе КПЈ за време рата, и зашто се она онолико била окомила на четчике, потребно је навести документоване податке о њеном политичком ставу и борби у времену од
33
када је потписан пакт Хитлер-Стаљин 23.8.1939 па до напада Немачке на Совјетски Савез 22 јуна 1941. За тај период времена од скоро две године II светског рата, КПЈ је јасно показала да јој је била важнија припадност интернационалном комунизму него својој држави, и да је за отаџбину сматрала Социјалистички Совјетски Савез, а не Југославију. Пакт Хитлер-Стаљин био је пакт између нацифашизма и комунизма, па су и комунисти Југославије сарађивали са тим нацифашистичким табором и борили се против Западних демократија и демократије своје земље и њених интереса. Поред поделе Пољске са Хитлером и напада на Финску и Балтичке земље, Стаљин је помагао Немачку ратним потребама да разори Данску, Шведску, Француску, Белгију и Холандију, а затим и Енглеску и Југославију. КПЈ и Тито су све ово одобравали и тиме се народу претставили ко су и шта хоће. За то време је Јосип Броз ишао два пута у Москву, да од Стаљина добије инструкције и он је био први од комунистичких вођа у Европи, који је признао пакт Хитлер-Стаљин. У име КПЈ Тито је изнео партијско гледиште о рату у листу комунистичке Интернационале у Штокхолму “DIE WELT” и у своме чланку на немачком језику од 30 новембра 1939 под потписом “W” (Валтер - име које му је дао Стаљин) он каже: „Радни народ Југославије не жели никакав рат. (Не жели рат против Хитлера, јер га не жели Стаљин, п.п.) Пакт о узајамној помоћи између Совјетског Савеза и Немачке и улаз совјетских трупа у Балтичке земље изазвали су велико одушевљење у широким народним масама у Југославији.”(!?) Тито и Партија нису осуђивали Хитлера и нацифашизам за напад на Пољску и Француску, ни за рат са Енглеском, већ су осуђивали Енглеску и Француску и оптуживали их да воде империјалистички рат. Партија и Тито су изнели свој став о рату и у своме званичном листу „КОМУНИСТ”, у броју 5 за јуни-јули 1940, у коме кажу ово: „... Још од почетка империјалистичког рата многи другови нису разумели његов империјалистички карактер, нити држање радничке класе према њему... Извесни другови су запали у шовинизам и стали брбљати о безусловној одбрани Југославије, заборављајући да од тога имају користи једино ратни хушкачи у Лондону и Паризу. „ . . . Ми смо дужни да поставимо питање одбране независности народа Југославије, водећи рачуна не само о нама самима већ и о интересима основне покретачке снаге револуције, о интересима отаџбине социјализма - Совјетском Савезу. У класном рату важи исто правило као и у свима другим ратовима: помоћне трупе ваља да се равнају према главнини”. Дакле, по Титу Енглеска и Француска су хушкачи рата, а не Хитлер и његова Немачка, а Југославију није требало бранити од нацифашизма, него водити рачуна о револуцији и „отаџбини социјализма”! Оним „помоћним трупама” сматрани су чланови КПЈ као помоћна војска Совјетског Савеза, што је значило пета колона југословенске војске и своје земље. КПЈ је била против пуча од 27 марта 1941 и де-
34
монстрирала је зато што је срушен пакт Југославије с Немачком. Десетине хиљада народа одржало је у Београду манифестације поздрављајући прекид са Хитлером. На другој страни комунисти су одржали своје манифестације пред совјетским Посланством, поздрављајући пакт Совјетског Савеза са Немачком, за чије су се савезништво Тито и партија свим силама залагали. Није им сметало што је до тада Хитлер са својом Немачком био прегазио скоро целу Европу и ставио многе народе под своју чизму; нити је за њих био „омрзнути окупатор”! КПЈ је и даље оправдавала тај злочин, нападала Енглеску и Француску и Србе што су стали с пучем на њихову страну, припремајући у својој земљи издају народа и раздор државе. Тих истих дана после пуча и пред напад на Југославију, када су југословенска влада и народ чврсто стали на страну Савезника и у одбрану својих слобода и демократије од нацифашизма, Тито, као секретар КПЈ издаје ПОВЕРЉИВУ ДИРЕКТИВУ свима својим партијским покрајинским комитетима, која гласи: 1. „Комунистичка партија Југославије сада је у положају да узме активног учешћа у збацивању монархистичког режима. Тога ради она ће пружити подршку свима елементима који имају исти тај циљ, без обзира на њихов политички карактер. Југославија најпре мора бити растурена у више делова и Партија ће потом деловати у свакоме од њих сходно раније датим директивама. 2. „Чланови партије позвани у војску ваља да врше следеће задатке: прво, да дезорганизују отпор југословенске војске стварајући забуну међу официрима и људством, тако да пораз изгледа као последица неспособности официрског кора, чији углед мора бити коначно уништен. Друго, да сабирају оружје и ратни материјал који буде напуштен у паници и да га смештају на скровито место ради позније употребе. Треће, да сабирају информације о појединим официрима који не припадају нашем покрету, али могу бити корисни на случај уласка Совјетског Савеза у рат. 3. „Пружити сву нужну подршку усташама, Македонцима, Албанцима и другим националним организацијама, уколико би оне могле допринети што бржем збацивању данашњег режима. Помоћ треба да се пружи и црногорским сепаратистима, ако прихвате антиројалистичку линију у Црној Гори. 4. „Немачка ће брзо сломити југословенски отпор и уз помоћ Италије увести у Хрватској усташки режим а можда сличне сепаратистичке режиме и у другим крајевима. Морају се због тога предузети кораци да се наши људи увуку у нову управу ради сабирања обавештења и ради других циљева.” Из ове црне директиве се јасно види да су се Тито и КПЈ „нашли у положају” да помогну Хитлера, Мусолинија и Анту Павелића и њихове нацифашистичке војске да сруше и растуре Југославију, позивајући своје чланове да помогну све фракције на томе послу. Та директива, којој даљи коментар не треба, издата је у време када су родољуби
35
полазили на фронт да бране своју отаџбину! Међутим, треба подвући да је КПЈ, да би сакрила истину о себи, уништила све своје публикације и документа везана за тај период њене сарадње са нацифашистима од пуне прве две године рата, у духу пакта Хитлер-Стаљин. Зато, она није ставила свој рад из тога времена у званичну своју историју, или га је преиначила у духу својих интереса и онако како јој одговара. Комунистичко воћство је врло добро знало, да су комунизам као идеологија и КПЈ као његово средство, постали омрзнути у народу звог својих злодела у време рата, па је после рата Комунизму променило име у „Социјализам” а Комунстичку Партију преименовало у „Савез Комуниста Југославије”. Али, ми ћемо се кроз ову књигу служити оригиналним именима каква су била у току рата, јер им суштина и циљ нису измењени. Саботажа у југословенској војсци пред рат Два подземна апарата за саботажу у нашој земљи, посебно у Хрватскоj, - усташки и комунистички, радили су и сарађивали на рушењу постојећег, не само кроз своју политичку активност у народу, него и по војним установама, штабовима, и то врло успешно и лако изводљиво, да човек не може замислити. Они унутрашњи непријатељи - петоколонаши, знали су врло добро да је најважније саботажу спровести у војсци и да успешна одбрана земље у случају рата зависи од правилно и брзо спроведене мобилизације војних обвезника и формирања њихових мобилизацијских ратних јединица. Знали су да сваки војни обвезник Југославије од 20-60 година старости, који чине оперативну и резервну војску, мора да има свој ратни распоред под шифром, са одређеним мобилизацијским местом, на које треба да дође у случају рата, и са назначеном јединицом у коју треба да се јави. Војни Окрузи и матични пукови водили су целокупну статистику кадровског и обвезничког људства и били матице за формирање и попуњавање мобилизацијских ратних јединица свих родова војске на својој територији. У њиховим штабовима вршен је и распоређиван ратни распоред оперативне и резервне војске, што се је сматрало тајним и поверљивим. Усташка и комунистичка организација су дале својим присталицама задатак да саботирају. Петоколонаши официри који су били на служби у штабовима ових команди и радили на војном распореду, Хрвати оријентисани усташки и Срби оријентисани комунистички, били су успоставили мрежу саботаже по овим штабовима у Хрватској, па су обвезницима уписивали погрешан или двострук ратни распоред. Радећи у Оперативном оделењу Карловачког војног Округа, запазио сам и открио огромну овакву саботажу. У Карловцу је било седиште матичног 53 пешадијског пука, чији је командант био пуковник Иван Томашевић о коме је већ била реч. Оперативно оделење војног Округа водило је Главни списак Обвезника (Г.О.) у кога улази људство до 40 година старости и које је чинило оперативну војску у
36
случају рата. Ови официри-саботери, који су у штабовима пукова вршили распоређивање ратног распореда за сваког појединца у Хрватској и радили на тзв „јединичним списковима” извршили су страховиту саботажу и успешно спровели хаос и потпуну збрку и пометњу. Међу Хрватима-официрима који су на овоме послу радили у штабу 53 пука, радио је и поручник Прохаска, пореклом Словак, чији су земљаци имали однос према Чехословачкој, као и Хрвати према Југославији. Они су једном обвезнику уписивали по два ратна распореда, т.ј. распоређивали га у две различите ратне јединице, па чак и три. И када је била проглашена мобилизација југословенске војске крајем марта 1941, створио се хаос, јер обвезници нису знали на које од два зборна мобилизацијска места да иду и у коју од две ратне јединице да се јаве. Ако је дошао у једну јединицу, друга га је узалудно чекала, у коју је такође био распоређен. Тако је ретко која ратна јединица на територији војних Округа у Хрватској могла бити формирана у потпуности. Многи обвезници су лутали од места до места и своју јединицу нису ни нашли. Да би направили још већу збрку и пометњу, ови мајстори су узмешали родове војске. Додељивали су ратни распоред, рецимо, пешацима у ваздухопловство, морнарима у артилерију, артилерцима у неки други род војске. Многим обвезницима нису никако давали ратни распоред, него су их водили као вишак у тзв „списковима претеклих”, па се такви нису могли никоме и нигде да пријаве у данима мобилизације. Било је случајева да су ратни распоред додељивали појединцима у јединицу која уопште не постоји. Исту саботажу су вршили и над војном комором. У време спровођења ове саботаже радио је у Резервном оделењу Карловачког војног Округа пешадијски капетан Дане Латас, родом од Плашког. Интересантно је да је он већ у јесен 1941 био први војни инструктор комунистичке школе у околини Коренице, у Лици, за производ партизанских политичких официра. Ову голему саботажу открио сам у Оперативном оделењу крајем 1940 и пријавио надлежним старешинама, па је на поднешени предлог команданта Карловачког војног Округа, командант IV армијске области, армијски генерал Недељковић, са седиштем у Загребу, одредио у фебруару 1941 војне комисије и упутио их у штабове војних Округа на територији Бановине Хрватске, ради истраге и исправке по овој саботажи, али је то већ било касно и немогуће исправити услед нових ратних догађаја. Многи обвезници и комора нису могли ни доћи на своје право зборно место. Кренули су од кућа и лутали од места до места, узалудно тражећи своје јединице. Многи нису ни кренули од својих кућа, јер нису добили ратни распоред. Рат је брзо свршен, Југославија пала и распарчана од многих непријатеља, па ни моје предложено одликовање за ревносну службу није стигло.
37
II
ОД ПОЧЕТКА РАТА ДО СВРШЕТКА ПОКОЉА Краткотрајни рат и пад Југославије Још од почетка II светског рата, - нападом Немачке на Пољску, 1 септембра 1939, па све до њеног напада на Југославију, 6 априла 1941, државно воћство Југославије и народ су били у политичкој пометњи услед очигледне опасности од рата. Ову спољну опасност чинила је још опаснијом унутрашња опасност непријатеља покривених јавним организацијама, на првом месту усташа и комуниста и с њима свих југословенских мањина. Уз то и због тога, разједињен национално и духовно, народ је био неспреман на заједнички иступ и још мање за одбрану своје земље. Овакво унутрашње стање народне разједињености и неспремности створио је хетерогени састав народа Југославије и његови различити погледи на своју државу. Када је дошла у питање одбрана земље, Срби су се заносили националном једнодушношћу, патриотизмом и војничком спремношћу српске војске из I светског рата, чега није било у Југословенској војсци, јер Хрвати нису ни мислили на одбрану државе, већ су имали друге интересе и циљеве и чак помагали непријатеље Југославије. Србима је било пред очима, као водић, јунаштво српске војске, која је зауставила две непријатељске инвазије 1914/15 и избацила све непријатељске трупе из Србије преко Саве, па су замишљали да ће их југословенска војска зауставити сада и избацити их из Југославије преко Драве. Али првих пар дана рата показали су да војска Југославије није била оно што је била војска Србије, нити је народ Југославије био патриотски задојен као што је био народ Краљевине Србије. Као по команди, скоро сви хрватски војници постали су не само издајници југословенске војске и Југославије, него су ударили нож у леђа својим ратним друговима Србима. Нарочиту издају према држави и непријатељски став према војницима Србима у почетку рата, показали су Хрвати у ужој Хрватској и Славонији, на терену Осијечке и Врбаске дивизије Друге армије, на коме фронту је био и пуковник Дража Михаиловић и својим очима гледао издајство хрватског дела војске. Та двострука борба у току тих првих дана рата: против Немаца и домаћих издајника, дала је још више потстрека његовој генијалној мисли да избегне пад у ропство и да организује герилски отпор. Влада Југославије, успостављена пучем од 27 марта 1941, одбацила је потписани пакт са Хитлеровом Немачком, и тиме се у очима Немачке аутоматски ставила на страну Савезника, односно Енглеске, због чега ју је напала 6 априла без објаве рата. Тако су у Југославију ушле, без могућег отпора, све војске свих спољних непријатеља, а сви многобројни унутрашњи непријатељи и
38
петоколонаши скочили да је докосуре, па је њен отпор брзо сломљен, а њена капитулација била само формалност, коју је у име Врховне Команде потписао генерал Данило Калафатовић 17 априла 1941. Поред главног чиниоца у паду Југославије, - Хитлерове силе коју је било немогуће зауставити, најјаснији и последњи доказ да је Хрвати неће бранити, било је њихово држање према пучу 27 марта, којим је одбачен приступ Југославије силама Осовине, кога они нису ни поздравили. И много пре рата, Хрвати су се држали према Југославији исто онако, и још отвореније непријатељски, као што су се пред I светски рат држали Срби према Аустроугарској, а на почетку рата иступили су према њој непријатељски горе од Немаца. Уласком силних непријатељских трупа са свих страна: из Италије, Аустрије, Мађарске, Бугарске и Албаније и издајом изнутра, југословенска војска се једноставно нашла у расулу, јер хрватске јединице, не само да нису отварале ватру на непријатеља, већ су биле унапред припремљене на издају, па су разоружавале српске војнике и официре, са невероватним сценама које су изводили у тој издаји. (У Загребу су на једном месту упрегли српске официре под коњска кола да их вуку улицом). Оваквим удесом, кога никада нису могли ни замислити, Срби су се нашли у чуду и немоћи. Ратницима, чији су очеви пробили солунски фронт у I светском рату, а многи у пробоју и сами учествовали, сломљено је оружје без јуначке борбе. Расулом своје војске, у историји увек славне, падом у ропство и издајом своје браће-суграђана Хрвата, Срби су се осетили тешко повређени и унижени. За њих је то била увреда њихове војничке и националне части, што је била тежа душевна рана од губитка државе и пада у ропство. (Срећом, ту војничку и националну част ће им повратити и осветљати пуковник Дража Михаиловић својом скором појавом на Равној Гори). Ускоро ћемо видети кроз странице ове књиге, по једном високом примеру, да су такву увреду војничке и националне части осетили и Срби Грачаца и околине и на њу одговорили. Дужином јадранске обале све до Задра, био је предвиђен фронт за југословенску VI Приморску армију, у чијој Јадранској дивизији под командом генерала Јове Кукавичића и у њеним пуковима су по ратном распореду били Срби из грачачке околине и из јужне Лике, од којих су многи, услед траљаве и саботиране мобилизације, једва стигли на фронт. Овај фронт се распао без отпора и невероватно брзо, без испаљеног метка. Поред осталих, на томе фронту су били 54 пешадијски пук под командом пуковника Петра Вељковића „Брке” и 88 мобилисани пешадијски пук под командом пуковника Регнштајна, чије му презиме каже порекло. Он је већ тих првих дана рата саопштио војницима свога пука да је рат завршен и да могу ићи својим кућама.4 За наше војнике било је чудновато и запрепашчујуће, што италијанске трупе које су несметано надирале са правца Задра и Сушака, нису заробљавале југословенске војнике. У колико су се ови, чак и под оружјем, само мало склонили са главних путева при повлачењу, Италијани нису на њих ни обраћали пажњу у највише случајева, па су многи Срби донели
39
оружје својим кућама. Овакав став италијанске војске долазио је из два разлога: првог, што су по сагласности Хитлера и Мусолинија ови предели требали да чине Павелићеву независну Хрватску, чије „грађане” не треба заробљавати. И другог, што из економске рачунице, Италија није настојала да узима велики број ратних заробљеника, јер их је требало како-тако издржавати. Зато су већ у првом расулу, сви ратници Срби из грачачке околине за неколико дана били код својих кућа, доневши из Далмације собом оружје преко Велебита и осталих брда. У време напада на Југославију и њене почетне окупације од многих непријатеља споља и изнутра, десили су се неописиви и врло трагични догађаји, неупоредиви ни са иједном другом земљом. Оркан, какав се сручио на Југославију од силних војсака споља и њених заклетих непријатеља изнутра, - и све оно што се у њој десило, - није тако нешто забележила историја света. Југославија је била она жртва која је растргана на парампарчад, као што дивље зверке тргају своју жртву. Ни на иједну другу земљу у Европи, а можда ни у свету-никада, није толики број спољних и унутрашњих непријатеља навалио једновремено и са таквом жестином, ношени бесом и сејањем смрти, као што су на Југославију: Немци, Италијани, Мађари, Бугари, Арбанаси, и још гори унутрашњи непријатељи, каквих је само Југославија у себи имала: усташе, комунисти и Арнаути-шиптари, и друге повампирене мањине. На таквом распећу и жртвенику Југославије, посебна жртва и мета је био српски народ, кога су сви они убијали и тргали исто као што су растргали Југославију. Навала на Југославију у априлу 1941 и поробљавање њеног народа, првенствено српског, вршено је на тесној спрези две светске политичке идеологије-покрета: нацифашизма и комунизма, које су предвођене и практично дириговане од познате четворке: Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и Јосипа Броза. Наиме, упоредо са два силовита спољна непријатеља, Хитлером и Мусолинијем, који су радили на разарању Југославије, одлучивши да је растргају на ситне делове, то исто су радила у исто време три њена унутрашња непријатеља, такође силна у својој замисли, три Хрвата: Анте Павелић, вођа хрватских усташа са својим сарадником Др Влатком Мачеком и Јосип Броз, доцнији Тито, вођа југословенских комуниста. Сва тројица су издавали типично једнаке директиве својим присталицама за рушење Југославије (од којих смо једну прочитали на претходним страницама) и за саботажу народног отпора. Сан свих ових спољних и унутрашњих непријатеља је остварен, Југославије је нестало, народ је поробљен. Национални живот свих народних органа је престао под чизмом окупатора, свих политичких странака је нестало, све је замрло. Само је Анте Павелић добио своју - државу и само је остала на миру и нетакнута КПЈ и њен вођа Тито. Без сметње окупатора, Павелић је из Загреба спроводио покољ Срба и градио концентрационе логоре, а Тито са својим Централним Комитетом КПЈ несметано радио свој посао у
40
Загребу, а затим у Београду пуних 77 дана, до напада Немачке на Совјетски Савез, његову „отаџбину социјализма”. Он ће у Београду продужити неузнемираван од Немаца још 88 дана, пре него што је отишао у Шумадију да отпочне револуцију и створи крвопролиће између народа. Када све ово имамо у виду онда није никакво чудо, што је слом Југославије уследио тако брзо, али је за чудо оно што се десило непосредно после њеног слома и у току рата. Југославија је пала за недељу дана, тачније за 11 дана, војска капитулирала (изузев пуковника Драже Михаиловића и групе војника уз њега), велики број српских војника одведен у ропство, око 350.000. Држава је раскомадана, а на разоружани и поробљени српски народ сручила су се, поред поменутих спољних непријатеља, два нова и још опаснија унутрашња непријатеља, најпре један па онда други, - усташе и комунисти, који ће га цело време рата таманити. Та два непријатеља су скоро били непознати широким народним масама, па се тада није могло ни замислити, да ће они учинити онакве злочине какве су починили. Обзиром на страхоте које је Југославија претрпела уласком у рат на страни Савезника, и на милионску жртву, коју је дао српски народ као последицу, појавила су се питања међу народом у току рата и у полемикама после рата: Да ли је Југославија требала ступити у рат, или остати при пакту с Немачком? Из овог питања потицало је још неколико питања: Да ли би се, у случају останка Југославије при пакту, појавиле усташе и њихов покољ српског народа? Да ли би комунисти могли спровести своју револуцију и да ли би био могућ долазак Титове диктатуре на власт? Међутим, одвојено од различитих мишљења, за оцену овог акта постоји једно посебно и трајно мерило - морално, на коме је влада Југославије базирала своју одлуку да прекине пакт с Хитлером, и по цену да буде нападнута. У питању је била морална обавеза народа Југославије према правди и слободи. Ове високе моралне принципе следио је српски народ вековима. Јер, ставити се добровољно на страну Хитлера, или га ма у чему помоћи, да поробљава народе и гази земље, значило је наћи се раме уз раме са злочинцем и узети учешће у поробљавању недужних народа. Одбацивањем тога пакта, југословенска влада није тиме објавила рат Немачкој, нити је имала циљ да ратује, али је хтела да се брани. За време овог краткотрајног рата, показало се је много-штошта, откриле су се многе непознате. Југославија је за ово кратко време пребројала своје грађане, измерила њихов патриотизам, оценила њихову оданост и видела како врше своје грађанске дужности у моменту када је она била нападнута. Видела је патриотизам и отпор непријатељу једних и саботажу и издајство других. Овим ратом, Југославија је изашла на пробу и јасно видела како и где стоји у срцу и очима својих грђана. Та њена трагична проба, и сазнање о издајству, мора остати живи и трајни предмет пажње њених млађих генерација, зашто се све то десило и да ли ће се то поново десити у сличној ситуацији!? Јер,
41
начин на који је Југославија тако брзо пала, и чак срушена од својих грађана, доказао је, да нема среће она држава, која се ствара декларацијама, уговорима и на партнерству својих становника. Држава, која није никла заједно са својим народом и спонтано из њега израсла, и у којој народ с њом није истоветан и истоимен, или је у души не сматра својом отаџбином (што се показало код Хрвата), може бити лако срушена од сваког нападача. Начин пада Југославије је показао, да држава, коју њено становништво сматра само местом боравка, без гајења љубави према њој, и без воље да је брани, може бити у случају незгоде ничија земља. Сви грађани Југославије уживали су пре рата неограничене слободе и равноправности, али када ју је требало бранити, они су отишли различитим путевима. Једни су је бранили, други су је рушили; једни су у нападачу гледали непријатеља, други пријатеља; једни су кукали и плакали, други су се веселили; једнима је држава падала, други су на њеном паду своју дизали; једни грађани су одвођени у заробљеништво, други су остављени код куће и с непријатељем ликовали и цвећем га обасипали; трећи су с њим шуровали и чекали своје време. Све ово морају да добро имају у виду младе генерације у Југославији, српске и хрвтске, пре него што буду, једном и евентуално, ковале планове своје заједничке државне будућности, јер је стварање једне заједничке државе без патриотизма и љубави њених грађана унапред осуђено на пропаст. У присилном стању садашње диктатуре у Југославији нису решавана ни решена ова основна питања, нити су објашњени ни исправљени разлози државне издаје 1941 године, још мање су пружена уверења да се она неће поновити. Све ове страшне сцене и догађаје, који су се одиграли за ових десетак дана рата, гледао је својим очима српски народ Грачаца, па је у тој муци и невољи пружио јуначки отпор непријатељима. Велики родољуб у паду земље и јунак у расулу војске У овој националној трагедији и државној катастрофи, у војничком поразу и расулу земље у време овог краткотрајног рата, заблистала је једна војничка фигура, - ђенералштабни пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић. Он се показао великим војсковођом своје војске и високим патриотом своје земље. Пуковник Михаиловић је тада био Начелник оперативног оделења II армије, а затим убрзо постао Начелник штаба II армије, која је била на фронту у Славонији, према Мађарској, од Вировитице до Дунава у Барањи. Пуковник Михаиловић, задојен српским родољубљем и обдарен високим квалитетима вишег официра, интересовао се за своју војску и отаџбину, знао је слабу и спору страну мобилизације југословенске војске, познавао снагу непријатеља и петоколонашки рад усташа, комуниста и фолксдојчерских „културбундоваца”, па је захтевао од својих претпостављених што бржи мобилизацијски покрет југословенских трупа на границу, долазећи због тога с
42
њима у сукоб. Он је упорно захтевао од команданта армије, генерала Миљковића, да трупе што пре крећу на границу и битачни простор да сретну непријатеља, наглашујући: „Неће непријатељ да нас чека да ми завршимо груписање наших снага на терену, па да нас онда нападне”! У дискусији о борби и рату у штабу армије 5 априла 1941, Дража Михаиловић је са срџбом узвикнуо: „Ми не смемо да објавимо ни мобилизацију наше војске, да се непријатељ неби наљутио”!5. При повлачењу II армије са граничног фронта из Барање и Славоније, од Ђакова према Брчком, Грачаници и Добоју у Босни, усташе су у Винковцима запленили 8. априла све официрске сандуке. Пуковник Михаиловић је највише жалио свој дурбин, кога је носио још од Солунског фронта.6 Дража је лично руководио рушењем моста на Сави, у Брчком, пребацивањем војске преко реке и распоредом српских делова пешадије и артилерије за одбрану од навале Немаца. Са овог терена, из Босне, непризнавајући капитулацију војске, Дража Михаиловић ће 14 априла 1941 кренути на свој историјски пут, на Равну Гору, у Србију, у нову борбу, славу и историју. Поједини официри и војници из тих јединица наше II армије биће забележени у историји, јер су они чинили онај први историјски герилски четнички одред, који се није предао Немцима, који је одатле кренуо и у мају стигао на Равну Гору на челу са пуковником Дражом Михаиловићем. Да напоменемо само три позната јунака из три рода војске из јединица II армије који су с Дражом стигли на Равну Гору и доцније положили своје животе у борби за слободу. Пешадијски наредник Божо Перовић, заставник 41 пешадијског пука, који је спасио заставу, донео је на Равну Гору, носио и чувао цело време рата. Тек када је Дража Михаиловић заробљен 13 марта 1946 код Вишеграда, пала је у руке комуниста и ова застава и њен заставник Божо Перовић, тада капетан. Артилеријски капетан Јован Дероко, командант једног артилеријског дивизиона, прешао је са комплетним батеријама реку Саву и са Дражом стигао на Равну Гору. Био је један од првих палих четничких команданата, који је 1941 убијен од комуниста из заседе око Краљева. Четници су га у песми опевали. Коњички мајор Миодраг Палошевић, доцнији чувени „Палош”, командант јуришног (четничког) батаљона II армије, који је био истакнути организатор и сарадник генерала Михаиловића. Пао је на Зеленгори 1945. Грачац и његови четници су имали част да их је мајор Палошевић посетио у једном бурном и тешком ратном времену, када је био у високој мисији на територији Динарске четничке области. Са Палошевићем и Дражом је стигао на Равну Гору и потпоручник Павле Мешковић, који је преживео рат. Од априла 1940 постојали су, или били у формирању у југословенској војсци, шест јуришних (четничких) батаљона, по један при свакој армији, чија седишта су била у: Скопљу, Нишу, Мостару, Новом Саду, Сарајеву и Карловцу. У четништву, које је у неким југословенским и хрватским круговима сматрано сметњом, спајале су се две високе врлине неопходно потребне за одбрану отаџбине и народа: родо-
43
љубље и храброст. Ти јуришни батаљони и ако нису били потпуно попуњени у свима армијама, показали су се заиста авангарда југословенске војске и у краткотрајном рату јуначки пружили отпор немачким трупама. Гледао сам у Карловцу у априлу 1941 постројен јуришни батаљон IV армије, када је кренуо на фронт с песмом: „Спремте се, спремте, четници”, испраћен од стотине народа аплаузима. Према првим вестима с фронта, тај батаљон се јуначки борио против Немаца на Драви и страховито изгинуо скачући на немачке тенкове. Напоменух ове јуришне батаљоне из два разлога: Први, што ће послужити као истина, да су четници били и по имену и по задатку патриоте своје отаџбине и храбри борци од почетка до краја рата. И други, што се Дража Михаиловић ослонио на војнике јуришног батаљона II армије и позвао их да пођу с њим на поменути историјски пут и даљу борбу, после своје објаве да не признаје капитулацију војске. Ту је у околини Добоја, у Босни, у расулу војске да не буде потпуно расута и у паду земље да потпуно не падне, овај велики родољуб и јунак, пуковник Дража Михаиловић, на крају краткотрајног рата, издао своје прво четничко наређење, које је гласило: „Вуковићу, када видите војнике и официре који на капи или шајкачи носе знак „мртвачке главе” прикупите их у моје име да уђу у састав одреда. Немци гурају путевима, а ми ћемо у брда с одредом.. ”!7 То је био историјски полазак из Босне за Србију и на Равну Гору. То је био први одред нове четничке армије непредате југословенске војске, формиран 12 априла 1941.
Отпор у Грачацу и прва четничка борба Насељен скоро у целости српским народом, Грачац са својим околним селима је био врло динамично национално место у оним предратним данима, нарочито у данима мобилизације и првих дана рата. Сваког дана град је био пун народа, који је у њега долазио из живог интересовања, да прати и да што више чује о оним судбоносним догађајима, који су се нагло ређали један за другим, почев од извршеног пуча 27 марта те године. То интересовање за свакодневна збивања се још више појачало нападом Немачке на Југославију, па је изгледало да народ из околних села и не напушта Грачац, који му је увек био, и у добру и у невољи, зборно састајалиште, а сада му је постао право мобилизацијско место. Народ је предосећао да наилази нека велика несрећа, па је хтео да се групише, да се нађе заједно и да се сав стави отаџбини на расположење. Међу масама народа је било доста младих људи око 20 година старости и резервиста, који нису имали ратног распореда, вероватно због оне саботаже, па су се сви добровољно пријављивали у општину, захтевајући да се упуте у ратне јединице и на фронт, али је све било узалудно, пошто је све пошло низ брдо и ваљало се ка катастрофи и несрећи.
44
У таквом стању напетости и лоших вести са фронтова, чула се је у четвртак, 10 априла по подне невероватна вест преко радија Загреба с прогласом оснивања Независне Државе Хрватске (даље: НДХ); другим речима био је то глас о паду Југославије, о паду државе, а то је звучило као да је човеку кућа срушена. Проглас је саопштио у име Анте Павелића његов помоћник у земљи, пуковник Славко Кватерник. Ова вест пролетела је кроз град и села као муња и ударила као гром, најпре као невероватна и сумњива, а она као тачна, из које су Срби добро видели и схватили своју ситуацију и све што могу од тога да очекују. Издаја државе и нож у леђа од браће Хрвата! После ове вести, Срби Грачаца нису више губили ни једног тренутка. Нису признали ни оснивање Хрватске ни пад Југославије, већ су без икаквог војничког или грађанског воћства, самоиницијативно, спонтано и сложно скочили на припреме за отпор, договоре и организовање, јер им држава пада, кућа гори, непријатељ се приближава, опасност прети, а војске нема - коју треба створити. Тога дана, 10 априла 1941 ушле су немачке трупе у Загреб и од хрватског народа свечано дочекане, а истог дана продужиле су и стигле у Карловац. Исто тако стигле су и италијанске трупе до пред Карловац с правца Сушака и Огулина и задржале се на Шварча Брду, јер су немачке трупе биле у граду. (Доцније смо читали да су Италијани с овог брда правили филм о своме нападу и заузимању Карловца и слали у Италију да народу прикажу своје „херојство”, премда на томе делу није ни једна пушка испаљена.) Сутрадан, у петак, људи из околних села дошли су у масама у Грачац, још увек у сумњи и у чуду шта се догађа, али су имали шта да виде и чују. Народ је нарочито изненадило држање и поступак Др Влатка Мачека, претседника ХСС и потпретседника југословенске владе. Он је истог дана, после пуковника Кватерника, преко загребачког „круговала” поздравио својом изјавом оснивање НДХ и позвао хрватски народ и све своје „присташе” на подршку и послушност хрватској влади и поглавнику Анти Павелићу, који је тога дана кренуо из Италије преко Сушака и Карловца у Загреб, да стане на чело „државе” која је донешена на немачким тенковима. Др Влатко Мачек је био признати воћа Хрвата, а не Анте Павелић, па да би се појачало уверење хрватског народа у исправност акта Анте Павелића, требало је да то Мачек потврди својим ауторитетом. Поред тога што је био претседник ХСС, Мачек је био до тога момента потпретседник краљевске југословенске владе, формиране под генералом Душаном Симовићем 27 марта 1941. Др Мачек је напустио краља Петра II и југословенску владу, која је била на путу повлачења испред Немаца кроз Србију и из Ужица одлетео директно у Загреб у сусрет Немцима и да се нађе при руци Поглавнику. То је онај Др Влатко Мачек, који је био носилац опозиционе земаљске листе на челу Удружене Опозиције на двојим народним изборима пред рат, за кога је гласала скоро половина Србије, верујући да он ради за интересе Југославије и за начела парла-
45
ментарне владавине. Његовим прогласом и подршком усташке државе, јасно се показало оно што су Срби Грачаца и Лике предвиђали и подвлачили. Показало се да су под десним крилом његове странке и Опозиције радили Хрвати-усташе свој посао, а под левим крилом Србикомунисти свој. Они су и једни и други са те прикривене платформе радили свој антисрпски, антидржавни и антидемократски посао под плаштом пароле „за демократију сељака и радника” - „за Дом спремни” и за „парламентарну владавину Југославијом”! Сада, Др Мачеку није сметало да се из борбе за „демократију” пребаци преко ноћи на другу страну политичке тарабе, у табор нациста и фашиста, да поздрави улазак спољњег непријатеља у своју земљу и да помогне страховладу Анте Павелића. Тога дана јуриле су несметано италијанске трупе преко Горског Котара и Лике према Госпићу и Грачацу. Доласком из многих села у Грачац тога јутра, људи су наишли на невероватне и непријатне сцене: градске и државне установе су биле парализоване, све је замрло и било у исчекивању још горих догађаја, јер су се усташе и окупатор приближавали. Војске ни војне команде уопште није било у Грачацу. Жандармерија се држала без икакве иницијативе, скрштених руку је чекала наређење своје више команде, да јој војнички каже шта да ради, а које никада није стигло, нити је више таква команда постојала. Тога првог јутра по прогласу појавиле су се истакнуте хрватске заставе по приватним кућама, и ако је у Грачацу био врло мали број Хрвата, у главном три власника трговина: Остермани, Мувари и Бјелобрци. Затим су се иза углова зграда и улица почели појављивати домаћи Хрвати у цивилу, али с пушкама о рамену, као Мачекова сељачка стража, која је била спремна и организована још пре рата. Те прве заставе и патроле били су први пркосни знаци да је Југославија пала. Тога дана, 11 априла, међу људима се појављује висок и млад човек, већ од пре рата познат околини, нарочито омладинцима, - Дане Станисављевић-Цицвара, из села Дојића; својим растом једна истакнута и стасита фигура српског омладинца у 25-ој години старости. Он је ишао од групе до групе људи, онда свима говорио о трагичној ситуацији, потсетио људе на отаџбинску дужност и на српски понос, указавши прстом на истакнуте хрватске заставе као пркосан доказ издаје земље. За трен ока јурнула је маса људи и поскидала истакнуте заставе. Дане је тога дана извршио договор са присутним људима, грађанима, домаћинима и омладинцима, који су се нашли у граду. Договорено је да се сутрадан, у суботу, одржи велики збор људи из што више околних села у Грачацу за даљу акцију и борбу. Ноћ између петка и суботе протекла је у курирској вези између главних људи из села, у договору и у припреми за сутрашњи збор и отпор, који ће постати историјски. Прва порука из првог сеоског четничког „штаба” Дане Цицваре, омладинца пуног динамике и храбрости, је гласила и кроз сва села у току ноћи струјала: „Никаква се хрватска не признаје, нити се сме дозволити успостава њене власти у српском
46
Грачацу на овакав издајнички начин, а спољњем непријатељу се мора пружити отпор, макар са голим рукама. Југославија није пала! Мора се осветљати национална српска част, скинути љага да је војска у расулу и показати патриотизам и отаџбинске дужности у одбрани земље и свога краја!” Том истом мишљу носили су се људи сви до једног из свих околних села и у току ноћи све је било на ногама. У покрет су се ставиле широке људске масе. Сутрадан, у суботу 12 априла 1941 одиграо се у Грачацу историјски догађај, какав се вероватно није одиграо ни у једном делу Југославије тога времена; о коме је врло мало или нимало писано, а који се с правом може назвати да је био прва устаничка народна четничка организована герилска борба у Југославији против окупатора и усташа. То је био дан када су Грачац и његов народ, својим подвигом ушли у славну устаничку историју српског народа, дан када је у народу тако гласно и куражно проговорио дух косовских предака и дух устаника Вожда Карађорђа. Показао се борбени дух Личана, чији су очеви под Аустроугарском сачували свој језик, писмо, веру и српство. Овог дана Грачац је по својој одлуци, храбрости и по претстојећој борби за коју се спрема, постао још један српски Орашац овог времена. Тога јутра, док су силне немачке трупе јуриле кроз Босну и Србију, а италијанске кроз Лику и Далмацију, кретале су се са свих страна и из свих села читаве колоне људи у Грачац, али овог пута не у разоноду, коло и песму, него у одбрану своје земље, своје слободе и части. Кретале су се на зборно место да демонстративно кажу, да у Грачацу живе Срби вековима. Дошла је скоро голорука људска маса, да се супротстави онима који изнутра земљу издавају и онима који је споља поробљавају. Омладинци су предњачили ношени снагом младости и српским осећањем. Дошле су и жене, девојке, народ; све је хтело да скочи на ноге, да се нађе на окупу, да помогне у одбрани. У Грачацу су овог јутра исте сцене као и прошлог дана. Све је у напону, узнемирено и неизвесно, али је свак спреман за борбу. Са фронтова стижу само црне вести, војска свагде отступа, а непријатељ јури и гази. Понеки старији ратници из резервних јединица се већ враћају кући из Орбовца у Далмацији са оружјем. Хрвати су преко ноћи поново истакли своје заставе на прозорима и крововима кућа, али су опет биле скинуте. Курири су донели Цицвари вести да су се усташе у цивилу, са оружјем, из Гудуре, Ричица, Церја и њихових засеока концентрисали око железничке станице и да су на путу за Грачац. Овог тренутка настаје главна припрема за одбрану и против напад и формирање првог четничког одреда у паду Југославије. Разоружавање жандармерије и полазак у напад У току преподнева ситуација је постала врло напета. Усташе са железничке станице крећу у правцу града да успоставе своју власт и да пљачкају. Собом гоне и возила да из Грачаца одвлаче пљачку. На
47
грачачком тргу расте све већа и већа људска маса, као на пијачни дан, али је у литању оружје, јер је све скоро голоруко. Сазнало се, да у жандармерији постоји велики магацин оружја и муниције, које треба добити за борбу. Људи ватрено коментаришу догађаје и нестрпљиво чекају наређење. Дане Цицвара иде од групе до групе, даје упутства и тражи стрпљење. Уз њега је његова гарда снажних омладинаца, међу којима се и по висини и по одлучности истиче Терзић Васе Лазо, боље познат „Брацо Вајин”, млади судски чиновник. Ту су уз Дану искусни ратници, који му дају савете, многи од њих чланови предратне четничке организације. Свакоме је на уму жандармеријско оружје, а жандармерија се влада као на својој нормалној дужности. Ту су уз Дану, на лицу места, врло активни и ратоборни, водећи и угледни мештани и грађани, познати предводници у националном животу, који Цицвару саветују: Дане Мандић, Раде-Рацко Гаћеша-Вуколић, Никица Станисављевић председник општине, Миле Стојсављевић-„Црни”, РадеРацко Цвјетковић који се пред рат често виђао у четничкој ношњи, Јово Ђекић-„Губичко,” Дмитар Растовић, трговци: Поповићи, Бјелобаба и Шијан, Марко Контић-„Маркић”, Милан Контић, Илија Контић, Марко Растовић, Драган Цвјетковић и многи други. Многе групе људи из осталих села предводе, из Граба Илија Дробац, звани „Калинић” из Љубовића Брацо Агбаба, из Кијани Никола Болта и Давид Јелача са омладинцима Седлан Николом и Илијом Болта, из Главице Ђекића Радман Гаћеша, из Дерингаја Јово-Јовуљ Жутић Добрић Ђуро-„Ђуриша,” Добрић Ђуран и остали. Све је на грачачком тргу активно, све је спремно. Стотине људи чекају да крену и да спрече улазак усташа у Грачац, који су италијанска претходница, и да их протерају за Ловинац. Дух отпора је на висини. Док држава пада, док се редовна војска расипље, дотле се у Грачацу Срби окупљају да преузму борбу у своје руке, да организују народну војску и спремају се у напад на непријатеља. Само оружје још треба! Оружја, и ништа више! Дане Цицвара је у име целокупног људства тражио од жандармерије да отвори магацин и да оружје и муницију раздели људима за борбу. Жандарми су одбили овај захтев. Цицвара је са својим помоћницима повео и дуго водио разговоре и преговоре са командиром жандармеријске станице, жандармеријским наредником Маном Рибаром, али је све било узалудно. Рибар је одбио да даде оружје. Цицвара је доказивао, да су Хрвати издали земљу и државу и прогласили своју хрватску, да је југословенска војска у повлачењу и расулу и да Грачацу прети неизбежна опасност насиља и пљачке од наиласка усташа, којима се треба пружити отпор. Рибар је, као дисциплиновани жандарм и државни службеник објашњавао, у духу слова закона, да нема „никаквог наређења” од својих претпостављених шта да ради и да не верује да је Југославија пала; доказује да је оружје државна имовина, њему предато на чување, да је с њим задужен, да за сваки свој поступак одговара, те оружје не може дати народу! Мане Рибар није тада знао, да је његов први претпостављени старешина, капе-
48
тан-Хрват, командир жандармеријске чете у Госпићу већ пре два дана расформирао и разоружао југословенску жандармеријску чету, односно претворио је у усташку постају и узео учешће у постављању усташке власти. И тако је поред свих зала и невоља, поред пада државе и наиласка усташа, настала нова невоља и неспоразум између жандармеријске станице, у којој су скоро сви жандарми били Срби с једне стране и четничког устаничког воћства с друге. Командир жандармеријске станице бранио је легалитет свога одговорног положаја у неизвесности, а Цицвара потребу отпора непријатељу. На крају је проблем морао бити решен силом. Одлука је донета и команда је пала, онаква каква је једино требала и морала да буде. Цицвара је наредио људству напад на жандармеријску станицу, ражоружавање жандарма, провалу у магацин оружја и муниције и наоружавање себе. На ту команду заљула се огромна маса људи и муњевитом брзином као насилнији оркан упала у жандармеријске просторије, пробила магацин, дочепала се оружја и наоружала се. У нападу, жандарми нису пружали никакав отпор, само су гледали шта људи раде. У магацину је било око 250 пушака и толико се људи наоружало. Тога тренутка створен је, наоружан и формиран грачачки четнички одред, без сумње први на српској Тромеђи, а вероватно и у целој Југославији, после оног одреда Драже Михаиловића, формираног истог дана око Добоја, у Босни. Тај грачачки одред ће од тада па до краја рата остати у борби у пуној својој бригадној формацији. Због тога оружја и свога подвига у Грачацу, многи Грачани ће бити похватани и побијени од усташа, али ће многи четници тога одреда под тим оружјем убрзо отићи у планину Велебит, а многи ће под њим у борбама и изгинути. Разоружавање жандармерије и отимање њеног оружја је била таква историјска сцена и народни подвиг тога времена, везан циљем устаничке акције, да ће целом грачачком народу остати неизбрисива и вечита успомена и историјски акт, који ће се на млађе генерације преносити, с њим се поносити и примером им служити. Сви Грачани на томе окупу су били јунаци, прави Југовићи, али поред Цицваре, нарочито су се истицала, причају очевидци, два снажна Рацка, Рацко Гаћеша-„Вуколић” и Рацко Цвјетковић-„Јојчилов”, као и два висока џина: Брацо Терзић, Цицварина десна рука и Дане Мандић, обућар. Овај догађај је ушао толико дубоко и осећајно у душе народа и постао морално ефективан да га очевидци стално препричавају и описују, па поред многих сличних преносим овај: ,,... Пролазећи кроз окупљени народ и групе људи у Грачацу, на путу у месницу мога брата Дакана, дошла сам на почетак Брувањске улице, која почиње од пекаре Ристовића и испред саме жандармеријске станице. Одатле сам видела да пред вратима жандармерије стоји с пушком о рамену један жандар-стражар. Поред њега је стајао командир станице, наредник Мане Рибар, који је доста јасно расправљао са Даном Цицваром, Брацом Терзићем, Даном Мандићем-Тривуновим и Рацком Вуколићем. У жучној распри, у једном моменту је Рацко Вуколић
49
дохватио рукама жандарма-стражара и за трен га разоружао. Жандарм није ни покушао да се брани. А када је пала команда за напад на жандармерију и масе људи провалиле у њу, гледала сам како поменута четворица избацују оружје кроз прозоре и врата, кога примају у руке они људи, који још нису били ушли у жандармерију ...”.8 Дане Цицвара је већ првог дана при својој појави једнодушно прихваћен од свих људи за вођу отпора и старешину војске. Одмах после разоружања жандармерије и примитка оружја и муниције, ова четничка војска у цивилу кренула је из горњег града с циљем да пође у сусрет наилазећем непријатељу, на челу са својим вођом и командантом, Даном Цицваром. У томе истом тренутку, колона наоружаних усташа и Мачекова сељачка Заштита, такође у цивилу, састављена од Хрвата из села Гудуре, Ричица и околине с правца Ловинца, прошла је кроз доњи град и достигла грачачки мост, с намером да окупирају Грачац, успоставе власт и припеме свечани дочек италијанској војсци, која је кренула од Госпића. Ова маса погнала је собом и кола за пљачку српске имовине, користећи погодан моменат безвлашћа. Један од предводника ових усташа је био Јаков Шикић. Наоружани четници, са покретом од жандармеријске станице, брзо су их натерали с моста у бегство, чим су испалили неколико пушчаних метака и протерали их кроз доњи град у правцу железничке станице одкуд су и дошли, и у борбеном поретку наставили гоњење. Ово је било 12 априла 1941 по подне. У моменту ове прве оружане четничке борбе против усташа у Грачацу, десио се још један врло значајан историјски догађај, који ће Грачанима такође остати у незаборављеној успомени. Баш у време четничке борбе и гоњења усташа кроз доњи град 12 априла, у Грачац је стигао из Обровца, из Далмације, војнички камион пун младих Срба, морнара краљевске југословенске морнарице, који су се, напуштајући јадранску обалу, повлачили преко Грачаца у правцу Босне. На камиону је било око 30 морнара. Видевши шта се у Грачацу збива, да су формиране четничке чете, да се борба води и, одушевљени таквим отпором грачачког народа, морнари су зауставили свој камион на раскрсници Обровац-Госпић, код гостионе Дмитра Растовића, и ушли у састав четника да с њима пођу у борбу. Њихово присуство је још више подигло национални дух у народу и борбени морал ове домаће цивилне четничке војске. Случај је хтео да овај борбени историјски догађај у Грачацу добије још јаче своје значење и помоћ у томе, што је старешина ових морнара на камиону био човек високог ранга у краљевској југословенској морнарици, капетан корвете Мирко Блајваз, Словенац, до тада командант обалске команде у Селцу.9 (Наша морнарица је имала три своје главне обалске команде на Јадрану: у Кумбору, Шибенику и Селцу.) Капетан Блајваз је тих дана учинио још један подвиг о чему ће бити реч на једној од следећих страница. Према договору старешина четника и морнара извршен је борбени распоред за даљу операцију, па је десетина морнара избачена на
50
Градину и даље кретала Ресником. Обе групе су одавде продужиле гоњене усташа ка железничкој станици, 2 км западно од Грачаца, где се развила борба. Усташе су и одатле истерани и побегли су кроз село Штикаду у хрватско село Ричице, 15 км западно од Грачаца. Морнари и четнички одред кренули су за њима даље у потеру кроз село Штикада и утврдили фронт око моста на реци Ричици, 12 км западно од Грачаца. Једно оделење морнара и четника је избачено на планину Ресник, које је запосело доминирајућу коту, Жутић врх изнад села Штикаде, а друго на брдо изнад села Поткоса. Овим распоредом је била успостављена одбранбена линија за отпор италијанској војсци и поновном наиласку усташа од Ловинца заједно са Италијанима. Обе групе војника су заноћиле 12/13 априла у приправном положају и утврђивању. У циљу успоравања надирања италијанске моторизације, морнари и четници су дигли у току ноћи у ваздух колски мост на реци Ричици, који је остао срушен цело време рата. Предвече овог дана италијанска војска је стигла из Госпића у Ловинац, познато усташко место, где су их мештани Хрвати упознали о успостављеном фронту на реци Ричици. Италијани су ово схватили врло озбиљно, јер је ово за њих био први отпор на маршу од Сушака кроз Лику, па су се почели утврђивати према Ричици и развили се у фронталну борбену линију, верујући због присуства морнара, да отпор пружа редовна југословенска војска са планине Ресника. Сутрадан, 13 априла, Италијани су вршили напад са пажљивим испитивањем ситуације, тукући артилеријом ове положаје, али су задржани од морнара и четника цео дан под борбом. Хрвати, који су протерани из Грачаца удружили су се са Италијанима и служили им као помагачи и водићи. У овој борби погинуо је морнарички наредник Никола Јокић. Услед опште ситуације и непријатељске снаге, и овај грачачки четнички фронт, један од последњих на свима нашим фронтовима, морао је пасти, јер су до тада друге италијанске трупе већ заузеле целу Далмацију и прошле Книн према Босанском Грахову, а немачке јуриле кроз сву Босну. Четници и морнари су се повукли. Морнари су уз срдачне поздраве и испраћаје грачачких бораца и народа наставили повлачење преко Отрића за Босну с намером да дођу у састав југословенске редовне војске. С њима су из Грачаца пошли Дане Цицвара и Брацо Агбаба, с надом да ће негде у Босни наћи наш утврђени фронт, у чији би састав и они ушли и продужили борбу. Дане је доцније причао да су стигли до Босанског Грахова,10 где су нашли делове 54 пешадијског пука, под командом његовог чувеног мирнодопског команданта, пуковника Петра Вељковића, кога су обвезници из поштовања звали „Ћаћа” или пуковник „Брко”. Али већ сутрадан та наша војска је била распуштена или заробљена, а и морнари су вероватно били сви заробљени од Немаца. Цицвара се срећно вратио у свој родни крај преко планина и продужио четничку борбу из Велебита, по којој ће постати устанички вођа грачачког среза. Верујем да ће овај подвиг и ова прва почетна ратна епизода борбе у Грачацу, организовање овог првог народног четничког одреда, разо-
51
ружавање жандармерије, протеривање усташа из Грачаца, долазак морнара и пружени отпор силном окупатору, остати Грачанима и свима Личанима трајна успомена и послужити целокупном српству као родољубиви, национални и витешки пример, како се је народ једног српског места жртвовао за слободу отаџбине и част своје нације, понешен својом храброшћу и српским осећањем, без икаквог војног или политичког државног воћства. Рачунам да ће овај грачачки национални отпор, као и многи слични који ће му следити током рата, ући у општу народну историју као родољубиви и јуначки пример. У вези са морнарима десио се још један интересантан случај. Међу њима се налазио и морнарички подофицир Милан Ђуриђ, родом из Грачаца. И он је борбу и војничку дужност према отаџбини сматрао већом од свог родног краја, јер није остао у Грачацу, где му је била велика фамилија, већ је продужио са морнарима, верујући да ће се моћи борити, али је био заробљен. Његова два брата, Драган и Ђуро су били четници. Борба и отпор у Грачацу задржала је италијанске трупе 48 сати, пре него што су ушле у Грачац 14 априла 1941 а с њима и за њима и Хрвати. Четници су се повукли у своја села и подбрежја Велебита, носећи собом жандармеријско оружје, а многи су ускоро на челу са Даном Цицваром отишли у Велебит, кога више нису напуштали све до општег четничког устанка у јулу месецу. Одјеци отпора у Грачацу 1) У време отпора у Грачацу био сам још у Карловцу, па је вредно напоменути један случајан и интересантан детаљ у вези са грачачким отпором, који је саопштен у команди карловачког војног Округа. Протекло је 4-5 дана од прогласа НДХ, док су успостављене војне хрватске команде, јер су се Хрвати забавили ликовањем над срушеном Југославијом и у слављу дочека немачке војске. Војно особље, Срби, у команди, који су рођени на територији те новоосноване државе, нису заробљени од Немаца, осим неколико официра и пуковника Радојице Ковачевића, „јер су они из Србије”. Остали смо се повукли у своје станове за стварање плана за бегство из града. Покушали смо да бежимо моторциклима, али смо саветовани да то не чинимо јер ћемо погубити главе, већ да сачекамо боље време. У уторак, 15 априла 1941 позвани смо сви Срби у команду војног Округа, који се сада назвао „Окружно попунидбено војно заповједништво” где нам је нови командант, резервни пуковник Иван Фрагнер, саопштио да су сви Срби разрешени војне дужности, пошто они, Јевреји и Цигани, не могу бити у служби Хрватске по поглавниковој заповести и одлуци хрватске владе. Ово нас није чудило, већ је било главно да нас не воде у ропство и да нас не побију. Али пре него што је пуковник Фрагнер саопштио ову одлуку у ађутантском оделењу, ушао је један жандармеријски капетан I. класе, Хрват, у пуној униформи,
52
пришао Фрагнеру, претставио му се (заборавио сам му име) рекавши, да је он тога момента стигао из Госпића, да је тамо био командир жандармеријске чете, и да је сада на путу у Загреб да реферише у „главном стану”. Упитан од Фрагнера, какво је стање било у Госпићу тих дана, овај је одговорио скоро дословно овако: „У Госпићу је све било мирно, наша власт је потпуно успостављена без сметњи, али је у Грачацу био велики проблем. Тамо су Срби дали толики отпор, да су италијанске трупе и наше претходнице биле задржане два дана под борбом и власт није могла бити успостављена.” Када сам ово чуо прочитао сам ситуацију, осетио се поносан, али ми је кроз главу пролетело питање - који од присутних знаду да сам ја родом из Грачаца? Конференција са луковником Фрагнером је била кратка и брзо завршена, а ми Срби напустили команду и свак се на свој начин сналазио како је умео и знао да што пре изиђе из Карловца. Захваљујући једном пријатељу у команди, Хрвату, који је и сам доцније одлежао годину дана у Јасеновцу, ја сам са добро фалсификованим исправама кроз два-три дана срећно стигао својој кући у Грачац. 2) Други историјски одјек отпора у Грачацу је у томе што је стигао до Загреба, одакле је од хрватске владе већ тих првих дана био осуђен као бунтовничко место и узето на нишан за ликвидацију. О овоме народном отпору писао је загребачки лист „Хрватске Новине”, у једном од својих првих бројева после 10 априла 1941. Тај лист је објавио потерницу хрватске владе за југословенским капетаном корвете Мирком Блајвазем, командантом обалске команде у Селцу, код Цриквенице. Оптужница га је теретила да је у два места пружио организован војни отпор усташама и спречавао успостављање њихове власти. Да је 10-11 априла 1941 одбио да усташама преда обалску команду и бродовље у Селцу, већ им је пружио отпор оружаном борбом и нанео им губитке. Када је напустио Селце, капетан Блајваз је успео да се са морнарима пребаци до Обровца, а одатле је са групом од око 30 морнара продужио за Грачац. Оптужница га такође терети да је у времену од 12-14 априла пружио са четницима отпор усташама да успоставе власт у Грачацу и водио против њих борбу. Пошто је био заробљен од Немаца, Павелићева влада је током рата тражила од Немачке да јој изручи капетана Блајваза ради суђења, што је ова одбила тај захтев.11 3) Отпор Срба у Грачацу нарочито је сметао комунистима и на њих имао поразан одјек. Стога је занимљиво знати и потребно забележити истину за историјску документацију, да су водећи комунисти Срби у грачачкој долини, којих је било врло, врло мали број, саботирали овај отпор у духу оне опште инструкције КПЈ издате својим члановима да „дезорганизују отпор југословенске војске и да пруже пуну подршку усташама”. Они су били на страни Немаца и заједно са усташама рушили Југославију. У време отпора, и пре, у Грачацу је живео познати комуниста, Гојко Половина, млад адвокатски приправник и радио је код адвоката, Пашка Младенова, Хрвата, мачековца, чија је канцела-
53
рија била на спрату, у крову, куће Виде Ристовић, изнад њене гостионе. Обојица су били мачековци, у чијем левом крилу и у „Сељачком Колу” Половина је дејствовао као загрејани комуниста. Док се у поменута 3-4 дана сакупљало стотине људи и народа на тргу у Грачацу, ради отпора усташама и Италијанима и Дане Цицвара водио разговоре и преговоре са жандармима о предаји оружја, Гојко Половина је вршио супротан посао. Он је сакупљеном људству и народу држао говор, најпре у маси, па кад је видео реакцију побегао је у своју канцеларију, одакле је продужио говор са прозора, испод крова, где му је половина тела била напољу, ван прозора, да се боље чује и види. Говором је уносио забуну у људе, одвраћао их од борбе и пружања отпора усташама, „јер се не треба борити за енглески капитализам”! Њега се није тицао пад Југославије и судбина српског народа. Такође је наговарао жандарме да не предавају оружје. Кад је чула шта све говори, разјарена маса људи је скочила до врата куће да га ухвати, пљујући на њега, јер су га познавали и пре рата као присталицу Мачека и комунисту. Један међу најактивнијим борцима тада је био Илија Дробац, звани Калинић, из села Граба. Он је потрчао и опалио један метак из своје пушке у правцу говорника да га застраши, па је Гојко брзо увукао своју шију с прозора у собу и затворио се. Отац Гојков, родом од Лапца, био је путар-цестар на путу Грачац-Брувно и школовао Гојка од своје зараде, да би тако школован послужио и интересима свога срлског народа, међутим он је служио туђинским интересима комунистичке партије. Гојко ће се убрзо осветити Илији Калинићу. Он ће га потказати својим колегама Хрватима, кога ће они међу првом групом Срба ухватити, одвести и заклати у Плантажи код Метка. А Гојко ће после устанка, у коме није узео учешће, држати говоре по српским селима Лике, обмањивати и страшити народ, осуђивати га на смрт и организовати српску омладину у комунистичке редове. И адвокат Пашко Младенов је тада говорио народу у Грачацу, да се не треба бојати „нове власти.” оОо У вези са разоружавањем жандармерије, у току рата смо се понекад шалили на рачун командира жандармеријске станице, наредника Мане Рибара, због одбијања предаје оружја четницима. После је Мане био међу првима организатор четничких јединица и један од храбрих и врло дисциплинованих четничких старешина, - командант 2. батаљона грачачке бригаде. Овај инцидент с оружјем смо с времена на време напоменули Мани у шали, да га мало дирнемо, а он би само одмахнуо руком и одговорио: „Ја сам био одговорни државни службеник и чувао државну имовину!”
Два четничка одреда у Југославији Говорећи о овоме народном отпору у Грачацу и његовом одреду, грачачки четници и народ имају част и створили су услове да вре-
54
менско формирање свога одреда са поносом упореде са формирањем првог одреда Драже Михаиловића. Историјски је познато да је пуковник југословенске војске, Дража Михаиловић, формирао 12 априла 1941 у околини Добој-Грачаница, у Босни, први герилски четнички одред од одабраних војника и официра у време пада земље и војничког расула прве недење рата. Такође је познато, да је одатле с тим одредом кренуо тих дана на историјски пут у правцу Србије, да организује нову војску и народни отпор окупатору. Тај његов подвиг и долазак на Равну Гору половином маја донео је част српском народу и свима родољубима Југославије и доказао да во|ска није капитулирала. Овај одред формиран је у врло критичном времену, у одбрани од Немаца и усташа. Под тим истим околностима и из истог националног војничког задатка и потребе, други по реду четнички герилски одред у Југославији формирао је тога истог дана 12 априла 1941 у Грачацу, у Лици, резервни пешадијски поднаредник, Дане Станисављевић-Цицвара, од цивила-сељака и грађана. И овај одред формиран је у истом врло критичном времену, у одбрани од усташа и Италијана, да би им пружио отпор. Оно што је вредно подвући, и оно што је у овоме јединственом случају историјски важно и по одјеку симболично и значајно је то, да су оба ова одреда, у то време једина у Југославији, - одред Драже Михаиловића формиран у Босни и одред Дане Цицваре формиран у Лици, формирани истог дана, 12 априла 1941, под истим условима и околностима и са истим националним и војничким циљевима. Дража окупља око себе делове српских војника, брани се од Немаца и усташа и диже у ваздух мост на реци Сави код Брчког. Одатле одлази у босанска брда и планине и отуда поручује да не призна капитулацију, храбри народ да не клоне и позива га да се припрема на отпор. Већ у месецу јуну врши саботаже против окупатора у Србији, а из оног одреда расла је четничка армија, која у јулу и августу отпочима нападе на немачке гарнизоне. И Цицвара је у то исто време, у априлу, отимао оружје, окупљао око себе Србе грачачке околине, ударао на непријатеље и дигао у ваздух мост на реци Ричици. Одатле се баца у планину Велебит, одакле поручује из облистале горе да се не предаје, да не призна НДХ и позива народ на опрезност и отпор. И Цицвара је из Велебита већ у јуну вршио саботаже против НДХ и у јулу одржавао четничке зборове и дигао народ на устанак. Дража је пре рата са свога високог положаја упозоравао ђенералштаб на опасност од непријатеља и предлагао што боље припреме за одбрану земље, због чега је био кажњен од министра војске. И Цицвара је пре рата био активан сеоски омладинац и у себи имао националне квалитете. Он је са своје позиције, из села, упозоравао надлежне и народ на опасност од разних петоколонаша, који прете народу и подривају темеље држави, због чега је био суђен од локалних власти и то на захтев вође хрватског народа Др Влатка Мачека. Као
55
и Дража у Србији, који је био гоњен од немачких дивизија и уцењен од Хитлера златом, кога живог ухвати или убије, и Цицвара је био по Велебиту гоњен од сатнија Анте Павелића, који га је уценио са товаром хрватских куна. Цицвара је пред омладинцима предводио ону песму: „Хајте Срби, устајте, своје недајте!” Прва италијанска окупација и усташка власт Италијанске трупе су ушле у Грачац 14 априла 1941 и успоставиле своје положаје и биваковање. С њиховим доласком и помоћи и Хрвати су почели формирање своје власти, без којих је никада не би могли успоставити у Грачацу. Премда Италијани нису терорисали народ, ипак је окупација једне земље од туђинске војске врло одвратан догађај, ружан призор и понижење имати туђина за господара. Да би показали своју окупаторску моћ, италијански војници, нарочито они из Мусолинијевих фашистичких јединица, су се понашали према Србима победнички, мада не и терористички. Свој став су испољавали према народу по разликовању Срба и Хрвата, па су у почетку имали навику, да упитним знаком руке питају људе ко су: Serbo opure Croato? одговарајући сами: “Croato bono, Serbo mazare”, што је значило: ако си Хрват - добар си, а ако си Србин треба те заклати, али до тога није долазило. За време ове своје прве окупације, која неће дуго трајати, италијанска војска се у главном иживљавала и занимала даноноћним трештењем своје војне музике, нарочито под живим и брзим војничким корацима кроз град. Понеки војници су залазили и у оближња села, да купују кокошке и јаја. Показивали су радо народу слике својих фамилија, писали пароле по зидовима: „Живео Краљ - Живео Дуче - Победићемо” и т.д. Држали су се чисто и гиздаво, а нарочиту пажњу су обраћали деци и с њима се играли и бонбоне им нудили, чак и храну. Видело се је да је за ту војску, никад ратоборну, било врло важно да није на афричком фронту, па је према томе и подешавала своје држање према становништву. За време ове прве италијанске окупације владало је потпуно сношљиво стање, што се тицало Италијана, што се није могло очекивати од једног окупатора. У главном, за то време они нису убили ни једног Србина, осим што су одвели у интернацију гостионичара Дмитра Растовића, због једног његовог испада на улици. У место бојазни од окупатора, народ је сву своју пажњу свратио на унутрашњег непријатеља, локалну власт НДХ, мотрећи намере с те стране, којој је окупатор, ипак и бар за време, везао руке да не отпочне одмах са злочином покоља. У то време Италијани су са својим окупационим трупама имали две зоне овог окупираног дела Југославије: А и Б, које је делила линија пруге Сушак-Огулин-Грачац-Книн; чија јужна, далматинска страна је била анексирана. Италија је још из I светског рата захтевала Далмациjу по Лондонском уговору од 1915, због чега је српски државник, Никола Пашић, имао много дипломатског посла на
56
мировној конференцији 1919 године у Паризу, док је Далмацију вратио народу Југославије. У распарчавању Југославије од спољних и унутрашњих непријатеља није се знало, првих месец дана и више, шта од „Хрватске” припада Анти Павелићу а шта Бениту Мусолинију. Из тих разлога је Павелић посетио Рим и Ватикан 18 маја 1941 и, потпомогнут од Хитлера, захтевао од Мусолинија да своје трупе из Хрватске пребаци у Далмацију, на анексирану зону, што је овај и учинио, али су се због тога односи ова два ортака покварили. Као обичан слуга туђина, Павелић је на тој конференцији нанео још већи жиг срамоте хрватском народу, прихвативши да италијански принц од Савоја буде краљ Хрватске. Резултат овог састанка Павелића и Мусолинија и њихови коликотолико поремећени односи, имали су утицај на држање италијанских војника према Србима и осетила се у томе брза промена, па ће пред своје напуштање Грачаца говорити: „Кроато но боно!” (Хрват није добар.) Под окриљем италијанског окупатора, хрватска усташка власт се образовала и учврстила, и на првом реду јој је био проглас са захтевом да сви Срби морају да предају своје оружје, под претњом смртне казне, кога су многи из страха постепено предали. Обзиром на почетне усташке претње и на мало омекшано држање Италијана, Срби су стицајем настале опасне околности, почели да у Италијанима гледају неку заштиту од Хрвата, по оној народној: „Ој Турчине за невољу куме”, али је ови у тим данима нису могли пружити, јер су по погодби поменуте двојице у Риму, напустили Грачац и преко Велебита повукли се на своју анексирану зону у Далмацији, са границом испод јужне стране Велебита, реком Зрмањом, односно линијом Обровац-Жегар-Мокро поље-Книн. Одмах после италијанског повлачења, усташе су завели не само своју страховласт, него су почели малтретирањем, убијањем и покољем српског народа. Чим су га Хитлер и Мусолини поставили за Поглавника, Павелић и његова влада су имали свој главни и једини циљ - покољ Срба и Јевреја. За издају Југославије и њен брзи слом, Павелић је имао „морални” адут у рукама, да од оба окупатора тражи своје господарство на додељеној му територији као „правној држави”, без мешања војних окупаторских власти у његове унутрашње послове, јер је сада Хрватска њихова савезница. Премда су оба окупатора били непријатељи Срба, њихове окупаторске трупе су биле за Павелића и усташе једина светска јавност која прати његов рад, па му могу бити сметња за извршавање планираног покоља Срба. Зато су Павелић и његови доглавници захтевали да се немачке окупационе трупе у Хрватској, Славонији и Босни збију у веће градове, а италијанска војска да напусти Лику, Јужну Босну и Херцеговину у којима живе Срби, како би они несметано извршили покољ. С тим планом су успели. О операцијама и вршењу покоља, вероватно је, па чак и сигурно, да усташке власти нису саопштавале детаљно окупаторским војним властима да врше тотални покољ Срба, бар не Италијанима, него су
57
стално оптуживали Србе, као логичне окупаторске непријатеље. Оптуживање Срба пред окупатором, била је планска усташка предигра, како би могли да их јавно затварају и прогоне. За време прве италијанске окупације, усташе нису убијали Србе у Грачацу, на лицу места, већ су их одводили према Госпићу на „испитивање” односно убијање. Обично су усташе бирале погодна места за убијање, која су далеко од окупатора, која су могли држати под своjом контролом и да не буду лако приметна. После повлачења Италијана из Грачаца и осталих крајева Лике, усташе су одмах почеле општи покољ једновремено у свима местима. Припреме за покољ биле су велике, тражене су јаме и понори, а онда је клање вршено систематски с планом, да га заврше пре него што би светска јавност сазнала; пре него што би се Срби могли дигнути на устанак. И што је за њих било најважније, пре него што би се италијанске трупе могле повратити на своје првобитне положаје у Хрватској. Оба ова предвиђања су се доцније остварила. Покољ у Грачацу Покољ српског народа у НДХ није био један инцидент, ни ратна случајност; нити злочин извршен од једне неодговорне разбојничке групе. Он није био ни местимичан ни тајан, него јавни, општи и организовани. Покољ Срба је био начело званичне унутрашње политике НДХ, кога је одговорна влада из Загреба организовала, спроводила и с њим управљала. Одговорни војни заповједници и министри су наређивали усташама клање, многи личним физичким примером показивали пред стројем кољача како се то ради. Званично су постављали директоре логора, подизали логоре, у које су Срби довођени, ту убијани или одатле одвођени на убијање. Они су преко радија, штампе и својим говорима потстрекивали цео хрватски народ на овај злочин и позивали га да помажу усташе на овом послу истребљења Срба. Чињеница, да је НДХ створена фигуративно и донешена на немачким и италијанским тенковима, односи се само на личност Анте Павелића и његових доглавника, који су довежени у земљу из Немачке и Италије. Међутим, легалитет успоставе те државе почива на легитимном вођи хрватског народа, Др Влатку Мачеку и његовој ХСС, који је 10 априла 1941 својом изјавом за јавност озваничио успоставу НДХ, дајући пуну подршку Анти Павелићу и позивајући сав хрватски народ на послушност и оданост Поглавнику. То је био највиши декрет ХСС, а отцепљење Хрватске од Југославије је било животна политичка борба њеног претседника. Такво отцепљење није тражио ни један вођа хрватског народа од Аустрије, поготово не са таквим непријатељством и покољем, као што је показано према Југославији и српском народу. Мачеково солидарисање са Антом Павелићем показала је чињеница, Да он за сво време рата није дигао свој глас против покоља српског народа, и ако је у њему имао своје „присташе”! Упоредо са својим оснивањем, главни задатак НДХ је био истребљење српског народа помоћу три главна метода: исељавањем, покр-
58
штавањем и покољем, који су отпочели својим радом већ првих дана њеног постанка. Анте Павелић је својом Уредбом већ 19 априла 1941 ставио ван закона Србе и Јевреје, чиме је званично отворио пут и овластио све своје војне и грађанске органе, да могу ове лишити живота на сваком месту. Ускоро затим, 23 априла 1941 потписао је Декрет о исељавању Срба у Србију, а онда и Указ о формирању „Државног Равнатељства” у Загребу, које је спроводило исељавање са наређењем да се „хапшење врши дан и ноћ - без предаха, а расељавање на безобзиран начин.12 3а масовно убијање Срба требало је услоставити потребна средства у ту сврху: извежбати џелате, одредити места за убијање и места за бацање побијених. Како је за ту припрему требало мало више времена, влада НДХ је најпре почела са исељавањем из неких крајева у Србију, као што је била Славонија, одакле су транспортима отпремани хиљаде Срба. У овој несрећи, ови су Срби имали срећу, да су тим исељавањем остали живи, бар неки. Иначе, да је њихово исељавање уследило мало касније, они би сви били побијени, јер су ускоро створени логори смрти. Најпре су прихватни логори за похапшени српски народ основани у Копривници, Сиску, Осијеку, Босанској Дубици, Брињу и у другим местима. Из ових логора су их транспортовали у централни логор у Госпићу, а одавде одвозили на убијање у јаме на Јадовно. Доцније је изграђен логор Јасеновац. Писати о усташком покољу Срба 1941 у западним српским покрајинама Југославије је исто што и преписивати странице далеке историје о злочинима Варвара и Хуна. Усташки покољ је у многоме превазишао немачки покољ Јевреја у то исто време, јер су Немци и Јевреји по свему два супротна народа, без историјске сличности. Хрвати и Срби су словенског порекла, живе вековима на једном поднебљу, говоре скоро исти језик, живели су у једној држави 23 године и за то време је врло често употребљаван израз да су они чак и браћа. А пре Југославије, живели су заједно под Аустроугарском преко 300 година, па је њихов заједнички живот и ослобођење испод тога јарма био један од повода да уђу у састав своје нове и заједничке државе. Зато је покољ од стране Хрвата био у душама Срба не само неочекиван, него се на њега није могло ни помислити, а још мање се могло замислити да би они могли бити тако крволочни. Због свега тога, покољ хрватских усташа има сасвим другчије и теже мерило злочинства од немачког покоља над Јеврејима, нарочито по свирепости. Немци су, у главном, убијали Јевреје више изнуравањем храном и у гасним пећима, а мање с употребом ножа и физичким клањем руком, док је Хрватима главно средство за убијање Срба било нож и кама и касапљење хладним оружјем и зверским начином, те је њихов покољ био страшнији и језивији. Не мислимо да овим упоређењем умањимо немачки злочин над Јеврејима, него само да хрватски упоредимо. Па, ипак Јевреји су успели, да њихово страдање и жртве буду предмет светске пажње и да свет осуди злочинце, што је на своме месту. Покољ Јевреја као злочии, био је посебан терет за немачке ратне злочинце на суђењу у Нирнбергу и
59
изједначен са општим злочином учињеним на другим местима кроз II светски рат. За сво време од свршетка II светског рата до данас, многи немачки нацисти су пронађени у Немачкој и у другим земљама, изведени пред суд и осуђени. Међутим, о покољу Срба у Хрватској мало се зна у свету, а у Југославији, где је злочин извршен, власти СФРЈ су сваки јавни помен о њему угушили, као да се ништа није ни десило. Усташе убице нису изведене пред суд, а они из емиграције ретко су тражени, док су Србе политичаре ван земље осудили на смрт у отсуству. За режим је важно било да су ратним злочинцем огласили и погубили највећег родољуба Југославије и првоборца за народну слободу и демократију, генерала Дражу Михаиловића, и хиљаде његових сарадника. Као што је већ речено, још за време прве италијанске окупације, усташе су почели да из Грачаца одводе и убијају Србе. А повлачење Италијана у Далмацију, за Хрвате је била још једна радост, већа него кад су ови улазили у Југославију, јер им је њихово присуство ипак било сметња да отпочну општим покољем на лицу места. Сада, када су Италијани напустили Грачац, усташама није више требало да Србе одводе на клање у Плантажу код Метка или у јаме око Госпића, већ су то вршили у самоме Грачацу и околини. Већ у оним првим данима после капитулације Југославије, у грачачка српска села слегле су се безбројне масе људи. Стигли су својим кућама скоро сви војни обвезници, који су били на јадранском и другим фронтовима, махом пешке како је ко могао и умео, осим оних који су у мањем броју били заробљени. Дошли су својим кућама скоро сви они млади људи, који су били чиновници и разни државни службеници, или су били на радовима и запослењима. У расулу своје земље и пропасти државе, свак се осећао незаштићен и препуштен сам себи, а у Хрватској још стављен ван закона; свак је тежио да пошто пото дође некако у свој родни крај. У њему му је породица и родбина и његово питомо село; у њему му је најсигурније, из њега ће се са својим народом најбоље оријентисати и бранити, из њега ће најбоље послужити својој поробљеној отаџбини и угроженој српској нацији. Многи људи су путовали недељама преко брда и планина, преко шума и врлети, кријући се од свих непријатеља, да би стигли своме селу. Свак је чврсто веровао да у своме селу и у своме завичају пропасти неће, ту је његов народ, ту су планине и природне заштите које добро познаје. Тако је у те прве усташко-окупаторске дане, свако српско село око Грачаца, и у целој Лици, било напуњено младим људима. Били су пуни сокаци, пуна села, а затим ускоро и пуне планине. Одмах после оружаног отпора у Грачацу, нарочито после успоставе усташке власти и прве убијене жртве, Срби из грачачких села били су опрезни и држали се подножја планина и брда, пратећи свакодневно кораке и намере непријатеља. Сваки Србин и свака Српкиња, и старо и младо, имали су орловско око, танко чуло и бистар ум и све је било инстинктивно усмерено на самоодржање и опстанак и на локалне
60
догађаје. Свак је умео да оком примети малу сенку и слухом да чује најмањи шум, да оцени и прочита сваки потез непријатеља. Договори између свих села и њихових првака су стално трајали. Људи су се обавештавали о свима запажањима и свима ситницама. Мрежа народног обавештавања била је савршенија него иједна модерна обавештајна служба. У таквој невољи и претстојећој опасности, свак је једнако мислио и са другим дубоко саосећао судбинску повезаност; свак је био патриота и у другоме гледао себе, у њему гледао сигурну помоћ и заштиту и имао неограничено поверење. Народ Грачаца и околине постао је у тако опасној ситуацији једна душа, изузев неколико притајених комуниста, који су као предратне присталице Мачека имали другчији поглед и преко својих колега Хрвата били поштеђени усташког покоља, о чему ће доцније бити реч. Па, и поред све ове опрезности, усташе су успели да покољу масе српског народа у овом крају. Усташка власт је већ у месецу мају створила широки апарат за клање и мобилисала у ту сврху све своје органе. Свака хрватска установа, професија и свако средство су били упрегнути у вршење покоља: сва војна заповједништва, цивилна равнатељства, жупе и жупани, „котарски пријестојници”, сви логори, логорници, таборници и стожерници; штампа, радио, католичка црква са бискупима и фратрима са знањем свете столице у Риму, свака државна, среска и општинска власт, - све је имало један задатак: „Србе о врбе!” Хрватске вође и министри су својим говорима на скуповима по градовима и селима јавно позивали своје кољаче, да тај посао врше као основну дужност, немилице и без оклевања, да кољу и старо и младо, све што је српско: „да секу стабло и крешу огранке!” Једна од најстрожијих наредби, много пута понављана у априлу и мају, био је проглас иза прогласа о предаји оружја, под претњом смртне казне. Они који су га предали погрешно су рачунали да ће тиме бити поштеђени. На самоме почетку своје владавине, хрватска грађанска власт у Грачацу приступила је своме пакленом плану на лукав и тактичан начин, да лакше изврши покољ с преваром. Радила је на томе да остави утисак, да је она „стицајем околности” нормални наставак бивших југословенских власти, као што су општина, срез, суд и друге, задржавајући многе Србе и чиновнике на дужностима. Нарочито је задржано железничко особље на железничкој станици, што су многи Срби, несрећом, прихватили и тако им били сваког тренутка у рукама, да их доцније једноставно узму за руку и покољу. Услед такве почетне хрватске тактике, могло се код појединих Срба појавити мишљење, да се човек мора мирити са судбином и бити свестан: да је Југославија пала, земља страном силом окупирана, хрватска држава створена и да нема другог излаза него живети у таквом стању, главу на тај начин сачувати и чекати боље време и прилике, као што то поробљени народи увек чине! Издржана је аустроугарска владавина и дочекана слобода, па ће бити издржана и ова хрватска, - „главно је да ме не
61
убију” мислили су наивно неки људи! Међутим, брзо се уочило, да је тај почетни хрватски став био само мамац и тактичка припрема за покољ. Хрвати су брзо прешли са тактике теорије на другу тактику акције. Nајпре су почели да једног по једног угледног Србина из града позивају у општину и усташку станицу на испитивање који су се пре рата aктивно „бавили политиком.” То би се поновило пар пута и сваки пут би их убрзо пустили стварајући тиме у народу још један утисак, наиме да се с позивом на испитивање не треба нико ничега да плаши. Али тако није дуго трајало. Те исте Србе су одједном похватали и у мањим групама одводили према Госпићу и тамо их после тешког мучења убијали у Плантажи код Метка, у Рудајици, и над јамама код Госпића и Перушића, у Јадовну и другим местима. Те прве жртве истакнутих Срба из Грачаца су били: прота Милош Мандић, катихета; Др Вељко Торбица, хирург; Дане Мандић, обућар, Миле Стојсављевић„Црни”; Дане Вукадиновић, финансијски Прегледник; Проко Лалић, општински благајник, а за њима по групама многи и многи други. Проти Милошу су живоме почупали браду, а све остале су измрцварили ножевима и живима у ране сипали со. Изуме и методе мучења какве су они употребљавали ретко се могу наћи у историји варваризма. После одвођења у непознатом правцу првих група истакнутих Срба, нико није знао шта се с њима десило, још се мање знало да их убијају. Због тога су други поједини грађани и они из оближњих села учинили велику грешку у почетку, што су помишљали, да усташе одводе на саслушавање само оне који су се изразито бавили политиком. Мислили су да на њих неће наићи таква несрећа, „јер они нису никада ништа слабо учинили Хрватима!” Тешко је било за појединце из почетка схватити да усташе не бирају кога ће убити, па ће због таквог наивног мишљења многи главе погубити. Али је у то прво време тешко било предвидети општи покољ недужног народа, па су се многи преварили, што нису бежали у удаљенија села, што су остали у граду, или су из ближих села завирили у град да купе дувана, или су се нашли на путу; или су мирно седели код своје куће куда усташе пролазе, или су радили неопрезно своје послове. Сви такви су били убрзо поклани. У Грачац као српско место, усташки поглавник је упутио одабране усташе-кољаче из Ловинца, Гудуре, Перушића, Госпића, било је и муслимана из Босне и створио у њему свој велики усташки гарнизон. Најпознатији домаћи усташе-убице су били Анте-Антић Тиљак син Гаврин, Ђука Остерман трговац из Грачаца, који се први ставио у усташку службу и постао официр, Ђука Бјелобрк, омладинац, син шустера Јуке Бјелобрка. Овај је млади усташа био шеф усташа и мајстор покоља. Затим синови Ишкана Ивезића, Лука Ћубелић и остали Павичићи, Матијевићи, Драгичевићи и Јаворовићи. Домаћи Хрвати нису протествовали против усташког покоља, нити су узимали у заштиту невин српски народ, и ако су с њим живели вековима. На несрећу, они су били први који су почели клати и, као познаваоци људи и села, они су били предводници осталим усташама. Било је понегде мешови-
62
тих брачних парова и порода, али то ништа није вредело, већ су убијали и оне из своје крвне везе. Ти домаћи Хрвати су били први који су захтевали од својих комшија Срба да се покрсте, с позивом: „пређите у нашу липу виру!” Пре него што су усташе почели одводити и убијати грађане из Грачаца, они су их уцењивали да дају новац, тражећи од њих хиљаде вредних југословенских динара. Ту пљачку су почели пред покољ, још док је била италијанска војска у Грачацу. Обично су уцењивали трговце и имућније људе. Све су они знали од домаћих Хрвата, што ко има и тако су им приступали уз обећање да ће, ако даду одређену суму новца, бити остављени на миру и поштеђени даљег узнемиравања. И ти уплашени људи су им давали све што су имали и што је од њих тражено, верујући да је тиме свршена ствар, да су својим новцем купили слободу и откупили свој живот. И на овом злочину су Хрвати радили тактички и систематски: најпре Србину одузети новац, па постепено најбољу робу и све остале покретне вредности, а онда главу и живот! За пример наводимо случај трговца Дане-„Данића” Гушавца из Брувањске улице. Њега су уценили са 30.000 динара (јер су динари вредели и ако су куне биле у оптицају) и он им је дао сву ту суму, али су га опет често обилазили и захтевали још. Најзад су дошли да га ухапсе и убију. Упали су ноћу у његову кућу и наредили му да се обуче и да пође с њима. Срећом, у једној од његових соба становао је један италијански официр, па су Данић и његова жена улетели у собу код Италијана и затражили заштиту, коју им је официр пружио и истерао усташе из куће. Такав поступак су вршили и са осталим трговцима све док их нису опљачкали и онда побили. Од грађана спасили су се само они који су се склонили код Италијана док су били у Грачацу, или су после успели да побегну у Далмацију. Једновремено са уцењивањем трговаца и грађана, усташе су одлазили и у оближња села, где су захтевали и пљачкали сир, млеко, сланину, пршуту и друге животне намирнице и све одвлачили у Грачац, где су као дивље животиње с крвавим рукама ждерали и уживали. Знајући где стоје пред хрватском власти од које су стављени ван закона, и да су сви осуђени на смрт, Срби су морали тражити спас и спремати се на отпор и борбу, или ће сви бити поклани. Једино место за склониште биле су околне планине Велебит, Кокијерна и Ресник, и села удаљена од града. Чим се озеленио младим пролетним лишћем, Велебит је, и ове друге планине, постао четничко збориште и народно склониште. Дане Цицвара и његов одред младих људи су дужином Велебита, од Презида до Вучијака и Тремзине успоставили своје страже и патроле, изградили себи пребивалишта, створили своје базе и спремали склоништа за народне збегове. Како су људи све више били убијани крајем маја, а покољ узео свој крвави замах у јуну, тако је и народ све више бежао и тражио себи спаса у овим планинама и у четницима, или у удаљенијим подпланинским селима, па су се крајем јуна свуда нагомилавали велики народни збегови. Нарочито је усле-
63
дило бегство народа и напуштање својих кућа пред Видовдан, када је хрватска власт у Грачацу издала свој проглас, којим захтева да народ мора остати у својим кућама три дана, пошто ће се вршити „попис пучанства”, а то је значило опште хапшење три дана и покољ. Од тада су се одједном створили велики збегови у Велебиту од народа ближих села и бегства на италијанску окупациону територију у Далмацији. О томе случају пише један од тадашњих млађих сарадника Дане Цицваре: „Усташки проглас о „попису народа” разумели су и они који су сматрали да их Хрвати неће дирати, пошто им они нису ништа скривили, па је све побегло у Велебит, а сва села остала пуста. Улазећи у моје село, и сам у бежању, призор је био страшан. Никога ни да видим ни да сретнем. Нигде живе душе. Куће затворене и пусте. Неколико паса на везу завијавају као да кукају за својима. Мало даље у једном заклону нађох три старице скривене и уплашене. Кажу ми, да су јуче усташе упале у село и одвели Дану Петрића Станисављевића, Саву Јоцина, Милу Станића и друге и да је народ на време избегао у Велебит четницима. Исти је случај био и у селу Главици Ђекића где су многе похватали и побили, као и у другим ближим селима. Нисам могао слушати кукњаву свезаних паса, који су видели када су усташе тукли и одвели њихове домаћине. Пришао сам им и одвезао их. Како сам кога одрешио с веза, сваки ми се поред ногу најпре увијао, као да ми захваљује, а онда су као муња сви одјурили правцем којим је народ побегао у Велебит...”.12а Тучић По одласку Италијана, покољ је вршен у самоме Грачацу и над јамом Тучић под Велебитом-Растовачом. После побијене прве и друге групе грађана Грачаца, убрзо је дошла на ред за клање трећа, четврта, пета са даљим и непрекидним клањем, почев од Илије Алагића среског писара, Стеве Гаћеше судског писара, Браце Терзића такође судског писара, Ђуре Медаковића поштара, Ђуре Гаћеше поштара, Васе Поткоњака општинског службеника, Танасије Маричића ковача, Јове и Раде Мунижабе гостионичара, Боже Ђекића железничког Прометника, Дмитра Шијана и Данила Бјелобабе трговаца и стотине других. (Не наводим овде имена свих тада побијених, јер ће они сви заједно бити уписани у главни Докуменат свих изгинулих и настрадалих са територије грачачке четничке бригаде, који ће бити донешен у посебном одељку ове књиге). Од свих погибија и убијања, херојске су погибије биле двојице осведочених јунака, који су грачачком народу остали светли примери људске храбрости: Марко Растовић железничар и Раде-„Рацко” Цвјетковић такође железничар. О њима ће бити реч на посебном месту, у рубрици ове књиге, где ће бити изложена поједина јунаштва и мучеништва настрадалих Срба Грачаца. Понор Тучић под Велебитом, који се налази поред села Враце, у самом подножју велебитске шуме Растоваче, око 3 км југозападно од
64
Грачаца, је огромна провалија, која гута воду са грачачких бара када су велике кише и поплаве. Овај понор су усташе пронашле погодним за убијање Срба над њим и бацање лешева у њега. Проналаском и отварањем ове јаме у ове сврхе, локална хрватска власт у Грачацу је створила кланицу српског народа, која је радила на организован и систематски начин. Похватане жртве, људе, жене, децу, су довозили у Грачац са свих страна. Једне су убијали, касапили, на грозан начин, у шталама и подрумима огромне зграде Тривуна Мандића, оца проте Милоша, у којој је била и усташка команда. Одавде су их ноћу одвозили мртве у камионима и коњским колима потрпане сеном и сламом до Тучића и бацали их у ту понор-јаму. Друге су живе довозили и над понором их убијали. Жене српкиње су задржавали по неколико дана на тешким физичким пословима, док не дођу на ред за убијање. Када се усташе врате с празним камионима и колима од Тучића, ове затворене жене су теране да с тих возила перу усирену крв својих мужева и синова. Преживеле жене су нам причале да су им усташе кували за храну људско месо и да су у „супи” налазиле прсте мале побијене деце. Дуго времена није се могло знати, где похапшене Србе убијају, где их мртве бацају. Знало се само да их некуда одводе, да их нестаје. Народ је био устрашен и нико није смео да се много појављује, да се распитује и излаже опасности, а камоли да истражује шта је било са одведеним; а усташе су највише радили свој крвави посао ноћу. Особа која је најпре наишла на знак да усташе бацају народ у понор Тучић, је била Jека Рађеновић, удова пок. Петра, из села Главица Ђекића. То је било у месецу јуну када је случајно чувала своје овце на пашњаку, на правцу којим се пролази за Тучић. Када је пригнала овце да се напију воде, приметила је да се у води нешто сјаји. Загазила је у воду и извадила дуванску кутију, на чијем поклопцу изнутра је било гравирано име. Jека није знала да чита, па је кутију ставила у своју торбу с плетивом, донела је кући и показала сину Божи. Божо је на поклопцу прочитао име свога познаника, Илије Жутића железничког ложача, родом из села Штикаде, иначе ожењеног из села Главица Ђекића. По нађеној кутији људи су закључили, да је Илија пре пар дана при спровођењу у смрт бацио своју кутију у воду, као знак да је туда проведен у правцу Тучића, ако је неко нађе. Сутрадан је тим путем отишао Илија Рађеновић, Јекин дјевер, и дошао до понора Тучић, око кога је по каменим плочама видео локве усирене и суве крви. Одмах после тога пренета је по народу вест, да усташе одведене људе убијају и бацају у понор Тучић.13 То су убрзо потврдили и они Срби, који су срећом успели да везаних руку побегну са камиона и коњских кола приликом спровођења до Тучића, а неки су побегли у последњем тренутку приликом убијања. Такви су се спасили чим су се дочепали Велебита и четничке базе Дане Цицваре. Ови су били тешко испребијани са потпуно црним телом од удараца, па су их четници лечили шумским лековима: навлачили су на њихово голо тело сирову овчију мешину, да раствара црну
65
и угрушану крв под кожом. Међу оваквима који су успели да побегну и спасили се, забележени су: Богдан Ђеранић, Никола Радаковић, Ђуро Миоковић-„Бебин”, Ђуро Гаћеша-„Машин”, Миле Поповић, трговац и Ђуро Ђурић-„Ђуђа” који је својом снагом сломио жицу на везаним рукама, а затим изуо ципеле да брже бежи. Од стотине незнаних, народ је сазнао, и у Документу грачачке бригаде је забележено, да су над понором Тучић заклани и у њега бачени и ови Срби из Грачаца: Шијан Д. Дмитар, Бјелобаба Данило, Цвјетковић Николе Миле-„Гурмица”, Станисављевић М. Саво, Цвјетковић Т. Дане, Цвјетковић Ђ. Илија, Цвјетковић Миле, Ћук Радивојесоколаш, Маричић Танасије, Растовић Јеке Лука, Растовић М. Лука, Дукић Ђуро-„Ђукс”, Ђекић П. Петар, Алагић Н. Илија, Гаћеша Т. Никола, Чича Т. Дане, Санадер Миле, Кесић П. Миле и безброј других. ТУЧИЋУ Тучићу тужни, бездани Диве,
Тучићу тужни, ти ниси нама
Сведоче неми прошлости наше,
Једина рана, прошлости наше,
У теби Србе, мртве и живе,
Безброј понора и безброј јама,
Усташке звери у вечност слаше.
Српском народу усташе даше.
Ти си споменик душманске руке,
Док Грачац стоји, док Срба буде,
Гробница без дна, црна и дуга,
Док кроз твој понор валови буче,
Бескрајна као и наше муке,
Ти ћеш нам причат, увек и свуда,
Безмерна као и наша туга.
Како Србина усташе муче.
Над тобом мајке кукају сада,
Ти си нам олтар наше освете,
Сирота деца над тобом цвиле,
Симбол страдања, аманет свети,
У твом понору, бола и јада,
Срби ће часно да те освете
Сви траже своје драге и миле.
За те ће живет, за те ће мрети.
Децембар 1943 Грачац, Лика
Миливоје Вуксановић
Сарадња комуниста са усташама у покољу Страдању многих Срба око Грачаца, нарочито оних наивних, допринело је оно неколико Срба-комуниста са својим друговима Хрватима, поготово у прво време усташког покоља. Природно је да су Хрвати, притајани чланови КПХ, продужили после пада Југославије своја запослења у државним службама НДХ. Са тих својих места они су радили свој посао у припремама за револуцију и сарађивали са усташама у духу партијске инструкције свога секретара, „да се наши људи увуку у нову управу ради сабирања обавештења и ради других циљева”. А ти „други циљеви” су били као први задатак: уништавање потенцијалног непријатеља, који ће сутра сметати развоју револуције. Тај непријатељ за њих су били Срби националисти, па им је
66
покољ од стране усташа добро дошао и они су га помагали, а после су га у револуцији истим начином спроводили. Тај исти задатак су имали и Срби комунисти у Хрватској, па су и они по својој партијској дужности сарађивали са својим друговима Хрватима на ликвидацији Срба националиста, чему има много доказа у околини Грачаца. Зато је више него логично подвући ради примера и доказа, да никакве разлике није било између усташа с једне стране и Хрвата и Срба партијаца-комуниста с друге, када је била у питању ликвидација Срба националиста, као њихових потенцијалних непријатеља. Ратни догађаји и необорива истина су доказали, да у убијању Срба није било разлике између Хрвата-познатог усташе Јуце Рукавине и Хрвата-познатог комунисте Јакоба Блажевића и његовог партијског друга Ђоке Јованића. Јер исти покољ какав је вршио над Србима Јуцо Рукавина као усташки старешина у Госпићу 1941, вршио га је и Јакоб Блажевић као претседник окружног комунистичког комитета за Лику 1942 и даље кроз рат у Подлапачи и по другим местима у средњој Лици. Напред смо рекли, да се комуниста - адвокат Гојко Половина грчевито борио да одврати људе у Грачацу од пружања отпора усташама и Италијанима, захтевао покоравање и радовао се распаду Југославије. Он и његови другови, Крајиновић и остали, одиграли су издајничку улогу према Србима, јер су их потказивали усташама као своје и њихове предратне политичке противнике, и то је било довољно да сви ови први изгубе своје главе. Када су усташе почели одводити и убијати грађане, ови комунисти су говорили народу да се не плаши, да слободно седи код својих кућа, да су одведени само они који су се и сувише бавили политиком и личним расправама с Хрватима пре рата; да је прота Милош Мандић, као српски свештеник, имао стално верске препирке с Хрватима и католичким фратрима, и тако су обасипали народ таквим обманама и преварама. Тиме су покушали да у народ унесу недоумицу и забуну и успели су да прошире помисао „мене неће, нисам крив”. Овоме комунистичком трику су многи људи насели и дуго времена наседали, постали неопрезни, поверовали да им се стварно неће ништа десити, па су тако постали усташка и комунистичка жртва и сви били побијени. Такво злочиначко варање Срба трајало је и после 22 јуна, када је Немачка напала Совјетски Савез и када је покољ био у своме пуном јеку. Наивност и веровање овоме комунистичком трику, не знајући шта они раде и шта с тиме хоће, одвело је неке Србе по селима толико далеко, да се нису склањали од усташа и да нису мислили својом главом, сведочи овај случај: Око Видовдана 1941, у време оног прогласа да народ остане код својих кућа, група усташа путовала је камионом из Грачаца за Брувно, да отуда довезу нове жртве за убијање. Недалеко од пута радила су на њиви три човека из села Дерингаја: Милош Вучковић, Милош Миловановић и Миловановић Мићо. Усташе су их приметили, двојица искочили из камиона, пришли им и рекли да их ту чекају док се они не врате из Брувна. У место да беже, ови су тако и поступили, и ако је
67
био велики покољ, чекали их и сачекали, верујући да им се неће ништа десити јер нису водили политику. После дуже времена, усташе су се вратили, узели ову тројицу, убацили их у камион са осталим похватаним народом, одвезли у Грачац и све побили. То је била последица уверавања једног комунца ожењеног из њиховог села. Комунисти нису бринули ни о покољу, нити о припремама за устанак. Дапаче, сарађујући са усташама у време покоља, они су им спремали терен и место у својим редовима да заједно туку четнике и остатак Срба националиста, па су им многи у току рата приступили. Једна посебно по злочину позната хрватска превара је позив за одлазак на рад у Немачку. Рекли смо да су све установе НДХ, као по команди, радиле систематски злочиначки посао. Све су вршиле припреме за што лакше хватање српског народа и тако стварале усташама плен да кољу. Тако је хрватска општинска власт у Грачацу оглашавала народу разне своје обмане и преваре, као она око Видовдана, да би га у што већем броју домамила у град или бар задржала по селима да не бежи у планине и тако подмакла усташким џелатима да га побију. Разумљиво је, да када ово чита неупознат човек, може да помисли, да здрав људски разум не може да схвати да би власт једне државе могла да овакве језиве и ужасне трикове спроводи; али их је стварно спроводила не само усташка војна команда, него цивилне општинске управе НДХ. Хрватска управа општине Грачац издала је проглас српском народу у месецу јуну 1941 за одлазак људи на рад у Немачку уз „повољне услове”. Немци су тада скупљали и силом терали народ из свих окупираних земаља на присилне радове у Немачку, па је овај случај Хрватима послужио за трик. Њима је требало да се на овај мамац пријави што већи број младих Срба, да дођу са села у град, па да их једним замахом све побију. Овде није требало бити далековидовит и уочити о чему се ради, јер су усташе до тада били побили масе људи из оближњих грачачких села, али су ипак доста успели. На своју несрећу, пријавило се на тај позив око 30 младих људи из села Томингај, 6 км северно од Грачаца, и налетели на танак лед, по оној вешто спроведеној подвали „неће вам се ништа слабо десити”! Сви су заједно отишли у Грачац, пријавили се у општини и дали све потребне личне податке. Општински писари, који су се понашали „услужно” гледали су плен пред собом и рекли им да мало сачекају док добију путна документа, па ће „преко Загреба кренути на пут у Немачку”. Ускоро затим дошли су усташе и целу групу похапсили, повезали, одвели на кланицу и све са тешким мучењем побили, масакрирали. Очевидци су причали да су у овој групи живима очи повадили, удове сасекли. Њихова имена се налазе у Документу настрадалих Срба са територије Грачачке бригаде у XIII-ом Поглављу. Ова група младих људи била је елита овог лепог села Томингај, била је млада српска генерација у најбољој људској снази, расни синови српске нације. Међу њима су нарочито били запажени својом физичком појавом и снагом два рођена брата „Чекљуни”, Гојко и Раде.
68
После овог злочина завладао је још већи страх у народу и по оним удаљеним селима, јер је запретио тоталан покољ и истребљење. Људи су по селима предузимали нове мере предострожности и опрезности, ноћу више нису спавали у кућама, већ су бежали у шуме и склоништа. Из своје шумске базе из Велебита, Дане Цицвара је стално, а нарочито после овог случаја, слао поруке куририма по свима селима, са опоменом народу да не верује пропаганди и преварама да га усташе неће убити, зато „што никоме ништа није крив”, већ да се уклања с путева и да поставља своје страже око села. Од тада су на свима прилазима у села и на узвишеним местима постављене осматрачнице са стражарима, који су осматрали кретање усташа и обавештавали народ. Те страже су чувале и раднике на њивама. Народ се тада бранио од покоља главним и јединим средством: бежањем у брда и шуме. Ко то није чинио, изложио се смртној опасности и био је заклан. Убијање железничара Усташе су у Грачацу најпре почеле одводити и убијати оне Србе који су им били на оку: трговце, свештенике, чиновнике, грађане и људе, које су, она неколика домаћа Хрвата и комунистичка партијца, маркирали као прве да буду побијени. Затим су дошли на ред људи из оближњих села и најзад све од реда, мушко и женско. Почетком месеца јула из Грачаца и његове ближе околине стизале су вести у удаљенија села и у планине, да се је већ ваздух усмрдио од лешева и људске крви. Месец јули је био врућ и ватрен у свакоме погледу. Био је усијан. Усташки нож је био поднешен под грло и старом и младом. Покољ је беснио, страх у народу кулминирао, збегови у шумама расли, мука и невоља су врхунили и на устанак су се четници озбиљно почели спремати, као једино решење насталом злу. У Грачац су усташе довлачиле народ са свих страна на кланицу као стоку, да се човек чудио где га толиког похватају и како га побију! Морамо овде да потсетимо на историјску чињеницу, да је за сво ово време, још од пролећа, Дане Цицвара са групом четника био у Велебиту, али се још није могло ни помислити на устанак и отварање фронталне ватре на усташе, пошто је народ још био по селима, а уз то и не припремљен, па би усташе учиниле још већи злочин. Када покољ Срба Грачаца посматрамо ретроспективно по местима како су их усташе хватале и убијале, и поделимо их по групама: на грађане, чиновнике и разне службенике и сељаке, видећемо да су највише настрадали железничари и други службеници, који су се по паду Југославије задржали у служби Хрватске на железничкој прузи, станици и на другим службама. Ово је потребно напоменути и расветлити ради констатације догађаја и поуке у будућности, јер тај случај је био једно големо и горко искуство са трагичним последицама, које нас потсећају: да човек у опасности мора бити врло опрезан и не сме никада веровати непријатељу који му смртно прети, а хрватске усташе пре-
69
тиле су покољем целом српском народу у НДХ. Они су поклали масе Срба железничара из села Главице Ђекића, Штикаде, око станице, из доњских села - Поткокијерне, Дојића, Цвјетковића, из Граба и осталих. Сви они који нису благовремено избегли, били су побијени један по један, а онда остатак групно. По овоме случају постојала је још онда, а остала је и до сада тешка загонетка и неодговорено питање: Зашто су Срби појединци, и то доста школовани људи, полагали наду и узели на себе смртоносни ризик, да их усташе, можда, неће убити, чак и у време када су од реда убијали српски народ и пунили с њим јаме и поноре, и то све њихове мештане и познанике?! Радећи на железници, и на другим местима, сви су знали, а многи су својим очима гледали да Срби нестају и да и они могу доћи на ред сваког тренутка. Ни ми, учесници у устанку и савременици тих догађаја, нисмо могли онда да тачно одговоримо на питање: Зашто су се појединци оглушили о позив четничких устаника, да се народ склања у збегове, да сачува главу? Како нису могли схватити своју смртну опасност одлазећи на посао и радећи на железници чак и у првим данима подигнутог устанка и отпочете борбе, када је већ од пушчане ватре камен горео око Грачаца и Велебит се тресао?! Ово питање мора остати стално на дневном реду и одговор му се треба тражити. Њим се требају да забаве истраживачи, да пронађу разлоге и елементе који су утицали на те људе да створе себи тако погрешно уверење и да због тога многи настрадају. Верује се да је поклано 80% Срба који су у то време радили у ма каквој служби Хрватске у Грачацу. Зато треба проћи кроз то време и покушати утврдити зашто су ти људи, иначе довољно писмени, наивно налазили себи сигурност од усташа у сугестијама сумњивих људи: да су они, који су до тада већ били побијени, били сувише политички експонирани у предратном грађанском политичком животу, - када су и они сами, сви до једног, били познати Срби националисти, због чега су управо и страдали?! Одговор на то питање је, да је за злочин обмањивања српског народа, нарочито железничара, да им се неће ништа слабо десити, крива комунистичка партија Југославије и њени чланови из околине Грачаца. Тај злочин је заједничко дело Хрвата комуниста и Срба комуниста, који су срачунато и подмукло храбрили Србе националисте да раде своје послове на железничкој станици и другде. То су били они Срби и Хрвати који су камуфлирано радили свој комунистички посао пре рата сакривени у неким политичким партијама. Они су се сада у покољу, у сарадњи са усташама по партијској инструкцији, претстављали Србима националистима као „пријатељи у невољи”, а у исто време омогућавали усташама да их ликвидирају, као своје и њихове политичке противнике. Тако су усташе могле много лакше да одводе и убијају једног по једног Србина запосленог на железници, а да ови и не осете како се то ради и како су упали у клопку. О томе има доста доказа и примера. Овим тврдњама иде у прилог непобитна чињеница, да усташе нису убиле у Грачацу ни једног
70
Србина комунисту, захваљујући њиховим друговима Хрватима, који су заједно радили са усташама. На пример, усташе нису убили Ђекић Стеве Илију, из села Главице Ђекића, прометника на железничкој станици, члана комунистичке партије. Међутим, убили су међу првима његовог комшију и колегу по професији и положају, Ђекић Н. Божу„Кожицу”, који је такође био железнички прометник на станици у Грачацу; али је овај био истакнути Србин националиста пре рата и није мирисао Хрватима ни комунистима. Илија С. Ђекић је у рату био комунистички организатор и главни партијски политички судија Личког партизанског Подручја у злогласној Подлапачи и у Лапцу где је, са Јакобом Блажевићем, осудио на смрт хиљаде невиних и недужних Срба Лике, као наставак усташког дела покоља и уништавања својих политичких противника. И многи други непобитни примери сведоче, да су усташе и Срби комунисти сарађивали директно и индиректно у покољу и да они нису били убијени. Овоме сведочи и пример, да усташе нису убили Дукић Ј. Раду-„Радана”, из села Дукића, познатог „мачековаца” пре рата, и у рату комуниста на високом положају, и ако је и он био на служби као прометник на железничкој станици у Грачацу. Али су убили међу првима његовог железничког колегу, такође прометника на истој станици Тому Пањевића, из села Штикаде. У железничкој трговини на станици Грачац, продужио је радом у служби Хрватске Никола Крајиновић-„трговчић”, који је био члан комунистичке партије од 1934 и секретар котарског кимитета. Њега усташе нису убили и ако им је свакодневно био под носом, али су убили његове комшије, трговце преко пута његове радње, браћу Кончара Дане Николу и Кончара Дане Ђуру. Усташе нису хватали ни убили двојицу познатих предратних мачековаца и комунистичких организатора, Мунижабу Милана и Мунижабу Душана, из села Поткокијерна, а тражили су, хватали и заклали Србе националисте из истог села: Мунижабу Раду-„Шнајдера”, Контића Николу и његовог брата Контића Обрада. Нису хватали ни убили Мачековог политичког барјактара и првог комунистичког сарадника, трговца из Грачаца, Тому Самарџију, али су међу првом групом убили његове комшије, трговце, Дмитра Шијана и Данила Бјелобабу и бацили их у јаму Тучић под Велебитом. А из Томиног села, Томингаја, преварено је 30 младих Срба и намамљено да дођу у Грачац са уверавањем да се не требају плашити, да могу ићи на „рад у Немачку”, па су сви били поклани. Село Дукићи, поред Грачаца, са доста школованих људи, било је пре рата сво мачековачко, осим пар људи, а у рату комунистичко са вишим партијским функционерима. Ни једног од њих усташе нису убили, чак ни њиховог предводника учитеља Милана Дукића! Али су убили два најсиромашнија човека, националисте, два рођена брата, Дукић Ђуру-„Ђукса” и Дукић Илију. И тако бисмо могли за историју навести дугу листу примера, где су Хрвати и Срби предратни комунисти и „шпанци” тесно сарађивали са усташама на ликвидацији српског народа по инструкцијама својих цен-
71
тралних комитета. Међу тим инструкцијама била је и она да не узимају учешће у устанку. Зато су се водећи комунисти, Крајиновић и друштво, пребацили из грачачке околине у Далмацију код италијанског окупатора, када им није сметао фашизам. Али они то нису учинили да се сачувају од усташа, него зато да избегну учешће у устанку против усташа. Остало је врло загонетно, мада доцније откривено, задржавање Срба на запослењу на железничкој станици све до устанка, па и на сам дан устанка, што је постало врло трагично; чему је кумовала спрега водећих комуниста Хрвата и Срба са усташама. Чак на један дан пред устанак, који ће сутрадан планути око Грачаца, и за кога је свак знао, поједини наши људи су били толико заведени туђим и непријатељским погрешним саветом, да су отишли на свој редовни посао на железничку станицу и тога дана изгубили своје главе. Поред осталих, то су учинили и двојица железничара из села Дерингај: Добрић Д. Лука и Миловановић Р. Миладин. Они су отишли „да приме плату, па онда више нећемо ићи”, и никад се нису вратили.14 Још је загонетнији случај мога тадашњег младог пријатеља Раде Н. Јелаче-„Радана Ћалиног”, из села Кијани, који је на два сата пре почетка устанка отишао на свој посао на железничку станицу. Њега сам лично саветовао у вече уочи устанка да прекине одлазак, да не иде сутра ујутру, јер крећемо у напад. Он ми је хладнокрвно одговорио: „Још сутра идем, рекли су ми да дођем”. Ти подмукли саветници из усташкокомунистичке спреге - да му се неће ништа десити, стали су га главе. Сутрадан по подне сасечен је на комаде. У то време, у усташком затвору у Грачацу, била је Раданова стрина Мика Јелача, тада стара преко 60 година, коју је у последњем тренутку спасио долазак италијанске војске и тако остала жива, али и доживотно душевно потрешена. Она је својим очима гледала, како су усташе касапиле живог Радана и стотине других Срба. Када се вратила кући после устанка, пуштена од Италијана, Мика је потпуно „занемила” што се тицало усташког покоља. Од ужаса кога је посматрала и страха који се у њену душу уселио, она никада до своје смрти није о томе ништа проговорила, изузев климањем главе, да је њен синовац Радан и стотине других на комаде сасечен. Клање Срба око Грачаца се наставља Месец јули усташе су провеле у највећем покољу Срба, а Срби у највећем страху од потпуног истребљења. Ситуација је била таква да је изгледала, да је усташки нож стављен под грло сваке српске јединке и да народу нигде више спаса нема, да је смрт свакога чекала на свакоме месту. То није било само малтретирање народа од једне банде или зулум једне групе пакосника, него је то био покољ од једне организоване и легализоване државне власти и њене хорде, покољ до биолошког истребљења и последње српске душе, ако буде достигнута усташком руком. Као и у осталим српским покрајинама, тако су и Срби
72
грачачког среза били убијани на сваком месту и на разне начине. Људски ум не може да замисли, да људи могу да над људима врше такве злочине, на такве зверске начине. Усташе су убијали српски народ пушкама, митраљезима, секирама, маљевима, кољем, клањем ножем, дерањем коже живима, вађењем очију, отсецањем руку, ногу, свих удова, набијањем ексера у главу, распорењем утробе женама, бацањем живих у ватру, бацањем рањених и убијених у реке, јаме и поноре, у море и провалије. Убијали су их у возовима, транспортима, у кући, пред кућом, на прагу, у спаваћој соби на кревету, на улици, на путу, у млину, у цркви, у гостиони, у граду, на селу, у трку, по пољима, на копању кукуруза, на жетви жита, по фабрикама на пословима, у логорима, у колима, на камионима, појединачно везане, групно повезане, на десетине и стотине одједном. Када путују моторним возилима и виде народ да ради на њиви, побију га и оставе да лежи у локвама крви. Убијали су народ свагде, свагде где су га год стигли. Најпознатија и најкрвавија места, која су прогутала хиљаде и хиљаде Срба Лике, међу њима и безбројне Грачане, су јаме: јадовна код Госпића, друге код Перушића, Тучић код Грачаца, Дречини понори под Велебитом испод села Штикаде, Брешће Мандића код Жабарице у центру Грачаца и многе друге познате и непознате спиље и јаруге, у којима леже разбацане кости недужног српског народа. Ови злочини су неописиво језиви. Можда су за младе генерације тешки за веровати, али су истинити. Доказивања и документација о њима морају се износити на видело, да се никада у будуће нигде не понове. Изношење ових документованих злочина није зато, да се продуби мржња између српског и хрватског народа, нити да се тиме каже да су сви Хрвати били усташе и клали српски народ, него да се младе хрватске генерације саме упитају: Зашто је то требало оном делу хрватског народа који је тај злочин учинио и како је могао да такав покољ врши? И да те младе хрватске генерације осуде усташку генерацију, да скину љагу са себе, која се на њих преноси као наслеђе жига злочинства и варварства. Изношење истине о усташким злочинима је правилан пут, да они буду предмет дискусије и осуде, и начин доласка до смирења духова и задовољења правде. Прелажењем ћутке преко тога злочина и затрпавањем истине и бола, као што то чини већ 40 година влада СФРЈ, стварају се услови да мржња стално тиња као запретана ватра, која може сваког часа да се претвори у пожар. Поред тога, тиме се не постиже „братство и јединство”. Легитимни претставници хрватског народа требају јавно осудити и дуго осуђивати тај злочин НДХ, јавно се извинути српском народу и одати пошту његовим невиним палим жртвама. Главна наређења издавана из Загреба по питању Срба и упућивања усташама по Хрватској од вођа Павелића, Кватерника, Будака и осталих, односила су се само на клање, покрштавање, исељавање, на истребљење. Већ у јуну 1941, Павелићев помоћник и усташки војсковођа, Славко Кватерник, изјавио је Харалду Турнеру, начелнику
73
управног штаба немачке команде Србије да „Србин за њега претставља вриједност тек онда када је мртав”.15 Немци, који су у време хрватског покоља над Србима, вршили своје злочине над Јеврејима, почели су се згражати на те усташке злочине и сматрали их већим мајсторима од себе. Премда су знали шта Хрвати раде од Срба, Немце су упознавали италијански официри и генерали. Чак постоје докази, да је немачка окупаторска команда из Србије тражила од немачког Посланства у Загребу да интервенише код Павелића у вези са покољем Срба у НЗХ.16 Међутим, Хитлеров лични изасланик генерал Глајзе Хорстенау (Glaise Horstenau) и немачки посланик - амбасадор у Загребу, Каше (Kashe Siefgried) нису предузимали мере, јер је Хрватска за њих била независна држава и савезница. И Хитлер је негде половином рата изјавио, да ће томе режиму у Хрватској стати на пут и поставити га на своје место. Злогласни хрватски министар, Андрија Артуковић, већ је 5 маја 1941, рекао на збору у Славонском Броду: ,,... Код нас нема милости. Истријебићемо све што је српско, до коријена, још у колијевци”.17 Равнатељ жупске области, Јуцо Рукавина из Госпића, говорио је на хрватском збору у Дрнишу 12 маја 1941: „Све што је српско претворићемо у огањ и пепео”.18 Усташки стожерник за Босну, Виктор Гутић, један од најкрволочнијих, говорио је на хрватским зборовима у Бања Луци, Санском Мосту, Предору и свагде где је стигао како Србе треба клати. У Бања Луци рекао је крајем маја: „Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно истребљење. Не будите слаби спрем ни једног. Поглавник и министри једва чекају да дођу у очишћену Бања Луку, а то ће бити брзо. Ја ћу бити гвоздена метла”.19 Главни организатори усташке власти и покоља Срба у Хрватској су били највернији и лични сарадници Анте Павелића, који су били с њим у Мађарској и Италији. Када су дошли у Југославију на немачким и италијанским тенковима, њих су Хрвати звали „повратници” као авангарду и за разлику од осталих усташа. Они су предњачили усташама у покољу, имали првенство у свему као и неограничену власт и повластице. Ти повратници су били за Анту Павелића и за усташку државу исто оно што су за Јосипа Броза и за КПЈ били „шпанци”, који су били организатори комунистичке власти и свих злочина, са неограниченим правима и партијским повластицама. Тако су обе ове политичке партије и покрета, усташка и комунистичка, и обе њихове војске, усташе и партизани, имали своју авангарду, те повратнике, који су се вратили у Југославију по њеном паду, једни из Мађарске и Италије а други из Шпаније, где су се спремали за злочине над својим народом и за владавину силом. Колико је непријатељска окупација једне земље ужасан и трагичан догађај за њен народ, најбоље доказује покољ Срба у Павелићевој Хрватској, где нико никоме није могао да помогне, јер је свака српска покрајина била окупирана непријатељем и у свима покољ вршен у исто
74
време. Рецимо, Босна није могла помоћи Лици, ни Далмација Херцеговини, чак ни срез није могао притећи у помоћ суседном српском срезу, јер је иста невоља свагде владала, па се није могло знати шта се где дешава. Ни Србија није могла скочити у помоћ српским покрајинама, јер је и њу била притисла тешка окупација. Сваки крај је искључиво био препуштен сам себи, својој судбини и своме отпору, ако га је могао пружити. Усташама није било довољно јама по Лици, него су похватане Србе одвозили преко Велебита до јадранске обале, трпали их у чамце и трабакуле, па их убијали и бацали у море. Међу убијеним на мору било је и много Срба Грачана, који су одведени у Госпић и Перушић, а одатле на острво Паг, где је у месту Слано био концентрациони логор и стратиште о чему ће бити реч на другом месту у овој књизи. Злочин хрватских усташа с покољем српског народа је толико варварски и неописив, да онај свет, било из Југославије или ван ње, који лично то није видео или с тим није упознат, просто не може веровати. Сваки опис ових догађаја може да му изгледа претеран, а онај ко их описује као њихов познаваоц, сматра да их није довољно описао, јер ни најдраматичнији опис не може да потпуно претстави ту ужасну слику покоља. Те кољачке хорде су у Грачацу и око њега највише оргијале у месецу мају, јуну и јулу, када су харчиле, палиле и убијале сваког кога ухвате. Упадали су у околна села и зверства чинили. Тако су упали у село Растовић и поред осталих ухватили и убили Растовић М. Луку„Ујканова” и Растовић Јеке Луку, а онда отишли у његову кућу и убили му стару мајку Јеку и сестру Соку. Соку су најпре обесили за њене косе о шљиву поред куће, а онда је убили. Кад су комшије дошле на овај призор, нашли су Соку под шљивом мртву, а на шљиви јој је остала сва коса с главе с кожом. У истом селу улали су у кућу Боже Растовића„Бошкеца”, убили му жену Бику (њега ће доцније партизани обесити) и кћерку Милеву. Жртве су бацили у канал поред пута пред кућом. Народ засеока Контићи, поред града, је поклан на дан пред устанак. По другим селима су палили куће и у кућама живе домаћине. Убијали су децу и жене, а онда очеве и мужеве нагонили да их закопавају, а затим и њих побију. О оваквим мучеништвима биће донешено на посебном месту. Поред убијања и клања народа око Грачаца, кољачи су довозили Србе у Грачац, на кланицу у камионима из осталих места, из Брувна, Мазина, Клапавица, а убијали су их успут у камионима. једну групу су довезли половином јула од Брувна, поклали их у војничком камиону, истоварили их поред пута између села Дукића и села Брчини и плитко их закопали на ледини код куће Ђуре-„Ђукса" Дукића. У отсуству народа који је био у бегству и није смео да приђе, ови лешеви су вирали из земље, па су се на њих сакупљали гавранови и животиње. Другу групу Срба, пун камион, довезли су у то исто време, са истог правца, када се жито почело да жње под стражом, пред млин Дмитра Растовића, 2 км северно од Грачаца, на реци Отући. Истоварили су их и онако повезане убацили у млин, а онда запалили млин и жив народ у
75
њему. Дрвена грађевина млина у летној врућини и на јулском сунцу планула је као барут. Из запаљеног млина и људских тела која су горела, избио је црни дим и дигао се под небо. Усташе су чекале док се све претворило у пепео и згариште, а док је млин са народом био у пламену и у црном диму, ови синови „тисућгодишње културе” наслађивали су се пуцањем из пушака у млин и у жртве док су гореле. Од страха и овог страшног призора, сав народ из села Тинтори, Растовићи и Брчини, као и са њива на којима је радио, побегао је у Кокијерну. Поред страдања у својој околини, многи Срби Грачаца су страдали по разним крајевима Југославије. Колико је штаб грачачке бригаде могао да прикупи податке и да води евиденцију, забележио је неколико случајева где су Грачани побијени далеко од свога родног краја од усташа, Немаца и партизана. Свагде где су се у паду Југославије нашли, били су јунаци и ступали су у четничке редове. Чим је хрватска страховлада у Грачацу успостављена и почела да убија народ, појединци су успели да се са подешеним исправама пребаце у Србију; нарочито су то успели неколико људи који су били железнички чиновници и радници. Такви су се по преласку у Србију јављали у четничке редове генерала Драже Михаиловића. Сазнали смо доцније, да су већ у првим борбама на Краљеву против Немаца у јесен 1941 дали своје животе: Жутић Р. Ђуро, Жутић Илија, његов брат Жутић Јован, сви из села Штикаде; Вучковић П. Мирко-„Голубанов” из села Дерингаја, Кесић Дане Симо из села Вучипоља, Чича Р. Драган из села Дубоки До. У Србији је погинуо и пешадијски наредник Добрић Т. Миланко из села Дерингај. Негде на овом путу према Загребу убијен је од усташа Болта Саве Лазо из села Кијани, хотелијерски радник. У Босанском Новом убијен је од усташа Дробац Мирка Симо, а у Писаровини његов брат Дробац М. Миле. У Слатини погинули су од Немаца Кесић Миле Раде из села Вучипоља и Тојагић В. Никола из села Вучијак. У Копривници је убијен Ђекић Илије Миле из села Штикаде. У Србији су погинула петорица људи из села Кијани, од Немаца Болта Ђ. Милан, Болта М. Душан-„Мишчов” Болта М. Андрија и од партизана: Јелача Ђ. Миле и Јелача Д. Божо жандармеријски наредник кога су партизани стрељали при своме уласку са Русима у Београд. У Босни је погинуо, према подацима, од Збораша, као четник, Мандић Д. Лазар-„Брацо”. У усташким рукама нестали су у Травнику Гаћеша Ђ. Душан и Гушавац И. Стево, а у Мостару ваздухопловни официр Кесић Петра Мане из села Граба, испод Литице Кесића, а његов брат Раде Кесић железничар, такође од усташа у околини Огулина. оОо Док су усташе клали Србе у Грачацу, и док су Срби комунисти са Хрватима комунистима потказивали и подметали Србе националисте усташама, дотле су Словенци, који су случајно остали у службама у НДХ, спашавали Србе од усташа где су могли, а заштићивати тада Србе, могла се лако глава изгубити. О томе спашавању сведочи овај
76
случај: Шеф ложионице железничке станице у Грачацу за време покоља био је Словенац. У његовој кући послуживала је девојка Сока Кривокућа из села Штикаде, сестра Богдана Кривокуће, који је такође тада радио као ложач на железничкој станици. Сазнавши да се усташе спремају да покољу народ у томе засеоку Кривокуће, Словенац је упутио служавку Соку да хитно одлети до своје куће и да каже Богдану, да с места и без одлагања најхитније дође у његову кућу на станици. Кад је Богдан стигао, Словенац га је убацио у своју собу и закључао га, рекавши му да се не миче и да ћути. У току ноћи отворио је собу и рекао Богдану трагичну вест: „Позвао сам те да бар теби спасим живот, сва фамилија ти је поклана, а ти сада бежи четницима у Велебит”. Тога дана Богдану је заклано 18 чељади у широј фамилији, укључујући жену Саву и њихово троје мале деце.20 Један Чех, Карло Штетка, машиновођа са службом на железничкој станици у Грачацу, спашавао је из усташких руку Србе у време покоља, међу којима и Гаћеша Симе Дану, такође машиновођу, из Подвелебита, кога су усташе ухапсиле у јуну. Штетка је возио воз из Грачаца за Госпић, у чијим вагонима су били похапшени Срби. Он је на свој лични ризик успео да врати воз за Грачац са 15 км пута од Ричица, да интервенише и ослободи неке међу којима и Гаћешу, који се тога дана бацио четницима у Велебит.21 Био је понеки редак Хрват, који је штитио Србе од покоља. Руде Драгичевић, Хрват од села Растовићи код Грачаца, возовођа на железничкој станици у Грачацу, питао је у почетку покоља, док је воз јурио уз Велебит, Србина Илију Николе Контића, кочничара на истом возу, да ли је он био члан Соколског Друштва? На Илијин потврдан одговор да је био, рекао му је да одмах бежи у шуму четницима, јер ће бити ухваћен и убијен од усташа. Илија је одмах побегао у Велебит четницима, а за њим и Јово Кесић-„Абез” који је на возу био ложач.22 Покољ у Штикади Од свих грачачких села у којима је народ поклан, најстрашнији и највећи покољ је извршен у селу Штикади, 2 августа 1941, на дан Светог Илије. И до тога времена, у томе селу и у његовим засеоцима око станице, усташе су већ били побили масу народа. И ако се покољ у овоме селу десио у току устанка, када је он већ пламтио око Грачаца, доносим ову трагедију у овоме одељку књиге. Село Штикада се налази и простире западно од Грачаца, управо почиње још од града и пружа се преко железничке станице, па све до реке Ричице и засеока Поткосе. Кроз њега пролази железничка пруга и пут Грачац-Госпић. Из овог великог села био је скоро сваки човек запослен пред рат на железничкој станици као стални радник, занатлија или чиновник. Тај случај чинио га је добро стојећим и напредним селом, чиме је отскакало од других која нису имала ту срећну околност и привилегију. Ако не сво то људство, али је за сигурно његов велики
77
број продужио своје запослење на станици по паду Југославије, под влашћу НДХ. Као што су железничари и остали потребни службеници у Србији и у другим европским окупираним земљама продужили свој посао под немачком окупацијом, тако је и продужетак запослења Срба железничара у Хрватској био из почетка донекле разумљив. Али, нема сумње да су хрватске власти рачунале, да ће тако запослене Србе лакше постепено похватати и побити, јер су им сваког дана били под оком и под руком; па су се у таквој ситуацији нашли људи из села Штикаде. Догађаји, који су се ређали у ово опасно и трагично време пуна четири месеца, од како је постала НДХ па до извршеног покоља, створили су у народу овог села дезоријентацију и читав комплекс утицаја, па чак и његов посебан менталитет и понашање, за разлику од свих осталих српских села. Ово захтева посебну пажњу и осврт, да се бар донекле расветли не само покољ народа у селу, него и околности под којима је извршен и опште психичко стање у коме се народ нашао и своје држање подешавао. Оно што се мора имати у виду у вези са држањем народа овог села према опасности која је Србима претила, јесте чињеница, да су на железничкој станици продужили своје запослење под влашћу НДХ три врло истакнута и најактивнија члана КПЈ, Никола Крајиновић, Mићо Кончар и Ђуро Дрезгић. Ни једног од њих усташе нису ни хватали и нису их ни убили, а стотине других су поклали. Сва тројица су доцније вршили регрутацију Срба у партизане. Зато је у комплексу тих утицаја и збивања остало симптоматично и загонетно, што је велики број људи из тога села долазио и стално радио на станици. На општу и посебно на њихову несрећу, мало је ко од њих бежао у Велебит или у северна села док су усташе око њих клали њихове мештане. Чак и они, који су у маломе броју били избегли у село Кијани, били су нестрпљиви због страха за своје фамилије, па су се враћали својим кућама и сви главе погубили. Скоро нико или врло мали број људи из тог села се налазио у Велебиту са четницима и Даном Цицваром, нити су се уопште спремали на устанак. Оно што је најтрагичније и загонетно у овој трагедији покоља је не само то што људи из села Штикаде нису узели учешће у устанку и у његовим припремама, него што су заблудом и утицајем других, које смо напоменули, дозволили да их време прегази и да буду поклани. Целу недељу дана, концем јула и почетком августа, све је горело око Грачаца од жестоке борбе између четника у подигнутом устанку и усташа; па је више него загонетно, што је већина народа овог села остала у својим кућама, не бежећи у збегове и планине, и ако су им планине Ресник и Велебит висиле изнад села. Оно што је још горе, велики број људи је за време устанка ишао да ради на станици. Такав став тешко је било разумети онда, и данас, од осталог нашег света, нарочито од бораца из свих других села, који су тада водили устаничку борбу. Упоредо са издајничким радом комуниста, печат трагедије села Штикаде и нанешена му љага је у томе, што је из тога села, из засеока
78
Поткоса, један млади човек, по оцу Србин,-био усташа; што је уникум у српском Грачацу, а вероватно и у Лици. То је био Никола Косић, Николин. Он и отац су радили пред рат као железнички радници на станици. Мајка му је била Хрватица, па је васпитан њеним духом и отишао у редове усташа да коље Србе. Према непровереним подацима, у покољу је лично убио свога оца Николу. Огрезавши са усташама у крви покланих Срба, посебно у очевој крви, он је брзо „дипломирао”, стекао поверење као кољач, убрзо постао усташки официр и добио положај старешине. Он је вешто допринео покољу народа Штикаде, јер га је као „Србин” уверавао да се не плаши, да не бежи, да му се неће ништа слабо догодити, већ да се ради само о покрштавању. На дан Светог Илије, 2 августа 1941 пре подне, усташе су извршиле тоталан покољ српског народа у селу Штикада. До тога дана устаничка борба са усташама трајала је из Велебита и Кокијерне недељу дана и више, и Грачац је био стегнут четничким обручем са свих страна осим са стране села Штикаде, у коме су људи и народ стајали у својим кућама. Тога преподнева и претходног дана, четничке старешине са свих фронтова око Грачаца, вршиле су последње договоре и планирања за општи напад и јуриш на усташе и ослобођење Грачаца. Тога истог преподнева, односно већ ујутру, усташе су блокирале цело село Штикаду, почев од железничке станице па све до реке Ричице. По пар усташа ишли су у сваки засеок и кућу и наредили народу да се обуче у најлепшу одећу и да треба да дође код српске православне цркве Светог Петра и Павла, где ће бити покрштен. Разуме се, са уверавањем, да се никоме неће ништа слабо десити и још су подвлачили „да се Срби у целој Хрватској покрштавају добровољно”! Мора се напоменути да је, поред свих усташких и комунистичких злонамерних уверавања, у народу овог села завладала равнодушност, која је била узела свој кобни мах, као што смо видели из његовог држања. Гледајући свакодневно убијање поред себе, и не одржавајући везу са осталим селима, тај народ је мислио да је дошао смак света и да му више нигде нема спаса. Више му није чинило разлику да ли ће бити убијен данас или сутра, јер је цела НДХ тада била логор смрти за српски народ, па је било и самоубистава из очаја, апатије и равнодушности, а у таквој опасности морао је помишљати, да би му у наводном покрштавању могао бити неки излаз и спас, што је сматрао привременом жртвом. Немогавши да ма куда бежи, народ се помирио са судбином, верујући да је у питању само покрштавање, обукао се у свечану одећу и то свака особа из куће, и у групама кренуо у правцу цркве, праћен усташама. Приласком ближе цркви, која је била на крају села и немо пратила трагедију својих верника, друге усташе су чекали и скретали народ од цркве у другом правцу у баре Каврике. Кад су ту сав народ сакупили, џелати су чекали ватреним и хладним оружјем и све побили и покосили. За кратко време на гомили је лежало око 300 побијеног и
79
искасапљеног народа српског из села Штикаде, укључујући и 100 деце, чија имена се налазе у посебном Документу ове књиге. Тога дана по подне стигла су преко планине Ресника и села Љубовића, на северни кијански четнички положај, на Вршчић Брчинов, два човека из села Штикаде, који су избегли трагедији, јер нису били ухваћени, и саопштили нам трагичну вест, да је народ тога села поклан. Један од те двојице младих људи је био Никола Суша, а име другом познаваоц је заборавио, чини му се да се звао Орељ.23 Од свега народа доведеног на ту касапницу, спасиле су се само две жене: Марија, кћерка Јована Дупора и Даница, супруга Илије Лујића, рођена сестра Дане Цицваре.24 Држање преживелих људи из села Штикаде остало је карактеристично и под утицајем других и после покоља и устанка, као и у рату. Појавом комуниста, били су неодлучни и у дилеми, да ли да стану на страну четничку или партизанску. Већина их је стала уз партизане. Пропаганда, која их је одвела у заблуду „да их усташе неће побити”, поново је успела да их одведе у редове „поштених Хрвата”! оОо Према страним историјским документима, немачким, француским и аустријским изгледа, да су клање народа усташе наследили од својих предака, који су као војници у служби Аустрије, - званично звани пандури, вршили покоље по Европи над Французима, Прусима, Шлезима, Чесима и другим народима. Каже се, да су у европском 30-годишњем рату (1618-1648) заробљеним војницима и народу „отсецали ноге и руке, а потом их на комаде секли”. Даље се каже: „Неки Хрвати су покушали да отргну једној жени дете из наручја, да би га живо испекли... али пошто је она чврсто држала, отсекли су јо) прсте, а њеном мужу гркљан пресекли”.25 Према немачким документима из седмогодишњег рата (1756—1763) Хрвати су као аустријски војници вршили такве злочине, „да су немачке мајке, када су хтеле да умире расплакану децу, плашиле их да ће доћи der wilde Crobat (дивљи Хрват).26 ОЈ ПЛАНИНЕ Ој планине камените, И ви реке наше брзе, валовите; Свуд се нови барјак вије, Равногорске Србадије, - Нови се 6арјак вије. Челична су наша срца, Под ногама земља стење, камен пуца; Потомака Деда старих, Ми смо млади Неимари, Ми смо млади Неимари, - Потомци Деда старих.
Они беху херој Диви, Њина дела још су као симбол живи; То су дела темељ прави, Омладино, ти настави, Омладино, ти настави, - На делу се прослави. Сени Деда сад нас зову, На заклетву за земљицу нашу нову; Зато, браћо, сви код Драже, Да нам прави пут покаже, Да нам прави пут локаже, - Пут Михаиловић Драже.
80
III
УСТАНАК Предустаничко стање, збегови и припреме Ради што бољег упознавања, потребно је нагласити да се устаничка четничка борба против усташа на грачачком сектору, треба временски поделити на два дела: предустаничку са саботажама и припремама из Велебита и на општу устаничку, када је устанак плануо кроз цео срез и сву Тромеђу. Обе врсте ове борбе су непрекинути продужетак оне борбе, када су Грачани разоружали жандармерију другог дана по прогласу независне Хрватске, и дали отпор усташама и италијанској војсци, о чему је била реч. На једној страни владао је непрекидни зулум усташа, са хватањем и клањем Срба и палењем њихових кућа и села, што је било начело њихове државе, а на другој, нашој страни, владао је страх у народу и његово бегство у шуме и збегове, што је захтевало свакодневну борбу сваке врсте и припреме на устанак. Велики број Срба из села ближих Грачацу, који су узели учешће у првом отпору, у априлу, били су забележени од Хрвата, па су морали одмах тих првих дана да буду опрезни, да напуштају своје куће и да беже у планину, да неби били похватани и побијени, и тако су створили почетна четничка гнезда и базе. Зато су прву четничку јединицу у Велебиту, на челу са Даном Цицваром, сачињавали људи из села ближих Грачацу, као што су: Дојићи, Главица Ђекића, Подвелебит, Граб и Вучипоље. Људи из северних грачачких села, као што су Кијани, Дерингај, Томингај, Омсица и остала, били су далеко мање угрожени, јер су ова села била теже приступачна усташама. За званични датум подигнутог устанка на Тромеђи узет је 27 јула 1941, када је извршен напад на усташе у Дрвару и одатле се устаничка борба пренела сутрадан као пламен на све остале крајеве западне Босне, јужне Лике и северне Далмације. Али отпор Грачана и њихов устанак у Велебиту датира много раније и има своју врло значајну и дугу предустаничку борбу, која је са заседама и препадима почела у месецу јуну, а фронтално је почела 19 јула. Ова предустаничка борба је значајна и карактеристична из више разлога: Првог, што је велика група Грачана избегла у Велебит и почела четовање чим се он озеленио пролетним лишћем у месецу мају; Другог, што је народ Грачаца имао већ у самоме почетку борбе свога одважног устаничког вођу, који је већ рано имао свој „штаб” и средиште у Велебиту за организовање отпора и устанка. Трећег, што је Цицвара са четницима пре устанка постављао заседе усташама, вршио местимичне саботаже и препаде, претио из Велебита, сачекивао возове,
81
заробљавао усташке службенике и њиховим оружјм наоружавао четнике. Слао је курире и хватао везе с водећим људима из других крајева и позивао народ око Грачаца да се чува, да не наседа и да се склања у сколоништа. Ова предустаничка борба из Велебита била је значајна и по томе, што је била прва коју је хрватска штампа из Загреба забележила и осудила. Када говоримо о овоме четничком устанку, морамо подвући да је он почивао на три сигурне компоненте: на Велебиту и Кокијерни, на четништву и Цицвари и на борбеном и националном духу грачачког српског народа. Део Велебита о коме је реч је голема планина од Презида (пролаз пута Грачац-Обровац) до села Вучијака на истоку, која стоји изнад Грачаца скоро окомито са највишим врхом Црнопцем (1404). На томе простору су разне планинске развалине, долине и врхови, гребени и пештерије, прекривени стенама и високом боровом и буковом шумом. Има и својих питомих пропланака, малих ливада и на њима врела хладне воде. На његовом нижем делу, изнад пруге, је црквица Светог Марка, боље позната - Светиња, једно најмилије место, дубоко уткано у душе народа. Својом планинском грађом и природом, Велебит је суров, пркосан и несавладљив. Његову дубоку утробу познају свега неколико личких и далматинских горштака, у чије дубине обични људи нису лако залазили. Па ипак, поред све своје сурове природе, гордости и заноса, Велебит је био у оним страшним ратним данима питом, умиљат и привлачан, и постао заштита и склониште народу. Он је био просто отворио своја њедра за склониште прогоњеним Србима и остао појам сигурности. Поред топографски обележеног његовог Црнопца, народ је дао име свима његовим врховима и гребенима, долинама и врелима, чиме Је распознавао његов облик и пространство. Ради бољег упознавања с оним четничким и избегличким Велебитом, наводимо неколико имена тих гребена и долина, тесно везчних за збегове народа и за четничке базе и борбе вођене по њему у одбрани од усташа и доцније од партизана: Палешчић, Огречић, Мирчетин врх, Марков крст, Мирчетина долина, Гаћешин врх, Превија, Кита, Јавор, Водице, Палеж Кесић, Ливадине, Пештиновац, Црвени врх, Давидовача, Плана, Ђурђев врх, Думан и многа друга. Када су настали већи народни збегови, Велебит је постао један велики шумски логор, полигон, на коме су четници већ рано у лето 1941 организовали не само свој штаб и базе, него и свакодневни живот за себе и за избегли народ. За децу су прављени „станови” од грања и прућа и торови за стоку, јер се живот великог броја грачачког народа био пренео на Велебит, чија је главна избегличка концентрација доцније пренешена у један дубоки велебитски замак, у Думан, где се је било збило неколико стотина избеглог народа, махом жена, деце и стараца. У Велебиту су биле све до устанка три главне четничке базе. Једна на средини Велебита, око Јавора, Превије и Водице, где су били махом „Доњани”: Станисављевићи, Дробци, Станићи, Трбојевићи, Мирчете,
82
Терзићи, Радаковићи, Ђурићи, Вуколићи и остали, међу којима су старешинску одговорност носили браћа Дробци-Ђуран и Богдиша, Дакан Станић и Цицварини тадашњи одани омладинци: Јово Трбојевић, Божан Станић, Божо „Ћикин”, Милешко Јоцин и други. Друга база је била мало даље у западном делу Велебита, изнад гаја Гаћешина-Ките, где су били људи из села Главице Ђекића, Подвелебита и грачачке западне околине, мећу којима је организаторски и устанички барјак развијао неустрашиви Радман Гаћеша са Луком Рађеновићем, Даном Гаћешом-„Симатовим” и другима. Трећа је била на источном крају Велебита, изнад Литице Кесића, према Церовцу и Дулиби, где су били део Грабљана и део Вучипољана, а међу првима су Били Кесић Петра Богде, Кесић Јово-„Абез”, Томо Радусин „Шаверов”, Никола Радусин-„Бралиша”. Такође су четничке базе биле изнад села Граба у Кокијерни са старешинама Миланом Санадером и Петром Јерковићем, а део Вучилољана око Тремзине и Малована са Душаном Кесићем, где су свагде вршене припреме за устанак. Све ове групе Цицвара је обилазио и бодрио, Велебитом крстарио и организовао их у једну целину свог шумског одреда, распоређивао им воднике и десетаре, припремао за борбу и вазда служио примером. Мало доцније, пред устанак, његово командно место је пренето у Мирчетину долину. Недалеко је била и главна кухиња, чији је проблем била храна, коју је требало ноћу извлачити из села. На свима истакнутим местима дужом Велебита биле су постављене сталне осматрачнице, са којих су страже цело лето пратиле испод себе по грачачкој долини сваки покрет непријатеља. За прво време у месецу мају и јуну Цицвара је задржавао у својој „активној војсци” само потребан и одређен број људи, којима је давао задатке и оперативне улоге, а остале је слао у позадину, да брину о народним збеговима, а у месецу јулу их је почео све да мобилише. Као што је спроведен војно четнички поредак у Велебиту далеко пре устанка, тако је организован и војно-цивилни форум са успоставом четничког народног Суда, за којим је настала потреба, када су четници почели да „краду” и да из заседа хватају поједине хрватске службенике. Ни једног таквог четници нису судили на лицу места, и ако је покољ трајао, већ су их упућивали на постојећи Суд, ради испитивања о кретању усташа и намерама власти НДХ. Тај први Суд су сачињавали: Илија Миоковић-„Ицан”, Стево Трбојевић-„Грудин” и Дане Станић-„Дакан”. Током јуна а нарочито у јулу, многе фамилије из околине Грачаца су пребегле у Далмацију, у околину Жегара, Билишана, Зеленграда и Кистања на италијанску анексирану зону. Како је покољ све више беснио, народ је све више бежао у збегове и како се коначна одлука за устанак приближавала, четничко воћство је одлучило да позове све младе људе, који су се били привремено склонили са својим фамилијама у Далмацији, да се одмах врате у Велебит и да сваки набави и собом понесе лушку и муниције. У договору са старешинама, Цицвара је написао позив за повратак и за
83
курира упутио свога млађег сарадника, подофицира Јову Ј. Трбојевића, да га уручи и саопшти што већем броју наших људи по далматинским селима. Трбојевић је одмах кренуо на пут и с њим је пошао и његов пријатељ, Далматинац Милић Андре Лазо из села Билишани, код кога му је фамилија била у избеглиштву, и успешно завршио свој задатак. Одзив је био одличан и скоро сви су, осим појединих плашљиваца, били за дан-два у Велебиту. У Жегару, у гостиони „Дринка” Трбојевић је случајно имао састанак са човеком из Херцеговине, по имену Милош Пупавац, који је овамо дошао као претставник херцеговачког првака Чеде Милића, носећи његову писмену поруку и апел на Србе у нашим крајевима, да се дижу на устанак против усташа. Тако је млади Трбојевић имао тога тренутка у руци два позива Србима на устанак од двојице еминентних српских првака, херцеговачког Чеде Милића и личког Дане Цицваре. По повратку за два дана у Велебит предао је Цицвари поруку из Херцеговине, која је прочитана на збору четника и деловала позитивно и охрабрујуће.27 Опет, ретким случајем, овог херцеговачког првака, из Мостара, Чеду Милића, познавали су лично двојица наших првобораца са четничког збора: Дробац М. Ђуро и Рађеновић П. Лука, док су пре рата били у финансијској служби у Мостару, па је Милићева порука била још веродостојнија. (Милића су, као народног националног првака, партизани убили одмах у почетку своје појаве, као сметњу за комунистичку превласт; као што ће нешто касније убити и Цицвару). За време устаничких припрема у Велебиту и у устанку, са Цицваром и грачачким четницима су тесно сарађивали Срби из подвелебитске северне Далмације, са Голубића, Криводола, Крупе и све до Ервеника. Њихови предводници су били Васо Јованчевић, браћа Лазо и Сава Веселиновић-„Шкецини”, Раде Вукчевић, Швоње и други, чија искрена сарадња са Грачанима ће остати чврста сво време рата. Нарочиту видну улогу у борбама по Велебиту с Цицваром је играо Лазина „Шкецин”, (кога ће партизани следеће године због тога убити после тешког мучења). Цицвара је такође имао везу и договор у ово предустаничко време са одредом четника са мале Попине, НадрелаЗрмање, Ровишта и других села, који су се налазили на крајњој источној падини Велебита, око Тремзине и Туровца, под командом тамошњег првака Јакова „Јаше” Будимира. Осим збегова у Велебиту и пребегавања у Далмацију, други збегови народа из оближњих грачачких села су били у јужном делу планине Кокијерне, изнад села Граба, где су водили бригу о народу и устаничким припремама поред осталих Милан Санадер и Петар Јерковић. Главни четнички збор и одлука на устанак До овог времена, половином јула 1941, у летној личкој сунчаној жези све је кључало у грачачком срезу, све је било у напетом и неподношљивом стању од усташког терора и покоља. Планине Велебит и
84
Кокијерна су врвиле од народа, људи, пролазника, курира, збегова, зборних места и од четника махом ненаоружаних. Све мисли и сви напори су били усмерени на спашавање голих живота. На светском бојишту немачка сила је јурила кроз Русију и све мрвила испред себе, а Енглеска била у очајном стању на својим фронтовима. Берлин и Рим су ликовали над успесима Осовине, а Загреб све више претио тоталним уништењем српског народа. Хрватска влада је 18 јула забранила назив „српска православна вера” и назвала је грчко-источна вјера. До овог времена усташе су већ поклале стотине хиљада Срба и Јевреја, а Павелићев доглавник и министар, Миле Будак, је храбрио усташе у злочину и од њих захтевао даље покоље. На одржаном збору у Госпићу тих дана грмео је својим говором против Срба и претио: „Један део Срба ћемо поклати, други део ћемо раселити, а трећи ћемо покрстити и похрватити”. Дане Цицвара је тих дана проглашен од штампе и власти „четничким харамбашом” и највећим непријатељем НДХ, захтевајући од својих оружаних снага да га са уценом ухвате. Такво очајно стање убрзало је припреме и одлуку за устанак, јер другог излаза ни спаса није било. Али у колико се устанак све више спомињао, у толико је та реч у душама народних маса имала два одјека: очекивање спаса и стрепњу за успех, јер дизати се голим рукама на наоружане зликовце, позади којих је била окупаторска сила, била је и сувише смела и храбра одлука. Ништа мања од одлуке Вожда Карађорђа, да се дигне са голоруким Србима против силних Турака и српских потурица. Из шумског штаба у Велебиту, курири су одлазили на све стране, у Далмацију и према Попини, Зрмањи и Србу, ради договора и упознавања шта се ради и спрема у тим крајевима. До тада се већ у главном знало да су усташе извршили страшни покољ у свима крајевима, да је народ избегао у шуме и да се спрема на устанак. Нарочито је слао курире у грачачка подпланинска села, шуме и збегове, са поруком људима да буду спремни на скору борбу, на дати знак. Поред многих одржаних мањих зборова и свакодневних састанака, Цицвара је са својим сарадницима одлучио да се одржи велики и главни четнички збор у Велебиту, у суботу 19 јула 1941 на Палежу Кесића и да се на њему донесе одлука о устанку. На томе великом збору било је присутно преко 200 људи разног доба старости, међу којима добар број наоружаних. За почињање устанка нарочито су се на томе збору залагали Радман Гаћеша, Јово Ђекић-„Губичко” и други сеоски прваци. Цицвара је одржао кратак говор и објаснио да усташе спроводе неиздржљив зулум, да народ поклаше, села попалише и да, осим устанка и борбе, другог спаса нема, „па ком’ опанци ком’ обојци” била је његова завршна реч. На овоме састанку прочитао је поруку Чеде Милића из Херцеговине, где је устанак већ био отпочео. И ако је свима присутнима било јасно, да је подизање устанка против усташа у НДХ у исто време и напад на италијанског окупатора који је био недалеко, на овоме историјском збору донешена је једногласно одлука: НА УСТАНАК!
85
Грачац је тада био велики усташки гарнизон. Према документима хрватских војних команди, која ћемо доцније цитирати, у њему се налазило поред усташа као засебне јединице: 22 деташовани домобрански батаљон, митраљеска чета са тешким и лаким митраљезима, коњички ескадрон, вод жандармерије и до зуба наоружани сви хрватски грађани и сељаци који су се пред устанак из околних својих засеока концентрисали као што су: Тиљци, Ћубелићи, Матијевићи, Кнежевићи, Ивезићи, Јаворовићи и они из села Гудуре. У ствари, ти домаћи Хрвати су били усташки предводници и кољачи на челу са таборником Ђуком Бјелобрком и Антом Тиљком. Чим је устанак отпочео, у Грачац су стизала појачања усташама из Госпића. У коначним припремама за устанак, пред четничким воћством стајала су два главна и велика проблема: недостатак оружја и муниције које је требало набавити и народ у збеговима, кога је требало склонити са ватрене зоне на сигурније место. Да би бар донекле решио ове проблеме, Цицвара је по питању безбедности народа, упутио своја два емисара: Луку Рађеновића и Јована Трбојевића-„Јовину” у Далмацију, у Жегар, да код италијанског команданта покушају добити одобрење за групни прелаз жена, деце и стараца на италијанску окупациону зону, којима прети смртна опасност по збеговима од усташа. Ова двојица су се састали у Жегару са италијанским пуковником у кући трговца Стојана Нанића. Тумач је био један италијански војник српског порекла, такође са именом Стојан. По изложеној опасности која од усташа прети народу по збеговима, италијански командант је одобрио прелаз избеглицама под условом „да нико не сме имати оружје”.28 Одмах после овог, Цицвара је дао у дужност Рађеновићу да из западног Велебита и из Врбице, где је био велики збег народа из села Ђекића, Медаковића, Пантелића, Кончара и других, преведе га у Далмацију, што је овај успешно извршио преводећи га преко реке Зрмање у Билишане, где га је сместио по кућама српских домаћина. И по проблему набавке оружја и муниције за устанак који претстоји, Цицвара је слао групе људи у Далмацију, у Буковицу, да га траже и купују од тамошњих Срба, у чијим селима је остало доста оружја и муниције при паду југословенске војске на почетку рата. У једној таквој мисији била је тројка: Дане С. Гаћеша, Илија К. Гаћеша и Лука П. Рађеновић. Они су у селу Билишанима, Зеленграду и околини купили 800 метака за пушку и платили сваки метак једну италијанску лиру, што се сматрало врло скупо. Када су донели ову муницију у Велебит на својим леђима и предали је Цицвари на Ливадинама, четници су се обрадовали, а нарочито пушкомитраљезац Ђуро Ђурић-„Ђуђа” пеш. подофицир.29 Прве фронталне борбе Напад на Стројарну на прузи Одлука да се на усташе удари фронталним нападом, значило је формирати фронт према њима и створити ватрену зону преко које се
86
више није могло пролазити. Пошто ће борба бити дужа, та одлука наметала је хитно припремање хране за људство на положајима, па су одређене групе, које су већ у току прве ноћи извлачиле храну у Велебит из оближњих села, пасуљ, со и брашно за паленту и остало за прехрану. У хрватском засеоку Ивезићи налазила се стока, коју су усташе опљачкали из разних српских села, па је упућена десетина бораца, који су ноћу отели ову стоку и дотерали је у Велебит заједно са усташким говедаром. Ова ноћна оперција извлачења хране у предвечерје устанка, вршена је и поред обасипања ватром усташког пушкомитраљеза са железничке стројарне на прузи, изнад кога се налазио један четнички вод под командом Богдише Дробца-Милцанова, али му је било нарађено, да без потребе не пуца док се операција извлачења хране не заврши. После извршених ових основних припрема, први напад је извршила 20 јула група из централне-средње четничке базе из Велебита, под личном командом Дане Цицваре. Напад је најпре извршен на железничку стражарницу и стројарну на прузи испод Светиње, а затим и на воз усташа. У нападу на стројарну, стражари и чувари су били брзо савладани без наших губитака. Једни су побели низ пругу према железничкој станици Грачац, а рањени су заробљени с оружјем. На завршетку ове операције, наишао је од Отрића путнички воз праћен усташама, па се Цицвара досетио и брзо постројио групу четника поред пруге и међу њих у средину поставио заробљене стражаре, тако да изгледа да су то железнички радници на прузи, који поздрављају пролаз воза. Трик је успео. Нешто касније се појавио дугачки теретни воз са грачачке станице, са две локомотиве обавијене италијанским заставама. Италијани су знали, да су устаници у Велебиту, па су својим заставама означавали, да то није усташки воз и тиме хтели да прођу а да не буду нападнути. На средини воза, на вратима вагона стајао је италијански војник посматравши изнад себе Велебит и, угледавши групу људи, узвикнуо је: „Serbi, avete fucile” (Срби, имате ли пушке”?) Заробљени стражари одведени су четничком Суду. Приликом њиховог саслушавања, један је доказивао да он није усташа него комуниста, па му је омладинац Владимир М. Дробац приметио да то не чини разлику већ да су слични. На ту примедбу скочио је Рафаило Огризовић рекавши Дробцу: „Ћути ти, мали, ти о томе не знаш ништа”!30 То је био већ тада Огризовићев политички поглед, коме се није придала никаква пажња, али ћемо га боље разумети када о њему буде реч на другим страницама. Чим је чула борбу на стројарни и чим су побегли стражари - службеници стигли на железничку станицу Грачац и поднели извештај, усташка команда спремила је против напад на четнике. Довукла је из Грачаца на станицу камионима усташе, натоварила их на воз и упутила ка стројарни, на место где је борба вођена. Са пуна три вагона усташа, воз је кренуо са станице и са захукталом брзином јурио уз Велебит. Четници су заузели положај изнад пруге, на старом запуш-
87
теном путу, који иде паралепно са пругом, чекајући у добрим заклонима и са командом да отворе брзу паљбу чим воз стане. Четници су ћутали и чекали, воз се примицао и успоравао прилазећи стројарни, а са отворених врата са вагона вирале су начичкане усташе посматрајући Велебит да примете четнике. Кад је воз малом брзином, скоро застајкивајући, наишао на линију четничке заседе, са изгледом да би их могао проћи и умањити своју мету, пала је Цицварина команда: „Паљба, провезе их воз”! Куршуми су обасипали убице, који су у вагонима падали, а команда се понављала: Паљба, паљба, сада је вреднији један метак него десет кад изиђу”! Воз је стао, а усташе почели да искачу отварајући ватру, али су падали мртви и рањени од сигурних погодака из непосредне близине од свега 50 метара. Они усташе, који су искочили из воза, одбијени су да уђу у стројарну, нису могли заузети положаје, већ су натерани да скачу с пруге низ стрми подзид. Видевши стање у коме се нашао и пораз у борби, усташки командант је наредио повлачење, па је воз с оним усташама, који се још нису били искрцали, одјурио натраг низ Велебит на железничку станицу праћен четничком паљбом с других положаја. У томе тренутку им је Илија - звани „Змај” довикивао својим пиштавим и ситним гласом: „Стани мало од Добоја Мујо, и ми коња за трку имамо. Ево пушке коју сте у мојој кући претресом тражили. Није вам то тући мене и гурати ме за кацу”!31 Усташе, који су били искочили из воза, гоњени су низ стрмину Велебита, према кући млинара Ицана Миоковића, чију су шталу запалили и почели да пале и кућу. Нашавши се у томе склопу и притиснути у стопу пушчаном ватром, почели су да беже у групама кроз јаругу и кукурузе, али су сви до једног изгинули. Ово је била једна од већих борби пред устанак на Тромеђи, са великим бројем погинулих усташа и великим четничким пленом. Цицвара је забранио сакупљање усташког оружја тога дана, као и мртвих усташа, из бојазни што усташе могу извршити нови напад са још јачом снагом, па је појачао опрезност и утврђивање положаја. Узео је собом неколико бораца и отишао у железничку стројарну, која је сада била прва освојена саобраћајна тачка на железничкој прузи у Лици и на Тромеђи, односно на прузи Загреб - Сплит. Ослободивши стројарну, у четничким рукама је сада била железничка пруга дужином Велебита. Из стројарне је Цицвара извео неколико трикова. Телефонирао је на станицу Церовац, одакле се нико није јављао, затим је телефонирао железничку станицу Грачац, одакле је добио одговор и питање, ко зове. Одговорио је „Зове вас обезбеђење стројарне у Велебиту”! На ово је усташки чиновник са станице уплашено узвикнуо: „Какво обезбеђење, кад је воз недавно вратио мртве и рањене усташе”?! Цицвара га је умииривао и убеђивао: „Јесте, знам, али ми који смо остали живи, још смо овде у стројарни, пошаљите нам возом нову помоћ и појачање, ми чекамо”! О овоме телефонском разговору говорило се сво време устанка по положајима и збеговима. Сутрадан је организовано сакупљање усташког оружја под јаким нашим стражама и осматрачницама из Велебита, изнад пруге. Упућена
88
је група од двадесетак младића, од којих половина бев оружја, који су се спустили низ Велебит у луке. Пронашли су и изнели у Велебит 9 пушака, неколико пиштоља, ранаца са санжерима муниције за пушкомитраљез, усташких капа, бомба, разних папира и предмета. Код једног усташког леша нађена је сребрна кутија проте Милоша Мандића, на којој је било угравирано његово име и датум венчања.32 Усташки лешеви остали су где су и пали. Тек другог дана по подне, када им је из Госпића стигло појачање, кренуло је из Грачаца око 100 усташа према четницима у правцу подножја Велебита кроз засеок Мирчете и Радаковићи. Ту су задржали главнину, а једно оделење упутили преко луку у правцу где су им лешеви лежали, са задатком да их извуку. За све ово време четници су их пратили са својих положаја изнад пруге, посматрали их и могли су да их броје. На обе стране владала је дуго гробна тишина, исчекивање, а по селима није било ни једне живе душе, осим паса. Цицвара је преко везе, од уста до уста, наредио да нико не опали ни један метак, док не буде чуо пуцањ с његовог командног места. Усташке претходнице су кретале полако и пажљиво користећи заклоне, застајкивајући, осматрајући и у кратким покретима дошли до средине луку, где протиче поточић зарастао у раките и сашу. Ту су се задржали читав сат времена, прикривени позади ове природне маске. Делило их је још само пола километра до мртвих усташа. Али, ако крену даље, пут би их водио у клопку и у сигурну смрт, јер су четници посматрали, чекали најбољи моменат и ћутали, па је та тишина усташе мучила и страх им задавала. У место да продуже, они су у истом стрељачком поретку почели да се враћају натраг. У томе тренутку проломила се Цицварина команда: „Отступају, паљба”! Гробну тишину прекинула је урнебесна четничка ватра, а усташе су падали мртви и рањени по њивама и малим кукурузима, а њихови митраљези из главнине узалудно су тукли по широком Велебиту. У току ноћи су извукли само оне своје мртве, који су им били ближе. Тек сутрадан, трећи дан борбе, извукли су остале лешеве помоћу затвореног српског народа, који је чекао за покољ у затворима, кога су упутили испред себе на коњским колима, да на њих товаре мртве усташе, па четници нису могли пуцати у свој народ. Усташе опкољавају четнике и њихов пораз у Велебиту Два дана после завршених ових првих борби, усташе су 24 јула извршили други и већи напад на четнике у Велебиту. И овог пута пребацили су се возом и већом снагом се искрцали на железничкој прузи, на једном завоју - кривини изнад луку, пре него што се стиже до уског пута који с пруге води цркви Светињи. Њихово искрцавање се није могло да примети са ни једног четничког положаја због окомите стрмине и поменутог завоја, па су се усташе кроз густу и ниску шуму привукли уз стрми Велебит до првог четничког положаја на Огречићу Мирчетину. Отворена је паљба и борба вођена, али је та група чет-
89
ника била присиљена да се повуче на виши велебитски гребен. У борби је рањен Кесић Петра Богдан (доцнији командир 2 чете у бригади). Усташе су дошли до цркве Светиње, мислећи да се на томе делу налази четничка команда и да је ту главни збег народа, па да га покољу. Цицвара је извршио концентрацију осталих четничких група и са противнападом предусрео усташе и приморао их на отступање. Враћени су натраг тако да су стрмоглавце скакали низ крш до пруге, укрцали се у воз, који их је чекао на кривини камуфлиран, и побегли на железничку станицу у Грачац. Та борба је трајала цео дан, па су четници успели да овладају и поново заузму своје раније положаје. После ове борбе и свога трећег пораза у неколико дана, усташе су кроз следећа два дана створили план нове акције, до кога времена су, довлачењем нових усташа и домобрана из Госпића, још више појачали свој гарнизон. Одбијени у два напада из воза, потучени и истерани из Велебита у који су били успели да уђу са северне грачачке стране, усташка команда у Грачацу је створила врло замашан оперативни план потпуног опкољавања четника у Велебиту са јужне далматинске стране, с циљем да их униште. Други циљ им је био да опколе и покољу неколико стотина народа, чији се велики збег налазио у велебитској дубини, на ускопутном пролазу из Лике у Далмацију, у једној котлини, званој Думан, где су се налазиле колибе и станови далматинских сточара. У ову операцију кренула је ноћу из Грачаца путем према Обровцу, чета од 100 усташа и ујутро 28 јула попела се од Презида уз јужну страну Велебита, са далматинске стране, уз пут опљачкала станове и колибе Чабрића и поклала кога је затекла. За водића су узели дугогодишњег велебитског лугара, Хрвата Павичића, који је добро познавао све путе и путељке ове високе и простране планине. Један вод од 40 усташа изишао је у подножје великог велебитског гребена, Црвени врх, с леђа четницима и кренуо уз његову коту звану Давидовача с циљем опкољавања четничких положаја и база, а главнина је опкољавала са запада. Далматински чобани, сакривени у камењу, посматрали су и бројили усташе, и међу њима препознали лугара Павичића, који их је водио, па су одмах обавестили старог Јована Веселиновића, чувеног велебићана, званог „Шкецу” који је био најбољи познаваоц Велебита и у њему провео живот са својим стадом. „Шкеца” је био познат по снази свога грла и снажног гласа, који је одјекивао с брда на брдо, када је неког звао или с неким разговарао преко развалина. Видевши лично усташе, Шкеца је употребио сву снагу свога грла, којим је као најмоћнијом сиреном звао, звонио на узбуну и обавештавао да усташе наилазе с леђа. Његов глас је одзвоњавао развалинама Велебита. Звао је са своје високе осматрачнице: Оооо Четницииии ... брже ајте, брже на црљени врх (једна висока кота од црвеног камена) Оооо Цицварааа... Оооо Радманееее... са јужне стране иду усташе... ајте брже... брже ајте!33 Цицвара је тога тренутка био отишао у Голубић ради даље организације борбе и осталих потреба.
90
На овај позив, описује очевидац и учесник, једна четничка група око Думана и по околним врховима, на челу са Радманом Гаћешом, пожурила је уз падину црвеног врха и коту Давидовачу. С једне стране журиле су усташе, а с друге четници на исту коту и у исто време. Усташама је успоравала кретање пљачка из станова Чабрића и терет ратне спреме на леђима, а голе и хитре четнике служила је срећа, што је њихов успон на врх коте био блажи, па су стигли на гребен за педесетак метара и неколико минута пре усташа и тиме ове приковали на стрмој падини. Борба се одмах развила, али борба на живот и смрт и ретке шумске вештине и герилске тактике. Усташе су се сада нашли испод четника у падини стрме коте, користећи камење и природне шумске заклоне, што је отежавало сигурне пушчане погодке четницима. Радман је, по предлогу довитљивог шумског стратега старог „Шкеце”, наредио да се с врха коте одваљују и отискују камене стене на усташе на падини и у подножју и да се тако покрену из заклона и истерају на чистину и видело. Тактика је успела. Када су се ове огромне стене почеле да ваљају низ стрмину и да као силни оркан све ломе испред себе, усташе је обухватио страх и паника, па су принуђени да искачу на чистину, а четници их гађали једног по једног сигурним погодком, као истакнуте мете на стрелишту. У томе тренутку пристигла је и друга група четника под командом Ђуре Дробца-„Милцанова” са својих положаја с Пештиновца и Палешића, која је ударила усташе с леђа. Опкољени у големој планини, усташе су се нашли у безизлазној ситуацији и у клопки, па је Шкецин црљени врх постао убрзо заиста црвен и закрвављен усташким лешевима. Пошли су у опкољавање, па су се нашли опкољени. Али позив на предају и одлагање оружја онима, који још нису били изгинули, још их је више уплашио у блокираном простору. Четници су хтели поштопото да заробе бар неколико живих усташа, да лично пред собом гледају дивље људождере у облику људи, који су могли да секу на комаде хиљаде народа, жена и деце! Овај високи вис Велебита, чију планинску тишину је могао да ремети само лет орлова и понекада у лето глас неког горштачког пастира, постао је крваво бојиште. При крају савлађивања непријатеља отискивањем стена, оружаном борбом и опкољавањем, четници. су прискакали к њима и на њих коначно јуришали. „А кад смо слетили међу њих”, пише учесник те борбе у своме награђеном напису, „тек онда је требало видети Радмана Гаћешу. Велика журба га је смела, па не зна шта пре да почне, да ли да прикупља разбацано оружје, или да усташе пригони у буљуке”.34 Заробљен је пушкомитраљез, преко 20 пушака, 3 пиштоља и муниције. Погинуло је 28 усташа, десетак побегли и три заробљена. Поред усташа из Лике, међу њима је било и оних од Загреба и Карловца, који никада у животу нису крочили по оваквим планинама и кршевима. Када је видела шта се десило са оним водом усташа на црвеном врху, главнина је побегла натраг са лугарем Павичићем на челу.
91
Заробљене усташе су доведене у збег српског народа, у Думан. Међу заробљенима је био и њихов заставник (потпоручник) водник поменутог вода. Довођење заробљених усташа међу избегли нарород, који се већ месецима потуца, бежи и чува само голи живот, и коме су многи од фамилије побијени, био је врло узбудљив моменат сам по себи. Нешто као, када бисмо бесне курјаке дотерали повезане у кавезу међу преживеле овце, које они још нису били успели да подаве и покољу. О томе моменту и случају учесник пише: „... Потражио сам по колибама Радмана у Думану, који ме је први угледао и пошао ми у сусрет са својим синчићем у наручју, показујући му руком на заробљене усташе, од којих му је мајка пуким случајем спасила живот код Чабрића станова. Са радозналошћу сам очекивао сусрет заробљених усташа и нашег народа, коме је од свега што је имао преостао само голи живот у збеговима. И тај сусрет ме запањио. Догодило се нешто сасвим друго и неочекивано. И овог пута дошла је до изражаја племенитост душе српског народа. Док су се усташе тресле од страха, свесни својих злочина, дотле су наше старице бојажљиво прилазиле њима, питајући их да ли су жедни и гладни, што је на једног младог усташу, иначе по чину заставника, деловало тако поразно, да од овог момента више није никоме погледао у очи. А када је Радман пришао заставнику и упитао га за намеру њиховог заласка кроз Велебит с леђа, овај је одговорио: „Ми смо сви у овој сатнији добровољци, а наша намера била вам је потпуно јасна.”35 После ове победничке борбе, усташка нога више никада није крочила у Велебит, осим када су многи од њих скинули с главе слово „У” и као „поштени” ставили петокраку звезду, гонећи и даље четнике под именом партизана. Цицвара је прогласио Велебит поново слободним, а он лично у очима народа и четника постао легенда јунака и признати вођа народног отпора свога краја. После ових борби у Велебиту, вођених од грачачких четника целу недељу дана пре општег устанка на Тромеђи од 20-28 јула 1941, настала је општа наша концентрација за напад на усташки гарнизон у Грачацу. Напоменуто је, да су четници из Грачаца и четници из подвелебитске северне Далмације чврсто сарађивали у предустаничким припремама и борбама. Северно далматински четници из села Криводола, Голубића, Крупе и све до Ервеника дигли су свој устанак, крајем јула извршили напад на усташе и јуначки ослободили српски православни манастир у Крупи, посвећен Успенију пресвете Богородице Велика Госпојина. У овај манастир уселило се око 40 усташа и у њему створили своју базу и власт, окупирали манастирски посед, пљачкали његову имовину, обесчастили га и служили се његовим зградама за своју одбрану. (Игуман манастира, јеремонах о. Саватије Мажибрада, срећно је избегао да га усташе не ухвате и закољу, али годину дана после, то ће учинити партизани, као и остале националне прваке Србе.) Опколивши их са свих страна, четници су захтевали предају, што су усташе одбили. Затим су четници јуришем упали у унутраш-
92
њост манастира и успели да се попну на кровове манастирских зграда и тако овладали манастиром. Само двојица усташа су успели да побегну, а сви остали су у овој борби спаљени. С наше стране погинуо је четник Шошкић. Општи устанак и обруч око Грачаца Нападом четника на усташе у Дрвару, у западној Босни, и борбом четника Грачаца недељу дана по Велебиту, у јужној Лици, општи устанак је тиме био не само подигнут, него је у свима српским местима на Тромеђи плануо као буре барута дотакнуто ватром. О почетку устанка у Дрвару, један од учесника и водећих организатора у томе делу Босне је написао: „На дан 15 јула 1941 одржан је на планини Уилици састанак устаничких вођа, на коме је донета историјска одлука, да се устанак дигне 2. августа - на дан Светог Илије, дајући му назив илиндански устанак. Међутим, међувремено је једна четничка петорка направила заседу на путу између Оштреља и Дрвара 26 јула 1941 и ту сачекала један ауто, у коме су се налазили хрватски усташки официри: бојник (мајор) Фердинанд Конард и поручник Јосип Фрагета. Патрола је отворила ватру и оба официра су погинула. Ту петорку су сачињавали: Никица Кецман, Милан Миљевић, Бранко Богић, Јово Дамјановић и Симо-„Мимо” Бурсаћ, од којих су већину побили комунисти. Тако је напад на Дрвар почео 26 јула и трајао три дана”.36 Пламен устанка с Грачаца у Лици и с Дрвара у Босни разнео се као буктиња широм Тромеђе ка Босанском Петровцу, Грахову, Гламочу, Трубару, Цвјетнићу и даље под воћством Бране Богуновића, Илије Деснице, Мане Роквића, Марка Ђућуза и других првака и наставио се кроз цео доњелапачки и грачачки срез у јужној Лици: од Тишковца, преко Срба, Лапца до Бихаћа и од Плавна и Прибудића, преко Зрмање, Велике Попине, грачачке долине, Брувна, Мазина све до Удбине, под командом Мирка Марића, Миће Лукића, Дане Цицваре, Миће Обрадовића, Пајице Омчикуса, Николе Дрче и других јунака. (Већину ових народних првобораца пострељали су партизани по налогу КПЈ баш зато што су били првоустаници и борци за слободу свога народа). У свима овим местима и крајевима дигло се одједном на ноге и у борбу и старо и младо, јер је било „бити или не бити”! Када је једном ударено на заклетог непријатеља, он је морао бити протеран и онемогућен у интересу животног народног опстанка. Четничко гесло „Слобода или смрт” било је у својој пуној примени. У борбу је скочило све што је било кадро да се бори. Пошло се у бој и у своју одбрану с оружјем и без оружја, са секирама, вилама, штангама, мотикама. Хиљаде четника-устаника нашло се одједном на положајима, на фронту, а онда у јуришу. Свака усташка постаја-станица у свима поменутим местима била је опседнута, а онда ватром планула. Усташе су свагде гинули, горели, или су понегде као зверад побегли, ако су имали куда да беже. За недељу дана борбе, сва поменута места су пала у
93
четничке руке осим Грачаца, око кога ће борба дуже трајати, јер је он био велика усташка концентрација и главна комуникација на линији Загреб-Госпић-Книн, па је требало претходно сва околна места очистити и онда на њега ударити. оОо Још док су се водиле борбе у Велебиту последње недеље месеца јула, припремале су се на општи устанак широке људске масе из свих источних и северних села грачачког среза, из општине Зрмање са Великом Попином, из општине Брувна и Мазина. У питању су били хиљаде људи, који су крајем јула кренули на положаје око Грачаца, формирајући поред јужног, источни и северни фронт за опкољавање и напад на усташе. У дане 28 и 29 јула (понедељак и уторак) прекинути су сви летни послови на пољима северних грачачких села, који су рађени под стражама и осматрачницама, док су села ближе Грачацу већ била пуста. Старешине села и организатори устанка позвали су људе по својим селима и засеоцима на коначан договор и последње припреме за устанак, „кога Цицвара већ води по Велебиту” наглашавало се на свима местима. Такви народни скупови одржани су у та два дана по свима селима почев од Вучипоља, Граба, Глогова, Грцала, Губавчева поља, Омсице, Кијани, Дерингаја, Томингаја, Љубовића, а исто тако су одржани у општини Брувну и Мазину, свагде са једногласном одлуком: на устанак! Једино село Штикада није се било укључило у устаничке припреме из околности које смо напоменули. За дан општег устанка, опкољавање и напад на усташе у Грачацу одређен је 30 јула 1941, на свету Огњену Марију. Главну организацију припрема на устанак у горњим селима и предводничку улогу за формирање северног фронта, спроводили су два одважна устаничка четничка првоборца: Совиљ Боже Петар-„Пепић” и Седлан Јована Петар, оба из села Кијани. У уторак, 29 јула све је било спремно и утврђено за сутрашњи покрет и напад. Тога и претходног дана, 28 и 29 јула, после својих припрема, четници Зрмање, Попине и Растичева потукли су својим осветничким налетом и практично потпуно уништили усташе у својим местима. На Отрићу и Зрмањи и на више места разорили железничку пругу, а онда извршили напад на железничку станицу Малован. У овој борби на Маловану, јуначки је погинуо у јуришу као прва жртва из Грачаца пала у боју, Давид Ђ. Јелача, о коме ће бити реч на посебном месту. Овог дана и овом борбом попињских и зрмањских четника ослобођена је сва источна територија грачачког среза, све до Пађена према Книну и тиме било обезбеђено залеђе за концентрисани напад на усташку базу у Грачацу. У среду ујутро, 30 јула, Грачац је био опседнут и око њега стегнут узак обруч, изузев са запада, од села Штикаде. Цео нападни опсег био је подељен на три фронта: Први, јужни-велебитски, који се простирао дужом железничке пруге од села Гаћеша до Литице Кесића, под командом устаничког вође, Дане Цицваре, са искусним герилцима из
94
доњих села, од којих су многи већ три месеца били у Велебиту и који су претходне недеље у три своје борбе задали тешке и поразне ударце усташама. Други, источни-грабски, који се протезао испод јужног дела планине Кокијерне према селу Грабу и Вучипољу са главним положајем и командним местом на брду Рујевцу изнад села Дробци и Тојагићи, кога су формирали четници из села Вучипоља, Граба, Глогова и Поткокијерне. На овај положај су стигли следећег дана четници из Велике Попине и Зрмање, под командом морнаричког поручника Миће Лукића. И трећи, северни-кијански фронт, на линији Црни Врх-Вршић Брчиновмост Растовић-село Тинтори, кога је сачињавало огромно људство свих поменутих горњих грачачких села, под командом резервног поручника Марка Т. Мандића, упрвитеља основне школе из Дерингаја. Од овог дана главно тежиште напада и борби пренешено је на овај северни фронт и тако ће остати све до свршетка устанка у месецу септембру. Трубач свира збор за полазак у бој Полазна тачка у борбу за села северно од Грачаца, Омсица, Губавчево поље, Кијани и Дерингеј, била је Коса Седланова, где почиње село Доње Кијани, 5 км од Грачаца. Када је сунце ујутру „отскочило”, Обзнану а затим и Збор за долазак људи на зборна места, свирао је својом војничком трубом Болта Петра Тодор, из села Кијани, бивши трубач 54 пеш. пука из Книна. У паду Југославије он је донео кући пушку и трубу и носио их на себи цело време рата у четничким редовима, одбивши да их на захтев и претњу преда хрватским властима. У оној јутарњој тишини, звуци Тодорове трубе одјекивали су на све стране, а безбројне људске масе кренуле из својих села с оружјем и без оружја, прекривајући поља, њиве и путеве, излазећи на своја зборна места, а затим се спуштале у дугим колонама и широким стрељачким стројевима низ обе обале реке Отуће у правцу Грачаца. Ни једна мушка глава од 16-60 година није остала код куће, па се може рећи да ни једна држава није тако лако и брзо спровела мобилизацију своје војске, као што је био овај случај. Тај покрет толиког људства, решеног да се голорук бори, посматрао сам тога јутра с дурбином са Косе Седланове, и сећам се да је та слика изгледала лепша него иједна са најбољег ратног филма; изгледала је величанствена и витешка. Одавала је у визији слику поласка српске војске у бој на Косово под воћством честитог цара Лазара у сусрет силној турској војсци. Истим задатком кретала је сада четничка војска Срба у сусрет усташама, спремна да изгине у одбрани од нових Турака. Разлика је сада била само у томе, што на овој новој српској војсци није звецкало нити се сијало свијетло оружје, јер га није било. Поред недовољно пушака, био је само један пушкомитраљез у рукама Јована Маричића-„Јовачина”, из села Поље Губачево, кога је донео из рата и сачувао га. Остало оружје биле су секире и мотике или голоруки људи, али је у свакога
95
било срце од јунака, јер нико није пошао да осваја туђе, нити да другоме намеће своју власт, него да одбрани угрожени голи живот. Тога јутра, на свету Огњену Марију, ове колоне спустиле су се према Грачацу и вапоселе положај на линији: Црни врх-Голи врх-Вршчић Брчинов-мост Растовић-село Тинтори, и тиме је био успостављен северни Кијански фронт за напад на Грачац. Овог јутра устанак је плануо, по плану и свом жестином, у општини Брувно и Мазин. Огромно четничко људство из свих села: Дубраве, Плећаши, Обрадовићи, Миљуши, Петровићи, Крајиновићи, Гутеше, Чубриле, Радаковићи, Блануше, Тојагићи, Дукићи и из Мазина, кренуло је у напад на усташе на томе простору. Већ у првом силовитом нападу, четници су не само брзо савладали усташке постоје, него су их све заробили и њихове станице разнели на парампарчад. Главни предводник устаничких операција у бруванском сектору био је Мићо Обрадовић. Он ће доцније бити међу првима који ће уочити опасност у појави комуниста, па ће зато живот изгубити. Успостављени северни кијански фронт, већ овог дана доминирао је простором до Грачаца. До првих усташких положаја на Брду Цвјетковића, на северном излазу из града, делио нас је размак од 2 километра. Око 1 сат по подне опробана је прва борба. Усташе су извршили извиднички покрет с правцем на наш северни фронт. Претходница са пуним камионом усташа кренула је путем Грачац-Брувно да испроба четничку снагу и положаје. Прошли су села Цвјетковиће, Растовиће и Дукиће и камион продужио према мосту Растовић. Ми смо ту усташку претходницу добро пратили, ћутали и пустили је да приђе што ближе. Кад је стигла до раскрснице пута који се одваја за село Кијани, четници са Вршчића Брчиновог су отворили ватру и један од одличних стрелаца, Никола М. Иванић, из села Поље Губавчево, погодио је из свога карабина у предњи котач и мотор камиона, који се сручио у канал поред пута. Четници су извршили противнапад јуришем и у скоковима за њима прелетели села Растовићи и Дукићи и најурили их натраг у Грачац, заробивши петорицу. Услед овог јуриша, међу усташама је завладала паника у граду и паковање за бегство, како су нам причале преживеле жене, али како ово није био општи напад са свих страна, четници су се повратили на своје положаје. Нешто после два сата по подне, после завршеног јуриша, приметио сам дурбином на усташком положају, на Брду Цвјектовића, међу групом усташа, Радана јелачу, где се с њим објашњава човек у цивилу, у белој кошуљи, Анте Тиљак, домаћи усташки кољач. То је био онај Радан, што је тога јутра отишао „још само данас” на свој посао на железничку станицу. На повратку кући, усташе су га ухапсиле. Препознавши дугачког Радана, позвао сам његова два рођена брата, Божу и Давида, да скоче у мој заклон и, рекавши им шта сам видео, дадох им дурбин да се увере. И они су препознали брата, гледајући како га Анте Тиљак физички рукама окрену и одведе у Грачац. То је био пут на кланицу. После дуго година причали су нам посетиоци из
96
Југославије, да је Анте Тиљак остао некажњен за злочине покоља и да с времена на време пркосно дође у Грачац, заштићен комунистичком власти и „братством и јединством”, а осуђени су и побијени стотине четника, који су се против њега и других усташа у устанку борили. Око 3 сата по подне истог дана, усташе су кренули поново из Грачаца у напад на северни четнички положај, овог пута са јаким и комбинованим снагама, коњицом и пешадијом, крећући се истим правцем којим се кретао камион. Са дурбином сам пратио њихово кретање, које се видело као на длану, и преносио извештајем на командно место. Пред пешадијом кретао је с Брда Цвјетковића ескадрон коњице, која је ишла уз обе ивице пута, све до села Растовићи и Дукићи, и ту се зауставила. Одатле се пешадија, у јачини једног батаљона, развила у фронталне стрељачке стројеве и кренула у напад. Четници су их чекали све док наступе преко њива испод села Брчини, а онда су отворили ватру. За време борбе, која је дуго трајала, приметили смо да међу усташама има и домобрана, јер смо слушали команду усташких официра, који су се на њих љутили што се боље не боре, псујући им мајку с прекором, „зар се тако домовина хрватска брани”! Тукући жестоко из десетине митраљеза, усташама је успело да уђу у село Брчини, из кога је сав народ избегао у планину, па су га одмах запалили а дим се дигао до под небо. После тешке борбе усташе су враћене натраг у Грачац, а четници су са заробљеницима и пленом пред вече померили свој положај на Црни врх и Кокијерну, ради утврђивања новог плана за општи напад на Грачац и ради организовања исхране људства на положајима. У овим почетним данима општег устанка, народ је из свих села, која су сада дошла под ватрену зону, побегао преко Кокијерне у даља села. Међу оним који су бежали у Далмацију, код Италијана, нарочито су били комунисти, које је Партија тамо упућивала да избегну устанак и да сачувају главу за своје време после устанка. Овим избегавањем устанка комунисти су хтели да покажу усташама своје држање, да би их доцније добили у своје редове за борбу против четника. Међу повратницима из Далмације, по свршеном устанку, био је и најглавнији партијски политички организатор, Никола Крајиновић „трговчић”, који је за време покоља куражио Србе да им не прети опасност од усташа. Као довитљив човек, нашао се с пушком о рамену међу четницима на положају Цијукова Главица, изнад села Совиљи у Кијанима, и када је покушао да врши своју неку пропаганду, постао је сумњив, па су га разоружали. Он ће доцније, као високи партијски функционер, жигосати многе ове устаничке првоборце као „фашисте”, па ће их партија пострељати по плану своје ликвидације Срба националиста. После овог ватреног окршаја са усташама 30 јула и помирења свога положаја у току ноћи на више планинске висове Кокијерне, четници са северног кијанског фронта су сутрадан заузели поново своје положаје на коме су били претходног дана и стегли обруч око Грачаца са те стране. По ослобођењу Зрмање, Отрића и Малована, чет-
97
ничке снаге из тих места и из Велике Попине, под командом поручника Михала-Миће Лукића, дошле су у помоћ грачачким четницима за коначни напад на усташки гарнизон у Грачацу, чији је истакнути положај био на брду Рујевцу, који доминира простором до града. Свој јужни фронт непосредно испод града, дужом железничке пруге, Цицвара је још боље утврдио и блокирао пут Обровац-Грачац изнад села Гаћеше под Велебитом. До сада је Грачац био скоро две недеље под сталном четничком ватром и притиском. Сада је око Грачаца била концентрисана, на сва три фронта, велика четничка снага у људству, око 5.000 људи. И ако је наоружање пушкама било врло мало у сразмери са толиким људством и у односу на усташки гарнизон наоружан до зуба, ипак су четници имали на свакоме фронту по један, негде два пушкомитраљеза, што је много значило. Сваки метак је чуван као златна вредност, а пушкомитраљези су радили само када је потребно. Најбројнија људска снага је била на северном кијанском фронту, за кога су била везана бројна села све до Мазина. Ослобођењем Брувна и Мазина, успостављена је фронтална борбена линија на дужини више од 15 км која се пружала: Црни врх-село Тинтори, Смљече, село Томингај-Водена Глава-Јасенар-Рудо Поље-Клапавице. На тој линији, на сваки десетак метара, био је човек до човека у своме заклону, путем којих су се преносила сва обавештења и наређења дању и ноћу са командног места, Вршчића Брчинова. Ту дугу линију контролисао је на коњу Петар Совиљ, један од истакнутих организатора устанка. Совиљ је својим енергичним залагањем у организаторској улози и личним примером много допринео одржавању северног борбеног фронта за напад и отпор усташама, па је остао запажен као један од најактивнијих бораца и организатора устанка северно од Грачаца. Како је освајање Грачаца било велики војнички задатак, зависан о стратегији напада, и како се око њега налазило велико људство на положајима, коме је требало објединити команду, то се поручник Лукић, на предлог Дане Цицваре и у договору са осталим старешинама, примио дужности команданта свих снага и операција око Грачаца. На дан 1. августа, Лукић је у пратњи Дане Цицваре и Јове Станисављевића, активног артилеријског наредника, дошао у обилазак северног кијанског фронта. На Вршчићу Брчиновом одржао је конференцију са командантом поручником Марком Мандићем и другим старешинама и водећим људима, на којој је претресена сва војна ситуација и донешена одлука да се изврши заједнички напад на Грачац са свих положаја, чим Лукић даде сигнал са свога положаја, с брда Рујевца. Дани 31. јула и 1. и 2. августа су проведени у сталним појединачним нападима и против-нападима, и у припремама с наше стране, и под непрестаном дано-ноћном митраљеском ватром усташких митраљеза са свих њихових положаја око Грачаца, који су били извучени источно до гробља и северно изнад села Контићи и Цвјетковићи. Дугачки
98
рафали њихових митраљеза никада нису престајали да раде ни дању ни ноћу. Од њих се Велебит тресао, а грачачка долина непрестано проламала у дневној сунчаној жеги и парали ноћну тишину. Усташе су били у таквом страху, да су митраљези ноћу тукли испред себе, као стални бараж, рачунајући да су се четници привукли близо и да ће извршити јуриш. Због тога смо ноћу осећали да митраљеска зрна не достижу до нас. Наши Солунци су нам причали, да је у пробоју солунског фронта горело камење и земља од експлозије топовских граната. Тако је око Грачаца скоро недељу дана горело усијано камење и дрвеће, и све прштало од усташке митраљеске ватре, којом су тукли из страха. Поред свега оваквог ватреног потреса, четници су на својим положајима и у каменитим заклонима јуначки ватру издржавали, одбијајући сваки усташки покрет и напад, и чекајући команду сваког часа спремни за напад, али се десило нешто неочекивано. Италијанска инвазија и промена ситуације Око 2 сата по подне 2. августа, на светог пророка Илију, у очекивању сваког часа наређење за општи напад на Грачац, приметили смо с наших положаја где светлуцају у одблеску врућег илинданског сунца две дугачке моторизоване колоне италијанске војске, дивизије „Сасари”, долазећи из Далмације с два правца. Оне су јуриле, једна преко Велебита из Обровца и друга из Книна преко Отрића и, као по команди скоро једновремено улазиле у Грачац. Тиме је тога момента била измењена целокупна устаничка ситуација и планови, на боље или горе, али је била измењена. Тек тога тренутка су усташки митраљези замукли. Усташе су схватили, да ће италијанска војска, као јача окупаторска сила, преузети војну власт и да четници сада неће моћи извршити планирани напад на њих у Грачацу. Ове претпоставке су биле тачне. Доласком италијанске војске, наши осећаји и предвиђања шта ће се даље десити, били су многоструки. Нико од нас у томе првом тренутку није могао другачије помислити, него да је задатак ове нове италијанске инвазије, да сатре четнике и њихов устанак, и да помогне и спаси усташе и да заједно ударе на четнике. Та помисао и могућност уносили су нови и оправдани страх у већ настрадале, измучене и голоруке српске народне масе налазећи се по збеговима и планинским врлетима; чије су многе куће већ биле попаљене и многи народ побијен. Ово је сада било време много горе од оног у априлу, и ништа се друго није могло назрети ни наслутити, него тотална наша четничка и српска пропаст, јер усташе и Италијани, сада заједно, могу уништити онај део српског народа, који није побијен у покољу. Али исто тако, негде у нашој крајњој дубокој нади појављивала се помисао са питањима: Да ли би у доласку Италијана, могао бити денекле и спас нашем народу од усташке опасности, колико-толико, бар спас његових голих живота; обзиром да су они пружили склониште и заштиту српском живљу избеглом из Лике у Далмацију?
99
Можда су Италијани дојурили и непозвани од хрватске владе, да спрече или бар зауставе њихов даљи покољ, и да би поново окупирали ове крајеве, из којих је Павелић истерао оном погодбом, да би могао да коље Србе? Можда је њихов поновни долазак овамо освета Павелићу, да му покажу своју окупаторску моћ, под изговором да заведу ред, јер да на граници своје анексиране зоне, не могу да трпе унутрашње нереде, покоље, борбе и устанке? У оваквој тешкој невољи и страху, када Срби у НДХ нису нигде имали пријатеља у свету нити помоћи, нашем устрашеном народу навирале су на ум таква и многа друга питања, која су се односила искључиво на спас голих народних живота. У неким овим претпоставкама било је и тачности. По доласку у Грачац, опкољен од четника, Италијани су испалили по неколико топовских граната на сва три четничка фронта, као опомену и знак свог доласка, и онда престали. Устаници нису отварали на њих ватру, не само зато што нису били наоружани, него зато што устанак није био дигнут против њих. Иначе, да је учињено, био би учињен злочин према себи и своме настрадалом народу, коме би било све уништено. Овакав четнички разум ни притајани комунисти нису осуђивали. Највећа четничка и народна брига и главобоља било је питање: шта је главни циљ италијанске офанзиве, каква јој је намера и какав став ће заузети према устаницима? За првих 48 сати нервозно смо пратили с наших положаја сваки покрет окупатора и мерили га на најфинији кантар. У главном, брзо се показало, да италијанска војска није сада дошла да својом силом директно помогне усташама да истребе Србе, што је у овој невољи био врло утешан и охрабрујући знак. То је у целој четверо-месечној трагедији и покољу Срба, био први знак душевне олакшице и какве-такве помоћи, која је иронијом догађаја II светског рата долазила од окупатора, одкуд се најмање очекивала. У овој тешкој ситуацији имала је своју примену она народна: „О Турчине за невољу куме”! Ни један други савезник и пријатељ у свету, којих није ни било, није могао помоћи српском народу када је био на усташкој кланици. За усташе у Грачацу је било врло важно, да присуство италијанске војске раскине стегнути четнички обруч око њих, отклони њихов припремљени напад и да им створи време за довлачење нове хрватске војске за борбу против четника; или да им обезбеди повлачење из ових крајева српске Лике. Италијани су такву улогу одиграли без активног и директног учешћа своје војске у борби. И за усташе је долазак италијанске војске био изненадан, па нису успели да побију сав похватан народ, који је лежао у подрумима и чекао на ред за убијање. Чим су стигли, Италијани су све затворенике пустили на слободу и задржали их код себе у заштити, док им омогуће да оду својим кућама. Народ затворен у подрумима велике зграде проте Милоша Мандића, довикивао је на италијанском неколико речи кроз решетке италијанским војницима, који су физичком снагом растерали усташке стражаре и пустили га на слободу. О овоме спасоносном моменту и обрачунавању
100
усташа и Италијана око спасавања затворених Срба да не буду побијени, причала је поред многих и ослобођена Божица Ђекић из села Главице, чијег мужа Петра су усташе убили и бацили у понор Тучић.37 Усташки против-напад на четнике Усташка и италијанска војска два дана није показивала у Грачацу никакве активности, што је био знак да врше припреме за напад, па су усташе извршили против-напад на четнике 4 августа 1941, у зору са залеђином италијанске војске. Претходно је италијанска артилерија обасула брзом паљбом из својих хаубица сва три четничка фронта, како би усташама прокрчила пут за напредовање; што је на нас створило утисак да су у напад кренуле и италијанске трупе, пошто Хрвати овде још нису имали своју тешку артилерију. Четници су пружили отпор, али су морали да отступе и помере своје положаје на висове планине Кокијерна и све до села Глогово и Поље Губавчево. У овој јутарњој борби усташе су заробили на Вршчићу Брчинову четника Јелача Станка Ђуру, из села Кијани, и нешто доцније Саву Ковачевић, супругу Милину; одвели их у Грачац и после тешког мучења, према очевидцима, извадили им живима очи, а онда их убили и плитко закопали код села Утвићи. После јутарњег бомбардовања четничких положаја, италијанска артилерија је престала да дејствује, а њихова војска није кренула са усташама у напад, нити је доцније узимала ма каквог учешћа с њима у операцијама, нити без њих, и поред захтева хрватске команде. Италијани су посматрали шта се ради, отимали од усташа похватане Србе, спашавали их од клања и чекали своје време да после устанка запоседну многа места по целој Лици. Лични изасланик Анте Павелића, Анте Ватавук, слао му је из Книна извештаје, у којима се жалио на држање Италијана према устанку.38 Распуштањем четничког обруча око Грачаца, услед италијанске инвазије, чиме је био омогућен продор усташама од 4 августа на шири четнички простор, устанак се још више проширио, и на северном кијанском фронту се претворио у свакодневну фронталну борбу. Сада су Хрвати успоставили свој положај северно од Грачаца, тамо где је био четнички: Црни врх, мост Растовић, село Тинтори са могућности да могу ући у многа села, па се народ у свима горњим селима нашао угроженијим него икада од када је покољ почео. Исти случај је био и на источном грачачком фронту. Због овакве ситуације настала је потпуна евакуација села: Љубовић, Томингај, Дерингај, Кијани и све до Брувна. Народ је безобзирце и у страховитој паници напуштао своје домове, села и имовину и бежао даље у планине, јер вест о продору усташа била је смртоносна. Било је страшно посматрати то бегство народа, а страх и призор били су подједнаки у сваком селу. Пошто сам био присутан бегству народа из мога села, узећу га за приказ и пример, како је то бегство по селима изгледало. Померајући се с једног положаја на други, навратио сам у њега, да видим шта
101
раде стари људи и женска чељад и да их потсетим да беже у планину. Видео сам ужасне сцене народног мучења и страха, који га је обухватио за голе животе и имовину која ће бити уништена. Нашао сам цело село у покрету и паници, јер пробијен четнички положај од усташа и њихово наступање, а позади њих стоји надошла италијанска војска, значило је за народ неизбежну смрт и тотално уништење свега. Народ више није знао шта у тој брзини да спашава и шта да понесе на себи. Посматрао сам мога деда, оца, мајку и млађе сестре и све остале старце, жене и децу, како изгоне стоку из села, терају свиње у замке и оближње забране, склањају кола и алатке да их усташе не поломе и запале. Народ износи робу, сипа брашно и жито у џакове и односи у заклоне и склоништа даље од куће, а кућа се оставља на милост и немилост паликућама. Свако дете је упртило торбицу и дато му у дужност да на себи нешто носи од животних потреба. Млађе жене су натовариле на себе читав товар којешта. Отац је на брзину заборавио пустити пса са веза, па смо га нашли мртва по повратку из збега после две недеље, цркао је од жеђи и глади у пустом селу и на везу. У таквој паници село је, и сва друга, напуштено по први пут од када постоји, јер наилази војска „тисућгодишње културе”! А уз скоро окомите козје и говеђе стазе кршевите Кокијерне, одмицале су групе народа, према Паљевинама, уз Стрмац и преко Превије у раштрканом поретку, погнуте главе до земље под теретом товара на леђима, отискујући низ стрмину испод ногу камене бабуље. Посебан и тужан проблем моје куће и фамилије био је у томе, што Дед Марко, тада 85 година стар, није могао да креће уз стрма брда и врлети, јер је био врло слаб на ногама. Повео сам га собом уз стрмину свега пола километра, када ми је рекао, да он не може и не жели да даље иде „па макар да ме усташе овде убију, ја даље не могу ићи”! Није ми ништа друго преостало, него сам га увео у један заклон између високог камења на Вртлини, где сам му простро његов дебели лички биљац, да на њему лежи и да се с њим покрије. Принео сам му комад сувог хлеба, печеног под пеком и флашу од две литре воде, и ту га оставио. На растанку, рекао ми је: „Ти сада бежи за људима, а мени што Бог да, ваљда ме неће овде наћи”! Оставио сам га тешка срца, али другог излаза није било, уверен да ћа га усташе убити, ако га нађу, а затим сам још једном бацио поглед на њега и одлетео за четницима уз брда. После две недеље борби и бегства, нашли смо га у кући живог. Он се међувремено привукао кући и мењао своја склоништа по шталама. Био је сам самцит у пустом селу и нико га није нашао. Недалеко од места где сам оставио Деда Марка, остао је у камењару истог дана, у Јелачину кланцу, Јелача Николе Илија-„Николов”. Он је био тешко болестан човек. Кренуо је са народом уз стрме кланце да бежи, али није могао даље ићи, па га је фамилија морала оставити самог, направивши му ложницу међу камењем. Илија је био добра и честита људина, најкрупнији и најснажнији човек у селу. Кроз неколико
102
дана умро је у томе камену и нађен мртав у своме заклону. Жене су га одатле однеле и сахраниле на гробље под нашом стражом, коју смо држали на Џајину врху изнад села. Велика усташка офанзива из Грачаца, њихова гробница и нови покољи За све ово време од када је устанак отпочео у Велебиту 20 јула, живот четника је свакодневно текао искључиво на пушчаној мушици и на опрезности, а народ га проводио у бежанији и у страху. Свака друга грана живота је била потпуно замрла. Људским умом владала је једина мисао: „Живот или смрт - бити или не бити”! Борба за опстанак! Одмах по доласку италијанске војске у Грачац, хрватска влада је искористила тај случај што су четници били онемогућени да изврше планирани напад, па је у њега упутила још веће усташке јединице и домобранске пукове у јачини једне дивизије са тешком артиљеријом. У времену од 4-18 августа вођене су стално борбе с нападима и противнападима између четника и усташа по планини Кокијерни, нарочито на северном фронту, где су усташе изишли и запосели, заједно са домобранима, Црни врх (1012) и Мамузин врх, одакле су их четници вратили натраг. Са накрцаним својим трупама у Грачац, хрватска влада је припремила огромну офанзиву на четнике правцем Брувно-МазинЛапац до реке Уне, да скрши четнички устанак у јужној Лици. Други циљ јој је био, да Италијанима покаже да има своју снагу, да потуче четнике и поврати од њих територију, у чему се преварила. Тако је кроз пуста села, нека већ попаљена, кренула 18 августа 1941 из Грачаца на север велика офанзива војске хрватске државе, чији командант те комбиноване дивизије је био Павелићев генерал Михајло Лукић, са седиштем своје команде у Госпићу. Пред зору, 18 августа, лежећи на положају, Џајин врх, изнад села Кијани, на тврдој сувој земљи, међу камењем, која је због суше била тврђа од камена, ослухтили смо под главом, на уво, да земља тутњи, да се просто тресе. Дрмнуо сам трубача, Тодора, и друге, да ли они нешто чују. То је била артилеријска батерија хрватских хаубица, које су се из Грачаца кретале, позади пешадије, главним друмом уз Смљече, према селу Дерингају. Када је освануо дан, приметили смо дурбином четири тешка топа формирана и утврђена поред основне школе Дерингај, с десне стране пута, на њиви Божикана Миловановића. Испред њих су кретали према Брувну хиљаде усташа и домобрана, на фронталној ширини од 7 км. Хаубице су онако невезано и отприлике бацале гранате по разним брдима, које су сматрали четничким положајима. Десно усташко крило дошло је тачно под наше положаје у засеок Колунџићи и Сурле села Кијани. Четници су овде чекали, отворили ватру и брзо их одбили да не уђу у село Омсицу и Губавчево поље, у којима су били збегови народа. Са четничког положаја Радучића, усташе су били присиљени, да се целим својим десним боком
103
врате у своју главнину, која се кретала преко села Радошевићи, Дукићи, Тојагићи и Блануше према Брувну. У Дрази Бланушиној сачекали су их четници из Брувна, а вод Стеве Плећаша-„Рољана” заробио је два усташка официра с коњима. Ова усташка офанзива биће њихова гробница, а борбу са њиховом дивизијом преузели су на себе четници Брувна, Мазина, Срба и Лапца на планини Зелешевици, између Мазина и Лапца. У току борбе са десним крилом усташке офанзиве овог јутра, угледали смо групу људи испод нашег положаја, код врела званог „Стубао” које су усташе похватали. Међу њима смо препознали мога оца, Луку, Болта Петра Милу, Јелача Милу-„Мишоту” - и друге. То су били старији људи, који су у току ноћи били пришли својим кућама да узму потребне ствари за фамилије у збеговима, а ујутро су пошли да узму воду с врела. Одатле су их одвели у Грачац. Пратили смо их двогледом још један километар, док нису замакли за село Седлани. Тада смо се у мислима с њима опростили, и за оца сам гласно рекао: Никад више! Међутим, при уласку у град, похватану групу су приметили Италијани, отели их од спроводника и пустили да иду кући. Срећа им је била у томе, што су спроводници били домобрани, па их нису побили још на путу. Другу похватану групу Срба, усташе су натоварили на камион и отерали у Грачац. Пошто су знали да их не могу побити у Грачацу због присуства Италијана, шофер је покушао да брзином пројури кроз град и да их одвезе у Госпић. Италијани су приметили камион са народом, зауставили га, скренули га на грачачки трг и наредили усташама да га пусте; усташе су одбили, па је настало физичко обрачунавање између њих. Италијани су запретили употребом оружја, па су им усташе предали похватани народ и тако је био спашен. Међутим, Италијани нису пустили ову групу да иде својим кућама, из бојазни да ће их усташе поново похватати и побити на путу, па су их претоварили у свој камион и одвезли у Кистање, у Далмацију. Међу овим спашеним народом била је и девојка Јелача Томице Милица, из села Кијани, која се после устанка вратила жива и здрава својој кући, и причала нам овај и сличне случајеве. Као што је напред напоменуто, усташка војска ове велике офанзиве, која је кренула из Грачаца 18 августа, нашла је своју гробницу на путу из Мазина за Лапац, на планини Зелешавици, где је њена главнина била сачекана, разбијена и добро потучена од четника Брувна, Мазина, Срба и Лапца, под вештом командом тамошњих храбрих старешина, Пајице Омчикуса, Николе Дрче из Срба и других. Ту су усташе оставили гомиле својих мртвих џелата и хрпе свога оружја. Одатле су се дали на бегство натраг у Грачац 22 августа 1941. Враћајући се бесни, на врат на нос, разбијени и од четника праћени, уз пут су чинили злочине, убијајући ако су негде неког могли да ухвате. На томе вратоломном повратку, тешко је и трагично настрадало људство села Дерингај. Пролазећи ово село на домаку Грачаца, похватали су преко 20 људи, Добрића и Миловановића и неколико из села Кијани, отерали
104
их у Грачац, а одатле у Госпић и Перушић, где су их над јамом све побили. Како је хрватска војска прошла кроз ово село 18 августа, не остављајући на томе терену своју посаду, људи из тога села су, на несрећу, хтели да искористе ту прилику, па су из збегова и са четничких положаја одетели у село да обиђу куће, да узму мало жита и да га на брзину самељу у млину за прехрану својих фамилија у збеговима и за четнике на положајима. Они нису могли приметити наилазак усташа, који су у паници бежали од Брувна натраг за Грачац, и тако су им изненадно пали у руке и сви били побијени. Одведени и побијени су следећи: Зубовић Миле (заклан болестан на кревету) Добрић Павла Душан Жежељ Миће Раде Добрић Павле Мићо Жежељ Миће Никола Добрић Јована Душан Миловановић Никола (Девић) Добрић Јована Ђуро Миловановић Раде Добрић Милош Миловановић Николе Петар (Русов) Добрић Милоша Бошко Миловановић Николе Душан (Русов) Добрић Милоша Максим Добрић Раде Неђељко Добрић Томо-Томац По именима се види, да су из једне куће настрадала по два брата, а негде и отац с њима. У исто време усташе су ухватили 6 људи из села Кијани, четири рођена брата Јелаче и два брата Седлани. И они су из истог разлога отишли са четничких положаја и да се што пре врате. Ова шесторица су: Јелача Боже Лука (Лујин) Јелача Боже Дамјан Јелача Боже Јово (Јовић) Седлан Јована Миле Јелача Боже Драган Седлан Јована Ђуро (Муса) Седлан Јована Милу усташе су нашли сакривеног у ракитима поред реке Отуће и убили га на месту. Целу ову групу од 20 људи и стотине других из других крајева одвезли су у Госпић и Перушић и тамо побили над јамом. Једини међу њима, Јелача Боже Јово, је имао срећу да није смртно погођен приликом убијања, већ је жив бачен у јаму, одакле се после неколико дана извукао и после дугог путовања вратио се у четничке редове.
Стање после 22 августа и свршетак устанка Сада, до 22 августа, усташе су већ по трећи пут изгубили битку са својим офанзивама и натерани натраг у Грачац, а четнички положаји су се опет приближили, па су се и усташе и домобрани и италијанска војска нашли под притиском четничког присуства и њихове опсаде са ширег фронта. У ово време владала је атмосфера четничке победе, а тежиште њихове борбе је пренето на тактичке нападе и на узнемиравање непријатеља, држећи га стално под психичким и војничким притиском, с циљем да усташе беже из Грачаца и осталих српских места. Усташки пораз за поразом дао је Италијанима нови адут у руке
105
са доказом да хрватска војска није у стању да држи под контролом српске крајеве, већ је била деморалисана и без ефекта, поготово после своје поражене офанзиве за Лапац. То је била последња усташка војна акција у овим крајевима за сво време рата, а група од 20 Срба похватаних и покланих 22 августа, био је последњи усташки групни покољ у грачачком срезу. Почетком септембра устанак је прилазио своме крају, јер су усташе били протерани и даљи покољ спречен, па је ватрена борба постепено прелазила у ватрено „затишје” на грачачким положајима. Сваки противник је прегледавао и сравњивао сопствену ситуацију, биланс, жртве и позиције. Устаници су стекли огромни морални и борбени успех. До половине септембра четници су ослободили огромну територију, целу Тромеђу и још даље, на којој више није било ни једног Хрвата, још мање усташе. По своме простору и српском становништву, ова ослобођена територија је сада била, у својој минијатури, нова, она почетна Србија Стевана Немање из 12. века, али нажалост без административно политичке форме ради свога ефекта. Комунисти су, рецимо, из своје политичке рачунице, прогласили у току рата најмање своје две републике: ужичку и бихаћку, која је свака била десет пута мања од територије коју су четници ослободили у устанку. У устанку, Срби су се задовољили да су се спасили од усташа и на друго нису мислили, односно није имао ко да мисли и да предводи, јер није било интелектуалног и национало политичког воћства, јер су способне људе усташе побили. Овим устанком је доказано да је мали српски ратник у стању да својом борбом и крви сачува народ и ослободи своју територију, али није био у стању да на чело избаци своје воћство, да своју целину организацијски формира и да сачува ослобођено. Доцније ћемо видети, да ће ту ослобођену територију искористити КПЈ за своју централну базу и постати ново поприште борбе, овог пута између партизана и четника. Треба запамтити и на млађе генерације пренети, да је овим устанком целокупни српски народ свих ових крајева, осим шаке комуниста, био уједињен, снажан и одлучан као никада у својој историји. Невоља и смртна опасност су га ујединиле, па је добио лавовску снагу и високи морал и био у стању да голим рукама ломи непријатеља. Да се доцније нису појавили Срби-комунисти, који су разбили ово јединство Срба и навели их да се међусобно убијају, четници би све усташе у НДХ протерали преко линије Карловац-Сисак-Бјеловар. Ту могућност и четничку снагу потврђује и Павелићев генерал, Иван Томашевић, када каже да су „голоруки српски сељаци сатерали хрватску државу у околину Загреба и да није наступио грађански рат, Хрватска држава би, упркос присуству окупатора, престала да постоји”.39 Под притиском такве српске снаге, усташе су коначно истеране из Грачаца, бежећи из њега 11 септембра 1941 после пуних пет месеци убијања народа. По свршеном устанку народ се вратио из планина у своја села, а људи су остали и даље на стражама и опрезности. Протеривањем
106
усташа остали су трагови њихових тешких злочина, па је народ из свих села дошао у град да трага за побијеним из својих фамилија и да тражи опљачкану имовину. Грачац је био пун лешева закопаних по барама и баштама и пун опљачканог покућства и робе. Италијанска војна команда је дозволила и изишла народу у сусрет да откопава гробнице, да препознава своје и да их сахрањује. Препознавање је било немогуће у највише случајева, јер су лешеви били грозно унакажени, а многима отсечене ноге и руке, на некима су биле жице и ланци, а неки групно повезани. Био је то страшан призор, тежак за гледати, па се и окупатор згражао на такве злочине и дивљаштва и помагао народу у овој тешкој трагедији. Гомиле опљачкане робе и кућног намештаја изнешене су из зграда на улицу ради препознавања, у колико је било за употребу. У другој половини септембра, одреди из лапачког среза, као и из Велике Попине, Брувна и Мазина ће продужити нападе на усташе северно од Лапца према Бихаћу и устанак ће се потпуно завршити погибијом главног четничког команданта, у Лици, поручника Миће Лукића, у последњој борби на Рипачком Кланцу недалеко од Бихаћа, 27 септембра 1941. Сада, у октобру, када је устанак био потпуно завршен, настала је чудна смена догађаја. На ослобођеној територији појавила су се два потпуно нова чиниоца: Италијани и комунисти из свога подземља, који су чекали овај моменат. Четници, какви су били у устанку, као људска национална маса, по повратку у своја села, после пет месеци страдања и борби, рачунали су да су успешно завршили један посао, не предвиђајући одмах други, и другчији. Они су били у положају брода, који је успео да са бурног мора уђе у мирну луку после тешке олује, да се опорави и спреми за нови пут, што су комунисти предухитрили. Италијанска војска је у духу своје окупаторске политике запосела целу Лику до Кордуна и Баније, западну и средњу Босну и Херцеговину, све док се није спојила са Неамчким трупама у Бања Луци и Сарајеву. Овим се пружила прилика комунистима да сврате пажњу народа на окупатора, а усташке злочине да баце у засенак и заборав. За време своје окупације, Италијани као окупатори, нису вршили терор над народом као становништвом, још мање злочин убијањем. Али су у једној околности, у другој половини септембра 1941 стрељали на грачачком гробљу три Србина из Грачаца: Цвјетковић Николу, столара, старог 45 година, његовог синовца Цвјетковић Боје Николу, механичара, старог 27 година, оба из села Поткокијерна и Цвјетковић Перана Пају, старог 20 година. Сву тројицу су при свршетку устанка оптужиле италијанској команди у Грачацу, преко усташа, кћери Перице Драгичевића, као још један ударац Србима, да су им убили оца и рођаке у устанку. Италијани су их ухапсили и после саслушавања осудили на смрт, и ако су грађани Срби доказивали да је оптужба лажна и да двојица старијих Цвјетковића нису ни били у првим борбеним редовима.
107
Усташка документа о четничком устанку у Лици Чим је устанак отпочео, све усташке власти, војне и цивилне, од врха до дна широм Тромеђе и у свој НДХ, биле су алармиране и у паници, нарочито „војна заповједништва”. Убице су се одједном показале кукавицама, јер никада јунаци нису ни били. Са свих страна Херцеговине, Босне, Лике и Далмације летели су у Загреб, врховном заповједништву и лично Анти Павелићу, извештаји хрватских заповједника, таборника, логорника, великих и малих жупана, пријестојника и равнатеља вапијући за помоћ. Уплашили су се не само од слабо наоружаних четника, него и од народне српске масе наоружане вилама и мотикама. Само за прва 24 сата устанка, ти људождери су се нашли опкољени, на огњу и у пламену, на суду правде, у издисају и бегству, а живот НДХ био парализован. Прекинуте су биле саобраћајне везе, „брзојавне и брзогласне” линије, пруге и путеви; једни усташе су гинули, а други вапили за помоћ, тражили су појачања војском, топовима, чак су захтевали и авионе да се бране од четника. Многа документа НДХ су дошла у руке СФРЈ на крају рата, од којих су нека објављена, па су објављени и неки усташки извештаји о устанку у Лици, директно са терена и борбе, нарочито о устанку у Грачацу, који су слати у Загреб. А ови извештаји су објављени зато, што КПЈ покушава свим силама да овај народни четнички устанак прикаже као своје дело! Преносимо неколико тих извештаја о устанку у грачачком и доњелапачком срезу, које су тих дана слали у Загреб хрватски команданти из Госпића, Грачаца и Книна. Ти извештаји гласе: „Заповједник оружничког крила из Госпића брзогласно 27.7.1941 у 19 сати јавља: У Грачацу прекинуте брзојавне и брзогласне везе са железничким стражарима. Из Госпића упућен г. надпоручник Бабић са 10 оружаника у Грачац и ступио у борбу с четницима. Из Доњег Лапца упућена опходња за Срб, срела је код Суваје 50 четника са црвеном заставом, који су на њих запуцали. Опходња се вратила. Велика Жупа Извјештена”.40 „Око 100 четника са црвеном заставом запалили оружничку постају Зрмања”. „Из Госпића ће још ове ноћи отићи једна-двије сатније домобрана у Грачац. Пуковник Бојић из Книна преко Госпића извјешћује, да је упућена једна сатнија и 16 оружаника за Дрвар”.41 (Подвлачења о црвеним заставама су пишчева, јер их у устанку није било. Сатнија упућена за Дрвар сачекана је истог дана у Тишковцу од тамошњих четника под командом Мирка Марића и сва је уништена. Извештај о прекиду веза са железничким стражарама у Грачацу, односе се на оне у Велебиту из првог напада Дане Цицваре на стројарну и стражарницу, пред општи устанак. А једна од оне две сатније које су стигле у Грачац ноћу 27/28 јула, продужила је са усташама из Грачаца у току ноћи цестом поред села Враце, преко Презида, са водићем лугаром Павичићем да опколи и уништи четнике с друге стране Велебита).
108
Даљи извештај кога заповједник Госпића доставља у Загреб о устанку у грачачком срезу гласи: „27.7. 1941 Грачац: Пушкарање, један мртав и један рањен усташа. У Грачацу се налази 22. походни батаљон са 7 часника, 235 војника, 2 стројнице (тешка митраљеза, пп) и 9 стројопушака (пушкомитраљеза пп) са усташама, оружницима и наоружаним народом. Јављено на стражарници бр. 11 уништена сисаљка. Код станице Малован празна локомотива без особља. Код станице Прибудић уништена пруга, цеста прекопана према Зрмањи и Србу. Жице и брзојави прекинути. На станици Отрић појављено... са црвеним барјаком 500 људи, међу њима нема ненаоружаних... одвели железничке чиновнике, убили оружнике, финанце и 2 усташе, јавља чиновник железничке пруге који је утекао, био везан. Од Дрвара, Срба, преко Зрмање крећу четници према граници. Данас иде крилни заповједник у Грачац моторциклом (из Госпића) јер нема друге везе... Походни батаљон налази се на предстражи у Грачацу. Послао сам 60 људи за појачање самог мјеста Грачац, који је у нашим рукама. Потребна хитна војна помоћ због четничког напада на железничку пругу између Малована и Зрмање, а само мјесто Грачац налази се у опасности, број четника око хиљаду, пошаљите авионске извиднице”.42 Ваља напоменути да је у овоме устанку у западној Босни, јужној Лици и северној Далмацији било око 30.000 четника на положајима, што потврђују и усташка документа. То је била велика и нарочита српска армија и у нарочитој борби, која се појавила под нарочитим условима. Била је сва проткана и армирана несаломљивим националним духом и ношена на силном залету циновске унутрашње снаге свога људства. Кажем и тврдим да је то била нарочита армија у историји српског народа из многих разлога. Била је борбена и уједињена и ако са малим бројем активних официра и без јединствене команде и команданта на своме простору. Познавала је свога непријатеља боље него иједна друга војска свога, јер ни један други непријатељ није направио такво зло, као што су га учиниле усташе. Борила се само на своме огњишту, на коме је рођена и одрасла. Она је била нарочита и због тога, што је од свих армија на свету била најслабије наоружана оружјем, али најбоље јуначким духом. А сада да се вратимо на још један усташки извештај о устанку у Грачацу. У каквом се положају нашла НДХ и каква је четничка снага била, најбоље доказује извештај таборника и команданта усташа у Грачацу, Јурја Бјелобрка, званог „Ђука”. Он је млади син Јуке Бјелобрка, шустера, који се у Грачацу родио и у њему покољем Срба управљао, коме је помагао други познати домаћи кољач, Анте Тиљак. На дан 29 јула он јавља из Грачаца у Госпић следеће: „Сада сам дошао из Малована, Грачац је нападнут од четника. Зрмања, Малован и Срб су у рукама четника, који се налазе највише по брдима. Има их око 30.000 а надиру из Далмације, Лике и
109
Босне. Има 15 мртвих усташа. У Маловану три рањена и један мртав. Молим да се пошаље помоћ, најмање три зракоплова и топове. У Грачацу се налази 22. походна бојница и једна стројопушчана сатнија... ”.43 Тај Ђука Бјелобрк покушао је сутра ујутро, летећи на своме моторциклу, да извиди према селу Грабу и Вучипољу, али су четници из Граба прекопали цесту код Цајзеровца, па се сурвао у канал, у коме му је мотор остао, а он успео да побегне у Грачац.44 На основи извештаја Ђуке Бјелобрка из Грачаца, пуковника Бојића из Книна и Јуце Рукавине из Госпића и осталих, заповједник врховног оружничког заповједништва НДХ, из Загреба, генерал, поднео је истог дана, 29 јула 1941 исцрпан и вапијући извештај највишим хрватским командама: заповједништву војске, министарству домобранства, редарственом равнатељству и војсковођи Кватернику о устанку на Тромеђи и посебно о четничким борбама у Зрмањи, на Маловану и Грачацу. У томе извештају се каже, да је „помоћ у Грачац упућена из Госпића по домобранству и да цјелокупном акцијом уништења четника руководи равнатељ жупанијског редарства”. (Јуцо Рукавина пп). Жалећи се да више нема људства за помоћ усташама, извештај на крају предлаже, „да се обавијесте италијанске власти и од њих тражи да помогну уништење четника”.45 По примитку овог извештаја, Предсједништво војсковође у Загребу га је истог дана завело у свој деловодник под бројем 1442. Сва ова документа НДХ су у главном тачна и слажу се што се тиче устаничких борби. Из њих се види да је устанак на Тромеђи, нарочито у Јужној Лици, био врло замашан, о чему се у Југославији писало врло мало, или нимало. Оно што је тамо написано, писано је по диктату КПЈ. Ова документа су чак и драгоцена из многих разлога, нарочито политичког, јер се из њих јасно види, да су четници - српски народ подигли устанак, а не комунистичка партија и „народи Хрватске”, а о партизанима тада није било трага ни гласа. Објављујући та документа са извештајима високих војних хрватских команди, ни комунисти их нису могли много изменити својом цензуром. Али, ипак су, на свој обмањујући начин, понегде фалсификовали те историјске извештаје. Додали су да су четници у устанку носили црвене заставе, да тиме убаце нешто своје и разводне овај национални устанак. У ствари, никоме није било до развијања ма каквих застава, већ се радило о борби за голе животе, а не о политици. У Лици није било спорта са шпанским биковима, да би их народ плашио и подраживао црвеним заставама. Комунистичка партија и четнички устанак Од свог доласка на власт, комунистички режим у Југославији ради свим силама да изобличи карактер и циљ устанка српског народа против усташа и НДХ и да га претстави делом КПЈ. У ту сврху узет је 27 јула за прославу устанка „народа Хрватске”, а улога за извртање
110
историјске истине дата је партијским историчарима и писцима ратних књига, са задатком да пишу да је устанак припремљен и подигнут на позив КПЈ односно КПХ! Такво писање је не само нетачно, него је обична измишљотина за сваку осуду, повреда истине и увреда побијеним Србима и целом српском народу из устаничких покрајина. Јер, у време устанка, још мање у време његових припрема, за комунистичку партију није се знало ни чуло. Тако писци књига о рату и партијски подучени „историчари”, пишући о устанку на Тромеђи, измишљају како су тада око Грачаца и Зрмање постојали комунстички одреди и герилске команде, формирани по редним бројевима: 9-ти, 10-ти и т.д.46 То је фалсификовање историјских догађаја и прекрајање устанка у духу партијских политичких циљева, а то партија чини зато што зна како стоји у очима народа, због тога што није узела учешће у устанку већ га је саботирала, и што за првих седам па чак и за девет месеци није опалила ни један метак на усташе нити на окупатора у Лици. Први метак кога је испалила у Грачачком срезу, и у другим на Тромеђи, испалила га је баш на оне, који су овај устанак подигли. Никакве везе КПЈ ни КПХ немају, нити су имале са устанком српског народа у Лици. Одкуд би се Хрвати дизали на устанак против Хрвата-! Никакви комунистички комитети нису вршили припреме за устанак, нити су постојали ма какви комунистички герилски одреди, па је нетачно да је ма каквим одредима око Зрмање и Грачаца у устанку командовао Милојко Ћук.47 У општини Зрмања постојала су три одреда, чете. Једна са Велике Попине под командом поручника Миће Лукића, друга из Надврела, Растичева и околине под командом Јакова (Јаше) Будимира и трећа из Зрмање под командом Милана Богуновића, општинског благајника. (Милојко Ћук из Зрмање, као и сваки други водећи комуниста, појавио се активно тек у јесен, после свршеног устанка, организујући атентате на првоборце из устанка). Врло је неукусно читати комунистичке писце, када пишу о устанку: „Под утицајем комунистичке партије стварају се по шумама војни логори”, или: „Оружаним устанком у Лици руководио је оружани комитет за Лику”. Или: „Донешена је одлука да сви чланови комитета пођу на терен, организују устаничке групе и пређу у напад на усташе, и т.д.48 Међутим, никакав, апсолутно никакав утицај није имала ни вршила комунистичка партија на дизање устанка, јер се она није јавно ни појављивала у народу, а о политичким комесарима и комитетима нико није чуо ни једну реч. Такве појаве би тада заиста биле плашило за народ. Припремање, утицај и позив на устанак вршили су искључиво сеоски прваци, угледни домаћини, родољуби, храбри људи и само они су руководили устанком, који је подигнут спонтано због спаса живота, без позива иједне политичке партије, најмање комунистичке. Устанак у јужној Лици и на Тромеђи нису организовали нити њим руководили Ђоко јованић, Милан Танкосић, Милојко Ћук, још мање Хрвати Јакоб Блажевић и Марко Орешковић, како то фалсификатори историје доказују, који га хоће да уопште и укључе у своју доцнију револуцију. Они
111
злонамерно нису поменули у својим списима и књигама стварне устаничке вође и команданте: Илију Десницу, Брану Богуновића, Ману Роквића, Мирка Марића, Пајицу Омчикуса, Николу Дрчу, Мићу Лукића, Пају Поповића, Дану Станисављевића. Нису, јер су их скоро све похватали и побили баш зато што су били организатори и првоборци тога устанка. У комедији обмањивања народа и извртања истине о устанку, најдаље је отишао Титов биограф Владимир Дедијер. Путујући с Владимиром Бакарићем из Босанског Петровца за Доњи Лапац у Лици, он бележи у своме Дневнику за 14 октобар 1942: „... Устанак је овде избио када и у Дрвару. Дигао се народ против усташког зулума, на иницијативу Партије. Устанак је водио Марко Орешковић”! Чудно је да се човек није удавио у тако крупној лажи. Марко Орешковић - Хрват - Комунистичка партија и српски устанак, не иду заједно! Устанак је дигнут и био ношен оним духом, због кога је народ страдао, националним српским духом, а тај дух је био ношен на четништву, па се народ путем четништва одбранио, што је било природно и очекивано. Јер један народ, који је биолошки угрожен од непријатеља, не може нико да одбрани, него она одбрана која је никла из његове душе и срца; која је задојена његовим духом. А то се показало у овом нашем случају, где је одбрана дошла из четништва, а сав српски народ био је четник. Онима, који произвољно тумаче другачије, нека послуже напред поменута документа НДХ о четничком устанку. Није, ваљда, српски народ у време покоља мислио да се треба родити комунистичка партија из неких ћелија, па да чека да га она одбрани! Нисмо ми Срби, у покољу, чекали да се смилују Хрвати у загребачком централном комитету КПХ, па да нас они позову и поведу на устанак против њихове истокрвне браће! Исто тако и из истог разлога, српски народ се путем четништва бранио и од комуниста када су се они појавили после усташа. Још један од разлога што КП није узела учешће у устанку је и тај, што устанак није био политичке природе, па из њега неби имала политичку корист. Партијски историчари такође много говоре и о италијанској офанзиви на устанике у Лици и Босни, од 2. августа 1941, па је за чуђење што је нису уврстили као своју „прву офанзиву” и тиме јој дали почаст, јер се десила 3-4 месеца пре прве немачке офанзиве у Србији, односно првог бегства Титовог штаба из Шумадије. Та италијанска офанзива, изазвана четничким устанком, била је највећа окупаторска офанзива-инвазија у Југославији за сво време рата, јер је заузела целу Лику, Горски Котар, Кордун, западну и средњу Босну, Херцеговину и Санџак. Испуштање и одбацивање из регистра својих „седам офанзива” ове велике непријатељске инвазије на наш народ и устанике, је најјаснији доказ да КПЈ и КПХ нису имале никакве везе са отпором српског народа у покољу, нити су узеле учешће у устанку против усташа и НДХ 1941 године.
112
Јама Јадовно - заједничка гробница српског народа Јадовно је у нашој земљи несумњиво „најпотреснија и мучеништвом највепичанственија јама. Јама једног народа”.49 Влада НДХ побила је у току II светског рата око 750.000 Срба, Јевреја и нешто Хрвата, па је за масовне гробнице толиког света, поред закопавања у земљу, бацања у реке и море и спаљивања жртава, изабрала поноре и дубоке јаме по планинама, а личка планина Велебит обиловала је јамама безданкама. Овај хрватски изум уништавања Срба ишао је упоредо и предњачио немачком изуму спаљивања Јевреја у гасним пећима. Поред већ поменутих мањих јама, главна и највећа јама употребљена у ове сврхе, је јама ЈАДОВНО, код Госпића у Велебиту. Госпић у Лици је био главни сабирни центар похватаног српског народа, одакле је одвожен на убијање у Јадовно. Где је и шта је Јадовно? Јадовно је стрелиште и гуталиште око 80.000 Срба Лике и осталих покрајина. То је један мали плато, висораван на Велебиту недалеко од Госпића, у чијој околини се налази више дубоких и плићих јама. На 8-ом километру, на путу из Госпића преко Велебита за Карлобаг на Јадранском мору, скреће се на десно у хрватско село Трновац, удаљено 2-3 км од овога пута. Од овог села иде се око 5-6 км успоном уз Велебит, с личком страном у правцу Сења, каменитим и врлетним путем, кога су Срби заточеници поправљали на путу у смрт, и долази се на малу висораван, која се зове Јадовно (1200 м) са истоименим малим хрватским селом на њему. Близо овог селца је главна јама, која се зове „Шаранова”, чија дубина само до првих костију, према спелеолозима, износи 42 метара. Недалеко од јаме хрватска државна власт је изградила логор за геноцидно истребљење Срба, у кога их је свакодневно довозила из Госпића камионима, а из њега одводила на убијање над јамом и око ње. Опасан троструким редом жице у висини од 4 метара, логор је био мали по простору, толико да „прихвати” жртве, док оне претходне буду побијене и у јаму бачене. Као први логор ове врсте у Хрватској, отворен је за „рад” 20 априла 1941, одмах први дан после стављања ван закона Срба и Јевреја Уредбом Анте Павелића, а бацање жртава у јаму, према очевидцу који је побегао са стрељања, Срђи Пољаку, почело је 22 априла 1941.50 Енциклопедија Југославије рачуна да је јама на Јадовну прогутала око 35.000 жртава (Срба) и да је у месецу мају, јуну и јулу стизало у Госпић дневно по хиљаду народа, а одатле одвожен на Јадовно. Даље каже да су усташе последњу групу од 1500 људи побили у августу 1941, али та бројка се односи само на Шаранову јаму, док познаваоци мештани сматрају да је у свима јамама на Јадовну, од којих |е некима окно зацементирано, побијено око 80.000 Срба. Распоредом мучења у Госпићу и убијањем оволиког народа у Јадовну, што је био огроман посао, руководили су из Госпића усташки доглавници: Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Делко Богданић, Томљеновићи и други. Како је у Госпић довожено дневно више Срба, него што су их камионима могли извести врлетним и излоканим путем на Велебит, и
113
више него што су их џелати могли побити истог дана у Јадовну, хрватска влада је створила помоћни логор на острву Пагу, па је у њега превозила жртве из Госпића преко Оштарија и Карлобага. Логор на овоме оствру успостављен је 25 јуна са кланицама у местима Слано и Матејна и трајао је до половине августа 1941, када је на острво дошла италијанска војска, отстранила усташе и спречила даљи покољ. Усташе су се морали повући у Госпић, али пре него што је италијанска војска стигла, успели су да последњег дана транспортују из Слана натраг у Велебит 3000 Срба и неколико Јевреја, и све их побили у Јадовну. Подаци тврде да су усташе на овоме острву побили 18.000 Срба.51 Главни спроводник транспорта жртава из Госпића за Паг био је усташки мајор Девчић.52 Мучење Срба у логору Слано било је и давањем за јело врло слане рибе у врућини са забраном воде за пиће, па је људе обузимало лудило од жеђи. Овај логор је познат по нарочитом крволоштву, јер је око њега море поцрвенело од српске крви, и по томе што су усташе у њему обучаване како се коље. Директор свих концентрационих логора у Хрватској био је Павелићев доглавник Вјекослав Лубурић. Он је био инструктор и наставник за обуку убијања. Према исказу усташе Јосе Орешковића, Лубурић је, ради практичног примера, пред стројем усташа заклао дете старо две године, да би им показао како се то ради. Друго дете ставио је под ногу усташе Орешковића, који је избегавао да коље, и наредио му да ногом згази и згњечи главу детета, што је овај и учинио.53 Поред десетине хиљада Срба Лике, међу којима стотине Срба из Грачаца, у Госпић су довожени возовима и камионима Срби из многих других српских покрајина: Кордуна, Горског Котара, Баније, Славоније, западне Босне, Херцеговине и чак и из Сремских Карловаца. Из Мостара дотерано је возом 21 јула 1941 300 повезаних Срба, међу њима и прота Душан Крњевић. Овим трагом мучења и смрти, у Јадовно су доведена, а затим измучена и убијена, и у јаму бачена, два висока архијереја српске правсславне цркве: Митрополит Дабро - босански Петар Зимоњић и епископ Горњо-карловачки Сава Трлајић. За њима је у ту исту јаму бачено још 37 српских свештеника, чија имена се налазе у књижици „Од Косова до Јадовна”. Макар колико да звучи иронично, али је историјски тачно, да је масовни покољ и покрштавање српског народа у Лици обуставио италијански окупатор, доласком својих трупа из Далмације почетком августа 1941, које су поништиле логоре за клање, укључујући и Јадовно на Велебиту, и из многих српских места отклонили усташе у њихове веће гарнизоне. Тај спасоносни догађај од неоцењиве вредности није забележила историја КПЈ, али га српски народ неће никада заборавити, без обзира на окупацију њихове земље од тога окупатора. Италијанска војска је обуставила клање у три главна сабирна центра: 2.8.1941 у Грачацу, 20 августа 1941 у Слану на острву Пагу и 24.8.1941 у Јадовну код Госпића. Спречено је клање и у сваком другом месту где су италијанске трупе стигле. Ушавши у Госпић 24.8.41, италијанска
114
војска је затекла и спречила усташки редовни дневни транспорт од 900 Срба натоварених на камионе на пут за клање у Јадовно. Али усташе су у току ноћи успели, по исказу затвореника који је из тога транспорта побегао, Драге Свјетличића из Добоја, да овај транспорт претоваре на железницу и одвезу у логор Јасеновац, где су их побили.54 Логично је закључити: да је неком срећом италијанска војска стигла у 1941 до Славоније, био би разорен логор у Јасеновцу и спречено клање. Било би спашено стотине хиљада Срба. Непристрасни истраживачи и историчари ће доћи до закључка, да у спасавању Срба у усташком покољу од стране Италијана налазе се разлози за смањење непријатељства између њих на овом делу Југославије, што су комунисти доцније претставили „сарадњом”. Зато је далеко мање зло признати италијанску човечност у спашавању Срба од усташког покоља, него бацати у заборав стотине хиљада Срба побијених у томе покољу и спречавати да им се јавно одаје пошта. Ову трагедију српског народа из рата учинила је трагичнијом после рата влада СФРЈ, која је ради својих политичких интереса спровела политику заборава о побијеном српском народу и злочину НДХ, као да се ништа није десило. Не само да је забранила да се палим жртвама одаје заслужно сећање на јаван, достојан и организован начин, него је нажалост име Јадовно данас непознато или врло мало познато млађим српским генерацијама. Никад Јадовно, ни друге јаме, над којом је побијено око 80.000 Срба, није било предмет дискусије у народу, а да не говоримо о одласку народних маса да се упознају са заједничком гробницом својих отаца, браће и сестара; да име се поклоне и одају пошту. Усташку силу у Загребу заменила је комунистичка, па нико није смео ни помислити да се у Јадовну подигне споменик сећања и туге. Колико је Јадовно, силом власти, остала заборављена, сакривена, мртва и црна јама са толиким хиљадама људских костију у себи, ван посете и приступа народа, види се из случајне примедбе Илије Пањковића из Бјеловара, у новинама „Лички Вјесник” где он каже и ово: „Пут до Јадовна је веома тежак и неприступачан. За пјешачење је предалеко, а аутомобилом је крајње ризично поћи. Нема никаквих ознака ни путоказа. Онај, ко не познаје овај крај, врло тешко би дошао до злогласне Шаранове јаме, која је прогутала толике невине жртве. Сама јама је такође грубо и недовољно обилежена, а минијатурна плоча тешко уочљива. Све ово дјелује јадно, напуштено, заборављено и стравично”.55
ЈА САМ, МАЈКО, ВОЈНИК Ја сам, мајко, војник Равногорског пука Десна ми је, мајко, одбијена рука! Стари отац ппаче, а мајка ми кука: „Где ти је, сине, твоја десна рука"?
Остапа је, мајко, на сред Равне Горе, Где се сада Срби за слободу 6оре! Ја не жапим, мајко, своју десну руку, Већ ја жалим, мајко, што нисам у пуку.
115
IV
ПОЈАВА КОМУНИСТА И ПОЧЕТАК РЕВОЛУЦИЈЕ НАРОДНИ ОТПОР И ПРИПРЕМЕ ЗА ФОРМИРАЊЕ ЧЕТНИКА Два шестомесечна периода Да би се развој послеустаничког вртлога што боље разумео и лакше пратио, потребно је да већ сада подвучемо, да су сви догађаји у Лици, нарочито у грачачком срезу, прве године рата у Југославији, били подељени сами по себи на два временски једнака дела, сваки по шест месеци. Први период је трајао од половине априла 1941 до половине октобра те године, који је цео проведен искључиво у устаничкој борби четника против усташа; за које време је извршен покољ, подигнут и завршен устанак. За сво ово прво шестомесечно време, комунистичка партија се уопште није као таква појавила, нити је узела учешће у борбама у устанку; прстом није макла, пушку није опалила, ни на усташе ни на окупатора! Други шестомесечни период, са другчијим догађајима, је био од половине октобра 1941 до половине априла 1942, у коме су се комунисти појавили са уводним припремама за револуцију, спровели своје насилно војно политичко организовање по селима, путем врло грубог наступа и терором над народом и, својим новооснованим партизанима, отпочели револуцију, крвопролиће и братоубилачки рат. Такође је одмах важно имати у виду, да је за сву ову прву годину дана рата у Југославији, сва људска снага српског народа у Лици, и у западном делу Југославије, утрошена искључиво на наметнуту двоструку унутрашњу борбу: првих шест месеци против усташа за спас голих живота, а затим других шест месеци на спречавање комунистичке револуције да не дође до међусобног крвопролића и братоубилачког рата и да се борба против окупатора води тактичким и успешним начином. Четнички устанак са шестомесечном борбом против усташа и у одбрани од покоља, био је толико велик и значајан, да је на Тромеђи и у целој НДХ одложио комунистичку појаву и револуцију за сво то време. После успешно свршеног устанка, наиме после пуних шест месеци мучења и страдања, покоља и борби, народ и четници јужне Лике и све Тромеђе створили су могућност и осећали потребу физичког и душевног предаха, бар за неко време, колико га је могло бити у таквој ситуацији, где опасност није престала, него само мало јењала. И поред неизвесности, четници и народ су гледали у успешном завр-
116
шетку устанка физичку и духовну олакшицу, јер су се одбранили од даљег покоља. Преживели народ се повратио из збегова својим кућама у септембру, многи попаљеним, други опљачканим и свак је прегнуо на своје сређивање и животно обнављање. Четници су се такође спустили са планинских висова у своја села, формирајући сеоске страже и извиднице у духу насталог новог стања и „затишја”. Без нарочитог организовања, по селима је спонтано формирана надзорна власт од угледних домаћина и првобораца из устанка, чија је одговорност била да у селима влада домаћинско поштење и мир, узајамно помагање, да се тешком животу што више олакша. Мора се имати у виду, да је устанак по своме задатку имао само одбранбено краткотрајно дејство и само један циљ: да спречи покољ и да протера усташе из српских крајева, и тиме је завршен. То није био покрет са никаквим политичким и идеолошким програмом, нити је позади њега била ма каква политичка машина, него само национални дух, па услед тога по његовом завршетку нису остављене никакве политичке смернице. За ово његово кратко трајање и да он није политички фактор, знала је врло добро комунистичка партија, па је иза кулиса пратила стање и стрпљиво чекала шест месеци његов свршетак и свој наступ на позорницу. Такође је потребно знати да, и ако је устанак ношен искључиво четничким националним духом, четници су тада били више људска борбена маса него војничке формације у смислу ове речи. Тек сада, после устанка, у „затишју” и у извојеваној победи над усташама, мислило се је формирати четничке јединице у војничком смислу, продужити борбу против усташа, организовати постепени отпор окупатору саботажом, на герилски и тактички начин, у духу стања на савезничким фронтовима и по инструкцијама врховне команде југословенске војске у Отаџбини, коју је већ организовао генерал Дража Михаиловић у Србији, одкуда је увек долазила инспирација за веће подвиге и према којој се управљала нада. За четничке устанике и за народне српске масе у Лици, било је више него природно и нормално, да се за даље герилске акције шире националне и ратне природе обрати пажња на глас из Србије, која је била матични предводник у свима ратовима, а уз то и пажња на глас краљевске југословенске владе из иностранства, из слободе. Међутим, својом појавом иза леђа и из подземља, КПЈ и њено воћство у Хрватској прекинули су овај природни национални и ратнички процес. Они су имали различити циљ од свих народних тежњи и идеала, - своју револуцију. Од пресудног значаја за даљи национални герилски исход и од прекретничког у корист комуниста, била је чињеница, што су се четничке устаничке борбене масе, свршетком устанка и повратком у села, претвориле у оно што су биле пре устанка, - у народне неорганизоване масе, пошто се рачунало, као што је речено, да су завршиле главни борбени задатак, па су тако по селима и у затишју биле изложене комунистичком вршљању и утицају и постале лак плен. На њих су одједном нагрнули и насрнули водећи комунисти као хајка на лов с планом организовања, а
117
нарочито и првенствено на оне и у оним српским крајевима где није било оружаног фронталног устанка против усташа. Тако су, послеустаничко стање и ослобођена територија од усташа, постали погодним комунистима за почетак њихове револуције. Негде крајем октобра 1941, у време затишја, на почетку другог шестомесечног периода, почели су се запажати први јавни знаци појаве и вршљања комунистичких теренских пропагандиста, кроз села грачачког среза, који су ширили свој пропагандни материјал; док су врло стидљиво и опрезно ступали у разговор с народом, који их је презирао. Први зачеци њихове активности почели су у Кордуну, западној Босни, северној и средњој Лици, спуштајући се наглим организовањем ка јужној Лици, захватајући грачачки и доњелапачки срез, где ће наићи на отпор. Зато је овај други период од шест месеци, - наглом појавом комуниста, био судбоносан и пресудан за националну борбу, посебно за организовање четничких формација у Лици, јер је у то време КП просто искочила из свога подземља и извршила на Србе по селима своју шестомесечну припреману инвазију, да их национално и духовно разоружа и свим присилним средствима сврста у своје редове под паролом борбе „против окупатора и усташа”, што је у начелу и из прве руке одговарало осећају Срба, и тако им у многим местима наивно наседали и падали у руке као зреле крушке. Та партијска инвазија вршена је брзо и систематски, врло срачунато, освајајући најпре појединце, село по село, затим срезове, служећи се силом застрашивањем, денунцирањем и немилосрдним убијањем угледних домаћина. Тако се одједном нашла на једној страни комунистичка партија, која је још пре рата имала у Загребу своју формирану управу са истренираним централним и покрајинским одборима и ћелијама, са одређеним задатком за освајање и комунизирање народа. Партијски организатори су демагошки ударали у сентиметалне жице. Сељацима су говорили како су их „град и господа израбљивали, јевтино јели месо и друге њихове производе, а они тешко радили о сувом хлебу, а под новом влашћу партије свак ће једноправно и у изобиљу живети”! Умели су у почетку да наступају са српском заставом, помињући чак и краља, знајући шта народне масе желе, да би их лакше обманули и придобили. На другој страни, нашој, била је неорганизована народна људска маса по селима, без иједног квалификованог национално политичког вође, као стадо без чобана, препуштена искључиво своме здравом сељачком разуму и своме националном васпитању и свести, чиме се једино одупирала комунистичкој пропаганди, што није било довољно за њене трикове. По паду Југославије, за разлику од усташа и комуниста, српски народ није имао ни једну предратну припремљену националну организацију, која би у потребном моменту, као што је овај, послужила народу бар као водић и ступила у одбрану његових интереса. И оне две што су кратко време пре рата постојале, Соколство и Четништво, нестале су пред рат игром сличне политике која се сада појавила. Да у паду земље 1941 српски народ није имао ништа органи-
118
зовано у резерви, доказује случај што је Дража Михаиловић својом појавом на Равној Гори почео да ствара све из почетка, без икаквог наслеђа од пре рата. Комунисти су, међутим, имали своју потпуно спремну организацију, а Хрвати су имали две своје организације, једну у земљи и другу ван земље, са две војске - усташе и сељачку Заштиту. Из овог се јасно види у каквом се стању нашао српски народ, обезглављен, разоружан, неорганизован и под ударцем ова два непријатеља, организована још пре рата. Тако су се људи са села, без воћства и без политичког искуства, морали да ухвате у коштац са једном политичком револуционарном групом, која се спремала 20 година за оно због чега се сада појавила; спремна и решена да постигне свој циљ по сваку цену, по цену народне крви, не бирајући средства. Остало је да сељак брани високе људске идеале, право и слободу, да се сам одупире навали комунизма, да закулисну политику расуђује, да се са савешћу мучи и да се одлучује на коју ће страну. И да му није претила смртна казна, тај сељак у Лици би се правилно одлучио и никада неби стао у комунистичке редове, али се морао у многим пределима покорити, јер му другог излаза није било, осим да изгуби главу. Ето, тако су комунисти стварали своје партизане, од партизана своју револуцију, а од револуције своју диктатуру, да би најзад после рата изгубили слободу и они помоћу којих је револуција спроведена и диктатура успостављена. То организовање партизана током овог другог шестомесечног периода, ишло је кроз Лику као плима са тортуром и смртним уништавањем свих људских препрека. Искуством из руске и шпанске револуције, партија је знала да се само силом, страхом и смрћу народ доводи под контролу и власт, па је створила такву околност у којој је убила сваког човека који је покушао да се одупире. Ако се неко српско село у својој целини одупрело, или указало на терор, оно је било прегажено или жигосано као „фашистичко” и осуђено за доцнију ликвидацију. Партијски захтев је био категоричан: ако се нећеш да бориш у њеним редовима и под њеном контролом, сматран си издајником. Сваког ко оклева ставила је под око својих агената и дала му на знање шта га чека. Главни комунистички организатори по Лици су били тзв југословенски „шпанци”, који су узели учешће у шпанској револуцији 1936-1939 и тамо огрезли у крви, убијајући недужни шпански народ за рачун светског комунизма. Они и остали њихови предратни партијски другови из левог крила Мачекове опозиције и „Сељачког Кола”, зналачки су и драстично примењивали терористичке методе и пропагандна средства за спровођење револуције совјетског типа. Совјетски Савез и „велики учитељ” Стаљин су претстављени као појам и мит свему и свачему, што се није смело порицати, јер је свака неопрезност повлачила смрт. У томе другом шестомесечном периоду, у почетку братоубилачког рата, свак је на партизанској територији морао да на своме лицу изражава убеђење да су Стаљин и црвена армија доносиоци среће и благостања. Кроз изградњу култа „мајке Русије” и ако је
119
она била потпуно угушена баш у тој совјетској револуцији, као што ће бити угушено и српство у овој југословенској. Партија је у сврхе своје револуције систематски све активирала и дизала у покрет кроз: омладину, козачке игре, песме, фолклор, позориште и даноноћне састанке и говоре. О припадности српској нацији и отаџбини није било ни речи, дапаче то је спутавано и одбачено и замењено припадности партији, Стаљину и Титу. Народ је био присиљен да мора присуствовати састанцима и зборовима и будно пратити говорника, иначе му следи опомена партијских руководиоца: „Друже, тебе не интересује предавање друга говорника, пази шта радиш”! Већ у јесен 1941 Партија је брзо створила у Кореници, а затим и у Доњем Лапцу, партијску официрску школу за прозиводњу официра, комесара и команданата, у којима су млади људи из српских села Лике обучавани тоталитарним духом, да буду фанатици партије. Наставници су од њих захтевали склоност тероризму и злочину као партијски услов, нарочито спремност за ликвидирање без милости политичких противника и класних непријатеља Срба. Надахнути у тим школама бесом и мржњом, ти млади људи разлетили су се крајем 1941 и почетком 1942 по селима у миран народ са задатком да му покажу шта су научили. Партијски говорници су на зборовима поименично именовали и јавно осуђивали на смрт појединце као издајнике почев од краља Петра II, па све до последњег сеоског угледног домаћина. То је била главна и стална тема свих говорника, захтевајући од уплашеног народа да их и он осуди на смрт. Народ би махинално и хорски одговарао повицима: „Смрт им”, чудећи се зашто их осуђују на смрт, када су то познати и угледни људи и осведочени првоборци из недавног устанка. Ти присилни народни повици били су за Партију закон и изгласана смртна пресуда, па је сваки партијац могао да убије кога хоће и када хоће. У трци освајања српских села у Лици, комунисти су скочили да са нарочито драстичним мерама мобилишу народ у три групе: људе у партизане, омладину у СКОЈ а жене у тзв АФЖ. Вешто су упрегли у своју политичку службу сеоске девојке, стављајући им у дужност да наговарају младиће да добровољно иду у партизане. Девојке би онда приговарале момцима: „Еј, Милане, зар ти још ниси отишао у партизане, хоћеш ли да обучеш моју сукњу па седи у селу, а ја идем у место тебе”! И тако је на превару и обману, комунистичка партија стварала од поносне српске омладине свој партијски кадар, у којој ће потпуно убити српски национални осећај, завести је и претворити у средство за ширење безбожног комунизма, и то тако да буде толико опијена да не зна шта ради! Овај процес достигао је своју кулминацију у пролеће 1942, а спровели су га неколико водећих Срба комуниста. Главни комунистички организатори, пореклом Срби, у јужној Лици су били: Ђоко Јованић, пропали студент; Раде Жигић, „шпанац”; Гојко Половина адвокат из Грачаца; Милојко Ђук учитељ из Зрмање; Бранко Огњеновић из Коренице, учитељ; Никола Крајиновић из Брувна. Поред
120
ових, који су предводили и стизали на све стране, у грачачком срезу су локални организатори били: Из села Вучипоље Бићо Кесић прва продукција комесара из школе у Кореници; из села Граба Чича; из села Поткокијерна Милан Мунижаба, Душан Мунижаба и Илија Цвјетковић; из села Враце Никола Гаћеша учитељ; из Подвелебита и Главице Ранко Гаћеша и Илија Ђекић; из Штикаде Ђуро Дрезгић и Мићо Кончар; из села Дукићи Милан Дукић учитељ, Радан Дукић, Владе и Дрган Дукић; из Кијани Миле Кричковић; из Омсице учитељ Никола Докмановић и још неки с њима. Услед бојазни да Србе Лике неће лако добити у своје редове, и да ће они, због покоља бити непомирљиви према Хрватима, Партија је измислила појам „поштени Хрвати”, односећи се и служећи се оним из Далмације који су под Италијанима, где није било усташа ни покоља, па је организовала пребацивање ових у Лику и Босну. То су у ствари били предратни чланови КП, „шпанци” и омладинци, а њиховим пребацивањем вршена је мобилизација кадровског особља за вођење, јачање и почетак револуције, чиме је руководио „шпанац” Раде Кончар из Сплита, члан ЦК КПЈ и КПХ. Поред осталог, ови Хрвати су им били потребни из два главна разлога: први, да отупе оштрицу Срба у Лици према Хрватима и покољу, доказујући да они долазе из Далмације да се са Србима у Лици заједно боре „против усташа и окупатора” и други, да партија с њима ојача своје редове, даде почетни тон револуцији и да наивне Србе наведе на помисао: „Па, када су Хрвати дошли из Далмације, да се у Лици боре против усташа, шта да ми чекамо”?! Ови Хрвати-комунисти из Далмације спровођени су нарочито кроз она места у Лици, где је покољ извршен и где је устанак пламтио, да би умањили револт Срба и приказали ове као „добровољце” за заједничку борбу против усташа. Та добро смишљена политичка тактика и превара, уз даноноћно објашњавање народу од стране водећих комуниста о „поштењу” тих људи, имала је одјека и успеха код наивне и племените душе српског народа по селима у Лици и Босни. Међутим, кад је револуција отпочела, брзо се показало да довођење тих „поштених” није имало за циљ да туку усташе и окупатора, него „класног непријатеља”, српског сељака који неће да иде у партизанске редове, домаћине, националисте-четнике, који су им били сметња. Тако се овом вештом тактиком, коју могу да спроведу само политички истренирани комунисти, десило невероватно чудо, које се у II светском рату могло одразити само на Србе. Наиме власт НДХ са својим непоштеним Хрватима-усташама, је тукла и клала Србе као Србе, а власт КПХ са својим „поштеним” Хрватима-комунистима, је наставила усташки посао убијањем тих истих Срба, сада као класног непријатеља! Само је на вешт начин измењена фирма и мотиви, а Срби као објекат за убијање остали исти. Први летећи партизански водови Упоредо са политичким теренским пропагандистима, које смо напоменули, појавила се крајем новембра и једна група наоружаних младих
121
људи, састављених из неколико општина, Брувна, Мазина и понајвише из Срба. То је била прва војничка комунистичка претходница, пионири, који ће ускоро постати авангарда комунизма. Ту наоружану групу, и доцније више група, Партија је назвала „Летећи вод”, кога је формирао и њим командовао Ђоко Јованић, родом из Срба, који ће доцније бити чувен по комунистичком покољу Срба националиста по Лици. Он ће са својим партијским друговима наставити дело усташа и Анте Павелића, који ће у убијању Срба бити још перфиднији, јер су били њихови познаваоци. Тај његов летећи вод се постепено умножавао и постао заиста летећи, јер је летео са једног краја Лике на други, појављујући се ради пропаганде и извршења злочиначких задатака. У те младе људе, Јованић и другови су убризгавали комунистичке идеје и спремали их да буду партијци и спремни за злочине. Од тих првих авангардиста и оних који ће ускоро њима прићи, многе су српске мајке закукале за својим синовима, које ће они побити. Улазећи у села, ти летећи су држали људима предике, како ће се борити против свега и свакога, па су их старији домаћини питали: О чему ви то причате, децо, против кога ће те се, велите, борити? Они су одговарали: „Против краља, министара и господе, против сваког”, па би брзо одлетели даље. „Против свога краља”, понављали би гласно људи по селу. Гледајући пред собом тако наоружану, распуштену и погрешно заведену младост, ови домаћини су забринуто и проницљиво закључивали: „Е, богами, спрема нам се зло и наопако”! КПЈ је хтела да с тим првим летећим водовима даде знак народу, да се нешто спрема и „иза брда ваља”! У то време народ по селу није придавао никакву пажњу тим скакуталима, већ их је презирао и у њих сумњао, јер тако наоружани, заведени и без контроле, могу лако да направе неку „неприлику”. У такве прве групе, које су претече партизанима, одлазили су они младићи који нису довољно били под контролом родитеља и из сиромашнијих кућа, младићи спремни да украду и учине све оно што им вођа нареди, и они који су били недовољно или нимало писмени. Од таквих се село пазило и на њиховом кретању су људи стално држали своје око. Да би већ на почетку унела страх у народ и показала знак своје силе, Партија је томе и другим летећим водовима ставила у задатак да врше ужасне злочине: да на превару, из заседе и директно у кућама убијају народне националне прваке и првоборце из устанка против усташа, које је ставила на листу за ликвидацију. Тако ће по томе задатку тај вод Ђоке Јованића улетети у свако село јужне Лике. Ништа му није било превалити пут од преко 100 км, стићи рецимо у Медак на челу са Ђоком и тамо побити браћу Маодуше, Мићу, Луку и Ђуру у њиховој кући, и тако редом и по другим селима. Исти такав летећи вод, са истим циљевима оперисао је у исто време у босанском делу Тромеђе, око Дрвара, под командом тамошњег комунистичког организатора, Љубе Бабића. Тај вод убио је на превару првог устаничког вођу у западној Босни, јунака са Оштреља, Илију Десницу, у јесен 1941, у селу Каменица, а његово тело бацили у јаму у
122
коју су усташе бацале Србе. Убиство Илије Деснице и случај који му је претходио најбоље осветљава мрачне циљеве комуниста још у првој њиховој појави. Наводим тај случај: „Половином октобра 1941, Илија Десница и Мане Роквић, двојица четничких команданата, са једним одредом четника, наишли су на једну групу комуниста у шуми Клековача, предвођену Љубом Бабићем, Илијом Дошеном и Славком Родићем. Мане Роквић је извршио претрес и код њих нашао списак имена истакнутих Срба националиста, које су одлучили да ликвидирају. Мане је решио да за овакву намеру треба њих ликвидирати. Њихов вођа, Љубо Бабић, клекнуо је на колена пред Илију Десницу и молио: „Брате Илија, спаси нас данас и не дозволи да се ми Срби међу собом убијамо”! И ако је видео своје име на челу списка да буде убијен, Илија се сажалио и све их пустио на слободу. Неколико дана доцније, по повратку у село Каменицу, Илија је убијен од тројке те исте групе, која га је преваром извела из његове куће и мучки убила с леђа”.56 Све ово се дешавало у време кога смо назвали „затишјем”, у касну јесен 1941, када није било фронталне оружане борбе с никим. Окупатор је мирно седео у својим позицијама да уопште никога није узнемиравао. Поражене усташе стајале су збијене у својим већим гарнизонима. Четници из устанка, сада људска маса не предвођена организацијски и изложена оваквим комунистичким акцијама и пропаганди, била је преокупирана мотрењем на усташе и набављањем оружја за борбу против евентуалног њиховог новог напада и за борбу против окупатора, као и обнављањем разрушених домова. На опасност од комуниста, каква ће ускоро наићи, народ тада није могао ни помислити, а када ју је уочио било је у највише случајева касно. Овакво стање општег затишја у овом делу Лике, стварало је врло погодан терен и време воћству КПХ за пропагандни рад и припреме за револуцију, чему је највише допринео случај што српски народ после свршеног устанка није имао своје воћство, које би га без застоја и затишја повело и продужило са организовањем и реорганизовањем четничких јединица и активности у ширем и ефективном смислу. Тај недостатак, више него ишта друго, добро је дошао комунистима. Зато је њихов први задатак био да обезглаве народ, па су са својим летећим водовима и тројкама поубијали и оно способних сеоских првака, што их је преостало од усташа. Иако је српски народ у НДХ био у својој души запојен националним и четничким духом, комунисти су брзим темпом до краја 1941 и почетком 1942 утврдили своју главну организацију на Кордуну и средњој Лици скоро без знатног отпора. Своје главне политичке и војне центре у средњој и јужној Лици су створили у Кореници, Средњој Гори, Каменском, Подлапачи, Фаркашићу, а затим и у Лапцу; у главном на територији три велика српска среза: кореничком, удбинском, у западном делу доњелапачког и североисточном делу госпићког. Догађаји су показали да су комунисти у своме почетном организовању наишли на већи отпор народа и људи тамо, где је био јак оружани фронтални
123
устанак протв усташа, као што је био на Тромеђи укључујући Срб и грачачки срез. Међутим, тамо где није било таког фронталног оружаног устанка у широкој размери, као на Кордуну и Средњој Лици, они су наишли на мањи отпор, па су успели да без тешкоћа створе своје центре, базе и школе, и поред тога што је у тим крајевима био усташки покољ. Јер, тамо где је устанак стварно пламтио, где су фронталне борбе вођене, тај случај је дао тим Србима прилику да се очеличе, да се бар донекле национално политички наоружају пре појаве комуниста; да стекну искуство и буду спремни да их свако не може да заведе. Зато су Срби са Тромеђе имали борбено искуство и морални адут у рукама, па су били у стању да се комунистима супроставе и одбаце позив за њихову борбу. А онамо где је покољ био, а општег устанка није било, комунисти су успели да се убаце, да се народу наметну, да га за собом поведу, што су наивни Срби тих крајева олако прихватили, а неки ради било какве борбе једва дочекали, па се сви преварили. Било је доста и других услова, који су ишли у прилог комунистичком организовању, а они су поред осталих и ови: • Што је КПЈ имала још пре рата спреман свој организацијски апарат за дизање револуције, па је могла да по свршетку устанка изненадно и плански навали на наиван, неорганизован и уплашен српски народ по селима и да га мобилише у своје редове. На националној страни није било никакве организације која би јој се супроставила, ни политички изграђених људи који би осујетили комунистички план и преузели инцијативу за благовремено организовање четничких јединица. • Што су млади Срби Лике били спремни усташа и окупатора, не полажући много ко данпут уведени под партијску контролу, за чана, а о политичким циљевима те борбе иначе би главу изгубили.
и вољни да се боре против их позива у такву борбу. Јењима су врата била закљунису смели да расправљају,
• Што су водећи организатори, који су народ по селима позивали у своје редове били Срби, у много случајева мештани, па су им неупућени људи поверовали, не знајући о чему се управо ради, куда комунизам води и шта народу доноси. Мислили су да се стварно ради о борби против усташа и окупатора без партијске политичке идеологије. Нису могли ни помислити да ће после рата та партија завести своју диктатуру, гору од-фашистичке и нацистичке. • Што су свака општина или веће село чекали да се одупру комунистичком организовању тек онда када она буду угрожена, а тада је било касно. Услед таквог стања, сва огромна села по Кордуну и Лици падала су у комунистичке руке без организованог отпора, или је њихов отпор био угушен у крви. У прилог комунистичком организовању ишла је и чињеница, што су људи из многих устаничких села грачачког среза, обратили сву пажњу и напоре после устанка на опасност од евентуалног новог усташког
124
напада с правца Ловинца и Госпића. На ту страну је и Дане Цицвара, као вођа народног устанка, обратио искључиво сву пажњу, изводећи према Гудури и Ловинцу повремене акције и нападе против усташа и Италијана, не слутећи о комунистичкој опасности. И док се тако целу јесен 1941 обраћала сва пажња на усташе, без икаквог политичког ефекта, дотле је комунистичко воћство у кореничком и удбинском срезу спроводило без ометања своју политичку организацију, мобилисало младе Србе у своје редове и одржавало политичке и војничке курсеве. Недостатак интелектуалног и способног политичког воћства на нашој националној страни у то време, истренирани комунисти су брзо и вешто користили у своје сврхе. У томе вртлогу и неодређеном стању, после онаквог покоља и страдања, и присутности окупатора, опасност је лебдела над народом и била присутна сваког дана, па је оружје за одбрану било проблем од животне важности. Понешени опасношћу од усташа, по селима око Грачаца је вођена акција за набавку оружја, које се могло купити једино у Далмацији, где је југословенска војска при капитулацији оставила оружје, које су сељаци сакрили и после продавали. Тако је на сеоским састанцима донешена одлука да свака кућа купи себи пушку. Срби из Лике ишли су у групама у јесен и зиму 1941 преко Велебита у Далмацију, да купују пушке које су биле врло скупе и плаћане су ондашњом златном валутом - пшеницом. За једну пушку и 100 метака плаћано је метар пшенице.
Водећи комунисти-Срби и Хрвати Неоспорно је и добро познато, да је КПЈ преко свога огранка КПХ, организовала своје партизане и спровела партијску организацију 1941/42 искључиво у српским селима Кордуна, Лике и западне Босне, док у хрватским није. Али то није било зато, како се понегде погрешно тврди, што водећи комунисти Срби и Хрвати, који су заиста били чудна мешавина, нису хтели мобилисати Хрвате у хрватским селима, него зато што их нису могли мобилисати ни повести за собом. А нису могли зато, што су Хрвати по селима и по градовима, у апсолутној већини, били политички и духовно чврсто оријентисани према својој „независној” Хрватској и према Хитлеру и силама Осовине; дубоко верујући у њихову победу, и тиме у победу такве своје Хрватске. Хрвати су тек од половине 1943 приступали у партизане у већем броју, када су видели да Павелић и Хрватска пропадају заједно са Хитлером и да Савезници помажу Тита и партизане. Нас ће овде интересовати утицај и сразмеран однос водећих Срба комуниста и водећих Хрвата комуниста према српском народу као мобилисаном елементу за спровођење комунистичке револуције у Хрватској. Срби по српским селима у Лици и Кордуну и осталим крајевима били су другчији елеменат и менталитет, различит од хрватског и у
125
другчијој ратној ситуацији, сасвим различитој и супротној од оне у којој су били Хрвати. Хрвати су тада ликовали у ратним победама сила Осовине и нико их није могао да скрене на други правац борбе. Срби су били поробљени и због тога природно и инстиктивно упућени на отпор тим силама. Услед такве своје српске ситуације у Југославији, у којој су се нашли под окупацијом, и још под усташким покољем, Срби у Хрватској су аутоматски постали погодно тесто и изложен елеменат за комунистичку партију, да их она врбује у своје редове, нарочито када их зове у борбу против усташа и окупатора. У првом тренутку многи су сматрали чак непотребним да много размишљају о исправности свога сврставања под комунистичку заставу, коју им водећи комунисти-Срби нису ни показивали у почетку. То комунистичко воћство упало је у српска села, не зато што није хтело ући у хрватска, него зато што је било уверено, да ће у српским селима постићи сигуран успех и Србе моћи мобилисати, што у хрватским неће моћи постићи из напред поменутих разлога. За партију је било од првенствене важности, да што пре нађе повољан терен и елеменат за почетак свога покрета, без обзира где и како; а то су била српска села и Срби у њима у тој очајној ратној ситуацији. У та српска села улазили су водећи Срби комунисти као авангарда и, из врло тактичког разлога, остављали водеће Хрвате позади себе, да их Срби не виде, или су их лажно претстављали као Србе под српским именима. Зар Јакоб Блажевић није претстављан Србином, долазећи у шумадијској ношњи да држи говоре на зборовима у српским селима госпићког и кореничког среза?! Зар домаћи комунисти нису водили Хрвата, Тому Никшића, по грачачким српским селима, претстављајући га под српским именом, и зар политички комесар, Бићо Кесић, из села Вучипоље није потегао на јавном месту пиштољ на свога комшију, Душана Кесића, само зато што је овај указао да Никшић није Србин него Хрват?! Сусрећемо се са тежњом појединих Срба да злочине комунизма над Србима у Хрватској баце на водеће Хрвате комунисте, што оставља утисак да умањују кривице водећих Срба комуниста у КПХ. Ово је површно схватање и може нас одвести у заблуду. Јер, комунисту партијца треба сматрати таквим, без обзира којој је нацији припадао пре него што је примио комунистичку веру. Зато нема места разликовању водећих Срба комуниста од водећих Хрвата комуниста, без обзира да ли су они у воћству српске, хрватске или југословенске комунистичке партије; сви су једнаки и сви раде по истим инструкцијама. Разлика може бити само у томе, што водећи Срби комунисти сносе далеко већу одговорност пред српским народом за своје злочине, зато што су били пореклом Срби. Макар колико да је у врховном воћству КПЈ и у воћству њеног дела КПХ било комунистичких авангардиста Хрвата, као што су Јакоб Блажевић, Владимир Бакарић, Марко Орешковић, Андрија Хебранг, Рукавина, Манола и други, - мобилизацију Срба у Лици извршили су водећи Срби комунисти, као што су: Ђоко Јованић, Гојко Половина, Милојко Ћук, Ћаница Опачић, Раде Жигић, Никола Краји-
126
новић и остали. Споредно је, ко је коме од тих Срба и Хрвата био претпостављени у њиховој хијерархији, водећим Србима комунистима не умањује кривицу за спровођење братоубилачког рата у Лици, ни за злочин убијања хиљаде недужног народа. Ти бивши Срби, који су били први протагонисти комунизма у Лици, нису имали ни обзира ни осећаја према народу из кога су поникли, а најмање према невиним српским жртвама, које су они убијали са наслађивањем, онако методски као што су их убијале и усташе. За њих је Партија била изнад свега, и ко није за партију, тај је за њих био издајник, а онда од њих убијен. И водећи Хрвати-комунисти нису ништа друго него кривци и злочинци, управо они су дупли, јер су многи убијали Србе најпре као усташе, а потом као партизани, али се не служи истини ако се они окривљују зато што су Хрвати, а Срби се умереније гледају зато што су били пореклом Срби. Веродостојни и документовани подаци, са хиљадама сведока, учесника у рату и револуцији у Лици сведоче да су, на жалост и несрећу српског народа, водећи Срби команданти, комесари и високи партијски функционери слепо извршавали партијска смртоносна наређења за уништавање Срба. Такви су се такмичили ко ће већи злочин учинити и ко ће се већим и оданијим комунистом показати пред Титом и партијом, а доказ њихове верности били су вршење терора и убистава над својом српском браћом. То им је била легитимација над свима легитимацијама и такви су постали „хероји” Југославије. Управо, у томе њиховом фанатизму лежи трагедија српског народа у II светском рату. Када се разматрају улоге и злочини водећих Срба и Хрвата за време рата у Лици, онда треба да се зна, да Хрвати никада неби смели ући у српска села да врбују Србе у партизане, када их неби предводили Срби и претстављали их Србима, а онда „поштеним” Хрватима. После усташког покоља, Срби по селима уопште нису веровали Хрватима комунистима или не комунистима, поштеним или непоштеним. Они никада неби отишли у партизане на позив Хрвата, нити би их ови могли мобилисати, још мање повести за собом. Такође се не сме губити из вида чињеница, да водећи Хрвати нису терорисали ни убијали свој хрватски народ ни Хрвате-не комунисте, као што су радили водећи Срби. Ови су чак тежили да на спрске народне масе оставе утисак, да је врло мали број Хрвата међу њима и да они играју споредне улоге, а да су они, Срби, носиоци партизанске борбе, као што су и били. И после рата, водећи Срби су били нажалост највише опијени „победом” и дословно спроводили комунистичку теорију у дело, па су на челу са Ранковићем и Ђиласом продужили затварање и убијање Срба, рушећи им, поред одузете слободе, историјске националне и духовне вредности, укључујући и српске цркве и манастире. Били су то водећи Срби комунисти, који су 1946 на челу са Слободаном Пенезићем предводили хајку хватања Вожда српског народа и родољуба Југославије, генерала Дражу Михаиловића, да би тим коначним чином српске трагедије показали верност комунизму. Зато су и она два
127
војника морали бити по рођењу Срби, који су оног кобног и последњег дана, 17 јула 1946 ушли у затвор, ударили цокулом у леђа генерала Дражу и узвикнули: „Устај, време је да ти пресуду извршимо”! А водећи Срби-комунисти из Хрватске, Јованићи, Половине и други, који су онако беспоштедно убијали недужни српски народ у рату, дозволили су после рата да у тој „савезној републици” нема данас ни једног листа писаног српским писмом! Они су учинили да је већ више од 40 година замукао глас некад уједињене и велике српске нације, као што су замукли и њену слободу. Хрвати комунисти нису тако радили. Они су се за сво време рата вешто чували да учине ма какав злочин Хрватима и нису зашли у крвопролиће и покољ свога хрватског народа, па су после рата имали услове да у комунички владајућој Југославији буду сви Хрвати. Нису ништа хрватско уништили, већ су сачували своју националност, традицију, веру и иступају сви компактно као хрватска нација, без обзира ко је за време рата био у усташама или у партизанима. Срби су не само прогонили, судили и убијали четнике и њихове присталице, него су унижавали и линчовали српске свештенике и владике. Нека ови немили и трагични догађаји буду на уму и за поуку младим српским генерацијама, да се такав злочин никад не понови. Четничка конференција у Црним Потоцима Приметићемо да се на овим страницама говори о припремама и конференцијама за формирање четничких јединица у касну јесен 1941 и у пролеће 1942. Због тога може да се појави питање: зашто је сада било потребно формирање четничких јединица, када су четници подигли устанак против усташа и борили се све до септембра/октобра 1941? Такође може да се упита: шта је било са тим четничким јединицама, када се сада морају стварати нове? Да бисмо имали јасну слику и избегли забуну, да бисмо ствар поставили на своје место и за историју претставили ондашње стање онаквим какво је оно тада било, потребно је то стање расветлити и поновити оно што је речено на претходним страницама: да су четници устаници у устанку били више четничке борбене масе него војне формације у правом смислу ове речи. Такође је речено, да су се те устаничке борбене масе по свршеном устанку и повратком из шума у своја села поново претвориле у оно што су биле пре устанка, - у народне неорганизоване људске масе, јер су завршили свој тада одређени задатак, - протерали усташе. Оне би доцније биле формиране у четничке војне јединице. Такође је потребно имати на уму, да су хрватске усташе били једна врста непријатеља, кога је требало потући што пре и на један начин, а новопојављени комунисти су друга и другачија врста непријатеља, против кога се требало борити на сасвим други начин и у ту сврху извршити припреме и војнички спровести организацију четничких јединица у пуном смислу ове речи, што ће се видети из следећих страница.
128
Једном речју, појавио се нови непријатељ, па је требала нова борба и нова организација четника; требало је стварати нови народни устанак, овог пута против комуниста. Устанак против усташа 1941 и устанак против комуниста 1942 су два сасвим различита појма и две сасвим различите борбе у суштини. Јер, одбрана од усташа била је борба искључиво за голи живот и опстанак, која није била политички мотивисана, а одбрана од комуниста била је национално политичка борба не само за живот, него за основна људска права и слободу народа, које су ови својом револуцијом тешко угрозили. Настало је време расчишћавања националних појмова и принципа. Пре него што пређемо на почетне и даље конференције по селима за отпор комунистима и за припреме формирања четничких формација, такође је потребно нагласити да су комунисти у ово време, у касну јесен 1941 организовали свој покрет и центре и почели спроводити своју револуцију и три српска предела: на Кордуну, средњој Лици и западној Босни. Тај географски простор, махом ослобођен од усташа четничким устанком, на коме су се сада комунисти појавили а затим и учврстили, остао је кроз цео рат главно и стално њихово централно средиште у Југославији, одакле су Тито и партија управљали револуцијом. Они су на томе пределу створили своја највећа стрелишта и нове кланице безбројног српског народа под оптужбом као својих политичких противника и „класних непријатеља”. Када су се комунисти појавили и отпочели спроводити своју партијску терористичку револуцију, под окупацијом земље, и организовали своју политичку партизанску војску, први отпор им је пружен од народа тамо, где је најпре подигнут општи устанак против усташа, на ужој Тромеђи: на пределу Дрвара, Босанског Петровца и Грахова, у Тишковцу, Србу и Грачацу. У овој почетној комунистичкој појави, Срби националисти-четници су им пружали отпор по својим селима у две фазе и на два начина: политички и оружани. Први је био политички отпор сузбијањем њихове штетне пропаганде и акције, путем усмених објашњења, убеђивања, распри, личних додира, без крви. Главна тема је била борба против окупатора са спорним гледиштима о циљевима те борбе. Наша национална страна уложила је све напоре разложним убеђивањем да се борба против силног окупатора води тактичким начином, саботажама, у духу савезничких инструкција и помоћи и по саветима краљевске југословенске владе. Предлагано је да се окупатор напада ван насељених места ради мањих репресалија, и да се напади врше и из хрватских села а не само из српских. Комунисти су одбили све ове предлоге, хтели су своју револуцију за политичку власт, комунизирање народа по инструкцијама из Совјетске Уније и продужили терором над народом. Када није могао помоћи овај начин мирним путем разумног расуђивања и када су се још више појавили наоружани партизани као политичка војска КП и продужили убијањем Срба националиста, угледних људи и домаћина и истакнутих првобораца из устанка, претећи униш-
129
тавањем свега и свакога ко се њиховом схватању противи, - настала је неизбежна потреба за одбрану оружјем и за формирање и утврђивање борбених четничких јединица. Да би се шире формирање четничких формација могпо правилно и успешно спровести, потребно је било њихово организовање одздо, из народа, путем договора народних претставника и старешина на конференцијама. У ту сврху сазвана је половином новембра 1941 прва историјска национална конференција народних претставника са Тромеђе: западне Босне, јужне Лике и северне Далмације у Црним Потоцима, (Доњи Тишковац) у Лици. Црни Потоци су познато историјско место, у коме је принц Петар Карађорђевић, доцнији краљ Петар I Ослободиоц, под именом Петар Мркоњић, предводио чете и организовао четнике у устаничкој борби против Турака 1875-1876. Конференција је сазвана и одржана по договору главних четничких првака и команданата из устанка: Бране Богуновића, Мане Роквића, Мирка Марића из Тишковаца, Пајице Омчикуса из Срба, Живка Брковића из Плавна, свештеника Момчила Ђујића из Стрмице и Дане Цицваре из Грачаца. Позван на ову конференцију, Дане Цицвара ми је тих дана поручио да одређеног дана дођем у кућу командира села Доње Кијани, Петра Ј. Седлана, где ће он доћи ради „врло важног договора” и нагласио да тада будем спреман на дужи пут. На састанку у кући Седлановој, Цицвара нам је саопштио да је позван на четничку конференцију у Црне Потоке и позива нас двојицу да пођемо с њим као делегација грачачког краја. Пут је требао бити пешице преко села Омсице, Дубрава, Добашнице, Срба преко брда и планина и даље за Доњи Тишковац-Црне Потоке, што је износило око 60 км. Нас тројица смо кренули истог дана по подне 12 новембра 1941, с планом да наш први застанак буде у селу Омсице, 10 км североисточно од Грачаца, с намером да навратимо у кућу Јове Маричића у томе селу; да ту упознамо оне које је требало упознати о нашем путу. Маричићи су први засеок поред основне школе у Омсици и недалеко од извора реке Кијашнице. Јово Маричић је био врло угледан домаћин у овоме селу, човек који је умео да прати догађаје и да их оцењује и чинило ми се, по разговору, да је био даља родбина Цицвари, па је то поред осталог био разлог да по Цицвариној жељи навратимо у његову кућу, поразговарамо и одморимо. Цицвара је изложио план Маричићу и присутнима који су ту дошли, о нашем путу у Црне Потоке и одржавању народне четничке конференције. Уопште узев, у нашем крају је тада још било слободно и отворено говорити о настављању устаничке четничке борбе, премда су кроз села пролазили комунистички пропагатори и летећи водови, нашто се није још обраћала нарочита пажња, нити се показивала велика подела у народу. Био је само почетак свега тога. Од оних летећих чуо се глас да је убијен вођа четничког устанка у западној Босни, Илија Десница, а с њима је већ почео шуровати учитељ овог села Докмановић, иначе родом из околине Плашког. Ноћ је била пала, па смо нас тројица у Јовиној кући преноћили. У разговору о
130
општем тадашњем стању и нашем далеком путу кроз кршеве, планине и засеоке, познати људи из овог села који су добро били упознати о појединостима и евентуалности које могу из њих проистећи, саветовали су Цицвари да са делегацијом одустане од пута. Претпостављали су да услед најновијих појава можемо бити негде сачекани и убијени од неодговорних „скиталица”, нарочито Цицвара, који је већ постао признати и истакнути вођа устанка и због тога био стављен од комуниста на листу за ликвидацију као и Илија Десница. По савету ових људи, Цицвара је одустао од овог далеког и ризичног пута, па смо се сутрадан вратили својим кућама. Људи из села Омсице знали су о опасности више него што су нам рекли. Доцније смо куририма обавештени о одлукама донешеним на овој конференцији, која је била прва и највећа ове врсте и целог рата сматрана, да су на њој ударени темељи четничкој борби са одлуком хватања у коштац с трећим народним непријатељем, после усташа и окупатора. На њој се решавало и једногласно решило питање о начину борбе против окупатора, о ставу према новопојављеним комунистима и о наставку и проширивању оснивања војних етничких јединица. Обзиром на доцније догађаје и на чињеницу да је народ на Тромеђи са свом територијом чврсто и стално остао четнички, може се с правом рећи да је ова конференција у Црним Потоцима остала у душама народа и четника као оснивачка скупштина за формирање четничке војне и цивилне организације на свима деловима Тромеђе. Она ће остати, са својом војском и народом за сво време рата стабилни огранак и стуб Народног Равногорског Покрета и Југословенске Војске у Отаџбини формираних на Равној Гори. Ова конференција је била истински и веродостојни израз мисли и расположења свега српског народа на западу Југославије, а то расположење је било исто онакво какво је било расположење српског народа у Шумадији и целој Србији, када се баш тих дана, половином новембра 1941 спремао да из Србије коначно протера Тита и његове шпанске пролетере, који су тамо започели братоубилачки рат, о чему тада нисмо много знали. Пошто је ова конференција била прва ширих размера после свих невоља за последњих 7 месеци, каквих историја не памти у овим крајевима, она је претресом општег стања донела одлуке и закључила: • Да је српски народ на Тромеђи, нарочито у Лици и западној Босни, тешко настрадао покољем од усташа; да је народни четнички устанак потпуно успео, спасивши народ од потпуног истребљења, који је у устанку показао своје јединство као никада раније; да су усташе протеране и велика територија ослобођена, на којој треба спровести организацију народног опоравка после страдања и тешких рана. • Да је италијански окупатор за време покоља прихватио на својој окупационој зони, пружио заштиту и спасио хиљаде српског народа који је из Лике побегао у Далмацију, и ослобођавао га из усташких затвора и логора; па је после свршеног устанка окупирао већа места и
131
комуникације на ослобођеној територији и да је на њој релативно подношљив без терора над народом; против кога треба водити тактичку герилску борбу саботажама у смислу организованог подземног отпора и у вези са Савезничком и нашом врховном командом. • Да се је од месеца октобра појавила из свога подземља комунистичка партија, организујући своју партијску политичку војску, којом намеће револуцију, разбија народно јединство и слаби његову снагу и отпор окупатору; да је утврђено да њени комунисти силом организују народ по селима, тероришу га и убијају његове вође из устанка; да су вођени људима сумњиве прошлости и да као инструменат светског комунизма доносе опасност по народну слободу и будућност Југославије. Да би српски народ на Тромеђи могао бити заштићен и продужити борбу против окупатора и усташа и бити спреман за отпор комунистима оружјем ако устреба; да би био предвођен људима из своје средине и организован у патриотску борбу за своје националне интересе и слободу отаџбине, конференција је посебно закључила: да се у свима крајевима Тромеђе приступи формирању војних четничких јединица у духу устројства војске краљевине Југославије са матичним четничким пуковима по срезовима и општинама. Када буду формирани, пуковима су дати службени називи са именима историјских личности српског народа. Тако је четничком пуку у околини Босанског Петровца дато име „Краљ Александар I.”; у околини Дрвара и Босанског Грахова пук „Гаврило Принцип”; у околини Срба, Тишковца, Велике Попине и Зрмање пук „Краљ Петар II.”; у околини Стрмице, Плавна, Голубића и северно од Книна пук „Петар Мркоњић”; у околини Косова и јужно од Книна пук „Онисим Поповић” и у околини Грачаца пук „Вожд Карађорђе”. Доцније, када су ови пукови сви били организовани у пролеће 1942 формирали су и сачињавали Динарску Четничку Дивизију Југословенске Бојске у Отаџбини. Пукови су достојно носили ова славна имена, када су крајем 1942 преименовани новим устројством и Уредбом министра војске и морнарице Генерала Драже Михаиловића у бригаде и корпусе. Верујемо да ће будући историчари и младе српске генерације и по овим пуковским именима лако оценити родољубље, смисао, дух и циљ четничке борбе, за разлику од партизанско комунистичких батаљона који су носили имена комесара из шпанске револуције!
Мушка одлука четника села Доње Кијани На своме освајачком путу, спуштајући се из средње у јужну Лику, у општину Брувно и Мазин грачачког среза, комунисти ће наићи на бескомпромисан отпор у селима грачачке и брувањске општине. Тај први јавни и декларисани отпор у грачачком срезу, и у целој средњој и јужној Лици, пружило је људство и борци села Доње Кијани и Дерингај,
132
оба 6 км северно од Грачаца, на српски православни Божић, 7 јануара 1942, са јавним иступом против њих; одбивши једногласно извршити наређење њихове команде. Овом декларисаном одлуком пројектована је већ тада граница са повученом „гвозденом завесом” између комуниста и националиста у грачачкој околини, која ће на томе месту остати сво време рата. У ово време нису постојале у грачачком срезу ни партизанске ни четничке формације у организацијском и војничком смислу, мада су се јасно оцртавале по ставу села. Сва српска села на територији јужне Лике била су слободна од окупатора, потпуно отворена комунистима за њихову акцију, која је била активна и организацијски чак доминантна. Борба села међусобно и између људи по селима, који су насели комунистичкој пропаганди, и оних који су заузели национални став, водила се ломљењем политичког копља, са наметањем и одбијањем комунистичке организације. Радећи на партијском организовању и на припремама за оснивање партизана, комунисти су имали позади себе партијски апарат и воћство, и били су у офанзиви, а националисти који су радили на припреми за оснивање четника нису имали позади себе ништа и никога изузев поуздања у народ; били су у дефанзиви и више су се морали одупирати комунстичком организовању, него што су могли да спроводе своје. У ово зимско време, и доста доцније, било је врло интересантно и тешко стање. Док су комунисти вршили притисак и интезивно радили свој посао, народ их је мрзео из дубине душе, видео је да лажу, није их хтео, није хтео партизане, али још увек није био у стању да себе организује по својој жељи, да организује четничке јединице. А то није могао лако, јер није имао потребног интелектуалног воћства. На наш Божић 1942, тадашњи главни комунистички оранизатор за срез Грачац, Милојко Ћук, учитељ из Зрмање, извршио је прву пробу комунистичке доминације. Упутио је командиру села Доње Кијани, Петру Ј. Седлану, два курира из села Глогово са својеручно потписаним наређењем у својству „команданта”, да са људством свога села изврши напад на италијанску војску, посаду утврђену у селу Дукићи, испод моста Растовића. Ту је једна италијанска чета, ратнички наоружана, држала истакнути положај, као претстража свога пуковског гарнизона у Грачацу. Та италијанска војска, макар колико окупаторска, није вршила никакво узнемиравање народа, још мање терор над њим, већ је бројала дане рата. Одвојено од овог, партизанска „команда” није имала никакво право ни основу, да овако нешто наређује, не само што су били у питању голоруки људи за овакав напад, него што они нису подпадали нити ма чиме везани за комунистичку организацију, још мање за њеног „команданта”. КП је хтела да проба, изазива и узнемири народ и да окуша своју доминацију. До тада није било ни једног јединог напада на Италијане у овом делу Лике. Двојица курира из села Глогово, 15 км југоисточно, били су Јакшић Јово-„Јоја” и Јакшић Дане, обојица жењени из овог села, па су вероватно због тога они добили тај задатак, да пређу планину кроз снег „до паса”.
133
По примитку наређења, командир је исте вечери сазвао сво људство из свих засеока на конференцију у своју кућу и прочитао писмо, па је настала кратка дискусија и донешена одлука. Борци су одмах осетили да је ово изазивање и пипање пулса и национале чврстине овог четничког села, које се већ било супроставило комунистичком вршљању, па су жестоко осудили тај захтев и једногласно одбили ово неодговорно и бесправно наређење. Донета је одлука и послат одговор да ово село не потпада под надлежност ниједне комунистичке команде, нити жели да извршава њена наређења. Ово је био први јавни и отворени судар две супротности и две опречне струје у грачачком срезу, које ће се доцније претворити у два фронта - четнички и партизански. Та мушка и једногласно донешена одлука од 80 присутних бораца, војнички још не формираних и многи ненаоружани, остала ми је дубоко урезана у неизбрисивом сећању, јер је ово село тиме показало мушки где стоји и које идеале жели да брани. Овом одлуком сложило се и сво људство села Дерингај, па су од овог тренутка ова оба села забележена у црну комунистичку књигу за ликвидацију, из које нису избрисана до краја рата, па ни до данашњег дана. Овим решењем није само одбијено једно бесправно и политички мотивисано наређење, него је истакнуто непризнавање комунистичке партије и изражена одлучна жеља за формирање четника. Од тада је настао нервни политички рат између овог села и постепено осталих грачачких села, првенствено Дерингаја, Вучипоља и Граба с једне стране и комунистичких организатора и њихове команде из Брувна с друге. Такво хрвање трајаће све до пролећа, када ће га партизани претворити у крвави обрачун између црвених освајача и браниоца слободе. Овом одлуком отпора повучена је четничка „Мажино линија”: Кијани-Дерингај-Томингај, која је остала истакнута претстража Грачаца према северу, и преко које су партизани својим нападима много пута одвлачили своје мртве и рањене, враћајући се крвавог тура. Атентат на Дану Цицвару и сеоске командире За спровођење своје организације у пракси, главни задатак КП је био: освајање српских села по Лици силом или милом. Али то освајање није ишло лако у грачачком срезу, јер су сеоски прваци, народни првоборци и старешине из устанка били сметња томе послу, па је приступила терору. Упоредо са притиском на северна села - Кијани и Дерингај, КП је вршила својим првопартизанима врло рано терор, чак оружани и крвав, на два источна села: Граб и Вучипоље. Људи и народ из оба ова села познати су по своме националном српском духу, по борби у устанку и по отпору комунистима, чим су се они појавили. Оба села су имала још на почетку своје врло познате командире, Граб Милана Санадера, активног наредника, а Вучипоље Душана П. Кесића. Обојица су међу својим сељанима и борцима играли видну предводничку
134
улогу и то је било довољно да их КП стави на листу за ликвидацију. Зато је при освајању села за успоставу у њима своје организације, начело КП било: Ликвидирати сваког сеоског националног првака, Србина, и тиме устрашити остале људе, обезглавити их, довести под своју контролу и присилним путем довести у своје редове, па прогласити како људи „добровољно хитају у партизане”! Поред свих сеоских старешина, који су по начелима КП били осуђени на смрт, главна личност за ликвидацију у грачачком срезу био је Дане Цицвара, па је на њега извршен атентат у селу Вучипоље крајем јануара 1942. У прва три месеца 1942, који су били врло превирући, и ако још није било општег оружаног сукоба, покушаје ликвидирања својих потенцијалних противника, КП је вршила методама „случајности”, провоцирањем ситних свађа, постављањем ноћу заседа, шпијунирањем, уласком на четничке састанке по селима и „случајно” испаљеним метком. Ову улогу вршили су домаћи комунисти као агенти, којима је партија врло брзо одузела вид и памет, а такав у грачачкој долини био је Бићо Кесић из села Вучипоље. У своје почетно време, оно уводно у револуцију, зими 1941/42 партијци су покушавали да одржавају по селима састанке и седнице, на којима су говорили о потреби борбе против „окупатора и усташа”, у чему наш човек није видео из почетка нешто слабо, док није увидео о чему се ради. У то време је Гојко Половина одржао пар састанака у Грабу, под Рујевцем и убрзо је престао када је изгубио подршку. Тада су домаћи партијци собом водили по српским селима Хрвате из неког другог краја, и претстављали их као Србе, који се „ето, жртвују да се са нама заједно боре”! Служили су се разним средствима па и са оваквим. Такве подвале и обмане спровођене су у селу Вучипољу и Грабу, кроз која је Хрвате проводио под српским именом партизанских руководиоца, Милојко Ћук из Зрмање. У ова два села највише је и најпре покушавао да спроводи комунистичку организацију и идеју Бићо Кесић из Вучипоља. Преко њега је Милојко Ћук организовао почетне седнице, позивајући на њих људе и старешине села. У то време још није било отворене поделе, па су људи ишли свагде тамо где се седнице и састанци одржавају, да чују и оцене шта ко хоће. Таква једна седница организована од Ћука и Биће, одржана је 20 јануара 1942, на светог Јована, у селу Грабу, у кући Милана Санадера. На ову седницу Бићо је позвао поред осталих и свога комшију, Душана Кесића„Бејанова”, који је већ био један од предводника и командир четничког села Вучипоље. На седници је поред мештана затекао непознате људе: Милојка Ћука, Љубу Кнежевића, Николу Вјештицу, Петра Ракића и друге. Радило се као и обично о организовању борбе против усташа и окупатора. У току седнице, Бићо је шапатом и у поверењу као комшији, рекао Душану, да је дотични Петар Ракић Хрват и да га они претстављају Србином, иначе да се зове Томо Никшић. Душану је крв узврела, али се стрпио тога тренутка. Кроз пар дана одржана је следећа седница скоро истих људи и у истој кући. На позив Милана Сана-
135
дера дошао је и Душан Кесић поново, који је већ на почетку затражио реч и указао да извесни Петар Ракић није Србин, него Хрват, Томо Никшић, кога лажно под тим именом претстављају Србином. У томе моменту Бићо Кесић је потегао пиштољ на Душана и пре него што је успео да опали, Душан га је ударио испод шаке и пиштољ му испао из руке на патос. Настала је паника, па су партизанске вође побегли кроз масу људи, који су у ноћи стајали на снежној пртини, јер сви нису могли стати у кућу. Пар дана после овог догађаја, Душан Кесић је позвао старешине и главне људе из више села на седницу у своју кућу, у село Вучипоље, укључујући и Дану Цицвару, Милана Санадера из Граба, Богду Кесића из Литице и друге, да претресу ситуацију, да се договоре шта даље да раде и да народу укажу да комунисти на седницама расправљају питања борбе употребом оружја. Сазнавши за сазив ове седнице и да ће бити присутан Дане Цицвара, Бићо Кесић и Милојко Ћук са осталим својим друговима, створили су план да изврше заседу и напад на кућу у којој се седница одржава и да убију Дану Цицвару и двојицу командира села, Санадера Милана и Душана Кесића. Када је кућа била пуна људи, Бићо Кесић из комшилука, праћен од осталих, привукао се до прозора собе и отворио пушчану паљбу кроз прозор на људе у соби. Срећом, тога тренутка је Душан Кесић био на вани и кад је чуо први пуцањ на прагу своје куће, трком је скочио, викнуо на Бићу са захтевом да одложи оружје, што је овај у страху и учинио, а други се разбежали. У току пуцњаве један метак је погодио и ранио болесног Марка Кесића, који је лежао на кревету. Сви остали су полегли по патосу. И ако им је било оружје у рукама и у питању одбрана, четници на седници нису хтели пуцати у нападача, јер су сматрали тада да само умно болесни људи могу да овакав злочин чине. Али, Бићо Кесић је већ тада радио као агент партије, по чијој инструкцији је постао први у грачачком срезу, који је својом руком опалио пушку на своју браћу комшије и пролио прву кап њихове крви. То је била његова обзнана за почетак револуције и „борбе против окупатора” у своме крају, исто као што је Жикица Јовановић-„шпанац” обзнанио борбу против „окупатора” у селу бела Црква, у Србији, испаливши први метак и убивши два српска жандарма почетком јула 1941. Дане Цицвара је хтео да избегне крвопролиће, бар што се четника тиче, јер њима није било ни у идеји ни у души да пролевају братску крв, још мање им је било у мислима, да њихова борба за слободу отаџбине отпочиње на овај начин и да буде братоубилачка. Успоставу своје организације, четници нису спроводили силом и употребом оружја над својим народом. А такав разумни и стрпљиви четнички став доказује чињеница, што је убица Бићо Кесић ухапшен тога тренутка на лицу места, уведен у собу међу људе, које је са својим друговима хтео да побије, и очитана му лекција да пази шта ради. Враћена му је пушка, од чијег куршума испаљеног његовом руком, крв је текла по соби. Пуштен је на слободу и показан му пут да иде из села куда жели,
136
у своје друштво.58 Овим атентатом на Цицвару и четничке организаторе, Партија је пожурила да би осујетила и спречила заказану четничку конференцију у селу Глогово. Пре овог догађаја, Бићо је у јесен 1941 међу првима завршио комунистички курс у Кореници, одакле га је партија послала, као извежбаног и успособљеног, натраг у његова села да ради за њен рачун и да убија оне који би могли бити сметња. За ово што је пуцао на „класног непријатеља”, своје комшије у комшијској кући, у којој је много пута седео и јео, партија га је после његове погибије прогласила „народним херојем” и направила му споменик на месту где је био олтар српске православне цркве у Грачацу, коју је комунистичка општинска власт претходно срушила. Пуштен на слободу из руку четника у моменту кад их је гађао својом пушком, Бићо Кесић је напустио своје село Вучипоље, у чијем народу је владао једино четнички дух и које ће ускоро избацити на шумске положаје и ставити под оружје 100 својих одабраних четника и првокласних бораца. Отишао је на даљу партијску службу, да продужи исти посао у другим српским местима као комесар првог основаног партизанског батаљона у грачачком срезу, на коме путу ће и нестати. КП је сматрала, и инсистирала, да ако њени агенти нису успели да побију одређене Србе на једном месту, побиће их на другом, јер такво њено наређење је било трајно и непроменљиво. Светосавска четничка конференција у селу Глогово После одржане конференције у Црним Потоцима и одлуке четника села Доње Кијани, којом је одбијен изазивачки насртај комунистичке команде и бачена рукавица КП, ужурбаност на обе стране је постала већа, стање сваким даном затегнутије и атмосфера све више непријатељска. Ургирали смо претставнике свих грачачких села за што тешње међусобно повезивање, што боље припреме за оснивање четника и заједничко иступање против комунистичког терора по селима, који наваљује са севера. Такође је настала потреба и уследили су предлози за одржавање једне шире конференције претставника свих села грачачке општине. Почетак 1942 био је врло жив и активан по селима. Нарочита активност је била на комунистичкој страни, јер су из средње Лике почели узимати маха, нагло ширити своје политичко и војно организовање и све више претити народу убијањем. Поред одржавања политичких и војничких курсева у Кореници, организовали су тамо и пар чета партизана. Како је требало упознавати народ са стањем и помоћи га да се одупре комунизму, чију појаву је из дубине душе мрзео, спремати га за борбу против свих непријатеља, обједињавати села и спроводити четничку организацију, Дане Цицвара је заказао одржавање велике конференције претставника села грачачке општине, у селу Глогово, на дан светог Саве, 27 јануара 1942. Баш пред ову конференцију, и због ње јер се за њу пронео глас, Партија је
137
наредила ново-формираним партизанима да изврше нападе на мање италијанске посаде у Кореници, што је користила у своје пропагандне сврхе и за претњу народу да се сврстава у њене редове. Тек тада је испаљена прва партизанска пушка на окупатора у Лици, после пуних 9 месеци окупације и рата у Југославији. На дан светог Саве, 27 јануара 1942, састали су се у селу Глогово претставници грачачких села. У место Дане Цицваре конференцији је присуствовао и истој претседавао његов брат, Тодор Станисављевић-„Тоћан”, морнарички наредник. Нема сумње да је на Данино отсуство деловао догађај атентата пре два-три дана, и да су му његови ближи сарадници саветовали да упути брата на ову отворену и комунистима доступну конференцију, што ће се видети из даљег излагања. У име северних грачачких села, Кијани, Дерингаја и Томингаја, делегати су били Петар Ј. Седлан, писац ове књиге и Јово Мандић-„Секула”. Конференција је одржана у једној кући недалеко од основне школе, а њено заседање било у великој спаваћој соби те куће, у којој је било, сећам се, по ондашњем начину живота, три-четири широка кревета, у сваком углу собе по један, на високим ногама и високо лепо намештени, а на средини собе, испод прозора, био је велики сто. Будући да је соба била пуна делегата и да није било места да сви седнемо за сто, домаћин је ставио на расположење и понудио да седнемо на те високе кревете и тако је конференција радила цео дан, коју је Тоћан отворио и водио. Циљ и задаци ове прве и велике народне грачачке конференције, са изричитим нагласком оснивања четничких јединица, били су исти као и конференције у Црним Потоцима, чији је она наставак била и чије одлуке су саопштене, дискутоване, поздрављене и примљене. Поред начина борбе против окупатора, решавано је како да се супростави комунистичком надирању и присиљавању народа да ступа у те редове, како да се спречи терор кога Партија примењује а да се оружје не употреби до крајње могућности. На конференцији је владала потпуна слога и једнодушност делегата свих села, који су једногласно констатовали опасност од комунизма. Осуђено је стварање политичке партијске партизанске војске, јер није било у духу стремљења и потребе српског народа, нити у интересу борбе против окупатора; јер се стварањем те политичке војске разједињавао српски народ и слабила његова борбена снага. Најмање је било у интересу будућности Југославије и њене слободе и демократије после рата, јер оснивањем политичке војске очигледно су се већ на почетку показивали озбиљни знаци, да се ради о диктатури и тоталитаризму, који могу бити наметнути нашем народу и земљи после рата. Та комунистичка појава и партијска пропаганда биле су у очима народа сумњиве, ружне, одвратне и силеџијске. Реч „партизан” конференција је оштро приметила као непознату и недоличну Србима. Унапред је одбијена свака помисао и покушај да се такво организовање врши по грачачким селима и закључено је да се спрече сви пропагандисти и терористи који народ својом акцијом завађају и разједи-
138
њују. Подвучена је одлука да се приступи формирању четничких формација, које ће се борити за слободу и демократију свога народа, које ће поносно носити то традиционално и национално име, јер су четници у новијој српској историји били првоборци, ослободиоци и заштитници свога народа, који је у њих вазда имао пуно поверење. Одлучено је да ће четничке грачачке јединице носити назив пук „Вожд Карађорђе”, у духу означених пуковских назива на конференцији у Црним Потоцима. Делегати северних грачачких села упознали су конференцију о одлуци бораца села Доње Кијани, на Божић, којом су одбили комунистичко наметање власти, што је са одушевљењем поздравила. Путујући на ову конференцију преко целе планине Кокијерне, кренувши у рану зору, путовали смо по високом снегу, где се испред нас и око нас простирала непрегледна, бела, сунцем обасјана снежна пољана. Снег је био добро збијен и смрзнут, па смо, под шкрипањем обуће, ишли по њему „као по небу”! На путу смо, у планини, навратили у усамљену кућу Петра Совиља-„Пепића”, да му се јавимо. На овој конференцији у Глогову десио се један врло интересантан и симптоматичан случај, који је јасно говорио за себе, показивао стање тога времена и могао бити врло фаталан. Наиме, комунисти су добро знали за наше састанке и пажљиво их пратили. Били су дрски и умели су да једноставно уђу на наше конференције, ради прислушкивања и откуцавања шта се ради, јер смо у то време радили по истим селима и ми и они једновремено, и сваки потез је био познат другима. Партија је тада имала своје мање јединице, водове, који су јој служили за приказ „војске”, која је била у стању да се сваког часа обрачуна с народом и свима непослушницима, док ми још нисмо имали војних четничких јединица. Тако су комунисти добро пратили и ову конференцију у Глогову. Пошто је она била врло важна за нас и за њих, јер ће дати правац борбе и определења у будућности целој грачачкој долини, КП из своје базе у средњој Лици упутила је са инструкцијама свога политичког функционера, Бранка Огњеновића, учитеља, родом од Коренице, да се тога дана нађе у селу Глогово и уђе на конференцију. Огњеновића је на томе далеком путу допратио један вод партизана, од којих су неки били обележени почетним партизанским обележјима, а неки у сељачкој одећи. Тај вод сместио се у основну школу, недалеко од куће у којој је одржавана наша конференција. Негде пред подне, Огњеновић је једноставно ушао у ову кућу и на нашу конференцију „да види шта се ради”, у пратњи два наоружана партизана, младића у доста дотераним и притегнутим војничким блузама. Један од те двојице партизана био је Никола Плећаш-Нитоња, родом из Брувна, који ће доцније постати партизански командант батаљона, а у 1943 ће прећи у четнике. Како у соби није било места за седење, а многи делегати су већ седели на креветима, Плећаш се једноставно с пушком у руци бацио на кревет и легао на њега, уздуж до зида, позади четворице делегата који су седели на томе кревету, од којих смо двојица били Петар Седлан и ја. Лежећи
139
позади нас, Плећашу су се виделе, вириле, само ноге на једном крају кревета, на коме је мирно лежао као да се га конференција не тиче, јер је ту партијски старешина Огњеновић. Огњеновић је остао стојећи и укратко по улазу затражио реч и претставио се да је он претставник партијског „главног штаба”, а претседавајући, Тоћан Станисављевић, га прекинуо и одмах му додао: „али не на овој конференцији”! Овај је продужио и изнео погледе своје партије на борбу и саопштио, чини ми се, да су партизани тих дана заузели Кореницу или неко место око Коренице. Затим је настала дискусија по његовом излагању, па је нашим делегатима добро дошло да му оштрим примедбама кажу у лице све о штетном и антисрпском раду комуниста, што је била порука неговом „главном штабу”. Међу најизразитијим у осуди комунистичких поступака био је делегат из села граба, Миоковић Јово-Јовица и ако се доцније неким случајем нашао на партизанској страни. Огњеновићу је речено, да је у току оснивање четничких јединица, које ће бити народна војска националног духа и формиране по устројству редовне војске краљевине Југославије, док су они, комунисти, формирајући партизане, узели устројство совјетске црвене армије са политичким комесарима, а у четничким јединицама биће командант који командује и ађутант који води администрацију, а не партијску политику. Наједном, у току рада конференције, опалила је пушка оног партизана што је лежао на кревету, Николе Плећаша. Запрепашћени и верујући да је неко погинуо, сви смо скочили на ноге збуњени и згледали се у чуду шта се догоди. Само се Огњеновић држао хладнокрвно и непријатељски гледао по нама, а Плећаш се изговарао да је обарача на пушци сама окинула. Срећом нико није метком погођен. Остала је загонетка да ли је то био ненамеран случај, пре свега да партизан на четничкој конференцији легне на кревет позади делегата с пушком у руци?! У сваком случају метак је био у цеви са откоченим затварачем, па је, највероватније, младићу наређено да испали метак и да тиме застраши и растури конференцију. Одмах после овог инцидента, Огњеновићу је дат знак да са пратиоцима напусти кућу, што је он и учинио, али вод партизана је остао у школи све до завршетка конференције. И ако смо сви на конференцији имали оружје, нисмо ни покушали да Огњеновића ухапсимо, из разлога да не дође до крвопролића са наше стране и у нади да ће тим партијским Србима овладати здрав разум и престати терором. И ова конференција је показала да је грачачки срез, рачунајући поред ближе околине, Велику Попину, Зрмању, Мазин и Брувно са отпором Срба у њима, био већ на почетку трн у оку воћству КПХ. Као што видимо по њему су крстарили највећи партијски руководиоци: Милојко Ђук, Ђоко Јованић, Бићо Кесић, Гојко Половина, Бранко Огњеновић, Томо Никшић, Крајиновић и други, са задатком да разбију дух четништва и да спрече четничко организовање. Ови су у ово време предводили заведене српске младиће на лов и убијање познатих устаничких првобораца, међу којима је на првом месту стајао Дане
140
Цицвара. Крај 1941 и почетак 1942 било је време комунистичке екзекуције, када је КП скидала главе националним првацима по селима, да би народ обезглавила, њим овладала пре него што ови формирају четнике. Шта би се догодило да је Цицвара био присутан конференцији, остало је за нагађање. Није ли Партија упутила Бранка Огњеновића са водом партизана да доврши недовршено дело дато у задатак Бићи Кесићу и Милојку Ћуку? Али је Цицвара имао срећу и добру обавештајну службу што је овог пута изостао. Када се има у виду оружани напад на четничку конференцију у селу Вучипољу и атентат на Цицвару и двојицу командира села пре пар дана, - предвођен и са личним учешћем двојице главних партијских функционера грачачког среза: Бићом Кесићем и Милојком Ћуком, - онда долазак на четничку конференцију у село Глогово високог партијског функционера за срез коренички, Бранка Огњеновића, путем од 70 км по снегу, заиста није био случајан ни без убитачног плана. После инцидента који је још више уверио присутне у намере КПХ, конференција је продужила радом и завршила га пред вече са утврђеним распоредом даљег борбеног и организацијског рада, са осудом комунистичког терора и са одлукама да делегати буду њени тумачи; да сва села грачачке долине буду стално што тешње повезана и обавештена; да заједнички иступају према окупатору, усташама и комунистима; да се настави са припремама за оснивање четничких јединица, што је и остварено у пролеће, али кроз тешка и горка искуства. Једнодушним одлукама ове најшире четничке конференције после свршеног устанка против усташа у овом крају, учвршћена је национална солидарност грачачких села и народа, која ће се током рата претворити у непробојну четничку фалангу. При поласку кући из села Глогово, у вече, навратили смо у школу, да видимо те партизане. Изгледали су нам некако бедни младићи и очигледно су се стидели нас. На наше питање зашто су овде дошли, ћутали су. Оставили смо их на миру и отишли смо. оОо Отпор комунистима било је теже успоставити него усташама, јер су ови први били пореклом Срби, који су пропагандом успели да унесу забуну, да поделе и разбију јединство српског народа кога је имао у борби против усташа. Зато су прва четири месеца 1942 била врло тешка и судбоносна за српски народ у Лици и на Тромеђи, за његову националну борбу и за формирање четничких јединица. Јер тамо где се отпор и територијални фронт није успоставио за та четири месеца, више се није могао ни успоставити, јер је било касно. Комунисти су за та 4 месеца наваљивали на народ систематски и на организован начин, немилосрдно и убиствено. Зато је одјек одлука конференције из Црних Потока и из села Глогово био велик и значајан, донео је народу одушку, јер је комунизам и комунисте сматрао исто као и окупатора, страним непријатељем. Од тада су села по грачачком срезу и она у општини Срб почела да се међусобно чврсто повезују путем састанака,
141
седница, курира и обавештења. Свако село имало је свога старешинукомандира села, што је из почетка био цивилно-војнички положај, а када су основане четничке јединице, камндири села су постали командири чета, у највише случајева. Поред командира, у свакоме селу је било по неколико водећих људи који су радили на организовању. Веза и обавештења су била проблем. У целој првој години рата, од априла 1941 до априла 1942 и много доцније, веза из грачачке околине и других крајева Лике са осталим српским покрајинама уопште није постојала. Чак добре везе није било ни између предела Тромеђе. У место везе и обавештења, тумачили смо инстиктивно, да оно што се дешава код нас, да се то исто или слично догађа и у осталим покрајинама, јер су свагде били усташе, окупатор и појавили се комунисти. Али исто тако смо осећали са уверењем и надом да се Срби свагде боре и да дају отпор. Вести радио Лондона слушали смо повремено преко врло ретког неког радио апарата на батерије, које нисмо имали где напунити. Тек у новембру 1941 смо чули да се у Србији боре четници под командом пуковника Драже Михаилвоића, што нас је храбрило. Услед недостатка везе и информација, сваки крај је био препуштен сам себи у коме се народ забавио својим мукама и невољама; сам се сналазио, борио, спасавао, организовао, а хватати везу куририма са суседним крајевима било је још веће излагање смртној опасности. Таква слаба веза била је не само онда док су усташе оргијале, већ је била још много тежа када су се појавили комунисти. Усташе су били странци, а комунисти су били Срби, мештани, па су знали сваки детаљ по планинама и свако село, па је пролаз куририма био опаснији. Због бројних непријатеља, много пута није било везе ни са суседним срезом. Ми из јужне Лике нисмо знали шта се догађа у северној Лици и Босни, а да не говоримо у Црној Гори и Србији. Ни онда када смо основали четничке формације, нисмо имали радио везе са врховном командом генерала Драже Михаиловића кроз целу 1942, осим ретке курирске. Прва радио веза са врховном командом када је била у Црној Гори, са територије Динарске Четничке Дивизије, успостављена је тек крајем децембра 1942, када је капетан Неђељко Плећаш, упућен од генерала Михаиловића са херцеговачким четницима, донео радио станицу у Далмацију за војводу Илију Бирчанина, послату му од Енглеза из Египта, преко наше врховне команде, по капетану Плећашу и потпоручнику Јови Трбојевићу, који су се падобранима и радио станицама о њима спустили у Црну Гору у септембру 1942.59
Конференција у селу Дерингај Како је комунистичко надирање с правца Удбине и Лапца у циљу даљег освајања српских села према Грачацу бивало све јаче, тако су и грачачка села са својим претставницима и борцима убрзала са одржа-
142
вањем седница и договора ради доношења одговарајућих одлука за отпор. Месец фебруар, март и април проведени су у таквим припремама за одбрану, иза којих су остали значајни историјски моменти, што ћемо видети ускоро, а који јасно показују тадашње стање у овоме динамичном српском крају и начин на који је КП убацила кост мећу народ, изазвала поделу, раздор и крвопролиће. Половином фебруара 1942 одржана је четничка конференција у селу Дерингај, у кући Миће Покрајца-„Жежеља”, на којој су узели учешће већи број делегата и водећих људи из три велика села: Дерингај, Томингај и Кијани. Ова села су северно од Грачаца, која су се сада директно граничила са линијом до које је - не заустављено - стигла КП својим проласком и организовањем кроз сва села од Кордуна, Коренице, Лапца, Удбине до Брувна, успостављајући у њима од појединаца своје базе за даљу операцију и политичку кампању. Седници је претседавао учитељ Илија Цвјетићанин, који је тада био скоро једини активан међу учитељима на националној страни. Делегати са конференције одржане у селу Глогову саопштили су донешене одлуке, које су биле поздрављене и примљене. Размотрени су најновији догађаји по извештајима делегата села Томингај и Дерингај о све чешћем уласку у та села партизанских летећих претходничара, о њиховом притиску, досађивању и малтретирању народа, који се жали и постаје устрашен и несигуран у својим домовима. У интересу народног мира и безбедности од зулума, седница је била врло изразита и одлучна, па је осудила такве партизанске поступке као недозвољене и изазивачке и закључила да скрене пажњу комунистичким агитаторима да престану таквим поступцима, у противном ће се морати предузети потребне мере и позвати у помомоћ борце из ближих грачачких села. КП је имала у овоме селу свога познатог агента, Ђуру Дрезгића, родом из села Штикаде, који је живео у томе селу код свога таста, и одатле вршио комунистичку пропаганду и шпијунирао људе. Дрезгић је ушао на ову четничку седницу, која је одржана ноћу, да види „о чему се ради”, као и Огњеновић на Глогову. Већ сутрадан је партизанска команда у Брувну знала шта се говорило и одлучило, премда ми нисмо ништа крили. На овој конференцији се истицао својим одлучним ставом Вучковић П. Миле-„Голубанов” из села Дерингај, ургирајући да се што пре формирају борбене четничке јединице за одбрану. По извештају овог агента, Партија је Милу забележила у своју листу људи за ликвидацију, па није дуго чекала, већ је у месецу априлу Миле постао прва жртва у овоме селу, када ће га комунисти из куће одвести и у Брувну убити. Одређене ноћи дошли су у његову кућу неколико оних летећих партизана, ухапсили га и одвели испред очију жене Јеке и четворо нејаке деце. Конференција у селу Грабу
још
Недељу дана после одржане седнице у селу Дерингај, одржана је једна шира и већа конференција у селу Грабу, 3 км источно од
143
Грачаца, на позив Дане Цицваре, четничког организатора; колико се сећам у кући Милана Н. Санадера, на којој су била заступљена сва доња грачачка села, као и делегати горњих села. На организацији одржавања ове конференције, нарочито енергично је радио Никола Брчин-„Дакићев”, носећи лично позиве по селима. Конференција је одржана ноћу, којој је претседавао Дане Цицвара, а записничар је био писац ове књиге, са којим су били присутни делегати северних села: Петар Ј. Седлан, Миле Р. Седлан, Никола Д. Брчин, Јово Жугић и Секула Мандић. Из села Поткокијерне су били Мићо Цвјетковић-„Цмиљић”, Миле Л. Цвјетковић и Милан Мунижаба-„Радићев”, и други из свих осталих села. Цицвара је изнео општу ситуацију, па је дискусија вођена о држању окупатора и саботажама против њега, о зимским борбама Цицварине групе против усташа у Гудури, о злим намерама комунистичког воћства, јасно већ показаним на многим местима, нарочито са националним првацима у осталим местима и припремама четничког отпора. Тоћан Станисављевић је поднео извештај о одлукама донешеним на конференцији из села Глогово. Делегати горњих села, која се граниче са сектором на коме се комунисти утврђују, саопштили су став и одлуке конференције из села Дерингај; о уласку комуниста у та села и страху народа од њих, и замолили за крајње озбиљно схватање опасности која неминовно наилази од комунистичке команде из Брувна. Предложили су за што брже организовање доњих села око Грачаца, иначе ускоро може бити касно и затражили да се људи одавде појаве у виду четничке формације на Дерингајском и Кијанском пределу, али зато још није постојала спремност. Ова конференција, последња у оваквој широкој форми, била је изразита и одлучна у одлукама, дала је коначну форму о саботажама против окупатора и убрзала четнички развитак у грачачкој долини, која ће ускоро постати главна и велика база. Сви делегати и сви присутни људи били су једногласни, нарочито људи из села Граба и Вучипоља, који су већ добро били упознати са комунистичким провокацијама и намерама; били су спремни за сваки отпор. Међу главним одлукама, једногласно записнички донешеним, била је опомена комунистичкој команди у Брувну, да престане терором над народом, иначе да ће се предузети потребне мере за заштиту народа, па и употребом оружја ако устреба. Ова одлука је умножена и саопштена народу.
Разоружавање четника села Доње Кијани Још од прве појаве комуниста у новембру-децембру 1941 и њихових летећих водова, село Доње Кијани је пало у очи КП отпором његових бораца, и постало јој сметња и препрека, нарочито од божићне одлуке. Прегледавајући догађаје овог времена и насилно комунистичко организовање кроз српска села, почев од Кордуна па
144
редом кроз Лику, утврђено је, да су на томе целом географском простору, на дужини више од 100 км, село Доње Кијани и село Дерингај била прва села која су се у целини не само одупрела комунистичком насилном организовању, него су била прва на тој линији која су се успешно одржала својим отпором, створила своју чувену четничку чету, борећи се јуначки и непоколебљиво сво време рата. Али су та два села била и прва комунистичка жртва, у којима је скоро свака четничка кућа била уништена до темеља од КП и њене партизанске команде, а сав народ протеран са својих огњишта го и бос, поставши први локални емигранти. После конференције одржане у селу Грабу, командир села Доње Кијани, Петар Ј. Седлан, примио је ону умножену записничку одлуку те конференције, у којој се говорило о супростављању партизанима, ако буду залазили у села, узнемиравали народ и присилно га мобилисали у своје политичке сврхе, и да ће се ако буде требало употребити и оружје у ту сврху. Седлану је стављено у дужност, да умножену одлуку пренесе курирем у друга села, Дерингај, Томингај и остала, да се тамошњи људи и народ њом упознају. Ова умножена одлука није била потписана ничијим потписом, пошто је била информативна у виду циркулара поменуте конференције, што је сматрано довољним. Међутим, да би је озваничио и дао јој веродостојнији значај, Седлан ју је лично потписао у својству командира и послао је по своме куриру, Јови М. Кесићу-Јоћи, бившем младом жандарму, да је однесе у село Дерингај и преда четничком борцу, Јови Жутићу-Јовуљу, с напоменом да после упознавања људи у своме селу, одлуку преда даље Јови Мандићу-Секули у село Томингај. По примитку материјала, Јовуљ Жутић је поступио како му је речено и по своме куриру послао написану одлуку Секули Мандићу. У Секулиној кући нашао се Томо Самарџија, ранији трговац из Грачаца, човек који се пре рата бавио политиком левичарске оријентације, Мачековац и учесник у „Сељачком Колу”, а сада партизански симпатизер и присталица. Томо је умео да се вешто увлачи у средину националних људи, да дискутује проблеме и да прати шта ко ради и говори. Врло заинтересован, Томо је „у поверљивом и пријатељском тону” затражио од Секуле да види о чему се ради, што му је овај и дао, мислећи да он неће ништа слабо учинити, а с друге стране дао му је и ради наше пропаганде, да види одлуке и мишљења других села и људи. Кад је прочитао, Самарџија је чак изразио и своју „сагласност” и замолио Секулу да му ту потписану одлуку даде, да ће је он даље пренети у друга села, да се и тамошњи људи с њом упознају. У то време још се веровало у реч и карактер људи, па му је Секула дао што је тражио. Али, политичка припадност партизанско-комунистичком покрету радила је своје, па је Самарџија већ сутрадан послао потписану одлуку у партизанску команду у Брувно, а ова је послала даље у вишу партијску команду, са рефератом о противничком држању људи села Доње Кијани, одакле је брзо упућено наређење да се борци овог села разоружају по сваку цену и онемогуће у отпору.
145
Као што је раније речено, сва наша српска села овог краја била су крцата младим људима, безпосленим у зимско доба и спремним за борбу, од којих су се могле организовати чета до чете. У то време, у месецу фебруару 1942 у грачачком срезу нису постојале стациониране ни партизанске ни четничке јединице у организованом војничком смислу, чему је био почетак. Постојале су у Брувну партијско седиште и команда. Тада су се још водиле политичке кампање и против кампање, вршене припреме на обе стране за војне формације и концентрације припадника, једних у партизанском духу а дургих у четничком. Тако је у селима општине Брувно и Мазин, Партија створила један полу-војнички и полу-партизански батаљон од сељака-мештана, који је постепено обасипан политичком пропагандом, спремајући те људе врло обазриво да их у погодном тренутку тактички уведу у партизански активни кадар. Оваква комунистичка опрезност са овим људима била је због тога, што су они били одлични борци из устанка против усташа, што су се српски осећали и што су са таквим осећањем могли сваког часа да постану четници, само ако такав моменат дође и ако би се међу њима нашао добар организатор да то спроведе у дело. Њихов овакав национални осећај ће ускоро доћи до изражаја. У тај батаљон КП је увукла око 300 младих људи из околних села, чији организатори су у главном била тројица учитеља: Милојко Ћук из Зрмање, онај што је на Божић издао наређење за напад на италијанску војску; учитељ Докмановић из Омсице и учитељ Никола Миљуш са Пољица Миљушова, који је пре рата био школски надзорник у Грачацу. Командант тога батаљона био је Милојко Ћук, а његов привидни помоћник учитељ Миљуш, који није био комуниста како се показало, али је био искориштен од КП као тројански коњ. Политички комесар је био Бићо Кесић, онај што је пролио крв у селу Вучипоље. Једног зимског и врло хладног јутра, у свануће, у суботу 28 фебруара 1942 извршен је један добро смишљен комунистички напад и препад на село Доње Кијани. Село је било опкољено и млади људи још нису били устали, а у то време није било држања положаја или сталних стража, јер још није било међусобне борбе оружјем. Старији људи по засеоцима су ујутро рано почели хранити стоку. Мој отац, враћајући се с поља у кућу, упитао ме је, да ли ми имамо неке наше страже или патроле у ово доба око села. Одговоривши му да немамо, он је наставио: „Изгледа ми да је цело село опкољено са масом наоружаних људи који се крију позади зидова и грмља у снегу”! Изишао сам напоље и видео призор. То је био онај „батаљон” састављен од људи из села бруванске и мазинске општине и из села Губавчево поље. Ми четници брзо смо се обавестили по кућама и засеоцима, али нисмо одмах могли да знамо о чему се ради, јер непријатељство оружаном борбом још није почело, па смо добили утисак да му је сада почетак. Људство тога батаљона стајало је и даље на својим местима и у заседама, држећи село опкољено у обручу, а одређени појединци улазили су у засеоке. Ми смо
146
одлучили да не иступамо оружаним отпором, јер смо били опкољени, а поред тога није било у духу нашег четничког схватања и циља борбе да први отварамо ватру и пролијемо крв. Хтели смо да на људски начин видимо шта хоће и веровали смо да и у томе батаљону има људи, који уопште не знају шта раде и којима није драга дужност на коју су послати. У моју кућу ушао је један од тога батаљона, наш зет Никола М. Иванић, из села Губавчево поље и казао нам да је село оптужено код комунистичке команде као непослушно, да се његови борци спремају на отпор и да је у питању предаја оружја-разоружавање. Патроле тога батаљона које су ушле у засеоке преносиле су наређење, да сво људство с оружјем и без оружја изиђе на зборно место, на ледину-ограду Лончареву, где ће му бити „саопштено једно саопштење”! Оклевањем, одуговлачењем и читањем безизлазне ситуације, наши људи су тако и поступили. Село је бројило преко 120 младих и старијих људи, од којих је око 70 бораца изишло на ледине Лазе Лончара са 30 пушака и једним тешким француским митраљезом „Шварц-лозе”. У то време још је трајала набавка оружја, а и то што је изнешено, било је махом купљено у Далмацији. Нашим изласком на зборно место, истовремено је прилазила маса људи тога батаљона са свих страна, у јачини од преко 300 међу којима је било и ненаоружаних, и правили око нас уски обруч и најзад војничку „кару”, у чијој средини смо се нашли. Операција целе ствари била је из почетка доста мирна, док није споменуто одлагање и предаја оружја, после чега је настала измена оштрих речи. Међу људима тога батаљона било је и оних које је Партија већ завела и истренирала, па су били грлати повикама. Затим су се обе стране међусобно измешале и на тој пољани слегла се маса од 400 људи, партизана и четника, чије су се групе жучно и претећи расправљале. Све ово људство се међусобно познавало живећи по суседним селима, многи су били лични пријатељи, познаваоци, рођаци и кумови. Овог дана и овим случајем, комунистичкој партији је успело у ономе што је хтела, - ударила је темељ и отворила пут крвопролићу и братоубилачком рату у овоме крају. Усијану и напету ситуацију довео је до кулминације и скоро до тешке трагедије један Мазињанин, Војновић, када је, желећи изазвати крвопролиће и спреман да пуца, узвикнуо из измешане масе, на адресу четника: „На страну Лазини, а на страну Папини”, (мислећи на цара Лазара и Папу Римског) да би он могао да отвори пушчану ватру на четнике. Тога тренутка, четнички митраљезац, Љубо Седлан-Љубиша, који је седео под једним великим дреном за нашим тешким митраљезом са пуним редеником у њему, узвикнуо је: „Баш да видимо ко је Папин, а ко Лазин” и потегао да аутоматом одговори ватром на ватру, али је брзином командира Петра Седлана био спречен да не распали митраљезом по гомили тих људи. Командир је физички скочио на митраљезца и својом снагом га одбацио са митраљеза, само да би спречио крвопролиће.
147
Када су се духови стишали, а до тога момента прошло је доста времена, из постројеног строја оног батаљона у „кари”, у чијој средини су стајали четници овог села, с оружјем и без оружја, иступио је пред строј Никола Миљуш, бивши школски надзорник, у цивилу и без икаквих партизанских ознака, као што их ни остали нису имали. Видевши и сам да ради сраман и ружан посао за рачун Партије и туђина, он се са очигледном нелагодношћу и оклевањем претставио, да је именован за помоћника команданта тога батаљона и да му је постојећа партизанска команда у Брувну наредила, да изврши задатак разоружавања људи села Доње Кијани ради отпора кога пружа. Извадио је из џепа већ доста згужвану хартију, на којој је била написана она одлука четничке конференције из села Граба са потписом Петра Седлана и у којој је стајало, да се оружјем треба супроставити насиљу комунистичке партије. Прочитао је ту одлуку полао и тихим гласом, позвао Петра Седлана да приђе и упитао га: да ли је то његов лични потпис испод одлуке. Седлан је одговорио гласно и куражно да јесте. Затим је Миљуш затражио да се оружје одложи, што је морало бити учињено, па су они ненаоружани из батаљона ставили на себе наше оружје. Једино је мој стриц, Јован Болта, ставивши пушку под капут, успео да се крадимице извуче из гомиле људи и зађе у шумарак, спасивши пушку. Миљуш је додао да ће ово оружје бити враћено, односно уручено разоружаним када се буду пријавили у партизане, нашто су се чули једногласни узвици: Никада у партизане! Видело се на њему и на многима другим да им је ова улога била непријатна, али је тако Партија хтела, а за нас је била ударац у национални и људски понос. На крају операције разоружавања, Миљуш је саопштио да смо сви ми слободни, али да он мора по налогу његове команде да поведе собом командира Петра Седлана на даље саслушавање. Тако је оружје однешено, командир одведен у затвор, цело село као да је у црно завијено, а ми остали озлојеђени, али не и духом клонули, већ и даље одлучну борбу за четничко организовање наставили и без оружја, које ће доцније бити повраћено, односно отето на исти начин као што су га и они отели. Ово разоружвање је одјекнуло негативно на све стране, а затварање Седлана изазвало стрепњу за његов живот, али и велику реакцију народа из општине Брувно и Мазин, која се претворила у кампању против комунизма. Када читаоци буду читали о овоме догађају, а историчари анализирали све догађаје из II светског рата, посебно комунистичку револуцију, требају да имају у виду да су на обе ове стране били само Срби, да је комунистичка партија убацила међу њих мржњу и међусобно убијање и да овде није била у питању борба против окупатора, него циљ КПЈ да освоји власт над народом. У овоме обрачунавању није било ни једног Хрвата или Мађара, него су били све људи из суседних села, Срби, комшије, који су били на заједничком положају против усташа пре свега четири месеца. Они су ишли заједно у једне школе и у једне цркве, сви били по селима повезани личним поз-
148
нанством и пријатељством очева и дедова, радили су заједно на суседским њивама, једни друге помагали, а многи били и у сродству. Али је све то сада при појави комуниста морало бити безвредно и сломљено, јер су Тито и Партија хтели народну мржњу и међусобну кавгу, да заваде и да тако спроведу своју револуцију, да би дошли на власт; да би пролетери, партијци и повлаштена класа царевали над поробљеним народом. Као што се види, КП није упутила свога команданта Милојка Ћука ни комесара Бићу Кесића да изврше овај задатак разоружавања, јер су они већ били компромитовани, окрвавили руке и постали омрзнути у народу, због свога тероризма и нарочито због покушаја убиства водећих четничких старешина у селу Вучипоље и другде. Зато је упутила учитеља Миљуша, да с њим лакше успе, јер није био члан КП, и што је био неодлучан, па га је требало у очима народа компромитовати и тиме везати за себе, јер разоружавање људи био је понижавајући чин, увреда у поносу и тежак удар, што се лако не заборавља, па се после годину дана показало, на његову несрећу, да се разоружавање није заборавило. Да бисмо из овог што боље видели циљеве комунистичке борбе, морамо се потсетити, да у време овог разоружавања нико није могао да оптужи ма кога да сарађује са окупатором, да би нашао изговор за своје нападе. Тако је, својом божићном одлуком да категорички и демоностративно одбије захтев КПХ као стран и ненадлежан, и овим комунистичким разоружавањем његових четничких бораца, село Доње Кијани ушло у ратну историју националног отпора као прво на Тромеђи, које је јавном резолуцијом пружило отпор комунизму, и као прво које је постало његова жртва. Исто тако је, овим чином разоружавања четника, прва борба „народно ослободилачке војске”, чак војнички још не организоване, био удар - не на окупатора - него на своје суседно српско село и на његове народне првоборце из устанка! Одмах по разоружавању, разоружани борци су одржали састанак и изабрали четнички Одбор села Доње Кијани, са задатком да ступи у везу са водећим људима из села општине Брувна и Мазина, ради организовања борбе и акције за ослобођење командира Петра Седлана и повратак оружја. У одбор су изабрани: Болта Н. Миле-Милкан, Божо Н. Јелача, Седлан Р. Миле, Колунџић Божо, Јелача Н. Ђуро-Ђукаин и писац ове књиге. Убрзо је успостављена веза са водећим људима из Брувна и Мазина и формирано јавно мишљење позади нас, па је цео овај одбор отишао у партизанску команду у Брувно и уложио протест за пуштање на слободу Седлана и повратак оружја, а цео случај активирао масе људи о чему ће бити реч. Атентат на Милана Санадера у селу Грабу До сада смо видели да је, поред два села северно од Грачаца: Дерингај и Кијани, КП имала у исто време на нишану и два села
149
источно од Грачаца: Граб и Вучипоље, у којима су људи својим националним ставом пружали бескомпромисан отпор комунистичкој пропаганди и организовању. Својим подпланинским положајем, та четири села су окруживала и чувала грачачку долину, па су била прва на удару. Поред Дане Цицваре, на нишану су јој били командири села: Милан Санадер у Грабу, Петар Седлан у Кијанима и Душан Кесић у Вучипољу. Не успевши атентатом у Вучипољу, а Седлан сада у затвору, на ред је дошао још један покушај атентата на командира села Граба, Милана Санадера, активног артилеријског наредника. Вође КП су добро запамтили одлуке четничке конференције одржане у селу Грабу, на којој је Милан Санадер био домаћин и врло активан и одлучан, па су пожурили да га што пре уклоне, да им не смета. После отимачине оружја у Кијанима, Партија је упутила своје агенте да се устреме на село Граб, да убију или заробе командира. Покушај овог злочина извршен је почетком марта 1942. Упућена је ноћу група од десетак људи, заведених најамника, из села Губавчево поље, чији је вођа био Блануша Д. Ђурађ из засеока Потбаковача. Наоружана, група је стигла у село Граб и петорка ушла у кућу Милана Санадера, односно његовог оца, Николе, бившег општинског службеника. Претставили су се домаћинима одакле су и да су дошли да поразговарају са људима овог села и командиром о текућим проблемима и да се отклоне несугласице. Домаћини су их лепо примили и по обичају почастили. Својом акцијом чекали су погодан моменат док не пођу кући, а Милан, искусни војник и интелегентан човек, водио је с њима пријатељски разговоре и испод ока одмеравао њихове нервозне покрете, па је у њима лако приметио комунистичке најамнике. Када се петорка дигла да напусти кућу, а домаћини да их испрате, један од њих, уплашен и растрешен опалио је нервозно пушком у неодређеном правцу. Милан је филмском брзином и каубојски хитро извукао свој пиштољ и командовао: „Доле оружје, или сте сви побијени”! Уплашени, сви су у страху одложили оружје. Милан није хтео њихову крв у своме селу нити да буде убица људи, којима је партија помрачила ум. Знао је да Партија неби жалила њихове животе, али би их жалила њихова деца и мајке, а поред тога сви су Срби, који су постали обични и ниски најамници партизанске команде. Милан Санадер и његов помоћник и истакнути четнички борац, Петар Јерковић, су им на сокаку очитали лекцију, да је страшан злочин убијати свој народ и своју браћу, скренули им пажњу да не служе ђаволу, дали им њихово оружје и показали пут кући преко планине Кокијерне с напоменом да се кану нечасне службе. Претходно при претресу Петар Јерковић је код Ђурђа Блануше нашао списак људи грачачке долине за ликвидацију. И Милан Санадер је поступио исто као и Цицвара у селу Вучипољу и Илија Десница у планини Клековача, пустио их на слободу и повратио им оружје, јер су четници на свакоме месту хтели да избегну и спрече крвопролиће и међусобну оружану борбу с комунистима. И у своме „Зборнику” на стр. 381 партијаши подвлаче да је Ђурађ Блануша упућен са групом људи да ликвидира Санадера у селу Грабу.
150
Делегација за Велику Попину После разоружања бораца села Доње Кијани настала је узнемиреност и забринутост у народу северног дела грачачког среза, чак и у општини Брувно и Мазин, па су зле намере комунистичке партије и партизанске команде приметили људи и у оним селима на које су комунисти имали утицај и ослонац и дошли до закључка да се нешто врло слабо спрема, што би требало спречити. У ово време, у месецу марту 1942 КП је својим поступцима претворила народно превирање у неподношљиву атмосферу, која је достигла тачку кључања. Тада су се све јасније оцртавала и видела два супротна фронта, па су се људи у свима селима нашли у дилеми шта да раде и шта је најбоље предузети, да не дође оно најгоре. Да би се стало на пут комунистичкој партији да отпочне унутрашњи рат, и што боље сазнало шта се дешава у другим, даљим крајевима, према Србу и Книну, појавила се међу људима многих села спонтана жеља и потреба, да се одржи један што већи и шири састанак-конференција што већег броја људи, ради измене мисли и сузбијања немилих догађаја. Овог пута састанак су тражили и људи из оних села, за која се рачунало да су их комунисти подвргли својој кнтроли. Та конференција је сазвана и одржана половином марта, у горњем крају села Кијани, у засеоку Драга Колунџића, у кући и у дворишту Боже Колунџића-Бошкана. На састанак је дошло преко 100 људи из 5 великих села: Горње Кијани (Совиљи, Сурле, Кричковићи) Омсице, Дерингаја, Томингаја и Доњих Кијани. Дискусија се водила у врло озбиљном и забринутом тону, о општој насталој ситуацији, о појави насилног разоружавања бораца, убиствима и атентатима, о двоструком организовању, о стварању два фронта и начину, којим би се избегла и спречила трагедија. Скуп је желео да се хитно испита, да ли постоји у коме другом месту четничка база и група од акције. У случају да не постоји и да се не може помоћ добити, настаје бојазан да ће покушаји отпора ових села не само остати узалудни него ризични и трагични, јер је комунистичка навала била на прагу. Ситуација је била тако тешка, да је народ ових села вапио за организованим и успешним отпором комунистима, јер му је тешко падало на помисао, да ће морати да падне под њихову контролу. Доња грачачка долина је још била у припремама и неспремна да иступи и да појача отпор и пружи помоћ горњем делу грачачког среза. И на ужем делу Тромеђе тек се спроводило четничко организовање и отпор пружао на своме локалном терену. После дуге дебате у овоме смислу, закључци су се сводили на интересовање шта се дешава у даљој околини и на испитивање могућности што шире и јаче заједничке четничке акције са више страна. Ова скупштина је једногласно донела одлуку, да се упуте два делегата у село Велика Попина (25 км југоисточно) за које се рачунало да има велико људство и да спроводи четничку организацију. За делегате су
151
изабрани Седлан Р. Миле и писац ове књиге, којима је дато у задатак: прво, да се састану са тамошњим четничким организаторима, упознају их овдашњим стањем и испитају тамошње и преко њих у другим крајевима и друго, да затраже хитно повезивање са изменама четничких делегација и заједничком појавом борбених група кроз цео грачачки срез, ради што јачег отпора комунистичком насиљу од Удбине и Лапца. Првенствено да се састану са Душаном Лукићем за кога се је чуло да је старешина и водић тога српског села, у коме живи велики број људства, одабраних бораца из устанка, где се према подацима сада навелико ради на четничком организоваљу. Лукић је био подофицир и брат морнаричког поручника Миће Лукића, који је командовао у устанку и у борби погинуо. Делегати су већ сутрадан кренули на пут преко планине Кокијерне, села Глогово, села Драга Лабусова за Велику Попину. Прошавши село Глогово, навратили смо у кућу Лаке Јакшића-„Лакерије”, на крају села под брдом, који је био врло угледан домаћин и познат широј околини. У разговору с њим и његова два млада сина, видели смо да смо ушли у четничку кућу. Они су нас упознали потребним појединостима у вези нашег пута, а ми смо им изложили циљ нашег задатка и учврстили погледе за будући заједнички рад. Они су нам рекли да Лукићи у Великој Попини живе у селу Подљуг. Прошавши Драгу Лабусову стигли смо у Велику Попину по подне, скоро предвече и, после припиткивања, дошли у кућу Душана Лукића. Уласком у кућу, и данас се сећам, осетили смо врло пријатан мирис киселог купуса, који се са сланином кувао на огњишту, што је у нама отворило апетит и онако већ гладним. У кући, поред ватре, затекли смо старца и старицу да седе и греју се. То су били Душанов дед и баба, како нам је речено. Претставили смо се, да смо из далека и да смо дошли да се састанемо и разговарамо са Душаном. И ако је седео, стари чича је изгледао висок човек, очигледно се изненадио и некако са оклевањем и неповерењем нам рекао, да је Душан у селу Касару, с друге стране Попине, преко поља. Премда смо му рекли да смо дошли по четничком задатку, његово неповерење у странце смо разумели кад нам је рекао, да је Душан тих дана примио анонимно претеће писмо од „некога”. Наш сусрет са Душаном ће најизразитије показати колико је наше национално стање тада свагде било врло, врло тешко, и колико је КП терором и убиствима унела страх у наш народ. Дошавши у село Касар, нашли смо Душана у црквеној згради поред цркве „Свети Илија” са групом људи, који слушају вести радио Лондона. Претставили смо се, да смо одређена делегација северних села грачачке општине ради организовања четника, изложили му укратко стање код нас и опасности које прете од комуниста у нашим крајевима и навели задатке наше мисије. Упитали смо га какво је стање у овим крајевима, шта се ради у вези организовања четника и партизана и шта он има да нам каже на наша излагања. Али, док смо му излагали разлоге и циљ нашег доласка, приметили смо на њему да
152
смо му непознати људи, а према непознатима је тада човек морао бити опрезан шта говори. Избегавао је одређене одговоре и упућивао нас на организовање у сопственом крају. Веровали смо да он о свему мисли исто као и ми, па смо схватили да је у питању последица оног претећег писма, о коме нам је рекао његов дед, јер су се комунисти тада окомили на водеће људе и ставили их на листу за ликвидацију, а он је био један од водећих. Зато и овај случај доказује, колико је КП већ на почетку своје појаве свагде унела страх у народ и претила му смрћу, ако јој се противи. Такође доказује, да на Тромеђи нисмо још тада имали утврђено и познато воћство са једним вођом на челу, који би са једног места предводио и давао инструкције за организовање, већ је сваки крај био упућен само на себе. Ту смо се срели и са Маном Рибаром, предратним командиром жандармеријске станице у Грачацу, с којим је Дане Цицвара имао проблем око одузимања оружја из жандармеријског магацина претходне године. Мане је живео у овоме селу, из кога је био ожењен. Њега је Миле Седлан добро познавао, али ни он нам није ништа нарочито рекао о ономе шта смо га питали, о организовању четника и партизана, па смо из прве руке долазили до закључка, да је наша мисија промашила циљ и били при утиску, да су људи били страховито уплашени и у неизвесности. Ове разговоре са Лукићем и Рибаром важно је било напоменути због тога, што они показују колико је тадашње стање било компликовано и опасно у свима нашим крајевима, када се није знало ко је коме пријатељ а ко непријатељ, па су се многи људи плашили да се јавно изјасне, нарочито пред непознатим људима. Под таквим тешким околностима у зиму и пролеће 1942 стваране су четничке јединице на Тромеђи за пружање отпора новом непријатељу-комунизму под италијанском окупацијом. Хладна ноћ је убрзо пала и требало је наћи конак, па нас је Рибар одвео у кућу својих шурака, тројице браће Стојсављевића: Илије„Илтана”, Николе и Милана, који су нас свесрдно дочекали да ноћимо и угостили. Имали су собом само мајку. То су били одважни људичетници и тек они су нас упознали о свему шта се дешава од Попине преко Срба до Тишковца и преко Зрмање до Плавна. На томе простору били су четници у оснивању, али само у оснивању, а не за ма какав покрет ван својих места, јер је стање било свагде подједнако. Њих тројица су нам рекли све оно што нас је интересовало. Подаци примљени од њих, били су нам материјал за наш реферат када се вратимо у наша села. Такође смо приметили оно што је случај и код нас, да ни у овим крајевима које смо напоменули, није било једне предводничке организаторске личности, која би као вођа спроводила организацију над неколико срезова, него је организовање четника вршено инцијативом сеоских првака на своме простору. Сутрадан по повратку кући, узели смо други пут, преко планине Голе Миле с намером да прођемо кроз села Дробчеве Долине, Вучипоље и Граб, ради разговора са четничким организаторима о даљој
153
борби. На томе путу смо сазнали о проласку из Србије, преко Босне, од Драже Михаиловића, ваздухопловног поручника Станка Шакића, родом од Удбине. Шакић је, као и многи други официри из разних крајева који су се стављали на расположење генералу Дражи Михаиловићу, добио задатак да пође у свој родни крај и да помогне организовање четника. Он вероватно није знао, или није могао да схвати, да се у његов родни крај већ било уселило воћство КПХ, које је немилице убијало сваког свога политичког противника, поготово организатора четника. Ту трагичну судбину доживео је и поручник Шакић. По доласку пред своју кућу у село Висућ, недалеко од Удбине, сачекао га је пред рођеном кућом, његов рођени брат, Мићун Шакић, учитељ, водећи члан КП и убио га.60 Али, за убиство рођеног брата, који је хтео организовати четнике, Партија је Мићуна унапредила у чин генерала после рата. По повратку у нашу четничку базу, објаснили смо да се четничке припреме врше у свима пределима Тромеђе, са спремношћу да се оружјем бране, али да је помоћ у људству немогућа, већ да се уздамо искључиво у своју одлучност на отпор. Проширена је сада још већа кампања у народу на бази одјека разоружаних бораца и на захтеву повратка њиховог оружја. Из ове кампање у општини Брувно и Мазин створиће се у априлу 1942 једна невероватно широка антикомунистичка акција, која ће усталасати и одушевити народне масе и резултирати историјским резултатом. Пуч и разоружавање партизанског батаљона Разоружавање четничког људства села Доње Кијани, показао се коначан и јасан знак шта КПХ спрема народу и какву трагедију му може да нанесе, па се појавила још већа мржња према комунистима. Одјек, „Срби разоружавају Србе” и комшија је наведен на комшију, који су се до јуче заједнички борили и исте невоље подносили, одјекнуо је поразно на све стране, па и за комунистичку партију и њену команду. Сада смо крајем марта, после одржаних бројних конференција, били у врло напетој атмосфери и по селима у непрекидној акцији против комуниста, која се својим тежиштем пренела и прешла у руке водећих првака општине Брувно и Мазин, који су створили охрабрујући и предводнички центар и средиште борбе. У ово време, Партија још није била апсолутни господар ситуације, људи и народа, па су се одважни појединци из многих села показали храбрим да дигну свој глас протеста и одбране. Отимачина оружја и затварање командира Петра Седлана, који је сматран јунаком из устанка, постало је предмет пажње и осуде и то нарочито од људи из оних села из којих је формиран онај батаљон, па је одјекнуло поразно чак и мећу људима формираним у тај батаљон, изазвало у њима гнушање према комунистичким организаторима и симпатије према разоружаним. Довело је у забуну и оне који су из почетка
154
били наклоњени комунистичкој страни и отворила се општа кампања против комуниста. Четнички одбор села Доње Кијани и национално воћство из Брувна и Мазина ишли су од људи до људи по селима и вршили протест за протестом, што је узело врло широке размере и претворило се у национални револт Срба овог краја и у њихов историјски подвиг у Лици, којим су били на путу да разбију комунистичку партију. Ову националну кампању за преокрет целог стања и формирања четника на територији Брувна и Мазина водили су: Илија Гутеша-„Иљега”, Стево Ковачевић, Илија Чубрило, Сава Гутеша, Мићо Обрадовић и многи други с њима, од којих ће многи ускоро изгубити главе и остати светли примери личне одважности у данима прве и одлучујуће борбе против комунизма у грачачком срезу. На захтев ових људи и јавног народног притиска, Седлан је пуштен из затвора под условом да ступи у једну од две чете оног батаљона, које су до тада биле донекле војнички устројене и дат им положај испод Брувна и Водене главе. На тај услов се пристало као добро дошао корак за даљу акцију, у којој ће Седлан бушити изнутра међу тим полу-партизанима, а ми остали споља. Сада, после ове комунистичке капитулације, и користећи народно расположење, национални прваци општине Брувно и села Доње Кијани наставили су са другом и још већом акцијом за разоружавање старешина оног батаљона што је разоружао четничке борце, с циљем да се обе чете тога батаљона претворе у четничке јединице. То је био замашан, добро планиран и куражан посао, на чијој припреми се радило цео месец март и почетак априла. Ова кампања је врло успешно спроведена, којом је још једном показано да је наш народ у дубини своје душе сматрао комунистичку пропаганду туђом и одвратном, а њен највећи успех је у томе, што су се партизани из обе оне партизанске чете ставили на расположење четничким организаторима и увидели да их КП води у борбу против свога народа. До овога времена је било потпуно откирвено, да се Хрвати комунисти налазе на вишим командним и политичким положајима и да је довођење „поштених Хрвата” из Далмације само један трик, јер су били у питању истренирани комунисти, који су дошли у Лику да помогну комунизирање српских села и да под новом фирмом продуже убијање Срба националиста. Док говоримо о овоме временском периоду, када су се ломила копља у северном делу грачачког среза, требамо имати у виду да су Кордун и средња Лика били већ под комунистичком влашћу и да су тамо спровели своју организацију над покореним и силом освојеним народом, па је ова кампања и њена борба била више него јуначки подвиг грачачког народа и знак његовог високог националног осећања. За време спровођења ове широке акције, - да се партизани из оне две чете распусте и њихови команданти и комесари разоружају, стално су одржаване ноћне конференције националног воћства и договори са поверљивим људима по селима. Главни курири из Брувна су били Петар Плећаш-„Ћупина” и Илија Плећаш, који су долазили у село Кијани код четничког одбора и
155
у кућу писца ове књиге, где су на састанку упознавали људе о припремама за разоружавање и коначан обрачун с комунистима. Када су вође ове четничке акције из Брувна и Мазина били уверени, да су народне масе придобили за себе, да су све припреме довршили и поставили на своје место, и да су партизани из оне две чете спремни на пуч и сарадњу за разоружавање својих старешина, сазвали су велики народни скуп свих партизана и свега људства из околних села за 14 априла 1942, на једну пољану недалеко од реке Отуће код села Тојагићи и Петровићи. На овај састанак позван је био и Дане Цицвара, али људи доњих грачачких села још нису били припремљени да пођу на даљи пут. На овај историјски и судбоносни збор дошао је партизански батаљон и слегла се огромна људска и народна маса. Целим скупом владао је спонтано загрејани антикомунистички и прочетнички национални дух. Сцене које су уследиле биле су витешке и у виду препорода, после пуна четири месеца комунистичке пропаганде, застрашивања, наваљивања и атентата, и испољавале су стварно расположење и осећај српског народа грачачког среза и целе Лике. Овим случајем, да је на овај збор доведен партизански батаљон, доказано је да, поред свих својих напора и терористичких метода, овим крајем још није била владала КП, него народно национално сеоско воћство и дух четништва. Главне оптужбе против комуниста, које су предочене на овоме скупу, су биле: Да је борба КПЈ партијска и политичка, супротна интересима и правима српског и осталих народа Југославије и да се она треба да води за слободу отаџбине; Да комунистичко воћство завађа Србе, води их у међусобно крвопролиће, врши атентате и убија угледне домаћине и истакнуте првоборце. (Баш тих дана убили су у Србу два најистакнутија народна предводника: Пајицу Омчикуса и Николу Дрчу, а нешто раније Неђељка Кечу, а у западној Босни свештеника Илију Родића, професора Бранка Зорића и друге) - Да Хрвати не могу да воде Србе у оваквој опасној ратној ситуацији. Да би се горње појаве спречиле и борба била упућена жељеним правцем, циљ овог скупа је био: Разоружавање команданта партизанског батаљона, политичког комесара и других одговорних старешина, који су се својим терористичким и атентаторским радом компромитовали у народу; Повратак четничког оружја четницима из села Доње Кијани и организовање четничких јединица у чији састав да уђу и оне две партизанске чете; Разоружавање старешина свих партизанских јединица на територији три среза: лапачком, удбинском и кореничком, како би се српском народу Лике дала могућност да се добровољно и без ичијег политичког притиска организује у борбене четничке редове.
156
Извођењем овог великог чина-разоружавања, комунистичка партија и партизанска команда су стављене пред народни суд, али никоме није претила опасност, већ је све ишло спонтано, у духу здравог људског разума и народног расположења. Сви партизани тога батаљона, с оружјем и без оружја, постројени су у војничку „кару” на челу са старешинама, на поменутој широкој пољани, а око њих се окупила огромна људска маса овог краја, која је са одушевљењем очекивала разоружавање. Ово је сада била иста сцена као и у време разоружавања четника из Кијани, само у супротном смислу. Док су се партизани постројавали, вође ове национале акције на челу са Илијом Гутешом, одржали су конференцију у суседној кући, о начину и програму разоружавања, јер се радило да све буде људски и на висини ове значајне и успешне националне мисије. Када су партизани и њихове старешине били постројени, Илија Гутеша је одржао говор, објаснио циљ овог скупа и, у предњем смислу, осудио поступке комунистичког воћства као против-народне. Одушевљена маса је аплаудирала. Затим је позвао команданта батаљона Милојка Ћука и политичког комесара Бићу Кесића, да изиђу из строја у средину „каре”, да се могу да виде, што су ова двојица и учинила, а онда је затражио од њих да скину оружје са себе и да га положе на земљу. Ови су опћутали и нису захтев извршили. Гутеша је затим упутио позив партизанима да их они сами разоружају, позвавши да се двојица јаве добровољно и да изврше овај задатак. У исти мах полетело је неколико група партизана са сваке стране строја, али је та част припала само двојици, који су били најхитрији, да разоружају своје старешине. Један је био Никола Совиљ-„Нино” син Пепе Совиља-„Сашина”, из села Губавчево поље, млад и стасит момак; а други је био по презимену Војновић, родом из Мазина, такође млад и једар човек. Обојица су били већ дуже времена у тим двема четама и били су озлојеђени на све оно што су приметили чему комунисти стреме и куда их воде. Њих оба су просто скочили на своје старешине и сваки са свога скинуо оружје. У томе моменту, из масе људи, проломили су се повици на рачун комуниста, па су се онда заорили узвици одушевљења и песме, јер је извршен значајан и високи национални задатак, кога је поздравио сваки Србин овог краја, изузев неколицине заведених партијаца. Нико други од партизана није разоружан, већ им је свима саопштено да су од овог тренутка војска у служби свога народа, а не комунистичке партије. Гутеша им је дао два дана одмора и нагласио, да ће следећи збор бити 16 априла по подне на Коси Плећашевој и да буду спремни за даље сличне акције кроз Лику. На лицу места овог разоружавања били су међу првима присутни разоружани четници села Кијани и истог момента уручено им је њихово оружје, одузето у фебруару. После разоружавања уследила је поново конференција националног четничког воћства по питању: шта да се ради са двојицом разоружаних партизанских старешина. Замишљено је да се негде притворе, односно да буду под смотром поверљивих
157
људи. Међутим јавила су се двојица учитеља, колеге разоружаног учитеља Ћука, које смо раније споменули, са својом „часном речи”, да они за њих гарантују и да ће бити под њиховом контролом. Учитељи су били: Никола Миљуш, иначе помоћник Ћуков и Докмановић из Омсице, узимајући на себе посредничку улогу. На њих двојицу народ још није био толико много огорчен, па су то искористили и извршили превару. Гутеша и остало воћство су се преварили и пристали на њихов предлог и обећање, па је Ћук отишао са својим „гаранторима” и у току ноћи „побегао” према Кореници у своју вишу команду, где је реферисао шта се догодило и затражио хитну оружану интервенцију, која је уследила кроз пар дана. (Иронијом догађаја, младић који је разоружао команданта Ћука, поново је мобилисан у партизане, погинуће и Партија ће га ради неких заслуга прогласити херојем. Вероватно је морао да нешто учини, да би оправдао учињени „грех”. Ни четничка страна неби му ускратила одликовање за подвиг разоружавања свога команданта.) КПЈ је остала стално бесна на овај догађај разоружавања старешина њене партијске војске, па су писци њене револуције рекли о томе дословно и ово: „ ... где су четнички елементи 12 априла (1942) извршили пуч у батаљону „Гаврило Принцип”, ухапсили чланове штаба и неколико партизана из 2. чете. Пошто су извршили пуч у томе батаљону, четници су на брзину окупили сељаке из општине Брувно, Мазин и делом, из Грачаца и организовали четничке батаљоне постављајући и руководство. Затим су направили план да разбију партизански батаљон „Крбава” из удбинског краја. Међутим, овај батаљон је пошао у помоћ 1. чети партизанског батаљона „Гаврило Принцип”, која се одупирала пучу, па је 17 априла скршен отпор пучиста и настављено разоружавање тек новоформираних четничких батаљона ....”61 Није тачно да се 1. чета одупрла пучу, већ је све свршено у реду и у миру, добровољно и у сагласности са четничким воћством. Партизани су се сами постројили и извршили пуч, и разоружали пред стројем свога команданта батаљона и политичког комесара. Нико није силом натерао батаљон наоружаних партизана, да сиђу с брда на пољану да манифестују оно што желе и да разоружавају своје старешине, него њихова добра воља, мржња према комунизму и жеља да постану четници. Писци нису ништа рекли о народном расположењу да оснује четнике и о партизанској одвратности; нити су рекли да је Партија у крви угушила то народно расположење, отпочела 17 априла братоубилачки рат и у Брувну стрељала 18 четничких првака и убрзо још много других „пучиста”. Кад су четници разоружали партизане, они их нису затварали ни убијали, а партизани су ненаоружане четнике и невин народ убијали у тешким мукама. Спровођење главне војничке организације међу партизанима за разоружавање вршио је командир 2. чете тога батаљона, старешина и јунак из устанка против усташа Мићо
158
Обрадовић и његов помоћник Стево Плећаш-Рољан. Партизански писци, такође, не кажу, да је доцније Мићо Обрадовић радије извршио самоубиство, него да приђе партизанима или да жив падне у руке КП.
УРА У БОЈ Четници храбри генерала Драже, Спремте се у бој! Тамо, иза гора, јављају страже Душмански чује се пој! Ура, у бој! За Краља, за Дражу и народ свој!
Нек' се крвца лије, нек’ смрт покоси Скота душманског! Зато брат уз брата нек’ смрти пркоси, Срца јуначког. Ура, у бој! За Краља, за Дражу и народ свој!
Четници врли, витезови гора, Куцнуо је час! Душмане Дража победити мора И донети спас. Ура, у бој! За Краља, за Дражу и народ свој!
Ко се смрти плаши, нек’ не иде с нама, Зла му прети коб! Ко за Отаџбину мрети не зна славно, Тај нек' буде роб! Ура, у бој! За Краља, за Дражу и народ свој!
Четници храбри синови планина, На душмански строј! Да слободна буде наша Отаџбина И народ у њој. Ура, у бој! За Краља, за Дражу и народ свој!
Четници храбри генерала Драже, На душмански строј! Да нам срећна буде мила Отаџбина И народ у љој! Ура, у бој! За Краља, за Дражу и народ свој!
159
V
ПРВА КРВОПРОЛИЋА И ЧЕТНИЧКЕ ФОРМАЦИЈЕ Пораз прве четничке акције „Гвожђе се кује док је вруће”, мислили су водећи људи националне четничке акције из Брувна и Мазина; па су још на дан разоружавања старешина партизанског батаљона одлучили и људству саопштили, да ће се иста акција продужити и покрет наставити. Даљи задатак је био: продужити из грачачког краја у правцу Удбине и Коренице манифествовањем националне свести и борбе, одстранити комунистички притисак с народа и спречити да једна сумњива група ствара од наивних људи своју политичку војску. Овакав потхват желела је у својој души и срцу огромна већина српског народа у Лици. У духу овог плана, на дан разоружавања партизана, дат је одмор два дана свему људству пошто су сви били мештани (што се показало грешком) и заказан следећи велики збор за 16 априла на Коси Плећашевој, источно од Брувна и 11 км североисточно од Грачаца. Разоружавање партизанских старешина, народ је са одушевљењем поздравио и по свима околним селима завладала је радост и међу људима помирење. Народ је осетио да му је створен и отворен прави пут којим жели да иде, да му је скинут терет кога су му комунисти натоварили и душу му били узнемирили. Тога одређеног дана, 16 априла 1942 по подне, хрлили су на одређено место људи са свих страна и из свих горњих грачачких села, са оружјем и без оружја. Све је кретало спонтано и добровољно у један величанствени поход, као у славу и част и у најузвишенију мисију. Свак је пошао вођен својим срцем и умом да се бори за слободарске народне идеале и да стане на пут онима који га силом и преваром заводе у своју партијску службу. Ово је био редак догађај, спонтани покрет, по себи величанствен, по својој природи врло озбиљан, по задатку веома далекосежан и ризичан. Стизале су колоне бораца из Мазина и Брувна, друге из села Омсице, Кијани, Томингаја, Губавчева поља и Глогова и излазиле уз брдо преко села Петровићи на зборно место, на једну висораван-Косу Плећашеву, с погледом на многа брда, села и пољане. Ту су дошли и сви демобилисани партизани, који су омогућили разоружавање својих старешина и који се више нису сматрали партизанима. Цео овај велики збор дисао је искључиво антикомунистичким духом. Од интереса је напоменути да овде тада није био у питању окупатор ни усташе, него трећи новопојављени непријатељ-комунизам. Ту пространу висораван, њене пропланке и шумарке прекрило је бројно људство овог пролетног дана, где се сакупила маса од 400 људи, само међу њима није било двојице учитеља: Миљуша и Докмановића, што је
160
значило да су преварили и учитеља Ћука пустили. Српска застава се вила и песме певале, а главна тема разговора међу људима је била одвратност према комунизму и партизанству. У касно по подне, скоро у предвечерје тога дана, појавио се под развијеном српском заставом Илија Гутеша, главни вођа четничке акције, родом из Брувна, испод Кремена, крупан и снажан човек, интелегентан и храбар; имао је пред рат трговину у Загребу и отуда срећом избегао на време. Људство је стајало, лежало и одмарало се на пољани, а онда као по команди устало на ноге. Илија је одржао говор. Говорио је из осећаја људи и народа, о стварности, догађајима и опасности од комунизма и саопштио сутрашњи покрет. У своме говору, Гутеша је осудио комунистичке поступке као ненародне и врло штетне. Док је говорио, у свакоме од присутних је играло срце од радости, што је хрвање и дуга кампања против комунизма уродила плодом, што је указан тако правилан и исправан пут националне борбе у овом врло узбурканом ратном времену. Како је пред нама стајао као горостас и Див и говорио као визионар и прави народни предводник, слика и поза Илије Гутеше остала ми је трајно у сећању. Гледао сам га са дивљењем и слушао са пажњом. Још се и данас сећам да је поред осталог рекао тада скоро дословно и ово: „Вечерас ћемо преноћити по кућама наших домаћина по околним селима. Сутра ујутро ћемо кренути на даљи пут и задатак у правцу Удбине и Коренице, а затим према Лапцу, да на томе путу помогнемо браћи Србима-партизанима да и они разоружају своје старешине, да ослободимо заведене да нађу свој прави пут, јер су преварени и погрешним путем поведени. Наш народ је свагде кроз Лику против комунистичких вођа. Ми не можемо дозволити да се боримо под туђом и страном фирмом када имамо своју српску; нити можемо дозволити да нас воде Хрвати, после покоља који се десио. Данас нас овде има 400 а на овоме путу, док стигнемо до Удбине, биће нас још толико, а док стигнемо до Коренице биће нас хиљада...” . После овог говора и саопштења, мештани су нас по групама развели у куће по селима и засеоцима на преноћиште. Сви сељани ових села су се са нарочитим одушевљењем радовали што виде покрет људи против комуниста. Они су спремили не само преноћиште за неколико стотина људи, него дочек и праву гозбу и славље. Сећам се да је мој распоред био, са још неколико четника из мога села, међу којима Седлан Д. Буде и Болта П. Тодор, под брдом Урљајем, чини ми се село Крајиновићи. Домаћини су нас дочекали са богатом вечером као најдраже госте и радовали се нашем покрету и још више нашем даљем четничком успеху. На лицу домаћина, старијег човека, читали смо колико су му одвратни партизани, за које је за време вечере говорио: „Лажу, браћо моја, само лажу, прете и сматрају да нико ништа не зна него они. Ако их не сузбијете и не разбијете, Бог зна ше ће од свега овог бити”! Нисмо ни сматрали ни очекивали да требамо да спавамо у креветима, јер се налазимо на доста опасном и ризичном путу, а кому-
161
нисти су довитљиви, али су домаћи-ни наваљивали и сматрали нас гостима, па смо приметили да то њихово гостопримство, поред оног урођеног, потиче из огромног одушевљења и радости, што се комунистима стаје на пут, пошто су им досадили својом пропагандом. У сваком случају одговорне старешине су поставиле страже по селима. Пред зору смо чули пуцњаву пушака, која је долазила из села Плећаши. Помислили смо да то наши дају знак, да се спремамо за покрет. Али не може бити тако, јер нам је сапштено да ћемо кренути око 8 сати ујутро, по дану, да нас свет види и да нам се људи уз пут прикључују. Али, када се пуцњава чула с обе стране, па онда почели да раде и пушкомитраљези искочили смо из кућа и брзо се нашли изнад села, у брду Урљају (1297 м) и заузели положај. У мојој групи нашао се и Раде Крајиновић, који је као мештанин добро познавао терен, ситуацију и све шта се збива у околини. То је био напад партизанског батаљона „Крбава”, који је упућен са предла Удбине и Коренице на хитну интервенцију разоружаног партизанског команданта Милојка Ћука, кога су учитељи Миљуш и Докмановић пустили на слободу. Тако је комунистичко воћство до танчина сазнало о чему се ради после разоружавања и преласка њихових јединица на четничку страну. Знало је шта им се овим покретом спрема, видело је да су народне масе против њих и да су их партизани напустили, па су се немилосрдно бацили свом снагом коју су имали, да разбију и спрече овај четнички поход и народни национални захуктали полет док је још на почетку. Решили су да се народу освете за његово усталасано огорчење против њих и да у крви угуше овај четнички потхват. У сврху такве борбе и отварања грађанског рата, партизанска команда из средње Лике, упутила је према Брувну у току 24 сата после разоружавања све своје снаге које је тада имала. Напад је извршен, борба се развила. Овог јутра, 17 априла 1942 године, одлуком главног штаба КПХ, је био први оружани сукоб и крвопролиће између партизана и четника у грачачком срезу, и тада је отпочела братоубилачка борба, која није престала до краја рата. И ако су комунисти до тада већ убијали виђеније људе и истакнуте првоборце у удбинском и доњелапачком срезу, са наше четничке стране у грачачком срезу још нико није био опалио пушку на њих и поред њихових неколико атентата. Колико је национално четничко воћство избегавало оружану међусобну борбу, видели смо из претходних страница, и колико је радило да се настали проблеми решавају здравим људским разумом, види се и по томе што оно није ни помислило да убија, па чак ни да затвара разоружане партизанске старешине, већ је њиховог команданта дало у руке и на чување онима у које није имало потпуног поверења. Четничко људство је било изненађено тим првим ватреним нападом и борбом; било је неспремно и неприпремљено на такав окршај, а ни наређење није имало за крвопролиће. Оно је било у манифестационој форми и тек у своме почетном формирању и организовању; било је у полету и
162
понешто на народном одушевљењу, којим је из дубине душе испољавао љубав према четништву и сумњу према партизанству, у чему Партија није могла да види никаквог окупаторског сарадника, него свога партијског „класног” непријатеља. Али, ово народно расположење и одушевљење није било довољно у овој првој борби против таквог непријатеља, који је био спреман да пролије крв, и за кога се још није потпуно знало на какве је све злочине спреман. Четничком воћству није било ни у задатку ни у духу, да ствара своје четничке одреде кроз убијање и крв своје браће, нити кроз политичке трикове и обмане, него само кроз добру вољу свога народа и појединаца. Осим већ испробаних четника села Доње Кијани и поменутог националног четничког воћства из Брувна и Мазина, сво остало људство, сакупљено 16 и 17 априла 1942 у бруванским селима испод Урљаја, било је, мањевише, тек свега три дана у своме прелому и герилском преображају. Наиме, многи су били тек у преласку са партизанко комунистичке стране са жељом да формирају четничку. Тих неколико недеља марта и априла 1942 у северном делу грачачког среза, били су дани опасног вртлога, лома и револта, када се голорук народ, поуздан у себе, својом високом националном свешћу јавно супроставио комунистичкој партији, а то је заиста био смео подвиг, кога ће ускоро скупо платити својим животима. Догађаји су достигли своју кулминацију онда, када је комунистичка зверка тешко рањена у најосетљивији живац и ударена по глави из својих редова, разоружавањем њених старешина. Партија је тада побеснела и, тако бесна, ударила оружјем по народу, по четничком покрету и просула крв браће Срба. Та прва братоубилачка борба под Урљајем и у селу Плећаши, била је ватрена, брза и свирепа. У тој борби погинуо је четник Јово М. Плећаш и својом погибијом постао прва четничка жртва пала од комуниста у грачачком срезу. Партизани, већ довољно извежбани и наоружани, успели су да у овој борби заробе скоро сво четничко воћство општине Брувно и Мазин-предводнике ове велике акције и одвели их собом тога раног јутра у Брувно, да ликују и да им крв пију. Затворили су их и убрзо све до једног пострељали и тако отворили познату и велику касапницу и гробницу најбољих синова српског народа овог краја. Својим очима пратио сам са положаја из брда Урљаја, како партизани одведоше у дугој колони заробљену групу наших људи према Брувну, међу њима сво четничко воћство ове почетне акције. Око 20 четничких првака и истакнутих људи овог краја, КПХ ће кроз пар дана пострељати у крвавој Каменуши код Брувна, која ће ускоро затим почети да стално гута стотине других невиних и поштених људи, жена, девојака и домаћина, за које су сматрали да ће бити сметња борби за власт. Партија је на усташки начин потпуно збрисала и поубијала људе нарочито из два велика племена Срба из Брувна: Гутеше и Чубриле и из Мазина велико племе Ковачевиће. Руководство КПХ у Брувну, комесари и команданти, једним замахом побили су на мученички начин 18 четничких организарора и
163
присталица из Брувна и Мазина, одмах пар дана после када су их заробили у овој првој борби у селу Плећаши. Они су следећи: Из Брувна: Гутеша М. Илија-„Иљега”, Гутеша П. Миле, Чубрило Ш. Илија, Чубрило Ш. Душан, Чубрило М. Илија, Кртинић Стево, Обрадовић Марко, Миљуш Љубо. Из Мазина: Ковачевић Стево, Ковачевић Миле, Ковачевић Мићо, Ковачевић Никица, Ковачевић Ђуро, Ковачевић Раде, Ковачевић Душан, Илић Душан, Војновић Јован, Зорић Лука.62 Други водећи људи из Брувна који нису били овде заробљени, као што су Обрадовић Мићо, Гутеша Сава-„Савица”, Плећаш Стево„Рољан”, Плећаш Петар-„Ћупина”, Ковачевић Гено из Мазина и други, напустили су своје куће и породице и склонили се у шуме и пећине, а после пребегли у Грачац, јер тада још није било близо четничких формација у фронталној борби с комунистима и са својом слободном територијом. Оне су у грачачкој и зрмањској општини биле у своме почетном формирању и развоју. Овај дан, 17 априла, био је тотални национални и морални пораз за овај крај, а овим тешким злочином са убијањем толиког броја људи, чиме су села завијена у црно, партизанска команда је утерала нови страх у кости народу, што је и био циљ овог злочина; па је народ видео шта га чека, само ако неки комунистички жбир упери прстом на њега. Стога су народне масе свих села општине Брувно и Мазин, укључујући и села Омсицу, Совиљи, Поље Губавчево и Глогово потпуно клонуле духом и предале се судбини, јер им другог излаза није било. Партија и партизанска команда су убрзо ушле у сва та села, спровеле мобилизацију и завеле бруталну власт са гвозденом стегом, оснивајући своје разне комитете и агентуре. Сав онај народ који је био одушевљен, пружао отпор комунизму три месеца на разне начине и најзад пошао да га разбије, нашао се у опасности да изгуби главу за једну реч, а многи ће је изгубити. Знајући да је народно расположење против комунизма било велико и јако, Партија је из тактичких разлога опростила једном делу партизана из оне две чете које су разоружале своје старешине, али им је захтевала партијски фанатизам као услов за опроштај. Партија ће претворити Брувно у своју политичку централу и одскочну даску за многе и сталне нападе на четнике у Грачацу, а од многих људи из освојених села створиће своје фанатике, али ће бити и велики број оних, који ће доцније пребећи четницима у Грачац. Овом крвавом драмом и трагичним исходом овог великог националног потхвата, изгубљен је велики терен и огромно људство северног дела грачачког среза; онемогућена је даља инцијатива за ма какав сличан покушај, чије последице ће четничка борба осећати цело време рата. Овим одупирањем које је трајало прва четири месеца 1942, народ је хтео да измени ситуацију у српским пределима, којима су се комунисти наметнули, али се показало да је то било касно, јер су у кореничком, удбинском и делом у доњелапачком срезу, комунисти ухватили свој корен још од новембра-децембра 1941. Исто тако било је рано за
164
доња села грачачке општине, да притекну у помоћ, јер нису била спремна за наступ ван своје територије, иако су мислила исто оно што и носиоци ове акције у Брувну, које су они управо окуражили својим одлукама и конференцијама. Организовање четника и четничких јединица није могло ићи великом брзином, на пречац, нити ма по чијем наређењу одозго, него одоздо, из народа, полако, спонтано и добровољно; нарочито када је била у питању борба против комуниста, који су на жалост били Срби, и који су као такви вешто уносили у народ забуну својом паролом борбе против „окупатора и усташа”. Али, да је овај потхват у априлу 1942 успео, Лика би била оно што је требала и хтела бити, оно што је њен народ у души био, - била би четничка и национална. У целом овоме окршају и поразу, само четници села Доње Кијани, опет под својим оружјем, нису се поколебали, ни предали, нити били заробљени, већ су се истог дана, око подне, сакупили са осталим код цистерне на Превији Познића, претресли ситуацију и кренули сами самцити у даљу неизвесност, у планину Кокијерну. Ту су без икакве везе са иким и без ослонца на ма кога, јер га није било, заузели положај на Црном врху (1012 м) који доминира њиховим селом и у даљем потуцању, скривању и сналажењу сачекали организовање чета и четничког пука „Вожд Карађорђе” у грачачкој долини, у чијем саставу ће формирати чувену 5. чету у јачини од преко 100 четника. За време боравка на Црном Врху, њима су долазили познати четнички организатори, крајем априла, Никола Брчин и Петар Сојисављевић-„Попинац”, кога ће ускоро партизанска тројка убити на његовом кућном прагу. Први партизански напади на четнике у Тишковцу, Босанском Грахову и Великој Попини Када говоримо о првим крвопролићима у грачачком срезу извршеним од партизана, мислим да је у овоме одељку књиге место да се укратко осврнемо на прва крвопролића у суседном деоњелапачком срезу и даље источно на Босанском Грахову у западној Босни. Своје прве напада на личке и босанске четнике и почетак братоубилачког рата и револуције, КП је спроводила с два правца и из два своја главна центра: из средње Лике, од Коренице и од Дрвара у западној Босни. У односу на Грачац, Срб је прва општина доњелапачког среза, која се преко Велике Попине граничи грачачким срезом и спаја четнике. Срби општине Срб спадају, са признањем, међу прве четничке устанике против усташа 1941, међу прве организаторе четничких јединица 1942 и затим међу прве, боље рећи најпрве, за пружање отпора комунистима. Одликују се великим бројем својих истакнутих четничких првобораца, па ће историја српског народа тога устаничког краја забележити њихова имена, као што су: Пајица Омчикус, Мирко Марић, Неђељко Кеча, Милош Торбица, Никола Дрча, Петар Рајак, Петар Ђилас, Никола Пиља, Дане Пуача, Ђоко Марић, Исо Лукић, Дане
165
Калинић, Душан Јелача и многих других четничких бораца; као и националних радника и цивилних четничких организатора као што су Стево Рађеновић, Јово Кеча и други. Поред свога познатог устаничког вође и четничког организатора Паје-Пајице Омчикуса, Србима општине Срб припала је част, што су са своје територије имали заслужног личког четничког војводу Мирка Марића из Тишковца. Срби овог источног дела доњелапачког среза са општином Срб, гравитирали су својим четничким организовањем и отпором комунизму и имали додир са својом браћом, сродном по јунаштву, из грачачке општине Зрмање и даље преко Тишковца са Босанцима Босан-ског Грахова. Међутим само место Лапац и његов западни део постали су рано жртва комунизма, који их је преваром сврстао у своје редове најездом од Коренице и Удбине, па ти Срби, иако дивови за време устанка против усташа, нису могли на време да пруже отпор комунистима, нити да формирају четничке јединице у своме крају, у чему ће, ипак, у другом делу рата, доста успети. За сво време рата, свега неколико одважних људи из удбињског среза су успели, да се из тамошње комунистичке окупације пребаце у четнике у доњелапачки и грачачки срез. Међу њима су била два елитна претставника народа четничког духа у удбињском крају, два брата Чорка: Брацо и Др. Вељко, једини докторчетник у ДЧД. Али на источном делу овог среза, у општини Срб, Срби су пружили отпор комунистима и уз огромне губитке свога воћства кога је Партија побила, организовали су две познате четничке базе, једну у Србу, а другу у Тишковцу. Запоседањем Доњег Лапца и села око њега крајем фебруара 1942, КП је угрозила општину Срб, која јој је била трн у оку због четничког организовања, с намером да је покори и комунизира. Предвиђајући такав партизански напад, четничко воћство одржало је седницу у околини Срба 1. марта и донело одлуку да се партизанима пружи отпор у случају оружаног напада. У вези са том претпоставком, једна група главних четничких организатора, на челу са поручником Неђељком Кечом и Исом Лукићем кренула је из Срба преко босанских Осредака, Трубара и Дугог поља у горњи Тишковац, ради договора са тамошњом групом четничких организатора на челу са Мирком Марићем. Одавде је позван да дође у Тишковац и свештеник Момчило Ђујић који је стајао на челу четничке групе у Стрмици, где је он са групом бораца дошао кроз неколико дана. На овом пределу комунисти су претили са два правца: од Лапца и Дрвара. До тада још није било оружаног сукоба између четника и партизана на Тромеђи, али је КП била спремна да сваког тренутка без размишљања отпочне рат, па је 14. марта 1942 у зору са свима партизанима што их је имала извршила напад на четнике у Горњем Тишковцу са опкољавањем и оружаном борбом. Напад је предводио Милан Шијан и с њим Славко Родић, пореклом Срби, мештани и партијци и саучесници у убиству четничког јунака, Илије Деснице. (Родића ће Тито после рата унапредити у чин генерала и затим ликвидирати). Четници су морали да прихвате намет-
166
нуту борбу, пробили су обруч, али су партизани, поред неколико четника, заробили поручника Неђељка Кечу, кога су одвели и после мучења по Родићевом и Шијановом наређењу убили. Ни на овом простору комунистима није био окупатор циљ борбе, него четници с намером да их још у почетку униште. Ова борба у Горњем Тишковцу била је прва између партизана и четника на Тромеђи и десила се месец дана пре оне у грачачком срезу, у селу Плећаши, а Неђељко Кеча био је прва жртва пала у борби у руке комуниста. Ове податке оставио нам је Исо Лукић у штампи и Душан Ђумић у своме дневнику, истакнути четнички првоборци и организатори.63 Истим Дневником забележено је, да је пре овог напада Мирко Марић са својом четом из Тишковца и Вагана био на путу за Срб 26 фебруара 1942 ради договора са командантом Пајицом Омчикусом о даљем четничком организовању. На томе путу, тога дана, срео се у Дугопољу са комунистичким претставницима са којима је одржао преговоре у Калдрми о начину борбе против окупатора и о спречавању њиховог терора и међусобних сукоба; али су ови све предлоге одбили и хтели су да диктирају, да апсолутно доминирају и да спроводе своју револуцију за власт. Даље се бележи, да је у одбрани од овог првог неизазваног партизанског напада на четнике у Горњем Тишковцу било 32 четника из Тишковачке чете под командом Мирка Марића, 10 четника из Срба који су овде дошли на челу са Неђељком Кечом ради организације рада, чета из Трубара и околине и 42 четника из Стрмичке далматинске чете под командом свештеника Момчила Ђујића. Четници су успели да под борбом пробију обруч и дочепају се брда, али су, поред поручника Кече, заробљена 28 четника из Ђујићеве чете са два пушкомитраљеза, који су се доцније бегством спасили и повратили у своју јединицу. После овог првог напада на четнике у Тишковцу, уследио је ускоро први и дуже припремани партизански напад на четнике у околини Босанског Грахова. На овоме простору, притисак КП је био јак и сталан, јер је Дрвар био један од главних њених центара, па јој је пропаганда била велика и агенти активни; али је и четничка активност била жива и отпорна. Својим отпором усташама а затим и комунистима, ова крајина је била у II светском рату заиста Принципова, коју су четници чинили достојном његове високе жртве дате за слободу и независност српства. Четнички организатори око Босанског Грахова: Бране Богуновић, Милан Цвјетићанин, Марко Ћућуз, Коста Тркуља, Бошко Деура и други, покушавали су више него на другим местима, да воде разговоре и преговоре са партизанским воћством на челу са Љубом Бабићем и другима, да се дође до неког споразума, да се заједнички борба против окупатора води могућим начином, да се спречи партизански терор над народом по селима и да се отклони међусобно крвопролиће, коме није било разлога ни потребе. Поред осталих додира, таква два велика састанка и преговора између четничке и партизанске стране одржана су, један у месецу марту 1942, у селу Маринковци, на отво-
167
реном пољу, кога је отворио Брана Богуновић и други у априлу, у селу Горња Пеуља, код школе. Али, све је било узалуд. КП је хтела ништа мање него своју револуцију под окупацијом мимо народне воље и братоубилачки рат да се дочепа власти. И на овај западно босански предео дошао је велики број „поштених Хрвата” из Далмације, преко Врлике, предратних чланова КП, „шпанаца” врло извежбаних за пропаганду и немилосрдни поступак према народу; међу њима је било и пропалих студената, чланова партије из Сплита и Шибеника. Ови „поштени” увукли су се одмах у постојећи велики одред „Старац Вујадин” из Ливанског среза, који је био под командом Цвије Орешчића, и успели су да одред комунизирају, па су га искористили да њим изврше први напад на четнике и отпочну пролевање крви. И поред оваквих четничких покушаја да не дође до пролевања братске крви, партизани су извршили изненадно свој први напад пред Ускрс, на Велики Четвртак 2 априла 1942 на четнике Босанског Грахова, на село Маринковце и Горња Пеуља. Партизани су одбијени, али су при повлачењу ухватили петорицу ненаоружаних Срба, одвели их у планину Јадовник и побили их, међу којима су били Јован Глигић, његов син Душан од 15 година, Милић Чавичковић и још двојица. Напад су поновили на православни српски Ускрс, 5 априла, када је на малом Обљајцу погинуо у борби јунак Лако Кукобат.64 У овој борби с партизанима око Босанског Грахова, четници су заробили партизанског команданта батаљона „Старац Вујадин” Цвију Орешчића, ранијег устаничког првоборца, и пустили га на слободу, јер у души нису могли да схвате да затварају Србе и још мање да их убијају, мислећи да све оно што партизани раде, да не знају шта раде, да су у тешкој заблуди и да ће се освестити. (Партија је после сама ликвидирала Орешчића, као и хиљаде других у које је посумњала.) Ови случајеви пуштања на слободу заробљених партизанских старешина, којих је, видели смо, било много, довољно показују, колико су четници избегавали и предузимали све мере, да не дође до братоубилачког рата, - али га ја Партија хтела! Четници су пуштали партизане на слободу, али када су они дошли у руке њихове, били су побијени. После извршених првих напада на четнике у Тишковцу, Босанском Грахову и у Брувну у марту и априлу, КП се окомила и са својим партизанима извршила 28. априла 1942 напад на четврто по реду четничко место, на четнике у Великој Попини. Велика Попина, раније поменута, је маркантно првоборачко велико српско село општине Зрмања грачачког среза, које се је међу првима дигло на отпор усташама у устанку у лету 1941 и на отпор комунистима у пролеће 1942, па га је Партија узела на свој нишан. Овим нападом на четнике у Великој Попини, КП је спровела опште крвопролиће и братоубилачки рат у јужној Лици и Тромеђи. Ти пролетни дани су били најстравичније време комунистичке најезде и оргијања по селима. Са ватреним оружјем датим у руке силом мобилисаних и заведених Срба партизана, Партија
168
је са својим руководиоцима „шпанцима” немилице ударила по недужном народу који јој се није ставио у службу и убијала сваког ко јој је стао на пут, па је српском народу ваљало да се поново диже на устанак и да ствара што веће четничке јединице ради заштите живота. Као што су Тишковчани и Граховљани, тако су и храбри Попињци јуначки одбили овај напад, али је изгубила живот десетина четника, који су изгинули у борби или заробљени и побијени. Према поменутим подацима, тих дана су Мирко Марић и Момчило Ђујић са групом четника били у покрету и вршили четничко организовање у Зрмањи, Пађенима и у северној Далмацији, у Крупи, одакле је Мирков одред одлетео 29 априла у помоћ четницима на Великој Попини. Први четнички командант на Попини је био Душан Лукић. Поред њега и с њим заједно главни организатори и током рата командири чета и команданти батаљона из Велике и Мале Попине, Цероваца, Надврела и Зрмање су били: Јово Новаковић жандармеријски наредник водник, Илија Стојсављевић, Исо Стојсављевић, Никола Стојсављевић, Шпиро Лукић, Јово Новаковић-Маћканов, Јаков Будимир, Богдан Сучевић, Милисав Будимир и многи други првоборци овог краја. Партизански покољ Срба око Грачаца Када је априлским догађајима у општини Брувно, пучем партизанског батаљона и расположењем народних маса за формирање четника, воћство комунистичке партије схватило сву опасност по свој покрет, приступило је масовном убијању људи по селима, исто као што су радили усташе пре годину дана. Убијање и завођење страха у народу било је главно средство комунистичкој партији да се супростави народном отпору и да му спречи приступ четницима. Партијско воћство са седиштем у Брувну, сачинило је листу људи по селима, које треба поклати, да народ у црно завије, устраши, поколеба и покори. На тај начин, убијањем, Партија је показивала своју силу и преко силе власт, а довољно је било убити на грозан начин у сваком селу само по једног човека, и то у његовој кући и на кућном прагу, па да се сав остали народ уплаши, покори и преда судбини. А онда Партија наступа као да се ништа није десило, организује и мобилише, „добровољно”! На тај начин успела је кроз средњу Лику, све до грачачког краја, али у овом крају показана јој је мушка песница, јер и поред извршеног покоља у свакоме селу, народ се није покорио, већ је још више пружио отпор. Тај први дивљачки покољ извршен је крајем априла 1942 и трајао је недељу дана, непосредно после прве оружане борбе у селу Плећаши и после стрељаних 17 истакнутих и храбрих четничких првака и јунака у Брувну, а следећег месеца настао је други наређени и легализовани покољ. Партија је већ имала своје трениране кољаче, које је вежбала за те сврхе целу јесен и зиму 1941/42 у својим политичким школама у Кореници, а које су обучавали познати шпански револуционари, пред-
169
ратни комунци, међу којима је на жалост био војни инструктор Дане Латас, родом из околине Плашког, бивши активни капетан краљевске југословенске војске, кога познајем са службе из карловачког војног округа пред рат. Та екипа извежбаних летећих партизана добила је задатак, да по састављеној листи упада ноћу и да на лицу места, у њиховој кући, убија људе одређене за ликвидацију, или да их доведе у команду у Брувно. У току ове априлске недеље покоља у околини Грачаца, ови народни „ослободиоци” побили су следеће невине људе и жене: • Инђић Николу, из засеока Кричковићи, села Горње Кијани, оца 8 ситне деце; •
Миљуш Боже Јову, из засеока Пољице Миљушево, село Омсица;
•
Миљуш Љубомира, из засеока Пољице Миљушево, село Омсица;
•
Вучковић П. Милу-„Голубанова”, из села Дерингај, оног што је био активан на раније поменутим четничким конференцијама. После пар месеци стрељаће и његову мајку Саву, јер су понегде и целу фамилију уништавали.
•
Радаковић Ђуру из Грачаца;
•
Цвјетковић Ђуре среског чиновника;
Ђуру-„Зеканова”,
испод
села
Дукићи,
младог
•
Растовић Николе Свету, из села Растовићи, очевог јединца од 20 година старости; опљачкали су му кућу и одузели кола и волове. На кола су натоварили опљачкано жито, месо и робу, упрегли волове под кола, Свету убацили везаног у кола и отерали у команду у Брувно, где су младића стрељали и бацили у Каменушу, а волове заклали и појели; • Стојсављевић Петра-„Попињца”, родом из Села Велике Попине. Њега су на кућном прагу убили пред женом и децом.
•
Познић Милицу, девојку, из села Поље Губавчево, јединицу у мајке. Исто тако Партија је спровела убиства и покољ Срба у општини Срб доњелапачког среза. Путем својих одређених ловаца на људе, партијаца, Партија је извршила лов у марту и априлу на истакнуте Србе тога краја, предводнике из устанка и на оне који им пружају ма какав отпор. За све њих је била казна, ништа мање него смрт. Поред Неђељка Кече, прва жртва у Србу био је Пајица Омчикус, устанички вођа и изабрани командант основаног четничког пука „Краљ Петар II”, који је био у току свога формирања. Њега су ухватили, као и његовог сарадника Милоша Торбицу, именованог начелника штаба пука, Дану Пуачу и друге у месецу марту, одвели их у злогласну Крбавицу, у чијој околини је био штаб хрватског претставника Владимира Бакарића. Најпре су прошли кроз руке главних партијских „шпанаца”, Раде Жигића и Владе Ћетковића. У месецу априлу, у време покоља око Грачаца, убили су на превару другог устаничког четничког првоборца, Николу Дрчу из села Бротња. Убице, Николини познаници, ушли су у његову кућу „ради разговора”, које је он домаћински почастио и уго-
170
стио. Кад их је испратио ван куће, они су га ухапсили, везали, одвели пар километара у шумарак и убили. Шеф те тројке убица био је партијац, Николин познаник, Милан Танкосић, који ће и многим другима главе скинути.65 Све које су побили, КП их је једноставно огласила „народним издајницима и фашистима”. Међутим, у издајство, странпутицу и злочин могли су да иду, и отишли су, само они који су пре рата припадали политичким петоколонашким подземним покретима, с циљем да руше земљу и друштвени демократски поредак, да служе туђинским идејама, а то су били усташе и комунисти. Обе ове групације су у расулу своје земље формирале своје партијске војске, да постигну циљ који никада неби могли постићи у мирно доба. Бацили су се у крила туђинских сила: совјетског комунизма, италијанског фашизма и немачког нацизма, одакле су тражили помоћ да би постојали. Четници су били одабрани синови српског народа и велики родољуби своје земље. Нису потекли из ниједног предратног политичког покрета, већ су никли из свога народа, да му буду гарда, да га бране од свих спољних и унутрашњих непријатеља. Четнички пук „Вожд Карађорђе” у Грачацу и остали пукови на Тромеђи После пораза прве четничке акције у селу Плећаши, убијања четничког воћства у томе крају и покоља народа од партизана, убрзана је активност по свима селима око Грачаца за формирање и избацивање на борбене положаје четничких војних јединица. Из оних зимских припрема за отпор окупатору, усташама и комунистима, никле су у пролеће четничке чете по селима и из њих формиран и спонтано израстао четнички пук „Вожд Карађорђе”, са седиштем свога штаба и команде у подножју Велебита, у селу Дојићи. Током априла одржано је у ту сврху неколико седница водећих људи и великих народних скупова по доњим селима. Једна важна и коначна седница одржана је крајем априла 1942 у Грачацу, у просторијама гостионичара Боже Контића„Божана” ради потпуног ступања у дејство четничке организације. Овој конференцији су присуствовали: Дане Р. Станисављевић-Цицвара, поручник Богдан Дробац, Тодор Р. Станисављевић-„Тоћан”, Јово И. Станисављевић, Дмитар Р. Терзић, Владе Ђ. Гаћеша, Милан Н. Санадер, Никола Л. Санадер, сви активни подофицири, Никица Станисављевић-Папо, Буде С. Терзић и Ђуро М. Дробац. Записник седнице за доношење одлука водио је Владе Гаћеша. Као гости са стране били су присутни познати четнички првоборци из Метка, Гавро Станојевић који је већ био командант тамошњег четничког одреда и Јово Вулетић„Јожа” и из Срба Стево Рађеновић, бивши народни посланик. Била је субота и дан пијаце, па је Дмитар Терзић обавештавао људе да присуствују састанку, а Гавро је поздравио скуп говором у дворишту куће и истакао потребу повезивања четничке борбе кроз сву Лику.66
171
Тих дана одржан је велики народни скуп и оснивачки четнички састанак поред реке Отуће, у дворишту куће Владе Ђекића, бившег општинског службеника, на коме је било присутно око 100 људи из оближњих села и засеока: Растовићи, Брчини, Бањанини, Цвјетковићи, Тинтори и Љубовић, на чијем челу су били организатори: Никола Брчин, Никола и Миле Бањанин, Никола Растовић, Нико Цвјетковић. На овоме збору основана је четничка јединица, која ће у саставу пука бити 4. чета.67 Крајем маја одржан је коначни и последњи велики скуп у селу Грабу са неколико стотина присутних људи из свих околних села укључујући село Главицу Ђекић и Штикаду, а затим и други на Матијевића Линијама, на којима је утврђена формација чета по свима селима грачачке долине и четничког пука „Вожд Карађорђе”. Пук је обухватио сва села: Вучипоље, Вучијак, Дубоки До, Долине Дробчеве, Глогово, Граб, Дојиће, Терзић Гај, Литице, Рачиће, Поткокијерну, Главицу Ђекић, Враце, Штикаду, Љубовић, Цвјетковиће, Растовиће, Брчине, Тинторе, Кијани, Дерингај и Томингај. Пук је имао два батаљона, сваки по три велике чете, свака до 150 четника свих доба старости, које су биле формиране по селима и носиле назив по редним бројевима. Сви дотадашњи командири села постали су избором четника командири чета, који су иначе били и главни организатори. Састав чета по селима је био овај: 1. чета, село Дојићи са засеоцима, командир Станисављевић Р. Дане-Цицвара. 2. чета, село Граб, командир Санадер Н. Милан, артилеријски наредник. 3. чета, село Вучипоље са засеоцима, командир Кесић П. Душан. 4. чета, са поменутим селима, командир Цвјетковић Стево„Стевеља”, доцније изневерио. 5. чета, села Кијани и Дерингај, командир Седлан Ј. Петар. 6. чета, села Главица Ђекић и Штикада са засеоцима, командир Гаћеша М. Раде-„Радман”. 7. чета, Брувно-Мазин, основана доцније, комадир Ковачевић Гено. Прве три чете, источно од Грачаца, сачињавале су 1. батаљон, командант артилеријски наредник Станисављевић, И. Јово и у исто време и ађутант пука. Чете западно и северно од Грачаца сачињавале су 2. батаљон, командант артилеријски наредник Трбојевић С. Дане„Дајо”. За комаднанта пука изабран је морнарички наредник-водник Тодор Р. Станисављевић-„Тоћан” Цицвара, Данин брат. Дане Цицвара у очима народа Дану Цицвару смо већ видели на претходним страницама књиге, али за њега има пун резервоар његових вредности да се речима искажу. За целокупно четничко организовање српског народа грачачког
172
краја, почев од пада Југославије, преко устанка против усташа до отпора комунистима, тесно је везано његово име, који ће у српској епопеји и историји остати забележен са својим легендама као јунак и народни предводник у борби. Дане је био предложен за команданта пука приликом избора, што је било природно и очекивано. Али услед своје скромности на првом месту, он је одбио предлог, јер је желео да остане на своме омиљеном положају командира 1. чете, са којом се био сродио и срастао. С тим људима је отпочео устаничку борбу још у априлу 1941 и стално их предводио. Поред тога, био је доста млад и без војних школа, а на терену и у јединици је било, поред поручника Богдана Дробца и резервног капетана Марка Мандића, доста активних подофицира, па је Дане поштовао војнички ред и желео да неко од њих буде командант; а он ће му бити вазда при руци у командовању и организовању. Својом појавом и храброшћу улевао је снагу и самопоуздање у људе куд је год пролазио. У очима људи и народа, његова улога је вазда била нешто више од сваког старешинског положаја. Он је био инцијатор и организатор, пун предводничког смисла, дајући другима елан, а борби тон и правац. Уживао је опште поверење и поштовање млађих и старијих и служио на понос и част своме народу. Велики број младих четника радо је ишао с њим у „воду и гору” - у смрт, као што су многи и отишли. Био је то Див и горостас Велебита, жилав и стасит горштак, право оличење јунаштва и расног Србина, висок као велебитски бор, највиши растом међу четницима, леп као девојка. На његово васпитање поред родитељског, имало је утицај, као и на осталу српску омладину, ондашње високо патриотски развијено национално српско друштво у Грачацу, школа са домаћим учитељима, црква са чувеним протом Милошем Мандићем, воћство народне радикалне странке, четничка организација, соколство, честитост старих домаћина и друге народне врлине. Пре рата био је предводник српске омладине, с њом певао и играо и проницљиво јој указивао шта се Србима спрема, па је због таквих својих активности био позиван на саслушавање од локалних власти. Имао је још четири брата и сестру, од којих је најмлађи, Ђуро, погинуо. Војни рок служио је у планинском пуку. Њему је одговарало звање четничког војводе. оОо Тако су после годину дана ратовања, сталне борбе и свакојаког тешког страдања, борци и народ грачачке долине крунисани војничком формацијом свога четничког пука од 1000 четника избачених одједном као лава на брда и планине око грачачке околине. Али пука, који је без регрутовања и политичке пропаганде, добровољно и спонтано никао из душе националног осећања јуначког грачачког народа, пука, који је по своме имену посвећен вођи I српског устанка са Орашца 1804 године, Вожду Карађорђу, утемељачу и оцу славне народне краљевске Династије Карађорђевића, која је српском и свему југословенском народу донела ослобођење. Овим именом указана је висока част и признање Грачацу, а такво славно име је заиста одго-
173
варало четницима и народу Грачаца и њиховом отпорном и устаничком духу, кога су са поносом и витешки носили и својом јуначком борбом оправдали. Исто тако, борбеним припремама с јесени и кроз зиму 1941/42 спонтано су никли у пролећно свануће као бујице четнички пукови широм Тромеђе, у чије чете и батаљоне се сврстало огромно људство и народ ових горштачких крајева, а за чије команданте су од бораца изабрани главни народни првоборци. Формирани су следећи пукови: Пук „Краљ Петар II” у општини Срб доњелапачког среза и општини Зрмања грачачког среза, на линији Срб-Тишковац-Велика Попина-Зрмања са околином, командант Пајица Омчикус, а после његове погибије Мирко Марић из Тишковца. По времену свога формирања овај пук је најстарији на Тромеђи. Према Дневнику Душана Ђумића, формирање је извршено и проглашено у устанку против усташа, 9 августа 1941, на одржаном збору народних вођа, четника и четничких старешина општине Срб и Зрмања, на планинској висоравни, Равној Чемерници, западно од Срба, изнад Добашнице. За команданта пука изабран је устанички вођа Пајица Омчикус, а за среског команданта Мирко Марић, као претставник цивилне власти, остајући и даље командант Тишковачког четничког одреда. Пук „Гаврило Принцип” на Босанском Грахову са околином, командант Бране Богуновић. Пук „Краљ Александар I” на простору Босанског Петровца, командант Мане Роквић. Пук „Петар Мркоњић” северно од Книна на простору Стрмица, Плавно и околини, командант Живко Брковић, који је убрзо са тога положаја уклоњен 27.4.1942. Пук „Онисим Поповић” јужно од Книна, у Косовској Долини, командант Пајо Поповић, који је у јуну 1942 подмукло ноћу убијен. Својим српским народом и његовом устаничком борбом, Тромеђа је била нова српска Шумадија, а ови пукови постали авангарда војске генерала Драже Михаиловића и чврсти бедем Народног Равногорског Покрета на западу Југославије. Ово су биле почетне формације по пуковима, који ће по новом устројству Врховне Команде крајем 1942 и почетком 1943 бити преформирани у бригаде, а групе бригада у корпусе. Ових 6 пукова и још неколико одреда организованих на Тромеђи, на „оствру смрти” опкољени са многобројним спољним и унутрашњим непријатељима, сачињавали су заједно Динарску Четничку Дивизију Југословенске Војске у Отаџбини, којој је постао командант српски православни свештеник из Стрмице, Момчило Ђујић. У исто ово пролећно време основан је четнички одред у Крупи и при Велебиту, у северној Далмацији на челу са Васом Јованчевићем, а затим Обрадом Бијанком. Западно од Грачаца формиран је Медачки четнички одред, који је обухватао околину Медка, Почитеља и Радуча, припадајући све до краја 1943 под четничку команду Горње Лике.
174
Како у ово време није било везе са Врховном Командом генерала Драже Михаиловића ни са осталим српским покрајинама, срећним случајем налазио се од краја 1941 у Далмацији прослављени и најстарији четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, позната предратна личност и претставник Драже Михаиловића на западу Југославије. Њега су четничке вође са Тромеђе признали за свога старешину. У својству свога права, у интересу националне четничке борбе, што успешнијег командовања и стварања потребних ауторитета, војвода Бирчанин је доделио звање четничког војводе четворици до тада осведочених и заслужних четничких првака и команданата: Момчилу Ђујићу из Стрмице, Мирку Марићу из Тишковца, Брани Богуновићу из Босанског Грахова и Мани Роквићу од Босанског Петровца. Ова звања, - четничких војвода и ДЧД, почела су званично функционисати у јуну 1942. Ми у Грачацу смо примили први званични акт из штаба Дивизије са пуним називом почетком јула 1942. о Оо Да би разбила прве организоване четничке чете, партизанска команда их је нападала свом снагом. Тако је својим тадашњим батаљоном „Крбава” извршила први напад у грачачкој долини почетком маја 1942 на 3. чету у селу Вучипоље, али су их четници јуначки одбили. Ова чета је већ тада у овој првој борби показала своју храброст, којом ће се одликовати целог рата, на челу са својим командиром Душаном Кесићем. Стално је била нападана на својим утврђеним положајима, Вучијем врху и другима, са којих су партизани одвлачили своје мртве, али никада нису могли освојити ову чету. Село ове чете било је неколико пута паљено и сва стока опљачкана од партизана, који су у запаљене куће бацали четнички народ да у њима гори. Тако су у запаљену кућу четника Луке Кесића-„Лучине” бацили његову жену Мару и синчића од три године стара, у којој су изгорели. Прва пала жртва ове чете, и у грачачкој долини, био је четник Радусин И. Никола-„Бралиша”, који је погинуо од партизана 7.7.1942 у извиђачкој акцији у Губавчеву пољу. Никола је био храбри првоборац из устанка и сарадник Дане Цицваре. Док је нападала четнике свом снагом да их уништи и наређивала партизанима да пале српска села, КПХ водила је „борбу против окупатора” базирану на тактици: Запуцај па побегни! Овим начином постизала је два циља: да изазове италијанског окупатора да крене кроз српска села како би извршио репресалију и да присили народ да напусти своје куће и да бежи за партизанима који су запуцали па побегли, како би окупатору изгледало да су то комунистичке куће које треба запалити. Тако су партизани у јуну запуцали из села без потребе на Италијане па побегли, а онда ови кренули и запалили и партизанске и четничке куће у селу Дерингај и Томингај. У ово пролећно време, четници Грачаца су у Велебиту ослободили од партизана Милорада Стегнајића, родом из Равних Котара из Далмације, активног наредника, кога су били повели собом у Лику, у пар-
175
тизане, као предводника „поштених Хрвата” и свој штит при пролазу. Такви су на путу чинили зло. Наиме, КПХ је преводила своје присталице „шпанце” и друге чланове из Далмације у Лику. Тако је једна таква група на путу за Лику опљачкала српски манастир у Крупи и разорила у њему и оно мало знамења преосталих од усташа, због чега су их четници у Велебиту пресрели и разбили, а Стегнајића са неколико ослободили, који је доцније постао четнички организатор и командант у Равним Котарима. Догађаји у Србији и одјеци Равне Горе Својом појавом на Равној Гори у месецу мају 1941, не признавши капитулацију југословенске војске, пуковник Дража Михаиловић је, својом историјском улогом и магнетичном снагом своје предводничке личности, убрзо формирао народни отпор окупатору и прикупио око себе елитне официре, народне претставнике и интелектуалце. Формирао је четничке одреде кроз сву Србију и основао Народни Равногорски Покрет за ослобођење земље и њено демократско уређење. Постао је први вођа прве гериле у окупираној Европи. У јесен 1941 појавила се комунистичка револуција интернационалног карактера са изазивањем крвопролића и братоубилачког рата, на челу са Јосипом Брозом-Титом, који је после 5 месеци рата дошао у септембру из Београда у околину Ваљева. Сам долазак Јосипа Броза у Шумадију био је провокаторски. Да би спречио наметнуто међусобно крвопролиће у Србији и управио народни отпор само на заједничку борбу против окупатора, без политичких претензија све до свршетка рата и ослобођења земље, Дража Михаиловић је имао два састанка са Титом и његовом делегацијом. Први, 19 септембра 1941 у селу Струганику, у кући мајора Александра Мишића, Дражиног оданог сарадника и сина прослављеног војводе Живојина Мишића. Други састанак одржан је 26-27 октобра 1941 у селу Брајићи, на Равној Гори, у кафани „Сувобор”. На томе састанку дошло се до споразума и сагласности о заједничкој борби против окупатора, али су комунисти издали споразум и напали четнике с леђа и из заседе почетком новембра, свега неколико дана после потписаног споразума и отпочели братоубилачки рат по налогу Партије, који није престао и поред Дражиних настојања да се прекине. О тим састанцима и споразуму, Дража Михаиловић је доцније рекао: „Ја сам лично с Титом потписао уговор о заједничкој борби, без тражења икаквог потчињавања, већ само лојалну сарадњу. Али комунисти су тај уговор искористили, да би се у многим местима домогли власти, завели терор и побили хиљаде невиних, чији је грех био само у томе, што не воле комунизам и што за њих људи нису мрави, већ браћа. Како су за жртве бирали највиђеније домаћине, то им је, поред њихових унакажених или изрешетаних тела,
176
било лакше остале убедити, да ће и они проћи исто тако као што су прошли многи, ако не буду слушали и душу продали. Ја не кажем да је то био једини посао комуниста, али им је био и остао најглавнији. Где год дођу, они наш национални отпор претварају у грађански рат, јер док ми мислимо на ослобођење Отаџбине, они мисле на освајање власти ... ”.68 Да би спречили даље међусобно крвопролиће, српском народу у Шумадији и четницима није ништа друго преостало, него да из Србије протерају Тита и његово воћство и друштво. Шумадија није могла да замисли, да је води и у борби предводи један аустријски цуксфирер, уз то предратни робијаш и Стаљинов агент. Титу је позната била Шумадија, јер су он и Др Влатко Мачек били у аустроугарској војсци, када је ова као казнена експедиција харчила и палила по Мачви и Шумадији у првом светском рату, што Шумадинци нису заборавили. Јосип Броз је тада био у чину поднаредника, на положају десетара у 3. воду 10. чете 25. хрватске регементе-пука. Влатко Мачек је био у истом пуку потпоручник на положају командира 3. чете. За заслуге у борби против српске војске, Тито је унапређен у чин наредника, а Мачек у чин капетана).69 Већ у јесен 1941 Дража Михаиловић је био признат од владе Енглеске и Сједињених Америчких Држава као вођа народног отпора у Југославији, шаљући му своје војне мисије. Са првом, Хадсоновом, стигла су у септембру 1941 из Египта два елитна виша официра, мајори Захарије Остојић и Мирко Лалатовић. Енглеска влада му је поручила да се борба у Југославији треба водити за Југославију а не за Совјетски Савез. Кроз целу јесен немачка команда ударала је казненим експедицијама на четнике и партизане у Мачви и Шумадији, задали огромне губитке и убијали 100 Срба за једног Немца. Нападом на Равну Гору 6. децембра 1941 коју су спалили, Немци су имали за циљ да ухвате Дражу и његов штаб, али га је пуким случајем спасила његова пратња, која га је потрпала шушњем и снегом, да га Немци не нађу. Када је приметио да ће на њега нагазити немачка патрола, из грма је искочио пред Немце мајор Александар Мишић, узвикнувши: „Ја сам пуковник Дража Михаиловић”, да би их одвратио од даље потере и спасио свога команданта, знајући да ће свој живот изгубити.70 Мајора Мишића и мајора Ивана Фрегла, Словенца, Дражиног сарадника кога су такође ухватили, Немци су стрељали 17 децембра 1941 недалеко од Ваљева у Ђеновачкој шуми. До пролећа 1942 Дража је од четничких одреда у Србији извршио потпуну организацију војске у бригаде и корпусе и успоставио команду Србије, постављајући јој за команданта генерала Мирослава Трифуновића. Са народним претставницима основао је на широкој основи Национални Комитет Народног Равногорског Покрета као национални и политички инструмент борбе за слободу и демократију, чији Извршни Одбор су сачињавала три велика родољуба, три позната правника и одана Дражина Сарадника: Драгиша Васић, Стеван Мољевић и
177
Младен Жујовић. Својом вештом герилском борбом, Дражина војска је постала истакнути део савезничке војске на Балкану, а воћство Народног Равногорског Покрета је поставило народну борбу на начело: борба за слободу и демократију против свих диктатура-црне и црвене, нацистичке, фашистичке и комунистичке. Енглеска и америчка штампа је са признањем славила и хвалила Дражу Михаиловића и титулисала га „Орлом Балкана” и „Белом Надом”. Све савезничке војсковође су са фронтова слали му честитања, признања и похвале на борби коју води. Чак и Совјетска влада га је, бар из тактичких разлога, признавала као главног вођу отпора у Југославији. Није се знало да ли су га више обасипали признањем и похвалама државници и војсковође са Запада, или га је немачки окупатор прогонио, нападао и уцењивао његову главу златом. Америчка штампа га је прогласила трећим савезничким војсковођом у свету, после америчког генерала Макартура (Douglas MacArthur) и совјетског маршала Симеона Тимошенка. Угледни амерички лист „Тајм” од 25 маја 1942 са Дражином сликом на насловној страни каже за њега: „Као легенда, Дража Михаиловић ће, без сумње, живети док се год Други светски рат буде памтио, а колико ће он лично дуго живети је велико питање”. Када је краљ Југославије Петар II посетио амерички конгрес 25 јуна 1942 и у своме говору споменуо име генерала Драже Михаиловића, цео конгрес га је поздравио устајањем.71 Као први демократски герилац и првоборац у поробљеној Европи, као војсковођа и мислилац, Дража Михаиловић је доцније могао да изјави и да свет потсети: „Наша борба нема равне у историји, баш зато што је отпочела оног дана, када против силне Германије, на бојном пољу није било никог, изузев још неспремне Британије и нас... Док су други испитивали, којем ће се свету приволети, или се спремали за тешку судбоносну борбу, ми смо у ту борбу улетели од свих први, голих руку, али челична срца, добре воље и надчовечанске вере. У тој борби подједнако смо мислили на своју отаџбину и на савезничку судбину: пуна победа или безнадежан крај”.72 У најстрашније догађаје у Србији, поред стрељања 100 Срба за једног Немца, спада немачки покољ 7000 српског народа, деце, ђака, учитеља и професора 21 октобра 1941 у Крагујевцу, - друго Јадовно из Лике. Примена оваквог злочина за одмазду против народног отпора доказује немачко крволоштво, али и немоћ војне силе. Нека сведочанства терете и органе Љотићевог „Збора” као умешане својом службом Немцима. Пренос Врховне Команде у Црну Гору Крајем маја 1942 Дража Михаиловић је прешао са Врховном командом из Србије у Црну Гору, у Липово, код Колашина, где ће остати све до пролећа 1943. Овај пренос је био генијални војно
178
стратегијски и национални потез, кога је могао да замисли и спроведе само геније Драже Михаиловића, и његова љубав за свој народ. Преласком у Црну Гору, на домак Херцеговине, ближе Босне, а преко ових и Далмације и Лике, Дража је имао за циљ да се упозна са стањем, да помогне војно цивилном организовањеу покрета отпора ван Србије, да командно и оперативно повеже, обједини и успособи четничке јединице са елитним војно националним високим старешинама и командама. Први задатак у ову сврху му је био да одржи састанак са свима главним четничким старешинама и нардоним претставницима, нарочито са војводом Илијом Бирчанином, кога је одржао половином јула 1942 у Автовцу, код Гацка, у Херцеговини. На ово дводневно историјско заседање дошли су: Дража са мајорима из В. К. Захаријем Остојићем и Мирком Лалатовићем, из Црне Горе капетан Павле Ђуришић са пратњом старешина, из Херцеговине мајор Петар Баћовић са народним претставником свештеником Радојицом Перишићем и капетаном Милорадом Поповићем и из Далмације војвода Илија Трифуновић-Бирчанин у пратњи капетана Радована Иванишевића и Добросава Јевђевића. На овоме састанку Дража је успоставио, поред команде за Црну Гору, још две високе команде: за Источну Босну и Херцеговину постављајући за команданта мајора Петра Баћовића и за Западну Југославију - за западну Босну, Далмацију, Лику са Кордуном и Горским Котаром, постављајући за команданта војводу Илију Бирчанина. Овде је војвода Бирчанин, на предлог генерала Михаиловића, доделио војводско звање већем броју народних првака и официра, укључујући капетана Павла Ђуришића и Добросава Јевђевића. (Подаци узети из књиге Неђељка Плећаша „Ратне Године” стр. 142-145.) Даља стрељања људи, жена, свештеника ... Видели смо да је у лето 1941 грачачка долина лежала у крви српског народа од усташког покоља, а сада, у лето 1942, лежала је у крви истог народа од партизанског стрељања. После извршеног покоља у ближој грачачкој околини у априлу 1942 од одређеног кољачког одреда, партијска команда у Брувну продужила је непрестаним стрељањем народа недалеко на месту Каменуша. Сада је Каменуша постала партизанска касапница Срба, исто као што је јама Тучић била претходне године усташка кланица. На то место одређени партизани су доводили сваким даном групе осумњиченог народа из околине Грачаца или из других крајева и ту га кратким поступком убијали. У месецу мају, јуну, јулу и кроз целу годину, када су четници створили своје јаке базе и одбранбене положаје на планинским висовима Велебита, Тремзине и Кокијерна, партизанска команда је удвостручила стрељање недужног народа. Била је нормална дужност партизанској патроли, да уђе у сеоску кућу и да домаћину каже да треба с њом одмах да пође у команду, а то је био одлазак у смрт. Исто је била нормална појава, да су укућани били уверени да се одведени родитељ
179
или члан фамилије неће никада вратити, иако није имао никакву кривицу. А општи страх од партије је толико учинио своје, да нико од укућана не сме да иде у команду да брани одведеног, или да тражи разлог за хапшења, јер су се плашили за свој живот, пошто није било потребно бити „крив”. Тако је одређена група партизана, чији је задатак био да по селима лове записане сумњиве људе и жене, одвела у мају у Брувно два недужна угледна домаћина из села Томингаја: Мандић Дмитра Божу„Гргичина” и Мандић Раду-„Рашулу”, где су одмах били стрељани. Партија комунистичка, исто као и усташка, није бирала кога Србина ће убити, човека или жену. Кривицу није требало уопште учинити, још мање ју је требало утврдити, јер је у то време свак био „крив” ако је оптужен да је негде само једну реч изустио против Партије, и тиме је био осуђен, ништа мање него на смрт. То је било основно мерило КП о вредности човека и његовог живота! Довољно је било да неко од партијаца и агената укаже прстом на човека, на свога комшију, може бити из неке предратне мржње, и глава му је отсечена као пилету. Ти који су оптуживали, знали су и били уверени, да ће Партија сваког оптуженог стрељати, па нису презали да ће им се оптужени осветити. Тако је КП стрељала у Брувну не само људе него и жене и девојке. Она је послала своју тројку у јуну да ухапси Перу Јелачу, из села Кијани супругу Лукину и мајку два четника. У кривицу су јој ставили само што је оптужена, да је прошла кроз четничку територију идући у посету својој кћери. Оглашена је „народним непријатељем” доведена у команду у Брувно и одатле одведена право у Каменушу и стрељана. Воћтво КП, предвођено у овоме крају Србима, ишло је толико далеко у злочину, да је обучавало заведене сеоске девојке, партизанке, и од њих захтевало да, као „праве скојевке” убијају својом руком „народног непријатеља” - четнике и чланове њихових фамилија. Тако је млада партизанка, Лола Колунџић, узела учешће у убијању Пере Јелаче, добре српске домаћице, која је већ тада имала одраслу унучад. Према доцнијим подацима, убице су причали народу, да неколико пушчаних метака нису могли убити и оборити Перу, па су је живу гурнули у ископану раку и затрпали земљом. Исто тако и у исто време, патрола партизанских убица дошла је у село Доње Кијани, ухапсила девојку Зорку Кесић, кћерку Савину, и без икаквог разлога и објашњења одвела је у Брувно и по налогу команде стрељала у Каменуши. Нешто раније у месецу мају, партијска тројка је ухапсила девојку Дару Цвјетићанин у њеној кући, у селу Дерингај, кћерку свештеника Андрије Цвјетићанина. Доведену у Врувно, партијски комитет је предао Дару џелатима без саслушавања, да је убију у Каменуши, јер је „попова кћерка”, па је самим тим унапред осуђена на смрт без икакве кривице. Свештенство, православље и вера били су први на уништавању по циљевима револуције и по идеји и догматици комунизма, па је Дара као свештеникова кћерка морала бити жртва.
180
Трагедија фамилије свештеника Андрије није стала на Дарином убиству, већ је Партија хтела да она буде тежа, а њен злочин још већи. Да би излила свој гњев и одразила свој догматизам према српском свештенику - „мантијашу”, партијски органи су наредили у месецу јуну староме оцу Андрији, после убиства његове кћери, да се са попадијом мора да исели-евакуише у село Губавчево поље, да напусти своју кућу и да се склони, како не би настрадао од Италијана” ако крену на партизанску територију! Међутим, то је био план тихе ликвидације. Тако су отац Андрија и попадија Милица, старци од 75 година, насилно морали напустити своју кућу и по налогу Партије отселили се у село Губавчево поље, под партизанску „заштиту”. Какви су то били дани туге и бола за ово двоје стараца у интернацији, после недавног стрељања њихове кћери, може се замислити. Интернација је још више повредила њихове тешке ране, а у партијском изговору да их „спашава” од окупатора, гледали су иронију своје судбине, јер им је син био у четницима. Немогавши тако стари да преболе тугу и бол свога срца за убијеном кћерком, дошла им је у помоћ воља Божија. У року од недељу дана обадвоје ових невиних стараца, под Андрија и попадија Милица, пресвисли су од јада, умрли су једно за другим у очајању и у душевној жалости, под „негом”, комунистичке партије и сахрањени на гробље тога села. Међу првим жртвама, српским свештеницима у грачачком крају, КП је, са нарочитим наслађивањем и израженим нагласком своје борбе против Бога и вере, убила свештеника-пароха српске православне парохије Брувно, пореклом Рус (недостаје нам име). Он је пре рата опслуживао две парохије и служио службу Божију у две српске православне цркве: „Светог Ивана” у Брувну и „Мале Госпојине” у Мазину. (Обе цркве су комунисти-Срби срушили до темеља после рата). Партија је овог свештеника Руса ликвидирала у месецу мају 1942, нешто пре него свештеника Цвјетићанина. Он је био емигрант из Русије, после I светског рата, када је комунизам на челу са Стаљином завладао том земљом, па је тим случајем био осуђен на смрт још у Москви, а КПХ у Брувну је само извршила казну смрти стрељањем. Тако су у рукама „ослободиоца” у кратко време испустили своје душе две часна оца, две слуге Божије и два богослужитеља српског народа овог краја, из две суседне парохије, Томингајске и Брувањске. Негде у исто време и из истих разлога, КП је убила свештеника из општине Зрмања, Мићу Брека, а раније смо напоменули убиство чувеног српског свештеника Илије Родића из западне Босне. Да би дала тон силе и крволочности својој револуцији, и у дивљачкој трци за уништавањем нашег народа у грачачкој долини, партијска патрола је ухапсила, одвела у Брувно и по датом наређењу стрељала два старија човека, Милована Мандића из села Томингај и Илију Миловановића из села Дерингај, без учињене кривице, без суда и суђења, јер је секретар партијског комитета имао у својим рукама обе улоге Кадије.
181
У таквом разбеснелом покољу, упућена је група партизана половином јуна 1942 у село Штикада, ухапсила Гњатовић Мане Ђуру родом из Ловинца и Сушу Илију из села Штикада, оба са територије 6 чете; одвела их у Брувно где су били одмах стрељани у Каменуши. Гњатовић је био међу малом групом људи који су се случјано спасили усташког покоља у своме селу, које је уништено, па оно у чему нису успели усташе, учинили су партизани. Исту судбину је доживела мало касније и Сава Вучковић, супруга Петрова, из села Дерингај. Убиство ове старице доказује, да партијско партизанска команда није разликовала у убијању народа пол и старост своје жртве. Сава је била већ стара жена, баба, имала је своју унучад, пуну кућу, али КП није сметало да је убије, јер је четничка мајка. Њеног сина, Милу Вучковића, већ су „народни борци” били ликвидирали на грозан начин, из чега се види да им није сметало колики ће број чељади побити из једне фамилије. Саву су одвели даље од Брувна, у злогласну Подлапачу и ту је стрељали. За доказ оваквим свакодневним убијањима недужног народа, људи, жена, девојака, ондашњи партизански старешина, који је имао прилику да бележи такве злочине, пише у својој књизи: „Партија је отпочела преко својих агената да убија и оне српске жене, које су долазиле у посету родбини, која је живела у местима под четничком контролом”.73 За проучавање је, како је Партија могла да тако успешно наведе Србе да убијају своју браћу Србе!? Да постану убице, урадила је партијска политичка школа са свакодневном обуком партијских руководиоца, који су обучавали партизане да „класног” непријатеља убијају без милости. Зато је и Тито могао лично да истакне, како ја Партија успешно извежбала своје присталице да постану хладнокрвне убице и својих рођених. Одатле су Тито и Партија спровели партизанско правило, да су „свесни борци” само они партизани, који су спремни да убију свога рођеног брата, као што је учинио Мићун Шакић. Тако је још на почетку револуције проширен међу партизанима један врхунски критички појам, који се понаваљао из дана у дан: „Друже, ти ниси свестан наше борбе”! Ово је била стална опомена и прекор, а не бити „свестан своје борбе”, навлачило је сумњу и скидало главе. А доказати да је свестан своје борбе, партизан је морао бити спреман да убије недужног човека. Тако, осипајући ватру на „класног непријатеља” и хвалећи своје свесне борце, Тито је у своме говору од 7. јануара 1943 рекао и ово: „... рука (партизанска) није задрхтала када се требало обрачунати са рођеним оцем, ако је он пришао издајицама четницима... ”!74 То је била основна инструкција партизанима и захтев Титов и његовог централног комитета, да им „рука не дрхти” кад се обрачунавају са рођенима. Када само ово видимо и читамо, онда знамо зашто се онаква трагедија десила међу Србима за време рата! Од свих инструкција и метода са којима је оперисала против народа, Партија је нарочито обратила пажњу, да комшију опије мржњом против комшије, да комшија партизан убије комшију чет-
182
ника. И то је био један од главних партијских услова за признање свесног борца и за диплому народног хероја. У ову сврху, Партија је истренирала за убице по неколико партизана мештана за свако четничко село и упутила их на терен као ловце, да у заседама чекају четнике и одређене људе из тога села и да их убијају на лицу места. Тако је извежбана и одређена тројка партизана мештана села Кијани упућена са задатком да чека четнике у заседи, када прилазе својим кућама и убила за љубав Партије двојицу комшија, четника 5 чете: Кесић Миле Петра-Пепу и Кесић Дане Николу-Дајсанова. Младог Николу, бујног младића, нашли смо мртвог у локви крви, а Петра, дивног човека по стасу и доброти, младог оца од 6 нејаке деце, нашли смо на стрмом путу, стрмоглавце окренутог, коме су делови тела били бомбом дубоко разривени. Вођа ове тројке, био је мештанин и комшија побијених, Колунџић Раде Петар, звани „Тукан Шајанов”, који се хвалио овим злочином.
НА СРЕД НАШЕ ГОРЕ ВЕЛЕБИТА На сред наше горе Велебита, Развила се једна јела вита, И под јелом рањен четник лежи, Сејо мила, ајд' ми ране вежи. Не ппаши се већ сигурна буди, Ја сам рањен у јуначке груди. Узми, сејо, моју пушку шарку, Поздрави ми и оца и мајку; И понеси моју кабаницу, И поздрави моју вереницу.
Браћо моја, не бој те се рана, Нема смрти 6ез суђена дана. А сад збогом и сретни вам пути, Код мене су последњи минути; Збогом српска отаџбино моја, Још ће за те бити љутог боја; Док је Срба и српскога рода, Мора доћи кроз борбу слобода.
183
VI
ПОЖАР НАМЕТНУТОГ БРАТОУБИЛАЧКОГ РАТА Већи партизански напад на четнике и разарање села Доње Кијани Сви органи КП, политички и војни, беснили су у лето 1942 и пливали у крви несрећног српског народа у Лици, нарочито у оним крајевима који су се граничили са четничком територијом. Инструкције за уништавање сваког свога противника и непослушника, издавали су врховни Штаб НОВ и централни комитет КПЈ, који су били у очајању и на путу за Тромеђу, бегством кроз Босну из Херцеговине, Црне Горе и Србије, одакле су протерани од четника. Радило се о чишћењу „непријатељских елемената” и терена на Тромеђи, на који треба да стигне Титов штаб и ЦК. Ове смртоносне инструкције спроводили су у дело разне партизанске команде, партијски комитети и подручја, чија су средишта и централе били у Кореници, Подлапачи, Лапцу и Брувну. Претња и смрт били су два главна елемента, помоћу којих је КП водила своју борбу и преносила их на народ путем јавних говора својих „шпанаца” и истренираних политичких комесара, као и преко своје локалне штампе. Из уста тих ватрених говорника и из редака штампе сипала је само мржња, бес и претња смрћу четницима и свима њиховим присталицама. Ти партијски пролетерски авангардисти и говорџије су својом силом изједначили Партију са народом. Наиме, по њима, Партија је била народ и изнад народа, па ко се успротиви и огреши о Партију смрт га чека, грмели су ти говорници и оглашавали људе за издајнике и четничке сараднике, и тиме им унапред изрицали смртну пресуду. У летно доба 1942, Каменуша у Брувну, Лаудов Гај, Висућ код Удбине, Каменско, Подлапача и многа друга места по средњој и јужној Лици, која су била комунистичка стрелишта, пушила су се и кључала од крви несрећних Срба. Та стрелишта заменила су усташке кланице: Плантажу код Метка, Јадовно код Госпића, Тучић код Грачаца и друге јаме. Хрвате нису убијали, нити су у хрватским селима организовали партизанске јединице; у њима нису одузимали жито ни стоку, нити су формирали одборе и комитете, већ су све то спроводили само у српским селима. Партија је обучавала и мржњом према четницима напајала сваки свој политички и војнички орган, сваки комитет и одбор; војску, омладину, жене, па чак и сваку јединку под својом контролом и нико није смео да се томе противи. Све је морало, хтело не хтело, да четнике сматра непријатељем, којима се не сме живот опростити, иако они нису никога њиховог убили. Четници су били осуђени на смрт пре него
184
што су били организовани. Окупатор је за Партију био споредна појава, који ће отићи из Југославије а четници ће остати, па је њих требало уништити. Ко се усудио да супротно помисли, да негодује, да на себи покаже само мали знак сумње у исправност таквог комунистичког лудила и безумља, тај је био брзо ликвидиран. У таквом своме захукталом беснилу, руковођеном са највишег места, партизанска команда је отпочела напад за нападом на четничке јединице око Грачаца. Један већи напад извршила је са својим прикупљеним батаљонима у предзору 6 августа 1942 на 5. (кијанску) чету четничког пука „Вожд Карађорђе” и на један вод 1. чете. Чета је већ тада бројала 120 четника из Кијани и Дерингаја, и била на положају на Коси Седлановој, држећи под контролом горња села, а на коти Црни врх био је вод 1. чете под командом артилеријског наредника Дмитра Терзића. У предвечерје смо сазнали да ће напад уследити, по томе, што су комунистичке присталице то казале својим рођацима четницима, захтевајући од њих да у току ноћи напусте положај, да пређу на партизанску страну и спасу главе, „јер ће сви четници бити побијени”, што нико од њих није послушао. Али нисмо могли оценити, да ће партизанска команда да нападне са свима својим снагама, које је имала у овоме крају; још мање смо могли предвидети, да ће напад имати за циљ, не само да „побије све четнике” него и да уништи све покретно овог села и да одведе стотине народа за таоце. Пред зору, четнички положаји су били опкољени и напад извршен са свих страна, али после првог ватреног отпора и борбе у таквој ситуацији, и захваљујући вештини командира чете, Петра Седлана, чета је извршила пробој у свануће кроз партизански обруч, прешла високи гребен Кокијерне, Голи врх, и са јужне стране заузела нови положај са наслоном на 4. чету. Четници 5. чете били су већ испробани борци, расчишћени национално политичких појмова у односу на комунизам, добро познати комунистичком воћству из зимске и пролећне борбе, са разоружавања и против-разоружавања и сви већ били осуђени на смрт, па су својом храброшћу ту трагедију избегли. Заробљен је само један четник у већ старијим годинама, Добрић Лазе Павле, из села Брдо Добрића, на коме су показали циљ напада. Убили су га на дивљачки начин на лицу места у грмљу, изнад куће Миле Ковачевића и ако пушку није имао. Нису га закопали, већ су на њега мртвог и сасеченог натоварили гомилу камења, кога смо пронашли после недељу дана. То што се десило Павлу, догодило би се свима четницима да су били заробљени. После неуспешног напада, настало је партизанско дивљаштво и варварство. Не успевши поред свих планова и припрема да заробе и побију четнике, партизани су - сви до једног Срби из суседних личких општина и срезова, истог јутра сручили се у село Доње Кијани, кога Партија има на зубу већ пуних 9 месеци, да изврше други део наредбе своје команде: пљачку и отимачину свега покретног, терор над народом и уништење села. „Ослободилачка вој-
185 ска” истерала је у рано јутро из кућа сав четнички народ, старце, жене, омладину, децу и наредили им да пакују и товаре у своја кола све што се може покренути: жито, храну и робу. Такође да изведу из штала и торова сву своју стоку, све од коња и вола до свињчета и пилета и да, под стражом партизана, све одвозе и одгоне на место звано Дубраве 15 км североисточно од Грачаца, недалеко од села Плећаши, где су партизани извршили онај први оружани напад на четнике у месецу априлу. Војска зулума је наредила да сваки члан четничке фамилије, од старца до детета, мора да напусти своју кућу и да под стражом путује на Дубраве, носећи на својим леђима товар хране и робе, али не за себе, него за партизане и партизанску команду, као њихов плен и пљачку. Дуга колона народа, стараца, жена, деце, коњских и воловских кола, крда стоке, крупне и ситне, живине и свињчади, напустила је своје село, куће и огњишта и, под бичем силе, кретала утучена и
устрашена као дугачка и тужна погребна поворка, уз ликовање, смртну претњу, вређање и церекање Стаљинових и Титових војника, саставног дела црвене армије. Колона је кретала преко села Совиљи, Омсице, Губавчева поља и Превије Познића на Дубраве. Такав призор и пример тираније могао се наћи у старој историји, када су хорде Варвара са Истока својим залетима харчиле по Европи и одвлачиле плен и пљачку после масакрирања народа. Све што је донешено, довежено и дотерано на Дубраве: жито, храна, роба, сва возила, коњи, говеда, козе, овце и све остало, све је одузето и предато у руке партизанској команди и „народно ослободилачкој” власти. Сав дотерани народ одведен је на голу, суву и од суше жуту и врућином упаљену ледину у таквој летној илинданској жези. Политички комесари, неки из предратних робијашница и шпанског рата, одржали су му лекцију и са погрдним језиком оптужили и осудили мајке да су породиле издајнике четнике, а сестре девојке да имају браћу бандите. Закључак пресуде је био, да четницима и четничким фамилијама живота нема под небом друга и учитеља Стаљина, јер је он „свемоћни господар свега тога”, а устрашени и скамењени народ је само слушао. Овај протерани народ из села Доње Кијани имао је у народу на Дубравама и околини својих познаника и пријатеља, и знао је да ни тај народ не воли партизане и њихову такву борбу и да је у априлској националној четничкој акцији био сав одушевљен, а сада поробљен. У то време су се појединци из тога краја још крили од комуниста по шумама и спиљама, као што је био један од устаничких првака, Мићо Обрадовић, да не падну у руке партизанима. Због тога познанства, многи су покушавали да бар нешто сакрију и спасу од своје сиротиње, комад робе или џак жита, код тих својих пријатеља и познаника, али је ретко ко од домаћег народа смео да ма шта прими, јер је свакоме био у питању живот, који се налазио у рукама партизанске команде, ако покуша да у нечем помогне четнике и њихове фамилије. Оваквим прогоном и ужасним малтретирањем народа села Кијани, комунистичке
186
кабадахије, нажалост Срби, хтели су лотпуно уништење народа и села, хтели су да на усташки начин покажу своју силу, да застраше остала села која су били окупирали и да им даду на знање да се не играју главом и животом, ако имају ма какав додир са четницима. Хтели су да свакоме кажу шта га чека, њега и његову фамилију, и његову имовину, ако не буде покоран Партији и партијској власти. Тада су појединци навелико пребегавали из партизана у четнике, па је то требало зауставити терором над њиховим фамилијама. Од тада је постала она позната бојазан међу партизанима: „Пребегао би четницима, али се бојим да ће ми побити фамилију”! Ту на Дубравама, испод Висибабе и равне Чемернице, одакле источно преко брда није далеко Добашница, која даље веже са Србом, одиграла се груба национална драма уништавања животне имовине једног села и малтретирања стотине његовог народа, протераног са свога огњишта силом најновије терористичке власти, која се зове „ослободилачком”. Та драма у режији комунистичке партије, наговештавала је какву ће власт Тито и Партија наметнути народу Југославије после рата ако им се пружи прилика. Велики део стоке је заклан на лицу места, да Партија нахрани и распева партизане бољшевистичким песмама, као награду за успешно извршени задатак терора над мирним народом једног села. Остатак стоке истеран је на једну пољану и подељен становништву Брувна, Мазина и Лапца. Поштени народ ових крајева, и сам националан и у души четнички, покушао је да одбије да прими туђу муком стечену имовину, која је била у доста случајева својина њихових пријатеља и познаника. Али, не примити имовину отету од четничких фамилија, од „народног непријатеља”, значило је открити се као четнички симпатизер и присталица, а то би имало за последицу губитак живота. Приликом уништавања животне имовине овог народа на Дубравама, коме се стављало до знања, да су му дани избројани, да више живети неће, нити му је место у друштву „садашњице”, било је неколико врло интересантних случајева и болних сцена, којима је Партија указивала шта хоће. Било је пар случајева, да је из једне фамилије један брат био у четницима, а други у партизанима или на партизанској страни, па су заплењену имовину те фамилије: стоку, жито и робу, делили на пола, односно одузели су и уништили четнички део, а партизански оставили. Партија је хтела да улије мржњу и усади јаз у једну фамилију, да је завади и разбије, да је подели по своме мерилу на исправни и „неисправни” део. Такав случај деобе десио се са имовином четника Тодора Болте, чији су брат и сестра били на партизанској страни, па је њихов део заштићен, а Тодоровој фамилији, жени и четворо нејаке деце све одузето и она остала гола и боса, као и све остале четничке фамилије. Из овог села партизани су дотерали на Дубраве око 300 народа, чије куће су остале опустошене. Међу протераним народом били су и сви стари људи и младићи који још нису били стасали за герилску четничку борбу. Из тога народа одвојили су двојицу мушкараца и одвели
187
их на даље мучење и робовање, оца писца ове књиге, Луку Болту, ратног инвалида из I светског рата, као посебну освету, и омладинца Ђуру Седлана, чији је отац, Перица, био у четницима. Обојица су под стражом одведени северозападно од Лапца, у место Каменско, где су 3 и по месеца подносили муке и невоље на робији са тешким физичким присилним радом; живећи о два-три скувана хладна кромпира дневно цело ово време. Нико од нас није могао да сазна о њиховој судбини, нити је ко с оне стране смео да ма шта о њима каже или поручи. У Каменском, где су партизани имали свој један центар и израђивали неко оружје, била је читава маса похватаних и осуђених људи, Срба, на присилном раду, од којих су многи оболели и умрли од тешког рада, мучења и глади, а многи поубијани. Двојица поменутих су пуштени после три и по месеца и прешли од села до села на четничку територију крајем новембра 1942, изгледајући као две људске сенке, које су се једва кретале у дроњцима. Доцније, по доласку у емиграцију, неки четници 3. и 4. бригаде 1. личког корпуса, који су у то време били мобилисани у партизане, причали су нам, како су држали стражу над тим присилним радницима и осуђеницима у Каменском и посматрали са болом у души њихова мучења. Нападом на четнике 6 августа и протеривањем њихових фамилија истог дана са њихових огњишта, и уништавањем имовине, партизанска партијска власт, хтела је да убеди партизански део народа овог села и осталих суседних села, и нажалост убедила га, да ће сви четници, у сваком случају данас или сутра, бити побијени, да ће њихова имовина бити сва одузета, уништена или другом народу расподељена, а њихове фамилије да ће бити протеране из својих кућа, изнурене невољама, изложене исмејавању и бити доведене у такав положај да ће бити стављене ван закона и да им неће бити места за живот. Такође је силовита партијска команда убеђивала народ, који је већ био пропагандом ошамућен и није смео да мисли својом главом, да ће после рата живети само присталице комунистичке партије и народно ослободилачке војске, и све што је сада четничко биће њихово. Са таквом супер трагичном пропагандом, партизанска командна власт је не само дала знак својим присталицама-комшијама протераних четничких фамилија, него их је потстрекла да пљачком докрајче четничку кућну имовину и заосталу покретнину, коју нису могли покренути оног јутра када су народ протерали. И тако је, после прогнаних фамилија, сурнуо партизански део народа, комшије, на њихова огњишта и у пусте и отворене куће, али још доста пуне са покућством, робом, житом, посуђем, алатом и другим животним потребама. Тада је настала пљачка и развлачење комшијске имовине, која је озваничена комунистичком влашћу, као део заповести о уништењу свега четничког. По убеђењу партизанске власти, пљачкашка страна је мислила: зашто да не узмемо четничку имовину, када и онако њима и њиховим фамилијама живота нема и када се више нико од њих неће никада у ту кућу повратити?! И, на концу конца, ако се неко од тих
188
фамилија или четника врати неким случајем, он ће бити ван закона и без икаквог права на потраживање своје имовине, па му се опљачкана пљачка неће требати да враћа, мислиле су партизанске фамилије, јер им је све „законито” предато од народне партијске власти. Ако ништа друго, партизанске фамилије су биле уверене, да у случају евентуалног повратка неке од четничких фамилија, оне, као роб и незаконити грађани нове државе, неће смети питати и тражити своје, као што су пре годину дана могле тражити од италијанске окупаторске војске да им помогне у враћању имовине, покућства и робе, одузете од усташа и однешене у Грачац. Сада је сасвим друго врме и други закони, рачунале су партизанске присталице, јер је комунистичка власт далеко чвршћа од окупаторске и хвратске и биће трајнија! И стварно, тачно се тако нешто и догодило. Неке четничке фамилије повратиле су се после годину дана, у 1943 години, а неке после две године, на своја уништена огњишта, у раскривене и разорене куће, да би у неком кутку и неким плехом себи наткриле над главом и сместиле као у некој пећини. Тада су те фамилије постепено примећивале по селу где и у којој кући се налазе делови њихове имовине, које су партизанске фамилије присвојиле. Запазиле су ту и тамо разно своје посуђе, алатке, секире, плугове, робу и остало, али ништа од свега тога нису добили натраг, чак ни после рата, а у највише случајева нису смеле ни да потражују своје, јер су после рата биле другоразредни грађани, остављени ван заштите закона, онако како је партијска ратна власт убеђивала своје присталице. Те четничке фамилије нису после рата имале грађанско право на „гласање”, нити ма на какву државну помоћ. Све што им је било одузето у рату и даље је остало, на њихов очиглед, у поседу „победничких” партизанских фамилија. Овај повратак четничких фамилија у рату у своје пусте и од партизана порушене куће био је далеко тужнији и жалоснији од повратка у њих после усташког покоља и устанка 1941. Сада да видимо шта је било са четничким фамилијама отераним на Дубраве? Остале су тамо на отвореном пољу две недеље дана у комунистичком заточеништву, под казном, теророрм и досађивањем. Када је све њихово било отето и уништено, онда су их партијски функционери постројили, одузели им сваки преостали лични предмет кога су имале код себе. Скинули су им чак и боље комаде одеће, тако да су остале голе и босе. И тако постројеним, наређен је покрет у строју у правцу четничке границе, одакле су их пустили на грачачку четничку теригорију. Спроводници нису дозволили овоме народу, да успут наврати у своје село, поред кога пролази, да види своје пусте куће. Главни спроводник ове дуге колоне, био је учитељ из села Омсице, Докмановић, о коме је раније било речи. Последњи терот и пљачка били су извршени на самој четничкој граници. Ту је Докмановић лично наредио женама и девојкама да скину с ногу опанке и сандале, рекавши им на испраћају: „Нека вам четници даду друге”. Ова група голог и босог народа, измученог и опљачканог, била је прва српска
189
емиграција у овим крајевима Тромеђе протерана од комуниста, по свему тежа од оних народних збегова по планинама од усташа. И поред свих претрпљених страхота и мучења овог народа и потпуне ликвидације свега његовог животног добра кога је био стекао, овај случај је још више духовно ојачао грачачке четнике и народ околних села. Унео је још јачи дух отпора и у оне појединце, који су се колебали, када су својим очима видели шта комунисти раде и зашто се и на који начин боре. Четничка команда и народ грачачке долине свесрдно су прихватили ове четничке фамилије из Кијани и такође из Дерингаја, дали им уточишће, помоћ и смештај у својим домовима, у којима ће остати све до своје следеће селидбе на даљи пут у месецу марту 1943. Злочин није стао на томе После уништавања четничке покретне имовине и прогона фамилија, дошло је убрзо на ред и уништавање њихове непокретне имовине. Партизанско војно и политичко воћство из Брувна наредило је физичко рушење четничких кућа у селу Доње Кијани у сврху личног коришћења ко год жели. Тако су људи и жене из суседних села, већином из Губавчева поља организовали своје ударне групе, па су у мобама порушили четничке куће и остале зграде под партизанском стражом изнад села. Раскрили су свакој кров, разорили конструкцију и одвезли сав материјал, цреп, патос и сву грађу у своја партизанска села, да тим порушеним и опљачканим материјалом проширују своје куће и дограђују нове зграде. У многим четничким кућама, које су још дедови саградили, рушиоци су по налогу Партије из Брувна, разорили огњишта у кућама и на њима ископали јаме. Партија је тиме хтела не само да у народу спроведе крајње непријатељство, него да човеку ум поремети, да га претвори у болесног примитивца, у дивљака спремног на сваки злочин. Народ је у овоме крају вековима живео у слози, личном познанству и пријатељству, а сада је по први пут у историји био подељен од комуниста у два завађена табора. Све до појаве Титових партизана, редак је случај био да човек потегне нож на човека, а данас крв међу њима пада ради ђаволског циља и прохтева. Међу народом кроз цео срез била су испреплетена разна сродства, побратимства и кумства, која су била поштована као светиња и трајала више од 100 година у наслеђу. Уз то, народ је био високо поносан на своје име, веру, традицију и нацију, па су све те националне, друштвене и људске везе и вредности сметале комунистичкој партији Југославије, која их је зато разбила, разорила и уништила. Партији је требало да међу људима посеје мржњу и свађу, да натера једне да убијају друге, да међу њима створи непремостиви јаз и тиме себи услове да обе стране пороби и дочепа се власти и доминације над једнима и над другима. Кроз рат и после рата доказано је да нико не може човека да заведе и на злочин неведе, да у њему створи
190
животињски нагон, да га устраши, да га држи на удици, да од њега створи свога роба и да њим влада, као што то може КП. А то је могла зато што је услела да у човеку најпре убије људско достојанство и његову самосталну личност. Комунистичкој партији је био циљ да потстрекне и натера комшију, да се попне на кров куће свога живог комшије, у којој је много пута јео и пио, да га сруши и себи присвоји, да чак и огњиште у тој кући ископа и преврне; и да му још тај злочин изгледа као нормалан, јер је од Партије убеђен да руши кућу „народног непријатеља”! А огњиште је свето и најтоплије место у кући, које храни и греје не само тело него и душу. Оно је појам кућног живота сваке фамилије, на коме се генерације рађају, расту и васпитају. Срушити човеку кров над главом и раскопати му огњиште је злочин над злочинима, душманлук кога човеку може да учини само душманин. Зато је Партија хтела да међу народом спроведе такво непријатељство и такав душманлук. Када се имају у виду овакве нечувене страхоте и злочини, које је вршила КП и њена народно ослободилачка војска у окупираној Југославији, поставља се питање: шта су о овоме варварству могли да знају државници Запада, који су водили рат против сила Осовине, одлучивали о послератној судбини Југославије и захтевали од четника да се више боре против окупатора? Да ли су се њих тицале овакве „ситнице”, које су биле средство борбе КПЈ? Стварно, тешко је било у то време упознати о оваквом комунистичком терору претседника британске владе Винстона Черчила и претседника Сједињених Америчких Држава Франклина Рузвелта. Још теже их је било уверити да партизанима, као политичкој партијској војсци, није био главни циљ да туку Немце и Италијане, него Србе четнике, да им прогоне фамилије, руше куће и прекопавају огњишта! Такође, тешко их је било упутити, да је с тога разлога четницима често било прече да спашавају од партизана своје фамилије, своје куће, муком стечену животну имовину и своје животе, него запуцати на окупатора. Ко би их уверио, да је у таквој ситуацији, где комунисти по селима жаре, пале и убијају народ, четницима било немогуће да се боре против окупатора са оноликом мером колико су они хтели, када су се морали свакодневно да бране не само од усташа, него и од комуниста, које они помажу из незнања њихових циљева и стања у Југославији. Одјеци комунистичког терора Поред страдања села Вучипоља палењем кућа и пљачком стоке од стране партизана, ово страдање четничког народа села Кијани и Дерингаја, који је сада лишен свега свога и постао избеглице, имало је огроман одјек и утицај на целу грачачку долину, њена села и народ. Храбре је још више очеличило, а неодлучнима показивало пут и опомињало да се одлуче. Догађај протеривања голих фамилија, рушење њихових кућа и уништење све имовине био је потресан злочин за
191
остали народ. То страдање је било истовремено једна прекретница, јер и ако су по свима селима биле организоване четничке јединице, многи људи и народ још нису имали прилику, да из близине и лично осете комунистички терор и да виде какве циљеве борбе имају партизани, па су све то сада видели. У то време су још и те како радили свој посао на четничкој територији скривени и јавни комунистички агенти, међу којима је било и врло опасних. Цело лето и јесен 1942 радила је врло јака комунистичка пропаганда, диригована из врховног Штаба, који је тада наступио у ове личко босанске крајеве, што је уносило међу народ забуну и комешање, али и постепено расчишћавање. Видевши шта комунисти раде, и да раде исто оно што и усташе, народ грачачке долине је продужио још бољим обједињавањем и сврставањем позади четничких редова, дајући им још већу моралну подршку. Настало је повезивање са још већим националним осећајем, јачим четничким духом и борбеним еланом, јер је комунистички терор стављао народ грачачке долине у положај „бити или не бити” са осудом на смрт, па су се и четничке јединице и народ војнички и духовно тесно спајали и спремали да постану отпорна и непробојна фаланга. Сада, у другој половини 1942 године, народу је претила смртна опасност од комуниста, исто онако као што му је претходне године претила од усташа. Страдање народа села Доње Кијани, Дерингај и Вучипоље показало је народу осталих села, да га чека иста судбина и да је стављен на листу за ликвидацију, што ће се ускоро и догодити, па је настао живи процес заузимања одлучног става и расчишћавања појмова. Они, одлучно напојени четничким духом, учвршћивали су редове закључком, да је спас и успех само у жилавој борби и мушком отпору комунистима и да је часније људски у борби погинути, него неодлучно се понашати у тако озбиљно време и најзад главу изгубити. Они, мали број, устрашени и збуњени, којима су комунистички агитатори побркали националне појмове и уплашили их својом претњом, имали су слободу да потраже себи пут према својим схватањима и симпатијама. Услед оваквих догађаја, врло тешког стања и јаке комунистичке пропаганде у овој другој половини 1942, скоро најтежој у току рата, команда четничког пука „Вожд Карађорђе”, предузимала је све мере у борбено војничком и национално политичком смислу, да се одупре навали комунизма, да што боље учврсти и што јаче развије четничку организацију и њену борбену и отпорну снагу. На овоме задатку јачања националног духа и четничког борбеног ефекта, радио је даноноћно четнички предводник Дане Станисављевић-Цицвара, и у ту сврху одлазио на остале четничке терене, кроз Лику и Далмацију, ради што бољег обједињавања и оперативног дејства. Штаб пука, на челу са командатном Тодором Станисављевићем и ађутантом Јовом Станисављевићем, одржавао је честе седнице са командирима чета, старешинама и водећим људима, које су одржаване по свима околним селима. У лето 1942 стигла су на службу у штаб пука за војне четничке
192
инструкторе, двојица елитних и способних официра, два капетана: судски Илија Јевтић, родом из Србије и артилеријски Свето Цигановић из Срба, у Лици. Својом способношћу и вољом, они су са осталим старешинама, нарочито интендантским поручником, мештанином, Богдановм Дробцем, успешно радили на спровођењу војничке организације и у четнике унели војнички поредак и дух војске. Једно посебно стање, које је духовно и психички владало четничком страном, било је у томе, што четници нису убијали своје противнике и непријатеље-комунисте, чак ни оне за које су знали да су били комунистички агенти. Ту четничку особину и племенитост су обилато користили комунистички заведене присталице и агенти, јер су знали да их четници неће убити за њихов агентски рад, „пошто су Срби”, па су у то време припремали терен да четницима нанесу многа и тешка зла, када им се укаже прилика, што ћемо видети у наредним страницама књиге. Четницима није било у задатку ни у идеји, да убијају своју залуталу браћу, чак ни онда када их нађу у издаји и злочину, што ће доцније донети трагичне последице. Оног ко не жели да буде четник, четници га нису малтретирали ни убили, него су га пустили да слободно иде где му је воља и где му је место. За цео овај период времена, док су комунисти побили стотине народа грачачког среза и створили масовне гробнице, дотле четници Грачаца, ни осталих крајева, нису убили ни једног комунистичког присталицу, изузев у борби. Они нису ишли комунистичким путем скидања главе својим противницима, нити су се освећивали комунистичкој партији убиством свога несрећног народа. У колико су партизани више убијали народ, у топико су га четници још више штитили, макар колико да је неко био заведен и предао се комунистичкој служби. Радо бисмо чути од комунистичких историчара и статистичара, да нам кажу, где су четници Грачаца и из других предела извршили убиства над недужним народом? Ми смо набројили јаме и поноре, бар неке, где су усташе убијали и бацали Србе и навели смо пар пута многе гробнице и стрелишта где су их партизани убијали, па нека нам јавно КП покаже где су та гробља и гробнице у грачачком срезу и по Лици где су четници народ убијали; па да оправда своје клевете да су четници „кољачи и бандити”?! Жетва под куршумима и у крви До почетка септембра 1942, партизанска команда из Брувна је протерала, или су од ње побегли, око 500 народа из горњих грачачких села, са њихових огњишта, на четничку територију у доња села ближе Грачацу, голог и босог, без иједног комада робе у резерви, без иједног зрна жита и без оке брашна. Оволика маса протераног света задала је проблем, па је четничка команда морала, поред прихвата и смештаја, да мисли о стварњу услова за њихов живот, нарочито прехранбених, јер је јесен наступала, а затим долази и зима која месецима траје. Про-
193
терани народ је оствио позади себе своје пољске усеве, који су били родили плодом као никад раније, па их је требало сабрати, жетву организовати, јер су поља и њиве избеглог четничког народа сада била под партизанском контролом и на блиском домету њихове пушчане ватре. Жито, које је било пожњевено и овршено у месецу јулу и почетком августа, комунисти су запленили, расули и развукли у време своје инвазије о чему смо говорили. Требало је сада сабрати кукуруз, пасуљ и кромпир на пољима села Кијани и Дерингаја и превести на четничку територију у посед протераних фамилија које су власници. Да би се жетва могла обавити, четничка команда је морала најпре да заузме од партизана одговарајуће положаје, да ослободи поља и организује жетву. Затим су мобе народа кренуле у поља, а четници држали положаје и страже, па је народ радио недељу дана, жео кукуруз, чупао пасуљ и копао кромпир под борбом и под партизанским нападима и куршумима, који су стално фијукали око ушију жетеоца и радника. Колоне воловских и коњских кола кренуле су из доњих грачачких села да извлаче пожњевени плод. Партизати су нападали, четници су нападе одбијали, а народ је под ватром радио, склањајући се у заклоне за време борбе. Посматрали смо са положаја девојке и чак старије жене, како се са њиве вешто бацају у заклон док партизани туку ватром да спрече жетву, а по престанку ватре опет се хитро враћају на посао. То је била комунитичка борба против окупатора! У овој реткој кампањи жетве, каква се у историји не памти да је обливена крвљу, било је рањених коња и волова под запрегом. Организацијом превоза жетве успешно је руководио Никола Д. Брчин, командир 4. чете четничког пука „Вожд Карађорђе”. Избегли народ се на овај начин спремио за зиму колико-толико, али неће моћи да то у миру утроши, јер ћа га ускоро партизани, у зиму, поново кренути на даљи избеглички пут и дочепати се и ове његове муком и крвљу сабране жетве. Криза комунистичког покрета и долазак врховног воћства на Тромеђу Страхоте које су се комунистичким терором догодиле у јесен 1942 на нашим личко босанским пределима, захтевају да се овде осврнемо на тадашња збивања и упознамо шта им је претходило. У низ свих догађаја у првих 16 месеци рата у Југославији спада општа криза комунистичког покрета, која га је у првој половини 1942 била довела до расула. Али, долазак његовог врховног воћства на западне крајеве Југославије крајем лета 1942, донео му је изненадну прекретницу у корист његове револуције и постао врло опасан чинилац по народ и четнике. Оставши без опстанка и са изгубљеном народном подршком у Србији, затим у Црној Гори, источној Босни, Санџаку и Херцеговини ово воћство, бегством и доласком на запад Југо-
194
славије, нашло је не само ослонац, него и своје организоване војне и политичке базе КПХ, захваљујући искључиво водећим Србима комунистима, који су успели да обману, мобилишу и заведу у своје редове велики број Срба Лике, Кордуна и западне Босне. Тај долазак овамо, био је њихова мудра и спасоносна одлука. Протерано од народа и четника најпре из Србије, а затим и из свих поменутих српских покрајина, то воћство, - врховни Штаб народно ослободилачке војске и Централни комитет КПЈ на челу са Титом, стигло је на Тромеђу, односно на крајњи запад западне Босне у августу 1942. Напуштањем Србије крајем новембра 1941, то воћство побегло је у Санџак, где није имало места због присутних четничких снага, већ је кренуло према Босни, где је крајем децембра стигло у Рогатицу и Фочу са својим пролетерима и ту остало до пролећа 1942. Одатле је наставило бегством натраг и стигло до Дурмитора, што је названо „другом офанзивом”. На томе простору су им у месецу мају црногорски и херцеговачки четници задали губитке и натерали их на даље бегство, овог пута према западној Босни и Тромеђи. Од тога времена па све до августа, целокупна партизанска снага, претворила се у једну туристичку планинску екипу, која је цело лето провела по планинским врховима, путујући, бежећи и скривајући се преко 100 дана, све до Ливна, без икаквог борбеног ефекта на бојном пољу. За све то време партизани нису претстављали никакав војнички фактор за савезнике, док су четници генерала Михаиловића у Србији водили џиновске борбе против окупатора и рушили немачке комуникације. У то време је цео комунистички покрет био у кризи и на рубу пропасти, јер је народ мрзео и прогонио партизане. Баш због тога су партизани и њихово воћство у бегству избегавали додир са народом, са селима и насељима, па су за пут свога бегства изабрали најнепроходиније босанске планине и њихове висове почев од Санџака, од Маглића, преко Зеленгоре, Трескавице, Бјеласице, Иван планине, Радуше, Купрешког поља према Ливну, Гламочу, Дрвару, све до Млиништа. Ту су се зауставили у августу 1942 и успоставили своје централно средиште за спровођење револуције и братоубилачког рата. По овоме бегству и срљању по гребенима планина тражећи склониште, јасно се види, колико је јака била четничка организација и њена снага не само у Србији него и у овим српским покрајинама, што показује да у њима Тито и партизани нису имали подршке ни симпатије, па су се једва зауставили у дубини планина западне Босне. И партизански историчар, Владимир Дедијер, каже у своме Дневнику, да у бежанији од Дурмитора „за шест недеља нису имали сусрета са цивилизацијом”! Неоправдан је и нетачан комунистички изговор и писанија партијске историје, да их је у овим бежанијама окупатор прогонио и да су због њега морали да беже из покрајине у покрајину. А где су била широка и безбројна села и народ у њима? Окупатор није био нигде присутан у селима и у подбрежним планинским пределима, где су партизани и њихово воћство могли имати довољно простора за
195
живот и борбу. Али је било по среди нешто друго. У свима селима поменутих српских покрајина били су четници, које је народ организовао и подржавао, а партизане је од себе одбијао. Нису партизани и њихово воћство избегавали стотине српских села од Дурмитора до Цинцара у Босни и провлачили се као козе кроз врлети и непроходне планине због окупатора, него због српског народа и четника у тим крајевима у којима су извршили злочине, па су сваку подршку изгубили. КПЈ и њену политичку војску спасили су од нашег народа савезници у 1943 и доцнијим устоличењем на власт. За време ове своје бежаније од пуних 9 месеци, комунистичко воћство је извршило страшне злочине са убиствима српског народа свагде куда су пролазили. Бесни на четнике због њихове снаге и на народ зато што четнике помаже а њих презире и сматра их странцима и зулумћарима, комунисти су убијали људе и народ од реда и без милости по инструкцијама врховног штаба и централног комитета. По Дедијеровом Дневнику признају се убиства, „и у томе погледу су заиста чуда правили”. Даље се каже да су стали на гледиште: „убити свакога ко тебе може сутра” и да је народ кажњаван што поздравља са „Помози Бог”.75 Хвалећи Саву Ковачевића, „човека из народа о коме су испеване песме и легенде”, за њега каже „да је стрељао одједном 53 четника у Грабову”!76 Против оваквог зулума устали су и сами партизани. У пролеће 1942, када су видели да су заведени, преварени, да КП убија недужан народ и да их води у борбу против њихове браће, партизани су сами вршили пучеве против својих старешина, разоружавали их, тукли их и у масама прелазили у четничке одреде. Када су партизани увидили да главна комунистичка борба није уперена против окупатора него против четника и свога народа, настали су пучеви и разоружавања старешина и прелаз у четнике у свима српским покрајинама, нарочито у Источној Босни и у Црној Гори, типично онако, и још драматичније, како је извршено 14 априла под Брувном. Ово признају партијски писци, историчари и руководиоци и најближи Титови сарадници: Митар Бакић, Сретен Жујовић, Лека Ранковић, Светозар Вукмановић, Родољуб Чолаковић, који су се жалили Титу да партизани пређоше у четнике. Чак је и Тито признао 23.6.1942 да су се у Херцеговини „партизанске јединице пред првим јачим непријатељским нападом почеле распадати и многе чак почеле прелазити на страну четника”.77 Други виши партијски функционер о томе прелазу каже: „Многи наши батаљони су прешли на њихову (четничку пп) страну”.78 Партијски писци признају да су у свима својим одредима у источној Босни партизани извршили пучеве, у некима побили чланове штабова и прешли у четнике. У Херцеговини и Црној Гори су одбијали наређење, да се боре против четника и са себе бацали партизанске ознаке. Исто тако су пучеве вршили у северној Лици, у Шкарама и Личкој Јасеници.79 Расуло покрета је спречено драстичним мерама, стрељањем свих који су пали под сумњу. И послератни партизански генерал у пен-
196
зији, Војо Ковачевић, признаје после 40 година својим недавно издатим мемоарима, и најбоље нам лично потврђује, да су народ и четници протерали партизане из Црне Горе у пролеће и лето 1942. Из објаве његове књиге читамо овакво његово признање: „У току циглих неколико тједана моћна устаничка војска се распала или се морала повући према Босни, народ је у већини окренуо партизанима леђа и сасвим је нестало слободне територије. Граховским крајем... где су партизани имали своју најпоузданију базу и осјећали се као код куће, тим крајем сад потпуно доминирају четници, а неколицина распршених партизанских илегалаца једва да некоме смију на очи”. И тако је генералу Воји, иначе комунистичком пролетеру са још 6 рођене браће у врховима партије, требало 40 година да само мало отвори уста о њиховом злочину и да се јавно пожали да су му партија и брат Павле, као високи партијски функционер, стрељали у марту 1942 оца, Петра Ковачевића, болесног и старог 80 година, као „реакционара”. Тај пример и стотине таквих Тито ће нешто касније похвалити, како „партизанска рука није задрхтала ни онда када убија свога оца”. Сва партијска врхушка дошла је у западну Босну разјарена и бесна у својој највећој ратној кризи са смртоносним плановима да уништи четнике и од тада је још више наставила са убијањем и општим покољем. Настанила се на троуглу: Босанско Грахово-Босански Петровац -Јајце, где је имала своје ратно средиште скоро две године, сво до новог бегства на острво Вис. Овај огромни простор западне Босне и према Кордуну, Партија је мудро изабрала, јер се налазио између две демаркационе линије, на коме су се окупатори једва понекад састајали, још мање су се на њему утврђивали, а велики део био је ослобођен четничким устанком против усташа, па се на њему скоро несметано развијала и народ у своје редове мобилисала. Тај мртви и нестратегијски простор је био без икакве важности за комуникацију Осовине и без икакве вредности за стратегијску помоћ Савезницима. Ту је партијско воћство створило своја три главна ратна плана: први, одржавање преговора са Немцима и усташама у Загребу, који су одржани у марту 1943 под воћством генерала Владимира Велебита, ради обуставе међусобне борбе и за заједничко уништавање четника: други, борба против савезничког искрцавања на далматинску обалу, заједно са Немцима и трећи: припреме за инвазију на Србију и напад на снаге генерала Драже Михаиловића у 1944 години. Са доласком воћства на овај западни простор дошле су и све партизанске пролетерске јединице, па су још више фанатизовале оне домаће и све скупа се сручиле на четнике ових крајева да их униште, што ћемо видети из следећих страница. оОо Све четничке јединице и народ на Тромеђи задесио је у септембру 1942 тежак и ненадокнадив губитак, погибијом несрећним случајем храброг војводе Мирка Марића, команданта пука „Краљ Петар II”. Случајно се ранио 23 августа 1942 неспретним ударом своје машинске
197
пушке о земљу, после завршене конференције виших старешина ДЧД у Стрмици, 15 км северно од Книна. Подлегао је рани 7 септембра 1942 и сахрањен на терену свога пука, у порти цркве „Света Тројица” у Малој Попини, изнад Зрмање. Његова жудња и борбена мисао водиља је била акција и покрет четника ДЧД кроз Лику, ради организовања нових четничких јединица, јер је био уверен да је српски народ у њој био надахнут четничким духом. Видећемо доцније кроз књигу да је његова оцена била исправна, јер су у 1943/44 формиране две бригаде четника у Србској и Лапачкој општини. На дужности команданта пука војводу Мирка је заменио његов брат Ђоко Марић до доласка на тај положај капетана Михаила Бабића у новембру 1942, када су пукови преименовани у бригаде. Злочин у Радучу и Раде Огризовић Крајем септембра 1942 партизани су напали јаким снагама четничку чету од око 80 људи, у Радучу, чији командир је био Младен Рутаљ и која је припадала Медачком четничком одреду. Комунисти су плански стално нападали једно по једно четничко место и јединицу својом много надмоћнијом и концентрисаном снагом, а често и свом којом су располагали у дотичном крају, с циљем да четнике не само покрену и униште, него да постигну морални ефекат и да народу покажу како су свагде снажнији од четника. Радуч са засеоцима и околином је плодно село са расним српским народом и налази се 25 км западно од Грачаца, према Госпићу, између хрватског места Ловинац и српског Медак. Ноћу 24/25 септембра, партизани су опколили четничке положаје са скоро 20 пута већом снагом и држали их у опсади и под борбом 2-3 дана. Овде у Радучу ће се тада одиграти једна од најдраматичнијих четничких трагедија и српског народа уопште и један од најсвирепијих партизанских злочина, упоредив једино са усташким. Напад на Радуч у рану јесен 1942 уследио је по општем плану врховног партизанског Штаба, чим је стигао на Тромеђу, са коначним почетком уништења четника у непосредној близини свога седишта и територије, у јужној Лици и западној Босни, на линији: Медак-Радуч -Грачац-Попина-Зрмања-Босанско Грахово-Книн. Напад је извршила тзв партизанска 9 хрватска бригада (човек би помислио по називу да су у њој били све сами Хрвати) са снагом од 1500 бораца, све самих Срба-Личана, из срезова средње Лике, под командом Милана Купрешанина-„Шмањка”, предратног комунисте „шпанца”, родом из засеока Папуче, мештанин и скоро комшија нападнутих четника, на које је довео своју војску да их нападне и покоље. (У то време партизанске јединице у Лици још нису биле именоване 6-ом личком дивизијом, па ће тада та „хрватска” бригада постати 3 бригада 6. личке дивизије, која ће са својим командантом, „Шмањком” после злочина у Радучу извршити други злочин у Грачацу.) За овај комунистички напад на Радуч тесно је везан у моралном смислу један одиграни догађај тих дана у четничком пуку „Вожд Кара-
198
ђорђе” у грачачкој долини, који посебно сведочи о општој трагедији српског народа у Лици за време рата, проузрокованој комунизмом и усташлуком. Из њега ће се видети, како су поједини Срби слепо служили комунизму и уништавали свој народ за рачун Партије; какву су заверу, шпијунажу и саботажу могли да спроведу у корист туђина, и какав злочин су били спремни да изврше. Команди четничког пука „Вожд Карађорђе” у Грачацу стигла је вест о опкољеним четницима у Радучу, која је одмах предузела хитне мере да им пошаље помоћ. Наредила је свима грачачким четама, да се из њих добровољно јаве млађи четници и да се скупе на одређено зборно место, одакле ће кренути на даљи пут, за Радуч. У заказано време стигло је око 250 младих четника. На једној пољани, у воћњаку између школе и цркве, од постројене младе војске формиран је привремени одред, који ће под личном командом Дане СтанисављевићЦицваре, кренути што пре на пут и у борбу за разбијање обруча и ослобођење четника у Радучу. Цицвара је укратко изложио циљ ове операције, а пуковски инструктори, капетани Илија Јевтић и Светозар Цигановић, детаљно су изложили ситуацију и својим говорима још више упознали младе борце и потсетили их на дужност притицања у помоћ својој опкољеној и смртно угроженој четничкој браћи, па је млада војска нестрпљиво чекала покрет. Наједанпут пред строј излази „четник” 1. грачачке чете, Раде-Рафаило Огризовић, звани Рафа, са супротним мишљењем и објашњењем, да ова одлука одласка за Радуч није добра. Циљ му је био да поколеба људе и спречи њихов одлазак у помоћ опкољењим четницима, али тога тренутка нико није могао да оцени његове зле намере и да он делује као комунистички агент, јер је давао доказе да се не иде за Радуч, који су у мислима четника имали своју основу у то време. До дана данашњег остали су ми стално у незаборавном сећању његови докази. Слушајући га из строја, сећам се да је скодо дословно овако говорио постројеним четницима: „Ја сматрам, браћо моја, да одлука одласка за Радуч није добра, није довољно размишљена и може нам нанети веће жртве овде, него што их буде у Радучу. Велика је опасност и ризик, што узимамо нашу најбољу снагу и одводимо је одавде у неизвесност и тиме слабимо наше положаје, напуштамо наша села и излажемо их сигурном уништењу од партизана, који чекају прилику да нас нападну, а нашим одласком ми им ту прилику дајемо. Круже вести да су партизани спремни да нас нападну сваког часа, па ће нам, у отсуству ове снаге, не само заузети наше положаје, него ће нам куће попалити и фамилије побити. Ја знам да нам је дужност помоћи своју браћу, али каква нам је корист да идемо у помоћ њима, а овде своје излажемо сиугрној смрти”. Све ово што је рекао овај перфидни комунистички агент, који се вешто крио у четничкој средини, поклапало се са тадашњом ситуацијом, јер су партизани немилице убијали сваког Србина који није с њима, мушко и женско, и куће им палили, што су недавни случајеви посведочили. Претпоставка да би партизани могли напасти, и ако око
199
Грачаца остаје још три пута толико четника, куће спалити и народ око Грачаца побити, није била неозбиљна и немогућа; већ је била на уму сваког четника, јер су такве случајве искусили. Само је Огризовић умео да до крајности вешто користи такву могућност у своје зле намере, а да не навуче сумњу на себе, јер је још увек у очима већине важио за првоборца из устанка. Његове зле намере назрео је најбоље бистар ум и оштро око капетана Илије Јевтића, који је, свестан опасности по четнике у Радучу, после Огризовићевог говора, поново и скоро вапијући изложио нашу дужност и неодложну потребу да кренемо у помоћ; нагласивши да само једна пушка из позадине, с леђа, може да разбије партизане и њихов обруч и да спаси четнике. Али је Огризовић већ успео да вешто удари у сентименталну и најосетљивију страну, - на страдање остатка четника око Грачаца и четничких фамилија од могућег партизанског напада, што је нашло место у душама и осећају четника у строју; довело их до двоумљења и у дилему шта је важније; ићи спашавати четнике у Радучу или остати на својим положајима и бранити се од сличног партизанског напада? Дане Цицвара је приметио на осећају постројених четника да је Огризовић успео, па је, поред жеље и спремности да крене, саопштио да се покрет за Радуч одлаже. Био је то један огроман морални пораз, не поћи у помоћ опкољеној браћи. Огризовићу је био циљ, да партизани несметано униште опкољене четнике у Радучу сада, а што се тиче напада партизана на грачачке четнике, паљења њихових кућа и убијања њих и њихових фамилија, то ће он доцније спровести. оОо Опкољени у Радучу, четници су два дана јуначки пружали отпор и одбијали нападе и јурише. Били су они прави дивови и јунаци, све сами Обилићи и Југовићи, сви до једног решени на непоколебљив отпор и сигурни у своју одлучну снагу да само преко њихових лешева партизани могу заузети њихове положаје. То исто су знали и партизани, да својим нападом нису дорасли четничкој одбрани, нити су у стању да заузму њихове положаје и поред своје војничке надмоћи, јер четници бране своје животе као и од усташа, своје куће и своје породице, па је партизанима требало да нађу неки други изум, да би постигли свој паклени циљ. Њихов командант Купрешанин и партијски комесари, већ одавно огрезли у српској крви, измизлили су најновији трик, какав се ни у филмовима ратова није до тада могао видети, па ће тим путем савладати четнике и учинити злочин какав се у историји ратова и револуција не памти. По наређењу Купрешанина, партизани су покупили и силом истерали из Радуча и околних села све четничке фамилије: мајке, сестре и жене са децом у нарамку и дотерали их на своје положаје као таоце и уцену да помоћу њих савладају и униште четнике. Када су их довели на своје положаје, напосредно испред опкољених четника, ту су их распоредили испред себе по целом фронту, окренуте у стрељачком строју према четницима као свој штит. Затим су им наредили под претњом пуцања у леђа и
200
смртне казне, да крећу према четницима, па се сав народ нашао у ватреној зони између четника и партизана, као између чекића и наковња. Четници су све ово пратили и видели о чему се ради. Борбу су морали да зауставе. Партизанска прва порука је била: „Предаја, или ћемо вам све фамилије побити с леђа”! Овај услов бацио је четнике у дилему шта да раде: продужити борбу и у борби побити своје мајке, жене и тиме одбити партизане и спасити себе, или се предати и тако спасити животе својих фамилија, а своје главе изгубити предајом? Ова злочиначка работа је спровођена у име комунистичког идола Стаљина и његовог агента Тита. Када је видео да се четници не предају, Купрешанин је наредио мајкама и супругама да поименично позивају своје мужеве и синове на предају, уз његову „часну командантску реч” да им се неће ништа слабо десити. Натерао их је да четницима говоре: „Предајте се, спасите своје и наше животе, ми смо добили часну реч од команданта, да вам ни коса с главе неће фалити”! За време ове мукотрпне драме, партизани су се кукавички све ближе примицали четничким положајима позади фамилија, држећи на пушчаној мушици и фамилије и четнике. (Имајмо у виду да је недалеко од Радуча био Ловинац, усташко место са усташком посадом у њему, али на њих партизани нису ни метак опалили; важно је било уништити четнике, јер је тако наредио врховни Штаб.) Гледајући овај ужасни призор, - своје рођене и најмилије укљештене између двоструких пушчаних цеви, и положај у коме су се нашли, код опкољених четника настало је оправдано колебање и различито мишљење, шта да се уради, а одлука је морала бити донешена: борба или предаја! Настала је страшна агонија, она грозничава, када човеку памет престаје да ради, када се осећај и разум одбијају једно од другог, када се сукобљава љубав према својој породици која треба од њихове руке да погине и нужда за одбрану свога личног живота. Можда нас неће партизани побити ако се предамо, када толико дају часну реч, овлађивало је мишљење код четника. Партизани су били уверени да четници неће пуцати у своје фамилије, јер су их зато и дотерали пред њихове пушчане цеви, а четници и њихове старешине су размишљали о свему и много пута одлуке доносили на брзину, и једну и другу. У тој трагичној драми мишљења су била подељена. Једни су сматрали да се треба бацити свом снагом и ватреном моћи на комунисте без обзира на жртве. Други су, већина, мислили, да ће партизани, међу којима има много познаника а командант је мештанин, Србин, одржати своју часну реч, да им се неће ништа слабо десити, па да је боље да се предају и тиме бар фамилијама сачувају животе. Неки су говорили, ако мене убију, остаће ми у животу бар деца. Више се није мислило о својим животима. Наређење и команда у оваквој ситуацији су престале, па је већина донела одлуку да се предају на часну реч. Неколико старешина, међу њима и командир чете, Младен Рутаљ, решили су да се бомбама пробију кроз обруч и успели су, али ће Рутаљ следеће године бити ухваћен и убијен у другој лошињској трагедији.
201
Сада је тек после предаје настала трагедија и злочин, - злочин са часном речи. Настао је покољ на варварски начин. Отворена је нова касапница попут оних усташких. Фамилије су отеране кућама, помоћу којих су успешно извршили свој злочиначки план. Све четнике са одложеним оружјем, у колони, приводили су на припремљену кланицу, али кланицу чији метод се до тада није чуо ни видео. Није то било војничко стрељање пушком, него клање ножевима и убијање кољем и мањевима. То нису биле Хитлерове гасне коморе, ни Анте Павелића јаме и понори, него најновија Титова гиљотина, гора од „пасјих гробља” у Црној Гори. То је било одбијање главе од врата кољем. КПХ и врховни Штаб народно ослободилачке војске послали су Србе партизане, да на тај начин кољу и убијају Србе четнике. Џелати су на одређеном месту поставили једну облу кладу дебелог дрвета, нешто слично на чему су у Лици пресецају дрва пред кућом, што се звало „ваљуга”. На ту округлу кладу-ваљугу, партизани су приводили једног по једног четника, оборили га свезаног да легне, стављајући му врат на ту ваљугу тако да му глава буде пребачена преко ње, како би му могла бити одбијена ударајући коцем по врату. Осим оних који су приводили четнике, са сваке стране ваљуге стајао је по један партизан-џелат са дрвеним коцем у рукама, којим су ударали четника по врату и глави све док није смрвљена. Поред џелата стајала су друга четворица партизана, са сваке стране по два, који су мртве четнике бацали метар-два даље на гомилу. Тако се процес овог крвавог злочина одвијао неколико сати све док гомила измрцварених четника није израсла у брдо лешева и док и последњи четник, који се предао на часну реч, није дошао на ред да му глава буде коцем одбијена на пању. Поред убијања кољем, други су касапили ножевима. Према комунистичким ратним документима о борби у Радучу, „заробљен је 101 четник”, што би значило да их је толико и убијено. Међутим, према првим подацима који су нам стигли у Грачац, неколико дана после злочина, у Радучу је убијено на поменути начин 58 четника. У низу својих политичких услова, Партија је спровела своје правило кроз редове партизана, да је доказана воља за убијање четника мерило партизанске вредности и оданости партији и први услов за признање, похвале, одликовања и унапређења. Партији је био циљ да што више партизана огрезне у крви четника, да их тако компромитује, веже за себе и спречи њихов прелаз у четнике, па су се због тога и ови џелати у Радучу, с кољем у рукама, смењивали, како би што већи број узео лично учешће у убијању. Све ове податке о злочину у Радучу дали су, поред пар четника који су се спасили пробојем, на широко и детаљно заробљени и предати партизани, који су узели учешће у борби у Радучу и били сведоци овог злочина. Они су давали своје исказе у четничкој команди у Грачацу. Десетак дана после овог злочина, у Грачац је стигао командир уништене радучке чете, Младен Рутаљ, ранији финансијски службеник у Југославији, кога су срећа и храброст послужили да се
202
пробије ноћу кроз партизански обруч, после одлуке четника на предају. Он нам је испричао трагедију, борбу, злочин и све што се и како догодило. Слушајући га у групи грачачких четника, застидели смо се у својим душама због оног саботерског поступка пред 250 младих четника спремних да крену у помоћ. Осећали смо се у души кривим, без обзира да ли бисмо им могли помоћи, а пред очима нам је, на јесењем тополом сунцу „Михољског лета” лебдила сенка зле душе Раде Огризовића, који је тога тренутка био у четничком притвору. Да бисмо потврдили и што боље разумели овај ужасни злочин, чујмо шта о њему каже јавности Исо Влатковић, родом из села Јошан код Удбине, који је тих дана био мобилисан у један батаљон те 9. хрватске бригаде и, још ненаоружан, присуствовао тој борби партизана против четника и био очевидац покоља. Доцније је пребегао у четнике 4. бригаде 1. личког корпуса. „... Око 20 септембра 1942 партизани су у овоме селу (Јошан) извршили присилно регрутовање. Позван сам и ја да попуним батаљон „Крбава”... Увече, 24 септембра, око 22 часа, наређен је покрет из села Могорић. Није нам речено куда идемо. Не сме се знати, гласило је наређење. Велика колона, све Срби, кренула је кроз ноћ. Ту су партизани, а са њима и ми, новомобилисани, без пушака. Радознали смо куда идемо и против кога. Шапатом се пренесе вест, али у поверењу, да идемо на Радуч. Нешто касније ово потврди и командант батаљона, Шевер. Рекао нам је да идемо у борбу против четника, кољача хрватског народа. Ове речи нам тешко падоше на срце, а нарочито нама новомобилисаним. Идемо на Радуч, четнички гарнизон од 84 четника и њих треба побити, а ти четници чувају своје домове и своју нејач да их не покољу усташе из Ловинца и Св. Рока, - пролази нам кроз главу. Осећамо да сигурна смрт чека те људе, јер на њих креће велика сила, бригада од 1500 партизана. „Исте ноћи уследио је напад на четнике, управо ујутро између 2-3 сата. Борба се, међутим, продужила у неизвесност. Сутрадан, предвече 26 септембра, видевши да не могу савладати четнике, комунисти су покупили жене и децу. Могло је бити око 16 часова, када је око 70 жена и деце пошло према школи испред партизана који су носили пушке и митраљезе уперене на њих. Четници из школе дају такав отпор да је за дивљење. Ово је наше „ратно искуство” говоре комунисти, овако ћемо натерати четнике на предају. И, заиста, четници нису могли ни хтели да пуцају на своју децу, жене и мајке, па су пушке замукле, а настали су преговори. Командант Купрешанин даје часну реч четницима, да се ни једном од њих неће ништа десити, ако се предају. А ако одбију предају, рекао је, да им нема спаса, а исто тако ни деци ни женама. Почело се смркавати и код четника настаје немир, јер су једни за предају, а други за пробој фронта. Преговори су трајали три сата, после чега су се четници одлучили на предају.
203
„Затим су наступили страшни призори, да човеку срце пукне од бола. Отпочело је мрцварење... Једни туку кољем и разбијају лобање људске, други кољу ножевима, а трећи газе по живим људским лешевима, који се обливају врелом крви... Три су рођена брата. Два су већ искасапљена, а трећег, младића од 18 година, лепо развијеног и стаситог, два партизана воде до команданта Купрешанина. Питају га шта да раде с њим: „Друже команданте, два смо му брата већ убили”! Он им одговара: „И њега као трећег убијте”! Сви четници који су се предали, били су убијени... ”.80 оОо Обзиром на спречену помоћ четницима у Радучу од одређене јединице четничког пука „Вожд Карађорђе” из Грачаца, потребно је овде нешто рећи, - ко је Раде Огризовић. Потребно је у толико више, што ће његовом шпијунажом и агентском улогом, три недеље после злочина у Радучу, бити извршен исти злочин у грачачкој долини, везан навелико за њега, због чега спада међу најглавније комунистичке агенте и издајнике четника и свога народа међу којима је живео. Раде Огризовић је родом из горње Лике, а пре рата радио је као железничар на железничкој станици у Грачацу. На томе послу затекао га је рат и тако остао са грачачким народом за време усташког покоља, нашавши међу њим склониште себи и својој породици. Био је средњег раста, једар и снажан човек, као и многи Личани, узео је учешће у устанку против усташа и са Даном Цицваром у Велебиту још у предустаничко време, што је јединствен случај за једног комунисту. (Писцу није познато да ли је он био члан комунистичке партије пре рата. У време устанка тешко је било оценити да је неко комуниста, ако се вешто крио и понашао као Огризовић. Ипак, својим једним гестом интервенције за једног Хрвата ухваћеног у Велебиту, показао је своје осећаје и наклоност према комунизму, што се тада није узимало у обзир, а о чему је већ било речи). Оно што је за њега било битно и инструментално је то, што се он показао храбар за време устанка и на основи тога стекао признање народа, јер је тај народ много ценио храбре људе. У устанку је био сарадник Цицварин, коме ће доцније отсећи главу. После устанка остао је и даље са грачачким народом, настанивши се недалеко од куће Дане Цицваре. Будући да је био без куће и икаквих прихода, сељани су му помагали животним намирницама и по другим селима сакупљали за њега и породицу жито и друге прехранбене потребе. Сећам се, да је у касну јесен дошло пар људи у моје село да купе за њега помоћ. Када су дошли у кућу мога оца и упитали га, да ли може нешто да одвоји и даде за Раду Огризовића, он их је упитао: „За оног храброг из устанка? И додао: „И по цену да моја фамилија буде гладна њему ћу дати”! То давање је било свагде обилато и од срца. Али, нажалост, резултат свега тога на крају је био гори од оног по оној народној: „Храни сироту за своју срамоту”, јер је Огризовић постао најперфиднији комустички агент у грачачкој долини и издајник
204
прве врсте према својој браћи. Он је у црно завио баш оне фалимије, које су га храниле, од своје деце одвајали и давали њему и његовој фамилији. После успешног разбијања одласка у помоћ четницима у Радуч, Огризовић је отворио карту свога подземног и шпијунског рада и тиме не само навукао сумњу обавештајне четничке службе, него су се открили и други његови шпијунски поступци, па је стављен под истрагу и у притвор. Како је четничка команда нерадо и ретко судила и осуђивала партизанске симпатизере, па чак ни отворене агенте, „јер су Срби” - што је имало супротан одраз, и будући да је притворени Огризовић дуго живео са грачачким четницима и народом и тешко схватао да би он, „сарадник” Дане Цицваре из устанка, могао бити шпијун и агент, појавила су се сажалења, болећивост и уследиле молбе да се пусти из притвора и да му се даде прилика да оправда своје поступке, или да се покаже у правој боји. И он је заиста убрзо показао где му је место. Чим је пуштен из притвора побегао је у партизане. По доласку у своју дружину, ставио се на расположење партизанским комаднама, комитетима и Партији, које су баш тада припремале своје даље планове општег напада за уништење и покољ четника у Грачацу, Попини и Босанском Грахову. Он им је пружио свестране податке о свему што један шпијун може дати о месту и људима са којима је живео годину и по дана и у све детаље био упознат. Дао им је податке до ситница о грачачким четницима, положајима, стражарским местима, о старешинама, нарочито о Дани Цицвари, где пребива и како се и куда уобичајено ноћу креће. За свега неколико дана по његовом одласку у партизане, убрзане су припреме за напад на четнике око Грачаца, који је ускоро уследио и коме је он био водић на четничке чете у којој је живео као гост. Са осталим водићима водио је одређене убица директно на штаб четничког пука и на кућу Дане Цицваре. Видећемо ускоро на следећим страницама колико је четника те ноћи и сутрадан убијено из чете у којој је био. Реч о сарадњи усташа и партизана Познати су нам споразуми и сарадња између највишег партизанског, окупаторског и усташког воћства о усклађеној заједничкој борби, као што је била она коју је утаначила са Немцима и усташама Титова делегација, која је одржала преговоре у Загребу у марту 1943. Али, одвојено од овакве високе сарадње, односно доследно њој, било је много оних „ситних”, врло важних, које су вршене по инструкцијама са оба висока места и биле одраз тесне политичке везе између партизанских и усташких претставника у НДХ. Међутим, најправилније је осврнути се са доказима на сарадњу између усташа и партизана, односно између воћства КПХ и усташке власти, нарочито 1942 у Лици, док говоримо о комунистичком покољу четника и народа у Радучу и Грачацу, јер су и усташе истовремено
205
вршили своје покоље над истим српским народом. Када кажемо сарадња између усташа и партизана, она не мора бити утврђена по неком званичном и јавном писменом уговору, или борбом раме уз раме. Та сарадња између комунистичког и усташког воћства вршена је на сасвим други начин, тешњи, спонтанији; сарадња која је потицала из истих заједничких циљева њихове борбе, уперене против Србачетника и из истог става према једном заједничком непријатељу. Таква сарадња, која је потицала из истих мисли и интереса обе стране, била је чвршћа и успешнија од ма каквих објављених савезништва и уговора. Сетимо се из претходних страница сарадње између Хрватаусташа и Срба-комуниста за време покоља у Грачацу и у другим местима у току 1941, којом су благовремено и врло мајсторски обе стране постизале свој циљ убијања заједничког непријатеља. Та сарадња је продужена у истом циљу на партизанској територији у Лици у 1942 години и касније кроз рат, на врло срачунат и успешан начин. Узмимо за пример случајеве у средњој Лици, где су и једни и други, усташко и комунистичко воћство, потајним договором, разумевањем, распоредом улога и истим непријатељским ставом, вршили покоље над Србима у исто време, и једни другима стварали могућности за такав злочин. Ми знамо, да тамо где су биле четничке јединице у јужној Лици, или ма где, усташе нису могли убити ни једног Србина путем масовног покоља. А тамо, где су били партизани, и то са својим јаким снагама, као што су их имали у средњој Лици и Крбави, у срезу удбинском и кореничком, усташе су у тамошњим српским селима несметано вршили покоље током рата, као што су и у 1941. Доказано је да је партијска партизанска команда Хрватске у лето и јесен 1942 намерно склањала партизанске јединице из српских села у томе делу Лике, да отвори пут усташама, да у њима изврше покољ. Циљ КП је био, да на овај начин укроти национални дух народа овог расног српског краја, да му зада ране, да га савлада и умири, потчини и придобије за себе; да му скрене пажњу и натера га да се сврста у партизанске редове ради „одбране од усташа”. Такво уништавање народа, на такав перфидан начин, био је смишљени план, кога сеоске српске масе нису могле ни смеле да јавно схвате, а када су схватиле било је касно, јер су биле под чврстом контролом и тешком стегом многих органа КПХ. Подмицањем српских села и народа у Лици да га усташе кољу, КП је вршила присилну мобилизацију српске омладине у свој партијско политички кадар. Непобитно је, да је почетак и развој комунистичке револуције у Лици 1941/42 почивао на сарадњи усташког и партизанског воћства, на чијим највишим врховима су били Хрвати на обе стране, а Срби им били одане и слепе слуге. Било је природно, да такво партизанско воћство са Хрватима на челу није имало осећаја за страдални српски народ, нарочито када иступа својим националним духом; нити је предузимало мере да га заштити од усташа, веће је све његове невоље гледало искључиво кроз партијско политичке интриге. Оно је упући-
206
вало све своје снаге да нападају и убијају Србе четнике по српским селима око Медка, Радуча, Грачаца и свагде, а на својој партизанској територији намерно остављало незаштићена српска села и отварало пут усташама, да у њих улазе и кољу, без икаквог отпора и заштите. Тако су, таквом сарадњом и једним планом, вршили покољ над Србима и партизани и усташе. Онолико крвопролиће и убиства Срба у Лици за време рата, и све остало што се догодило у вези са тиме, могло се спровести само узајамно сарадњом партизанског и усташког воћства. Оваквој спрези сведочи, поред осталих, покољ српског народа у селу Јошан, недалеко од Удбине. Почетком октобра 1942, у највећем јеку захуктале и сирове комунистичке силе, усташе су извршили покољ српског народа у овоме селу и околини, - у самоме комунистичком центру, и поред тога што су у тој околини биле главне партизанске јединице, и базе, и што је КП имала у томе крају своје партијске војне и политичке штабове, центре, школе, комитете и подручја; и поред тога, или баш због тога, што се недалеко на повезаној територији налазио врховни Штаб на челу са Титом! И ако је знала, односно зато што је знала, да усташе са Удбине крећу у село Јошан да кољу, партизанска команда је задржала своју 9. хрватску бригаду у селу Могорићу и Врепцу, која је таман завршила покољем четника у Радучу, и одбила захтев партизана мештана да крене у одбрану народа у селу Јошан. На коњу је долетео Маниша Диклић и јавио команданту бригаде, Милану Купрешанину, да су усташе блокирале село Јошан и да врше покољ. Овај је одбио да упути бригаду и да спаси народ, рекавши да је то четничка пропаганда, а Диклића прогласио паничарем. Усташе су тога дана поклале 180 Срба у томе селу.81 За оне који би случајно тешко разумели овакву сарадњу усташа и комуниста, допустимо да логика постави питање: када знамо да је КП упутила бригаду своје војске да побије, рецимо, све четнике у селу Радучу због тога што су националисти и непријатељи, - зашто да не створи могућност усташама да побију исти такав српски елеменат у селу Јошан, поготово када се нерадо мобилише у њене редове?! Први велики напад на Грачац и погибија Дане Цицваре Пре него што пређемо на напад, потребно је напоменути, да је КПХ имала у Лици до краја октобра 1942 своју доста велику мобилисану снагу и широк предео окупираних српских села под својом контролом, у којима је завела своју партијску власт. Она је већ на почетку лета сломила партизанске пучеве у својим редовима са врло драстичним и крвавим мерама, па су партизани морали да престану са организованим револтима, изузев мањих група које су једноставно бежале у четнике. Од својих батаљона, Партија је у јесен формирала бригаде и дивизије, међу којима и 6. личку дивизију, коју су сачињавали батаљони са називима: Марко Орешковић, Огњен Прица, Матија Губец, Стојан
207
Матић, Мићо Радаковић, Бићо Кесић, ударни и још неколико. У тим батаљонима били су све сами Срби из личких села, а комесари и команданти су такође били из истих места, док на војним и политичким врховима су били и Срби и Хрвати, старији партијци и „шпанци”. Сви команданти и комесари тих батаљона су прошли војно политичке курсеве на којима је главна обука била са два предмета: борба против класног непријатеља и запајање мржњом према четницима, „према којима милости не сме да буде”! Са таквом обуком на злочин и по оним инструкцијама новодошлог врховног Штаба и ЦК КПЈ из непосредне близине, Главни штаб Хрватске спремио је први велики напад на грачачке четнике, боље рећи покољ над њима и народом. Услов за успех у злочину осигурали су домаћи агенти, познаваоци четничких положаја. С тим батаљонима и тзв 9. хрватском бригадом извршен је тај дивљачки напад ноћу 23/24 октобра 1942 под главном командом, опет, Милана Купрешанина, пореклом Србина из села Папуче, недавно огрезлог у крви и злочину у Радучу. Ноћ је била тиха, ведра и обасјана месечином као дан, још је трајало јесење лепо михољско лето. Напад је отпочео у један сат по поноћи једновремено на све четничке положаје, са опсегом опкољавања који је износио више од 20 км, почев од планине Ресника и Буковог врха са запада, преко села Љубовића, Тинтори, Брчини, испод свих падина планине Кокијерне источно, укључујући село Граб и Вучипоље, заокружујући опкољавање јужно подножјем Велебита и обухватајући село Враце испод Растоваче. Остављајући заштитнице и побочнице на свима висовима, главне јединице су ишле директно и силовито на четничке положаје, окуражене и предвођене домаћим шпијунима и водићима, на челу са Радом Огризовићем, који су познавали сваку кућу, сваки положај. Задатак је био: поптупно и немилосрдно уништење четника, брзим јуришима, урнебесном галамом, заробљавањем, убијањем на лицу места сваког ко буде ухваћен, пљачком, палењем кућа и стварањем пакла ватром и димом. Али, главна мета био је штаб пука и четнички организатор и вођа народног устанка, Дане Станисављевић-Цицвара, који је по сваку цену морао бити: „ухваћен и жив доведен у главни комунистички штаб, или убијен”, гласила је заповест. На тај сектор упућене су највеће партизанске снаге. Титова уцена Цицварине главе била је слична оној Анте Павелића са разликом што овај, када га је претходне године хватао по Велебиту, није имао у Србима своје жбире и агенте, као што их је сада имао Тито. Цицвара је тога времена био заузет енергичним радом на јачању четничке организације не само у грачачкој долини, него и на њеном што чвршћем војничком и националном повезивању на целој Тромеђи, нарочито са суседним четничким јединицама на Велебиту, Попини и Зрмањи. После убиства Пајице Омчикуса од стране КП и смрти несрећним случајем личког војводе Мирка Марића, двојице великих четничких организатора у јужној Лици, и многих других настрадалих првака и способних људи које су комунисти
208
побили, - на Цицвару је све више падао терет предводнинке одговорности у овим крајевима. Он је у јужној Лици био још једини преживели главни устанички вођа против НДХ и усташа, па је зато на његовој ликвидацији радио главни штаб КПХ и врховни штаб КПЈ. Млад и снажан, предан четништву, искусан у борби, предводнички талентован и вољен од четника, он је обећавао да од себе много даде на организацијском пољу. Свега дан-два пре напада и своје погибије, он се вратио са организацијског пута по Лици и Далмацији, где је водио разговоре са старешинама ДЧД. У предвечерје свога повратка са тога пута испратио га је са Пађена поручник Милан Шућур, командант Буковичког одреда.82 Преглед борбе и њен трагичан исход Северну страну од Грачаца држао је 2. батаљон, кога су сачињавале 4, 5 и 6 чета. Пета чета (Кијанска-Дерингајска) била је на положају изнад села Растовићи, са истакнутим стражама према северу. У 1 сат по поноћи долетео је са свога стражарског места четник, Кесић Саве Милан, дрмнуо командира Петра Седлана и упитао га, да ли ми имамо нашу стражу на извесном месту, показујући правац руком. На одговор да немамо, узвикнуо је: „То су партизани-напад”! Морамо признати, да наша обавештајна служба није сазнала да ће напад уследити те ноћи, па је донекле било изненађење, али не и неопрезност на овом делу фронта. За свега пар минута, сва чета од 120 четника, скочила је одједном на положаје. У томе тренутку су обострани митраљези затрештали и ваздух се проломио од хуке, а тако исто и на осталим положајима, па је сва грачачка долина захуктала и планиа се око ње затресла. Доведени су Срби на Србе! Због сталне опасности и могућности партизанског напада сваке ноћи, цела чета је вечито била на мртвој стражи, а сваки четник је спавао ноћу потпуно обучен и обувен, лежећи на пушци под главом и то са ремником омотаним око руке, без обзира да ли је лежао под дрвећем, испод зидова или у неким појатама. Храбри митраљесци чете, Седлан Буде, Кесић Мане и Колунџић Петар са својом посадом и помоћницима су такође стално ноћу лежали у својим митраљеским гнездима, поред постоља и цеви, спремни сваког тренутка на дејство. Да би бар донекле добио простор између нас и партизана, који су били испред нас на свега 100 метара, командир је пребацио чету натраг за пар стотина метара, на нови положај, на коме је остала као укопана до зоре. Четници ове чете су се већ били прекалили у борби, избегли из свога села и до тада били изгубили све своје осим голих живота, којима су партизани порушили куће и све покретно опљачкали. У току борбе целе ноћи, ни један четник ове чете није погинуо, захваљујући пуној опрезности бораца, а нарочито стражару Милану Кесићу, који је благовремено приметио наступ партизана и дао чети узбуну. Положај 4. чете био је на ширем простору и пружао се лево од 5. чете изнад села Дукићи, испод села Тинтори до пред село Љубо-
209
вић према Реснику. На њу су партизани извршили такође жестоки напад и задали јој тежак ударац. Зауставила је непријатеља, али је погинуло 7 њених храбрих бораца и две жене, које су партизани убили упадом у куће. Лево од 4. чете, на Буковом врху, положај је држао један вод 6. чете у јачини од 30 четника. После пруженог отпора и видевши да су опкољени од велике партизанске снаге, водник Дане С. Гаћеша решио је да вод јуришем и бомбама пробије обруч и избегне заробљавање и трагедију. Вод је успео да се пробије под борбом и уз губитак једног четника. Али, 10 четника овог вода, сви из села Штикада, неодлучни и колебљиви, остали су на положају и предали се партизанима.83 (Оно људи из села Штикаде, што их је остало у животу после усташког покоља, и ако по васпитању добри домаћини, били су сопствени мученици, неодлучни и колебљиви. Изузев часних изузетака, они су неодлучно ступили у четнике, гравитирали партизанима и одлазили њима, враћали се поново у четнике, опет били узнемирени и у приликама искушења поново се нашли у партизанима. Њихово држање је више почивало на колебљивости и страху од партизана, него на идеолошкој припадности комунизму). Међутим, на терену 1. чете у селу Дојићи и 2. чете у селу Грабу ситуација је била очајна, био је кркљанац и покољ. На територији 1. чете био је штаб пука, тамо је био Дане Цицвара, кога је Купрешанин по своме задатку морао да живог доведе у главни штаб КПХ, па су партизани по томе плану тамо највише кидисали. Своју највећу снагу су бацили на сектор те две чете, на села Рачиће, Дојиће, Терзиће и Граб. У та села и директно међу четнике и на њихове положаје, водићи су увели партизанске батаљоне са планине Кокијерна и од Велебита, преко луку са потпуним изненађењем. Терен 1. чете био је увучен у дубину четничке територије и налазио се у средини осталих истурених чета око Грачаца, па због тога њена околност није ни захтевала да стално буде на мртвој стражи, па је и њена опрезност била много мања. То је Раде Огризовић врло добро знао. Та чета се тада налазила по својим селима и сматрана у једну руку пуковском штабском четом, са својим омиљеним и храбрим командиром Даном Цицваром. Услед изненадног и десет пута надмоћнијег, чак муњевитог и дивљачког партизанског напада с једне стране и недовољне четничке опрезности с друге, код 1. чете, па чак ни код 2. није могло доћи до брзог заузимања положаја, јер су партизански водићи увели међу њих и у сваки засеок партизанске чете са свих страна. Ти водићи, било да су петоколонаши или мештани партизани, познавали су сваку кућу, сваки путељак, сваког четника и свако стражарско место, што је партизанску операцију олакшало да буде изведена муњевитом брзином. Услед изненађења, што је у рату увек био услов за успех, четници ове чете измешали су се са стотинама партизана, који су преплавили села, па је настало хватање за гуше и борба у прса. Потсећам да је храброст ових четничких бораца била неоспорна, јер су они сачиња-
210
вали главнину оног првог грачачког устаничког четничког одреда у Велебиту под командом Дане Цицваре. Због тога је КП имала на зубу и држала на нишану те две чете и њиховог устаничког вођу да их згодном приликом уништи, исто као и вучипољску и кијанску чету. При трку да заузму положаје и пруже отпор, сваки четник се нашао пред десетином својих непријатеља и био хватан или убијан. То није био војнички напад једне војске на другу, него припремљени дивљачки упад наоружаних оргија ноћу у густа села, циљем варварског убијања, пљачкања и палења. За кратко време, пламен и дим запаљених кућа по селима дизали су се до неба. Похватани четници су везани или на прагу своје куће убијани. Крик жена и деце чуо се на све стране, пљачка по селима вршена, кроз пушчану и митраљеску ватру чула се рика стоке, коју су партизани изгонили из штала и торова и вијук устрашених паса. Призор је био језив, страшнији него када су усташе улазили у ова села, јер су они долазили по дану, па је народ понекад успевао да побегне. Али, тако су хтели Тито и Партија да се српски народ уништава. Доцније су нам заробљени и побегли партизани причали, да су их комесари обучавали још за време припрема за овај напад и сличне, како треба да убијају и буду немилосрдни према четницима. На терену 2. чете, у селу Грабу, водила се огорчена битка. Ту су партизани на лицу места извршили злочин на крволочни и душмански начин. Поред изгинулих и заробљених четника, заклали су два четника: Дану Цвијановића и Јелачу Петра. Цвијановића су заклали на прагу његове куће пред женом и децом. Ова чета изгубила је у овој борби 9 својих бораца и једну девојку, Саву Јерковић, кћерку Петрову, званог „Шуле”, која је са осталим заробљеним четницима сутрадан стрељана у Брувну и оставила легенду храбре Српкиње, о чему ће бити реч на посебном месту. Пад Бошка Југовића нашег времена, убијање жена, стараца, свештеника ... Наша српска генерација из борбе Народног Равногорског Покрета под воћством славног генерала Драже Михаиловића има у себи, по јунаштву, доста наследника косовских јунака, а међу њих заслужено спада, по борби, јунаштву, витештву и својој погибији, горостас Велебита, Дане Станисављевић-Цицвара. За напад на штаб пука и на кућу Дане Цицваре, партизанска команда је упутила нарочито спремљене и предвођене групе партизана, јер се радило о разарању места команде штаба пука и хватању Дане Цицваре. У току ноћи, пред напад, Дане је, уобичајено, обишао стражаре своје прве чете и отишао у своју кућу да прилегне. Нешто касније, у његовом првом сну, партизани су опколили његову кућу и сурнули на врата. Дане је скочио, и пре него што је могао да дохвати пушку, зграбио је секиру. Видевши гомилу разбојника на вратима, стао их је сећи и обарати на прагу своје куће. И
211
поред његове овакве борбе и на домаку њихових руку, партизани нису хтели на њега пуцати нити га убити, већ су хтели да га ухвате, вежу и живог доведу по налогу Партије, али то није било лако без обзира колико их је било, јер је одбрана снажног Дане била борба за живот, и у сразмери као борба Давида са много Голијата. Он је својом вештином и снагом успео да одбије руљу и стао их гонити по сокаку и збијати у буљуке, као Бошко Југовић Турке на Косову. Затим је на њега налетео други вал, а за сво време овог хватања, у селу и на све стране праскале су бомбе, звиждале олује куршума и борба се водила. Дане се стално хрвао и носио са чопорима својих убица, али нису могли савладати овог четничког Дива, који је био тако снажан и висок као бор Велебита. Четници, који су Дани притицали у помоћ, били су похватани или су изгинули. У оваквом хрвању, убице су га изгурале ван села, скоро до куће Перице Јакшића-„Лућина”, ковача. Немогавши га живог везати и собом повести, а партизанска главнина почела отступати, убице су га убили, обе руке и обе ноге му пребили, а онда побегли. Четници 1. чете који нису заробљени и изгинули, довели су борбу под своју контролу, извршили против напад и натерали непријатеља на отступање. Али је резултат борбе ове чете био трагичан и поразан, као на Косову, јер је и овде било више од десет Турака на једног Србина. Сви заробљени четници су сутрадан у тешким мукама побијени и стрељани у Брувну. Само ова 1. чета изгубила је у овој борби 27 четника и свога командира. Међу заробљеним и побијеним четницима био је стари угледни домаћин, Дане Станисављевић-„Жицар”, угледна старина од 85 година, јер и ако у тим годинама сметао је КП због свога угледа, па га је убила. Такође је био заробљен и убијен Игуман манастира Крупе из велебитске северне Далмације, млади јеремонах, Саватије Мажибрада, који је тога кобног предвечерја преко Велебита дошао у штаб пука, да обави службене послове за далматинске четнике. По наређењу кога су добили пре налада: да приликом убијања и уништавања свега четничког не разликују ни старо ни младо, ни мушко ни женско, ни духовно и световно лице, већ да убијају од реда, партизани су те ноћи убили и две жене из 4. чете: Саву Цвјетковић, супругу Владину, чија су два сина са оцем били у четницима и девојку Дару Тинтор, кћерку Пећину. Саву су убили у њеној кући, а Дару пред кућом. Приликом палења кућа у току ноћи, партизани су имали у себи дивљачки нагон, па су младог четника 4. чете, Николу Цвјетковића, јединца сина удовице Манде, живог бацили у ватру једне запаљене куће у селу Баздани, где се у ватри и пламену претворио у згариште. Поред Дане Цицваре, јунаштво су показала у току борбе двојица четника из 4. чете, отац и син: Бањанин Томе Никола и Бањанин Николе Никола. Они су те ноћи заноћили у својој кући. Када је руља партизана напала њихову кућу, која се нашла у ватреној зони, отац и син дохватили су своје пушке и бранили себе и своју бројну фамилију; нису хтели да се предају по цену својих живота, које би иначе изгу-
212
били, већ су пружали отпор све до пред зору. Џелати нису успели освојити кућу, али су на своме огњишту погинули јуначки и отац и син под прозором собе са кога су одбијали убице. „Када сам се ујутро, после завршене борбе, примицао својој кући,” каже Николин син Миле, „све више ме је обузимао страх од тишине, која је допирала од куће, у којој сам увече оставио пуну фамилије. Зид кућне ластавице био је изрешетан метцима. Погледао сам кроз полупан прозор и под њим угледао мртвог оца, са пушком поред њега... Брат Никола, тешко рањен, издахнуо је у болници”.84 У зору, кроз сва села и четничке положаје, пролетела је кобна вест, да је Дане Цицвара погинуо, што је скаменило срца народа, а четничке јединице обезглавило и тога тренутка их ставило у критичну ситуацију, јер и ако Цицвара није био командант пука, био је нешто више - предводник. Поред Данине погибије, партизани су извршили масакр у грачачкој долини, која је сва осванула у црно завијена: 45 четника и 3 жене погинули, заклани или одведени заробљени на касапницу у Брувно. Многе куће су догоревале у пламену до темеља, народ кукао на све стране, партизани - „народни ослободиоци” одводили заробљене четнике према Брувну, опљачкану стоку гонили и ситну пљачку на себи носили преко планине Кокијерне. Четници су сакупљали изгинуле борце, бележили заробљене и превијали рањене, међу којима је био тешко рањен четник 1. чете Станисављевић Мићо и доцније рану преболео. Ово је до тада била највећа четничка борба с комунистима и највећи партизански злочин једне ноћи на целој Тромеђи, после злочина у Радучу. Доносимо по четама имена изгинулих четника Грачаца у борби 24 октобра 1942, са назначењем који су погинули у борби и који су заробљени и у Брувну побијени-стрељани: 1.чета Погинули у борби: Цвјетковић Лазе Миле ж.нар. Дробац Јове Владе
Станисављевић Раде ДанеЦицвара Трбојевић Симе Миле
Заробљени и стрељани у Брувну: Дробац Ђуре Илија Дробац Миле Илија Дробац Миле Дане, жанд.нар. Дробац Миле Милош Дробац Симе Дане-„Црни” Дробац Дане Марко Дробац Дане Милорад Дучић Милош Мажибрада Саватије, монах Радаковић Дане Никола, Радаковић Илије Стеван Самарџија Миле Ђуро
Станисављевић Ђуре Мићо Станисављевић Мане Милан Станисављевић Николе Урош Станисављевић Тодора Богдан Станисављевић Тодора Ђуро Станисављевић Томе Дане Станић Аврама Миле Терзић Раде Миле Трбојевић Дмитра Јово Трбојевић Јове Милан Трбојевић Гојка Лука
213
2. чета Погинули у борби:
Заробљени и стрељани у Брувну:
Цвијановић Милана Дане Јакшић Ђукана Душан
Јакшић Ђукана Никола Јерковић Петра Сава, девојка Комазец Никола, из Далмације Радусин Петра Ииле-„Обилић” Тојагић Дане Јован Тојагић Дане Васо Веселиновић Тодор
Јелача Илије Петар
3. чета Заробљен и убијен у Брувну: Јакшић Лаке Лазо, жанд. пнар. шеф четничке полиције. 4. чета Погинули у борби и побијени у кућама: Бањанин Томе Никола Бањанин Николе Никола Бањанин Андрије Раде Дробац Божо Суша Станка Душан
Тинтор Петра Мићо Тинтор Петра Дара, девојка Цвјетковић Ианде Никола, Цвјетковић Владе Сава 6. чета
Погинуо: Пантелић Николе Раде
ДАНИ СТАНИСАВЉЕВИЋУ-ЦИЦВАРИ
0, јуначе врли поносне Лике, Носиоче наше славе велике, 0, велики сине личких кршева, Првоборче и јуначе наших крајева.
Ти снажно јурну у огањ и ватру, И поведе народ у част и славу, И дужност испуни временом ти дату, Твој род ти изрази неизмерну хвалу.
У тешко време народа твога, Ти устаде и рече: „Стој, крвниче, За народ не жалим живота свога, Нећемо ропства, ни твоје приче"!
И онда, кад си највише тре6’о, И кад је народ у теби спаса глед’о, Душманин клети узе ти главу, И народу твоме тешку зада рану.
Ти високо разви барјак слободе, И рече: „Путем, куд нас идеали воде". Ти обнови славу народа свога, И прослави име рода српскога.
0, велики носиоче наших идеала, Нек ти је велика слава и хвала, Српска родна груда нек ти је лака, Јуначку твоју смрт народ оплака.
1.6.1945 Ћазена - Италија
В. Дробац
214
Сахрана погинулих четника у Грачацу и покољ заробљених у Брувну Из овог списка изгинулих и побијених четника види се по очевим именима, да су партизани, односно вође КП, у доста случајева убили у Брувну оца и сина, по два рођена брата, или оца и његовог младог сина. Партија и Тито су хтели да свакој породици угуше и затру корен без милисти, ако је она на четничкој страни. Сви ови изгинули и побијени људи су били дични синови свога народа, угледни домаћини, људи од младе породице и напретка, или младићи међу којима је било и оних испод 20 година старости. Дочекали су да гину на прагу своје куће, од својих комшија, од војске која их убија у њиховој кући под изговором њиховог ослобођења, или их одводе недалеко на кланицу, као Гестапо Жидове у гасне пећи. Спасили су се од Хрвата усташа који су по тим истим селима клали, али се нису могли спасити од Срба, упрегнутих у комунистичку партију. Никоме ови људи нису зло учинили, чак ни своју руку нису ставили на партизане, укључујући и Дану Цицвару, који је пристао да се из притвора пусти на слободу и онај који му је о глави радио и чијим посредством ју је и изгубио. Многи од њих нису још били ни пушку испалили на партизане, ни мрава нису очепили. Сва кривица им је била, што су из дубине душе желели да буду четници у духу своје славне српске традиције и борци за слободу свога народа. Касно по подне обављена је сахрана четника. Из попаљених и у црно завијених села прилазиле су грачачком гробљу истовремемо са разних праваца дугачке и црне погребне поворке, са стотинама народа, носећи на носилима 15 четника и две жене, на челу са њиховим предводником и старешином још из устанка, орлом Велебита, Даном Цицваром. Стављајући пред сахрану тело Дане Цицваре у мртвачки ковчег са тројицом четника, Данин брат Тоћан, командант пука, потсетио нас је да будемо пажљиви, јер су „Дани поломљене и ноге и руке”, па смо га лагано положили у сандук на вечни починак. Са изгинулим јунацима се на гробљу опростио капетан Илија Јевтић. И горди Велебит, уточиште и зборно место ових витезова, био је овог дана тужан и уплакано посматрао са својих висина трагедију свога народа и својих соколова. Али, и поред овог врло тешког четничког пораза и губитка, четнички положаји нису освојени, и поред све партизанске навале, грачачка долина није заузета. Док су у грачачкој долини сахрањивани изгинули четници, куће догоревале и дим се слегао, дотле су у Брувну вође КП, са својим комитетима и „народно ослободилачком војском”, ликовали над својим злочином, вршили дивљачки терор и страшна зверства над заробљеним 30 четника и једном девојком. Спремали им тешку и грозну смрт у Каменуши као и онима пре месец дана у Радучу. Из овог се поставља питање: Зашто партизани нису побили заробљене четнике на лицу места где су их заробили, када их ионако мисле побити?! Зашто су их
215
довели у Брувно?! То су чинили зато, што је партизанска команда по налогу главног Штаба, хтела да заробљене четнике доведе на своју „ослобођену територију”, да их претходно живе мучи, да се у њиховим мукама наслађује, да их пред очима тамошњег света на свиреп начин побије и, изнад свега, да њиховом грозном смрћу још више устраши народ под својом контролом. Воћство Партије је приметило да се убијање показало практичним и врло успешним средством за утеравање страха у народ и његово потпуно покоравање партијској власти. У своме безумљу хтела је да спровођенњем заробљених четника кроз села прикаже их „народним непријатељима” и да грозном четничком смрћу прикаже баш томе народу, који није волео партизане, како пролазе и страдају сви они који се дрзну против Партије, и каква их казна чека. Убијањем невиних људи, Партија је хтела, да у поробљеном народу на својој територији, и партизанима, убије сваку помисао на прелазак у четничке редове. Зато су многи партизани поручивали четницима: „Прешли би вама, али ће нам фамилије побити”! Мученичка смрт ових 30 четника и једне девојке извршена је страшним методама. Усташе су живим Србима у ране сипали со и набијали ексере кроз уши док не прођу кроз главу, а партизани су у Брувну овим заробљеним четницима стављали у уста вруће, усијане пушчане чауре и сипали врелу воду. Тај метод убијања нарочито је примењен на четнику 2 чете Радусин Петра Мили, званом „Обилић”, зато што је био један од пратилаца Дане Цицваре. Други метод ових дивљачких хорди је био што су, претходно измучене и ножевима избодене четнике, бацали у кречану, у живи креч, полевали их водом да сагоре и да се растворе у таквим мукама. О овим страхотама причао нам је очевидац, Лука Поповић, трговац из Грачаца. Лука је био заробљен исте ноћи, али је једини он пуким случајем пуштен, захваљујући предратном познанству са неким партијским функционером и случају да му је жена била Хрватица. Овакве беспримерне методе убијања људи, могли су да измисле само Титови стручњаци, поучени методама убијања из совјетске и шпанске револуције. И други очевидац овог џелатског касапљења невиних људи, Никодим Дрча, говори нам, да су џелати и овог пута користили заведену и умно поремећену девојку, скојевку, Босиљку Колунџић, звану „Лола”, дајући јој пушку да убија четнике.85 Све ово људство је побијено у Брувну, као што су убијани и по свој Лици и Југославији, без икаквог испитивања, саслушавања или суђења, јер они нису имали никакву кривицу, нити су икоме ишта слабо учинили, па чак ни комунистичкој партији, изузев што нису хтели стати у њене редове. Покољ је извршен по принципу и начелној пресуди што су сви четници унапред осуђени на смрт по циљевима КП. Једина формалност је била што је КП имала свога тужиоца, једног од својих комесара, Милана М. Мунижабу, из села Поткокијерна код Грачаца, комшија побијених четника.86 Приликом убијања четника у Брувну, партизанска команда је издвојила двојицу и спровела их у своју вишу команду и политички окружни
216
комитет за Лику, у Кореницу, на испитивање и даље мучење. Они су били: Станисављевић Николе Урош, син дугогодишњег претседника грачачке општине, Никице Станисављевић-„Папе”. Пре рата Урош је био на служби у државној финансијској контроли, један од блиских сарадника Дане Цицваре још из устанка и водник вода 1. чете. Други је био Игуман манастира Крупе, јеремонах Саватије Мажибрада. После дугог мучења на испитивању и у рукама тужилаца, иследника и судија: Јакоба Блажевића, Раде Жигића и Илије Ђекића, ова двојица мученика су убијени у тешким мукама. И овде је по партијском систему, судија био њихов комшија, Ђекић Стеве Илија, родом из села Главица Ђекић, који је био Урошев школски колега из грачачке гимназије. Овај покољ четника у Брувну, био је четврти групни по реду од како је побијено оних 17 четничких првака у априлу. Боравећи тих дана у Кореници, партизански записничар је забележио у своме дневнику, за четвртак 29 октобра 1942 о овој борби у Грачацу. Рачунајући са вестима које је примио од меродавних, да је Грачац као четничко упориште потпуно уништено, он даље планира: „Када бисмо ликвидирали још Грахово Босанско, онда би читава Хрватска била очишћена од четника”.87 То значи да би по њој требали да харче усташе и комунисти и да докрајче и оно српског народа што је преостало! Али је заборавио, да четништво у Грачацу није уништено и поред огромних жртава које су пале. Он даље пише: „Леп успех је постигла Девета Хрватска бригада упадом у предграђе Грачаца. Разбијен је штаб пука „Вожд Карађорђе”, једно 150 четника похватано и побијено. Баш сада у команди Личког Подручја саслушавају калуђера Мажибраду, заменика Ђујићевог. С њим је и неки Станисављевић шеф четничке полиције за Лику”.88 Записничар се није удавио ни у једној својој лажи, па ни у овој. Жеља му се није испунила да побије 150 четника из Грачаца, али је успео да их побије 48 што је и сувише велики злочин, кога он сматра „лепим успехом”. Млади Мажибрада није био заменик Ђујићев, нити је Урош био шеф четничке полиције за Лику, али је таква уобичајена обмана требала комунистичкој партији, да народу лажно прикаже како је заробила и побила високе четничке личности. А са оним „Девета Хрватска бригада”, Партија обмањује јавност како Хрвати формирају своје бригаде, а у тим бригадама у нападу на Грачац, као и у другима, били су искључиво, и нажалост, само Срби. Из оног „150 четника похватано и побијено” види се како се „народно ослободилачка војска” под Титом држала правила Женевске Конвенције о ратним заробљеницима. Похватани недужни људи нису имали никакву другу казну код комунистичке партије него смрт. И то смрт на дивљачки начин, по усташким и гестаповачким методама. Два дана после напада на Грачац, комунисти су напали четничке јединице на Босанском Грахову 26 октобра 1942, још јачом снагом, истим планом и циљем, истим извршеним злочином. Поред домаћих, напад са блокадом су вршиле пролетерске бригаде под командом
217
Пеке Дапчевића, јер је недалеко у дубоким шумама и пећинама био Тито и његов ЦК. После борбе од неколико дана, партизани су одбијени уз огромне губитке, а четници су сахранили своја 92 борца. Сцене злочина над заробљеним побијеним четницима и народом су биле исте као и оне у Брувну над грачачким четницима пре пар дана. „Призор је био страшан за гледати” пише очевидац, „није било ни једног убијеног човека целог него гомила меса, крви и кости људских... Убијање похватаног народа и заробљених четника вршиле су црногорске партизанке, уз повике: „Да видите како бију пролетерке”!89 По наређењу ЦК КПЈ да се сви четници униште и побију, војничке планове напада је радио начелник врховног штаба партизанских одреда, капетан Арсо Јовановић, кога ће Партија доцније прогутати куршумом из руке министра полиције, Александра Ранковића. Али комунисти нису остварили свој план уништења, већ ће све до краја рата имати много, врло много посла са четницима Граховљанима и Грачанима. По своме отпору, оволиким палим жртвама на овај начин и страдању народа, и по партизанском крволоштву, Босанско Грахово и Грачац са Радучем ушли су у ратничку и мученичку историју српског народа, нарочито у историју четничке борбе Народног Равногорског Покрета и достојно прикључени у места великих битака на Мишару, Иванковцу, Мојковац, Кајмакчалану и других. Трагом наређења за уништење четника Само из ова три партизанска напада и покоља четника у свега месец дана времена, од 26 септембра до 26 октобра 1942, извршених у Радучу, Грачацу и Босанском Грахову видимо, да је главни циљ партизанске борбе био уперен искључиво на уништење четника. И то по наређењу: заробити па побити, што није радила ни једна непријатељска војска, него су могле да чине само дивљачке хорде и банде, а ни борба „против окупатора” то није захтевала, него је захтевала борба комунистичке партије за власт над народом. Сву своју мобилисану снагу у целој 1942 години, КП је бацила само на четнике, а на окупатора је понегде само припуцавала да га изазове, како би покренуо народ из села па да га тако убаци у своје редове, хтео не хтео. Пошто ови напади на четнике нису били локалног карактера, нити су изазвани од четника, потребно је погледати када и одакле су потекла наређења за такве нападе. Уништење четника и братоубилачки рат, после догађаја у Србији, спровођено је по изричитом наређењу Врховног партизанског Штаба и ЦК КПЈ издатог крајем 1941 и почетком 1942, по њиховом бегству из Србије у Источну Босну. Све до тада су четници и партизани ван Србије сарађивали у заједничкој борби против окупатора и усташа, нарочито у источној Босни, где су четничке снаге биле врло јаке, као што су сарађивали покрети отпора у осталим окупираним земљама Европе. Али, у сарадњи четника и партизана, КПЈ је гледала изгубљену
218
своју револуцију, па јој је требало разбити ту сарадњу свима оружаним и прљавим средствима и устати против четника. По доласку у Санџак, Тито је у ту сврху основао на Стаљинов рођендан, 21 децембра 1941, прву политичку пролетерску бригаду, а на седници свога ЦК КПЈ од 7. децембра прогласио „класни рат између радника и буржоазије”.90 По природи свога националног васпитања и традиције, масе српског народа у источној Босни су се сврставале у четнике, којих је према једном немачком документу од 10.1.1942 било 20.000 под командом мајора Јездимира Дангића и мајора Бошка Тодоровића. Комунисти су међутим били незнатна мањина, без корена у народу, а уз то имају стране идеје и чудне тоталитарне циљеве своје борбе. Све су то Тито и ЦК КПЈ добро запазили, па су доласком у Фочу, наредили својим пролетерима напад на четнике. И оно што је било партизана прелазили су у четнике. О овоме је упозорио Тита његов сарадник, Светозар Вукмановић, делегат ЦК за источну Босну, „да ће многи мобилисани партизани прећи четницима, зато што се Тито бори против Срба и Михаиловића, а не против Немаца и усташа”.91 О замаху четничке снаге у источној Босни и својој намери против ње, Тито лично признаје, када каже: „Наш долазак у Босну имао је за циљ да спријечи разорну акцију четника... Наш долазак је био у 12-том часу. У босанским партизанским одредима настало је њихово превирање услијед четничке пропаганде и прелажење на страну четника. Прелазиле су читаве чете и батаљони. Наши другови су били немоћни да то спријече”.92 Затим су уследиле личне наредбе Титове и његових виших команданата партизанским јединицама за уништење четника, од којих доносимо неколико ради наше оријентације, да видимо како су настали напади и покољи: По доласку у Босну, врховни партизански Штаб наређује у јануару 1942 штабу црногорских партизанских јединица, које су га у Босни пратиле: „Све вође похапсити, а Сергија Михаиловића (четничког команданта пп) допратити овоме штабу... Све четнике из Србије стријељати без икакве разлике”.93 ЦК КПЈ наређује 4. јануара 1942 своме штабу за Херцеговину: „По сваку цену морате ликвидирати све четничке банде на вашем подручју... Право је чудо да сте дозволили да вам отму Тодоровића... Ако нисте били сигурни да га можете спровести, онда сте га требали стријељати. Тако се ради. Четничке банде су наши велики непријатељи и ликвидацији њиховој од сада морате посветити велику пажњу”.94 (Мајор Бошко Тодоровић је познати четнички командант у Херцеговини и источној Босни. Био је југословенски војни посматрач шпанског грађанског рата, где је имао прилику да добро упозна комунистичку борбу и њене циљеве, па га је КПЈ ставила на чело листе за ликвидацију. Убијен је ноћу 19/20 фебруара 1942, у кући, у Кифину селу, крај Невесиња.95 Мајор Јездимир Дангић потиче из свештеничке породице. Као члан босанске револуционарне омладине провео је три године у затвору у Аустроугарској. У априлу 1941 био је командир Дворске жандармеријске чете која је пратила Краља Петра II од Бео-
219
града до Никшића.96 Био је четнички командант источне Босне. Немци су га заробили ноћу 11/12 априла 1942 и одвели у заробљеништво у Немачку. У лето 1944 побегао је из заробљеничког логора у Пољску, где је узео учешће у Пољском устанку у Варшави под командом генерала Бора Коморовског (такође и поручник Драган Сотировић). Немци су га поново заробили - нису га убили, и бацили га у логор, одакле су га Руси „ослободили” крајем рата, и чим су сазнали ко је, предали су га властима СФРЈ, које су га стрељале у Сарајеву 7. јуна 1947). Слично наређење је ЦК КПЈ издао 5 фебруара 1942 своме Штабу за Санџак: „Ликвидирајте са свима четничким бандама на вашој територији... Сва њихова имања конфисковати”.97 По налогу Тита, начелник врховног штаба партизанских одреда, капета Арсо Јовановић, наредио је 8 фебруара 1942 првој и другој партизанској пролетерској бригади: „Сви одреди треба да усагласе своја дејства, а то је: да се територија Источне Босне очисти од четника и да буде ван сваког четничког утицаја. То значи: главно дејство треба управити ка Дрини, а не ка Сарајеву и реци Босни”. Према Дрини налазили су се четници; а према Сарајеву и реци Босни Немци и усташе.98 Помоћник начелника врховног штаба Народно ослободилачке војске, мајор Велимир Терзић (који је пре рата био члан комунистичке партије као официр) издао је 21. децембра 1942 овакво наређење партизанским јединицама: „Противу четничких села, као Шеховци и остала, која сте навели у извештају, односно која служе као четничка склоништа, гнијезда и упоришта, предузети оштре и немилосрдне мјере... Све четнике било у борби било ван борбе, као и њихове помагаче и јатаке, ликвидирати на лицу мјеста . У октобру 1942 Тито лично наређује првој пролетерској дивизији: „Најхитније ликвидирати четничка упоришта на Тромеђи, с тим да се сада не напада личка пруга”.100 Ово наређење се односило на напад на Грачац и Босанско Грахово. Не нападати „Личку пругу” по овоме личном Титовом наређењу, значило је не нападати окупатора, а „најхитније ликвидирати четничка упоришта” значило је тотално четнике уништити и побити, „било у борби или ван борбе”, како мајор Терзић преноси Титово наређење! То је била борба против окупатора! Оваквим личним наређењима својој војсци за убијање четника, Врховни партизански командант је куражио и терао партизане да огрезну у крви своје српске браће, па их је онда, зато, истакао и похвалио 7. јануара 1943, „што им рука није задрхтала када су се обрачунавали и са својим рођеним оцем-четником”! Ова наређења нас потсећају на сличност наређења усташког директора, Вјекослава Лубурића, када је на оствру Пагу од усташа захтевао да немилосрдно кољу српску децу, показујући им практично како се то ради. Врховни партизански командант је продужио оваквим наређењима за уништење четника кроз 1943 годину и све до краја рата, па ћемо само још неколико навести, јер смо их искусили жртвама. Почетком
220
јула 1943 Тито наређује: „Пошто су четничке снаге овде врло јаке, то ће те и ви морати пребацити једну дивизију у источну Босну за разбијање четничких банди. Ове снаге морале би кренути преко централне Босне и на путу неће правити никаквих акција”.101 Ово је значило да неће нападати окупатора, него директно на четнике. Он наређује 10 августа 1943 првом босанском партизанском корпусу: „На свима секторима развити најживљу акцију за ликвидацију плаћеничких четничких банди”. Нешто доцније, 30 августа, он наређује истом корпусу: „Наредите XI дивизији да потпуно уништи четнике и њихове базе у централној Босни. Ово нека буде главни задатак XI дивизије”.102 Ово значи да та дивизија није требала никога нападати него четнике, и ако је централна Босна била пуна усташа и Немаца. Ово исто наређење је поновио и подвукао Титов начелник штаба: „Као што смо рекли, један од ваших првих задатака је уништење четничких банди на вашем територију”. И тако, ова наређења иду бескрајно. Из њих видимо врло важну чињеницу, да је у свакоме подвучено да се окупатор не напада. У ово време је претседник енглеске владе, Винстон Черчил, већ, на жалост, одлучио да ускрати помоћ генералу Михаиловићу и да је сву даје Титу и комунистима, да тим оружјем још више уништавају четнике. По овим наређењима са врховног места извршени су напади за ликвидацију четника и њихов покољ у Радучу, Грачацу и Босанском Грахову. Наша криза Мора се признати, да је после војничког пораза и огромног губитка у људству, после погибије Дане Цицваре и ужасног покоља четника силовитим комунистичким нападом 24 октобра 1942, - настала велика криза и душевни немир у четничким јединицама и народу на грачачкој територији. Јер, изгинути и побити једног дана 45 четника једне јединице, неке заклати, жене у кућама побити, старце стрељати, толике фамилије у црно завити, села опљачкати и попалити, - морало је бити, и био је, велики морални пораз са дубоким одразом на четнике и на народ. Када смо се са претходних страница упознали са оним смртоносним наређењима Врховног партизанског команданта и ЦК КПЈ, која не доликују ни једном вођи подземне Мафије, нити иједној политичкој странци ма какве боје, - онда ћемо лакше разумети наступ ове кризе. А та наређења, која нису престала, још више су разбешњела пролетере и све партијске органе за пролевање крви и још јаче распламтила пожар братоубилачког рата; па је сада требало бити чврст, отпоран и непоколебљив четник. Као и свагде у сличним приликама ова трагедија деловала је двојако на народ и четнике. Једне, већину четника и народа челичила је за даљу издржљивост у борби против таквог непријатеља, који је у стању да учини такав злочин, и то под видом „борбе за слободу”, и захтевала да се против њега треба борити свом снагом и до последње капи
221
крви. Друге, мањину, неодлучне и колебљиве, је још више колебала и доводила у дилему: да ли би боље било да су стали на партизанску страну, па су се уплашили да ће партизани поновити такав напад, и тако и они изгубити животе. Такав циљ је, управо, и био тога припремљеног и грозног комунистичког напада: да побију што већи број четника и народа, да створе хаос и пометњу, да устраше и поколебају слабиће, да их тим путем неутралишу, да њима приђу; да онемогуће, разбију и униште четништво. Јер, комунисти нису извршили тај напад да заузму терен, јер су знали да то не могу постићи, него да терором и злочином унесу страх и панику у четнике и народ, да их деморалишу и да покажу своју силу и моћ, па ће територија пасти сама по себи, рачунали су. А тај део слабићког народа и неки четници, почели су да гледају у томе комунистичком терору и злочину њихову силу и моћ, па су тражили начин да се приклоне тој сили и моћи и да тако нађу тренутно решење. То је комунистичко воћство очекивало. Али, криза није настала само губитком толиког броја побијених четника, него и због разорне пропаганде највиших војних и политичких органа КПЈ и КПХ, који су из непосредне близине, одмах после свог војничког напада, наставили са политичким, ширећи деструкцију на четничкој територији. У ово јесење време, у октобру и новембру, комунистичка врхушка се учврстила у овим српским босанским и личким крајевима западне Југославије и лостала озбиљна опасност по опстанак четника. Учинила је неколико крупних политичких одлука и извршила неке замашне преокрете за спровођење револуције кроз непоштедно пролевање народне крви и кулминирањем братоубилачког рата, што је посведочио напад на Грачац. Ове крајеве Партија је прогласила за своју „ослобођену” територију, а затим и „бихаћку републику” сличну оној ужичкој, само много чвршћу, јер око Бихаћа није било четничких јединица. У новембру је преименовала партизанске одреде у „народно ослободилачку војску” и у исто време од њих формирала пролетерске дивизије, од којих и три на личко-кордунашком терену. Крајем новембра, Партија је основала и одржала заседање свога АВНОЈ-а у Бихаћу, као политички инструменат за припремање диктатуре у Југославији после рата. Поред тога, ишао јој је у прилог и ратни преокрет на источном фронту, опкољавањем Стаљинграда од црвене армије, па је пропагандом стварала у народу утисак, да само Својетски Савез ратује и да ће он „донети слободу” поробљеним народима, а не западни Савезници. Из ових замашних догађаја и својих освајачких циљева, Партија је стално сипала разорну пропаганду и одлучила да свим силама уништи превенствено четнике Босанског Грахова, Попине и Грачаца. И сада, цео овај комунистички простор у Лици, са снагом на њему, граничио се са ограниченом четничком територијом око Грачаца, на коју се сручила својом војничком и политичком машином. Како су босанске четничке јединице, услед оваквог притиска, напустиле Босанско Грахово у новембру и спустиле се према Книну у
222
Далмацији, чија територија је дошла у руке партизана, то су врховни партизански Штаб и ЦК КПЈ управили сву своју војну и политичку кампању на разбијање и освајање Грачаца и Попине, као стратегијски важног четничког упоришта на Тромеђи. Зато није ни чудо, што је настала криза на грачачком сектору и поред свих јуначких подвига и отпора његових четника и народа. У тако угроженом положају, требало је у народу одржати морал, а у војсци дух отпора, требало је имати одлучних и предводничких људи, да се терен одбрани, људство сачува и непријатељска навала и пропаганда одбију. Али, и поред таквих мера, после погибије Дане Цицваре и удеса који се десио, осећала се општа празнина и настао живи немир у грачачкој долини. Изгледало је у моментима да је све покидано и непоправљиво. Партизанска команда је то добро знала, па је навалила још за вруће ране претњом новим нападом, извршивши напад на 3. чету у селу Вучипољу, свега три дана после, 27 октобра 1942 одакле су јуначким отпором одбијени, али је у борби на Пикету погинуо четник Санадер Дане Никола. Сада су настали новембарски тмурни, кишни и кисели дани касне јесени, а зима била на прагу, са пуним селима четничких избеглица из северних села, откуд су још увек пристизале нове групе народа бегством са партизанске територије, тражећи спас, стављајући куражно главу у торбу. Тешко је описати ону тешку ситуацију у новембру и децембру 1942, коју је створила комунистичка партија на обе стране. На својој окупираној територији, она је вршила стални познати терор над народом. Диктирала му шта да ради, пратила га шта говори и како се понаша, одузимала му „добровољно” стоку и храну, терала га на митинге да урличе против четника, гонила га на присилне радове, нагонила га силом у збегове, вршила над њим преваспитавање, држала га стално у напетом стању, мобилисала га, сматрала га својом бесправном својином и најзад га убијала ни крива ни дужна. А у исто време обасипала четничку територију летцима, позивала на напуштање четничких редова, регрутовала шпијуне, тражила убице за остале четничке старешине и убијала сваког кога се могла дочепати. У ово време је грачачка долина кључала у вртлогу немира и преживљавала своју највећу кризу у рату. Све је то вршено и ишло по оним наређењима врховног Штаба - уништити и побити све четнике и њихове помагаче и „ликвидирати их на лицу места, било у борби или ван борбе”! Услед таквог стања настао је на обе стране невероватан и чудноват метеж и неспокојство, кога може да створи само комунистичка партија с револуцијом, која је слепа кад се тиче народних мука, управо она их је и створила. Злочин извршен у Брувну над заробљеним четницима, деловао је поразно и на партизанској страни и био у души народа осуђен и упоређен као типичан усташки злочин. Брувно је већ до тада постало широка гробница побијеног невиног народа, а убиство оволиког броја четника изазвало је код многих гнушање, зада-
223
ло тешке бриге и многе довело до одлуке да напусте своје куће и да беже у четнике; да у својој средини више не гледају мучења свога народа и убице пред својим очима. Због тога су групе фамилија бежале отуда голе и босе на четничку територију око Грачаца, остављајући позади себе своје отворене куће и све што су у њима имале, само да би бежале од партизана четницима из Брувна: Гутеше, Чубриле, Крајиновићи, Плећаши, Радаковићи и друге. Из села Томингаја: Брујићи, Мандићи, Поповићи, Блануше, Дошени, Чанковићи и остале, а било их је из села Глогово и из удбинског среза. Понекад су колоне фамилија путовале ноћу рескирајући своје животе, гонећи испред себе коњче натоварено пртљагом своје сиротиње и водећи кравицу на ужету и ситну децу за руке и тако освитали у хладноћи пред четничким положајима, радосни да су их угледали и прешли у слободу. И док је народ са партизанске територије бежао четницима, дотле је вртлог врвио на четничкој страни. Услед раширеног страха од новог партизанског напада, неке фамилије, слабићи четници и комунистички симпатизери су се, у исто време, спремали да путују на партизанску територију. Ови су сматрали да ће тиме избећи нови партизански покољ при другом нападу на грачачке четнике, који се спрема, и тако се спасити. То време у новембру и децембру је било расчишћавање. Многе зверке су показале свој траг и нико их са четничке стране није ометао да иду куда желе. За такве, које је комунистичка пропаганда душевно узнемирила, довела у искушење и ложила им ватру под табане, а неке чак окуражила да се из својих ћелија јавно појаве, било је важно да се пошто-пото што пре склоне са четничке територије, „на којој свакоме прети смртна опасност”! Такав хаос, метеж и очај може да разуме само онај који их је искусио и посматрао. У ово време крајње напетости, она села из грачачке околине, која су симпатисала са Партијом и служила јој, као што су: Штикада, Враце, Поткокијерна и Дукући, она из којих је мало људи узело учешће у устанку и имало велики број мачековаца, - имали су своје врло активне локалне комунистичке ћелије и агенте, који су били чврсто повезани са партизанским командама и комитетима и даноноћно систематски сејали отровну пропаганду. Окуражени комунистичким насиљем, они су јавно почели да „тражењем решења” насталом стању, буне и негативно дејствјују у народу и четничким јединицама и тиме кризу стварали још већом; што је требало мушки сузбити, малодушне охрабрити, унети им самопоуздање и уверити их у несаломљиву четничку снагу и отпор. Настао је рат нерава, па су четничке старешине и одважни борци имали пуне руке посла, јер је требало стати на пут ширењу комунизма у грачачкој долини. Настали су стални договори и конференције четничких старешина за отпор и разбијање непријатељске пропаганде. Ова борба је била тежа од оне са оружјем, јер четници нису вршили терор над народом који је симпатисао са комунистима, нису никог убили и поред свега злочина кога су партизани учинили. Нису освету вршили, нису се спустили на ниво убица.
224
На несрећу, погибија Дане Цицваре је поразно деловала на његовог рођеног брата, Тодора-„Тоћана”, команданта пука, који је због тога испустио ситуацију из руку, остао без воље и инцијативе за предвођење и отпор у тако опасном времену и изгубио контролу и моћ командовања. Ово се је негативно одражавало на целину и међу неодлучне уносило још већу забуну и дух колебљивости, и отварало широко поље комунистичкој пропаганди и вршљању агената. Јер, Дане Цицвара је био не само десна рука своме брату у командовању, него се оно одвијало у великој мери кроз његово име, присуство, јунаштво и његову популарност међу четницима, а тога је сада свега одједном нестало. Видевши овакву ситуацију, капетан Илија Јевтић, са капетаном Цигановићем, инструкторима пука, поручником Богданом Дробцем и свима четничким старешинама, - командантима батаљона и командирима чета, чинио је све што је могао, храбро и мушки, да се уздржи отпорни борбени дух у јединицама, да четничка команда одлучно узме инцијативу у руке и својим командним отпорним ставом разбије комунистичку пропаганду и пружи жилав отпор партизанима. Међутим, и партизанска политичка машина је у исто време радила даноноћно и преко својих агената убацивала вести о новом и скором партизанском нападу, овог пута за потпуну ликвидацију четника и освајање њихове територије. Све ово су вешто користили притајени агенти и јавни партизански симпатизери, па су сугерирали да је најбоље решење у контакту са партизанима. Ову идеју и тезу је створило и нарочито подржавало неколико грађана, безкичмењака и партизанских присталица, међу којима је на челу био трговац Милан Узелац и неколико учитеља. Они су били узели толики мах, да су покушавали да се ставе у улогу посредника између четника и партизана, свакако у комунистичку корист, и у томе смислу су се и опходили. Дозволом команданта пука, неки од њих су били присутни на две седнице пуковских старешина, као нека врста „цивилне стране”. Ради „избегавања крвопролића и спашавања живота, због неизбежног напада и наиласка партизана”, предлагали су решење: да се четнички народ склони у заштиту у село Враце и чак да се и четничке јединице повуку у то село, које је било партизанско и тада под партизанском контролом. Овим су хтели да припреме предају Грачаца и грачачке четничке територије партизанима. Ширили су у народу пропаганду, да се никоме неће ништа десити дочеком партизана. Овакав предлог је жигосан и одбијен, али је био и кулминација кризе, јер је јасно показао шта хоће. Све четничке старешине изузев команданта пука, стали су на гледиште да се четничка целина мора да очува по сваку цену, да се све јединице из ближе грачачке околине баце на виша брда и огранке Велебита, ради што успешнијег отпора комунистима и да се наслоне на делове суседних далматинских и личких четничких јединица на Велебиту и Великој Попини. На овакав енергичан став четничких старешина, главна партизанска команда
225
приступила је другим мерама. Знајући да путем пропаганде и својих симпатизера не може разбити четнике Грачаца, нити овладати њиховим положајима, она је прибегла своме старом познатом средству: убијању четничких старешина атентатима. Знали су да убијањем и ликвидацијом старешина постижу далеко више него заузимањем једног четничког положаја, што се показало убијањем Цицваре: пада морал војсци и долазе последице. Зато, опијено својим злочином убиства Дане Цицваре и упознато какве су последице настале његовом погибијом, партизанско воћство је нашло нове агенте да продуже дело Раде Огризовића и дали им инструкције да изврше атентате и побију одређене четничке старешине. На листу за ликвидацију су стављени: капетан Илија Јевтић, капетан Светозар Цигановић, поручник Богдан Дробац, командант 1 батаљона Јово Станисављевић и командири чета Петар Седлан и Никола Брчин. Извршење задатка, Партија је дала у дужност двојици агената: Тодору Ђекићу из села Штикада и Милошу Ђекићу из села Враце и њиховим сарадницима. Будући да је од врховног партизанског Штаба претила очигледна опасност поновним нападом за ликвидацију Грачаца, што ћемо доцније видети, старешине грачачких четника су сматрали, да је потребно затражити помоћ других четничких јединица ДЧД. Зато је 30 новембра 1942 капетан Илија Јевтић кренуо са делегацијом старешина у штаб ДЧД, да га упозна са ситуацијом на грачачкој територији и да затражи помоћ пребацивањем босанских и далматинских јединица на овај терен.
ПЛАНИНО МАЈКО Планино мајко љубави, Планино цвете убави; Твоја су њедра мирисна, Твоја је душа милосна.
Планино мајко љубави, Планино цвете убави; Чувај нам Дражу јунака, Народног борца првака.
Планино мајко љубави, Планино цвете убави; У теби живот спроводе, Синови наше слободе.
А кад буде пред зору, Сви ћемо за њим у гору; У име краља и Бога, Да нам се врати слобода.
226
VII
ГРАЧАЦ РАТНО ПОПРИШТЕ ШИРОКИХ РАЗМЕРА Напуштање Грачаца и скори повратак По одласку делегације старешина из Грачаца у штаб ДЧД, у книнску крајину, пук је скоро остао без команде и криза дошла до изражаја. На 2. децембра 1942 примио сам писмо од капетана Јевтића и капетана Цигановића, потписано од обојице, кога ми је уручио Милорад Гаћеша, повратком из Книна. Писмо је садржавало наређење са упутством, будући да сам замењивао командира 5. чете, да га саопштим свима командирима чета, да све јединице што хитније крену са досадашњих положаја на терен 3. чете у Вучипоље, да се тамо концентришу и заузму нове положаје по брдима изнад Вучипоља и Вучијака и да се повежу преко Малована са јединицама пука „Краљ Петар II” на пределима Велике Попине и Отрића. У писму је изражено уверење, да ће нам убрзо стићи и четничка помоћ. Хитно сам поступио по овоме нарећењу. Припреме за покрет су отпочеле истог тренутка, па су све јединице већ у предвечерје стигле у Вучипоље и запоселе одређене коте. Овај покрет извршен је у право време, а диктирала га је претња новог партизансог напада, који тада неби могао бити успешно одбијен, као и наша унутрашња криза. Грачачка долина је била под тешким притиском комунистичке пропаганде и скоро опкољена партизанским снагама, које су биле концентрисане од села Враце, преко Ресника и Љубовића до Кокијерне. Овог дана дошла је до пуног изражаја комунистичка кампања, ширена кроз сву јесен, особито кроз месец новембар, а наша криза се одразила кроз драматичан чин своје драме. Неколико четника 4. чете на челу са бившим командиром, Стевељом Цвјетковићем, који је и од раније шуровао, отишло је директно у партизане у Брувно. Исто тако, осим 20 одабраних четника, скоро цела 6. чета отишла је под оружјем у село Враце и предала се партизанима. Одлазак ове чете у партизане, односно привремени прелазак њима, уследио је искључиво из страха за своје животе, јер осим пар појединаца ни један од њих није био комуниста, чак ни симпатизер, што ће сви они ускоро доказати. Али овај случај показује колико је тада била јака и убитачна комунистичка пропаганда и претња, и какав страх и колебање су комунисти унели у неодлучне појединце, убијањем народа и палењем његових кућа. Недавни злочин од убијених 48 четника и народа, није се скидао с ума, већ се очекивало да ће се поновити. Зато су ови људи подлегли таквој пропаганди, да ће четници у следећем нападу, који се припрема, бити потпуно уништени и њихове куће попаљене, па су мислили да са предајом под оружјем спасу своје главе и поштеде своје фамилије и имања. На несрећу, ова чета се граничила са два села, Враце и Шти-
227
када, у којима су биле комунистичке ћелије и агенти врвили. Уз то, и ако у души националисти, нису још били претрпели већу ватрену борбу и окршаје са партизанима, нису се још били очеличили у борби, па су потражили решење наивним путем у место отпором. Чим су чули наређење командира чете за покрет у село Вучипоље, у четничко село, они су у колони кренули у село Враце. Чим су стигли у то село, партизани су их разоружали и спровели преко Ресника у своју команду у Брувно. Нису их побили јер су рачунали да су им искрено пришли, па су их распоредили у партизанске јединице, да се боре против четника у другим крајевима. Они ће се ускоро сви повратити. Тога дана по подне отишао сам на терен 6. чете, у село Главица Ђекић, да видим стање и припреме за покрет. Затекао сам командира чете, Раду-„Радмана” Гаћешу, познатог и истакнутог четничког првоборца, где држи говор групи четника и окупљеном забринутом народу. Радман је у својим говорима увек храбрио, овог пута је храбрио и претио. Био је озбиљан и љут, гледајући својим очима да му бројна главнина чете оде у село Враце партизанима који убијају четнике. Попео се на велики зид испод куће Стеве Ђекића и објашњава правац кретања куда треба ићи, источно у село Вучипоље. Чуо сам га где на адресу оних који га напуштају, са опоменом дословно каже: „Ми одлазимо на нове четничке положаје за једно време, али ја их уверавам, да ће се црни Радман брзо вратити”! Радман је био железничар пре рата, још је носио железничку црно-плаву униформу, укључујући и железничку капу на којој је блистала четничка кокарда. Имао је и црну браду, а и лице му је било црномањасто, па је за комунисте са сваке стране био црн, те је зато и у своме говору подвукао и себе назвао „црни Радман”. На запоседнутим новим положајима, по врховима и котама изнад Вучипоља, концентрисана је велика четничка снага, која је сада била спремнија да пружи отпор непријатељу и да брзо стигне на сваку тачку. Пошто командант пука није кренуо из Грачаца са јединицама, а команданти батаљона су били отишли у штаб дивизије, настала је хитна потреба да се изаберу привремене старешине овоме одреду. Тако је у ноћи 3/4 децембра одржана конференција свих командира чета у кући Томе Радусина-„Шаверова” у Вучипољу, на којој је претрешена настала ситуација, прочитано је поменуто писмо делегације из Книна са постигнутим резултатима о доласку босанских и далматинских јединица на грачачки терен. За команданта одреда изабран је командир 6. чете, Радман Гаћеша а за помоћника Богдан Болта. На дан 5 децембра извршен је напад на партизане на ширем простору на падинама Кокијерне, где је вођена борба изнад села Граба на оштрој коти, званој Камара. Због свога држања у овој кризи, командант пука је био позван у Книн ради испитивања. После отклоњене сумње у његову националну исправност, повртио се у Грачац, али више није узимао командну улогу до краја рата. Тоћан је био човек добре нарави и племените душе, а то није било довољно за вођење једног пука војске у крвавој револуцији, нити за окршај са свирепим непријатељем у
228
тако критичном времену, где свакодневно главе падају и где је четнике требало водити и предводити примером личне храбрости. Међутим, недостатак његове жилаве отпорности и предводничке командантске куражи и способности, коју је имао његов брат, није умањило његову националну исправност. Касније, у 1944 години и до краја рата био је на положају Националног Повереника бригаде и радио у штабу корпуса. Поред одлуке да ликвидира четничке старешине из Грачаца, КПХ је имала у плану да побије и све остале из других јединица, нарочито официре, јер јој је требало да четнике обезглави. На њеној листи за ликвидацију је био командант нашег још једног четничког пука из грачачког среза, „Краљ Петар II”, капетан Михаило Бабић, чије јединице су биле на линији Велика Попина-Отрић-Зрмања са седиштем штаба на Отрићу. Ту улогу је дала своме агенту Тодору Ђекићу из села Штикада и упутила га да крене из грачачке околине на пут с тим задатком. Према званичним подацима, његово кретање је пажљиво пратила четничка обавештајна служба и Полиција, па га је приметила 6. децембра да је сео на железничкој станици у Грачацу на воз у правцу Книна. Тога дана је један део грачачке делегације на челу са капетаном Јевтићем стигао из книнске крајине на Отрић, у Лику, изнад Зрмање, на територију четничког пука „Краљ Петар II”, где је требало да сачека босанске јединице и да с њима дође у Грачац. Добро упућен, и Тодор Ђекић се тога поподнева скинуо с воза на железничкој станици на Отрићу у цивилу и са пиштољем у џепу. Такође, обавештена о њему, сачекала га је патрола поменутог пука, разоружала га и предала штабу пука на саслушање, чиме је спречен да изврши задатак комунистичке партије Хрватске. Наша делегација у штабу дивизије издејствовала је упућивање појачања на угрожени грачачки терен, па је 7. децембра 1942 увече стигла у Грачац босанска четничка бригада „Гаврило Принцип”, под командом ваздухопловног мајора Михаила Томашевића, а грачачке јединице су се такође вратиле на своје првобитне положаје. Овим четничким маневром разбијено је дејство комунистичке пропаганде, одгођен партизански напад на Грачац и повраћен морал народу.
Храбра погибија пушкомитраљесца и мученичка смрт двојице јунака Већ сутрадан, 8 децембра 1942, командир 6. чете, „црни Радман” тражио је и добио одобрење четничке команде, да са једним мањим одредом изврши извиднички напад на партизане према селу Враце, у коме је била њихова велика снага на биваковању, одакле је, из близине, угрожавала Грачац. Можда је том приликом Радману било на уму и његово обећање томе партизанском комшилуку у Врацама и партизанима у њему, као и онима одбеглим из његове чете, да им покаже да
229
се „црни Радман” повратио. У извиђачку борбу је кренуо један мањи комбиновани одред Босанаца и Грачана, предвођен Радманом, преко Велебита, путем Грачац-Обровац, где нас је оштра партизанска ватра сачекала изнад Гаћешина Гаја и Долова, као и из Растоваче. Радман је и сувише кидисао и храбро превише дубоко зашао у партизанску зону с једним одељењем четника и упао у унакрсну ватру, па се једва и срећно извукао са изрешетаном својом железничком кабаницом на себи, а да њега ни један метак није ранио. У тој краткој али жестокој борби погинула су два четника и два заробљена. Од погинулих су били из 1. чете, Миоковић Миле Обрад и храбри пушкомитраљезац Дробац Дане Милан-„Гошић”. Својим очима сам посматрао изванредну храброст младог Милана, када је у киши куршума искочио из заклона својим пушкомитраљезом и поставио га на сред голе цесте, без заклона, да спречи навалу партизана са супротне стране. Обарао их је као снопове, али је и он ту дао свој млади живот, да би омогућио четницима да се извуку. Тек сутрадан смо успели да им тела изнесемо из канала, у кога су их партизани бацили мртве. После ове борбе, истог дана, доживели су страшну и мученичку смрт двојица заробљених четника, два јунака: Колунџић Р. Петар, из села Доње Кијани, из 5. чете и Лазо Веселиновић-„Лазина” из далматинске бригаде, с јужне стране Велебита. Он је син „Шкецин”, оног што је са врха Велебита, у устанку, свом снагом свога гласа дозивао и обавештавао Цицвару: „Ево усташа где залазе с леђа”! А данас је његов син постао мученичка жртва у рукама другог непријатеља међу којима је било и усташа, тзв партизана, нажалост Срба, које су Моша Пијаде и Јакоб Блажевић научили, и нагнали, чак опили, да убијају у тешким мукама своју браћу Србе! Овој двојици заробљених четника није било равних у две бригаде по физичкој грађи и људској снази. То су била два људска колоса, или како би се у нашем народу за такве људе рекло: „Као да су одваљени од Велебита”. Једном везани од џелата, та њихова физичка снага није им могла помоћи да њом одбране свој голи живот. Одведени у партизанску базу, у село Враце, и после тешког и неописивог мучења, тукући их тешким железним штангама, убијени су у томе селу и на тај начин. Без пушчаног метка, руља их је тукла док их није уморила. Лазина је био висок млад човек, кршно, велебитски и горштачки развијен, а Петар је био средњег раста, једар и снажан. Обојица су били изразити својим јуначким грудима и плећима, а у раменима сваки је био широк раван метар, па су убице имале голему муку, док су ова два људска и четничка Дива савладали и усмртили, како су нам заробљени партизани, очевидци, причали. Убијање је вршено на отвореном пољу, повише села, пред окупљеним партизанима, да сви виде моћ Партије, и да схвате шта их чека, ако се усуде ма у чему успротивити. И овде је команда употребила ону своју тактику, да натера познанике и комшије да их они туку и убију, да им више места нема за бегство у четнике и да усаде јаз и мржњу и у праунучад. Петар
230
је био неустрашив и одважан борац, није ни помислио да ће моћи бити заробљен, али је био физички тежак, тром, много спор за брзо герилско пребацивање, па су га партизани пристигли приликом провлачења кроз водени пропуст испод пута. Он је био у 5. чети помоћник Буди Седлану и Мани Кесићу на тешком митраљезу. Очевидци су нам причали доцније да је Петар потргао жицу на везаним рукама, па су га морали везати дебелим гвозденим ланцем, кога у Лици, по турској речи, зову синџир, којим се кола коче. Са другим крајем тога дебелог и дугачког синџира су га тукли, док га нису убили. У животу нисам видео крупнију сузу у човека, него у очима оца убијеног Лазине Веселиновића, чувеног и старог „Шкеце”. Неколико дана после овакве погибије свога сина, сишао је с Велебита у Грачац и разговарао о сину са новим командантом наше бригаде, капетаном Марком Црљеницом, испред куће Ђоке Ишпировића. Док је говорио, посматрао сам како без плача низ његово дугачко, чисто и скоро црвено лице скачу из очију сузе, крупне као лешници једна за другом, и падају на високе испупчене јабучице на лицу, где су се мало заустављале и одатле скоком падале на његове опанке у снегу. У време мучења и убијања двојице поменутих четника, јунака Петра Колунџића и Лазе Веселиновића, у селу Враце, партизани су ухватили у маломе суседном засеоку, Долови, Ђекић Ману и Ђекић Мане Ђуру, оца и сина, одвели их у Брувно и стрељали. И ако они нису стално били у четничкој чети, кривица им је била што нису били у партизанима. Тамо где су год стизали, партизани су народ убијали, па ни пар кућа, у овоме селцу укљештеном и сакривеном измећу велебитских висова, нису биле поштеђене. По овим наређењима свога врховног команданта, партизани су убијали четнике у борби и ван борбе, а да им „руке не задрхте”, захтевано је од њих. Још већи злочин су учинили у то време у селу Дубоки До, које је било четничко и то је било довољно да му буде изречена смртна пресуда. Четници тога села су били у саставу 2. и 3. чете грачачке бригаде. На дан Св. Николе, 19 децембра 1942, заробили су партизани петорицу четника овог села, одвели их у Брувно и на касапници, у Камнуши, свих пет стрељали. Они су били: Чича Раде Стево, Чича Раде Илија, Чича Раде Јово, Чича Саве Јово и Чича Саве Илија. Као што се види, партизани су као и усташе, по налогу Партије, затирали корен фамилијама. По очевим именима види се, да су прва тројица били рођена браћа, а друга двојица рођена браћа. Ови људи су били невине жртве. Нико од њих није својом руком ни огребао партизана. Али, они су били четници! Оперативни план генерала Михаиловића и долазак Херцеговаца на Тромеђу У другој половини децембра 1942 стигао је на Тромеђу Босне, Лике и Далмације један корпус четника из Херцеговине и Источне Босне,
231
под командом мајора, војводе Петра Баћовића. То је био експедициони корпус, састављен из јединица три матична корпуса: Невесињског, Требињског и Романијског. Једна половина ових снага, делови Требињског корпуса под командом капетана Милорада-Мише Видачића и Рогатичка бригада под командом поручника Добрице Ђукића, задржала се у околини Книна, у Далмацији, а друга половина, делови Невесињског корпуса, под командом капетана Милорада Поповића, стигла је у Грачац, у Лици. Долазак ових одабраних јединица високог квалитета био је везан за један велик и опсежан ратни план генерала Михаиловића и његове Врховне Команде. Као што је већ речено, преносом врховне команде Југословенске Војске у Отаџбини и Централног националног Комитета из Србије у Црну Гору у пролеће 1942, један од главних задатака овог врховног тела, био је успостављање команде и тесне теренске везе са западним делом Југославије, које до тада није било, и спровођење што боље војне и отпорне националне четничке организације. Овај премештај ближе јадранској обали диктирали су савезнички ратни планови, који су тада гравитирали према Југославији у вези са искрцавањем, па су били у питању витални интереси ослобођења наше отаџбине и што бољи наш допринос савезничкој победи. Више од свега тога, овај пренос захтевало је ратно стање у овим западним крајевима земље и у њима страдање српског народа од злогласне независне државе хрватске. Требало је помоћи овај народ над којим је извршен покољ, охрабрити га у тешкоћи и објединити у националној борби. Поред тога, у ове западне крајеве населио се је врховни комунистички штаб са његовом пролетерском војском, протераном из осталих српских покрајина, чији је терор над народом требало спречити. Конкретно: логично очекивање од савезничког плана било је њихово скоро или догледно искрцавање на Балкан преко далматинске обале и црногорског приморја, што је савезничка команда са Средњег Истока наговештавала нашој Врховној Команди крајем 1942, ослањајући се на снаге генерала Михаиловића у таквој операцији. Обала Далмације је била врло важан терен за савезничке планове, па је њену важност уносио у свој план и генерал Михаиловић са спремањем црногорских, босанско херцеговачких и личко далматинских четничких јединица, да очисте и држе залеђе јадранске обале и помогну Савезницима. Отежавајућа околност и сметња овоме плану о јадранској обали су била, поред окупатора, два фактора: независна држава Хрватска и комунистичка партија Југославије. Као и Павелићева држава, и КПЈ, чији је војни и политички центар сада био у тзв „Бихаћкој републици”, била је против искрцавања Савезника у Југославију, у чему је гледала свој политички пораз, па је генерал Михаиловић овим својим ратним планом и покретом херцеговачких и босанских четника ка Тромеђи, имао за циљ да ове непријатељске војске уклони са територије која стратегијски доминира јадранском обалом, у интересу савезничке победе и наше борбе. Због својих војних планова и важности јадран-
232
ске обале, енеглеска команда са Средњег Истока хтела је имати директну радио везу са војводом Илијом Бирчанином.103 Исто тако, важност јадранске обале и тадашњи изглед савезничког искрцавања у Југославију, бацило је Тита и његов ЦК у бригу, па су одмах отпочели спремати терен за преговоре са Немцима о заједничкој борби против савезничког искрцавања и четника и споразумели се да се преговори одрже. У делегацију за преговоре одређена су три најглавнија Титова и партијска човека: Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић. Прве преговоре су одржали 11 марта 1943 у Горњем Вакуфу са немачким генералом Диполдом (Benignus Dippold) а друге у Загребу 25 марта 1943 са немачким генералом Глајзеом (Glaize fon Horstenau).104 Придавајући важност западном делу Југославије у војном и стратегијском смислу у духу одлука донешених на састанку са војводом Бирчанином и другим високим старешинама у Херцеговини, генерал Михаиловић је желео да што боље војнички успособи и организује четничке јединице у овим крајевима и да им за више старешине постави најспособније официре. Поред других способних официра, на Тромеђи се тада већ налазио пуковник Димитрије Узунчевић, а у вези са очекивањем успешног развоја савезничког ратног плана према Југославији, министар војске и начелник штаба Врховне команде послао је са херцеговачким трупама свога првог вишег официра, другог по реду Равногорца, мајора Миодрага Палошевића, чувеног Палоша са високом дужности на високом месту. По целокупном овоме оперативном плану основао је два Истакнута дела Врховне Команде, један у Источној Босни, у Калиновику, постављајући за Начелника штаба мајора Захарија Остојића, а други је предвидео у Далмацији, у околини Книна, постављајући за начелника штаба мајора Миодрага Палошевића.105 Овај оперативни план је убрзан после примљених вести, да су партизани крајем октобра 1942 напали два главна четничка центра: Босанско Грахово и Грачац у Лици и да су са својим пролетерским јединицама угрозили Тромеђу. У вези са тим, мајор Петар Баћовић је са делегацијом отишао из Херцеговине почетком новембра 1942 у Врховну Команду, у Црну Гору, да упозна генерала Михаиловића о овој ситуацији са предлогом да се оперативни план за Тромеђу стави у покрет и извршење. Разговори су трајали цео дан, па је мајор Баћовић добио наређење да приступи формирању експедиционог корпуса, што је он извршио око Билећа. „Када ме је Михаиловић те вечери позвао у своју собу на разговор, ја сам отприлике докучио о чему се ради. Он ми је рекао да је у припреми план за акцију против комуниста у западној Босни. Овим ће се успоставити теренска веза са одредима у Далмацији и Лици... Дао ми је задатак да, чим стигнем у Далмацију, посетим Бирчанина и да Трбојевић успостави везу између њега и Врховне команде. По оригиналном плану у Каиру, ја сам требао што пре да одем код Бирчанина у Сплит. Енглези су сматрали да је веза са Далмацијом од изузетне важности због стратегијских и обавештајних разлога”.106
233
Доласком херцеговачких трупа на Тромеђу, оне су имале задатак да доцније координирају са општим планом операције према западној Босни и „бихачкој републици”. Да са јединицама ДЧД оперишу од Книна и Грачаца према Србу, Лапцу, Дрвару и Гламочу под командом мајора Петра Баћовића. Друга колона састављена од лимско санџачких одреда војводе Павла Ђуришића и зетских одреда и да преко Херцеговине концентришу се код Јабланице и реке Раме и да дејствују у правцу Прозора, Ливна и Гламоча под командом пуковника Баје Станишића. Обе колоне имале су за циљ да ослободе ову српску територију као јадранско залеђе од окупатора, комуниста и усташа и да преко ње успоставе слободан коридор линијом Црна Гора-МостарПосушје-Дувно-Ливно-Гламоч-Книн-Срб-Грачац-северна Лика. На дан Светог оца Николе, 19 децембра 1942, ноћу, уследио је историјски долазак у Грачац херцеговачких четника Нeвесињског корпуса под командом капетана Милорада Поповића. Уласком у Грачац, одјекивала је грачачком долином и високим Велебитом позната четничка песма са херцеговачком мелодијом: „Од Тополе па до Равне Горе, свуд су страже генерала Драже”! Долазак четничке браће из Херцеговине и Источне Босне у ове крајеве, био је не само војничка помоћ на бојном пољу, него и величанствена манифестација националне српске солидарности ових покрајина, коју је народни вожд, Дража Михаиловић, још више овим потхватом и заједничком борбом учврстио и цементирао за вечита времена. Овај долазак је за Личане и све Динарце био најрадоснији догађај за време рата, а одушевљење народа је било толико велико и срдачно, да ће овај ратни сусрет остати у трајној успомени и бити пренешен на млађе генерације ових крајева. Успомена ће бити и јача јер су Херцеговци оставили у Грачацу, поред српске цркве, гробље својих изгинулих јунака. Ове херцеговачке трупе задржале су се у околини Грачаца месец дана, када су кренуле у оперативну акцију у духу поменутог плана Врховне Команде. Други велики напад на Грачац Стање пред битку После неуспеха да заузму грачачку долину својим првим нападом 23/24 октобра 1942, Врховни штаб партизанске војске и централни комитети КПЈ И КПХ су остали и даље чврсто при одлуци, да то постигну по сваку цену новим и још већим нападом на Грачац. И партизанска врховна команда, као и четничка, имала је добро у виду евентуално савезничко искрцавање и залеђе јадранске обале, Тромеђу, па је хтела да свим силама добије овај простор у своје руке, - за разлику од четника, да се одатле бори против савезничког искрцавања, у сарадњи са немачким окупатором. Нападом на Босанско Грахово крајем октобра 1942, љутите партизанске пролетерске јединице, као политичка авангарда комунизма, спалиле су и опљачкале села, побиле много народа и велики број четника.
234
Урадиле су нешто слично, као што је учинила немачка казнена експедиција у Шумадији пре годину дана. И ако су храбри западно босански четници, Принциповог јунаштва, одбили овај силни комунистички напад, морали су се ускоро повући у Далмацију, у книнску крајину, услед великог броја избеглог народа из попаљених села, коме више није било живота без крова над главом на прагу зиме; па му је требало наћи неко склониште. Тако су партизани добили у руке Босанско Грахово и његову околину, па је сада Грачац остао истакнута мета на њиховом нишану који је, као четничко средиште, поново дошао на ред за напад и уништење и постао велико ратно поприште. Свестрано припремљен, напад на Грачац је извршен уочи нове српске православне године, ноћу 13/14 јануара 1943, пред поноћ. Припреме за овај други напад су вршене дуго, цео новембар и децембар психолошким методама, пропагандним политичким утицајем, војничким плановима и извиђањима, а онда ударом војске и оружјем. Употребљене су расположиве партизанске јединице 6 личке дивизије, које су до тада већ биле пролетеризиране, партијском силом дисциплиноване, а њихове старешине већ биле огрезле у крви свога народа. Знајући да се херцеговачке четничке јединице налазе у Грачацу, припреме за напад су биле проширене и појачане ради успеха и моралног ефекта, како би осујетили план генерала Михаиловића, парирали му и показали надмоћ својих пролетерских јединица над његовим трупама. Формална наредба Врховног партизанског штаба и команданта 6 личке дивизије је била - уништење четника у Грачацу, а заповест коју су оперативни официри и комесари из тога наређења издавали командантима батаљона и командирима чета, била је грозна, изван људског ума и замисли. Један од тадашњих команданата партизанских батаљона из овог напада, пишући о томе у својој књизи, каже да је заповест гласила: „Убити све што се миче”!107 Оваква заповест није потицала из самовоље појединих партизана или њихових нижих старешина, него је долазила с врха. Да бисмо потврдили наше тврђење да је партизански кољачки поход на Грачац заиста био такав, и не први пут, са задатком: „Убијај све што се миче”, сведоче личне изјаве врховних комунистичких руководиоца, који сами истичу, да им је први циљ био - уништење четника. Поред оних наређења која смо раније навели, Тито је лично у своме говору од 7. новембра 1942 рекао и ово: „Срца наших бораца испуњавају се срџбом, да би прије поштедјели једног окупаторског војника него једног домаћег издајника”! Он је без сумње овде мислио на четнике. Али, та „срџба” није самоникла у једном партизану, него ју је у њега унео врховни командант и партијско воћство. Када је врховно воћство наређивало да се четнички животи не штеде, шта се могло очекивати од партизана него убијање свега од реда. Нешто касније, и Дедијер у своме Дневнику за 7 јануар 1943 на стр. 307 подвлачи: „Најслађе се наши туку с четницима;! Са таквим злим намерама и убитачним задатком спремљен је и извршен овај напад на четнике у Грачацу.
235
На овај дан, 13 јануара 1943, командант америчке војске у северној Африци, генерал Двајт Ајзенхауер (Dwight D. Eisenhower) упутио је генералу Дражи Михаиловићу похвалну честитку: „Америчке оружане снаге у Европи и Африци поздрављају своју браћу по оружју, одличне и храбре војне јединице под вашом одлучном командом. Ти јуначки људи који су приступили вашим редовима, у овом случају, да би непријатеље изагнали из Отаџбине, боре се с пуном оданошћу и самопрегором за заједничку ствар Уједињених народа. Нека би им та борба донела потпун успех”. 13 јануара 1943 био је типичан зимски дан, снежан, хладан и тмуран са ниско спуштеним мрким облацима и снежним падавинама; претсказивао је временску непогоду и као да је слутио и немо наговештавао кобну ноћ. Тога дана имали смо три смртна случаја и сахране. Умрла су два старца из села Д. Кијани, Марко Болта мој дед и Никола Јелача-„Николи” и сахрањени поред српске цркве са северне стране где још гробље није било. У селу Грабу умро је после дуже болести Милан Н. Санадер, командир 2 чете, првоборац из устанка и оргаизатор отпора комунистима. Већ у првом делу ноћи, можда на срећу, почела је падати киша, најпре ситна па онда све јача у онако „сиров” снег и брзо стварала не само раскрављену водену снежну масу, бљузгавицу, него постепено и поплаву. Све јачу кишу пратила је олуја и ветар падајући у снег, који је изменио своју боју и постао зелен, па је овакво време чинило ноћ мрклом, врло ружном и глувом, чак језивом и врло погодном за нељуде, који иду у крађу или да учине неки злочин. Та ноћ по својој ружноћи била је у складу са партизанским злим намерама. Она је за њих била савршена да се, по команди комесара, неопажено привуку до четничких стража и положаја, али исто толико и врло опасна и кобна, јер се снег претворио у глиб, а киша стварала језера. Природно је било мислити, да је у таквој ноћи сваком непријатељу било скоро немогуће да срља, напада и губи главе, па је таква мисао могла врло лако да умањи и четничку опрезност, а уз то, велика њихова снага улевала им веру да се комунисти неће тако лако дрзнути нападом. Али воћство КПЈ није бринуло за животе српске сиротиње, коју је упрегла у своја кола. Грачац је био пун четника, али морамо признати, да баш због њихове доста велике снаге у њему није придавана нарочита пажња приправности; није уопште био утврђен за одбрану, нити су јединице биле у строго приправном стању, јер се више мислило на скори покрет него на одбрану у месту. У ствари, све ове присутне јединице из Херцеговине и Босне нису дошле у Грачац да у њему утврђују своје положаје, већ биле за кратко време стациониране и чекале наређење у духу поменутог оперативног плана Врховне Команде. Уз то, само присуство великог броја четника одвраћало им је пажњу с непријатељског напада и уносило им одушевљење за њихов састанак из неколико српских покрајина, што је са радошћу манифествовано. Поред чет-
236
ничке војске, Грачац је био крцат избеглицама, које су с јесени избегле или су протеране са својих огњишта од партизанске команде. Чак четничке фамилије из оближњих села напуштале су своје куће и долазиле ноћу у оквир четничких положаја да негде преноће, а сутрадан се враћале кућама. Народ је био уплашен, јер му је претила смртна опасност од партизана, нарочито ноћу, после оног масакра и паљевина кућа у месецу октобру и бацања живог народа у ватре. Увече, 13 јануара, неколико сати пре напада, стигао је у Грачац из штаба команданта западне Југославије, војводе Илије Бирчанина, војно четнички инспектор, пуковник Димитрије Узунчевић, са задатком да на терену проучи ситуацију и војнички усклади примену оперативних планова генерала Михаиловића који су били пред својим извршењем, где би он имао команду над левом колоном и надзорну над операцијом. Тадашњи командант места Грачаца, капетан Миливој Вуксановић, доцнији командант 1. личког корпуса, бележи у своме Дневнику о доласку пуковника Узунчевића те вечери у Грачац следеће: „Дошао је по специјалном задатку да испита ситуацију и стање трупа на овоме отсеку. Дочекали смо га мајор Томашевић и ја и одвели у болницу на преноћиште. Дуго смо разговарали с њим, извештавајући га о свему што је тражио. Био је то спреман, сталожен и изврстан официр. По нарави врло миран и скроман”. Већ у првом налету партизанског напада у току ноћи пуковник Узунчевић ће погинути у болници. Распоред четничких положаја Поред грачачке бригаде (у децембру 1942 четнички пукови су преименовани у бригаде) Грачац је у првој половини јануара 1943 био концентрација веће четничке снаге. Видели смо већ, да су 7 децембра стигле босанске јединице бригаде „Гаврило Принцип”, затим 19 децембра херцеговачке јединице, а крајем децембра и почетком јануара далматинске и личке. Главнина ове војске била је предвиђена за даљи покрет и акцију према северу, док су далматинске јединице требале за време остати у Грачацу као заштитне и посадне јединице. Грачачка бригада, чији је већ тада командант био капетан Марко Црљеница са штабом смештеним у згради банке и кући Милана Ишпировића, била је распоређена на неколико предела око Грачаца, заједно са осталим новодошлим јединицама. Њена 1. чета под командом Ђуре М. Дробца била је на југоситочном положају, на Брду Вуколића. Друге две чете, 2. под командом Буде Терзића и 3. под командом Душана Кесића, биле су на својим сталним положајима, на брдима Граба, Вучипоља и Велебита; док су 4. чета под командом Николе Брчина и 5. под командом Петра Седлана биле на северном делу града са Босанцима. Главнине ове две чете држале су доминирајућу коту над грачачком долином, Букови врх, све до пред Божић, када су на Бадње Вече замењене једном далматинском четом. А 6. чета под командом Радмана
237
Гаћеше била је на положају у селу Главица Ђекић са Херцеговцима. До пред напад, повратио се у ову чету велики број четника који су били отишли у партизане преко села Враце. Један батаљон 2. четничке бригаде (ранији пук „Краљ Петар II”) са Велике Попине био је такође у Грачацу под командом Исе Стојсављевића, смештен у Брувањској улици и на положају на Брду Цвјетковић. Овај батаљон вратио се на Попину исте вечери пред напад, по наређењу команданта бригаде, капетана Михаила Бабића, јер су партизани били угрозили и Велику Попину у склопу напада на Грачац, како би отуда спречили помоћ. Босанска бригада „Гаврило Принцип” са око 650 бораца, под командом ваздухопловног мајора Михаила Томашевића, добро упознат као висок човек и по своме дугачком жутом кожном ваздухопловном капуту, са седиштем штаба у згради банке, т.ј. куће Милана Ишпировића, у горњем граду. Ова бригада је имала три батаљона са командантима: првог, жандармеријски наредник Марко Ђућуз, (који ће кроз ову битку постати јунак са Грачаца) са седиштем свога штаба и једном четом у Соколском Дому, на мосту реке Отуће, док су друге две чете овог батаљона биле на северном делу града, у Брувањској и Мунижабиној улици, на Брду Цвјетковић и у селу Гатићи, под командом старешина Јове Аћимовића и Илије Човичка. Други батаљон под командом наредника Бранка Торбице и трећи под командом потпоручника Петра Рокова, били су у доњем делу града недалеко од болнице у згради среског начелства и околини. Далматинске јединице, већином из Буковичког одреда, са Жагровића, Пађена и околине и делом са Косова, биле су у доњем, западном делу града под командом поручника Милана Шућура, чији је штаб био у кући обућара Вује Лабуса. Ове јединице са командирима чета, Тодом Илићем, Јовом Брадашом и Савом Шаре запоселе су уочи напада две најглавније коте: Букови врх и Градину, које доминирају Грачацом. Такође су држале још један врло важан положај, - излаз из доњег града на путу према железничкој станици, као и раскрсницу путева Обровац-Госпић. Поред удара са севера и на Главицу Ђекић, најпрви и највећи удар су комунисти извршили на ова три положаја и већ на почетку борбе и силовитог налета пали у њихове руке. Херцеговачке јединице - део Невесињског корпуса под командом капетана Милорада Поповића, чији је штаб био у горњем делу града у згради предратне трговине Јуре Остермана. Ова војска је била расподељена у три групе: једна у горњем граду, на источном делу, према селу Поткокијерна и Грабу, смештена у згради Пореске управе и у великој Симатовој згради; друга у доњем граду, у основној школи, гимназији и среском суду под командом поручника Вукашина Мугоша и трећа група, Зубачки батаљон, у селу Главица Ђекић, под командом поручника Душана Вучковића, чији је штаб био у кући Луке Рађеновића. Укупна снага четника те ноћи пред напад могла је бити око 2500 бораца. Командант свих трупа био је ваздухопловни мајор Михаило
238
Томашевић као најстарији официр на лицу места, а његов помоћник артилеријски капетан Миливој Вуксановић, који је уједно био и командант места, чији је ађутант команде био ваздухопловни поручник Боривоје Анђелковић. Команда Места је била у доњем граду у згради предратне Шумарије, преко пута среског Начелства, према болници. Из ове команде био је успостављен телефон са Буковим врхом. Поједине јединице ДЧД за време свога боравка у Грачацу су се повремено смењивале, једне су долазиле а друге се враћале у своје крајеве, што ће комунистима послужити у нападу за трик. Долазак јединица ДЧД у Грачац и долазак херцеговачких јединица био је донекле различит по задатку, али тесно повезан са оперативним планом Врховне Команде. Зато су херцеговачке јединице у главном биле стациониране, извршивши неколико демонстративних акција и покрета у разним правцима, чекајући наређење за свој покрет у борбу према „бихаћкој републици”. Ово је знао Врховни партизански штаб, па је предухитрио и извршио свој напад, да би разбио четнички покрет према њима. Присуство херцеговачких четника у Лици и Далмацији било је од великог значаја и високог моралног ефекта. Они су били четничка сила, врло храбра и дисциплинована војска са одабраним и војнички способним старешинама. Команданти батаљона су редовно ујутро примали рапорте командира чета и често вршили смотру постројених и за борбу спремних јединица. Према њиховом држању изгледало је, да су партизани за њих мало зрно и обична банда, која бежи с једног краја на други, чува врховни Титов штаб, и служи политичкој сврхи. Ми, грачачки четници, нисмо их могли убедити да у околини постоје јаке партизанске пролетерске јединице, против којих треба бити опрезан и отпоран, јер су вођене од партијских комесара и принуђене да четницима не опраштају живот. Добили смо утисак да Херцеговци нису схватили, да су те партизанске јединице, које су они у пролеће протерали у ове крајеве Тромеђе, сада ван свога родног краја, испробане и одабране, формиране у пролетерске и фанатизоване, да су сада под директном контролом врховног партијског воћства и ближе под руком и командом Тита. Формација партизана и почетни удар Кад год је партизанска команда нападала на четничке већим снагама, она је то чинила махом на велике хришћанске и српске празнике у духу свога безбожништва. Тако је и за овај напад изабрала нову српску православну годину, вероватно рачунајући, да ће четници чекати нову годину и бити мање пажљиви на положајима. Међутим, никаквог организованог славља ни дочека није било у таквој опасној ситуацији и кишној ноћи. Овај напад се разликовао од оног првог у октобру 1942, јер је партизанска команда сада ударила далеко већим снагама. Мобилисала је све што је ударно, партијско и пролетерско. Као најважнији услов за успех и овог пута је употребила све своје
239
агенте из грачачке околине, који су познавали терен и водили партизане све до пред четничке положаје. Напад на Италијане није вршила док су били на овоме пределу. Чим су они напустили Грачац у новембру 1942 и повукли се у Далмацију, отпочела је са припремама за напад на четнике. Поред осталих комбинованих и спремљених јединица за овај напад, Врховни штаб НОВ и Главни штаб КПХ, довукли су на простор испод Брувна, од села Омсице до села Тупале под Ресником, целу 6. личку дивизију, која је имала три бригаде, свака са по 3-4 батаљона, укључујући и ударне, чија снага је тада износила око 6000 борацаЛичана. Командант дивизије је тада био Срећко-Иво Манола, Хрват, „шпанац”, један од главних партијских организатора и команданата на Кордуну и у Лици, а политички комесар дивизије је био Раде Жигић, Србин пореклом, Личанин, такође „шпанац”. Седиште њиховог штаба и командно место за напад било је у Брувну. Са своје концентрације испод Брувна и села Тупале, комунистичке јединице су упућене још у први сумрак према Грачацу на три полазна положаја: преко села Томингаја, Љубовића и планине Ресника за напад са севера; село Поткокијерна за напад са истока и село Враце и Штикада за напад са запада. Поред ових, постављене су заштитнице и побочнице по висовима планине Кокијерне, Ресника и Велебита према Великој Попини, као и дужином железничке пруге, па је грачачка долина била опкољена. Највећа концентрација са батаљонима за напад била је овог пута са запада, јер је отуда приступ био више слободан и приступачан, док је први удар био најпре на доминирајуће тачке, Букови врх, Градина, Главица Ђекић и доњи део града, чијим падом би Грачац био лакше освојен. Пишући о борби на Грачацу после две деценије, партизански историчар бележи у комунистичкој штампи, да је напад само са те стране вршен са 2000 партизана. Овај страшни призор приласка непријатељске војске Грачацу, са још страшнијом намером, практично је изгледао као прилаз силне турске војске, Муратове, српском Косову 1389, с циљем уништења српске војске и поробљавања земље и народа; тражећи од цара Лазара кључеве од Крушевца, јер „једна земља а два гослодара, нит’ је било нити може бити”, захтевали су Турци! И партизани су, све сами Срби, по захтеву свога Мурата, Маноле, хтели уништење четничке војске у Грачацу и апсолутно господрство земљом и народом. Хтели су кључе од Грачаца и главе четника. Према послератној штампи у којој су партизански учесници много писали о борби на Грачацу, опертивни официр 6. личке дивизије, Ђуђа Покрајац, родом из Брувна, обавестио је увече телефоном из села Тупале, 7 км северно од Грачаца, команданта дивизије Иву Манолу, да је „курир стигао из Грачаца, извукао се непримјетно и донео повољне податке” и додао: „Батаљони су примили наређење. Одмах крећемо у четири правца према Грачацу”.108 Сви ови батаљони носили су имена разних шпанских револуционара, из хрватске повијести или локалних пролетера.
240
Напад је био апсолутно изненађење и отпочео је скоро једновремено са свих страна око 11 сати ноћи, уочи нове године. Прва пушчана ватра, најпре ретка, чула се са западног, доњег дела града, затим од Главице Ђекић, а она са целог грачачког опсега. У томе тренутку, нама четницима, тешко је било веровати, да је то велики напад у киши са олујом и ветром. Прва партизанска ватра на северном и источном положају изгледала нам је као пробна, испитивачка. Непријатеља је ометала киша, вода и мрак, јер ни снег који се претварао у поплаву није могао од кише да створи видик, па је својом почетном паљбом испитивачки тражио наша митраљеска гнезда и главне положаје. Приметили смо да су партизани, ушавши у засеок Контићи, непосредно пред четничке положаје на свега 100 метара, пробили зидове од кућа, пола метра дебеле, да им послуже за бункере, и кроз те рупе посматрали смо ватру на огњишту, коју су брзо угасили. После те пробне ватре, затресла се цела грачачка долина и Велебит од митраљеских рафала, а Грачац засветлио од светлећих метака и од праска бомба. До тога тренутка све нападачке партизанске јединице су биле на прагу сваког четничког положаја, а у доњи град је већ било ушло стотине партизана; измешали се са четницима, убијајући једни друге. Пад Буковог врха, улаз партизана у град, хватање за гуше и борба прса у прса У врло кратко време, пре него што је отпочела ова почетна борба око свега Грачаца, о којој говоримо, десила су се два невероватно изненадна и поразна догађаја, који су створили неописиво изненађење и бацили четнике у врло опасан положај, такав, да их је могао довести до тоталног пораза. Први, један партизански батаљон заузео је Букови врх препадом, изненадно, у тишини и кишној ноћи и заробио далматинску чету четника која је држала ту коту. Други случај, одмах после овог или скоро једновремено: један други партизански батаљон ушао је путом у колони, без отпора, кроз стражарско место, на трик, поклао стражаре и упао у доњи град међу четнике који су били по кућама и мртвим стражама. Обе ове операције непријатељ је извршио муњевитом брзином, таквом да четници са Буковог врха нису имали могућности да јаве телефоном у Команду Места у Грачацу да су нападнути, или бар да су приметили приступ партизана. Чим је стигао у команду Места у првој почетној борби, капетан Вуксановић телефонирао је да сазна стање на њему и наишао је на партизански одговор. О томе случају он каже: „Чим је почео напад на Грачац, ја сам утрчао у канцеларију и узео телефон да видим шта се догађа на Буковом врху. Јавили су се партизани и почели да псују и прете, па сам искључио телефон и отишао у школу”.109 Исту пробу телефоном извршио је и Марко Ћућуз и добио исти партизански одговор са Буковог врха.110 Напад на Букови врх извршио је партизански батаљон звани „Марко Орешковић” из састава 1. бригаде 6. личке пролетерске диви-
241
зије у пуном своме саставу и у јачини преко 500 бораца, чији је командант био Данило Дамјановић, звани „Данић”, доцнији послератни генерал, а политички комесар Илија Радаковић. У томе батаљону су били све Срби из Доњелапачког среза, а Марко Орешковић, чије име батаљон носи је био Хрват, „шпанац”, комунистички организатор у Лици. Он је имао надимак „Крнтија”, па је Партија наградила тим именом и Србе партизане, називајући их „Крнтијашима”! Запоседањем планине Ресника, чија је завршна падина пред Грачацом Букови врх, партизани су се неопажено привукли, и подвукли, у ноћи и киши, под сами врх и четнички положај и заробили чету Буковичког далматинског одреда, састављену махом са Жагровића и околине под командом командира Јове Брадаша. И поред добрих бораца у тој чети, невреме и непознавање терена допринели су лаки пад Буковог врха и ако га није било тешко бранити, али је био издвојен од грачачких положаја. Уз то тврдило се да четници који су држали тај положај, још нису до тада били искусили у Далмацији такве ватрене и крваве окршаје с партизанима, да би се те ноћи могли с њима ухватити у коштац. Ови заробљени четници су имали срећу да их партизани нису побили из своје тактичке рачунице, па су убрзо успели да се врате у своје четничке редове, као и четници наше 6. чете. После овог догађаја на Буковом врху, остао је стални коментар међу четницима, да 4. и 5. грачачка чета нису смеле бити смењене са Буковог врха, јер су, као домаћи, познавали тај терен и његову одбрану. (Поред пада Буковог врха и уласка партизанског батаљона у град међу четнике, трећа поражавајућа и застрашујућа вест у првом тренутку почетне борбе била је, да су партизани заузели и Градину, утврђену и најважнију коту непосредно изнад града, о чему ће бити реч доцније). Наш други поразни догађај и први комунистички почетни успех у борби, био је изненадни улаз партизана на трик, у колони, у западни, доњи део града, с правца железничке станице, код куће ковача Танасије Маричића, близо раскрснице путева Госпић-Обровац. Ту је била стража и главни положај према западу, кога је држала, такође, једна далматинска чета четника. Домаћи комунистички агенти, који су радили свој шпијунски посао, постигли су успех као водићи партизана, међу којима је овог пута био најглавнији Милош Ђекић из села Враце. Они су врло добро знали, не само како и где се налазе страже и положаји, него су запазили да се поједине јединице ДЧД смењују и да обично долазе у Грачац у колони двојних редова. Шпијуни су у партизанској команди детаљно описали овај начин четничке смене још пре борбе, па су тај исти начин и партизани применили за улазак у кишној ноћи у Грачац, добивши претходно знаке распознавања за цео гарнизон. Захваљујући киши, шпијунима и водићима, као и успешном заузимању Буковог врха и другим околностима, али изнад свега добијеним знацима распознавања, партизански команданти су се решили на убитачан и на самоубиствен потхват и корак, - да уђу својим трупама у Грачац међу четнике и да кољу и убијају кога стигну.
242
Цео ударни батаљон 2. бригаде 6. личке пролетерске партизанске дивизије, под командом бившег југословенског активног наредника Стеве Рашете-„Стевише”, родом из Лапца, у јачини од преко 500 одабраних партизана за ударање, до зуба наоружаних, формирали су се, на путу од железничке станице, у колону двојних редова и, тако у строју, имитирајући четнике и марширајући, нашао се заустављен од четничке страже на улазу у Грачац, на поменутом месту. На питање двојице четничких стражара у киши, ко иде, одговорили су да је батаљон четника који долази на смену, што су стражари прихватили не само могућим, него и тачним, поготово са исправним знацима распознавања. Док је чело тога партизанског батаљона у кишној олуји пролазило стражарницу, у томе истом тренутку група одређених кољача скочила је на двојицу четничких стражара, заклала их на лицу места, а други партизани са истим задатком овладали са осталом четничком посадом, која је мало даље лежала на мртвој стражи, немогавши пружити никакав отпор у таквој грозној ситуацији. Према нашим подацима, непријатељ је могао да добије знаке распознавања од заробљених четника на Буковом врху или, још вероватније, од оног курира који се „непримјетно извукао из Грачаца и донео повољне податке” у село Тупале пре почетка напада. После 23 године, партизански хроничар бави се у јусгословенској штампи о страдању партизана у борби на Грачацу, нарочито о страдању овог ударног батаљона, „који је изузетно цијењен”, а о његовом упаду у доњи град и о клању четничке страже каже ово: „... Бранко Огњеновић-„Ласац” с још двојицом бомбаша ускаче у бункер. Изнутра се не чује ни један једини пуцањ. Бранко оперише ножем”!111 Тако је цео овај партизански батаљон, са поменутом бројном снагом према објављеној комунистичкој статистици од преко 500 партијских најодабранијих бораца, ударника, ушао у доњи део града, без до тада иједног испаљеног метка, и нашао се међу четницима, који су по зградама спавали или су били на одмарању. Тек тада, наиласком на четнике, борба је почела. Изненадним уласком оволике масе наоружаног непријатеља међу четнике, може се замислити шта се могло догађати, поготово када је ушао са усташким нагоном на зверства! Како је борба почела са овог места, у доњи град су први долетели четнички официри и старешине, командант трупа мајор Томашевић, командант и ађутант команде места капетан Вуксановић и поручник Анђелковић. Они су распоређивали четнике у отпору, нашли се у окршају и са групама четника одбијали партизане, разгонили их и збијали на гомиле, али већ у тој почетној борби гину мајор Томашевић и поручник Анђелковић. За главнину четничких снага, овај напад и упад партизана у доњи град било је изненађење и невероватноћа, нарочито за Херцеговце, којима је узело времена док су схватили озбиљну ситуацију и заузели уличне и кућне положаје, које је тешко било одредити и заузети у измешаној маси четника и партизана, у мрклој ноћи, киши и хладноћи. Зато
243
су нам, поред своје признате храбрости, херцеговачки четници оставили знаке једне своје врло карактеристичне особине, која нас је у овоме нападу била изненадила и забринула. Рекли смо да су они сматрали партизане пљачкашима и недораслим да се с њима хватају у коштац, рачунајући и да су они спремни да се боре само из заседе и да убијају недужни народ по налогу Партије. Оног тренутка када су партизанске јединице упале у доњи град и када је прва борба почела, домаћи четнички курири и старешине одлетели су у зграде да јаве командирима херцеговачких чета, да заузимају положаје и да скачу у одбрану, јер су партизани у масама ушли међу четнике, што ови нису веровали. На ту вест командири и команданти су одмахнули руком, дајући знак да нема бриге. После кратког времена, грачачки курири су им поново скренули пажњу на тешку ситуацију, која не може бити тежа и опоменули да се партизани налазе на свега 100 метара. Командири су им безбрижно одговорили: „Не брините, нека их, чекаћемо их овде да наиђу, да их похватамо, иначе неће ни један изнети живу главу”! Тако је нешто и било, али и са нашим многим жртвама. Чак и командант свих херцеговачких јединица, капетан Милорад Поповић, није у почетку веровао, да су партизани упали у град. Тадашњи командант Места, капетан Миливој Вуксановић, бележи о томе случају следеће: „... Утрчах у школу у којој су биле херцеговачке јединице и нађох капетана Милорада Поповића, који још није веровао да су партизани упали у град. У томе моменту утрча у школу један босански четник, мислим да се звао Бранко Богић (међу првима опалио пушку на усташе у устанку у Дрвару,) и да је био пратилац мајора Михаила Томашевића. Он нам јави да је мајор погинуо, да су партизани ушли у град и да су заузели болницу. Нису му веровали и неки Херцеговци почеше да вичу да је партизан, саботер и да га треба убити, али спречих то и наредих да се држи под присмотром, док се ствар не провери. Таман свршисмо са Богићем, кад утрча у школу Лука Рађеновић из Главице Ђекића, и као без даха поче да нам прича да су партизани заузели болницу и да у колонама продиру кроз град. Опет иста ситуација као и са Богићем. Наредих да и њега ставе под присмотру. Један четник дође и предаде ми пушку мајора Томашевића. Рече да је мајор смртно рањен, да је дуго лежао у снегу, изгубио крв и умро. Рече да је поручник Анђелковић погинуо недалеко од њега, испред апотеке. Ситуација је сада била свакоме јасна”. Али кад су херцеговачки команданти оценили шта се догађа, кренули су у бој, да збијају партизане у гомиле по киши и снегу, па је настало крваво поприште и пролевање људске крви. Четници Босанци, Херцеговци, Далматинци, који су били у доњем граду, искочили су и ступили у одбрану око себе и тако изненађени заузимали одбранбене положаје и падали као снопље. Партизани су се бацили, да на брзину побију што више могу, пре него што се четници могу снаћи, да се доче-
244
пају већих зграда, да формирају и утврде свој борбени положај ради освајања целог града, па су се једним делом упутили одмах на болницу и заузели њено приземље. На маломе простору, на главној улици, по споредним путевима, око зграда, - куће Дмитра Растовића, Вује Лабуса, Дане Мандића, апотеке, око болнице, све до среског начелства, сукобило се преко хиљаду наоружаних људи, скоро измешаних, као на Косову, око у око, прса у прса; настало је хрвање, убијање, крвопролиће, у киши, на снегу, у помрчини, у води, где је било тешко распознати ко је четник а ко партизан. У прва два сата борбе обе стране су биле у коштацу, па и све до пред зору, не знајући где је чији положај; људи су падали мртви и рањени и тако остајали у снегу, а вода је разносила крв. У ово почетно време и даље кроз сву ноћ, борба је трештала на све стране око свега Грачаца и у њему тутњела хука аутоматског оружја. У језивој ноћи изгледало је да се Велебит љуља а земља тресе. Ова битка, на овај начин, између четника и партизана у Грачацу, има у једном смислу - по препаду и злочину партизана, најсличније упоређење са борбом на Сливници 1913 када су Срби били нападнути од Бугара. Извршење оваквог упада међу четнике, не може се приписати партизанској војничкој храбрости, него злочину КП, која их је натерала да гину и друге кољу за њен рачун. Она их је обманула, да се у Грачацу налази „шака четника које треба побити”! Три најугроженија четничка положаја Градина, Болница и Главица Ђекић Одвојено од жестоке борбе на северном делу града, на Брду Цвјетковић и у селу Гатићи, кога су бранили Босанци и Грачани, као и на источном, најугроженија три четничка положаја у току почетне борбе у првој ноћи, после пада Буковог врха и уласка партизана у град, била су: Градина изнад града, Болница у граду и село Главица Ђекић, 500 метара удаљена јужно од града, на путу за Обровац. На сва три ова положаја комунисти су највише и самоубиствено кидисали да их освоје. ГРАДИНА је најважнија одбранбена и непосредно доминирајућа кота изнад града. Она је у овој борби имала свој крупан драматичан детаљ и постала легендарна тачка грачачке битке, јер је борба на Градини остала грачачком народу и четницима у дубокој успомени и забележена као спасоносна. Градином се зове једна нарочито лепа узвишица, брдо, које просто виси над самим Грачацом и њим целим савршено и директно доминира. Њено јужно подножје се врло стрмо спушта у град и додирује „Чичино” врело и мост на реци Отући, који дели град. У прибрежју Градине је католичка црква. У северозападном правцу, Градина се веже својим каменитим кршем и пештеријама са Буковим врхом и даље са планином Ресником. Градина је позната по турском утврђењу и ископинама, још пре него што ће туда проћи Напо-
245
леонова војска. Њеним падом у непријатељске руке били би не само угрожени сви четнички положаји, него и изгубљени, јер је она инструментална тачка за исход битке. Због оваквог свога значаја била је прва на удару. Упоредо са падом Буковог врха и уласком партизана у град, пала је у руке партизана и Градина, коју је држала једна група, вод, четника из Далмације, са Косова. Ови четници нису заробљени, већ су под притиском јаке снаге били присиљени да напусте положај. Четници у Грачацу нису могли тога тренутка да претпоставе у каквој смртној опасности су се нашли: Букови врх заузет, Градина заузета, а преко 500 наоружаних партизана оперишу у доњем граду и борба пламти око целог опкољеног Грачаца! Све се ово одиграло у пола сата почетне борбе. Велика је срећа била у томе, што је за напуштену и од партизана заузету Градину на време сазнао Марко Ћућуз, командант 1. батаљона четничке бригаде „Гаврило Принцип”, и још већа, што је он схватио њену важност и сву опасност што је пала у руке партизана. Својом личном инцијативом, Ћућуз је одмах упутио два вода четника из свога батаљона под командом Миће Ковљенића и Никодина Добријевића, са задатком да Градину преотму од партизана и заузму је по сваку цену, што је био врло смео и тежак задатак. Храбри Босанци са Принциповог Грахова кренули су уз стрму падину у мрклој ноћи са пушкама и бомбама у рукама, по снегу, у киши, олуји и клизавици, па су под борбом и обасипани ватром заузели Градину на јуриш, протерали непријатеља с те коте на другу и заробили пушкомитраљез „Брно”. Тај подвиг је још у току борбе поздрављен као чудо од јунаштва и јуначке среће у таквој ситуацији. Повратком Градине у четничке руке, задржавши је до краја борбе, Марко Ћућуз и његова два вода са водницима неизмерно су допринели спасу Грачаца. Јер, да су партизани задржали Градину у својим рукама до сванућа, што би им дало прилику да се утврде у камену и рову, имали би контролу над свима четничким положајима, па судбину Грачаца неби било тешко предвидети. Поред свих јуначких подвига других четничких јединица у току ноћи и следећа два дана борбе, завршни резултат коначне битке зависио је понајвише од случаја у чијим је рукама Градина. Ово се односи на Градину-коту, а партизани су и даље држали у продужетку северне и западне гребене и положаје Градине према селу Азаповић. Одатле су вршили сталне нападе и и јурише на ова два вода четника на коти, па је Ћућуз замолио команданта херцеговачких четника да упути појачање на Градину, када је стигла чета Херцеговаца под командом познатог старешине-Крцуна. Поред сећања на Херцеговце, ови босански четници и Маркица Ћућуз постали су, подвигом на Градини, у очима грачачког народа и четника грачачке бригаде прави јунаци и у њиховим душама и у сећању остали са најлепшим успоменама и признањем. Од тада су четници Грачаца често певали песму: Босна, Лика једнога су рода, Само их је преградила вода.
246
БОЛНИЦА се налази на јужном делу доњег града, према селу Главица Ђекић и Велебиту. Уласком у град са запада, један од својих главних концентрисаних удара, партизани су извршили на болницу, која је врло важан објекат и доминирајућа стратегијска тачка, са које би имали контролу и регулисали своју операцију у доњем граду. Оно што је по важности Градина била за цео град, то је била болница за доњи град. Заузимањем болнице, партизани би потпуно отсекли већ опкољену Главицу Ђекић, олакшали би њено заузимање и пао би доњи град. Одбрану болнице сачињавало је тридесетак лакше болесних и рањених четника, који су собом имали оружје, и болничко особље. У њој је била мала четничка стража под командом поднаредника-ђака Миодрага Пуље, који је организовао отпор и одбрану. Главни болнички лекар је био Др Виловић, Хрват из Сплита, солунски добровољац. Такође је на служби у болници био санитетски наредник Владо Љубоје, родом из Црног Луга, четник босанске бригаде. Међу болничким особљем те ноћи биле су болничарке, девојка Милева Цвјетковић из Грачаца, девојка Данка Добријевић од Босанског Грахова, и још неколико девојака болничарка из Грачаца, чија имена не објављујемо. Силним нападом и бацањем бомба у доња оделења, партизани су заузели приземље болнице, а четници и болничко особље су на брзину изнели све болеснике на горњи спрат и на њему успоставили одбрану, навукавши разне сандуке на врата и прозоре да одбију партизанске бомбе, па је настала тешка унутрашња борба између болесних четника и нападача, која је трајала целу ноћ. До болнице је долетео курир грачачке бригаде, четник 1. чете, Станисављевић Дамјана Мане„Мацо” и погинуо на вратима болнице. Међу четницима у болници био је и пуковник Димитрије Узунчевић, који је у предвечерје напада стигао у Грачац по својој високој дружности и заноћио у болници. Он је са горњег спрата предводио отпор и храбрио болесне четнике да се бране. Изишао је на степенице горњег спрата, које воде у приземље у коме су били партизани и са осталим четницима тукао непријатеља својим карабином, али је и он смртно погођен партизанским метком и јуначки пао. У тренутку његове погибије, недалеко од њега био је четник босанске бригаде, Марко Поповић из Црног Луга, који ми је испричао овај отпор у Болници. (Морам овде указати на нетачност у књизи Неђељка Б. Плећаша, „Ратне Године” 1983, стр. 180, где се наводи да су партизани побили у болници на спавању пуковника Узунчевића, Мајора Томашевића и друге, што није тачно, јер су они јуначки погинули у борби.) У овом првом налету партизана погинула је у болници болничарка, девојка Милева Цвјетковић, са територије 4. грачачке чете, кћерка Душана-„Дуде” и Саре Цвјектовић. Током ноћне борбе, четници су избацили партизане из приземља и навукли разни материјал на главна врата, да ови не убацују бомбе кроз њих, али је приступ болници других четника био немогућ за помоћ, јер је око ње био брисан простор, које је непрестано обасипан ватром. Запрепаштени отпором болесних четника, у којима је у сваког било срце од јунака, и немогавши је целу ноћ заузети, партизани су поку-
247
шали да преваре четнике. О томе нам прича четник из босанске бригаде, Илија Поповић из Црног Луга, који се тада са осталим борио из болнице, и каже нам да су партизани позивали четнике: „Не пуцајте, ви сте болесници, вама нећемо ништа”!112 Отпор из болнице болесних четника био је примерна и храбра одбрана, класичан и јединствен пример ратног јунаштва: где болесници и болничко особље одбијају душмански и лудачки напад комуниста! Одлика ових браниоца показана је у њиховој присебности у моменту када су пред собом видели страшног непријатеља који је продро у приземље болнице са намером да све побије. Нема сумње да је њиховом јуначком отпору доста придонело присуство и лична борба старог ратника, пуковника Узунчевића, пре него што је у одбрани свој живот пред њима положио. Тек у зору, у прво свануће, херцеговачки четници су продрли до богнице и потисли непријатеља за пар стотина метара. Међу првима у болницу је ушао на челу једног оделења Радивој Тепавчевић, кога видимо на једној слици из болнице са болесницима. Село ГЛАВИЦА ЂЕКИЋ било је посебно опкољено у опкољеном Грачацу и на њу је била друга по жестини најватренија и по снази највећа партизанска навала. Партизани су је отсекли од главнине четничких снага у Грачацу и пришли су до 50 метара до сваке куће и сваког четничког положаја. Поред ударних јединица упућених директно на Главицу, велика комунистичка резерва је постављена и чекала дужом железничке пруге испод Велебита, што је партизанску снагу на овоме јужном грачачком сектору чинило око хиљаду бораца. Главна снага којом је ударено на четнике у Главици био је 2. батаљон, звани „Огњен Прица” 2. бригаде 6. личке дивизије под командом Станка-„Станише” Опсенице, искориштеног српског сељака из средње Лике, кога комунистичка штампа зове Кафеџија из Љубова. Комесар тога батаљона је био Томо Никшић, Хрват, онај што су га лажно претстављали Србином, Петром Ракићем. Село Главицу Ђекић је бранио стационирани херцеговачки батаљон-Зубачки и 6. грачачка чета. На Главицу је сипала непрестана ураганска митраљеска ватра тако да је у води, киши и снегу све горело, а храбри браниоци су се држали јуначки.
Северни и источни положаји Одвојено од напада батаљона „Марко Орешковић” из 1. партизанске бригаде на Букови врх који је остао у његовим рукама све до пред крај битке, северне и источне пределе грачачких положаја, од леве обале реке Отуће, па линијом преко села Гатићи, Брдо Цвјетковић и источно око града, село Контићи и Брдо Вуколић, нападала је друга равна хиљада партизана, потврђена комунистичком штампом. Ова снага била је подељена на две групе, свака по 500 бораца, два батаљона 2. бригаде 6. личке дивизије: 1. батаљон под именом „Стојан Матић” који је ударао са севера и 3. батаљон под именом „Мићо Рада-
248
ковић”, који је нападао са истока, под командом Николе Плећаша. Ове положаје на целом овоме опсегу са севера и истока држале су босанске и херцеговачке јединице и три чете грачачке бригаде под командом капетана Марка Црљенице. На овим положајима партизани нису могли да продру. Преглед битке на бојном попришту прве ноћи 13/14 јануара и сутрадан Цела судбоносна ноћ 13/14 јануара проведена је у тешкој и одлучујућој борби између партизана и четника на свима положајима око Грачаца и продужена без престанка и без смањења цели дан 14 јануара и трајала цео 15 јануара са завршетком 16 јануара у 8 сати ујутро. Посебно у доњем граду, као што је речено, ноћ је проведена у борби прса у прса, на живот и смрт из блиског отстојања, у нападу и одбрани, у међусобном убијању испред себе и око себе све до пред зору. Ту се је на врло малом простору, далеко мањем од пола квадратног километра површине, сукобило и ухватило у смртни коштац преко 500 партизана који су упали у град и око 800 четника који су били у овом делу града. Укратко, ситуација је била више него очајна: Букови врх пао и остао у рукама партизана, у град упао цео партизански ударни батаљон, Градина била заузета, па повраћена, али и даље под ураганском ватром, нападима и јуришима; болница угрожена; цео Грачац опкољен двоструким обручем и под ударцима са свих страна; Главица Ђекић опкољена и под неиздржљивим нападима. Већ у првом окршају на почетку борбе изгинули су високе четничке старешине и команданти. Први је погинуо испред болнице командант свих трупа мајор Михаило Томашевић, затим и поручник Боривоје Анђелковић на путу код апотеке. Пуковник Узунчевић погинуо у болници. Команду над свима трупама после погибије мајора Томашевића преузео најстарији официр у граду, артилеријски капетан I класе Миливој Вуксановић. Такође у почетку борбе погинуо је недалеко од болнице командант 2 батаљона босанске четничке бригаде витез-наредник Бранко Торбица и његов пратилац Тимшо Соколовић. Заробљен је командир чете тога батаљона Илија Арежина са двојицом четника, Никола Стојаковић и Никица Кецман, који је један из прве петорке, која је отпочела устанак против усташа у Дрвару. Партизански упад у доњи град био је страшан и језив и за видети и за чути, јер су имали у задатку да изврше смртну казну покољем над свима четницима, изречену од КПЈ и њеног огранка КПХ, али Божија моћ и воља и четничка храброст су тај злочин спречили на дивљење сваког ко је за ову битку чуо, па чак и на признање непријатељанападача који о овој борби пише и после скоро пола века. Ова борба у Грачацу, ове ноћи и на овакав начин, има врло мало или нимало сличног упоређења у целој Југославији за време II светског рата. (Да је ова борба резултирала партизанском победом у место четничком,
249
онда би на страницама историје комунистичке револуције битка на Грачацу била превазишла битку на Неретви и била би упоређена са битком на Стањинграду.) Мркла ноћ, киша и снег, поплава, грмљавина, хладноћа, митраљеска ватра с обе стране, потоци крви и падање жртава стварало је невиђени пакао, али пакао са кланицом и касапницом, јер је из партизанских хорди севала ватра и зевала смрт, која је хтела да све усмрти и прогута по наређењу партизанског воћства: Бакарића, Блажевића, Наглића, Пијаде, Броза, Маноле и других. У томе паклу, у доњем граду, чупало се целу ноћ за гуше, међусобно давило, падало, бранило и убијало скоро око 1300 наоружаних људи из две супртоне војске, нажалост Срби, из два супротна табора, два света створена од комунистичке партије. По узмешаној бројној војсци од два непријатеља, по узаном простору на коме се одвијала и по циљу нападача, ова борба у Грачацу има упоређење са две историјске битке српске војске, са оном коју смо напоменули - на Сливници и оном са Косова поља; са разликом што су партизани изненадно и мучки упали у Грачац да кољу, док су обе војске за битку на Косову - и турска и српска - вршиле своје благовремене припреме. У опкољеном Грачацу и под стегнутим обручем смрти, за четнике је било од животне важности, да својим отпором издрже прву ноћ, да задрже даљи продор партизана док не сване, да би у зору тачно оценили непријатељске положаје и снагу; да би се могли правилно оријентисати, извршити против напад, одбити их и избацити. Зато су, кроз ноћну борбу и отпор, мокри и смрзнути, четници чекали зору као озебао сунце. Четничка војска храбрих витеза у току ове прве ноћи, која је била дуга као вечност, показала је јунаштво над јунаштвом у сузбијању навале смртоносног непријатеља. Свака и најмања четничка јединица искочила је на положаје, оперисала храбро на своме простору и била упућена искључиво на себе и на отпорну снагу свога сваког четника. Сваки четник те ноћи је био витез, јунак, сваки нижи старешина био је четнички војвода кова Поповића Вука, а сваки виши старешина био је прави војсковођа, јунаштва Милоша Обилића, предводећи храбро војску и пред њом први гинули. Село Главица Ђекић било је партизанска мета и освајачки циљ. Са потпуно опкољеним и од Грачаца отсеченим четницима није се могла успоставити веза. Командант херцеговачког батаљона-Зубачког, поручник Душан Вучковић, слао је неколике четничке тројке да продру у Грачац, вероватно не знајући какав се окршај у њему води, али су све изгинуле. Вучковић је онда са пратњом кренуо лично да допре до града, да се састане са командантом корпуса, да реферише о стању у опкољеној Главици и да добије инструкције, али је и он погинуо близо куће Дмитра Растовића. Његово мртво тело партизани су ножевима унаказили. Најзад пред зору, јавила се за курира из Грачаца у Главицу четничка јунакиња, девојка Дара Мрдаљ, родом из села Томингај, са територије 5. чете. Захваљујући својој куражи, способности и срећи, она је кроз кишу куршума срећно прошла ватрени терен и стигла у
250
Главицу, упознала се о стању, пренела поруке главне команде, повратила се одмах у опкољени Грачац, поднела извештај о стању и о погибији команданта Вучковића и свих четничких курира. У знак признања за њен тај и многе друге подвиге, четници су је из поштовања звали четничким војводом. И она је следеће године положила свој млади живот када су је партизани ухватили и стрељали. И ако је битка на Грачацу трајала три ноћи и два дана, она је по многим знацима била решена још прве ноћи, пред зору, у корист и са победом четника, чим су они, после датих великих жртава, зауставили комунистички налет и продор на свима фронтовима, нарочито овај у доњем граду. Нашавши се на туђем тлу и суочивши се са јаким отпором, партизани нису могли заузети ни једну већу зграду ни продрети даље преко иједног положаја. Држећи их под ватром и рушећи их као снопове, четници су пред зору у доњем граду довели партизане у пометњу на бојном разбојишту и почели преузимати борбену инцијативу и добијати знаке контроле и борбене надмоћи. У току ноћи снег се у киши увелико растопио, вода свакуд нарасла, река Отућа набујала да је једва пролазила испод моста, па је терен грачачких бара и луку претворила у поплаву и потоп. Изгледало је да се небо саставило са земљом, што је са митраљеском ватром и праском бомба наводило на помисао, да је дошао смак света. И са гледишта такве временске непогоде, Божија воља је хтела да казни партизане нападаче и да помогне четницима браниоцима својих живота и људских права. У оваквој пакленој ситуацији осванула је у Грачацу тужна и трагична нова српска православна 1943. година где су једни Срби доведени и натерани да за рачун туђина кољу и даве друге Србе. То је била партизанска борба „против окупатора”, који је Грачац напустио у новембру 1942. Дан 14 јануара је освануо, киша је престала, али је осванула и нова српска гробница, на обе стране, у снегу и води, попут оне Плаве из I. светског рата, јер су гомиле људи лежали мртви на путевима и око кућа, а да до њих многих нису могли ни партизани ни четници. До којих смо могли прићи, тела мртвих су склањана под кров. У свануће свак је остао на обе стране укопан тамо где га је зора затекла. Ко се појавио главу је лако изгубио. Сванула је зора, па ће бити дана, али ће тек сада бити боја и мегдана, јер је јутро јасно показало и открило све партизанске положаје. Са свима својим запоседнутим положајима, партизани су држали стегнути обруч око Грачаца. Сав ударни партизански батаљон у доњем граду, до сада проређен губитцима, принуђен је у току ноћи да се прибије и концентрише у засеок Азаповић (Гаћеше) поред града, још на ужи простор и у само подбрежје Градине и Буковог врха. Ту су, у кућама, у подрумима, конобама, зидовима, камењарима и бункерима изнад села утврдили своје положаје, одакле ће продужити још пуна два дана жестоком борбом, али ће ту скоро сви наћи своју гробницу и скупо платити својим животима заблуду напада и душмански план покоља четника. Зора је открила злочинце на злочину.
251
Када је освануо 14 јануар, када се видело и оценило опште стање ратног попришта, одржана је конференција свих виших старешина, израђен план даље борбе и издано врло строго наређење свој војсци и народу, како треба да се бори и држи док опасност траје. Будући да је горњи град, на кога је навала била са севера и истока, био крцат избеглим народом, четничка команда је издала наредбу народу, да нико не сме изићи из куће, нити отворити прозор или врата, како би се могло лакше обрачунати са непријатељем. Свима четничким јединицма издато је наређење, да ни један старешина не сме предузети никакву акцију нити инцијативу без претходног одобрења главне команде, већ свак мора остати непомично на својим положајима, како би се битка што успешније водила и непријатељ био побеђен. И тако је, осим урнебесног клоктања митраљеза, завладала у граду тотална празнина и пустош; сваки четник био је у своме заклону и рову под борбом, а сав народ у подрумима и конобама. Иста наредба важила је и за Главицу Ђекић. Целог дана 14 јануара водила се борба са блиског отстојања, тако рећи на дохват руке једни од других. Сваки неопрезан покрет скидао је главу партизану и четнику. Поплава око села Главица Ђекић из претходне ноћи, која је ниски терен претворила у зелено, хладно и смртно језеро, раздвојила је партизанске јединице, оне које су у почетку напада пришле до пред четничке положаје, које се не могу повући, - од оних које су биле у резерви дужом железничке пруге преко Велебита, одакле им не могу доћи у помоћ. Друга ноћ 14/15 јануара и сутрадан Друге ноћи, 14/15 и цео дан 15 јануара продужена је жестока борба на два главна фронта: Главици Ђекића и под Градином у селу Азаповића, под којом је био прикован ударни партизански батаљон. У исто време четничка команда је искористила ноћно време за извлачење мртвих и рањених из претходног дана, као и за оцењивање најслабијих партизанских тачака и њиховог борбеног дејства, стварајући планове за коначну битку и за заробљавање што већег броја непријатеља. Оне, у селу Азаповић, из ударног батаљона, који је био гарда 6. личке дивизије и осталих пролетера, сада прикљештени уз падине Градине и сатерани у куће и за зидове, четничке старешине позивале су их на предају, али су они одбили јер им је наређено и од њих тражено из Брувна, из штаба Иве Маноле, да свој задатак морају да изврше. Ушавши у колони двојних редова пре 36 сати, ова ударничка војска од 500 људи, нашла се у смртној мишоловци, изложена сигурним погодцима као мета на војничком стрелишту. До овог момента партизани су већ сами газили по својим рањеним и мртвима, што је доцније, после рата, њихова штампа признала и доста пута поновила. Били су присиљени да се укопавају, још увек мислећи на помоћ своје главнице и њен успех на другим фронтовима, а та главнина је била већ при от-
252
ступању. За своју одбрану правили су заклоне и бункере, спајали коридоре између кућа и зидова, али је било све узалуд. Већ пре подне 15 јануара партизани су се на источном и северном фронту потпуно деморалисали, умањили своју ватрену моћ и најзад постепено отступали од прве ватрене зоне у оближња села, да превијају рањенике и да одвлаче мртве сеоским колима. Увидели су велику разлику између пропаганде својих политичких комесара и стварности када су у питању четници. Главна четничка команда, одакле су издаване све инструкције и наређења за борбу била је стално у доњем граду, где је било највеће поприште. После оних изгинулих високих старешина, остала су добро позната у грачачкој борби још петорица командујућих официра, који су од почетка до краја остали на своме командном и најопаснијем месту. То су били тројица капетана, Миливој Вуксановић, Милорад Поповић и Марко Црљеница и два поручника, Вукашин Мугош и Милан Шућур. Они су одиграли сјајну своју командну улогу, показавши личним примером у срмтоносним тренутцима присебност, истрајност и храброст. Штаб команданта далматинских јединица, поручника Милана Шућура, на кога је удар најпре налетео и чији су војници били поклани на стражи, остао је непомичан од почетка до краја, у сред разбојништва, у згради обућара Вује Лабуса, пред носом и цевима партизана. Огорчена борба трајала је цели дан 15 јануара на положајима у Главици Ђекић, на коју је ударала, као што смо рекли, велика комунистичка снага, чију нападачку главну улогу је вршио јуришима батаљон „Огњен Прица”. Комунисти су овде тукли наше положаје са толиком жестином и са толико убитачном навалом, да су митраљеским метцима пробили дебеле камене зидове многих кућа, из којих су се четници бранили, али исто и са намером да фамилије побију, јер су прозори и врата била изрешетана. Гледао сам после завршене борбе зидове дебеле пола метра куће Јове Ђекића-„Кожице”, које су партизани митраљезима пробили и направили толику рупу, да се је кроз њу човек могао провући. У тој својој кући погинули су 15 јануара Јовина супруга Дева и син Душан, а кћерка Милка је рањена. На непуних 50 метара даљине од Јовине куће било је партизанско митраљеско гнездо. Кад је остатак преживелих партизана успео да одатле побегне и да се најзад потопи у води, нашли смо на томе месту огромно брдо празних митраљеских чаура. У овој дугој и тешкој борби било је много погибија, напада и против напада, много јуначких подвига, сцена и догађаја. По подне 15 јануара, када су притиснути партизани још пружали очајнички отпор и вршили напад, погинуо је у доњем граду један од признатих грачачких јунака, командир 4. грачачке чете, Брчин Давида Никола, који је био велики четнички организатор, храбар и одважан борац и старешина. Пошто је на положају његове чете, на Брду Цвјетковића, тога поподнева борба била при завршетку, отишао је преко моста у доњи град
253
да се тамо бори. Стигао је на четнички положај и заузео свој непосредно испред партизана, у згради Вује Лабуса, где га је кроз прозор погодио партизански метак у чело. Поред њега био је поручник Милан Шућур. Брчин је предвече пренет у кућу Мане Контића, где му је била фамилија, а тога дана умро му је синчић стар годину дана, па су отац и син чекали да се борба и непријатељ протера, да буду сахрањени када и остали погинули четници. Такође је 15 јануара погинуо у доњем граду командант 3 батаљона босанске бригаде „Гаврило Принцип”, потпоручник Петар Роков, Хрват из Далмације, који је као четнички старешина положио свој живот. У исто време погинули су и два четника његове јединице, Бошко Балаћ и Вукић Принцип, брат од стрица јунака Гаврила Принципа. У рату се дешавају разни случајеви: Петар Роков лично је руковао малим бацачем, којим је разарао партизанске положаје. Један партизански метак погодио је Роковог помоћника на бацачу кога је само ранио, а убио је Рокова који је позади стајао. Преносим из забележака тадашњег команданта Места Грачаца и команданта трупа капетана Вуксановића, још два лична подвига у борби од 15 јануара: „Својим упадом у доњи град прве ноћи, партизани су заробили код куће Дане Мандића једног младог четника поднаредника, Далматинца из Врбника, и с њим мали бацач и одвели га у село Азаповићи, где су га користили да сада туче четнике бацачем. У време четничког противнапада, када су партизани били сметени борбом и ватром, овај поднаредник је дограбио заробљени бацач и носећи га на себи успео да побегне до пред четнички положај, где му је требало још само десетак метара да ускочи у четнички заклон. Хватајући прилику да престане ватра и да претрчи тај простор, подигао је мало главу да осмотри терен и у томе моменту га је партизански метак погодио у главу и на месту остао мртав”. Четнички јунак, девојка Дара Мрдаљ, после опасне и успешно извршене курирске службе одласком у село Главица Ђекић 14 јануара, извршила је још један подвиг 15 јануара по подне: „Приликом трчања из села Азаповић долетела је кроз ватру на четнички положај млада девојка Десанка Гаћеша, кћерка Анкина, одакле ју је требало пренети у болницу ради помоћи, али је то било немогуће због јаке партизанске ватре која је брисала прилаз болници. Јавила се сестра Дара Мрдаљ, да ће она рањену девојку однети у болницу. И поред наређења да то не чини, јер ће обе погинути, она је узела рањену Десанку у наручје и однела је. И ако је око њих димило од партизанских зрна, ни једно их није погодило, па је рањеницу унела у болницу и срећно се повратила на четнички положај кроз исту ватру. „Нема смрти без суђена дана”, чули су се узвици четника из заклона, дивећи се и честитајући Дари”!
254
Трећа ноћ и треће јутро: опкољавање партизана и завршетак битке Завршетак овог историјског боја био је тамо где је и почео. Ноћ 15/16 јануара проведена је у периодичним борбама и повременом затишју. Обе стране су грчевито кројиле последње планове, како да победе или да главе спасе, партизани како да се из пакла и са бојишта извуку, а четници како да их опколе и савладају. Те ноћи је четничка команда приступила извршењу свога опсежног плана, - опкољавање партизана са северне стране. У ту сврху четницима је требало да се најпре пробију и зађу у партизанску позадину, да изврше опкољавање заузимањем Буковог врха, а затим да ударе једновремено с поља и изнутра из града, на партизане концентрисане у селу Азаповићи, а онда свршити са Главицом Ђекић. Тај смео подвиг и ризичан задатак извршили су један херцеговачки батаљон и 1. батаљон босанске бригаде под командом Марка Ћућуза. Ова снага кренула је по плану, ноћу, са моста на реци Отући, поред источне стране Градине и поред реке Башинице, газећи поплављене драге, правцем изнад села Тиљци, према Буковом врху, на коме су прве ноћи партизани заробили једну далматинску чету четника. На овоме простору, четници су се били изложили резервним комунистичким снагама изнад села Љубовића, где су дочекивале рањене и мртве партизане с фронта, са грачачких положаја. Али, партизански „Крнтијаши Марка Орешковића” су благовремено побегли. Изишавши на Букови врх, јединице оба батаљона су се у свануће спустили низ његове падине ка Грачацу и опколиле све партизане у Грачацу који још нису били изгинули. Око 8 сати ујутро 16 јануара, када су четничке јединице извршиле опкољавање и заузеле положаје за напад, испаљене су ракете, као знак да је борбени терен окружен, што су други четници, у граду, са зебњом и нестрпљењем чекали. У томе тренутку отворена је ураганска четничка ватра са свих страна на партизане, фронтално и с леђа, прилазећи им све ближе и стежући све мањи обруч. У паници и избезумљени, у бегству, а бежати није било куда, цео партизански батаљон је изгинуо, осим дваестине која се предала. Погинуо је командант батаљона Стевиша Рашета, политички комесар Рацо Кораћ, командири чета и многе старешине. У последњој борби, по погибији команданта, команду над преполовљеним батаљоном је преузео командир чете, предратни комунац, Милан Танкосић, родом од Срба, који је у овој околини био комунистички организатор и убица многих Срба, укључујући и народне прваке, међу којима и Николу Дрчу, кога је убио својом руком. Он је напустио своје другове „ударнике”, није му било до другарства, ни до борбе до последњег, већ је кукавички побегао и извукао се жив у време почетног опкољавања.
255
Још пре опкољавања изгинуле су огромне масе партизана и партизанки. Изгинули су сви до једног који су покушавали да отступе уз стрмо и голо брдо покривено снегом и ледом, јер су их четнички митраљези рушили као сламке из непосредне близине. Мртви партизани су били покрили читаву снежну стрму падину од дна до врха изнад села Азаповићи, која се на белом снегу сва црнела од лешева, смрзнутих и укочених као леденица са крова од куће, од којих се није могло пролазити. Призори су били ужасни и онакви какви су могли бити на једном уском и крвавом ратишту, где се борба непрекидно водила пуних 57 сати. Куће су биле демолиране, прозори и врата разбијени од пушчане и бацачке ватре. По партизанским положајим било је разбацано оружје и муниција на све стране, као на свакоме разбојништву и у пораженој војсци. Партизански лешеви су лежали по свима кућама, чак на креветима, где су били превијани и умирали. У подрумима смо налазили мртве коње и поред њих мртве партизане за које су се склањали за време ватре док су их гранате тукле, а у заклонима иза митраљеза укочене митраљесце. После много година писао је у штампи о овој борби на Грачацу, као своја „сећања”, ондашњи командант 2. бригаде 6. личке партизанске дивизије Милош Узелац, који је командовао једним фронтом у нападу. Он каже: „... Ситуација у којој се нашао ударни батаљон била је прави пакао... У томе паклу смо изгубили најдивније борце”. Узелац је спасио своју главу само зато, што је командовао из далека. Распадом овог северног фронта, после источног и коначним поразом партизана, борба на Грачацу је била завршена, па се распао и јужни партизански фронт око села Главица Ђекић. Противнападом Херцеговаца и 6. грачачке чете, партизани су натерани да скачу из својих положаја у поплаву дубоке хладне зимске воде, остављајући црвене трагове крви. По води су непомично пливали рањени партизани и њихови мртви лешеви, као мртве рибе, укључујући и леш команданта 2. батаљона „Огњен Прица”, Станише Опсенице и његовог заменика Милана Шарца. По утврђеним подацима на свима положајима око Грачаца погинула су 42 четника, међу којима 5 официра и 2 жене, а партизана је погинуло 516 и 26 заробљено. Сахрана четника и партизана Завршни чин ове тешке трагедије и драме српског народа, срачунато спроведене од КП, било је прикупљање и сахрана стотине мртвих партизана и четника, 17 јануара. Истог дана, у различито време и на различит начин, сахрањени су погинули обе војске. Четници, на хришћански начин, црквеним обредом и опелом свештеника у духу славне српске православне вере и идеје за коју су се борили за Крст часни и слободу златну. Партизани, у духу њихове идеје за коју су се борили против Бога и Крста, против хришћанства и вере и против српских традиција и слободе, као безбожници без опела и свештеника. Али,
256
без обзира што су били непријатељи и зверски поступали, одата име је пошта као мртвима и сахрањени су у огромну заједничку гробницу. Сахрана 42 четника и две жене (нажалост немамо списка са именима свих погинулих) извршена је на тужан али свечан начин, са испраћајем и поштом, каква се одаје јунацима Равне Горе. Основано је ново гробље у порти с јужне стране српске православне цркве, између храма и парохијске куће и ту су сви сахрањени. Погребом је руководио Одбор за сахрану, кога су сачињавали поручник Милутин Шућур, поручник Јанко Мугош и Коста Тркуља. Позвани су грачачки мајстори да направе 42 мртвачка сандука, а Коло Српских Сестара на челу са госпођом Видом Ристовић спремило је све остало што је било потребно. Око подне стигли су за сахрану високе четничке старешине, који су се нашли на Тромеђи: изасланик министра војске и морнарице генерала Драже Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић; изасланик команданта Западне Босне, Лике и Далмације војводе Илије Бирчанина, начелник његовог штаба капетан Радован Иванишевић; командант Источне Босне и Херцеговине војвода мајор Петар Баћевић; командант Динарске Четничке Дивизије војвода Момчило Ђујић; војвода Добросав Јевђевић; војвода Мане Роквић, војвода Ђедо Ђекић, капетан Неђељко Плећаш и друге старешине. Њих су дочекали тројица команданата из Грачаца капетани: Миливој Вуксановић, Милорад Поповић и Марко Црљеница. Високе старешине су најпре упознате о току и исходу ове дуге и тешке борбе и одведени до мртвачнице где су се поклонили сенама изгинулих четничких јунака, а онда су им на другој страни града, преко пута, показане гомиле прикупљених партизанских лешева, као и заробљеници с којима су разговарали. Дуга поворка војске и народа са 42 сандука погинулих четника ношених од преко 200 четника, на челу са свештеником Милом Арежином из Босанског грахова и три црквене литије, кренуло је од мртвачнице око 2 сата по подне градском главном улицом у правцу српске православне цркве, са чијег високог торња су звона тужно обавештавала сахрану, у њену порту где су чекале ископане раке и постројена почасна јединица. На челу поворке ношен је ковчег са посмртним остацима пуковника Узунчевића, кога су носили 4 официра у ниском положеном ставу на пречкама. С десне предње стране пратио га је мајор Петар Баћевић, а с леве мајор Миодраг Палошевић, а упоредо и позади група других официра и команданата, међу којима и начелник штаба ДЧД мајор Давид Шошкић. Опроштајне говоре одржали су напред поменуте високе старешине: војвода Петар Баћевић одајући почаст палим херојима из многих српских покрајина, који су дошли да бране српски народ у западном делу Југославије, захвалио се Грачанима и свима Динарцима на братском дочеку херцеговачких четника, а војвода Момчило Ђујић и капетан Миливој Вуксановић истакли херојску борбу Херцеговаца и свих Динараца, којих ће се Грачац и Тромеђа вечито сећати. Завршни поздрав и опроштај са палим јунацима био је плотун почасне чете при спуштању у раке, кога је ехо пренео дужом
257
Лике од Велебита преко Динаре у Босну, Херцеговину, Црну Гору, Србију и јужну Србију, чији су синови били тога тренутка у Грачацу сахрањени. Сутрадан је Дражин претставник и син јуначке Шумадије, мајор Миодраг Палошевић, одржао говор народу и војсци на грачачком тргу, испред трговинске куће браће Поповић, о комунистичким намерама, о јуначкој одбрани Грачаца, о циљевима борбе Народног Равногорског Покрета и о општем ратном стању. Сваки гроб имао је мали дрвени бели крст са именом, али је после рата комунистичка локална власт порушила булдозером све гробове и са земљом сравнала сво гробље, са намером да уништи успомену на ове борце, а уз то је и цркву срушила до темеља, како би показала силу над Богом и над српским светињама. Али, остале су кости и прах ових див-јунака, који ће као луча светлити пут и служити за пример будућим младим српским генерацијама. Сахрана партизана је била тежак и огроман посао, јер су им гомиле мртвих лежале на све стране. Требало их је покупити и довући онако укочене, смрзнуте и надувене са стрмине у подножје брда; извући их из кућа, подрума, коноба, зидова и заклона, сложити их на хрпе и онда пренети до главне заједничке раке и сахранити, зашто је требало спровести посебну организацију рада. Срећа је велика била, што је била оштра и хладна зима, која је све смрзавала и ледила, па смо били поштеђени епидемије болести. Било је лешева који су лежали на снегу преко 60 сати од како је прва борба почела уочи нове године. Овде је потребно напоменути, да су се до овог напада повратили из партизана скоро сви они четници 6. грачачке чете, који су били отишли под оружјем у село Враце на почетку децембра и предали се партизанима. Они ће током рата од своје чете направити врло храбру јединицу грачачке бригаде. Али, обзиром на поступак кога су учинили, командант бригаде није им одмах дозволио да носе оружје, па су одређени да са осталима сакупљају и сахрањују мртве партизане, у својству радничког батаљона под командом четничког првоборца из устанка, Петра Совиља-„Пепића”. Међу гомилама изгинулих партизана било је и неколико партизанка, на жалост девојака из негдашњих угледних националних и домаћинских породица, над којима родитељи нису могли имати контролу. Ове су као заведене „ударнице” ушле са партизанима ударницима међу четнике да их бодре у задатку злочина. При некима су нађена и њихова имена, као што су Олга Лукић, Олга Косановић, Драгосавац и друге које су упале у град. Заробљени партизани у овој борби су нам причали да су им те партизанке биле велики проблем, јер би се многи били још на почетку борбе предали, али им оне нису дозвољавале, већ су захтевале да гину до последњег. Цео дан је радио раднички батаљон и још нека четничка оделења, довлачили мртве партизане и слагали их на хрпе, где су народ и четници долазили као на чудо, да виде ту ужасну сцену и призор. Друга група радника је копала заједничку велику раку при дну села Азаповићи, недалеко од пута. Посебна екипа радника је радила на сакуп-
258
љању изгинулих партизана испод села Главица Ђекић као и по лукама где су се подавили и потопили у поплави, или их је осека воде оставила у глибу и блату. На ова места борбе и страдања партизана око Грачаца долазиле су на пролеће многе њихове мајке из Лике и Кордуна да их траже. Локална власт у Грачацу је после рата откопала ову масовну раку, чему су народне масе морале бити присутне по налогу Партије, да им покажу „злочин четника”. оОо Ова јуначка четничка одбрана Грачаца достојна је да се у својој минијатури упореди са битком на Церу и Колубари 1915 године и одбраном славне српске војске. Јер, као што су се српски витези у I светском рату јуначки бранили од силног швапског нападача и избацили га из своје земље преко Саве, тако су се сада четнички дивови јуначки бранили од комунистичког нападача и избацили га са своје територије уз огромне његове и своје жртве. У овоме случају треба подвући чињеницу, да су скоро сви партизани, који су били доведени у напад на Грачац, били Срби из суседних личких срезова. Њихов командант дивизије, Иво Манола, седео је за време ове борбе у Брувну, задовољно трљао руке у топлој соби, радовао се и извештавао свог врховног команданта да се око 8000 партизана и четника-Срба - кољу око Грачаца, захтевајући од своје мобилисане војске да изврши задатак убијања „свега што се миче”, да би Партија завладала. После рата је комунистичка штампа писала о борби на Грачацу под разним насловима, као што су: „Борба у огњеном граду”, „Пробој из пакла”, „Најмучнија битка” и признала да им је „настрадала војска револуције и ударници.” Али ти партијски писци и историчари нигде не пишу да је њихова борба на Грачацу и другде била вођена само против српског сељака, домаћина, четника, а не против окупатора. Многи од заробљених партизана су остали добровољно у четницима и током рата се показали одлични борци. Њихове мајке су долазиле из даљине на четничку територију, да виде своје синове. У таквим посетама гледали смо дирљиве сцене које су много говориле и значиле. Мајке су заветовале своје младе синове и молиле их да за живу главу на покушавају да се поврате у партизане, већ да остану у четницима где им је место. Оне су четничким старешинама изражавале своју дубоку захвалност, што су сачували животе њиховој деци и примили их у своје редове. Међу предатим младим партизанима постао је врло храбар и добро познат пушкомитраљезац 6 чете Раде Мастелица, као и млади борци Војо Гутеша и други. У овој борби у Грачацу, као у ретко којој у Југославији, проливена је једновремено крв четничких бораца и старешина из свих српских земаља и покрајина: Србије, Јужне Србије, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Далмације и Лике. С том проливеном крвљу је још више цементирано нераздвојно јединство Срба, потврђено четничко јунаштво и високе вредности националних идеала и слободе за које су се они заједнички
259
борили и падали. Посебно је учвршћена национална и борбена повезаност херцеговачких и личких четника, а изнад свега братска повезаност свих Динараца. Са Грачаца у борбу кроз западну Босну Два дана по завршетку борбе у Грачацу, тачније ноћу 18/19 јануара 1943, уочи Богојављења, боравећи тачно месец дана у грачачкој околини, херцеговачке, босанске и далматинске јединице кренуле су из Грачаца у даљу борбу. Херцеговачке јединице Невесињског корпуса кренуле су источно од Грачаца преко Глогова, Велике Попине, Добашнице према Србу, кога су заузеле почетком фебруара, и у даљем наступању и гоњењу партизана продужиле у правцу Босанског Грахова, кога су ослободиле. Овде је војвода Петар Бачевић посетио мајку легендарног јунака Гаврила Принципа и кућу у којој се родио. У околини Тишковца ове јединице су се састале са јединицама Требињског корпуса под командом капетана Милорада-Мише Видачића и Рогатичком бригадом под командом поручника Добрице Ђукића. Ова колона са осталим босанским јединицама ДЧД имала је задатак да са Босанског Грахова под командом мајора војводе Петра Бачевића продужи у правцу Гламоча, Босанског Петровца и западно по „бихаћкој републици”. Истовремено су почетком фебруара далматинске и личке јединице Динарске Четничке Дивизије, под командом војводе Момчила Ђујића, извршиле успешну операцију северно од Грачаца преко Брувна, Мазина и планине Зелешевице према Лапцу ослободивши ове крајеве од партизана. Трећа јака четничка колона црногорских четничких јединица, под командом пуковника Баје Станишића и капетана војводе Павла Ђуришића, имала је задатак да са чишћењем наступа од реке Раме и Неретве према Прозору и Бугојну, да се састане са јединицама војводе Петра Баћевића. Ова акција је извођена у духу раније поменутог оперативног плана врховне команде генерала Драже Михаиловића, али није успела јер је наишла на жесток отпор свих непријатеља концентрисаних на овоме простору, тесно повезаним заједничким интересима и војничком спрегом: нацистичком, комунистичком и фашистичком. Они су сви истовремено и подједнако осујетили суштину четничког плана и задатка да од њих ослободе овај крај, па су, сваки посебно и сви заједно, устали против четника да их спрече у овоме ослободилачком потхвату. Цео овај војно четнички оперативни потхват био је по задатку и покрету јединица најзамашнији за сво време рата. Тада је генерал Миахаиловић био на врхунцу своје моћи и у признању од Савезника. Тек су тада почеле са Запада интриге против њега и четника. Али овај покрет није успео због спреге свих могућих непријатеља. За овај четнички план добро су знале четири непријатељске војске: усташка, комунистичка, немачка и италијанска, које су тада имале на томе простору своје велике снаге будно и строго уперене против четника и ове њихове акције. Немачки окупатор је сматрао генерала Михаиловића и
260
његов покрет отпора највећим непријатељем на Балкану. О усташама да и не говоримо. Тито и његови комунисти су такође, и изнад свега, сматрали четнике непријатељем број један, а у губитку своје „бихаћке републике” и у евентуалном савезничком искрцавању, гледали су свој потпуни пораз и нестанак, па су тражили излаз у преговорима и споразуму са окупатором и усташама у Загребу. Баш у ово време, крајем 1942 и почетком 1943, одиграли су се најинтересантнији војно политички ратни догађаји у Југославији, са договорима и споразумима против четника, између врховних команданата поменуте четири војске: Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и Тита, што је доцније процес рата бацио у засенак. Титови емисари су већ били почели преговоре с немачким генералима у Горњем Вакуфу о сарадњи и заједничкој борби против четника и Англо-америчког искрцавања у Југославију. Историјски је позната Хитлерова писмена опомена Мусолинију, боље рећи наредба, од 16 фебруара 1943, да је генерал Дража Михаиловић са својим покретом њихов најопаснији непријатељ на Балкану, захтевајући од њега да уништи четнике на својој окупационој зони у Југославији. Али је до сада испуштено да се укаже и подвуче, да се Хитлер највише разбеснео и нагласио Мусолинију опасност од Михаиловића, баш у време када је генерал Михаиловић вршио ову војну операцију са црногорско херцеговачким и Динарским четницима, да ослободи цео терен Тромеђе и „бихаћке републике” од сва четири непријатеља у корист наше националне борбе и олакшања савезничког плана искрцавања. Треба такође довести у везу, истаћи и подвући чињеницу, да је Тито почео да преговара са немачким генералима баш у ово време чим је генерал Михаиловић крајем 1942 одлучио да пође у операцију на „бихаћку републику”, и да је послао тројицу својих највиших емисара на преговоре у Загреб, када је генерал Михаиловић водио највеће операције на простору између Уне и Неретве, угрозивши комунистички опстанак, кога су Немци спасили својом офанзивом. Сви ови догађаји овог ратног времена упућују нас на закључак, да су захтеви Титове делегације на овим преговорима за заједничку борбу с Немцима против четника, имали свога утицаја да појачају и убрзају Хитлерову одлуку да позове Мусолинија за заједничко и што брже уништење четника. У томе своме писму од 16 фебруара 1943 упућеном лично Мусолинију, кога је у Рим однео немачки министар спољних послова Јоаким Рибентроп, Хитлер пише поред осталог и ово: „... Сасвим свестан опасности од Михаиловићевог покрета, ја сам наредио мојим снагама уништавање свих његових одреда на целом окупационом подручју... Ради тога, Дуче, ја тражим да Вашим командантима издате наређење у томе смислу. У сваком случају, ликвидација Михаиловићевог покрета неће бити лак посао обзиром на снаге којим сада располаже... ”. Зато, услед ове спреге ова четири непријатеља, ова четничка опе-
261
рација са планом генерала Драже Михаиловића није успела у западној Босни. Захваљујући тој спрези партизани су се могли да пробију на реци Неретви, да пређу у Херцеговину и да се спасе. Под овом спрегом и борбом свих ових непријатеља против четника, Немцима је успело да у месецу мају заробе око 3000 црногорских четника на челу са војводом Павлом Ђуришићем и одведу их у ропство.
РАВНА ГОРО Равна Горо узвишени храму, Костурницо најбољих јунака, Зборно место њихових духова, Следбеника косовских предака. Име сјајно, што светлиш у тами, Моме роду указујеш путе, Дајеш снагу за прегнућа нова, Дижеш Српство за бојеве љуте. Косово те духом задахнуло, Богти дао Дражу и Палоша, Два хероја соја витешкога, Наследнике Лазе и Милоша. И остале многе горске тиће, Што су вољни за слободу мрети, Све јунаке, нове Обилиће, Врле борце традиција свети. Из твог крила уздижу се чете, Ропске ланце раскидају роду, С’ твојих гора очекује Српство, Дан победе - жуђену слободу.
Јездимир Миљковић
262
Капетан Милорад Поповић, к-дант херцеговачких трупа у Грачацу.
Марко Ћућуз, к-дант 1. бат. бригаде „Гаврило Принцип”, јунак битке.
Поручник Душан Вучковић, к-дант батаљ. Зубац, погинуо у Грачацу.
Поручник Милутин Шућур, к-дант далмат. четника у доњем граду.
263
Никодин Добријевић Мићо Ковљенић Браниоци Градине, водници 1. батаљона бригаде „Гаврило Принцип”.
Сахрана 42 четника код цркве у Грачацу. У средини капетан М. Вуксановић се опрашта са изгинулим јунацима. Позади њега у шајкачи и са брадом је капетан Марко Црљеница. Лево, двојица у шубарама су капетан Милорад Поповић и војвода Момчило Ђујић.
264
Марко Поповић Илија Поповић Преживели браниоци болнице, четници бригаде „Гаврило Принцип”
У болници по ослобођењу. Стоји у болничкој хаљини Марко Поповић, испод њега његов брат Илија. Десно, са шајкачом седи четнички старешина Радивој Тепавчевић, из Херцеговине, који је са четницима, (седе у средини), први стигао под борбом у помоћ у свануће.
265
Два брата поручника: лево Јанко и на крају Вукашин Мугош, к-т бригаде Невес. корпуса у одбрани Грачаца. У средини кап. М. Видачић.
Милева Цвјетковић, болничарка, погинула у болници у Грачацу ноћу 13/14 јануара 1943 од партизана.
Ковчег са посмртним остацима пуковника Димитрија Узунчевића носи се од болнице у Грачацу на главни пут према цркви. С десне стране прати га мајор П. Баћовић, командант Источне Босне и Херцеговине и с леве мајор. М. Палошевић, изасланик Драже Михаиловића на високој дужности. Ковчег носе четири официра, напред поручник Стефановић и поручник Богдан Дробац. Последња двојица су војвода Радомир-Ђедо Ђекић и кап. Д. Шошкић, начелник штаба ДЧД.
266
После борбе на вратима болнице у Грачацу. Херцег. четници, с лева: Р. Тепавчевмћ, В. Дувљанин к-дир чете, К. Гојковић к-т батаљ. клечи, Миодраг Пуљо. Болничарке, с лева: М.Т.; М.У.; Ђ.О.; Данка Добријевић.
Војвода П. Бачовић и мајор М. Вуксановић, у шињелу, међу војском у Грачацу, 17.1.1943 после завршене борбе и победе над партизанима.
267
VIII
ГРАЧАЧКА БРИГАДА ПО ВЕЛЕБИТУ И ДАЛМАЦИЈИ Формација из пука у бригаду Крајем 1942 престала је четничка формација по пуковима на Тромеђи и формиране су бригаде и корпуси, у духу Одредаба Министра војске и морнарице и Начелника Штаба Врховне команде Југословенске Војске у Отаџбини. Четнички пук „Вожд Карађорђе” у Грачацу постао је 3. бригада 502 корпуса. У вези са овом формацијом и потребом службе, на грачачки терен дошла су у децембру 1942 за нове старешине два нова официра: артилеријски капетан Миливој Вуксановић, родом из Црне Горе, за команданта корпуса и пешадијски капетан Марко Црљеница, родом из Кордуна, за команданта грачачке бригаде. Обојица су се свом својом снагом и способношћу одмах бацили на организацијски и командни задатак и постали тесно везани за грачачку бригаду, народ и његово страдање кроз рат. Њих двојица су заменили капетана Илију Јевтића и капетана Светозара Цигановића, који су премештени на нове дужности у друге крајеве, остављајући грачачким четницима и народу најлепше успомене као храбри и пожртвовани официри. Исто тако, крајем децембра 1942 завршен је први период рата од годину и осам месеци знамените и динамичне борбе и тешког страдања у грачачкој долини. Кроз сво ово време борбеног процеса одвијала се тешка национална драма са страдањем и отпором и са јуначким подвизима и палим мученичким жртвама грачачког народа. Пале су велике жртве, проливена је велика крв, било је полета и искушења, све је прошло кроз огањ и ватру. До сада су свако грачачко село, фамилија и појединац искусили оне догађаје и страдања, која су раније искусила села Вучипоље и Граб, Кијани и Дерингај. Свак је добро упознао партизане и комунизам и наоружао се бескомпромисним отпором против њих. Разголићени су комунистички агенти, разбијена њихова пропаганда, преброђена криза о којој је била реч, а четнички редови створили своју непробојну фалангу, коју су показали приликом великог комунистичког напада на Грачац, у коме су четници стекли големо искуство. Са таквим ратним искуством, четнички пук „Вожд Карађорђе” преформиран је у бригаду, која ће настављеном борбом високо уздићи четнички барјак слободе. На реорганизацији су радили капетани Вуксановић и Црљеница са свима домаћим старешинама. Командно особље бригаде било је измењено и допуњено у овоме саставу: Командант, капетан Марко Црљеница, Ађутант, артилеријски наредник Дмитар Р. Терзић,
268
Командант 1. батаљона остао артилеријски наредник Јово И. Станисављевић, Ађутант, Богдан Л. Болта, Командант 2. батаљона жандармеријски наредник Мане Рибар, заменио наредника Дану С. Трбојевића, који је постављен за војног Иследника ДЧД, Ађутант, морнарички наредник Дане Јакшић. Командир 1. чете, село Дојићи, Ђуро М. Дробац-„Ђуран”, заменио погинулог командира Дану Станисављевића-Цицвару; Командир 2. чете Буде С. Терзић, заменио умрлог командира Милана Санадера, а Буду је ускоро заменио Мићо Л. Санадер; Командир 3. чете, село Вучипоље, Кесић Петра Душан; Командир 4. чете, села оближња Грачацу, Миле Н. Бањанин, заменио погинулог командира Николу Д. Брчина; а Милу ускоро заменио Јово Тојагић; Командир 5. чете, село Кијани и Дерингај, Петар Ј. Седлан; Командир 6. чете, село Главица Ђекић и Штикада, Раде М. Гаћеша„Радман”; Командир 7. чете, нешто доцније формиране, Гено Ковачевић. Ова чета формирана је од избеглих националних бораца из општине Брувно и Мазин, која је стално појачавана са људима који су из те две општине бежали из партизана у четнике. Међу овима су у фебруару пребегли у четнике два врло позната национална борца од Удбине, два рођена брата, Поповић Лука-„Луне” и Поповић Коста. Они су пребегли са синовима и фамилијама и били су скоро једини претставници жеље српског народа Удбињског краја и средње Лике, јер су комунисти тамо рано успели да спрече организовање и да Србе наведу у своју партијску војску. Друго напуштање Грачаца, излазак бригаде на Велебит и прелаз у Далмацију Уласком у 1943 годину, комунисти су својом револуцијом и убиствима народа и даље вршили притисак на четнике, и ако су били поражени, па је што боља одбрана захтевала промену тактике герилског ратовања у односу на 1942 годину. Требало је грачачке четничке јединице избацити на планине и брда и доћи у директан и ближи додир са осталим личким и северно далматинским јединицама. Штаб корпуса је израдио план да се грачачка бригада са својих дотадашњих положаја пребаци на планинске висове Велебита и његове огранке испод Црнопца, Вучијака и Тремзине. Овај покрет са померањем четничких положаја извршен је 4 марта 1943, али је он повукао за собом огромну сеобу народа из свих грачачких села. Никоме се није остајало у своме селу, због опасности и страха да ће партизани извршити даљи покољ и пљачку. Нарочито је од овог
269
страховао онај народ, који је већ раније био избегао из северних грачачких села и онај који је искусио партизанску паљевину кућа и убијање народа на своме прагу. Сада је настала нова невоља и велика сеоба народа из грачачке долине, слична оној када је бежао у збегове од усташа 1941 са разликом што је онда било топло време и лето, а сада је била хладна и оштра зима. Народ је кретао у колонама, дању и ноћу, и у снегу извозио своју покретнину на Велебит, Вучипоље и Вучијак на сточним запрегама, а многе жене и омладина носили су товаре на својим леђима уз стрми Велебит, у Думан, Јабуковац, Криводоле, Голубић и Крупу на далматинску страну. На целој својој дужини од Презида до Тремзине, Велебит је поново постао заштитник са неколико избегличких логора голог и измученог народа, који није имао мира од почетка рата, чија су села већ много пута била обливена крвљу и много пута попаљена и порушена од усташа и партизана. У зимској хладноћи све је живело под отвореним небом и на снегу, јер није било места по ретким кућама и колибама. После овог присилног четничког маневра, кога је тадашње стање диктирало, партизани су ушли у напуштени Грачац и села у околини, а четници запосели положаје по Велебиту. Штаб бригаде је био у планинском селцу Вучијак, а штаб корпуса у Велебиту. На овоме велебитском планинском сектору потпуно су се теренски спојиле грачачка и северно далматинска бригада, чији је командант тада био за кратко време капетан Стефановић, од кога је ускоро преузео команду жандармеријски наредник Обрад Бијанко, храбар и искусан старешина. Услед теренске повезаности ове две бригаде, и војничке практичности, од њих је формиран „Велебитски корпус”, чији је командант био капетан Миливој Вуксановић. Та формација је трајала до краја 1943. Ове две горштачке бригаде су сада са ових положаја и својим покретима доминирале пространом територијом далеко северно од Велебита кроз Лику и јужно кроз Далмацију. Грачачке јединице су с Велебита имале преглед и контролу над великом територијом, вршиле кретања и извиђања по целом срезу и браниле народ од непријатеља. Стизале су у најудаљенија села среза, све до Удбине, где их је народ свагде потајно дочекивао, пружао им помоћ, давао им храну и обавештења и молио за ослобођење од партизана. Нарочито су четници из општине Брувно и Мазин одлазили с Велебита у своје крајеве, од чије појаве су се плашиле комунистичке команде и бојале одмазде за узнемиравање народа. Што су партизанске власти више вршиле терор над народом и над партизанима, отуда су све више стизали бегунци у четнике и молили да четници изврше демонстртивну акцију у те крајеве, како би се разни комунистички комитети застрашили да престану са терором над народом. Јер, после Подлапаче и других места у средњој Лици, Брувно у грачачком срезу долази на прво место по комунистичком терору и злочину, у чијој околини се поред команде места налазило седиште „котарског” и других комитета. Ове команде су сачињавале војну, цивилну, политичку и судску власт, чији је главни задатак био суђење и
270
убијање „политичких противника”. Због злочина извршеног у њему током рата, помисао на Брувно и његово стрелиште Каменушу изазива у Србима ових крајева страву и згражање и спада у ред усташких губилишта. Услед оваквих жалби које су са партизанске територије стално стизале у штаб бригаде и корпуса, против неподношљивог терора кога врше над народом поменути комунистички комитети и команде, предузете су мере. Штаб корпуса израдио је план за демонстративну акцију на територију коју су држали комунисти, на северни део грачачког среза, преко општине Брувно у правцу Мазина и Удбине. Циљ је био протерати партизанске јединице са тога простора, заробити комитете и команде КП, проћи кроз ова српска села и дати народу жељну одушку и радост да се тај њихов окупатор растера. Партијски комитет са седиштем је био под планином Кремен, у Церовцу удаљен 27 км од Велебита. Операцију су извршиле обе бригаде 19 марта 1943. Полазна тачка јединица је била пољана на Вучијаку, између Велебита и Тремзине, недалеко од бунара воде и места погибије јунака Илије Смиљанића из 17 века. Правац кретања је био преко планине Кокијерне, на чијим котама су остали делови далматинске бригаде. Делови грачачке бригаде су ноћу прошли планину Кокијерну, прешли Кесић врх, Радучић, реку Кијашницу, село Омсицу и преко Пољица и Брувна у свануће наступали према планини Кремену. У зору су партизанске мање групе биле изненађње, захваљујући вештини домаћих четника 7. чете и после краће борбе побегле према Удбини, а партијски комитет са свом својом администрацијом, архивом и посадом био опкољен и заробљен на челу са секретаром и вишим партијским функционером Николом Крајиновићем-„Трговчићем”, предратним чланом КП. Он је био досадио народу, вршио је мобилизацију српске омладине Лике у комунистичке редове и са својим партијским друговима осудио на смрт стотине четника и недужног српског народа. Изведен је пред преки војни четнички суд и осуђен. Пре предаје, партизани и политичко воћство комитета пружили су отпор из зграде, бацивши бомбу на четнике. Такву бачену и упаљену крагујевачку бомбу дохватили су својом куражи и брзином храбри четници 5. чете Јелача Н. Ђуро-„Ђукаин” и Седлан Д. Буде, бацали је кроз прозор натраг у зграду, где је експлодирала. Пролазећи кроз тамошња српска села, народ је са одушевљењем поздрављао четнике и захтевао да остану на томе терену, али томе није могло бити удовољено, због интереса и живота тога народа, јер би за одмазду партизани спалили њихова села и побили га због сарадње са четницима. Цео месец март, снег је четницима био простирач и покривач на Велебиту. оОо После свога пораза на Грачацу у јануару, комунистичка партија је мобилисала нове српске младиће Лике у партизане, попунила редове и надокнадила изгинуле борце, па је са 6. личком дивизијом крајем марта
271
поново извршила напад на четнике дужом Велебита почев од Презида, Црнопца, Вучијака, Тремзине, Липаћа до Мале Попине на дужини од 25 км. Борба је вођена десет дана, нарочито на Палешчићу изнад Светиње, на Плочама испод Црнопца, Ђурђевом врху, Плани, Височици и Вучијаку и на далматинској страни по Гостуши и селима Јабуковцу, Думану, Криводолу, Крупи и Голубићу. (На овом велебитском терену су хрватске усташе, мобилисане од Анте Павелића, опкољавале и нападале четнике у лето 1941, о чему је била реч, а после две године те исте четнике опкољавају и нападају партизани - Срби, мобилисани такође од Хрвата, Јосипа Броза). За време овог, као и сваког другог партизанског напада на четнике у околини Грачаца, или Метка, усташки гарнизони у Госпићу и Ловинцу су били крцати усташама, али њих није нападала КП, остављала их је миру, да без сметње кољу српски народ по околним селима. Четничке положаје у Велебиту, на Палешчићу и изнад Литице, држале су 1. и 2. чета, а на Плочама испод Црнопца 6. чета, под командом команданта 1. батаљона Јове Станисављевића. Остале јединице бригаде бориле су се на источном делу Велебита, на Вучијаку, Височици и Плани. У борби на Палешићу погинула су 27 марта три четника 1. чете: Контић Боже Никола, Станисављевић Богде Мићо и Станисављевић Раде Ђуро, рођени брат Дане Цицваре, који је био тешко рањен, али је подлегао ранама и умро 6. априла. Два дана доцније, 29 марта, погинула су још два четника у селу Крупа на јужној страни Велебита, у Далмацији: Терзић Луке Илија-„Лујанов”, родом из села Вучипоље, из 3. чете. Он је јуначки погинуо, а његова смрт показује какав непријатељ су били партизани четницима. Илија је био тешко рањен и није могао да отступи, па када је видео да ће бити заробљен од партизана, извршио је самоубиство, да га они неби мучили. Недалеко од њега у борби је погинуо четник 6. чете, Гаћеша Дане Ђуро, који је изнешен из борбе и сахрањен на гробље у Жегару, поред цркве Светог Ђурђа. Погибија Радмана и Миће на Требочнику Требочник је кршевито и каменито брдо у северној Далмацији, у јужном подножју Велебита, између две реке: Крупе и Зрмање, на који простор су се тада биле спустиле грачачке јединице. На овом брду, на коме је положај држала главнина 6. чете и део једне далматинске чете, одиграла се кратка али по исходу трагична борба 4. априла 1943 између четника и партизана, који су нападали. Требочник је, са борбом на њему, остао грачачкој бригади у трајној болној успомени, јер су на њему погинула на сумњив и загонетан начин два истакнута четничка првоборца и старешине. Према опису тадашњег заменика командира 6. чете, Луке Рађеновића, на овом голом и каменитом брду бура је с Велебита „ледом полевала”. У камењару су четници, који су предвече изишли на положај, на брзину подигли заклоне колико ради одбране,
272
толико и ради заштите од хладне суве буре. На коту брда их је могло стати свега добра десетина, а остали су били у резерви нешто ниже. У томе камену нико није могао ни да заспе од хладноће. У зору су партизани напали. Комесари су их натерали да се што ближе приближе, заштићени ситним кржљавим џбуњем и буром која је силовито хукала и заглушавала свако чуло. Четници су их из заклона дочекали брзом паљбом тако да су их просто косили и омели. Али већ на почетку борбе погинула су два истакнута и одважна четника, двојица старешина, два велика четничка првоборца и организатора: командир 6. чете Гаћеша М. Раде-„Радман” и десетар исте чете, Ђекић Миле Мићо-„Црни”, који је тешко рањен и други дан умро. Ова двојица одабраних четника сматрана су међу најбољим и по храбрости и по оданости, па је њихова погибија потресла четнике целе бригаде и била огроман губитак, тежа у томе што је обавијена загонетком и уверењем да су убијени с леђа. Радман је био једна од најмаркантнијих четничких личности и организатора још из времена устанка 1941. Борба на Требочнику и ако оштра, није била велика ни дуга, али међу 100 четника који су били на положајима око те коте, погинула су два међу најбољим чим је борба отпочела, и то старешине! У току борбе, кад су почели да нападају, партизани су, - мобилисани српски младићи, под силном четничком ватром убрзо запомагали виком да се предају, па се све завршило за пола сата, или како заменик командира рече: „Никада мање пуцања са четничке стране, а више изгинулих партизана и плена у оружју, за непуна пола сата борбе”! По завршеној борби настао је други посао: сакупљање разбацаног партизанског оружја, два пушкомитраљеза, 43 пушке, муниције, носила и остало, и извлачење и закопавање око 30 изгинулих партизана, међу којима су по исказу заробљених била два политичка комесара, Бронзовић и Шутић и партизанка, Даница, родом од Црне Власти. Од петорице заробљених партизана, тројица су предата у замену за два раније заробљена четника, а двојица су се добровољно јавили да желе остати у четницима: Сурла који је распоређен у 5. чету и Радаковић Богдан, младић од 17 година у 6. чету. Кад је чула шта се десило партизанима на Требочнику, мајка овог младића пошла је да тражи гроб свог јединца, па је место гроба нашла четника и замолила га да никада четнике не напусти. После погибије, Радман је с положаја однешен у српску православну цркву Светог Ђурђа у Жегару, на чијем гробљу је и сахрањен. Пре сахране је детаљно прегледана његова рана, чему сам лично присуствовао. Рана је показивала да је пушчано зрно ударило с леђа, где се је једва могло приметити где је ударило, док је на грудима при излазу направило доста широк отвор, што је довело до констатације да је убијен с леђа. Трећи дан после Радманове погибије, или убиства, „четник” 6. чете Ђекић М. Петар, из села Враце (чији је брат Милош био главни водић партизана у јануарском нападу на четнике у Грачацу), побегао је у партизане, оставивши своју пушку. Он је био на
273
положају и у борби на Требочнику. По доласку у партизанску команду, похвалио се да је у борби на Требочнику убио с леђа командира чете Радмана Гаћешу. Случај погибије Радмана Гаћеше и Миће Ђекића била је за команду грачачке бригаде предмет истраге, а изјаве и поступци осумњиченог после хватања у фебруару 1944 довеле су до његове пресуде.114 После ове погибије, за командира 6. чете изабран је и постављен Лука П. Рађеновић, активни првоборац из устанка, сарадник Дане Цицваре и један од способних организатора те чете, оставши на томе положају скоро до краја рата. У току ове комунистичке навале на четнике Грачаца и борби по Велебиту погинуо је у Јелару, 7 априла 1943 четник 2. чете, из села Граба, Кесић Саве Дане, а 1. јуна погинуо је на Велебиту четник 3. чете, из села Вучипоље, Кесић Дане Ђурађ. Обојица су сахрањени на гробље у селу Грабу. Почетком маја 1943 нехотице је рањен четник 5. чете, Мандић Илије Јово-„Секула” из села Томингаја и за неколико дана умро. Секула је спадао међу најугледније људе свога села и околине и био међу првима којима се појава комуниста није свиђала. Он је био претставник свога села и учествовао на првим конференцијама за оснивање четника. После њега погинуо је такође несрећним случајем 12 маја 1943 четник 3. чете, Радусин Лазе Никола. Обарач на његовој пушци је случајно окинуо, док је он са четницима седео поред реке Зрмање, у селу Мацуре, и слушао предавање команданта бригаде, капетана Марка Црљенице, о дужностима према отаџбини и четничкој борби за слободу народа. Прелаз избеглица у Далмацију Све четничке избеглице, које су напустиле своје куће и села око Грачаца почетком марта 1943 и живеле по Велебиту и његовим обронцима и колибама, морале су, услед сталних и тешких четничких борби с комунистима, да напусте планину и да се повуку и сместе у села око Жегара у Далмацији. Многим фамилијама које су по збеговима заробљене, партизани су опљачкали покретнину и животне намирнице, које су дотле на својим леђима и товарима носиле. У иначе сиромашној и оскудној Далмацији избеглице су, и поред гостопримства далматинског српског народа, који им није могао помоћи, проживеле су горке и тешке дане, многе чак и болести; али су и поред свих ратних невоља и мука, све то јуначки издржале, исто као и четници, све до конца септембра те године, када се грачачка бригада повратила на своје личке првобитне положаје и села и донела ослобођење народу за целу 1944 годину. Многе четничке фамилије су биле избегле и у книнску крајину. Тако је италијанска окупациона зона у Далмацији постала поново уточиште српском народу Лике, који је побегао од комуниста, исто као што је била у време бегства од усташа 1941. Ради једног важног разјашњења, овде морамо упоредити стање из времена усташа 1941 са стањем из времена комуниста 1943. Наиме
274
познато је да су Срби и српске фамилије из Лике бежали од усташа 1941 у Далмацију, да нађу заштиту и склониште код Италијана на њиховој окупационој територији и да тако сачувају своје животе. Међу тим народом је било и чланова комунистичке партије, чак и вођа, и оних који ће доцније постати партизани и комунисти. Такође је познато, да нико, укључујући и вође комунистичке партије, није тада посумњао у исправност поступка тога народа да себи нађе спас; нити га је назвао да је сарадник окупатора и фашиста због тога што је бежао и тражио заштиту код Италијана! Из овога се поставља питање: којим правом комунисти називају Србе и њихове фамилије сарадницима окупатора и фашистима сада, када су побегли од њих у 1942/43 години, да нађу склониште и заштиту код тих истих Италијана?! С тога је ради заштите својих живота од комуниста, Далмација била пуна српских избеглица из Лике и западне Босне у 1942/43 исто као и од усташа 1941. Напоменули смо да је 1941 година у грачачкој долини била претешка по усташком покољу, а 1942 по комунистичком крвопролићу, убиствима и терору; док је 1943 била најтежа за избеглице, њихову исхрану и живот уопште, јер, протеране са својих огњишта и села, поља су остала не засејана и не обрађена и тиме храна не припремљена за 1943/44 зиму. Концем априла и половином маја 1943 Велебитски корпус је коначно протерао партизане из северне Далмације и поново заузео велебитске висове, Вучијак, Тремзину, и друге велебитске положаје, а грачачка бригада спустила се у грачачку долину и 31 маја извршила општи напад и истерала партизане и њихову команду из Грачаца, заробивши десетину партизана. Затим се повратила на велебитске планине, одакле су њене јединице у лето крстариле кроз Лику све до Удбине и Лапца. Али су герилска борба и ратни догађаји захтевали, па је грачачка бригада боравила и водила оперције и борбе пуних 7 месеци, сво до конца септембра 1943 по кршевима северне Далмације, Буковице, Динаре и книнске крајине, куда су њени храбри борци пролевали своју крв и остављали своје кости. Делегација за штаб Дивизије Изласком грачачке бригаде на велебитске планине и гребене и гравитирајући својим положајима према Далмацији, чиме је дошла у ближи додир са осталим бригадама ДЧД, захтевало је што тешњу војничку повезаност с њима и изискивало узајамну помоћ. Такође је настала герилска и ратничка потреба да Штаб Дивизије, који се налазио у околини Книна, више предузме, разради и прошири своју војничку оперативну и национално политичку делатност на целу територију коју обухватају и где постоје четничке јединице, нарочито на терен јужне Лике, у којој су четници имали у народу присталице. Требало је поднети команданту дивизије детаљан извештај о положају и борбеном стању 502 односно Велебитског корпуса и о великом броју избеглица
275
из Грачаца. Све се ово могло постићи са упућивањем једне делегације Велебитског корпуса у Штаб дивизије. У месецу мају и почетком јуна 1943 Велебитски корпус је био на Велебиту, а његова грачачка бригада на положају на планини Тремзини и Липаћу изнад села Туровца, на крајњем обронку где се завршава планина Велебит, према Зрмањи. На конференцији старешина на овоме вису Тремзине и на збору четника изабрана је и од команданта корпуса именована делегација од двојице делегата: командант 1. батаљона Јово Станисављевић и писац ове књиге, са задатком да крену у книнску крајину, чим теренске могућности буду дозволиле обзиром на присуство непријатеља. Командант корпуса и командант бригаде саставили су листу предлога, питања и потреба, војних и цивилних са општим извештајем, које је делегација требала поднети и реферисати команданту дивизије. Поред осталих питања био је најглавнији предлог од борбене важности, да командант дивизије са својим Штабом испита могућности и створи план за што већу операцију и покрет у Лику главнине дивизије, где је велики део народа чекао ослобођење од партизана и био вољан да ступи у четничке редове. У ово време Велебитски корпус је чврсто држао у својим рукама Велебит, који је био отскочна даска за јужну Лику далматинским, босанским и осталим личким јединицама које су тада биле концентрисане у книнском пределу. Други важан предлог је био да Штаб дивизије формира широки национално политички одбор за целу Динарску Област, састављен од изабраних људи са територије свих бригада, који би био помоћни цивилни орган војној команди, водио национално политичку борбу с комунистима и ширио у народу идеје слободе и народног права. На листи предлога било је указивање ма какве евентуалне помоћи избеглицама. Предлог је такође садржавао стварање неопходних омладинских и културно просветних група на терену и да оне, под заштитом војске, долазе на територије свих бригада, ради развоја и успеха четничке борбе и доприноса моралу и душевној страни народног и војничког живота. На дневни ред је стављено и питање најављене новчане помоћи у златницима од Врховне команде, намењене мајкама и породицама изгинулих четника. По овоме питању је штаб грачачке бригаде још у фебруару 1943 сачинио списак таквих породица и послао у штаб дивизије у духу његовог расписа. Делегација је кренула за Книн почетком јуна 1943 и, поред свих опасности на путу, срећно стигла у штаб дивизије. После разговора са својим земљаком, Даном Трбојевићем, бившим командантом батаљона и садашњим војним Иследником, делегати су најпре имали конференцију са Начелником штаба дивизије, капетаном Давидом Шошкићем, познатим тада под именом Илић, а затим са командантом дивизије, војводом Момчилом Ђујићем, коме су изложили све што је било стављено на дневни ред, захтевајући и хитно остварење неких тачака. Међутим, делегација није успела ни по једном једином питању, укључу-
276
јући и питање обећане новчане помоћи породицама изгинулих четника. Војвода нам је објаснио да је та помоћ примљена из Врховне команде, али да нам је он не може дати да је понесемо, јер да нам је непријатељ може негде на путу отети при повратку. Одласком у Книн увидели смо да је свагде владала ратна тешкоћа и недостатци у свему и да је свака јединица била упућена првенствено на себе и своју територију. Поред службених разговора са војводом Момчилом Ђујићем, имали смо прилику да се у Книну сретнемо са још тројицом четничких војвода: Браном Богуновићем, Маном Роквићем и Ђуром Плећашем, који ће ускоро јуначки погинути у борби кроз Босну. Са жаљењем смо тада приметили непожељне личне односе међу војводама, што се негативно одражавало на војску и народ, чиме се нисмо могли похвалити по повратку у јединицу. Такође смо имали прилику да се сретнемо са мајором Душаном Мирићем, родом из Лике, који је тих дана стигао из Врховне команде на нову високу дужност Начелника штаба команде западне Босне, Лике и Далмације, чекајући долазак команданта потпуковника Др Младена Жујовића, кога су Италијани били заробили и држали у интернацији док није побегао. Др Жујовић је на ову дужност постављен после смрти војводе Илије Бирчанина. Услед несигурности и испресецаног терена од стране непријатеља, нисмо се могли повратити преко Пађена за Велебит, него преко Косова, Слапова на Крки и Кистања. За време боравка у Книну тих десетак дана, за нас је било велико изненађење и врло необична појава, што смо по први пут у току од пуне две године видели на човеку испеглану белу кошуљу и машну под вратом. Било је у супротности и невероватно са упоређењем живота по кршевима Велебита, борбама и бежанијама од усташа и комуниста. У Книну се налазио један број избеглица из грачачке околине, па смо их све посетили и упознали се са њиховим стањем. Од свега што се могло добити за избеглице из Грачаца смештене око Жегара, било је нешто соли и шећера. Одлазак бригаде у Книнску крајину У вези са насталим ратним стањем и потребом и жељом бораца, примљена је заповест у јуну, да Велебитски корпус крене према книнској крајини у директан састав осталих тамошњих јединица ДЧД. Са велебитских положаја и околине Жегара, грачачка бригада је кренула 30 јуна источно с циљем да стигне у околину Прибудића, Бендера и Плавна, на гранични појас Лике и Далмације. До овог времена бригада се, поред операција преко Велебита, кретала дубоко кроз Буковицу у Далмацији. У једној таквој акцији, сусрела се скоро челом у чело са 19 партизанском дивизијом око села Медвиђе према Бенковцу. Баш у моменту када је заставник 3. чете истакао заставу на црквени торањ, приметили смо да смо се нашли у средини ове непријатељске дивизије. Ми смо били на путу кроз Далмацију, а партизани на путу за Лику, али пошто су они били на одмарању и тренутно неспремни за
277
хитну борбу а ми у покрету, партизанске старешине су затражипе преговоре. Да би избегли крвопролиће, ово је било први пут да су се виши команданти с обе стране састали на преговоре, на којима су се договорили да обе војске прођу својим путем без борбе. Са наше стране на преговоре су отишли капетан Миливој Вуксановић, капетан Марко Црљеница и поручник Богдан Дробац. Са партизанске стране, поред команданта био је присутан комесар дивизије Милан Мунижаба. Исчекивајући преговоре, тада су се и поједини делови бораца с обе стране састали и у разговорима осуђивали међусобну борбу. Два дана пре овог покрета у правцу Книна, бригада је на своме положају око реке Зрмање прославила велики српски празник Видовдан, на начин како су ратне прилике дозвољавале. Поред неколико уводних речи команданта бригаде, главни говорник је био Терзић С. Буде, са службом у штабу бригаде, један од врлих националних радника, организатора и четничких бораца. Он је даровито потсећао и приповедао о значају Косова за српски народ, а војска га са пажњом слушала. Говорећи о славној српској косовској војсци честитога Кнеза Лазара, подвукао је да су сада њени одани потомци четници под командом генерала Драже Михаиловића. На овај борбени и удаљени војнички марш под борбом, кренула је само главнина бригаде, односно њен оперативни део, док су остали делови остављени на положајима по Велебиту, са одређеним задацима, међу којима и пажња на избеглице. Бригада је прошла Ервеник и бацила се северно уз брда и кршеве, да заузме гребен и коту високог врха Ком (1080) на коме су партизани држали попожај. Тај гребен дели Лику и Далмацију, која се одатле прегледно види све до јадранског мора. На томе врху се одиграла с партизанима кратка али врло необична борба, јер су партизани одбијени камењем. Наиме, наша претходница је неопажено од партизана, нити је она њих приметила, изишла на врх Ком, чија падина према личкој страни, према Зрмањи, пада скоро окомито. Будући да на коти нико није дао отпор и никог није приметила на врху и околини, четничка претходница је дала осталим јединицама сигнал ракетом, да је излазак на висове слободан. А онда се и сама раскомотила, ранце и торбе скинула, знојаву обућу изула и села под високе камењаре окренута према Далмацији, да се на томе вису и летњем поподневу одмори и надише свежег, чак хладног ваздуха. У међувремену су пристизале и друге колоне бригаде у стрељачким стројевима и, по угледу на претходницу, и оне се безбрижно бациле на одмор по пропланцима с погледом на кршевиту Далмацију, распасавши оружје. У исто време је чета партизана у борбеном покрету прилазила са супротне стране уз стрмину, по изгледу да није знала за нас, чија је патрола од 5 партизана дошла за леђа наше четничке петорке, која је седела у заклону. Захваљујући искључиво живој природи младог четника из 5. чете, Кесић Л. Душана, из села Кијани, који никада није седео на миру, већ је волео да све види и разгледа, па је
278
приметио за леђима групу партизана са рогама и петоркама на глави, који су се потрбушке привлачили и, пре него што су они могли да нешто учине, Душан је узвикнуо: Партизани! У таквој ситуацији, пре него што је могла узети у руке пушке или бомбе, наша петорка је обасула партизане камењем, па су се, мислећи да на њих падају четничке бомбе, дали стрмоглавце у бегство низ стрмину. Сву ову радњу наши други делови нису ни приметили, јер није било пушчане ватре. Међутим мало даље, друга десетина партизана, изишавши на гребен, отворила је ватру на наше јединице које су се одмарале. У развоју кратке борбе партизани су били брзо одбијени и одвукли собом рањене. На нашој страни рањен је водник 5. чете Седлан Раде Миле. Док је седео, зрно га је погодило с леђа и изишло кроз груди без велике повреде. И он је био један од оних рањеника, који је имао срећу, да за пар недеља боравка у болници оздрави и убрзо буде поново на положају. Да није било природне опрезности младог Душана Кесића (умро у Немачкој 1950), многе би наше жртве биле пале, на чему смо му стално кроз рат били захвални. У току ноћи партизани су извршили на нас врло јак напад са правца планинског села Рујишта, чија митраљеска ватра је осветљавала ову планинску развалину, али су били одбијени без наших губитака. Памтим стално да је та ноћ 30 јуна/1 јула 1943 на томе врху била једна од нахладнијих за време рата, и ако је био лето. Сутрадан, 1. јула, бригада се спустила с Кома низ ту окомиту стрмину у место Зрмања-Паланка. (Зрмања је једна од општина грачачког среза која је дала храбре четничке борце). Силазак низ ову стрму падину био је више пузање него ход, док се је камење испод ногу котрљало у недоглед. Прешили смо реку Зрмању и кроз Паланку попели се козјом стазом уз брдо и стигли на одређени положај под Киту Чупковића, недалеко од Плавна, Бендера и Прибудића. Северно далматинска бригада Велебитског корпуса кретала је другим правцем. На овој територији и на широј околини Книна, већ су се налазиле, поред босанских и далматинских јединица, и јединице 2. Попињско-Зрмањске бригаде. Доласком на овај простор ове две бригаде Велебитског корпуса, Динарска Четничка Дивизија је по први пут у току рата била у пуној својој формацији и у своме оперативном саставу свих јединица на једној повезаној ужој територији. Тих дана налазила се на положајима Коњске Главе, Прљева, Растичева и околине 6. личка партизанска дивизија, наш стални пратилац и непријатељ у рату. На дан 3 јула 1943 извршена је борбена акција четничких јединица у томе правцу преко Жујиног поља, где је борба вођена цео дан. У борби изнад села Прљева погинула су три четника грачачке бригаде: Јелача Ђуре Стево из 5. чете, Радусин Ђуре Раде„Харамбашин” и Кесић Петра Миле из 3. чете и сахрањени на книнско гробље. У овим борбама рањен је командир 5. чете, Седлан Петар, који је упућен у четничку болницу, а за вршиоца дужности командира чете постављен је Богдан Болта.
279
После ових борби током јула, бригади је додељен нови положај испод Динаре и Козијака. Са Жујиног поља и Бендера, прешла је преко Ките Чупковића и спустила се у село Жагровић, где је одмарала неколико дана. Ту, на Жагровић, стигла је и далматинска бригада Велебитског корпуса, али је њен командант, Обрад Бијанко, захтевао одобрење да се она врати на њене првобитне велебитске положаје, јер је терен остао тамо незаштићен, што му је и дозвољено. Одавде се грачачка бригада пребацила преко Бискупије, заузела положаје испред Полаче, под Козијаком, и у августу водила сталне борбе на Црној Главици и Павкову брду. У тим борбама погинуо је четник 3. чете, Тојагић Васе Душан, из села Вучијак. Такође је поред осталих рањен Раде Мастелица, познати пушкомитраљезац 6. чете. И ако је био тешко рањен, јер га је зрно погодило у врат и изишло на нос, имао је срећу да није био тешко повређен, па је за десетак дана лечења оздравио и поново се нашао на положају за својим пушкомитраљезом. При заузимању Црне Главице, чија кота је била врло оштра, а успон стрм, партизани се нису дали лако скинути, па је трубач бригаде, Тодор Болта, свирао јуриш и кота је пала у наше руке. Како је ратно време имало многих својих необичних сцена, тако смо и на овоме врху наишли на редак случај. При изласку на сами врх, приметили смо да се један партизан „не предаје”, али се и не миче, већ нам се чинило да нас одозго гледа са свога заклона. Не пуцајући на њега, неколико четника је трком ускочило у његов заклон и нашли га да нормално седи, са спуштеном пушком на колена, наслоњен леђима на камење, али је био мртав. За време боравка и борби на овим положајима, била је велика летна жега, каква може да буде у кршевитој Далмацији у августу, па је био проблем не само исхране толике војске, него и жеђ, јер у близини није било воде. Локалне команде далматинских четника организовале су девојке и омладину с Косова, Бискупије и других околних села, да доносе воду за пиће на четничке положаје. Једног дана око 20 девојака донеле су воду у дрвеним вучијама и бремама на наше положаје, што је вредило исто онолико колико и храна. Недостатак хране за ово време у Далмацији, допуњавало је слатко далматинско грожђе, кога су домаћини пажљиво чували, а лички четници вешто брали. Као што је речено, приликом одласка главног дела бригаде за книнску крајину, остали су мањи њени делови на положајима у северној Далмацији и по Велебиту, ради контроле над кретањем партизана и окупатора, одржавања везе са народом у грачачкој долини, као и ради заштите избеглица. За то време партизани су вршили нападе на њих, па су погинула три четника: у Велебиту, под пругом, сачекан је и убијен 15.7.1943 Рађеновић Милош-„Мића” из 6. чете село Главица Ђекић, и у Жегару су погинула двојица 17.7.1943 из 3. чете, села Вучипоље, Радусин Николе Мићо и Кесић Миле Ђуро. Ова двојица су сахрањени на гробље у Жегару, а Мићу су жене сахраниле на грачачко гробље.
280
Инспекција команданта Западне Југославије Поред локалних потреба, концентрација свих јединица ДЧД на одређени простор у лето 1943 имала је и свој шири војно стратегијски задатак у склопу са раније поменутим савезничким ратним плановима. С тога је и велебитски корпус био пребачен на овај терен. Тада су сви знаци показивали и енглеске војне мисије код генерала Михаиловића наговештавале, као и уздрмано стање у Италији збацивањем Мусолинија потврђивало, да ће се Савезници у тој години искрцати на далматинску јадранску обалу. У томе смислу су примана обавештења и инструкције наше Врховне команде, које су свима старешинама саопштавали команданти корпуса, где су јединице ДЧД требале имати знатну улогу у томе случају, али до тога искрцавања на жалост није никада ни дошло. Са оваквим очекивањем и генерал Михаиловић је из стратегијских разлога и планова полагао нарочиту пажњу западном делу Југославије, формирајући и високу команду за тај део на челу са најспособнијим војним и политичким личностима и сарадницима. После смрти војводе Илије Бирчанина, на његово место поставио је за команданта Западне Босне, Лике и Далмације потпуковника Др Младена Жујовића, који је истовремено био члан Извршног Одбора Националног Комитета Народног Равногорског Покрета. После тешкоћа у пробијању на путу из Врховне команде из Црне Горе и заробљавања од Италијана, Др Жујовић је у августу стигао на своју дужност у околину Книна, са задатком да успостави своју комнаду. За његовог начелника штаба, генерал Дража Михаиловић је поставио једног од најбриљантнијих виших официра, мајора Душана Мирића. Др Жујовић је у својству свога новог положаја одржао конференцију, односно смотру, старешина ДЧД, почев од водника и командира чета па на више. На овај старешински збор дошло је преко 300 старешина, који је одржан на книнском пољу, на путу који води за Стрмицу. Штета је што немамо фотографију овог ретког ратног историјског четничког старешинског кадра и скупа целе дивизије, јер је то био велики догађај а уз то и велика радост, што смо пред собом имали не само највишег нашег старешину на Тромеђи и на западу Југославије, него и личног Дражиног изасланика и оданог сарадника, који се с њим налази на Равној Гори од почетка и који је са Драгишом Васићем и Стеваном Мољевићем чинио највишу нашу националну политичку тројку. Старешине су биле постројене у војничку кару, а Др Жујовића је допратио и на доласку претставио као „потпуковника Аћимовића” војвода Момчило Ђујић, а онда нас је Др Жујовић поздравио и изручио поздраве генерала Драже Михаиловића. Он је пре овог састанка лично узео учешће у борби наших јединица с комунистима на Уништима испод Динаре, у којој је погинуо његов начелник штаба мајор Душан Мирић, па је, несумњиво из тога искуства, имао неколико примедби и речи прекора поводом резултата тих борби. Запазили смо, сећам се, да је од нас хтео и
281
захтевао нешто више у војничком смислу, када нам је приметио да се „повлачимо с брда, када неколико комунистичких куја (митраљеза) залају на нас”! Говорио је доста брзо и прилично ватрено, као велики родољуб, храбар борац и одани равногорац. Тадашња политичка ситуација за нашу националну борбу је била врло тешка, услед заблуде западних Савезника помагањем комуниста, што је на њега очигледно деловало. Његов захтев је био борба, борба и истрајност у борби до краја. Повратак бригаде у Лику и капитулација Италије Крајем августа грачачка бригада је упућена на нови положај, југозападно од Косова, под планину Промину, а 3. септембра је кренула у операцију чишћења партизана на планину Свилају, где је водила борбу с комунистима и по завршеној акцији повртила се без губитака преко села Риђани на простор испод Промине-Уздоље-Рамљани-Врбник. На овоме положају бригаду је затекла капитулација Италије 8. септембра 1943 и, истог дана, наилазак моторизованих немачких трупа, које су муњевитом брзином јуриле према Шибенику и Сплиту, на јадранску обалу, заробљавајући успут Италијане. Предвиђени отпор Немцима био је немогућ са оружјем којим су четници располагали. После преврата и пада италијанског диктатора Мусолинија и његове фашистичке владе 25 јула 1943, било је јасно да ће се у Италији одиграти крупни догађаји: да ће се она, као и у I светском рату, искључити из рата, односно прећи на савезничку страну, капитулирати и слично. Такво узбуркано стање у Италији, пратили су са нарочитим интересовањем четници и партизани у Југославији и од њене претстојеће капитулације много очекивали у наоружању, обзиром на присуство доста велике италијанске војске при јадранској обали, од Црне Горе до Истре. У вези са таквим стањем у Италији, генерал Дража Михаиловић је депешом известио 3. септембра команданта западне Босне, Лике и Далмације, Др Младена Жујовића, да ће Италија кроз неколико дана капитулирати и наредио му, да са Тромеђе, где се налазио, отпутује у Сушак, да поведе преговоре са главном командом италијанских трупа о предаји оружја четницима. С њим је кренуо и капетан Неђељко Плећаш, али нису ништа успели.115 Коме ће Италијани предати оружје, било је у рукама претседника британске владе, Винстона Черчила, и он је наредио да се оружје преда југословенским комунистима. Због капитулације Италије, тих дана је све врвило; активирале су се све могуће војске. Свак је у тој ситуацији тражио своју добит. Немци и комунисти су били најактивнији, први су журили да заузму сву територију коју су држали Италијани, а други да добију италијанско оружје и што већи терен за себе. И народ у Далмацији узнемирио се више него икад, јер смена италијанског окупатора с немачким, унела је у њега немир и постао више изложен комунистима, којима је сада било
282
отворено поље за ширу пропаганду. До тада, српски народ у томе делу Далмације, западној Буковици, Котарима и све до Задра, није био присиљаван да се опредељује, а од усташта је био поштеђен, јер их тамо није било; држао је у души четникчку страну у својој већини. Доласком Немаца с једне стране и навалом комуниста с друге, народ Далмације се нашао у далеко тежем положају, него што је био под окупацијом Италије. Капитулацијом Италије, енглеска влада је јасно показала куда срља својом инатском спољном политиком према Југославији, када је наредила италијанској војсци да оружје преда југословенским комунистима. У место спречавања даље комунистичке револуције за власт над народом, она је још више таквом својом политичком одлуком распирила мржњу између две зараћене стране и отворила пут за још веће крвопролиће у Југославији. Тим политичким адутом датим јој од Савезника и добијеним војничким оружјем, КПЈ је још више тукла по четницима и народу, чиме је добила и одобрење за успоставу диктатуре после рата. Четници су се тек сада морали још више да бране за свој опстанак борбом на живот и смрт. Некако баш од капитулације Италије датирају убрзане и умножене савезничке и војне и политичке грешке према Југославији и четницима, које су тако брзо расле и толико се умножиле, да се више никада нису могле умањити ни поправити. Черчил је све више узимао апсолутно господарство над правом и судбином народа Југославије, као да је недорастао да собом управља. Интересантно је приметити, да Западни Савезници нису правили грешке према непријатељским земљама ни сметње да буду слободне после рата. Како се рат ближио крају а Немачка и Италија своме поразу, народ тих земаља се све више ближио слободи, док народ Југославије је губио своју. Са грачачком бригадом био је штаб корпуса, па је са њеним старешинама донешена одлука за повратак грачачких јединица у Лику, на велебитске положаје, што је било природно и потребно. Како је Италија капитулирала, то је грачачкој бригади било у задатку и у циљу, да повратком кроз Далмацију добије оружје од Италијана на линији Мокро поље-Ервеник-Жегар, одлагањем или борбом. У зору, 9 септембра 1943 бригада је са комором и свима деловима кренула на доста опасан пут кроз Далмацију за Велебит и грачачки терен. Са свога положаја, са линије Рамљани-Врбник кренула је за Лику борбеним маршем према Ервенику и Жегару, у којој околини су се још налазиле избеглице и мањи делови бригаде, које је требало узети и одатле се пребацити на врхове Велебита, где је такође био остављен део грачачких четника. Недалеко, уследио |е прелаз преко реке Крке, где се је требало пажљиво спустити низ њену леву стрму обалу и прећи на другу страну. Ваљало је наћи најпогоднији силаз к реци, нарочито због коморе и коња, као и погодан прелаз где је она најплића и најмирнија. Претходница је на путу узела једног чобана, старијег човека, који је показао најпгодније место за прелаз. У дугој колони прелаз је узео
283
своје време, па је претходница морала прва што пре да пређе на десну обалу и да заузме одбранбени положај. И ако је још било лето и суша, река је била дубока а вода необично хладна. Срећа је била што је био врућ дан, па се је танка одећа на четницима брзо сушила на сунцу. Коњи су на себи пренели митраљезе и бацаче, тако да су им се само главе виделе из мирне воде. Овај прелаз преко реке Крке још увек нас потсећа, вероватно због глади, на чувено и изванредно слатко далматинско црно грожђе уз саму обалу, које је било крупно као шљиве. Каже се: „Тешко земљи куда војска прође”, па су и грачачки четници при прелазу реке Крке, узели „требовање” грожђа за два дана, утолили њиме глад и били љубоморни на Далматинце, јер у Лици грожђа нема. По прелазу Крке колоне су мокре продужиле усиљени марш у борбеном поретку кроз крш испод Радучића у правцу Ервеника и Жегара. Проблем је био прећи без борбе и губитака пут Пађене-Кистање, којим је јурила за Задар немачка моторизација без престанка. Из разумљивих разлога борба са Немцима није могла бити прихваћена, јер је наш главни циљ био пролаз за Велебит, па су јединице пажљиво кретале кроз жбуње и чекале прилику тактичког прелаза пута. Коњоводци су вешто камуфлирали натоварене коње да изгледају на чобане. При наступу кроз крш негде око Слемена, око 3 сата по подне, сачекали су нас партизани из 19 дивизије, чија је главнина већ била ушла у Ервеник и Жегар и добила сво оружје од Италијана по одлуци енглеске владе. Борба се развила и партизани су били брзо разбијени, јер у таквој ситуацији, где се лако могло упасти у замку и погубити главе, лички четници су били довољно опрезни и спремни да разбију и већу комунистичку јединицу. У борби је рањен у руку четник 4. чете, Цвјетковић Милан-„Брко”, па су га болничари брзо превили на путу и продужио је марш. Касно по подне, пред вече, наша претходница је пожурила и брзо заузела једно доста велико и округло брдо, Обруч, јужно од Ервеника. Народ из оближних села, мислим Доброте, упознао нас је шта се све дешава у околини и колико су јаке партизанске снаге, које смо и сами брзо уочили. Цела 19 партизанска дивизија и друге личке јединице су се сручиле у Ервеник, Жегар и околна села, којима су италијанске трупе предале оружје, још у току дана док смо ми били на маршу, па је наш план о добитку оружја пропао. Уз оружје партизани су добили магацине муниције и хране. Са овог брда смо слушали огромно партизанско славље, пуцњаву и галаму у Ервенику и Жегару поводом добитка оружја, па смо оценили да смо упали у врло опасну комунистичку клопку и нашли се у неповољној ситуацији, јер је даљи пробој за Велебит био угрожен и терен блокиран. Нашавши се у средини партизанских јединица, они су нас почели дозивати из околних села, Змиштака, Хресовца, Парчића и других, ко смо и куда идемо? Наш одговор је био да смо четници, претходница ДЧД, на маршу за Обровац, са задатком да спречимо продор Немаца из Лике у Далмацију и да ћемо примити и партизане да се са нама
284
заједно боре против Немаца. (Такве пароле о „сарадњи” су тада кружиле, како је коме требало). Глас са супртоне стране се претставио да је комесар неке јединице 19 дивизије и рекао да они желе преговоре, нашто смо пристали да бисмо се правилно оријентисали и добили у времену и како бисмо могли донети најбољу одлуку о нашем даљем покрету. Командант корпуса је одобрио да три партизанска преговарача дођу на наш положај, на Обруч. Гласним дозивањем изражена је часна реч с обе стране у исправност добрих намера. С наше стране преговоре ће водити три официра: М. Вуксановић, М. Црљеница, и Б. Дробац. Претходно смо се договорили, да се партизанским пореговарачима каже, да је наша бригада претходница ДЧД, која је сва за нама на маршу према Обровцу и да се и партизани требају са нама заједно да боре против Немаца. Три комунистичка преговарача су стигла на наш положај, од којих је један био комесар, и поздравили су са стиснутом песницом. Дошли су са развијеним белим барјаком, као знаком заштите и мира. Осамљене на овом голом брду, обе делегације су водиле разговоре и партизанска се сложила са предлогом наше. Поручник Богдан Дробац је био веза између делегација и нас осталих, па је био час са преговарачима, а час са осталим нашим старешинама и оценио је да се у околини заиста налази велика партизанска снага, са целокупним италијанским оружјем у поседу. На основи овог, команданти батаљона и командири чета су се међусобно договорили, да предложе команданту корпуса и бригаде, да је врло опасно покушати прећи пробојем предвиђени терен до Велебита без великих губитака и да је једини и најбољи излаз - повратак у книнску крајину, и то што пре. У ово време сунце је већ залазило на починак. Овакав одлучан предлог написали смо на парчету хартије, кога сам однео мајору Вуксановићу и дао му га у руке с леђа, да види мишљење осталих старешина и да се оријентише за време преговора. Додали смо му, да партизанској делегацији каже, да партизанска команда у Жегару спреми вечеру за хиљаду четника, који ће тамо стићи у току ноћи, а онда заједно кренути на Немце. Партизанска делегација је прихватила све предлоге, премда је и она имала свој трик и циљ да нас намами на танак лед. Али у сваком случају хтели смо и ми и они да избегнемо једни друге овог пута, јер они су се бојали наше дивизије „која је на путу за нама”, а ми њихове која нас је чекала да нас нападне. По завршетку разговора комунистичка делегација се вратила, просто одјурила у Жегар са белим барјаком, одневши поруку да се „спреми вечера за хиљаду четника”! При штабу корпуса био је свештеник Јово Јавор парох жегарски, па је овде на Обручу изразио жељу да остане и да иде у Жегар, где му се фамилија налазила, што му је командант и одобрио. И њему је речено, да партизанској команди пренесе поруку за „спремање вечере за хиљаду четника”. Чим се први сутон навукао и светло дана изчезло, команда је пала-натраг!. Коњи и сва комора су натоварени и јединице су у коло-
285
нама кренуле кроз ноћ, крш и врлети натраг у правцу реке Крке и косовске долине. Овог пута враћали смо се мало другим правцем, нешто јужније, ближе Кистињама, али је крш био гори него пре. Време је још било вруће, па чак и ноћ врло топла, па је жеђ била највећи проблем на ноћном маршу, на коме смо се много измучили и поцепали и оно мало одеће што смо имали на себи. Маршовали смо брзим маршем, тражећи воде по кршевима и камењарима, у каменицама и по локвама, на којима се стока поји, али услед суше и локве су пресушиле. Тамо где смо воде и нашли, било је толико мало, да је ни овце више нису хтеле пити. Пијући такву воду у ноћи и у мраку, цедили смо је кроз зубе и избацивали из уста овчије брабоњке. Наишли смо и на ноћног чобана, који нам је показао путељке кроз крш. Журили смо да у току ноћи превалимо главнину пута и да се приближимо реци Крки, па смо до пред зору достигли негде до испод Радучића. Ту смо, још на топлом камену и сувој земљи легли, тек да мало одморимо и пребацимо сном. Ујутро, 10 септембра, поново смо прешли реку Крку. Она нам је са својом свежом водом и крупним грожђем била доручак. На њој смо се одморили, окрепили и физички се повратили од умора и борбе. Повратком у книнску крајину, бригада је добила задатак да заузме и држи своје старе положаје под Динаром, испред Полаче, на Црној Главици и под Козијаком. На овим положајима је остала десетак дана, када је поново кренула на пут за Велебит. Овог пута повратила се преко Зрмање и Отрића у Лици, где је већ била запосела своје положаје 2. Попињско-Зрмањска бригада; под чијом заштитом је грачачка бригада прешла тај пут за Велебит и грачачку долину, где је стигла 21 септембра 1943, на Малу Госпојину, после скоро 7 месеци борби по Далмацији. Са бригадом се није вратио њен командант, капетан Марко Црљеница. У то време појавила се велика потреба и жеља народа у његовој родној Банији и на Кордуну за организовање четника у тој покрајини, па је по његовој личној жељи премештен на тај терен и на нову дужност. На растанку са нама, испред Полаче у Далмацији, с њим је отишао и његов ађутант Буде Терзић, родом из села Граба. Капетан Миливој Вуксановић и још неколико капетана су тих дана унапређени у чин мајора, указом краља Петра II од 6. септембра 1943. Жртве тифуса и друга страдања За време свога оперативног кретања и борби по Далмацији од марта до септембра 1943, грачачка бригада је изгубила преко 30 својих бораца. Поред тих жртава које су пале на бојном пољу, ратно стање је проузроковало и донело тифус, коме су многи борци и народ подлегли. Слаба исхрана, неред, вашке и све остале многе невоље допринеле су свој део болести и смрти. Од тифуса су умрли у месецу јулу и августу 1943: Алагић Н. Ковиљко четник из 6. чете; Жутић Р. Лука из 5. чете; Кесић И. Стеван из 3. чете; Седлан Р. Љубо из 5. чете; Дробац И. Ђуро-„Ђурко” из 1. чете; Дробац Ј. Мане из 1. чете, као и неколико жена.
286
За ово време су погинули од немачког бомбардовања четник Радусин Илије Миле из 2. чете и двојица старијих припадника 4. чете браћа: Утвић Ј. Раде и Утвић Ј. Јован. У отсутности четника, партизански „теренски борци” су терорисали народ, па су ухватили припадника 4. чете, старог Божу Растовића-„Бошкеца” и обесили га у селу Штикади ни крива ни дужна. Злоупотреба српске православне цркве и резолуција свештеника далматинске епархије После капитулације италијанске војске на анексираној Далмацији, КПХ приступила је одмах присилном организовању и мобилизацији народа у тим крајевима у своје редове, служећи се тактиком и терором свих врста. Поред уобичајених свакодневних метода застрашивања и пропаганде, она је отишла толико далеко, да је преко својих одређених агената силом узела за своје пропагандно средство и злоупотребила у своје политичке сврхе српску православну цркву у Далмацији, односно део свештенства далматинске Епархије; кога је било у великом броју и од којих је, нажалост, неколико већ било у партизанским редовима као што су Ратко Јелић из Книна и Илија Ђук из Зрмање, који је био „верски референт” партизанске војске за Лику. Како у томе делу Далмације, у Буковици и Равним Котарима, усташе нису могли да изврше покољ због присуства италијанске војске, свештеници су се сачували, па је КПХ покушала да их искористи у своје сврхе. Хтела је да прикаже да се српски свештеници налазе у њеним редовима и да тиме обмане српски народ и да у њега унесе забуну и пометњу. Као и све остало на територији коју су окупирали, комунисти су ставили под своју контролу и српско православно свештенство, којим су господарили као са робљем. У ту сврху КП је инсистирала на одржавању конференције свештеника далматинске епархије и на издавању њиховог прогласа у корист комунистичке револуције. Као безбожник и заклети непријатељ хришћанске вере и цркве, Партија је хтела да тим једним ударцем постигне више циљева: да искористи за себе српско свештенство, да га компромитује у очима српског народа и да баци љагу на српску православну цркву претстављајући је својим сарадником. Такву конференцију свештеници су одржали 21 октобра 1943 у селу Парчићи, између Бенковца и Ервеника, који су издали свој проглас са резолуцијом потписаном од десетак свештеника на челу са протом Илијом Булованом. Конференцији су били присутни и политички комесари комунистичке војске и других политичких партијских органа, а резолуција је растурена по Далмацији и јужној Лици, са паролом „Свештенство је уз народно ослободилачки покрет”; чију садржину су без сумње диктирали партијски претставници и доцније је допуњавали како им најбоље одговара. И ако овим подлим актом није успела да све свештенике потчини и приведе у своје редове, ипак се КП доста послужила том резолуцијом и
287
унела забуну у српски народ овог дела Далмације. Пошто знамо да је већина потписника ове резолуције била одана Христовој и својој цркви, они су требали и могли да имају бар малу дозу куражи, да избегну присуство конференцији и потпис на резолуцији, преласком на четничку територију. Свега пар километара преко реке Зрмање делило их је до далматинских и личких четника према Велебиту, или преко Мокрог поља до оних на Пађенима. Требало им је више куражи, више отпора и одговорности своме духовном позиву па онда неби нанели љагу својој српској цркви наметнутом службом комунизму; нити би дали прилику „Вјеснику народно ослободилачког фронта Хрватске” да се игра српском црквом и свештеницима и да се размеће издањем њихове резолуције. Два оперативна одреда грачачке бригаде и њено организовање четника у Далмацији Повратком из Далмације на грачачки и велебитски терен у септембру 1943, грачачка бригада је ослободила све своје првобитне пределе и положаје, утврдила се на њима и поново довела под своју контролу целу грачачку долину, извршила организацију одбране, отпочела припреме за зиму 1943/44 и поставила себи нове задатке. Све њене мање јединице које су имале одређене задатке, сишле су с планина у састав целине и народ се повратио из избеглиштва и збегова у своје напуштене домове, од којих су многи били попаљени и порушени. Отпочето је по селима обнављање као и по повратку из збегова од усташа у 1941 години. Настале су многе нове околности и потребе за даљу борбу и организацију рада, како на борбеном тако и на многим другим пољима, па је снага свих четника и народа хитала на рад и у борбу. Требало је поново створити све одговарајуће територијалне органе и успоставити народни и војнички живот и појачати борбу са концентрисаним и организованим радом свих снага. Јединице 1. батаљона под командом Јове Станисављевића заузеле су главне своје положаје по иточним селима и планинским пределима, чија 3. чета је доминирала Смрековачом, Малованом, Глоговом, Дубоким Долом и другим висовима, а 2. чета Велебитом, Кокијерном и Церовцем. Штаб корпуса под командом мајора Миливоја Вуксановића сместио се у Велебиту, изнад пруге и села Литице Кесић, под каменим сводовима велебитских стена и под заштитом 2. чете, одакле је издавао инструкције за рад и борбу. За њим су Немци вршили потеру. Ове јединице, 1. батаљона имале су свој један задатак, а јединице 2. батаљона под командом Мане Рибара, које су запоселе положаје око Грачаца према Брувну и западно према Штикади, имале су други задатак. По насталим потребама формиран је из грачачких јединица, укључујући и цео 2. батаљон, један привремени велики одред под командом артилеријског наредника Терзић Р. Дмитра, са нарочитим задатком за зимски период времена, који је успешно обављао своје додељене му
288
дужности све до нове формације бригаде почетком 1944. Примивши команду у октобру 1943, Терзић је имао пуне руке посла, да протера партизанске остатке са четничке територије, да обезбеди и нормализује живот по селима и у њима развије првобитну динамику четничког духа, јер су партизани вршљали по грачачкој долини пуних 6 месеци, док је грачачка бригада била по својим задацима у Далмацији. За време свога командовања одредом, Дмитар је организовао локалну четничку управну власт, проширио терен, учврстио положаје и успоставио комуникацију са суседним четничким јединицама, припремајући услове за нове подвиге бригаде и за њену нову формацију, која је извршена почетком 1944 године. оОо После капитулације Италије у јесен 1943, српски народ Далмације-Буковице и Равних Котара је ослобођен италијанске анексије, па је сада желео да ступи у четничке редове и да даде свој допринос борби за слободу отаџбине кроз Народни Равногорски Покрет под воћством генерала Драже Михаиловића. Како су од давнина били васпитани национални српским духом и православном вером, Срби овог краја су хтели да сада организују четничке јединице, али им је у овоме организацијском послу требала помоћ искусних четничких бораца и организатора, јер је после капитулације Италије навалила комунистичка партија, да их силом сврста у своју политичку партизанску војску. Овај високи задатак организацијске и моралне помоћи овој браћи добила је у дужност грачачка четничка бригада, да из својих чета одабере и упути на пут у Далмацију једну јединицу. Командант корпуса, чији је штаб био у планини Велебит, заклоњен од немачких потера, издао је наређење и упутство за одлазак у Далмацију-у Буковицу и Равне Котаре, једног одреда састављеног из јединица 1. батаљона под командом Јове Станисављевића, са којим су као командири и водници пошле способне старешине, Јово Ј. Трбојевић, Ђуро Ђурић-„Ђуђа”, Јово Кесић-„Јовић” и други. Задатак ових старешина и одреда је био, да својом организацијском способношћу и војничким борбеним искуством помогну локалним првацима овог дела српске Далмације, да организују четничке јединице и да својом појавом и живом речи претставе народу циљ и дух демократске и ослободилачке четничке борбе, која се води већ две и по године. Овај одред, с којим је кренула и мања јединица четника из Метка, који су се тада налазили у Грачацу, под командом поручника Милана Потребића, кренуо је из Грачаца у новембру 1943 преко Велебита за Обровац, у Далмацију, где су га сачекали и прихватили угледни домаћини и народ са својим националним првацима, на челу са Васом Миљушем, истакнутим и познатим националним радником и првоборцем, браћом Десницом Душаном и Пером и другима. Васо Миљуш ће овај грачачки оред пратити по свима осталим местима куда је пролазио и помагати га у овој мисији. Овоме одреду прикључила се по истом задатку, у духу инструкције команданта корпуса, једна чета велебитске
289
далматинске бригаде под командом Васе Јованчевића, па су четници Грачаца, Мечани и Велебићани чинили једну велику мисију за организовање овог дела Далмације у четничке редове. Свагде куда је овај одред пролазио, био је са одушевљењем поздрављен и са гостопримством дочекан од српског народа, који је у масама прилазио четницима. На овоме организацијском послу нарочито су се залагали поред Васе Миљуша, Милорад Стегнајић, који је већ био командант, браћа Деснице из Обровца, Урош Катић и Вујо Дрча трговци из Бенковца, (Урош је после рата умро на робији у Лепоглави), Душан Рујак, Сако Дмитровић, свештеници Саво Игњатовић и Душан Рашковић и многи други угледни и истакнути домаћини.116 У ово време је комунистичка партија свестрано ширила своју пропаганду за организовање народа овог краја у своје редове, па је овде био посебан двобој између четничких и комунистичких организатора. Баш тада се КП навелико служила поменутом резолуцијом свештеника далматинске епархије српске правослвне цркве, како су они на њеној страни. Зато су грачачки четници дошли у Буковицу и Равне Котаре у прави час да разбију такву комунистичку пропаганду и да народу објасне да су свештеници били присиљени да такву резолуцију напишу; па су се с комунистима ухватили не само у оружани него и у политичко идеолошки коштац и успешно их тукли. Наводимо само неколико главних места у Далмацији, у које је овај одред долазио и у њима одржавао народне зборове. После Обровца, прво место организацијског народног и четничког збора било је Карин, у коме је Васо Миљуш претставио чету четника мештана, а за пар дана боравка личких четника, пријавило се из околних села још два пута толико нових равногорских слободарских бораца. Доласком у Бенковац, у школи је постављена база, одакле се овај одред кретао у разним правцима и у многа места Буковице и Равних Котара: у Атлагића Кулу, где су се Грачани састали са Милорадом Стегнајићем (ови су га ослободили у Велебиту, у априлу 1942, када су га комунисти повели из Далмације у своје редове у Лику), затим према грчком и латинском Исламу; па онда у другом правцу источно до Ђеврсака, где су се састали са одредом војводе Ђеде Ђекића. После су се организатори бацили на јужну и западну страну Далмације према Задру. На Кули Стојана Јанковића, четници Грачаца су поболи српску заставу, дату им на дар од грађана Обровца у част доласка у ово место прве веће четничке јединице у овакву мисију. Затим су били и организовање вршили у Смилчићу, Земунику, Смоковићу и у многим другим селима и местима.117 За време овог двомесечног боравка грачачких четника у овој организацијској мисији по Далмацији, приступило је у четничке редове око 2000 Срба, од којих је формиран још један далматински четнички корпус. Даља војна организација ових новооснованих четничких јединица и развој њиховог ратничког стања и борби остале су у надлежности штаба ДЧД. Знамо да су те јединице у Буковици и Равним Котарима
290
именоване корпусом, да су се током 1944 године променила неколика официра као његови команданти и да га је најзад снашла ратна несрећа у борби са комунистима на Лозовцу у новембру 1944. Али грачачки четници, који су им помогли војничко организовање, стекли су најлепше утиске о српском народу и људима овог краја, а највише су говорили о срдачном народном гостопримству и његовом родољубивом националном осећању. Својим боравком у овој мисији по Далмацији, грачачки четници су проширили и учврстили своје братске и пријатељске односе са Далматинцима-Буковичанима, Обровчанима и Котаринама, као што су их стално имали са браћом четницима из северне Далмације-„Велебићанима”. По завршетку свога задатка у Далмацији, одред се повратио у своју грачачку базу крајем јануара 1944, али са трагичном погибијом наредника Мирка Вебера, одважног и храброг четничког борца и старешине, који је од недавно био на служби у грачачкој бригади. Мирко је у току ноћи, у Обровцу, пред повратак, неспретно куцнуо кундаком своје машинске пушке, из које је метак опалио, тешко га ранио и сутрадан умро. Превежен је у Грачац и сахрањен на грачачко гробље. оОо У дане 25-28 јануара 1944, воћство Народног Равногорског Покрета одржало је велику народну Скупштину, знаменити Народни Светосавски Конгрес у Србији, у селу Ба, на коме је узело учешће око 300 делегата, претставника демократских политичких странака, војске и других културних и витешких организација. Циљ Конгреса је био да нашој и светској јавности објави циљеве гигантске народне борбе. Као што је четничком борбом, тако је и Конгресом владао вековни слободарски, устанички и демократски дух српског народа у борби за ослобођење, независност и слободно изражавање својих мисли. Како је Југославија била окупирана и будућност народа угрожена од више тоталитарних идеологија, Конгрес је вођен начелом објављеним на почетку рата са Равне Горе: борба за демократију против свих диктатура. Својом резолуцијом, названом Башком Повељом по селу Ба, Конгрес је формулисао циљеве борбе Народног Равногорског Покрета за слободу народа и демократско федеративно уређење Југославије. Вођа народног отпора, генерал Дража Михаиловић, дао је Конгресу у име војске изјаве далекосежног историјског значаја, које чине смисао идејне и национално-политичке борбе коју је предводио, и које ће принципијелно остати вредне за сва покољења и вечита времена, од којих једну понављамо: „Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног претставништва, да уставним путем изврши организацију државе”.
291
IX
ГРАЧАЧКА БРИГАДА У 1944-ОЈ ГОДИНИ Формирање корпуса по покрајинама Од 1. јануара 1944 спроведена је на Тромеђи у дело уредба Министра војске и Морнарице краљевине Југославије, генерала Драже Михаиловића, о устројству четничких корпуса Југословенске Војске у Отаџбини, са називом по местима, планинама и покрајинама у којима су формирани. Тако су на територији Тромеђе западне Босне, Лике и Далмације формирани корпуси од дотадашњих јединица са покрајинским именима, - лички, босански и далматински, сваки са по четири или више бригада и то: Лички под командом мајора Миливоја Вуксановића, са седиштем у околини Грачаца; Босански под командом војводе Бране Богуновића, а затим поручника Милана Цвјетићанина са седиштем на далматинском терену. И ако су (не улазећи у детаље) у околини Косова и Книна, осим Буковице и Котара, четничке јединице биле распоређене у овој години у два далматинска корпуса: један око Косова под командом мајора Новака Мијовића и други око Книна под командом мајора Живорада-Жике Младеновића, рачунаћемо их даље као један, обзиром да су при повлачењу све јединице из Далмације чиниле само један корпус. Мислили смо да кажемо, да је свака покрајина на Тромеђи имала у главном један корпус четничке војске. Ови корпуси сачињавали су и даље Динарску Четничку Дивизију ЈВУО под командом војводе Мимчила Ђујића. Приметићемо да, иако су корпуси по устројству војске већи од дивизија, (у другим покрајинама дивизије нису постојале) код нас је остао случај, да је дивизија задржала свој назив и корпуси јој били потчињени. Са овом формацијом ови корпуси су ушли у нову ратну 1944 годину и, по снази и борбености, дисциплини и храбрости својих војника и по ратничкој способности својих старешина, прекаљених у три протекле године рата, постали врло крупне герилске јединице са високим борачким и националним квалитетом. Људском снагом којом су располагали, великом територијом коју су држали, борбама какве су водили и превеликим жртвама које су дали, та три корпуса створили су углед себи, српском народу на Тромеђи и Динарској Четничкој Дивизији, и придобили признање осталих виших четничких формација у Југославији и органа Народног Равногорског Покрета. Први лички корпус се брзо и надалеко територијално и бројно проширио, почев од касне јесени 1943 и у пролеће 1944. Поред грачачког среза као сталне четничке територије и базе, уз народну подршку ослобођен је и претворен из партизанске у четничку територију цео Доњелапачки срез и у њему створена два важна и велика четничка центра: Срб и Лапац, у којима су формиране још две четничке бригаде са
292
високим борбеним квалитетом својих бораца. Комунистичка партија, која је у овоме срезу царевала и убиства чинила 1942/43, била је до ногу поражена од четника и народа и избачена из тих крајева, у које се није могла повратити све док јој нису помогли Енглези и Совјети крајем 1944. Тако је лички четнички корпус у овој 1944 години имао своје велике четири бригаде војске: Прва са седиштем у Грачацу под командом Јове Станисављевића; Друга на Великој Попини и Зрмањи под командом Душана Лукића а затим Дмитра Терзића; Трећа у околини Срба под командом Петра Рајака; и Четврта са седиштем у Лапцу под командом најпре Браце Чорка и Душана Лукића, а затим Николе Плећаша. Крајем 1943 и у пролеће 1944 пребегао је у трећу и четврту бригаду велики број партизана, - стотине младих људи, Срба из тих крајева, који су као и свагде по Лици и Кордуну били силом мобилисани, или су се били залетели у партизанске редове, па увидели да су се преварили и да им тамо није место. Доласком у четнике престали су бити комунистичке бројке, постали су слободни људи без комесарске претње и пропаганде, одахнули својом душом и осетили се поносним на припадност српској нацији и четништву кроз које ће се до краја рата залагати и борити за принципе људских слобода. Боравак у партизанима остао им је само као тужна и одвратна успомена. Овај масовни прелазак из партизана у четнике довољно показује да је српски народ у Лици био четнички, и да су били исправни ранији предлози војводе Мирка Марића да ДЧД крене акцијом у јужну Лику. Да КП није употребила силу и терор за мобилизацију у своје редове, ретко би Срби Лике ступали у комунистичку војску. То признају и партизански историчари, да су мобилисани Срби грачачког и доњелапачког среза „тешка срца стављали петокраке звезде на капе у место кокарди и да су стидљиво поздрављали стиснутом песницом”. (Види Зборник 13). Да су у ово време, у јесен 1943 или у пролеће 1944 неком срећом могле бити основане само једна-две мале четничке базе и јединице у средњој Лици, у удбинском и кореничком срезу, њима би биле прешле масе партизана мештана. Тамо би се биле формирале још неколике бригаде четничке војске, али такву сигурну могућност и покушај спречила је политичка пропаганда из Лондона у корист комунизма у Југославији. Свака од ове четири бригаде 1. личког корпуса дејствовале су на своме терену, а понекада су вршиле заједничке акције под командом команданта корпуса. Могла су војна и политичка воћства КПЈ и КПХ да се годинама крију и да трче од пећине до пећине у западној Босни и на острву Вису, али никада неби могла освојити терен ове четири бригаде да им нису помогле стране силе. Из предњег смо видели да је грачачки срез у Лици из своје две општине, Грачац и Зрмања, имао две велике бригаде четничке војске. Оне су на врхунцу своје моћи, у време свога формирања 1942 по својим чистим српским селима бројале око 2500 четника, не рачунајући разне помоћне органе. Нека ово послужи свој Лици на част, српској нацији и посебно Народном Равногорском Покрету на понос, што је оваква на-
293
ционална организација спроведена и оволика народна војска организована на простору ове две општине у ономе тешком ратном времену и у пркос оноликом броју непријатеља, који су се жестоко били окомили на тај предео цело време рата. Сам овај случај довољно и најбоље показује, да КП није имала корена ни подршке у народу овог краја, нити утицаја и поред њених терористичких наступа и мера. Ради историјске прибелешке важно је подвући да су обе ове бригаде, грачачка и попињско-зрмањска, биле оне четничке јединице које су стално и битно постојале у пуној својој формацији кроз цео рат, од почетка устанка против усташа и окупатора половином 1941 па до краја рата, када су биле принуђене да напусте свој родни крај а затим и отаџбину. Свака стопа земље ове две општине, као и целог среза, натопљена је крвљу палих четника и народа ове две бригаде. Пре него што буде нешто више речено о грачачкој бригади на следећим страницама, подвлачим овде вредности 2. бригаде са Велике Попине и Зрмање, јер ретко је неко српско село на западу Југославије дало толики број четника, а врло мали број партизана, као што је село Велика Попина, које је скоро сто процентно било четничко. Као што су четници 1. грачачке бригаде имали за свога команданта устаничког вођу, Дану Цицвару, тако су и четници 2. бригаде имали за своје команданте двојицу познатих устаничких вођа, Мићу Лукића и војводу Мирка Марића. Ову тројицу јунака су четници и народ врло рано изгубили, али су они својим делима и погибијом постали легенде и својом борбом удахнули у борце и у народ непоколебљиви дух отпора. Организацијску и командантску улогу поручника Миће Лукића из 1941 у његовом родном селу, Великој Попини и околини, преузео је његов брат Душан Лукић, пешадијски наредник, који је био командант 2. бригаде. Поред оних имена четничких организатора и првобораца из општине Зрмања, које смо поменули на претходним страницама, 2. бригада је имала за команданте батаљона одважне људе, храбре старешине и способне организаторе: Ису Стојсављевића, Илију Илтана Стојсављевића, Богдана Сучевића и Милисава Будимира. Они су, са командирима чета, својом личном борбеношћу служили за пример војницима и народу од почетка до краја рата. Ова бригада је водила многе борбе широм Тромеђе, учинила многе подвиге у борби за слободу и достојно себе узидала у темеље Народног Равногорског Покрета и уписала на златну страницу његове историје. Осим Душана Лукића, команданти ове бригаде су били за једно време у пролеће и лето 1943 капетан Михаило Бабић, капетан Војо Перишић и поручник Јово Пупавац. Како је грачачка бригада имала већи број способних старешина војничке спреме, командант 1. личког корпуса поставио је по потреби службе у пролеће 1944 за команданта 2. бригаде Дмитра Терзића, до тада команданта четничког одреда у Грачацу и врло способног организатора и старешину на бојном пољу, а за помоћника Милу Бањанина, такође из Грачаца. Свака од ове четири личке четничке бригаде има своју ратну легенду створену из драматичног ратоборног хрвања с непријатељима и
294
политичког комплекса тога страховитог и узвитланог времена. Оне су биле веродостојан претставник жеља свог народа у своме крају, јер их је народ створио а не ма чија политичка машина. И друге две наше четничке бригаде из две општине доњелапачког среза, Трећа и Четврта, вредне су сваке пажње и историјски су чинилац на својој територији, у Србу и Лапцу са околином. Обе имају динамичан и врло интересантан историјат свог формацијског постанка и борбе за опстанак, која је била тешка, ризична и драматична, у чему се доста разликују од прве две, јер је на томе њиховом терену КП дуго времена витлала својом сабљом, све док није била поражена народним отпором и жељом да створи четничке јединице. Међу најзначајније ратне догађаје ове две бригаде спада онај огромни прелазак партизана у четнике, који су долазили у масама. Говорећи о 3. бригади из Срба, треба се потсетити, да је то она четничка устаничка јединица, чији су првоборци и народне вође основали четнички пук у августу 1941, под именом „Краљ Петар II”. После погибије команданта пука Пајице Омчикуса, један одред одабраних бораца из Срба под командом Петра Рајака и Петра Ђиласа, избегао је у рано пролеће 1942 комунистичкој навали и окупацији општине Срб. Под тим притиском напустио је свој родни крај, провео годину и по дана у борбама у јужној Лици и книнској крајини, сачувао се до повратка у Срб у јесен 1943 и, приступом великог броја нових бораца, створио бригаду четника. Поред имена народног предводника у Србу, Пајице Омчикуса, убијеног од комуниста-партизана, долази као познато и у народу признато и име команданта ове бригаде, Петра Рајака, које је тесно везано и постало значајно за народ и четнике овог краја. По храбрости, он је био један од најпризнатијих и међу четницима високо цењених команданата ДЧД, и са признањем ушао у први ред оних старешина који су били стално на командном положају у својој јединици од почетка до краја рата. Својим истрајним и непоколебљивим старешинским храбрим ставом, Рајак је служио за пример и заслужно добио високо место признања, и он и његова бригада, у четништву на Тромеђи, а тиме и у Народном Равногорском Покрету. Он ће остати у трајном народном сећању као јунак свога времена у своме крају. Име ће му остати легендарно и симболично појмом четничког јунаштва. И два команданта батаљона 3. бригаде: Петар Ђилас из села Беглука и Никола Пиља из Бротње, су вредни сваке пажње. Путем своје личне и старешинске храбрости и првоборачке улоге, они су такође стекли опште признање међу четницима 1. личког корпуса и целе ДЧД. И њих двојица су, као и Рајак, били жандармеријски подофицири. То су била два позната четника Дива у борби од првог дана устанка до краја рата. Четврта бригада са седиштем у Доњем Лапцу је била четнички феномен за себе, што се тиче њене формацијске појаве, јер је формирана на територији која је била средиште и отскочна даска КП за покоравање села и народа јужне Лике. Не само због тога, него зато што су њену апсолутну већину сачињавали они борци који су пребегли из пар-
295
тизана у другој половини рата. Уз Кореницу и Удбину, Доњи Лапац је био комунистичка жртва 1941/42 и насилно створена база за комитете партијске револуције, политичке школе, судове и гробнице за убијање недужног народа; док у 1943/44 постао је још једно ватрено четничко упориште на Тромеђи. Основа за формирање ове бригаде била је 7. чета грачачке бригаде, борци из Брувна и Мазина, који су тамо дошли у јесен 1943 као четнички пионири, којима су партизани мештани прелазили у масама; створивши најпре четнички одред а затим бригаду. Бегство у четнике неколико стотина Срба партизана, Лапчана и Србљана, и то из 6. личке дивизије, у чију „верност” је Партија много полагала, ризикујући живот свој и својих породица и с циљем да се из четничких редова боре против комунизма, највећи је био шамар за КП и доказ да су Срби у Лици ношени четничким духом, и да их је Партија била силом мобилисала. Оснивање и јачање 4. бригаде било је изненадна и незадржива национална ерупција, ношена снагом унутрашњег осећаја народа потлаченог од партизана и као осветничка одмазда комунистичкој партији за све оно зло што га је учинила овом српском крају. Био је то револт и препород Срба лапачке околине и храбар подвиг ове врсте. Нема сумње да је прелазу великог броја партизана у 4. бригаду доста допринео случај њеног команданта Николе Плећаша, који је нешто раније као партизански командант и сам пребегао у четнике, показавши се храбрим и пожртвованим. Ови млади пребегли борци донели су борбено искуство стечено у партизанима, одлично познавали комунизам као непријатеља, тукли га са еланом и жестином и постали права одбранбена гарда на северној територији корпуса. Старешине и борци ове младе бригаде успешно су се такмичили са борцима и старешинама осталих бригада корпуса, понекад и предњачили покретљивошћу своје јединице. И у овој бригади одликују се својим ратним подвизима два команданта батаљона: Стеван Плећаш-Рољан и Милан Опачић. И они имају своје ратне легенде. Стеван Плећаш је био не само четнички првоборац и организатор међу првима, него је врло рано оценио опасност коју комунизам доноси. Милан Опачић је својим подвигом записао редак историјски запис тиме што је као партизански старешина дошао у четнике у Лапац једног дана у пролеће 1944 на челу са преко 30 партизана Срба мештана. Начелници штаба 1. личког корпуса су били два елитна официра, поручник Богдан Дробац и поручник Милан Потребић. Начелници штаба ДЧД у рату су били: капетан Р. Иванишевић, мајор Давид Шошкић, мајор Новак Мијовић и мајор М. Капетановић. Формација грачачке бригаде и организација њених помоћних органа На почетку 1944 извршено је ново постављање и формација старешинског кадра свих бригада 1. Личког корпуса по батаљонима и четама, у духу поменуте Уредбе Министра рата и по наредби команданта
296
корпуса. Нофо формирани Штаб и старешински кадар 1. грачачке бригаде извршен је у фебруару 1944 у следећем саставу: Командант Станисављевић И. Јово Помоћник, Гачеша М. Никола Ађутант, Болта Л. Богдан Национални Повереник, Станисављевић Р. Тодор Обавештајни официр, Гаћеша Ђ. Владе Војни Иследник, Дробац Раде Интендант, Дробац Дане Раде Војни свештеник, јеремонах Обрадовић Доситеј Командант 1. батаљона, Санадер Л. Никола Командир 1. чете, Дробац М. Ђуро Командир 2. чете, Санадер Л. Мићо Командир 3. чете, Кесић П. Душан Командант 2. батаљона, Рибар Мане Ађутант, Јакшић Д. Данило Командир 4. чете, Тојагић Р. Јово Командир 5. чете, Седлан Ј. Петар Командир 6. чете, Рађеновић П. Лука Командир Омладинске чете, Дробац В. Никола Шеф Полиције, Радусин Д. Стево Претседник Равногорског Одбора, Станисављевић Никола. Чланови: Ђекић Н. Јово-„Кожица”, Тојагић И. Миле Шеф Пропагандног Отсека бригаде и 1. Личког корпуса, Дробац М. Владе. Чланови: Суша С. Илија, Станисављевић Т. Милош и Добрић С. Илија Претседница Кола Српских Сестара, Ристовић Вида Управитељ основне школе, Мандић Т. Марко. Одмах по својој новој формацији штаб бригаде је, на челу са инцијативним командантом Јовом Станисављевићем и осталим старешинским војним и цивилним особљем, израдио план за организовање помоћних органа бригаде на свима пољима везаним за живот народа и борбу четника и свестрано приступио овоме послу. Већ рано у пролеће 1944 развијена је жива активност у свима правцима, по штабовима, четама и селима. Као хитна потреба, формирани су по селима помоћни цивилни одбори, који су организовали узајамну народну помоћ и ставили у погон пољопривредни рад по пољима и њивама да, под заштитом четничких положаја, све буде обрађено за исхрану народа целе
297
грачачке долине, јер је током 1943 све било од комуниста опустошено, остало не узорано и не обрађено, па се је народ кроз зиму много напатио. Ови одбори водили су рачуна, да све оранице по пољима буду узоране и семенима засејане, помажући оне домаћине по селима, којима су усташе и партизани одузели и уништили запрежну стоку, коње и волове. Као резултат овог напора све је било успешно урађено и кроз лето плодом уродило. ШКОЛА: На команду бригаде пала је не само војничка одговорност за борбу против непријатеља и заштиту народа од њега после толико мука и невоља поднетих у протекле три године рата, него и многе друге одговорности. На првом месту била је неопходна потреба за васпитавањем деце, да не остану неписмена, јер су већ тешко претрпела за пуне три године рата, без организоване обуке и наставе, па је основана основна школа са наставом. На расположењу је било неколико учитеља, са којима је командант бригаде одржао конференцију и изложио им потребу да се оснује школа и да почне радом одмах. У свему је постигнут успех, школа је успостављена у селу Дојићи и отпочела радом, чији је надзорник био Мандић Т. Марко, предратни управитељ школе села Томингај, иначе виши старешина из устанка против усташа. Нарочиту пажњу посветили су школи и деци још двоје учитеља, Поткоњак Јован и Софија. Захваљујући снази грачачке бригаде, која је протерала партизане и ставила под своју контролу велику територију, као и њеној војној и цивилној организацији, био је нормализован живот народа по селима уз све ратне тешкоће. ПОЛИЦИЈА: Кроз цео рат је четничка Полиција при бригади вршила врло важну улогу и чинила услуге народу својом службом, одржавањем реда и сигурности, пружајући му помоћ и заштиту. У 1942 години шеф Полиције је био Јакшић Лазе Лазо из 3. чете, из села Глогово, жандармерјски подофицир и првоборац из устанка, кога су партизани заробили и убили. У 1943 години шеф Полиције је био врло истакнути национални радник и организатор, Цвјетковић С. Мићо-„Цмиљић” из 1. чете, из села Поткокијерна. Почетком 1944 г. приликом новог формирања бригаде, оделење Полиције је проширено већим бројем способних полицајаца, одабраних из свих чета. За шефа Полиције постављен је из почетка Дрндак Јово, жандарм, а затим Радусин Д. Стево из 3. чете села Вучипоље, искусни Пограничар, кога су комунисти међу првима стрељали после рата. Из сваке чете упућена су у Полицијско Оделење по двојица одабраних четника, међу којима, из 1. чете Станисављевић Б. Илија и Станисављевић Т. Јово; из 2. чете Прлина М. Милан-„Швељо”; из 3. чете Дробац Р. Пајо и Дробац Р. Јово; из 5. чете Болта Л. Илија и Седлан М. Никола; из 6. чете Гаћеша М. Јово-,,Азап” и Ђекић Никола и још неколико. КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА: Основано је Коло Српских Сестара на челу са угледном српском националном радницом госпођом Видом Ристовић, која је врло успешно радила са женама, девојкама и омладином у грачачким селима, одржавајући и своје народне састанке и збо-
298
рове. Заједно са Равногорским Одбором старало се о прихвату избеглица из даљих крајева које су бежале са партизанске територије, пружало разну помоћ фамилијама, припремало храну и робу за борце, радило на културно просветном пољу са омладином, сарађивало са Пропагандном Секцијом и свима осталим органима бригаде. ПРОПАГАНДНИ ОТСЕК: Од школованих младих четника грачачке бригаде формиран је у њеном седишту Пропагандни Отсек 1. Личког корпуса, за чијег шефа је постављен способни национални борац и талентовани радник Дробац М. Владе-„Гошић”, а за чланове: Суша С. Илија, Станисављевић Т. Милош и Добрић Р. Илија-„Учо”. Овај Отсек издавао је лист корпуса „Наша Лика”, који је ширен не само на четничкој, него су га тројке разносиле и на партизанску територију, из кога се народ упознавао истином и циљевима четничке борбе за слободу. Дактилографску страну листа је радио Милош Станисављевић, а штампање и администрацију Илија Суша. Издаване су и Зидне новине. Поред осталих школованих младих Грачана у Пропагандном Оделењу је радио и Контић М. Бранко, кога су комунисти после рата стрељали. Ова Секција је тесно сарађивала са Дилетанском позоришном групом. Будући да су били увек заједно и тесно повезани сарадњом на четничком националном послу, ову тројку: Владу, Илију и Милоша, четници су из признања називали нашом грачачком „Тројицом Великих”. КУЛТУРНО ПРОСВЕТНА СЕКЦИЈА: Од способне и школоване грачачке старије омладине основана је у седишту грачачке бригаде Дилетантска Позоришна група, која је нарочито успешно радила, за чијег шефа је такође постављен млади и активни четнички радник, Дробац М. Владе-„Гошић”. Обе групе, Пропагандна и Дилетантска, стајале су под личном контролом и инструкцијом команданта корпуса, мајора Миливоја Вуксановића, који се залагао на овом пољу рада исто као и на бојном пољу. Поред приказивања програма у Грачацу, он је лично ову групу предводио кроз терен и места свих личких четничких бригада, која је пред војском и народом приказивала спремљене програме из народног и четничког живота, ширећи циљеве четничке борбе и идеале Равне Горе. На овим њеним националним и културно просветним путовањима, групу су дочекивали и организацију рада спроводили штабови личких бригада у својим местима. Група је наступала са програмима на терену 2. бригаде на Великој Попини, на терену 3. бригаде у Србу и 4. бригаде у Доњем Лапцу, што је много значило за народ на овој великој територији и у његовој дугој борби за самоодржавање и слободу. По оваквим својим националним задацима ова група путовала је у лету 1944 и на четничку територију у Далмацију, па је свој програм приказивала народу и четницима у Обровци и Бенковцу. Тада је са четницима и српским народом овог дела Далмације поновила оне поменуте везе и пријатељства грачачких четника, стечене и учвршћене с краја 1943, када су тамо били у својој војничкој мисији. Многа имена ондашњих младих чланова ове Дилетантске групе не можемо помену-
299
ти из разумљивих разлога, јер живе у Југославији, па би за свој ондашњи културно просветни рад могли пасти у немилост садашњих комунистичких власти. ОИЛАДИНСКА ЧЕТА: Штаб бригаде је основао једну од најмлађих и најлепших војничких јединица, - Омладинску чету, за чијег командира је постављен способан и активни подофицир Дробац В. Никола. Ова чета је имала своју редовну војничку и националну наставу и обуку и бројала је око 50 младића од 14-16 година старости. Поред осталих старешина предавача, редовни наставници су им били Станисављевић И. Јово и Болта Л. Богдан. Поред обуке, вођено је рачуна, да омладинци не ступају у борбу, како би се сачували њихови млади животи. Верује се, да је тим младићима остала кроз живот лепа успомена из њиховог ратног времена, и да у остали поносни што су били четнички омладинци грачачке бригаде. На жалост, ни њихова имена не можемо поменути из истих разлога. РАВНОГОРСКИ ОДБОР: После одржаног народног Светосавског Конгреса у села Ба, у Србији, крајем јануара 1944, формиран је у Грачацу Равногорски Одбор, у духу упутства Централног Националног Комитета. На чело Одбора изабран је угледни и познати дугогодишњи претседник грачачке Општине, Станисављевић Никола, из поштовања звани „Папо”, са члановима Ђекић Н. Јово из Главице Ђекић и Тојагић И. Миле-„Мићан” из села Граба. Поред осталих задатака овај Одбор имао је у дужности и вршење локалне цивилне власти. Истим упутством предвиђено је и постављање националних Повереника почев од основне јединице-чете па на више, који ће се доцније поставити и чија је дужност била ширење у војсци и у народу демократских стремљења и циљева четничке борбе Народног Равногорског Покрета, да се после рата успостави демократија у Југославији и облик владавине у духу слободно изражене народне воље. БОЛНИЧАРИ: И ако нису били професионалци, болничари бригаде су вршили свој посао успешно и са пожртвовањем, давањем прве помоћи и превијањем рањеника на борбеним положајима. Главни болничари су били: Гушавац Никола, Кесић Ђуро и Станисављевић Никола-„Брицо”. Сестре болнићарке заслужиле су пажњу и поштовање својим радом и негом рањеника. Познате и сталне болничарке су биле сестре: Цвјетковић Д. Милева, Тинтор П. Дара и Ђекић Д. Смиља. Прве две младе Српкиње су погинуле од партизана. Вредно је напоменути да је Божија милост чувала четнике и оним тешко рањеним била у помоћи. Многи тешко рањени четници су своје ране врло брзо преболели, излечили се и у року од пар недеља поново били на својим положајима и у борбама. Поред оних које смо већ у оваквом случају навели и командант 2. бригаде 1. Личког корпуса, Дмитар Терзић, био је тешко рањен у пролеће 1944 кроз главу и брзо је оздравио и вратио се на свој командни положај. ЦРКВЕНИ ЖИВОТ: На територији грачачке бригаде успешно се развијао у овој години верски живот српске православне цркве и њених
300
верника, са свима црквеним обредима, којих у Грачацу није редовно било пуне протекле три године рата, јер су усташе и комунисти побили српске свештенике у грачачкој и суседним парохијама. У пролеће 1944 стигао је у састав грачачке бригаде свештеник, јеремонах Обрадовић Доситеј, иначе родом из Брувна. По своме доласку, он је оживео духовни живот у народу и вршио све црквене обреде, крштења, венчања, сахрана, слава и прослава. Богослужења је вршио под отвореним небом по околним селима, као правом хришћанском народу и хришћанској војсци. Међу четницима и народом, свештеник Обрадовић је био цењен као верни Светосавац, одани Равногорац и предани проповедник Христове вере и равногорске идеје. Својим саветима био је од помоћи штабу бригаде и штабу корпуса. На инцијативу команданта бригаде, свештеника и Равногорског Одбора, четници, омладина и народ су обновили цркву Светог Марка-„Светињу” у Велебиту, коју су партизани запалили претходне зиме. (У непосредној близини запаљене црквице нађена су два мртва партизана, казном Божијом од студени пометена). Четници и омладина су изнели уз Велебит на својим леђима сав потребни материјал, па је црква била покривена, обновљена и поново успособљена за богослужења. (Услед притиска власти после рата је поново запуштена и обрушена, па су јој посетиоци из Америке, мештани, врата направили и поставили). Тако је ове 1944. године цела грачачка долина била организована у многе четничке органе, одборе, групе и секције и била повезана једним духом и заједничким радом на разним пољима у борби за слободу свога народа. Сви ови поменути помоћни органи су не само тесно сарађивали, него су сви скупа са народом сачињавали још једну цивилну четничку бригаду, која је била потпорни стуб оној војничкој бригади. У лето/јесен 1944 био је основан старешински курс при штабу ДЧД на далматинском Косову, на кога је штаб грачачке бригаде упутио своја три подофицира: Владу Ђ. Гаћешу, Милу Н. Бањанина и Николу В. Дробца; на коме је главни наставник био поручник Бошко Асановић. Такође су у исто време били упућени неколико четника у Гардијски батаљон ДЧД, међу којима Богдан М. Седлан, Ђуро Т. Добрић, Душан И. Гушавац, Илија М. Ђекић и још пар, али су се убрзо повратили у своје јединице. Нови губитци Уласком у ратну 1944 годину, комунисти су стално узнемиравали народ у грачачким селима, из заседа убијали четнике и вршили мање нападе на четничке положаје, али су увек били одбијени и дуже времена нису били у стању да врше велике нападе, због јаке и одлучне снаге грачачке бригаде, која је чврсто и надмоћно држала у својим рукама ситуацију на широкој територији. Али су партизани кукавички чекали у заседама четничке патроле, извршили би злочин и онда побегли. Тако је 2. јануара 1944 у извидници погинуо од партизанске
301
заседе четник 4. чете, Брчин Давида Мићо, рођени брат Николе Брчина који је јуначки погинуо у борби на Грачацу пре годину дана. Тога истога дана сачекали су два четника 5. чете, Вучковић М. Раду и Добрић М. Ђуру, заробили их и одвели у Брувно. Вучковић Раду су после тешког мучења на зликовачки начин убили на познатој кланици. Судио му је у Подлапачи пролитички судија Ђекић Илија из села Главице Ђекића код Грачаца. Раде је био врло миран и млад човек, отац двоје нејаке деце, ни мрава није згазио, али је био врло чврст на карактеру, непоколебљиви четник и потицао из врло угледне породице села Дерингај. Али су баш тај његов чврсти карактер и угледна фамилија били довољан разлог за комунистичку партију и кирвица, да му стрељањем одузме млади живот. Он је на стрељању своје убице зачудио и уплашио, који су после убиства причали по селима, да Раде није молио за милост, да је смрт гледао у очи и да је мушки пред џелатима узвикнуо „Живео Дража, живела слобода”! У нападу партизана на 3. чету у Вучипољу и Долини Дробчевој, на српски православни Божић, 7. јануара 1944, погинуо је четник те чете Дробац Ј. Стеван-„Ћева”, а његов рођени брат Дробац Ј. Миле„Мићи” је заробљен. Њега су везаног провели кроз село Глогово, село Губавчево поље и Омсицу и кроз сва села до Брувна. Спроводници су позивали народ и омладину тих села „да виде четника-бандита” и захтевали да му везаном пљују у уста и да му чупају бркове, што је устрашени народ морао да ради; иначе ако не послуша наређење или ако оклева биће осумњичен четничким сарадаником и ликвидиран. Тако је везани Мићи био још на путу, пре смрти, сав искрвављен. Овог мирног, уредног и угледног Србина и домаћина су партизани стрељали „по пресуди суда” после неописивих мука које је поднео. Недељу дана касније, 15. јануара, партизанска заседа је заробила четника 4. чете, Брчин Јове Саву, одвела га у Брувно и био одмах стрељан. Сава је био физички врло јак и снажан човек, широк у плећима и лепе људске грађе, па су се убице после жалиле по селима, да су имали с њим муке док су га оборили и усмртили. Сава је имао пуну кућу ситне деце и жену и рођеног брата у партизанима већ на високом комесарском положају, али када је био у питању Србин-четник, нико га није могао да спаси (у колико је то брат уопште покушао). Партија је свима таквима главу секла, па је отсекла и главу Саве Брчина, ни крива ни дужна. У зиму 1943/44 четници 3. чете села Вучипоље су имали своју главну базу у дугачком железничком тунелу Ћулум под Вучијаком, где јој је главнина ноћу пребивала у снежним, хладним и временским непогодама, а одређена одељења су крстарила тереном. Партизани су половином априла, баш на светли Ускршњи празник, када су Енглези бомбардовали Беогад на захтев Тита, напали и великом снагом опколили тунел у намери да униште ову чету, али су их четници са улаза и излаза тунела брисали својим митраљезима и успешно одбијали да не освоје тунел. Опкољене четнике у блокади тунела непријатељ је
302
држао у смртној опасности, па су остале јединице грачачке бригаде и јединице 2. бригаде са Велике Попине извршиле напад, деблокирале тунел и ослободиле ову чету. У тој борби на Радусиновцу, при разбијању партизанског обруча и ослобођењу тунела, погинуо је млади четник 1. чете, Терзић В. Ђуро, рођени брат устаничког јунака из прве борбе у Грачацу, Терзић Лазе, кога су усташе убили. Нешто раније, 12 априла 1944 погинуо је четник 6. чете, Пањевић С. Славко, у борби ове чете с партизанима у селу Штикади код Јакшића. У развитку војничке и народне борбе, командант бригаде, Јово Станисављевић, образовао је у лето 1944 гимнастичко соколске вежбе, у којима је узело ућешће око 100 младих четника и којима је он лично био инструктор. Ове вежбе су биле нарочито у припреми за Видовданску прославу, која је одржана на једној пољани испод Велебита, под селима Рачићи и Кричковићи. За време једног часа обуке, при вежбању једне радње с пушкама, погинуо је несрећним случајем, четник 5. чете, Добрић Р. Илија, млади учитељ и члан Пропагандног Отсека 1. Личког корпуса. Са закашњењем и уплашен дисциплинског приговора, улетео је на своје место у строј четник, 4. чете, Цвјетковић В. Мићо, не изпразнивши пушку, па је при радњи „палења” убио испред себе Илију. Јединице 1. грачачке бригаде су у пролеће и лето ове године вршиле многе борбене операције у разним правцима самостално или у саставу осталих бригада 1. Личког корпуса. Једну такву ширу и временски дужу акцију, њени делови су извршили крајем јула, преко Велебита и кроз северну Далмацију, преко реке Крупе и Зрмање, све до Жегара, прешавши терен на коме је била пре годину дана. У борби с комунистима на Градини, изнад Жегара, погинуо је водник 5. чете, Седлан Р. Јово, и предвече сахрањен на жегарско гробље поред цркве. Преноћивши на врућем далматинском кршу према Богатнику, јединице су продужиле кроз Далмацију преко Ервеника, Мокрог Поља до Пађена, куда их је на путу свагде народ поздрављао, чији су синови махом били по разним четничким јединицама. Од Пађена јединице су кренуле на север у Лику, преко Зрмање и Отрића, терена 2 бригаде 1. Личког корпуса, и повратиле се на своје велебитске положаје. Чета „Горских Вукова” Наша грачачка бригада је имала своје две чете, које су биле изразито горштачке, планинске и велебитске. То су 2. грабска и 3. вучипољска. Раније смо напоменули да су оне биле међу првима организоване и да су их партизанска команда и комунистичка партија узеле на свој нишан уништења још од раног почетка своје револуције. Нарочито су покушали да убију њихове командире, Милана Санадера и Душана Кесића. Обе ове чете су од почетка до краја рата, зими и лети, стално држале своје положаје по планинским висовима Кокијерне и велебитским огранцима и стенама. Тврда земља и снег су им били простирач а камење узглавље, без икакве кућне и ма какве друге
303
„удобности”, па чак и без колиба и појата. Обе чете су сваке зиме имале своје главне базе у стенама и врлети Велебита, па је и чврстина горштака ове две чете била равна чврстини њиховог каменитог Велебита. Обе су биле прекаљене у дугим и честим борбама и бројно јаке, нарочито 3. чета, која је на врхунцу своје снаге имала бројно до 150 својих одважних бораца. Главни положаји 2. чете су били на падинама Кокијерне изнад села Граба или у Велебиту, изнад Литице Кесића, док су положаји 3. чете били према Глогову, Маловану или на високој и оштрој коти Вучијег врха, са кога је доминирала са брдовитом околином. Вучипољани су вешто и стратегијски изградили утврђења у кружном појасу око целог Вучијег врха, где су стално били спремни и под оружјем и дању и ноћу и на њему водили дуге и тешке борбе, одбијајући све партизанске нападе, који су по цену својих великих жртава кидисали да ову чету уклоне и униште. Овај врх нападали су батаљони 6 партизанске личке дивизије, али су пола војске употребљавали да извлаче своје мртве и рањене. Вучији врх је грачачка минијатура Кајмакчалана, на коме су се четници Вучипоља борили као и Срби на Кајмакчалану у I светском рату. Али је зато тешко платило њихово село и народ, које је сваког већег напада било спаљено и опљачкано од партизана. Свака од ове две чете је изгубила на бојном пољу преко 50 својих бораца у рату од партизана и усташа, што се може видети и пребројити из посебног Документа у овој књизи. Село Граб, из кога је 2. чета, није велико по броју становника, па је сразмерно дало огроман допринос борби за слободу народа и отаџбине тим својим великим жртвама. Због храбрости њених четника и њиховог сталног боравка на положајима по каменитим и високим врховима, и због шумског горштачког изгледа ових непоколебљивих бораца, командант Динарске Четничке Дивизије, војвода Момчило Ђујић, је дао овој 3. чети грачачке бригаде назив, „Горских Вукова”. Ово име јој је одговарало, заслужила га је и са поносом носила. Исто тако и 2. чети - грабској је одговарало, да јој се додели назив чета „Велебитских Орлова”, која је познавала сваку велебитску стену, коту и стазу и са њих орловским оком својих четника мотрила и чувала грачачку долину. Држећи своје високе брдске положаје, ове две чете штитиле су цело време рата источни бок грачачке бригаде. Својим патролама, долазиле су стално преко Малована и Тремзине у додир са јединицама 2. бригаде на Малој Попини, а преко Вучијака и Велебита са јединицама северно далматинске бригаде; па су биле сметња комунистичкој партији, јер су затварале пролаз њиховим јединицама и агентима из Далмације у Лику и обратно. У време трећег великог партизанског напада на Грачац крајем августа 1944, партизанска команда је извршила још један напад на 3. чету и поново блокирала тунел у коме се налазио један вод четника. Тога напада, партизани су натерали четнички народ села Вучипоље да носи снопове сламе, коју су они палили и у тунел бацали, да с димом
304
угуше четнике, или да их присиле на предају. Покушали су чак као и у Радучу пре две године, да натерају четничке фамилије на улазе тунела испред својих пушчаних цеви, али су били разбијени од јединица 2 бригаде са Велике Попине и четничког одреда „Марић", који су стигли у помоћ. Нешто о грачачкој седмој чети Већ је раније речено, да је грачачка бригада имала своју седму чету, повећу групу добрих бораца, родом из општине Брувно и Мазин, грачачког среза. Они су у рано пролеће 1942 напустили своје куће и фамилије и побегли испред комунизма и новопојављених партизана у села грачачке општине. Почели су бегством крајем априла и почетком маја, одмах после оног страшног злочина, када је КП побила сво четничко потенцијално воћство њиховог краја. Они су кроз сву 1942 и до половине 1943 били у саставу 5. кијанске чете. Како је за ово време пребегао из партизана у грачачке четнике велики број њихових мештана, та група је толико нарасла да је 5. чета изгледала по своме броју на велики четнички одред, па је наређењем команданта бригаде, капетана Марка Црљенице, од тих бораца из Брувна и Мазина формирана 7. чета половином 1943. За командира јој је постављен Ковачевић Гено, родом из Мазина, један од првобораца против усташа и комуниста и брат тамошњег народног првака, Стеве Ковачевића, кога је КП стрељала у поменутом покољу најбољих домаћина и националних бораца Брувна и Мазина. По своме постанку ова наша 7. чета се разликује од осталих чета по томе, што она није формирана у својим селима, него су сви њени борци били бегунци, избеглице од комунизма, који су бегством радије жртвовали све своје, рескирајући и животе, него да служе у комунистичким редовима. То су били људи који су у четнике ступили чврстом вољом и расчишћеним појмовима о четницима и партизанима. Зато им на овоме посебном месту желим изразити поштовање осталих грачачких чета и четника, који су ови гајили према њима. Седма чета је никла и постала из изванредних околности и из личне одлучности њених бораца, па се стално одликовала врлинама свога непоколебљивог и бескомпромисног четничког става. Јер, напустити своју кућу, која је на територији партизана и КП и побећи у четнике у оно време, значило је бити куражан и одлучан човек. Значило је препустити своју фамилију на милост КП да буде малтретирана и затварана и изложити своју имовину, укључујући и кућу, да буде разорена и уништена од партизанске команде. Значило је потписати себи смртну казну, јер ће сваки бити убијен без кривице и без суда, ако буде ухваћен од „народно ослободилачке војске”! Сваки четник 7. чете знао је за све ово врло добро, пре него што се одлучио на бегство. То је заиста била велика цена, која јасно показује однос тих људи према комунизуму у њихову љубав према четништву. Својим бегством у оно
305
рано и тешко време, побркано и уздрмано комунистичком јаком пропагандом, ови четници из Брувна и Мазина били су достојни тумачи народу грачачких села о комунистичком терору и зулуму и њиховом родном крају из кога су побегли. У јесен 1943 проширена је четничка територија у јужној Лици. У општину Срб повратио се из Далмације четнички одред тога краја под командом познатог првоборца Петра Рајака и ускоро нарасла четничка бригада, трећа по реду у Личком корпусу. У вези са тим задатком проширивања четничке територије, и наша 7. чета упућена је у Доњи Лапац, среско место, одакле је могла да има бољу и лакшу контролу над својим крајем и јачи утицај на народ лапачке околине, да осети дух слободе и могућност да приступи у четничке редове. Српски народ Доњелапачког среза није био за партизане, али су га комунисти били силом окупирали и тамо створили своје централе. Дошавши у Доњи Лапац, ова чета прекаљених и извежбаних четничких првобораца, створила је убрзо чврсто четничко средиште и базу за окупљање нових бораца, нарочито оних Лапчана и Брувањаца који су једва чекали да из партизана пребегну у четнике. Све се ово могло постићи захваљујући народу Доњелапачких српских села, који је био напојен националним и четничким духом још из времена устанка против усташа и пре рата. Борци ове 7. грачачке чете били су прави ствараоци, Неимари са четничким искуством, прекаљени борбом, непоколебљиви духом. Тако духовно наоружани они су, доласком у Лапац са четничким барјаком и идејом Равне Горе, постали четнички квасац у томе крају, који је брзо бујао и толико набујао новим борцима који су пребегли из 6. личке партизанске дивизије, да је та чета нарасла најпре у одред под командом Браце Чорка, а затим у 4. бригаду 1. Личког корпуса под командом Николе Плећаша. Борци 7. чете из Брувна и Мазина, као први бегунци и гласоноше о опасности комунизма, били су шамар за комунистичку партију и њену партијску војску; били су савест свога српског народа, који је силом натеран у партизанску службу, били су трубачи на опрезност. Околности су хтеле да они буду први, који су звонили на узбуну и отпор по грачачким селима у 1942. и по лапачким селима у 1943/44 години. Били су пионири и постали авангарда лапачке четничке бригаде. Четници Грачаца су захвални четницима своје 7. чете на борбеној сарадњи и доприносу док су били с њима годину и по дана и остаће им у трајној лепој успомени. Народ Грачаца сећаће се свих, почев од прве познате тројке: Савице Гутеше, Гене Ковачевића и Стеве Плећаша„Рољана” и редом свих осталих бораца: Гутеша, Чубрила, Плећаша, Ковачевића, Радаковића, Крајиновића, Обрадовића, Зорића, Мирковића, Поповића и свих других. Медачки Четнички Одред Грачачка четничка територија са својим народом, била је уточиште за време рата многим српским избеглицама, не само из грачачког среза,
306
него и из удбинског, лапачког и госпићког, којима је претила смртна опасност од усташких и партизанских власти. Свима је била пружена помоћ и смештај, онако како је то најбоље могло бити учињено. Исто тако терен грачачке бригаде био је зборно место и база за окупљање појединцима и групама који су у четнике долазили, као и четничким јединицама из других крајева, које су своје ратне положаје померале. Тако је услед усташког и комунистичког притиска, у касну јесен 1943 стигао на терен грачачке бригаде Медачки четнички одред, чији је командант у Грачацу био поручник Милан Потребић. За одредом је дошла у пролеће 1944 и велика група народа, избегле фамилије, што је била сеоба и напуштање својих огњишта. Како борци, тако је и избегли народ из Метка братски дочекан од народа, старешина и војника грачачке бригаде, па је фамилијама пружен прихват и смештај, а борцима војнички положај. Медак је општина госпићког среза са српским становништвом и налази се око 35 км од Грачаца. Северно од Медка, преко Коренице и Удбине и даље кроз Лику пружају се безбројна српска села, која је у погодном тренутку КП преварила и искористила за своје базе и операције у братоубилачком рату. Будући близо Госпића, централног логора смрти и јама безданки, српски народ општине Медак је много страдао од усташа, а исто тако и од партизана, због отпора кога је пружио комунизму већ у његовој почетној појави. Над овим одредом извршио је свој злочин без примера у страхотама и Главни штаб КПХ, када је његова народно ослободилачка војска кољем побила и поклала скоро целу Радучку четничку чету, о чему је била реч. Формацију Медачког одреда чинили су четници у главном из три српска места: Метка, Почитеља и Радуча са околином, који су се за сво време рата не само одржали под врло тешким околностима, него су се примерно одликовали својим високим националним духом, четништвом и борбом против усташа, комуниста и окупатора. Овај одред спада међу прве организоване у Лици. На грачачки терен стигле су прве групе овог одреда, махом из Почитеља са старешинама, Томицом Иванчевићем, Урошм Његованом и Мићом Оклопџијом. Међу најпрвима, као курир ухватио је везу са Грачанима четник из Почитеља, Његован Никола-„Николац”. Овај одред остао је на положајима око Грачаца кроз целу годину и у саставу 1. Личког корпуса све до краја рата. Његови борци и старешине нарочито су показали своју војничку храброст у заједничкој одбрани Грачаца са грачачком бригадом у тродневној борби, приликом једног од највећих партизанских напада са почетком на Велику Госпојину 1944. Посебна тежина положаја овог одреда је била у томе, што се налазио удаљен на простору између четничких јединица грачачког среза и оних у северној Лици, па су његови делови силом прилика стигли и ван наше земље. Поред главнине која је стигла у Грачац, један део овог одреда пребацио се у саастав четничких јединица у северној Лици, с којима је кренуо на даљи пут. Од ове групе удес рата бацио је
307
један део преко острва Лошиња морем у Египат Савезницима у јесен 1943, међу којима је био са већом групом избеглица, жена и девојака, познати четнички борац и организатор Дане Трбојевић, а други део је ратни вихор бацио такође морем северније у Италију под немачку окупацију, међу којима су били истакнути четници Урош Вулетић и Грујица Његован. Трећи део ове групе заробљен је на острву Лошињу од партизана и поклан око Брибира, у познатој лошињској трагедији, међу којима је убијен и командир чете из Радуча, Младен Рутаљ, који је пре годину дана својом храброшћу избегао радучку трагедију. Медачки четнички одред имао је доста способних бораца за старешински кадар, па су постављени на старешинске дужности у јединицама ДЧД. Поручник Јовица Љубојевић био је ађутант ДЧД, Урош Његован је био командант 3. бригаде Далматинског корпуса, Мићо Оклопџија је био командант 3. бригаде Далматинског Корпуса, Томица Иванчевић је био крајем рата командант 4. бригаде 1. Личког корпуса, а Новак Михић је такође при крају рата био ађутант 1. Личког корпуса. Приметили смо да су четници и народ овог одреда имали врло познатог и маркантног старешину, Гавру Станојевића, родом из Срема, коме су признавали људску храброст и организацијску способност. Приличило му је звање четничког војводе. Заједничким боравком годину дана, заједничком борбом и заједничким идеалима, Грачани и Мечани, борци и старешине, створили су своје ратничко пријатељство, оно које само четници могу међусобно постићи. Четницима грачачке бригаде остала су у лепој успомени многа имена четника Медачког одреда, као што су: Потребићи, Његовани, Љубојевићи, Трбојевићи, Узелци, Михићи, Иванчевићи, Оклопџије, Маодуши, Витаси, Марунићи, Купрешанини, Загорци, Сурле, Травице, Вулетићи, Петковићи и други. По новој формацији на почетку 1945 Медачки одред је ушао у састав 4. бригаде 1. Личког корпуса.
Трећи и највећи напад на Грачац Кроз целу 1944 годину, Грачац је остао велико четничко поприште, кога су, као и ранијих година, КПЈ и њен врховни Штаб имали стално на плану уништења и био им трн у оку. Постао је четничка тврђава, али не по израђеним утврђењима него по јуначком срцу и војничкој храбрости његових четника и народа. Поред осталих примера, то су доказала она два отпора силовитим комунистичким нападима у октобру 1942 и у јануару 1943, када Грачац нису могли освојити, па су га запамтили и одлучили да још једном покушају, по трећи пут, са свом својом силом и са далеко већом техником и оружјем. У ово време, у августу 1944, партизани и Тито су имали позади себе не само Стаљина него и конзервативног претседника енглеске владе, Винстона Черчила, и сву његову ратну помоћ; па су тада већ били сила што се оружја тиче, а Савезници су им чак и авионе ставили на расположење. Такође
308
су били и политички признати и позади њих стављена је, игром политике и силом Черчила, и „краљевска” југословенска влада на челу са Иваном Шубашићем. Сам Тито и сво воћство КПЈ су се чудили свему ономе што добијају од Запада, нарочито политичком признању, па су се још више осилили над народом Југославије после састанка Черчил-Тито у Напуљу 12 августа 1944, када су коначно добили зелено светло да продуже комунизирањем Југославије и завођењем диктатуре и тоталитарног режима. Као што је већ речено, још у рану јесен 1942 када су Тито и партијско воћство стигли бегством у крајеве западне Босне, на Тромеђу, било је одлучено уништење два главна четничка средишта, Босанско Грахово кога су добили и Грачац који је остао не освојен, па је сада у августу пала партијска команда да га ликвидира. Али се и овог пута показало, да је „тврд орах воћка чудновата”! Напад је дуго припреман и одређен да и овог пута уследи на хришћански празник, па је уследио на Велику Госпојину, 28 августа 1944, са три дивизије војске. Имали смо добру обавештајну службу, али нема бољег обавештајца од доброг пријатеља и истомишљеника, који у души осећа и носи исте идеале. Предвече, 27 августа изишли смо уобичајено, командант бригаде и ја, да обиђемо један део наших положаја према селу Поткокијерна и Грабу. Наједанпут, нашла се пред нама, тражећи нас, позната нам жена из једног од северних грачачких села, чијег је мужа стрељала партизанска команда у Брувну. Врло сабрано и озбиљно нам је испричала како је и зашто дошла, и рекла нам да партизани спремају големи напад на четнике у Грачацу у току ноћи. Саопштила нам је да је силна партизанска војска већ стигла на своје полазне положаје и да се протегла од Ресника преко Томингаја и Омсице до Поље Губавчево. Подвукла је да су 4 тешка топа постављена код цистерне, испод Главице Бурзине, између 6 и 7-ог километра север-но од Грачаца. Захвалили смо јој и скренули пажњу, да се добро чува при повратку, да сачека ноћ и да бежи кући. У исправност информације није било сумње. Све смо примили као тачно и поклапало се с оним што смо знали и очекивали да се напад спрема, али нисмо знали тачно када ће га извршити, па нам је овај податак био од дргоцене користи. По повратку у Штаб бригаде, командант Јово Станисављевић је одмах куририма позвао команданте батаљона и све командире чета на конференцију, саопштио им вест о нападу, претрешена су сва могућа питања одбране, постављени сви елементи на своја места и донешена одлука за непоколебљиву одбрану Грачаца, трећу гигантску по реду. Заповест команданта командирима чета је била кратка: „Утврдити положаје, чекати непријатеља и одбити сваки његов налет. Положаје не напуштати ни по коју цену”! При поласку командири су једним гласом одговорили: „Само преко нас мртвих могу да пређу наше положаје”! Свак је отишао на своју дужност у тамну и судбоносну ноћ, са једном једином мишљу: отпор непријатељу који долази да коље и дави, борба на живот и смрт! Ноћ је протекла у опрезности и чекању. На конферен-
309
цију је позван и начелник Штаба 1. Личког корпуса, поручник Богдан Дробац, док командант мајор Миливој Вуксановић је био на терену других бригада. Сва муниција из магацина је у току ноћи разнешена на положаје. Одбрана Грачаца у широком опсегу је подељена реком Отућом на три одбранбена фронта. Источни, према Кокијерни и јужно према Велебиту са 1. четом и Медачким одредом под командом команданта бригаде, Јовом Станисављевићем; северни, са 5. четом под командом командира Петра Седлана и западни, према Главици Ђекића и Штикади са 4. четом Јове Тојагића и 6. четом Луке Рађеновића под командом ађутанта Богдана Болте. оОо Сутрадана у зору, на Велику Госпојину, ударила је прва партизанска топовска граната на западни положај, око гимназије и цркве... затим друга... десета, безброј, једна за другом, које су риле земљу и разбијале се о камење; неке су подбацивале, а неке пребацивале. У току ноћи и до пред зору, Грачац је био потпуно и троструко опасан партизанским јединицама са свих страна, чија бројна снага људства и оружја је била двадесет пута већа од четничке. Први непријатељски делови, бомбаши и јуришлије, су се привукли понегде до 200 метара испред четничких положаја, а четници су сматрали да је боље да приђу што ближе. Партизански борбени план и распоред је био сличан ономе из прва два напада, али је био много ширег замаха, са већом снагом, артилеријом, тешким топовима и бацачима и најзад авионима. Поред приласка четничким положајима, партизанске јединице су запоселе сва околна села и планине које доминирају грачачком долином, као први блиски стегнути обруч, а другим ширим обручем опасале су Грачац на радиусу 15-20 км од њега, ради спречавања интервенције осталих четничких бригада Личког корпуса. По партизанском плану и броју војске, овај напад је био највећи у току рата извршен на једну четничку базу и јединицу. По налогу партизанског ВШ, напад је планирао ГШХ, који је за његово извршење упутио на Грачац два до зуба наоружана корпуса своје војске, 8. и 11. са седам бригада и два одреда из три дивизије: 9., 19. и 35, ударајући са снагом од 8.000 бораца. Партизански војни историчари су записали, да су сви команданти дивизија, бригада и батаљона на челу са командантима корпуса, извршили лично извиђање терена око Грачаца пред напад. А послератни Зборник 13 ратних докумената даје нам овакав распоред партизанских јединица у нападу на грачачку четничку бригаду у Грачацу: Далматинска 9. дивизија из 8. корпуса напала је Грачац са севера и истока са три своје бригаде и то: са 3. бригадом на Градину и Брдо Цвјетковић, са 4. Сплитском бригадом из Кокијерне преко Рујевца и са 13. јужно далматинском бригадом од Глогова преко Смрековца на терен наше 2. и 3. чете, на Вучипоље и преко Граба. Далматинска 19. дивизија је ударала са југа и то са 6. бригадом од Дубоког Дола, Туровца и Тремзине, а са 5. бригадом са југозапада, са Презида, села Враце и планине Растоваче, док је њена 14 бригада била у резерви
310
изнад Обровца, а Задарски одред изведен је на Велебит да затвори висове Врбице до малог Халана. Са запада је ударала од Ричице преко села Штикаде 3. бригада 35. личке дивизије из 11 корпуса, док су њене друге две бригаде биле у резерви. Овој дивизији припадала је батерија топова од 4 хаубице. Штабови 8. корпуса и 9. дивизије били су у селу Поље Губавчево, у чијим рукама је био план напада и оперативна команда. Послератни партизански записничари и тумачи ове борбе на Грачацу, жале се, да све те велике снаге нису биле довољне да освоје Грачац и оптужују штаб 8. корпуса за неуспех, и кажу да су многи команданти бригада били кажњени. У Зборнику 13 се каже, да је ВШ НОВ и ПОЈ дао своју критику са оценом: „Да напад на добро брањени Грачац није био војнички и политички оправдан”! По завршној битци, причали су нам стари људи из села, да су такву бројну силу, војну опрему и оружје видели само у I светском рату. Сва та снабдевања су добили морем и ваздухом из Италије од Савезника. Четнички народ по селима који је све то гледао, био је тешко забринут да се четници овога пута неће моћи одбранити. Командирима чета је наређено, да четници штеде муницију и да отварају ватру само када су погодци сигурни, када партизане комесари натерају да врше јурише. Цело јутро је артилерија тукла без престанка из оних топова, што их је обавештајац описао и из бацача из блиског отстојања. Хтело се да се четници уплаше и да се топовским гранатама прокрчи пут и створе услови нападима и јуришима, чији је вал иза вала увек био јуначки одбијен. За сво време најжешће бробе, ориле су се четничке песме на положајима, што је био знак необичне храбрости и високог морала. Нарочито су добре певаче имале 1. чета и Медачки одред. Песме су започињали и предводили на положају на Брду Вуколића познати певачи 1. чете Никица Самарџија„Двизац”, Милешко и Божан. Њима су песмом одговарали четници 6. и 4. чете са западних положаја. Снажно грло командира 6. чете Луке Рађеновића и његовог водника Петра Јелаче бодрило је четнике од првог до последњег часа борбе. После експлозије топовских граната и штектања митраљеза чуо се њихов глас са западног на источни положај, што је био знак који много доказује. После испаљених неколико стотина првих партизанских топовских граната 105 мм, чија експлозија је проламала небо, наједанпут су затрештали њихови митраљези. Наши митраљесци су давали одговоре кратким рафалима, тек да им кажу да су ту и да их чекају. Ведар, леп, сунчан и врућ дан Велике Госпојине, одједном се замаглио од експлозије граната, барута и дима, а земља и Велебит су се потресли. Дан се све више загрејавао од сунца и од ватре, а борба све више заоштравала. Партизани су запосели све ближе коте као што је Букови врх, цело село Главицу Ђекић на прагу Грачаца и угрозили јуришима Градину над Грачацом, коју су 1943 одбранили босански четници. Услове за успех у борби партизани су сада имали много боље, јер је
311
било лето, а лошије у томе што су четници сада били још прекаљенији и још храбрији. И што је још најважније, више у Грачачкој долини није било онаквих домаћих комунистичких агената као у првим нападима, па овог пута ни КП није имала водиће да уведе партизане у четничке положаје. Одбрану Грачаца отежао је случај, што су две наше чете на положајима при Велебиту, биле отсечене партизанском блокадом, изоловане од борбе и неутралисане. У сврху опкољавања, партизанске јединице су биле запоселе сву железничку пругу од грачачке станице дужом Велебита, све до Церовца и Тремзине на дужини од око 15 км. На томе блокираном простору нашле су се 2. чета изнад Литице Кесића и 3. чета при источној падини Велебита, чији је један вод био посебно блокиран у железничком тунелу, о чему је била реч. Тако се догодило да велики број бораца грачачке бригаде нису могли да ступе у борбу и да пруже помоћ опкољеном Грачацу. Цео дан је партизанска артилерија тукла без престанка, а митраљези непрестано обасипали ватром, па је изгледало да је овај свети дан Велике Госпојине, КП узела за свој страшни Суд да ликвидира и коначно збрише са земље четнике Грачаца. Глобалну команду над овом операцијом и нападом имао је директно врховни партизански Штаб, па су око 11 сати пре подне долетела четири авиона из Бари у Италији и бомбардовањем узели учешће у нападу на Грачац. После облетања и извиђања положаја, бацили су своје товаре бомба. Гледали смо их како из ниског лета врцају једна за другом из авиона као у ланцу и чинило нам се да и оне лете укосо за брзином авиона. Највећи број их је експлодирао на Машиној бари испод цркве, између нашег источног и западног положаја. И ову страшну детонацију и напад из ваздуха, поред артилерије и митраљеза, четници су издржали без колебања и јуначки. Иначе, ти авиони, тзв. „Балканско ваздухопловство” су дар енглеске владе комунистичкој партији Југославије и њеним партизанима за борбу против четника и српског народа, који су бомбардовали само српске градове. Имали смо их и раније изнад себе, а народ их је звао „цестари”, јер су митраљирали на путу људе, народ, коње, кола и раднике на њиви. По налогу КПЈ пилоти и посада авиона вежбали су се гађањем из ваздуха недужног народа. После бачених авионских бомба, уследили су партизански јуриши са свих страна, нарочито од гробља на источном делу фронта. Политички комесари су из позадине гласном командом и претњом нагонили ову наоружану сиротињу као најамнике да гину, да иду у сигурну смрт. Талас за таласом је насртао кроз кукурузе и поља, а четнички митраљези су их косили до последњег. Ни један партизан у нападу и јуришу на Брдо Вуколића није жив измакао митраљесцима 1. чете под командом њиховог командира Ђуре Дробца-„Милцанова” и Медачког одреда под командом поручника Милана Потребића. Сличне јурише је храбро одбијала 5. чета на северном фронту под комадом Петра Седлана; где је била огромна партизанска концентрација у селу Цвјетко-
312
вићи, Тамбури, Растовићи, Дукићи, Даниловићи и Љубовић. Сталожени командир 4. чете, Јово Тојагић, држао је својим борцима на нишану огромну партизанску масу у Главици Ђекића, а Лукини одабрани борци 6 чете испод болнице и из села Медаковићи издржали су тешку ватру и одбијали све нападе. Сав народ који се затекао у Грачацу склонио се у подруме и конобе, у којима је остао непомично три дана. Исто тако се народ по селима затворио у своје куће и молио се Богу за спас четника и да им даде снаге и храбрости да непријатеља одбију. Пред подне првог дана борбе, једна од доминирајућих кота Градина, била је угрожена да је партизани заузму, па је командант бригаде упознат куририма да пошаље појачање. На овај важан положај је Милан Потребић упутио један вод четника Медачког одреда под командом Љубише Травице, који је благовремено стигао на коту, где је борба вођена само са ручним бомбама, јер је мала удаљеност била између партизана и четника. Храбри Мечани су на Градини извршили онај задатак сада, какав су извршили босански четници Маркице Ћућуза у јануарском нападу 1943. Овог преподнева првог дана борбе, једна мања патрола 1. чете, с Брда Вуколића, на челу са Бошком Мандићем и друга из 6. чете, с положаја испод болнице, покушале су да испитају терен и партизанску снагу на железничкој прузи преко Велебита и кренуле у томе правцу низ реку Отућу. Међутим, сачекани су тешком партизанском ватром с пруге. Бошко Мандић је погинуо, а остали су се повукли с рањеним Пајом Ђекићем. Борба је настављена свом жестином целог дана и целу ноћ, а командант је наредио, да се више нико не упућује и не усуђује да се креће са свог положаја. Будући да су партизани силном снагом опколили цео Грачац, оценили смо да ће борба дуго трајати. Сву ноћ од мрака до зоре, небо су парали комунистички митраљези и четничка песма. Партизани нису оскудевали муницијом па су, ношени страхом, тукли целу ноћ без престанка и рафалима обасипали ватром испред себе, као и усташе у 1941, плашећи се четничког против напада и јуриша. У току ноћи су нам стигле вести да партизани одвлаче колима своје мртве и рањене у оближња села, Пококијерну и Дукиће. По подне, првог дана борбе, Грачац и грачачка бригада су добили два најмлађа четника. Пар сати после погибије Бошка Мандића, који је син чувеног грачачког проте Милоша Мандића, његова супруга је родила сина. О трагедији и погибији њеног мужа није јој било речено тога дана. Истог дана је и супруга командира 5. чете, Љубица, родила сина Момчила Седлана, па су мајке и деца добро запамтиле овај рођендан. оОо Сутрадан, 29 августа и целу следећу ноћ, борба је продужена истом жестином и са истих положаја с обе стране. Партизани су тукли своим оружјем и оруђима. Обавештени смо да су транспортни авиони, у склопу ове операције, првог дана борбе спустили партизанима на
313
Губавчево поље и на Дубраве врућ хлеб из Бари и муницију. Ујутро, прегледали смо ситуацију и исход борбе првог дана и установили да комунисти нису могли заузети ни стопу земље, одмерили смо и упоредили жестину непријатељског напада и одбрану четника и са задовољством утврдили да су четници спремни да бране своје положаје до последњег. Са свих положаја су командири чета поручивали команданту, оно исто што су рекли на конференцији у предвечерје напада: „Само преко нас мртвих комуњаре могу да пређу наше положаје”! Са таквом одлучношћу борба је настављена. Сваки нови партизански јуриш је био њихово ново самоубиство, па су се више окомили топовима, бацачима и митраљезима. Жестина борбе из ових оруђа целог дана није се мењала, чак ју је партизанска команда појачала на наш западни фронт са баражном ватром из десетину бацача са бара од железничке пруге. Нарочито по подне овог другог дана борбе, у врућини, изгледало је да Велебит тутњи од детонације а Ресник гори и да се камење око села Медаковића запалило од стотине граната, које су падале као киша, једна за другом и по десетину заједно. Од њихових удара стабла дрвећа су обарана, стење се цепало, дим и пакао се стварао. Стари солунски борац, Миле Јелача-„Мишота”, четник 5. чете, упоређивао је овај комунистички бараж топовских и бацачких граната са оним на пробоју Солунског фронта. Све су то четници издржали четнички и јуначки. Из таквог огња и дима, водник 6. чете, Петар Јелача, својом песмом и вриском давао је стално сигнал да четници чврсто стоје на својим положајима, а митраљесци те чете и они из 4. испод гиманзије и болнице држали су хиљаду партизана приковане за земљу од Главице Ђекића до железничке станице. Овог поподнева био је толики притисак на западним положајима да смо помишљали на велике зграде, гимназију и остале, као последњу одбрану, ако комунисти продру у град; али до тога није дошло захваљујући јунаштву равногорских бораца. Ни другог дана ни друге ноћи, партизани нису могли да заузму ни педаљ земље, нити покренути четнике ни са иједног положаја. Четничко јунаштво је било за дивљење. Услед крајње опрезности и одлучног држања својих положаја, губитака на самим борбеним положајима није много било. План и циљ овог комунистичког напада је у свему био исти као и у прва два напада: немилосрдно убијање не само и поседњег четника, него заробљавање сваког мушкарца и одвођење на кланицу у Брувно. План је био замашан, језив и страшан, какав само комунисти могу да испланирају; био је осветнички због свога првог пораза. Позадинска команда је по наређењу Партије мобилисала 100 воловских и коњских кола из Брувна, Мазина и околних села, ради извлачења пљачке из освојеног Грачаца. Та сва запрега дотерана је до моста Растовића, изнад села Дукићи, паркирана уз реку Отућу у заклонима, јаругама и врбама, где је чекала да партизани продру и освоје Грачац, па да из њега одвозе у Брувно сву четничку покретну имовину. Сведоци, чија су кола и стока били заплењени и мобилисани у ову сврху, причали су
314
нам да су на колима били припремљени товари жице за везање заробљених четника и цивила, који су били на листи за убијање и ликвидацију. Међутим, Божија воља и четничка снага отклонили су тај намеравани злочин. Уместо пљачке и заробљавања четника, сва та мобилисана кола морала су бити употребљена да са бојишта одвозе мртве и рањене партизане. оОо Трећег дана ујутро, 30 августа, обе стране су стајале укопане и за земљу прилепљене на својим положајима. Четници су се прекалили и очеличили. Они су чврсто и непомично стајали, бранили се и одбили сваки налет, јер ако само мало попусте чекала их је кланица у Брувну; били су осуђени на смрт, па је било у питању „бити или не бити”!. Чудило нас је одакле непријатељу толика муниција, нарочито гранате! Сваког дана борбе испаљено је на наше положаје преко 500 хаубичких граната и још више бацачких. Остала нам је у успомени зграда гимназије, чије солидне, клесане камене зидове гранате нису лако пробијале. Посматрајући безбројне ударце на њу, чинило нам се да понекад бомбе отскачу од зидова и тек онда експлодирају. Око подне овог трећег дана борбе приметили смо да партизани малаксавају и да губе нападачки дух, па су се четници све више осећали победницима. У овоме паклу, то је за нас била нада и знак, да се код непријатеља врши неки преокрет и да су политички комесари и команданти закључили, да је за њих битка изгубљена и план покоља пропао. На нашем западном положају одлучили смо, да ову ситуацију и слабу непријатељску страну искористимо, јер смо знали да је једној војсци највећи непријатељ пад морала. Са командирима 4 и 6 чете, Јовом и Луком, донели смо одлуку, да извршимо против напад са јуришем на партизане у селу Главица Ђекић. И наш народ у томе селу осетио је партизанску колебљивост и пад морала због великих губитака и немогућности да продру у Грачац. Једна храбра млада жена из овог села, Јела Рађеновић, рескирала је свој живот и кроз врзине и зидове вешто се пребацила преко ватреног простора и срећно се убацила на положај 6. чете, и упознала командира о партизанским положајима и о свему што нас је интересовало. Друге девојке и жене из Главице истицале су разне знакове на врата и прозоре кућа и тиме упознавале нас о стању на партизанским положајима. Наш против напад је одређен за два сата по подне. Одабрани борци, бомбаши и пушкомитраљесци обе чете, на положају испод болнице и села Медаковићи, чекали су команду да се под јаком заштитном ватром и брзином јуриша баце на партизане. Размак између нас и партизана је био свега 300 метара. У томе тренутку послужила нас је још једна ратна срећа. Једна патрола далматинске четничке бригаде успела је да кроз Велебит изиђе на Киту Гаћешину и одатле је, за леђима партизанског фронта, испалила једну ручну бомбу. Тај случај олакшао је нашим јуришним оделењима који су ускочили у село Главицу. Партизани су били спремни на бегство па су, бежећи у колонама поред села Гаћеше под Веле-
315
битом окренутих леђа, крваво платили рачун свога напада. После четничког продора у Главицу око 3 сата по подне 30 августа 1944 и пробоја партизанског обруча после 58 сати жестоке и незапамћене борбе, распао се сав партизански фронт и хиљаде партизана су отступали у разним правцима празних шака, крвавих руку са губитком на стотине својих мртвих мобилисаних другова. У току борбе, у укрштеној ватри, погинула је у својој кући у селу Главица, Милка Јелача, супруга Петрова. Четници су је нашли где поред ње седи њен синчић Бошко, стар годину дана. При завршетку трећег дана борбе погинуо је четник 5. чете, Јелача Л. Ђуро и Цвјетковић Дмитар-„Тамбур” из 4. чете, као и девојка, кћерка Лује и Соке Суше. При распаду партизанског обруча око Грачаца, на крају трећег дана борбе биле су на путу у помоћ остале јединице 1. личког корпуса и одред „Марић”, које су наступале с правца Велике и Мале Попине и својом појавом допринеле раскиду партизанске блокаде и ослобођењу једног вода 3. чете у железничком тунелу у Вучипољу. Због неколико хиљада партизана који су нападали Грачачке четнике у овој тродневној борби и огромног оружја кога су имали, нас је интересовало да оценимо тога комунистичког војника, његов војнички морал и борбену вредност. Упоређивали смо партизане из 1942/43 са овима из 1944 и приметили смо велику разлику. Оценили смо да су и поред силног оружја и муниције били кукавице и плашили се четника. Њихов сваки напад био је командован и гоњен силом и претњом комесара и команданта да гину. Такође смо приметили, да је у 9. и 19. партизанској дивизији било највише оних, што смо их звали „шкољари”, неискусни и мобилисани младићи са далматинских острва, који су знали ловити рибу, а не личког четника. Међу њима је било и Италијана, па је четницима било још лакше да их гоне испред себе. Чак ни партизани из 35 и 6. личке пролетерске дивизије, нису више били по борбености оно што су били у првим годинама рата, чији је велики број бораца изгинуо или их је Партија пострељала. Неколико стотина њих су већ били пребегли у 3. и 4. четничку бригаду 1. Личког корпуса, куда их је Партија стално нагонила. Због тога осипања и бежања партизана у четнике, главнина 6. личке партизанске дивизије је била ускоро пребачена из Лике у инвазију на Србију, иначе би листом били прешли у четнике, али их је задржавала само пропаганда радио Лондона. Кроз цео рат смо били навикли, да су комунисти своја обавештења базирали на лажима и обманама, па нас ни радио Лондон није изненадио својим обавештењем о исходу ове бробе на Грачацу. По завршеној борби и поразу партизана, када су они већ одавно били у својој позадини, да се пребројавају и мртве закопоавају, а четници хвалили Бога што су успели да се одбране смртне опасности, слушали смо увече радио Лондон, емисију за Југославију. КПЈ је пожурила да пошаље у Лондон овакву обману за јавност: „Према обавештењу врховног Штаба народно ослободилачке војске, партизанске јединице су после дуже борбе заузеле Грачац у Лици”! Такву вест је неколико
316
пута поновила и партизанска радио станица из Тифлиса и још додала, да је „падом Грачаца у партизанске руке, пала тврђава - други Стаљинград”! О трајању и исходу борбе у Грачацу и сразмери четничких и комунистичких снага и губитака, обавештена је Врховна команда генерала Драже Михаиловића преко радио станице ДЧД. Када је командант ДЧД, војвода Момчило Ђујић, дошао у Грачац 9 септембра 1944, недељу дана по завршеној битци, саопштио нам је телеграм генерала Михаиловића, којим тражи да се понови извештај о борби на Грачацу, желећи отклонити забуну, коју је у јавност унео радио Лондон. Ова трећа битка на Грачацу, за коју се лично заинтересовао и Вожд српског народа, генерал Дража Михаиловић, ушла је у историју четничке борбе Народног Равногорског Покрета, као једна од највећих не само на Тромеђи, него и у Југославији за време грађанског рата и комунистичке револуције. Једна од највећих по броју концентрисане непријатељске снаге и по техници оружја и ваздухопловства којима је ударала, као и по оперативној спрези врховног партизанског Штаба и Савезничке команде на Средоземљу. Она је и једна од највећих и по показаном високом четничком моралу, јунаштву и издржљивости у таквој дугој ватреној блокади. Највећа је и по срећи, јер је грачачка бригада тада имала мали број жртава у сразмери џиновског напада и непријатељских губитака. Ратна несрећа, којом је Југославија изгубила своју слободу, падом под комунизам, онемогућила је да Грачац и грачачка четничка бригада буду одликовани заслужним признањем и одликовањем са највишег народног и државног места. Надајмо се, да ће млађе српске генерације тај предлог учинити својим изабраним народним претставницима, чим буду слободне. оОо После овог напада на Грачац, наступила је јесен. Ратни догађаји су се низали свакодневно један за другим, нарочито они политички и кобни у односу на Југославију, која је нагло гурана да из ратне нацифашистичке окупације пређе у послератну комунистичку. Како се рат приближавао крају, тако су њену судбину све више узимали из руку њених пуноправних народних претставника, Савезничка војна сила с поља и КПЈ изнутра. Систематским рушењем уставног и законитог њеног поретка насилном променом њене редовне краљевске владе по захтеву Винстона Черчила, незаконито је вршен пренос власти на КПЈ и њен АВНОЈ. Тим илегалним политичким адутом, КПЈ је у јесен 1944 мобилисала у своје редове широке хрватске масе са јадранских острва и из унутрашњости, што је повукло и хрватске Домобране да листом прелазе у партизане, па су то чинили и усташе, бацајући своје „У” и стављајући на себе црвену петокраку звезду. Савезници су бродовима довозили оружје, опрему и храну партизанима до далматинских острва и стварали нове комунистичке јединице, а енглески стручњаци обучавали их руковању оружјем. У локалним борбама грачачка бригада је у јесен изгубила десетак својих бораца, од којих је 8.9.1944 погинуо на путу од партизанске
317
мине четник 5 чете Кесић Ђ. Јово из села Кијани, а три дана пре њега погинуо је од немаца старији ратник Вучковић Симо из села Дерингај. Партизани су заробили 16.9.1944 четника 4. чете Жутић С. Марка из села Љубовић, одвели га у Брувно и стрељали у злогласној Каменуши. У исто време партизани су заклали пред његовом кућом угледног домаћина, са територије 4. чете, Луку Брчина-„Лују”, старог 80 година. Искрвављену недужну жртву стрхота је било погледати, али је Партија хтела да коље и дави и у време када је у својим рукама имала све изгледе на апсолутну власт, дату јој споља. У једној борби коју је с комунистима имала 6. чета у селу Штикади, погинула су 24.9.1944 три млада и најодабранија четника те чете: Ђекић Ј. Мићо-„Кожица”, Ђекић Т. Илија и Ђекић Д. Илија. Сва тројица су били из истог села, Главица, и сва три су били десетари. Тешко је рећи ко је од њих био лепши, стаситији и храбрији. Као четну претходницу, сачекала их је кукавички комунистичка заседа и побила. Удружена светска завера против Драже Михаиловића и четника Улазећи ратним временом пред крај 1944 године, врло је потребно да се укратко задржимо на тадашњим догађајима у односу на Југославију, стварним и наметаним од трећих сила, који су били судбоносни по народ и његова основна права и односили се на четничку и комунистичку борбу. До половине 1944 године, Дража Михаиловић и његова прва герилска војска у поробљеној Европи-четници, били су потпуно издати и напуштени од Западних савезника, и тиме су се створили услови за комунизирање Југославије. Како Америку, а нарочито њеног болесног претседника, Франклина Рузвелта, није политички интересовала Европа по завршетку рата, осим војног пораза Немачке и победе над Хитлером, то је сва „јурисдикција” над континентом предата у руке Винстона Черчила, премијера Велике Британије, и он је, као самовласник, кројио политичку капу свакој малој савезничкој држави на неодговоран и бесправан начин и онако како је хтео, по узору на политичког силеџију. Повукао је све своје војне мисије из свих четничких команда по Југославији, као да су четници и Дража Михаиловић објавили рат Великој Британији и угрозили је инвазијом! Таква издаја није се догодила међу савезницима у историји ратова. По природи и значају своје борбе, Дража Михаиловић је био слављен у целој 1941 и 1942-ој години од свега слободољубивог света, као велики патриота и војсковођа у борби за слободу свога народа и као најоданији савезник западних Савезника. Циљеви његове борбе за демократију западног стила били су узор у поробљеној Европи, што се фундаментално косило са интересима светског комунизма, чији су агенти већ били спровели своју револуцију у Југославији. Стаљин је на челу свих својих агената по свету устао против Драже Михаиловића, кога је требало уклонити са позорнице, као сметњу комунистичкој
318
револуцији за покоравање света. Већ крајем 1942 и почетком 1943 с места су се удружили светски комунисти, комунистички симпатизери и плаћеници, да га руше, укључујући усташки и комунистички оријентисане Хрвате у Америци и Канади. Енглески и амерички комунисти и левичари, у служби комунизму, увукли су се брзо на висока места у свима оним војним сервисима и командама, под чијом контролом су биле герилске операције у поробљеним земљама и слање помоћи истима. Било је иронично и трагикомично, да су шефови две моћне англоамеричке војне организације у Каиру 1943—44, за герилско политичке послове у Југославији, били комунисти или комунистички симпатизери, са широким правима, политичким доменом и неограниченим поверењем са највишег места. Шеф енглеске Команде за Специјалне Операције (SOE - Special Operation Executive) у Каиру, за Југославију био је Басил Давидсон, који је радио за Тита и комунисте и 1943 спустио се падобраном у Босну код комуниста. Његов помоћник, мајор Џемс Клугман, био је члан комунистичке партије у Енглеској од 1933 па до своје смрти.118 Једно време, шеф сличне америчке Команде Стратегијске Службе у Каиру, за Југославију (OSS - Office of Strategic Service) мајор Лујис Хјуот (Louis Huot) био је комунистички симпатизер, који се без знања претпостављених старешина спустио падобраном у Јајце и сам с Титом уговарао слање помоћи партизанима и вршење пропаганде против генерала Михаиловића, због чега је био смењен. Ова тројица са својих високих положаја и њима слични радили су против генерала Драже Михаиловића, изазивали га провокацијама, обустављали помоћ и слали му ултиматуме на своју руку, да би покварили односе између њега и савезничких влада. Они су прекрајали у Каиру извештаје енглеске војне мисије из Југославије, која је била код генерала Михаиловића, неистините слали у Лондон, и вршили саботажу у сваком погледу. Али главну кампању против генерала Михаиловића и четника, преузео је лично Винстон Черчил са свога моћног положаја. Из специјалних разлога и посебних интереса Енглеске, како их је он замишљао, Черчил се решио на овај нечастан корак, да издајом и интригама уклони верног савезника, генерала Дражу Михаиловића, и помогне Тита и комунисте да дођу на власт, личним договором са Стаљином. Познаваоци војних и политичких планова и одлука двојице великих Западних државника, Черчила и Рузвелта, тврде да је Дража Михаиловић био жртва нагодбе између Черчила и Стаљина поводом отварања Другог фронта на северу Француске. Черчил и Рузвелт нису били у стању да на захтев Стаљина отворе тај фронт током 1942 и 1943 како су му били обећали, па је овај опозвао своје амбасадоре из Лондона и Вашингтона, што је претило новим Стаљиновим савезом са Хитлером да би сачувао Русију, чиме би највише и потпуно настрадала Енглеска. Да се то неби десило, да би сачувао од катастрофе своју Енглеску и задовољио разбеснелог Стаљина, Черчил му је обећао да ће променити политику према Југославији, да ће дати сву војну и поли-
319
тичку помоћ Титу и комунистима и да ће напустити генерала Михаиловића, а то је значило дати Совјетима сав Балкан и подунавску Европу. Од интереса је да наведемо само неколико примера, како је радила удружена завера против генерала Михаиловића и како га је Винстон Черчил рушио и срушио и Југославију предао у руке КПЈ. • Скоро целу 1943 и до половине 1944 Черчил је досађивао Краљу Петру II да се одрекне генерала Михаиловића и да га отпусти из владе као министра рата, па је због тога својом силом срушио редовну краљевску југословенску владу 17 маја 1944 и тога јутра писмом обавестио Тита о томе своме кораку. На дан 1. јуна 1944 поставио је за претседника владе Ивана Шубашића, предратног Бана бановине Хрватске, да би преко њега „легалним” путем пренео власт на Тита. Незнајући где се Шубашић налази, хитно је захтевао од Рузвелта својим писмом бр. 663 од 26 априла 1944 „да пронађе тога човека и да га што пре стави на авион” за Лондон. Понашао се према Краљу Петру II, краљевској југословенској влади и према генералу Михаиловићу као политички силеџија и апсолутни господар Југославије. Присилио је Краља Петра да говором од 12 септембра 1944 позове четнике да се ставе под команду Тита. • Да би доказао Стаљину своју доследност у обећању, Черчил је позвао свога шефа војне мисије код Тита, бригадира Фицроја Маклина (Fitzroy MacLean), да дође у Каиро у новембру 1943 са Титовом делегацијом, ради реферисања о стању у Југославији и да јој саопшти да је на Техеранској Конференцији Тројице Великих одлучио да напусти генерала Михаиловића и да ће Савезници слати сву помоћ Титу и југословенским комунистима. Међутим, одбио је предлог својих официра код генерала Михаиловића и препоруку свога министарства спољних послова, да у то исто време дође у Каиро и делгација генерала Михаиловића на челу са шефовима енглеске војне мисије, бригадиром Амстронгом и пуковником Бејлим, да и ови изложе своје гледишта и да се нађе решење о обустави братоубилачког рата. Колико је решио да сруши генерала Михаиловића и да Југославију гурне у комунистичку провалију, доказује и овај случај: На састанку у Каиру, бригадир Маклин му је приметио, да ће оваква политика Енглеске према Југославији довести до успоставе комунистичке диктатуре и постати још једна република Совјетске Уније, нашто га је Черчил цинички упитао: Намеравате ли Ви да живите у Југославији после рата?119 (Шеф комунистичке делегације код Савезника у Каиру у новембру 1943, генерал Влатко Велебит, био је шеф Титове делгације у марту 1943 која је у Загребу преговарала са немачким и усташким генералима о сарадњи против Савезника. Черчилу ништа није сметало, што је тај Велебит био шеф делегације у Лондону, у априлу 1944 када је он повлачио своје мисије од генерала Михаиловића, а сада му даје инструкције и војничку предају Југославије у комунистичке руке). • У пролеће 1944 Рузвелта су били заинтересовали за стање у Југославији, генерал Виљем Донован, шеф америчке команде за Страте-
320
гијску Службу и двојица америчких официра који су у јесен 1943 били у мисији у штабу генерала Михаиловића, пуковник Алберт Сајц и капетан Валтер Мансфилд, па је на њихов предлог одобрио, да се једна већа америчка војна мисија упути код генерала Михаиловића. Та мисија је већ била извежбана и стигла у Италију на путу за Југославију. Чим је Черчил за то чуо, написао је оштро протестно писмо Рузвелту под бројем 638 од 6 априла 1944, упозорио га да то значи раскорак између Енглеске и Америке у односу на Југославију и захтевао да повуче мисију, што је овај и учинио.120 Такође, својим писмом бр. 776 од 1. септембра 1944 Черчил је поново протествовао код Рузвелта и захтевао да спречи и повуче и ону другу, полузваничну америчку војну мисију, упућену генералу Михаиловићу у августу 1944 под командом пуковника Роберта Макдавела (Robert McDowell). У томе писму Черчил је тенденциозно и врло нетачно убеђивао и варао Рузвелта о стању у Југославији и опоменуо га, да: „Ако Америка стоји позади Михаиловића, док ми чинимо напоре да дадемо подршку Титу, настаће потпун хаос... Генерал Донован спроводи јаку подршку за Михаиловића баш у време када смо ми убедили Краља Петра (!) да с њим одлучно прекине и када многи четници прелазе у Титову војску (!). Једина прилика за спас Краљу је у јединству Шубашић-Тито”.121 • Какву неодговорну и авантуристичку политику је Черчил водио према Југославији, види се по оној какву је спроводио у односу на Грчку. Док је у Југославији помагао комунисте у борби против националиста, дотле је у Грчкој помагао националисте против комуниста. Истим својим наређењима наређивао је главнокомандујућим Средоземља, да шаљу што већу војну помоћ комунистима Југославије, како би поразили демократску војску и зграбили власт над народом, а у Грчку да шаљу помоћ националистима, како би спречили комунисте да завладају Грчком. Његово измишљено и уцењивачко правило, да ће у Југославији слати помоћ онима „који више убијају Немце”, није важило за Грчку. Ради борбе против комуниста у Грчкој, превезао је 4 дивизије своје војске из Италије и почетком децембра 1944 и наредио команданту, генералу Роналду Скобие, да се бори против њих да последњег енглеског војника, и да „не дозволи групи бандита да терором свргну уставну владу”. Није ли била уставна влада Краљевине Југославије и њен Монарх, које је он срушио?! Док је безобзирно рушио демократију и народно право у Југославији, дотле је у одбрани демократије у Грчкој, у своме Парламенту рекао 8.12.1944 на рачун грчких комуниста дословно: „Демократија није блудница да би могла бити узета на улици од човека са пушком”.122 Није ли он југословенску демократију изложио на улицу, да је узму људи с пушком?! • Док је одбио предлог да на конференцију у Каиро дође поред комунистичке и четничка делегација, дотле је Черчил позвао у два маха за време рата обе делегације из Грчке: комунистичку и националну. Обе делегације су дошле из Грчке у Каиро и 9. августа 1943 одржале заједничку конференцију под претседавањем чланова енгле-
321
ске владе, којој су били присутни војни савезнички команданти и цивилни званичници. Друга заједничка конференција грчких националиста и комуниста одржана је 25 септембра 1944 у Казерти, Италија, под личним Черчиловим претседавањем и у присуству савезничког главнокомандујућег за Средоземље и чланове уставне грчке владе. У име грчких комуниста (ЕЛАС) био је присутан генерал Серафис, а у име грчких националиста генерал Наполеон Зервас.123 Тако је на тај цинички и неодговоран начин споља срушен демократски народни Равногорски покрет и генерал Михаиловић лично, а Југославија предата под власт комунизма.
ЧЕТНИЦИ СРБИЈЕ Густе, црне брада папе по прсима, О грудима змије реденика бројне, Смртном стравом прети кама о бедрима, За појасом бомбе спремне им убојне. Ко л’ за те витезе јоште чуо није? То су Див-Хероји-четници Србије!
Не говоре много, оштрим гледом суде, Смрти умаћ’ неће ко им на пут стане, Највернији синци своје родне груде, Носиоци славе кроз бојне мегдане. Вернијих синова Роду било није, Од горских витеза - четника Србије!
Поносни и храбри, чврсти као стене, Високих планина што их верно крију; Прекалили срца кроз битке огњене. Муње пламен пара из бистрих очију, Сутрашнијих јунака нико вид’о није, Од мрких Витеза-четника Србије!
Тамни вео ноћи кад на горе пане, К'о легије смрти крећу црне чете, На друмове Српства пресрећу душмане, С ханџаром и бомбом љуто им се свете. О, ни једна борба тако страшна није, К’о јуриш осветни - четника Србије!
К’о громови моћни страха не познају, Смрт и огањ сеју у јуришном ходу; Џинови у борби, горди кад падају, С ореолом славе доносе слободу. Смрт или слобода и сада и прије То је завет свети - четника Србије! Вуко Ђуришић
322
X
ФОТОГРАФИЈЕ Поред приказаних ратних догађаја, борби, народног страдања и Документа са именима хиљаду палих жртава на територији грачачке бригаде, овом књигом указује се посебно сећање и оставља трајна успомена на четнике, са њиховим фотографијама, које су писцу стигле на расположење. Ради прегледности слике су распоређење у три групе на крају три Поглавља и посвећене: 1. - Јунацима из одбране Грачаца. У прилог историји и у знак признања и захвалности четника и народа из Грачаца, у Поглављу VII. налази се неколико фотографија драматичних момената и појединих четничких бораца и старешина изван Грачаца, који су својим јунаштвом на истакнут начин допринели одбрани Грачаца од комуниста у борби 13-16 јануара 1943 а неки и своје кости оставили у њему. 2. - Четницима из Грачаца. У овоме X. Поглављу налазе се фотографије старешина и једног броја четника из сваке чете грачачке бригаде, како би се ликови и успомена на целу бригаду бар донекле сачували од заборава. Услед ратних тешкоћа и недостатака, четници из Грачаца нису имали могућности за фотографисање, па је број њихових слика мали. 3. - Четничким витезима са српске Тромеђе. Ради историјске вредности и у знак поштовања, на крају Поглавља XI. посвећено је неколико страница фотографијама високих четничких старешина везаних за Тромеђу, као и већине команданата бригада и корпуса Динарске Четничке Дивизије.
323
Мајор Миливој Вуксановић, командант 1. личког корпуса ДЧД.
Тодор-Тоћан Станисављевић, к-дант четнич. пука „Вожд Карађорђе” 1942.
Капетан Марко Црљеница, к-дант грачачке бригаде 502 корпуса 1943
Јово Станисављевић, к-дант 1. грачачке бригаде 1. лич. корп. 1944/45.
324
Поручник Богдан Дробац, начелник штаба 1. личког корпуса ДЧД.
Богдан Болта, ађутант 1. грачачке бригаде 1. личког корпуса.
Никола Гаћеша, помоћник к-данта 1. грачачке бригаде 1. лич. корпуса.
Дмитар Терзић, к-дант 2. бригаде 1. личког корпуса ДЧД.
325
Буде Терзић, ађутант грачачке бригаде 502 корпуса 1943.
И. Суша, В. Дробац, М. Станисављевић, Пропаг. Отсек 1. лич. корпуса.
Раде Дробац, интендант 1. грачачке бригаде 1. личког корпуса.
Никола Санадер, к-дант 1. батаљона 1. бригаде 1944.
326
Петар Седлан, к-дир 5 чете, и к-дант 1. бат. 1 бригаде 1945.
Душан Ђумић, к-дант 2. батаљона 1. бригаде 1945
Мане Рибар, к-дант 2. батаљона 1. бригаде 1943/44.
Владе Гаћеша, к-дант З. батаљона 1. бригаде.
327
Милорад Гаћеша, национални повереник 1. батаљона.
Ђуро Дробац, командир 1. чете и национални повереник 2. батаљона
Јово Трбојевић, командир штабске чете.
Богдан Кесић, к-дир 2. чете 1944, командир 6. чете 1945, погинуо.
328
Душан Кесић, командир 3. чете.
Миле Бањанин, командир 4. чете, и помоћник к-данта 2. бригаде.
Никола Брчин, командир 4. чете.
Лука Рађеновић, командир 6. чете, и национални повереник бригаде.
329
Гено Ковачевић, командир 7. чете.
Миле Станисављевић, командир 9. чете у преформацији 1945.
Петар Совиљ, зам. к-дира 7. чете.
Никола Дробац, командир омладинске чете, и к-дир 2. чете 1945.
330
Стево Плећаш, водник 7. чете, и к-дант батаљона 4. бригаде.
Мићо Цвјетковић-Цмиљић, шеф четничке полиције у Грачацу.
С лева: Ђ. Цицвара, Ј. Станисављевић, капетан И. Јевтић, Дане Цицвара - вођ устанка, Милешко Станисављевић, Н. Гаћеша, у селу Штикади 1942.
331
Никола Станисавељевић-„Папо” претседник Равногорског Одбора.
Лука Болта (пишчев отац) заточеник и присилни ком. радник 1942.
Рез. поруч. Марко Мандић, к-дант у устанку и надзорник школа.
Никола Јелача-Ћале, најстарији кувар у бригади 5. чете.
332
Из 1. чете
Илија Б. Станисављевић
Јово Т. Станисављевић
Коло Српских Сестара грачачке бригаде 1944. У средини претседница Вида Ристовић.
333
Бошко М. Мандић, погинуо
Ђорђе Мирчета
У средини Симо Мирчета са два сина, лево Душан и Милан
334
Владе Ђ. Дробац
Стево Ј. Дробац са колегом
С лева: Петар Дробац, Ђуро-Ђуђа Станисављевић и син му Јово-Јоћа
335
Дане И. Дробац, Јово Д. Станисављевић, Раде П. Станисављевић
Сава Л. Гаћеша
Група четника слави крсну славу Св. Јована. Пред свећом к-т бригаде и Никола „Брицо”.
336
Из 2. чете
Петар Јерковић
Душан Н. Радусин
Прва два с лева: Владе Р. Кесић и Марко Д. Јерковић (погинуо). Трећи с десна Дане Јерковић.
337
Перица П. Совиљ
Маћо Т. Кесић и Никола Кесић-Јето
Раде Ђ. Кесић
Мићо Д. Јерковић
338
Петар А. Радусин
Раде А. Радусин
Са к-диром Б. Кесићем (у средини), лево на крају Перица Седлан
339
Милан Прлина
Мирко Чича
С лева: Душан М. Ђумић, Јово Кривокућа, Милан Гаћеша
340
Томо-Томиша Радусин
Ђуро-Ђуран И. Радусин
Илија Н. Контић, водник
Божо И. Радусин и Јово-Јовић Кесић
341
Вујадин Радусин
Никола Кесић
Група Вучипољана са командиром Душаном Кесићем (у шубари).
342
Илија Р. Дробац, водник
Милан П. Кесић
Грачани, други с лева Петар Совиљ, други с десна Ђуран Радусин
343
Никола Р. Терзић
Илија Л. Терзић, погинуо
У средини стоје: Јовић Кесић водник 1. чете и Јово-Јоја Дробац. На крају у бради Владе Јакшић. С њима две сестре: Сока и Милка Кесић.
344
Из 4. чете
Никола-Нико Д. Цвјетковић, водник
Душан М. Кесић (2. чета)
Душан И. Гушавац, водник
Дане И. Гушавац
345
Никола Т. Бањанин, погинуо
Никола Н. Бањанин, погинуо
Марко Н. Бањанин
Томо Н. Бањанин
346 Из 5. чете
Мане Л. Кесић
Душан Л. Кесић
Дане Л. Кесић
Јово-Јоћа М. Кесић
347
Јово-Јојан П. Кесић
Ђуро Ј. Седлан, убијен од усташа.
С лева: Раде Миловановић, Дане Кесић, Пајо Седлан, Божо Н. Јелача, Душан Кесић, Радослав Жутић; за митраљезом Мане Кесић.
348
Илија Л. Болта
Тодор Т. Болта
Лазо С. Болта, убијен од усташа.
Ђурађ-Ђукан С. Болта
349
Милош Добрић, убијен од усташа.
Бошко М. Добрић, убијен од усташа
Три Жутића: Радослав, Јово-Јовуљ и син му Душан.
350
Богдан Л. Јелача
Ђуро-Ђуран Добрић
С лева: Миле-Мишота Јелача, његов син Божо и брат Ђукан
351
Никола М. Брујић
Богдан Блануша
Група грачачких четника и девојака под Велебитом 1943.
352 Из 6. чете
Дане С. Гаћеша, водник
Јово Гаћеша-Азап
Петар Б. Јелача, водник
Дакан Гаћеша
353
Ђуро Гаћеша, поштар у Грачацу, убијен од усташа 1941.
Анка Совиљ, прва мајка у Грачацу која је са децом напустила кућу и избегла од партизана 1942.
Јека Рађеновић, прва опазила да усташе бацају Србе у јаму Тучић.
Ана Брчин-Болта, девојка, која је цео рат провела са четницима као избеглица од партизана.
354
Део старешина грачачке бригаде у феб. 1944. Седе, с лева: Ј. Трбојевић, Н. Санадер, П. Седлан и Ј. Седлан. Стоје у другом реду: Ђ. Дробац, Д. Терзић, М. Вуксановић, Ј. Станисављевић, Т. Станисављевић и Б. Болта.
Командно особље грачачке бригаде у логору Мунстеру, Немачка, 1947.
355
Грачачка бригада на полагању оружја 5. 5. 1945 у логору Палмонови, Италија. Тројица напред: к-т Ј. Станисављевић, пом. Н. Гаћеша и ађт Б. Болта. У лево се виде: Л. Рађеновић, Р. Дробац и Нико Цвјетковић.
Одложено оружје 3. бригаде 1. личког корпуса у логору Палманови. Лево Петар Рајак к-т бригаде. Десно тужне старешине, с десна: Данде Калинић, Душан Јелача, Пајо Дрча и Никола Пиља к-дант батаљона.
356
Велика четничка војска по доласку у логор Ђезена, Италија, 1945.
Група грачачких четника по доласку у логор Еболи, јужна Италија.
357
Девојке из Грачаца кренуле са четницима. С лева: Ђуја Цвјетковић (удата Јелача), Ана Брчин (Болта), Анка Мирчета (Санадер), Смиља Гаћеша (Рађеновић), Сава Бањина умрла, Сока Кесић (Урукало), седи Б. Јелача.
Јово и Богдан осматрају положај у јануару 1945.
358
Четници Грачаца после рата у Еболи, без брада и у војничкој енглеској одећи, али увек са српским ознакама, са шајкачама и кокардама. Трећи с лева је Никола „Брицо” а четврти Бошко Станисављевић.
Међу овим личким четничким омладинцима на борбеном послу 1948 су Грачани: И. Станисављевић, Мар. Бањанин, Дане Дробац, Т. Бањанин, Б. Јелача, Н. Дробац, В. Дробац, Д. Дробац, М. Гаћеша, Д. Контић, М. Косић, и Д. Сучевић.
359
Заставници 1. личког корпуса у априлу 1945 у тарнавским шумама у Словенији, постројени за дочек и у почаст српског Патријарха и Помоћника генерала Драже Михаиловића, генерала Миодрага Дамјановића. Лево на крају, подбочен, к-дант корпуса М. Вуксановић. Други заставник с лева је НиколаНиколац Његован, а четврти Илија Болта.
360
XI
СЕЋАЊЕ НА ВИСОКЕ ЧЕТНИЧКЕ СТАРЕШИНЕ ВЕЗАНЕ ЗА ТРОМЕЂУ И ГРАЧАЦ Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин На територији четничке Тромеђе Босне, Лике и Далмације, ватреном делу на западу Југославије за време рата, било је стално ватрено поприште. На томе терену су се стално водиле жестоке борбе, на жалост наметнутог братоубилачког рата, осим оног устаничког против усташа и окупатора. На највишим одговорним четничким положајима служили су људи високог квалитета, који су заслужили трајно народно сећање и захвалност, па им посвећујем овај одељак књиге. На положају највишег старешине био је војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, позната и висока национална личност у српском народу још из балканских ратова за ослобођење; што је четницима и народу ових крајева служило за високу част што су њега имали за свога команданта. Између два светска рата, Бирчанин је био претседник мирнодопског Удружења Четника, а затим претседник Народне Одбране Југославије. По паду Југославије нашао се у Црној Гори, а после завршеног четничког народног устанка против Италијана у тој покрајини, преселио се крајем 1941 у Сплит. Одтле је већ почетком 1942, пратећи стање и догађаје на Тромеђи, дошао у везу са старешинама и првоборцима, давао им савете и инструкције и од њих био прихваћен за главног старешину и вођу, нарочито када је дошао у везу са генералом Дражом Михаиловићем. „Бирчанин је почео да четује за ослобођење Србије још пре балканских ратова. Било му је 24 године када је био изабран за четничког војводу и тада је добио и официрски чин. На Солунском фронту је добио скоро сва одликовања за храброст, од медаље Обилића до Карађорђеве звезде са мачевима. Добио је највеће италијанско одликовање за храброст, „Круну Савоја”, а на предлог генерала Франше Депереа, француски „Ратни Крст”. При јуришу на Црни Камен (Грунишки положај), рањен је митраљеским рафалом и пао поред погинулог војводе Вука Поповића. Прележао је ране, али је изгубио леву руку до рамена”.124 На историјском састанку са генералом Дражом Михаиловићем, министром војске и морнарице и начелником штаба Врховне Команде, у Херцеговини, код Гацка, у јулу 1942 успостављена је четничка команда за западну Босну, Лику и Далмацију, за чијег команданта је Дража поставио војводу Бирчанина, а за начелника штаба капетана Радована Иванишевића, са седиштем штаба у околини Сплита из ратних стратегијских разлога и контроле над јадранском обалом. У духу
361
датих му инструкција, Бирчанин је распоређивао официре, који су на њега упућивани и стављали му се на расположење, и постављао их на положаје по четничким јединицама на Тромеђи и северној Лици. Он је имао овлаштења и право да према потреби даје звања четничког војводе заслужним и способним старешинама. (Генерал Дража Михаиловић није додељивао ова звања). Бирчанин је дао звања свима четничким војводама у свима покрајинама и у Србији у току рата. Многи официри који су та звања добили нису их употребљавали. На састанку са генералом Михаиловићем у Автовцу код Гацка, и по његовом предлогу, Бирчанин је дао звање четничког војводе десетини официра и народних првака: генералима Мирославу Трифуновићу и Блажи Ђукановићу, пуковнику Баји Станишићу, мајору Петру Баћовићу, капетану Павлу Ђуришићу, Воји Лукачевићу, Николи Калабићу, Радојици Перишићу, Доброславу Јевђевићу и другима.125 Иста звања дао је нешто раније петорици четничких команданата и првака на Тромеђи. Све до доласка четника Херцеговине у Далмацију, Лику и Босну крајем 1942, војвода Бирчанин је одржавао везу са Врховном Командом у Црног Гори путем курира, што је узимало времена. Доласком у Далмацију са хрецеговачким трупама, ваздухопловни капетан Неђељко Плећаш и потпоручник Јово Трбојевић (син народног посланика пред рат Уроша Трбојевића из Метка у Лици) донели су војводи Бирчанину из Египта радио станицу, коју му је послала савезничкаенглеска команда за Блиски исток. Ова команда је много рачунала на војводу Бирчанина због његовог високог положаја, кога му је поверио генерал Михаиловић на западу Југославије и због важности далматинске јадранске обале у случају искрцавања, нашто се тада много мислило, као и због предратне везе с њим. Војвода Бирчанин није излазио на терен услед слабог здравља. Крајем 1942 спремао се да успостави свој штаб на Тромеђи, али је већ био тежак срчани болесник и умро је 3. фебруара 1943. Капетан Неђељко Плећаш, који се из Египта авионом пребацио и падобраном спустио у Врховну Команду у Црној Гори и јављајући се 26.12.1942 војводи Бирчанину на дужност, каже о њему и његовом физичком изгледу: „Његов ме је изглед изненадио. Сећао сам се неких слика у новинама на којима је он изгледао јак и крупан човек. Сада је то био болестан и ситан човек, слабе телесне грађе. Још увек је имао густу црну косу, која му је покривала чело, а изнад модрих усана штрчали су густи штуцовани бркови. Једини знаци снаге и живота су извиривали из његових великих тамно-црних очију, које су ме са пажњом оштро гледале и као да су ме опомињале да пазим шта говорим. Иако болестан, кретао се живо и говорио одсечно; одавао је утисак изванредне јаке и самоуверене личности”.126 По поласку капетана Плећаша из Египта у септембру 1942, Јован Ђоновић, министар у краљевској влади, дао му је налив перо да га преда војводи Бирчанину кад се с њим састане, као знак распознавања. То исто перо Бирчанин је послао претходне године Ђоновићу, по капе-
362
тану Станиславу Рапотецу, Словенцу, да му га пошаље натраг по ономе човеку који му буде послат из Египта, пише Плећаш. По своме војводском чину и звању, Илија Бирчанин је био четнички војвода над свима војводама, а по своме положају на кога је, по тадашњем устројству високих територијалних команди четничких јединица Југословенске Војске у Отаџбини, поставио половином 1942 министар војске и морнарице генерал Дража Михаиловић, био је на западном делу Југославије старешина над свима старешинама. Четници грачачке бригаде имају посебну успомену на војводу Бирчанина, јер је он упутио у Грачац 13 јануара 1943 најстаријег официра на Тромеђи, пуковника Узунчевића, ради једне његове више оперативне командне дужности, на којој је јуначки пао. Потпуковник Др Младен Жујовић Друга висока личност после војводе Бирчанина, која је својим високим положајем служила на част четницима са Тромеђе, је наследник војводе Бирчанина по положају и дужности, резервни потпуковник Др Младен Жујовић, члан Извршног одбора Националног Комитета Народног Равногорског покрета (чији је псеудоним код нас био „потпуковник Аћимовић”, кога је узео по девојачком презимену своје мајке). Још од свога доласка са Врховном Командом у Црну Гору, за генерала Михаиловића и за општу националну борбу коју је предводио, било је од важности, да поред команде за Црну Гору и Санџак и оне за Источну Босну и Херцеговину, има јединствену вишу четничку команду за Западну Босну, Лику и Далмацији све до Горског Котара, која би објединила и појачала у борби све четничке јединице на овој великој и врло важној територији, на западу Југославије. Смрћу војводе Бирчанина, положај команданта ове територије је остао упражњен, на кога је генерал Михаиловић поставио потпуковника Др Младена Жујовића, а за Начелника штаба генералштабног мајора Душана Мирића, родом из Лике. Они су у месецу мају 1943 кренули из Врховне Команде за Динарску Област на своје дужности. На путу су навратили у Сплит, где је раније војвода Бирчанин имао свој штаб, ради додира са људима од помоћи. Поред Срба, у Шибенику и Сплиту налазио се један број угледних Хрвата југословенске оријентације, који су помагали борбу генерала Михаиловића. У пролеће те, 1943 године, Хитлер и Мусолини су решили личним договором да својим удруженим снагама униште цео покрет генерала Михаиловића; да заробе и разоружају четничке јединице и њихове старешине и да похапсе њихове присталице по градовима. Такву операцију су Немци спровели у Црној Гори у мају 1943, када су заробили три хиљаде четника и војводу Павла Ђуришића и отерали их у ропство. И Италијани су извршили хапшење четничких официра и присталица по далматинским градовима, који су спроводили четничку организацију. Тако су ухапсили и Др Младена Жујовића чим је стигао у
363
Сплит, сазнавши за његову улогу и интернирали га, као и мајора Марина Студу, капетана Иванишевића и друге. Мајор Мирић је избегао заробљавање и стигао у јуну на Динару. После збацивања с власти диктатора Мусолинија, Др Жујовић је пуштен из затвора и успео почетком августа 1943 да се пребаци на четнички терен на Динари, око Книна, где је отпочео рад са својим начелником Штаба за формирање команде за западну Босну, Лику и Далмацију. Међутим, мајор Мирић је погинуо у августу на јужној падини Динаре, на Уништима, приликом повратка делова ДЧД из једне операције, у којој се налазио и Др Жујовић. Према многим подацима, мајор Мирић је спадао међу најспособније официре и међу првима се ставио генералу Михаиловићу на расположење. Најпре је био у четничкој команди Београда, затим начелник Штаба команде Србије, потом у Врховној Команди и одатле упућен на Динарски терен. Имао сам прилику да га сретнем у јуну 1943; био је висок, крупан човек. У то време, у августу и спетембру 1943, ратни догађаји, нарочито капитулација Италије, утицали су и донели многе промене код Савезника у вођењу рата, нарочито у односу на Југославију и нашу борбу. Добивши наређење од генерала Михаиловића 3 септембра, да крене на пут и да интервенише код италијанске команде на Сушаку за предају њиховог оружја четницима, приликом претстојеће капитулације, Др Жујовић је кренуо морем за Сушак, одакле су га тадашњи догађаји однели за Средњи исток, једва избегавши заробљавање од комуниста. Он је био скоро успео да италијанска војска преда оружје четницима, али је то спречио лично претседник енглеске владе, Винстон Черчил. Др Жујовић се залагао из иностранства да помогне борбу генерала Михаиловића у земљи. Др Младен Жујовић потиче из врло угледне српске породице. Њему је на крштењу кума била краљица Наталија Обреновић. Његов стриц Др Јован Жујовић је био српски научник светског гласа и члан српске краљевске академије наука. Био је правник и познати предратни београдски адвокат и партнер адвоката Драгише Васића. Оба су се међу првима пријавили генералу Михаиловићу на Равној Гори, ставили му се на расположење у патриотској и отаџбинској борби и били тумачи циљева те борбе. Обојица су били чланови извршног одбора Централног Националног Комитета. У I светском рату, Др Жујовић је био одликован Карађорђевом звездом и енглеским Крстом Светог Ђорђа. Био је класни друг генерала Михаиловића у војној академији, али је после I светског рата дао оставку на војни позив с већом групом официра, због указивања предности официрима из Аустроугарске, па је студирао право у Паризу и на Сорбони стекао титулу доктора. Умро је у Паризу 1969.127 Пуковник Узунчевић и мајор Палошевић Поред војводе Бирчанина и Др Жујовића друга два висока Дражина и четничка официра, тесно везани за српски народ Тромеђе и
364
четнике ДЧД, су пуковник Димитрије Узунчевић и мајор Миодраг Палошевић, чувени „Палош”. Рођени далеко у Србији, они су самим својим присуством на овоме терену служили на част четницима и народу. Посебно су обојица везани за личке четнике и удостојили су Грачац и грачачку бригаду својом високом посетом по дужностима. Пуковник Узунчевић за вечита времена, јер је у Грачацу погинуо и сахрањен, поред црвке са осталим јунцима, а Палош, средњег раста и једар човек у кратком капуту и шубаром на глави, оставио је трајну успомену својим говором четницима и народу на грачачком тргу 18 јануара 1943. Пуковник Димитрије Узунчевић је родом из јужног дела Србије и ратник из I. светског рата као српски официр. Пред II светски рат био је командант 55 пешадијског пука у Бихаћу. Избегао је заробљавање од Немаца и као патриота и војник већ у пролеће 1942 био с четницима на Тромеђи и међу првим официрима који су дошли у везу са војводом Бирчанином, коме је остао до смрти блиски сарадник и помоћник. Мајор Миодраг Палошевић је по себи легендарна личност Народног Равногорског покрета, командант четничког батаљона II армије у краткотрајном рату и са Дражом стигао из Босне на Равну Гору, као други по рангу официр, коме је остао веран и одан све до своје погибије на Зелен гори у мају 1945. На Тромеђу је дошао половином децембра 1942 са херцеговачким трупама мајора Петра Баћовића, са високом дужности датом му од генерала Михаиловића, са којима се вратио натраг у Врховну Команду. Према многим исказима и доказивањима, пуковник Узунчевић је био у јесен 1942 предвиђен за команданта ДЧД. Колико је ово потпуно тачно, писац ове књиге не може да тврди ни да негира, јер је у то време администрација и веза између Штаба дивизије и нижих, нарочито удаљених јединица, била врло слаба и спора. Та епизода догађаја требала би бити разјашњена од познаваоца, ради историјске забелешке, јер се тврди да је било случајева у то време, да су се оба, и војвода Ђујић и пуковник Узунчевић, потписивали на актима као команданти ДЧД. Баћовић, Поповић, Видачић Тројка славних четничких команданта из Херцеговине, везаних својом личношћу и борбом за четничку Тромеђу, а прва двојица посебно за четнике Грачаца у Лици, су три висока Дражина официра: војвода и мајор Петар Баћовић, командант Источне Босне и Херцеговине; капетан Милорад Поповић, командант Невесињског корпуса и капетан Милорад-„Миша” Видачић, командант Требињског корпуса. Сва тројица су јуначки предводили своје храбре и велике јединице, не само по својој Херцеговини, него и по Босни, Далмацији и Лици, Динари и Велебиту против свих непријатеља. Попут својих славних дедова из херцеговачког устанка 1875 и очева из ратова за ослобођење, и они су у овом другом светском рату били устанички предводници. Историја се
365
поновила, а с њом и јунаштво Херцеговаца, па су и они у овоме рату, опет са невесињском пушком, први дигли устанак притив покоља и зулума независне државе Хрватске, а потом и против комуниста. У упоређењу са историјом, њих тројица су у Херцеговини личили на три српске војводе и јунака са Косова: Обилића, Косанчића и Топлицу. Доласком на Тромеђу, капетан Видачић је са својом Требињским корпусом био по Динари и Книнској крајини, а капетан Поповић са Невесињским корпусом био је на терену Велике Попине, Зрмање и у Грачацу, где је заједно са Динарцима извојевао чувену битку у Грачацу 13-16 јануара 1943 над партизанским пролетерским бригадама. Он је био коњички официр, син угледног Марка Поповића из Гацка, вође овог краја. Узео је предводничку улогу у устанку у Гацком и Невесињском крају, који је почео почетком јуна 1941 под воћством свештеника Радојице Перишића и од њега преузео команду над устаницима као војно лице и способан официр.128 Из Грачаца га знамо као јунака, високог и кршног човека са високом шубаром на глави. Мајор Петар Баћовић, војвода, четовао је још као младић против Аустроугарске у I. светском рату. Постао је резервни официр и пред II светски рат унапређен у чин мајора. Рано 1942 ставио се на расположење Дражи Михаиловићу и од тада био један од високих четничких команданата и Чичиних блиских сарадника. Одани равногорац, био је еминетни народни национално политички предводник. По завршеној битци стигао је у Грачац, извршио инспекцију бојишта и говорио на сахрани четничких јунака код цркве. Сва тројица су погинула од усташа у околини Босанске Градишке и Левча поља 1945. Официри Највећи недостатак за српски народ и четнике на Тромеђи, нарочито 1941/42, био је у активним официрима као командном особљу, поготово оним способним за вођење герилског рата. А појавом комуниста и њихове политичке идеологије, вешто ширене у народу, осетио се и недостатак у водећем национално политичком кадру. Ти недостатци су се осећали у два најважнија момента: у устанку против усташа 1941 и приликом организовања отпора комунистима 1941/42. Људства за формирање војске било је довољно на расположењу по селима, али није било политички способних људи да га на време организују и поведу; нити официра за командовање. Услед тога недостатка, команду у руке су морали узимати подофицири и храбри људи из села, без војне наобразбе и спремности и без командног и политичког искуства; па се са многобројним непријатељима на Тромеђи ухватила у коштац људска маса. Невероватно је и врло интереснантно, да смо за време од 23 године постојања Југославије имали врло мали број активних официра рођених у овим крајевима. Исто тако ни политички обрађених људи и поред оних изборних грлатих кампања и многобројних политичких странака
366
и безброј „политичара”. Оно што је било једних и других, побили су их усташе и партизани већ на почетку рата. Не може се рећи, да је тај недостатак био у томе, што су официри били заробљени на почетку рата, него у томе што их уопште није било. Разлог је у последици дуге Аустроугарске владавине, која се дуго осећала у новоствореној Југославији. Млади људи ових иначе пасивних крајева нису имали могућности за средње школско образовање, што је био у главном услов за пријем у војну академију. На пример, у целом грачачком срезу, имали смо за време рата само два активна официра: морнаричког поручника Михаила Лукића који је погинуо и интендантског поручника Богдана Дробца. Можда их је било још 2-3 који су пали у ропство, или су били ван свога родног краја. Мало је бољи случај био у Доњелапачком срезу, али исти резултат, јер ни један није дошао на командно четничко место. Мајор Бошко Рашета, који је био на терену 1941 повукао се, поручник Стојан Матић је стао на партизанску страну и погинуо као њихов командант, поручника (резервног) Неђељка Кечу стрељали су партизани на почетку своје појаве и капетан Светозар Цигановић који је стално био са четницима. Осим поручника Милана Цвјетићанина, који је из подофицирске школе и поручника Душана Роквића кога су партизани стрељали у фебруару 1942, у два босанска среза, Дрвар и Босански Петровац, није било ни једног командног официра у четничким јединицама. Слично стање са бројем официра је било и у Далмацији. Са таквим недостатком стручних лица, официра, формиране су из народа четничке формације-пукови у пролеће 1942, а да ни једним пуком није у почетку командовао официр, чак ни са дивизијом, коју су ови пукови сачињавали, већ су им команданти били подофицири, или цивили. Тамо где је био понеки официр, то није значило да је он аутоматски могао бити лично храбар, способан и вољан за командовање. Јер, бити војнички старешина у мирно доба у редовној војсци је велика разлика од старешинских услова у герили и револуцији. Тако је могло бити официра у четничким редовима, који су одано и идеално гледали на четничку борбу, помагали је и борили се, али се нису осећали да заузму командно место. Рат је исувише груба и по живот опасна ствар, нарочито у окршајима и револуцији какви су били код нас, па је старешина и најмање четничке јединице морао бити храбар, жилав и отпоран, довитљив и предузимљив. Морао је предводити и служити примером у свему; увек бити пред очима бораца и народа и први у борбама, а те услове није било лако ислуњавати. Колико је било тешко испунити услове четничког старешине и народног предводиоца и ломити се са ратом и борбом, најбоље нам илуструје случај мајора Бошка Рашете, родом из Доњег Лапца, великог српског краја. После свршеног устанка у коме је узео учешће, односно приликом појаве комунистичке револуције и почетка братоубилачког рата, он, вероватно, није могао да подноси тај ужас. Да га пар-
367
тизани неби мобилисали и без куражи да им се јавно одупре, а без храбрости да пређе у четнике, он се сакрио у подрум куће, у коме је сакривен живео годину и по дана, све док Немци нису дошли у тај крај у септембру 1943, када им се предао и био одведен у ратно заробљеништво. И ако негативан, овај случај показује још нешто друго; показује колико је наш човек мрзео и избегавао партизанску борбу, стављајући своју главу у торбу, јер да су га партизани нашли сакривеног у подруму, убили би га на лицу места. Видећемо доцније да је војвода Бирчанин добро и благовремено увидео недостатак командног официриског кадра на Тромеђи, па га је попуњавао давањем звања четничког војводе командантима и народним првацима. Овакво стање владало је све до у другу половину 1942 када је генерал Михаиловић доласком у Црну Гору, чинио све што је могао, да попуни ову празнину директно слањем официра или преко војводе Бирчанина. Био је добар број официра, који су се фалсификованим исправама и на разне начине извлачили из италијанског заробљеништва и стизали у четничке редове, да се боре за слободу своје отаџбине, чиме су показали високу официрску свест и позив. Ретко је неки официр отишао у партизане. Огромна већина краљевских југословенских официра који су упућени на Тромеђу, били су из Србије и Црне Горе, носили су у себи жарко родољубље и били звезде водиље пред четницима. Многи су се показали витези и способни четнички организатори и команданти, а многи пролили своју крв и дали своје животе далеко од родног краја. Показали су се достојним синовима свога народа и оправдали свој витешки позив. Њих ће се народ западних крајева наше земље трајно сећати са поштовањем и кроз своје млађе генерације гајити успомену на њих и бити им захвалан. Ради историјске забелешке и очувања од заборава, наводим врло позната имена виших и нижих официра, родом из других српских покрајина, који су служили на Тромеђи, на разним дужностима у ДЧД: Димитрије Узунчевић, Михаило Томашевић, Новак Мијовић, Жика Младеновић, Миливој Вуксановић, Радован Иванишевић, Марин Студе, Давид Шошкић, Душан Мирић, Миле Капетановић, Јован Сремац, М. Милошевић, Миша Радојловић, Илија Јевтић, Марко Црљеница, Михаило Бабић, Воја Перишић, Милутин Шућур, Неђељко Плећаш, Бора Анђелковић, Тонковић, Васиљевић, Стефановић и још други чија имена сам заборавио. Сви су они својим напором и радом, заједно са домаћим старешинама и народом, уздигли на висину четничке јединице. Четници и народ Грачаца су имали срећу и част, да су им распоредом била додељена четири бриљантна официра, четири капетана: судски Илија Јевтић из Србије, артилеријски Светозар Цигановић, мештанин из Срба; артилеријски Миливој Вуксановић из Црне Горе и пешадијски Марко Црљеница из Кордуна. Сви су се примерно и јуначки борили, били велики родољуби, четници од главе до пете, у срцу и у души, одани Краљу и Дражи. Часно су радили, несебично се жртвовали, са четницима и народом били тесно повезани и о њима очинску и
368
старешинску бригу водили, па заслужују неколико речи више у овој књизи. Јевтић и Цигановић су стигли на грачачку територију половином 1942 као војни инструктори четничког пука „Вожд Карађорђе”, када је било најпотребније. Обојица су допринели стабилизацији и служили примером у сваком погледу. Својим пожртвовањем оставили су најлепше успомене на четнике и народ из тих тешких дана борбе и првих обрачунавања с комунистима. Поред своје неоспорне официрске храбрости, показали су и високу национално политичку зрелост и способност тада врло потребне и смело развијали равногорски четнички барјак. Нарочито је Јевтић оставио на Грачане утисак будног старешине и ватреног борца. Залагао се до крајности на јачању четничке организације и њене борбености. Био је пун динамике и личним примером улевао у четнике најважнији елеменат у рату-непоколебљивост и зато је био високо цењен. Волео је четовање и борбе, волео је храбре и одлучне четнике, а њега нису волели комунистички агенти који су у то време врвили, као ни они који су се колебали. Командантски је владао ситуацијом. Интелегентан и способан, Јевтић је имао бистрину ума и оштрину ока, чијим је само једним погледом могао да оцени комунистичког агента. За њега се може рећи да је био у стању „стићи и утећи и на сваком месту постојати”. Капетани, Вуксановић и Црљеница, су сменили напред поменуту двојицу и стигли у Грачац половином децембра 1942. За разлику од прве двојице, они су постављени одмах на командна места. Црљеница за команданта грачачке бригаде, а Вуксановић за команданта 502 корпуса, доцније Велебитског, односно 1. Личког. И ова двојица одабраних официра су дошла у прави час, у време када је у грачачкој долини било „бити или не бити” у борбама са комунистичким пролетерима, који су по директивама КП стављали под нож све што је четничко; када се грачачка околина пушила од народне и четничке крви, села од партизана била попаљена, стока опљачкана, а народ у црно завијен и ожалошћен. Дошли су на време, када се партизанска војска спремала за свој нови и велики напад на Грачац, да у њему побије „све што се миче”! Оба су заорали дубоку борбену бразду са четницима и народом Грачаца и оставили најлепше успомене на себе. Капетан, доцније мајор, Миливој Вуксановић, спада међу најодважније наше официре и команданте на Тромеђи. Одликовао се својом храброшћу и озбиљношћу, у чему је био непроменљив од почетка до краја рата. Командант корпуса од четири бригаде, он се сав био посветио својој високој командној дужности и четничкој војсци. Поред мајора Жике Миленковића, команданта Далматинског корпуса, Вуксановић је био један од истрајних и постојаних команданата ДЧД који се сродио са војском и народом. Поред своје војничке спремности, он је био онај командант који се највише залагао за културно просветни рад међу четницима и народом, упоредо са оружаном борбом. Место његовог штаба било је две ратне зиме у камену Велебита, прави шумски штаб.
369
Наш грачачки командант у 1943-ој години, капетан Марко Црљеница, родом је из села Горњи Јавор, недалеко од Двора на Уни, на Банији. Како потреба службе, тако и његова лична жеља га је вукла на Кордун, па је, како смо већ рекли, у септембру 1943 премештен у тај крај. Доцније смо сазнали, да је успео да тамо организује четнички босанско-банијски корпус, с обе стране реке Уне, који се састојао од Суњске и Костојничке бригаде и одреда: Живојског, Дворског, Рудичког и Дивушког-Унчани. Марко је командовао овим одредима још пуних 8 месеци после Совјетског устоличења југословенских комуниста на власт у Београду. Погинуо је 18 јула 1945 у борби у селу Рачуне, на Мањачи, у коме селу је и сахрањен од сељана и командира Рачунске чете Мирка Амиџића.129 Марко Црљеница је био вољен од грачачких четника и остао им познат као храбар официр и неустрашив човек, који се у борбама није склањао од непријатељских метака. Сећам се једне његове националне цртице, која је извирала из његове душе и осећања. Сагледавши шта се све догодило са нашом земљом на почетку рата, како су је једни грађани издали и извршили покољ над другима, и колико се непријатеља у њој појавило против српског народа са намером да га униште, Марко је умео да на предавањима бригади каже: „Створићемо Србију, макар она била мала колик’ дводинарка”, правећи својим штапом, кога је стално носио, мали круг по прашини на путу. Њега је стално пратила позната тројка: ађутант Буде Терзић, ордонанс Милош Дурајлија, његов ближи земљак, и трубач бригаде Тодор Болта. Поред поменуте четворице официра додељених за Грачац, у четничким редовима био је од почетка до краја рата поручник Богдан Дробац, мештанин. Он није командовао јединицом, али је стално био од неоцењиве вредности својим саветима штабу грачачке бригаде и штабу корпуса, чији је био Начелник. У четничкој војсци на Тромеђи остала су запажена својим војничким способностима два виша официра, два начленика штаба ДЧД: мајор Давид Шошкић и мајор Новак Мијатовић, оба родом из Црне Горе. Мијовић је погинуо приликом повлачења из Книнске крајине. Поред храбрости и интелектуалне способности, мајор Шошкић се одликовао као војнички организатор. Четири четничке војводе на Тромеђи Најмакартније су обележили ратно време и борбе на Тромеђи четири четничке војводе, који ће ући у историју као стварни народни предводници у најтежем времену. На претходним страницама је напоменуто, да је четницима и народу на Тромеђи недостајао виши командни кадар војничке и национално политичке спремности, у време формирања четничких одреда 1941/42. Међутим, комунисти су иступили са својим спремним кадром политичких комесара и партијских официра, који су спремани за своје дужности дуги низ година, уневши у своју борбу идеолошко политички емеленат, којим су обмањивали неупућени народ.
370
Морам овде подвући чињеницу, да такав недостатак старешинског школованог вишег војничког командног и национално политичког водећег кадра није постојао ни у једној другој српској покрајини, као што је на Тромеђи. У Србији је био велики број виших официра, па чак и генерала и познатих политичких личности. У Црној Гори четничка војска је имала, поред многих школованих људи из грађанства, високе официре: генерала Ђукановића, пуковника Станишића, мајора Лашића, капетана Ђуришића и многе друге официре и истакнуте националне раднике. Босна и Хрецеговина имале су већ у почетку четничког организовања чувене војне стручњаке и грађанске личности, као што су мајори: Јездимир Дангић, браћа Бошко и Жарко Тодоровић, Петар Баћовић, Воја Лукачевић, Лека Дамјановић, Славко Вранешевић, Сергије Михаиловић, Алекса Драшковић, Данило Салатић, учитељи Урош Дреновић, Лазо Тешановић, јавни радник Добросав Јевђевић и многе друге. А цела четничка Тромеђа није имала скоро ни једног јединог војника и цивила тако високог ранга и спреме, рођеног на својој територији. Док су у овим покрајинама овакве високе војне и друге стручне личности формирале своје четничке јединице и с њима командовали, дотле је оснивање четничких чета и пукова и командовање с њима на Тромеђи почивало искључиво на подофицирима и на хрбрим до тада непознатим сеоским првацима и ниже школованим људима, који су се својом храброшћу истакли у устанку против усташа. Историчари би требали да имају у виду ове тешке услове на Тромеђи, под којима су формиране четничке јединице, водиле борбу и биле очуване до краја рата. Налазећи се у непосредној близини ове четничке територије, најстарији четнички војвода Илија Бирчанин је увидео овај недостатак командних официра, па је ту празнину на Тромеђи попунио до половине 1942 додељивањем звања четничког војводе четворици заслужних и до тада већ познатих четничких старешина: Момчилу Ђујићу свештенику из села Стрмице, Бранку Богуновићу државном шумару из Дрвара, Мани Роквићу фабричком пословођи из Босанског Петровца и Мирку Марићу трговцу из Тишковца, у Лици. Тројица последњих су били вође у устанку против усташа, а Момчило Ђујић им се придружио ускоро по устанку и у првом отпору комунистима и организовању четничких одреда. Пети човек проглашен војводом био је Владе Новаковић из села Пађене у Далмацији, у старијим годинама, који није командовао и није био војводски активан, као ова четворица. Овим својим актом, војвода Бирчанин је погодио неопходну потребу и осећај четника, чијој је борби то одговарало и требало: што је поздрављено од народа и у оној тешкој ситуацији подигло му морал и наду. Војводским звањем уздигнут је ауторитет овим старешинама и доста утврђено четничко устројство и старешински ефекат у очима народа и непријатеља. Овим звањем народ се потсетио на славне војводе српске војске из ратова за ослобођење и још више на улогу четничких војвода тога бурног времена. Ово је једино што је војвода
371
Бирчанин могао да учини у то време, јер тада још није постојала директна веза са командом генерала Михаиловића у Србији, да би се отуда могла указати помоћ и дати инструкција. Управо тада, крајем прве половине 1942, генерал Михаиловић је био стално гоњен немачким потерама и налазио се на путу за Црну Гору. До времена када је четворици ових првака указано ово звање, биле су основане четничке јединице, чете, батаљони и пукови по крајевима Тромеђе на бази народне војске, како се то тада могло да учини и спроведе. Тако је у исто време од основаних пукова именована заједничка виша јединица под именом: Динарска Четничка Дивизија, чији је командант постао војвода Момчило Ђујић. Када смо у околини Грачаца по први пут чули за попа Ђујића у месецу марту/априлу 1942 да се одупире комунистима на Тромеђи са осталим првацима, људи који су пред рат радили на Унској прузи, Цвјетнић-Мартин Брод, причали су да је тамо долазио са свештеником Илијом Родићем, кога су доцније партизани стрељали, и да су држали збор са радницима, што је доказ да су и пре рата били активни у јавним пословима. За другог војводу, Ману Роквића, говорило се да је био члан комунистичке партије пре рата и да се је одрекао у време устанка против усташа, када је видео да ради против интереса српског народа и да јој је главни циљ да силом дође на власт. Роквић је заиста показао да је постао ватрени антикомуниста. Све четири ново-произведене војводе су били подједнаких квалификација, са разликом што је војвода Момчило имао духовни, свештенички позив; ни један није имао војну стручну спрему, али су сви имали срце од јунака и кураж да се непријатељима супроставе и да у тој борби стану на чело четничких бораца. Сва четири су били велики родољуби, храбри људи, прави јунаци у своме крају. Не зна се који је од кога био храбрији. Најинтереснатније је било посматрати војводу Ђујића, - будући да је био свештеник, када у првим борбеним редовима дохвати у руке пушкомитраљез и распали рафалима по непријатељу. Али тај случај њиховог истог војводског звања датог им у исто време, на истој територији и са подједнаким квалификацијама у односу на војну и командну спрему, постављало их је у њиховим очима на исти ранг, што је временом стварало међу њима трвења, нарочито после смрти војводе Бирчанина, и крњило им ауторитет у командовању. Међу њима се осећала људска љубомора о првенству. И ако тада њихов командант дивизије, друга двојица војвода, Роквић и Богуновић, (Марић је погинуо) сматрали су војводу Ђујића само првим међу равнима, најближе речено, што у војсци није смело ни могло бити, јер је неко морао бити командант. Њихово схватање о једнакости потицало је и отуда, што ни један од њих није био из почетка главнији од других, нити је био вођа на целој Тромеђи изнад других. Јер, нико није дошао из Лике да организује народ и четнике у Босни, нити из Далмације да организује четнике у Лици. Сва четворица су пожртвовано
372
радили, сваки у своме ужем крају са осталим сарадницима, где су се сви међусобно помагали, стварајући одоздо по селима заједничку целину. Запажено је, да је међу свима четницима ДЧД и свима старешинама, почев од командира чете па до команданта корпуса, владала истинска братска слога и љубав, док су међу војводама владале несугласице и трзавице, којима је стварала пут ситуација проузрокована Савезничком издајом четника. Иначе, да је ратна срећа послужила четнике савезничком помоћи у другој половини рата, када би четничка војска била војнички устројена и опремљена, па би онда, разуме се, вишим јединицама командовала лица одређена наредбом министра војске и свак би био постављен на своје место према својим способностима. Али због ускраћене помоћи и признања, морали смо да радимо како смо најбоље могли у таквој ситуацији. Старешине и четници грачачке бригаде држали су се за сво време рата на висини и никада се нису мешали у та трвења, нити су дозволили да се она преносе и спроводе на њиховом терену. Они су се стално држали војнички и дисциплински и без резерве подржавали и признавали за надлежног команданта дивизије војводу Момчила Ђујића, као што би подржавали и другог да је био на његовом положају. То су захтевали највиши интереси наше борбе и војнички поредак. Поштовали су и све друге војводе и много ценили њихов допринос, јер су сви били првоборци, старешине и ствараоци четничких јединица. Ипак, сви четници на Тромеђи су волели све своје војводе и певали им песме, као што су ове: Омладина Динарских планина, Сад поздравља Илу Бирчанина; Поздравња га јато Соколова, Омладинци Босанског Грахова. Шта се оно на Динари сјаји, Момчилова кокарда на глави. Ој Ђујићу шубару накриви, Ти се не бој четници су живи.
Са Динаре запевала вила, Посестрима Принципа Гаврила, Она пева као српска мајка, И дозива Богуновић Бранка: Аој Бране, ти си српска дика, Ти си понос босанских четника. Роквић Мане и митраљез Брно, Све душмане завили у црно. Петровачко медно поље, Ми смо браћо добре воље, Пред нама је Роквић Мане, Ми бијемо зулумћаре.
Поред петорице поменутих Динарских војвода, на овој територији су једно време били још две војводе: Ђуро Плећаш, резервни капетан, који је дошао из Босне и био признати јунак и Радомир Ђекић-„Ђедо”, који је дошао из Србије и био највиши растом и најкрупнија људина. Осим војводе Момчила Ђујића, који је рат преживео, сви остали су настрадали. Војвода Плећаш се вратио 1943 у Босну и на путу погинуо. Према исказу четника Стевана Пердува, од Гламоча, Плећаш је са групом четника био опкољен и рањен; када је видео да ће пасти у руке партизана, упалио је своју бомбу крагујевку, подметнуо под себе и
373
тако јуначки пао. Војвода Ђекић се повратио у Србију и тамо изгубио живот. Војвода Новаковић је остао иза повлачења и сачекао комунисте. Војвода Марић је погинуо несрећним случајем. Војвода Богуновић је отсечен при повлачењу, после ухваћен од комуниста и извршио самоубиство у затвору. Војвода Роквић и с њим 20 четника из његовог одреда (кажу да су већина били једини у мајке) побијени су од усташа на загонетан начин негде око Бихаћа у јесен 1944, пошто су им били претходно предати од Немаца који су их заробили и похватали у околини Книна. Познаваоци овог случаја требали би објаснити како су се усташе дочепале војводе Роквића и једне групе његових бораца. Услед теренског пространства, командовање Динарском Четничком Дивизијом као војном формацијом било је условљено тим теренским приликама. Обзиром на велико пространство, на коме су се њене јединице, бригаде и корпуси, простирале и оперисале, практично је било немогуће да она сва у целини учествује у једној операцији у командном и оперативном смислу. Изузев у месецу јули/август 1943 и у време повлачења крајем 1944, њене јединице нису никада све биле на окупу на једном ужем простору. Услед тога пространства, ове наше јединице нису биле летеће, као што су биле комунистичке пролетерске, него су биле територијалне, свака на своме завичајном терену и са својим народом. Зато су те бригаде и корпуси сталним постојањем на своме терену створиле велику Динарску Четничку Област, која је требала имати своју цивилну команду, поред војне. Војничка и ратничка одлика јединица ДЧД није само у њиховом жилавом отпору многим непријатељима, него и у очувању своје формацијске целине кроз рат. Када имамо у виду како су прошле и тешко настрадале групе великих четничких формација крајем рата, оне из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, онда је ДЧД имала велики успех што је срећно прошла када је напустила своју територију, прешавши у целини границу Југославије, на путу ван отаџбине. Поред војвода и команданата корпуса, најпознатији носиоци четништва и директног командовања са четницима били су команданти бригада и одреда ДЧД. Њихова позната имена су вредна пажње и помена, као што су из босанских: Марко Ђућуз, Петар Арежина, Богдан Ивић, Ђуро Кукобат, Душан Дувњак, Светко Дувњак; из далматинских: Симо Радић, Јово Грубнић, Аћим Кнежевић, Мићо Оклобџија, Урош Његован, Обрад Бијанко, Милорад Стегнајић, Иво Јанков, Бошко Асановић, Реља Рајковић, Никола Ћук; из личких: Марко Црљеница, Јово Станисављевић, Душан Лукић, Дмитар Терзић, Ђоко Марић, Петар Рајак, Никола Плећаш, Томица Иванчевић, Милан Потребић, Гавро Станојевић. Ове старешине су били не само команданти, него кичма ДЧД у њеном постанку и опстанку.
374
Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, к-дант зап. Југославије 1942—43.
П-пуковник Др Младен Жујовић, к-дант западне Југославије 1943
Мај. Миодраг Палошевић, изасланик Драже Михаиловића на Тромеђи.
Мајор Петар Баћовић, командант Источне Босне и Херцеговине.
375
Војвода Момчило Ђујић, командант Динарске Четничке Дивизије ЈВУО.
Војвода Мирко Марић, к-дант четничког пука „Краљ Петар II”.
Војвода Бране Богуновић, командант босанског корпуса ДЧД.
Војвода Мане Роквић, к-дант Бос.Петровачког четничког одреда.
376
Војвода Добросав Јевђевић
Поручник Јовица Љубојевић, Ађутант ДЧД.
Мајор Давид Шошкић, начелник штаба ДЧД.
Поручник Михаило Лукић, к-дант четничких операција у устанку.
377
Поручник Милан Цвјетићанин, к-дант босанског корпуса ДЧД.
Душан Лукић, к-дант 2. бригаде 1. личког корпуса ДЧД.
Мајор Жика Младеновић, к-дант далматинског корпуса ДЧД.
Ђоко Марић, к-дант пука и четничког одреда „Марић”.
378
Петар Рајак, к-дант 3. бригаде 1. личког корпуса ДЧД.
Томица Иванчевић, к-дант 4. бригаде 1. личког корпуса ДЧД 1945.
Никола-Нитоња Плећаш, к-дант 4. бригаде 1. лич. корпуса ДЧД 1944.
Пор. М. Потребић, к-т Медачког чет. одреда и нач. штаба 1. лич. корпуса.
379
Команданти четири бригаде босанског корпуса ДЧД. С лева: Марко Ћућуз, Петар Арежина, Ђуро Кукобат и Светко Дувњак.
Бошко Деура, четнички првоборац и организатор на Бос. Грахову.
Мимо Бурсаћ. Његова пушка је прва објавила устанак на Тромеђи 1941.
380
Симо Радић, к-дант проминске бригаде 1. далмат. корпуса ДЧД.
Мићо Оклобџија, к-дант 1. бригаде 2. далматинског корпуса ДЧД.
Реља Рајковић и Аћим Кнежевић, к-ти бригаде 2. дал. корпуса ДЧД.
Никола Ћук, к-дант свилајске бригаде 1. далмат. корпуса ДЧД.
381
Капетан Миле Маријан, к-дант 2. личког корпуса.
Никола Мирић, командир штабске чете 1. лич. корпуса.
Др Вељко Чорак, једини докторБрацо Чорак, к-чет. одреда четник. у Лапцу. Претставници четничког духа српског народа удбинског среза.
382
Једна чета 2. бригаде 1. лич. корпуса пред покрет.
Група четника из Метка у Лици рано 1942, махом у народној одећи.
383
Група четника Удбињана и средње Лике.
Команданти бригада и батаљ. ДЧД на курсу у Бистрици марта 1945.
384
Комитски одред 1. лич. корпуса 1945 под к-дом Николе-Нитоње Плећаша. Од Грачана у доњем реду: В. Радусин, Ј. Гаћеша-Азап. У другом реду: Ј. Кривокућа и Б. Седлан. У трећем реду: Н. Брујић и С. Дробац-Србо.
Национални Повереници 1. личког корпуса у шуми на предавању. Лево са штапом стоји наставник Војин Малеша, Повереник корпуса.
385
Посета Патријарха српске православне цркве Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића борцима ДЧД у Випавској Долини априла 1945. Патријарх освећује четничке заставе.
Епископ жички Николај Велимировић при посети четницима у пратњи војводе М. Ђујића, април 1945.
Генерал М. Дамјановић саопштава војсци тужну вест 18.7.1946 у Еболи о убиству Драже Михаиловића.
386
XII
ГРАЧАЦ У ЈУНАШТВУ, МУЧЕНИШТВУ И ЛЕГЕНДАМА Однос народних професија према комунистичкој револуцији Комунистичка револуција у Другом светском рату је не само насилно поделила народ на партизанску и четничку страну, него је ударала на људе групно по професијама, било да их искористи за себе, или да их жигоше као непријатеље и убија. Од интереса је размотрити укратко припаднике три најистакнутије професије у српском народу, који су нарочито били под ударом КПЈ: учитеље, официре и свештенике, као три позива: васпитни, духовни и војнички, и забележити њихова ратна определења у нашим личким крајевима. Одвојено од предратних комунистичких партијаца као инцијатора и руководиоца револуције с једне стране и неупућених народних маса с друге, људи из ове три професије су играли врло важну улогу у народу за време рата, нарочито у почетној комунистичкој и националној борби. Њихово држање је било од пресудног значаја, ако су били активни, јер су својом појавом и активношћу у народу могли да учине превагу на правилну или неправилну страну. Уопште узев, комунистичко почетно воћство је зазирало од официра и свештеника, због њиховог духовног и војничког позива; нису имали у њих поверење, нити су се усудили да се на њих ослањају као на професионалну целину, већ су их чак заобилазили, у колико неки од ових појединаца није с њима симпатисао још пре рата. У главном за њих су знали како су васпитани, шта им је позив и веровали су да су верни Богу, Краљу и Отаџбини, своме позиву и своме народу и свима баш оним идеалима против којих су се комунисти дигли. Са учитељима је био сасвим други случај, чији је велики број пре рата нагињало у лево, па су у својој већини изненадили и разочарали наш народ у Лици, а многи од њих у грачачком срезу су помогли комунистима у њиховом почетном организовању крајем 1941 и доцније. Пошто су по селима они били скоро једини интелектуалци, поред свештеника, комунистички руководиоци су најпре на њих „нагазили”, да им буду ослонац и мамац у народу, па чак и партијска авангарда тога времена. На жалост, било је неких учитеља, који су се први ставили на расположење и у службу комунистима, нарочито они који су били присталице Мачекове опозиције на изборима 1935 и 1938. Такви су били предводници у спровођењу партијске организације при првој појави комуниста и у многим местима су повели и завели народ на комунистичку страну. Неки од њих ни сами нису знали шта раде, нити су знали докле ће их комунистичко воћство одвести, а народ је рачунао да оно што они раде и
387
препоручују, могло би бити сасвим исправно, јер су учитељи! То су све партијски руководиоци врло добро знали, па су у самоме почетку, приликом „пробијања леда” ишли у народ преко учитеља, односно учитеље су истурили испред себе и дали им овлаштења и организацијску команду по селима. Већи број учитеља су комунисти искористили, а мањи број се одупро и остао национално чврст и исправан. Међутим, случај је показао, да је једини од десетину учитеља у грачачкој околини, који је остао непоколебљив у четничким редовима од почетка до краја рата, био Марко Мандић, управитељ основне школе у селу Томингају. Одвојено од партијских комунистичких одређених руководиоца, највећи почетни допринос комунистичком покрету у грачачком срезу су допринели тих десетак учитеља, а нарочито три: Милојко Ђук из Зрмање, Докмановић из Омсице и Никола Миљуш школски надзорник за Грачац, затим Милан Дукић, Милан Утвић, Милош Трбојевић, Милош Ђеранић, Прица, Дака Дробац, Никола Гаћеша, Јакшић и други. Партијско воћство је било свесно учитељског блиског односа са народом, међу којима су живели и децу му васпитали, и да су они скоро једини писмени људи међу неписменим и недовољно писменим народом, па су их постављали за своје номиналне команданте општина и села, као отправнике њихових послова, и ако по селима војске још није било. Зар учитељ Милојко Ђук као „срески командант” није издао наређење 7 јануара 1942 људима села Доње Кијани да нападну италијанску војску код моста Растовића и да сруше мост голоруки и без икаквог повода и потребе? Тада није било партизана у срезу, изузев летећих, нити се чуло за партизанску команду, али је партијска команда „однекуда” дејствовала преко Ћука и њему сличних учитеља и успешно крчила себи пут и спремала терен за увлачење појединаца, народа и села у своје редове. Зар није учитељ Никола Миљуш, као номинални помоћник команданта „батаљона” довео 300 људи сељана да разоружају борце села Доње Кијани, по наређењу те, тада још мистериозне, партизанске команде? Највероватније је, а можда и сигурно, да тада Миљуш није био члан КП, нити је у души волео то што ради. Али није било важно да ли је он то волео или не, већ је било важно да је он био упрегнут у тај посао, да га јавно врши пред народом за комунистичку партију, чиме је народу скренута пажња на „исправност” такве организације отпора коју, ето, спроводе учитељи! У таквој ситуацији, где сеоски учитељи воде главну реч и спроводе организовање народа у извесне борбене редове, онда томе народу није било лако супротстављати се и отпочињати нешто друго, макар колико било боље и исправније. Исту улогу вршили су учитељи у удбинском и кореничком срезу. Поред осталих, отуда су познати учитељи Бранко Огњеновић и Мићун Шакић, који је убио свога рођеног брата Станка пред њиховом кућом. Као што се види, многи учитељи грачачког среза одиграли су улогу тројанског коња у рату, односно у почетку комунистичке револуције, а
388
када је партија узела узде у своје руке, они су одбачени у страну. Када се узму у обзир напред поменути догађаји, даде се закључити да би по националну борбу у Лици било много срећније, да учитељи нису стали у службу комунизму; чиме су нанели огромну штету своме народу са послератним последицама, јер се млади нараштаји васпитавају комунистичким политичким доктринама већ пуне четири деценије. Да они нису направили пометњу у народу, у грачачком срезу би била формирана још једна четничка бригада. Комунистима је много теже ишло са српским свештеницима. Пошто их нису могли увући у своје редове да служе безбожништву, изузев малог броја појединаца који су погазили своје Православље и Светосавље, њих су убијали исто као што су их убијали усташе. Већ смо напоменули да су у грачачком срезу стрељали свештенике, Петра Стојсављевића, Мићу Бреку, свештеника Руса из Брувна и интернацијом убрзали смрт Андрије Цвјетићанина. У западној Босни стрељали су међу првима чувеног свештеника Илију Родића. Из Далмације су стрељали Игумана манастира Крупе Саватију Мажибраду, проту Коју Крстановића, проту Сергија Урукала, Игумана Наума Милковића. За српски народ Лике је било несхватљиво, да један српски свештеник оде у комунистичке редове, у партизане, и да стави на себе петокраку звезду као оличење безбожништва и антихришћанства, али је на жалост било и таквих. Од свештеника из јужне Лике у комунистима је био Илија Ћук из Зрмање, а из Далмације Ратко Јелић, Милан Мацура и још неки. Међутим, највећи број српских свештеника се у рату заиста показао духовним пастирима свога народа, указивали му хришћански пут и храбрили га да истраје у борби против безбожника и зулумћара; били помагачи и четнички организатори, а имамо случајева где су се ставили на чело народне четничке војске и били високе старешине и команданти. Да напоменемо само три врло позната и пажње вредна примера: Међу првима је свештеник из Стрмице, Момчило Ђујић, постао четнички војвода и командант дивизије. У Херцеговини је свештеник Радојица Перишић био организатор народног устанка против усташа и командант, а у североисточној Босни, прота Сава Божић је био командант групе Требавских четничких корпуса. Поред свештеника, официри су најмање мирисали комунистима и били им први на нишану и њих су се плашили, јер су по своме позиву били војнички организатори и предводници. Срби официри Краљевине Југославије су у својој већини достојно осветљали официрски кор и свој позив и следили положеној заклетви, стављањем на расположење генералу Дражи Михаиловићу за националну борбу. Ретко је који официр отишао у партизане, а њихов витешки позив је у очима народа био тесно везан за одбрану отаџбине, а не да води политичку војску, па је било тешко разумети да је официр у партизанима. Нешто посебно о грачачкој бригади За разлику од партизана, који су насилно створени и скројени партијском машином, оптерећени партијском пропагандом и доктрином и
389
борили се за политичке партијске циљеве, супротно народним интересима, - четници су спонтано никли из свога народа, с њим били физички и духовно тесно повезани и на добровољној основи формирани. Нису служили за политичке сврхе ни једне политичке партије, већ су били народна војска; душа и тело свога народа. Такав је однос био између грачачке четничке бригаде и српског народа грачачке околине из кога је израсла. Грачачка бригада је била врло елитна, борбена, храбра и дисциплинована јединица, са храбрим старешинама, добро организованим помоћним органима и својом сталном територијом. Преживевши многе и велике комунистичке нападе и убијања, покољ од усташа на своме терену и губитак великог броја својих одабраних бораца на челу са предводником Даном Цицваром, бригада је била очеличена у многим биткама и невољама. Како је рат дуже трајао и непријатељ на њу јаче ударао, она је постојала све чвршћа и толико у себе поуздана у свакој прилици, да је била несаломљива и непобедива. Она је све то доказала безбројним борбама, а све догађаје са којима се суочавала мушки је подносила; вазда је била на високом степену свога војничког реда, заснованог на четничкој самодисциплини, братском односу својих бораца и њиховом поштовању својих врлих старешина. Поред бораца, народ грачачке долине, нарочито омладина, стекао је у њу неограничено поверење, гледао у њој своју снагу и сигурност и давао јој не само своју пуну подршку него и целог себе. Сав народ је гледао себе у бригади као својој заштитници, кроз њу се борио, дисао и своја национална осећања испољавао. Врхунац свога војничког изгледа, борбене моћи и националног четничког ефекта, бригада је постигла у другој половини рата, када се по свему уздигла међу најелитније и најборбеније четничке јединице на западу Југославије. Њен јуначки отпор непријатељима забележен је и у Врховној Команди генерала Драже Михаиловића. За њене успехе, ред и војничка постигнућа треба захвалити не само четницима и старешинама, него и сопственој народној средини из које је никла и потекла. Али, много и на првом месту, треба захвалити команданту бригаде, Јови Станисављевићу, његовој војничкој и ратничкој способности и таленту, старешинској одлучности и храбрости; његовом преданом залагању и смелим личним и командантским потхватима и одлукама у тешким ратним моментима. Као војник по професији, он је у бригади уздигао војнички дух и поредак. Својом одлучношћу и храброшћу он је у командовању достојно заменио Дану Цицвару и са признањем ушао у ред најспособнијих команданата ДЧД на Тромеђи. Грачачка бригада је имала предност и услов да лакше стекне и покаже такве своје војничке вредности у томе, што је на њеној територији био штаб 1. Личког корпуса. Присуство команданта корпуса, мајора Миливоја Вуксановића, и као наредбодавца и саветника, било је од неоцењиве вредности за ову јединицу и народ, којима је он служио за пример у свакоме погледу као човек, официр и командант. За успешно ратно битисање бригаде, њену унутрашњу снагу и четничку
390
хармонију, захвалност припада и на част служи свима њеним старешинама почев од команданта бригаде, батаљона па све до десетара, а нарочито седморици командира чета, њиховој старешинској храбрости и тесној сарадњи са штабом бригаде. За њену ратоборну снагу и високо национално држање, захвалност припада свакоме поједином четнику, јер је сваки од њих кроз рат постао добар борац, који је знао зашто се бори. Једном речи: цела грачачка бригада са свима старешинама и борцима, била је прекаљени борбени тим, који је из сваке борбе излазио непокорен и преживео рат и све непријатеље, јер је умео да исплива из најтеже ситуације. Четничка бригада Грачаца остаће записана златним словима у новој историји српског народа овог краја и млађим генерацијама послужити за пример како се бори за крст часни и слободу златну. Међутим, треба нагласити и истаћи, да су најглавнији чиниоци у војничкој четничкој формацији биле чете и командири чета, не само у грачачкој него и у осталим четничким бригадама. Командири грачачке бригаде су били најглавније старешине после команданта бригаде, а понекад и у неким случајевима главнији и од њега, јер чете су биле основне јединице, које су у себи садржавале све потребне елементе за борбу и биле успособљене за вођење многих самосталних акција, било са оперативног или одбранбеног положаја. Чете су спонтано никле, свака из свога села, од кога су биле искрено и свестрано помагане и снабдеване животним и војничким потребама. Села и сељани били су четницима верна и најсавршенија обавештајна служба. Четници једне чете су сви били као браћа са неограниченим међусобним поверењем, уз то многи и рођена браћа, рођаци и мештани, који су се познавали у душу и сви знали зашто је ко од њих физички и духовно способан и шта је у стању да учини. Нарочито су све то познавали командири чета, који су на овај положај у већини случајева бирани од четника са неограниченим поверењем, а онда од виших старешина потврђивани. Тамо где командири чета нису имали одговарајућу војничку наобразбу и спрему, официрску или подофицирску, они су то за герилске потребе брзо допунили искуством, курсевима, личном храброшћу и националним осећањем. По таквом своме устројству, по идеалима и циљевима борбе за слободу за коју су се борили, четници и њихове чете су били права народна војска. Јер, четничка борба није била компликована и замршена политичким доктринама нити партијским условима, већ је била једноставна: борба за слободу свога народа, без претензије на власт. Избор нижих старешина, нарочито командира чета, од стране четника, показао се најкориснијим и био скоро непогрешив. По природи четничке борбе каква је вођена и по дужностима какве су јој постављене, за положај командира чете тражиле су се квалификације далеко веће од оних војничких услова за командира чете у редовној војсци. Овај избор четници су вршили кроз свој врло строг скрининг са условима: познавање циљева борбе, људи и свих околности, лична хра-
391
брост и пожртвовање; национална непоколебљивост, будност и брига за борце; изнад свега узајамно поверење, а четничка исправност није смела долазити у питање. И заиста сви наши командири чета испуњавали су те услове. Они и четници са којима су командовали били су једна душа, чврсто повезани четничким духом. Дисциплина је била на висини и она је почивала на међусобном поштовању, заједничкој ратној одговорности; на четничком поносу и високом идеалу њихове борбе. Свака чета бригаде је имнала свој сопствени идентитет, чиме се одликовала. Чете су се спонтано такмичиле у свему: у бробености, четничкој солидарности, дисциплини; једне су се одликовале једним особинама и способностима а друге с другима, а све скупа су се поносиле што заједнички чине оно што су чиниле, - грачачку четничку бригаду. Услед таквог дејства и ефекта чета, батаљони су мање играли самосталну функцију, осим када су дејствовали у оквиру целе бригаде. Командири чета су били старешине - све бољи од бољег. Двојица од њих који су рат преживели били су нарочито запажени својим командирским рекордом, јер су били стални командири својих чета без смене од почетка до краја рата, од првог дана устанка против усташа 27 јула 1941, па све до последње борбе с комунистима на крају рата, на реци Сочи код Горице 2. маја 1945. Те две чете су биле бројно највеће, а њихови стални командири су били: Душан Кесић 3. чете и Петар Седлан 5. чете, са разликом што је Седлан при крају рата у реорганизацији јединица постао командант батаљона. Друга двојица легендарних храбрих командира, који су јуначки положили своје животе у одбрани од комунистичких напада, су: командир 4. чете Брчин Д. Никола, погинуо у Грачацу 15. јануара 1943 и командир 6. чете Гаћеша М. Раде-„Радман”, погинуо на Требочнику, Далмација, 4. априла 1943. обојица су били првоборци из устанка 1941 и први организатори четничких јединица 1942, храбри и одважни, међу четницима високо цењени и у народу угледни. Имали су дар за четничко организовање, на чему су много успели, па су били и национални радници међу народом. Због тога их је комунистичка партија држала међу првима на својој листи за ликвидацију. Они су били оличење четништва и оставили иза себе легендарне успомене и остаће у трајном сећању грачачког народа. Радман је оставио своју познату изреку: „Упри у четника кола”, коју је као своју крилатицу често понављао пред четницима и народом. Отпоран као стена Велебита и пун лавовске снаге у себи, у четнику је гледао хајдука, устаника, предводника, заштитника свога народа, па је ценио њихову спремност и захтевао крајњу издржљивост. Његов шињел је био изрешетан сав куршумима, али га је вазда срећа служила све док КП није изнајмила агента да га с леђа убије, како је истрага утврдила. Знајући тешку борбу коју четници морају да воде и напоре и патње какве морају да издрже да би преживели, Радман је, према опису његовог водника Дане С. Гаћеше, говорио: „Четник мора бити у стању да се на суво брије ако треба и да у нужди скува и поједе опанак”! Носио је стално пушку са натакнутим ножем на њој, па и она има
392
цртицу своје легенде. Он ју је задобио још у априлу 1941, ставио тада на њу војнички бајонет и више га никада није скидао. Када је погинуо, његов поменути водник је једва скинуо нож с пушке, јер је био већ зарђао у своме лежишту од кише и невремена по Велебиту. Реч о Радману и Николи налази се и на другим странама ове књиге. Прва чета грачачке бригаде је имала част, што је са свога командира имала вођу народног устанка и четничког организатора, Дану Цицвару. После његове погибије, њега је на дужности командира заслужно и достојно заменио Дробац М. Ђуро-„Милцанов”, храбар и међу четницима вољен командир, способан и сталожен, са лепим племићким манирима и један од врло запажених првобораца из устанка. За њега се говорило, да пушка у његовим рукама из Велебита није промашила свој циљ, „као да је била у рукама Мандушића Вука”. Остао је на тој дужности до пред крај рата, када је постављен за националног Повереника батаљона. Услед последица рата и слабог здравља рано је преминуо у Енглеској. Друга чета, грабска, је исто тако имала свога одабраног командира, искусног војника, Санадера Н. Милана, такође првоборца и организатора, али је услед болести умро у јануару 1943. За кратко време заменио га је Буде Терзић истакнути четнички радник, а затим Мићо Л. Санадер, који је остао болестан приликом повлачења, а чету је преузео одважни Кесић П. Богдан, испод Литице Кесића, и на командирском положају остао све до своје храбре погибије последњег дана рата, у борби против комуниста у Горици, код реке Соче. Трећа чета имала је командира Душана Кесића из Вучипоља, кога смо већ претставили. Четврта чета је имала више командира: Цвјетковић Стеву-„Стевељу” који је једини изневерио и отишао у партизане 1942 који ће му најзад главу скинути, затим су били познати командири: Брчин Д. Никола који је погинуо, Бањанин Н. Миле и Тојагић Р. Јово који је на томе положају био пуне две последње године рата и погинуо на крају рата. Командира пете чете, познатог четовођу Петра Седлана смо већ претставили. Шеста чета имала је само два командира у току рата, оба првоборца из устанка, Цицварина сарадника и национална четничка радника: поменутог Радмана Гаћешу и после његове погибије Луку Рађеновића, који је ову чету уздигао до елитне јединице и успособио је да буде храбри бранилац Грачаца. Лука је на овоме положају остао до краја јануара 1945, када је постављен за националног Повереника бригаде. Седмој чети, о којој је на другом месту посебна реч, командир је био Гено Ковачевић док је била у саставу грачачке бригаде. Гено је родом из Мазина и првоборац тога краја, па је због комуниста морао међу првима напустити своју кућу и фамилију. Командир штабске чете у бригади био је Јово Ј. Трбојевић, храбар и примеран старешина, војник по занимању, ранији водник 1. чете, чија борбена активност је запажена још из устанка. Командир омладинске чете био је Никола В. Дробац, такође војник по струци, који је својом организа-
393
цијском способношћу допринео организовању четничких омладинаца. Доцније је постављен за командира 2. чете у преформацији војске. Команданти батаљона грачачке бригаде кроз рат су били: Станисављевић И. Јово, првог, све до постављења за команданта бригаде. Њега је тада заменио Санадер Л. Никола, оставши на томе положају све до нове формације на почетку 1945 када је постављен за Обавештајног официра бригаде, а од тада Седлан Ј. Петар до краја рата. Командант Другог батаљона био је све до пред крај 1942 Трбојевић С. Дане-„Дајо”, када је постављен за Иследника ДЧД, на којој дужности је остао све до повлачења, где је на томе путу, у Костајници, убијен од усташа. Почетком 1943 за команданта овог батаљона постављен је Рибар Мане, предратни командир жандармеријске станице у Грачацу, оставши на овом положају до краја јануара 1945 када је премештен у штаб корпуса. Мане је родом из Кордуна, био је тесно везан за бригаду и народ Грачаца и оставио лепе успомене. Служио је примером у сваком погледу: старешинском храброшћу, организацијском способношћу, дисциплином, савесним радом и поштењем. Био је увек активан, борбен и заинтересован. Умро је у Енглеској. У новој формацији њега је заменио Душан Ђумић, до тада командир чете у одреду „Марић”. Поред свих поменутих старешина и положаја, видну улогу од нарочите важности су вршили водници чета, који су били најодабранији четници. Са својих положаја, они су били у сталној и непосредној вези са борцима, односно у њиховој средини. Били су носиоци сваке борбе са својим водовима од којих је зависио успех. Наводим имена по неколико тих храбрих водника из сваке чете, јер после толико година недостају нам подаци свих: Из 1. чете; Станисављевић Урош, Трбојевић Ј. Јово, Ђурић И. ЂуроЂуђа, Трбојевић Мићо, Станисављевић Ј. Миле-Милешко, Станисављевић Ј. Лука. Из 2. чете; Јерковић Петар, Кесић С. Јовић, Кесић Р. Владе. Из 3. чете; Кесић Ђуро-„Златоња”, Радусин Ђуро, Радусин И. Божо, Контић Н. Илија, Дробац Р. Илија, Јакшић Л. Владе. Из 4. чете; Цвјетковић Д. Никола, Цвјетковић Богдан, Мунижаба Раде, Цвјетковић М. Томо, Ђекић В. Лазо, Гушавац И. Душан. Из 5. чете; Седлан Р. Миле, Седлан Р. Јово, Седлан Д. Буде, Совиљ Б. Петар, Остојић Ђурађ. Из 6. чете; Гаћеша С. Дане, Гаћеша С. Божо, Јелача Б. Петар. Из 7. чете; Плећаш М. Стево, Поповић Лука. оОо Сећати се на грачачку бригаду и њене борце, немогуће је испустити сећање на цео грачачки народ, на омладину, фамилије, домаћине и њихове услуге и допринос четницима. Нарочито нам је остало живо сећање на старије људе, који су били не само помагачи четника него и њихов ослонац, вршили значајну улогу и заслужују нарочиту пажњу и осврт на њихова дела, без којих четници неби могли постојати. Због тога се КП окомила на њих да их ликвидира исто као и активне борце, без обзира на њихове године старости. Они су доприносили огроман допринос четницима у сваком погледу својом моралном и материјалном подршком, интересовањем; дали су велике жртве у својим палим сино-
394
вима и унуцима. Такви домаћини и фамилије су тешко настрадали од усташа и од партизана, јер су предњачили и служили за пример. Ретко је која кућа у грачачкој долини, која није у црно завијена за време рата од једног или другог непријатеља. Одвојено од усташког покоља, из појединих кућа пало је у борбама по 3, 4 и 5 мушких глава. Може се рећи да су народ, фамилије, старији људи и омладина чинили још једну велику, посебну, цивилну грачачку бригаду. Када говоримо о старијим људима, који су много допринели четничкој борби, то су били очеви и дедови четника, који су на почетку рата већ били прешли 50 година старости, а понеки су узимали учешће у борбама са младићима и они преко 60 година, а партизани су убијали на грозан начин неке и преко 80 година. Сви су они били националисти и родољуби; били су први на нишану усташа и први који су запазили зле комунистичке намере, па су својим правилним схватањем указали на прави пут својим синовима и унуцима да формирају четнике. Они су били искусни борци из I светског рата, организовали су народне збегове по планинама од усташа, стално су пратили четнике, а неки од њих примером служили својом храброшћу и активношћу. Поред многих таквих старина, поменућемо два примерна и храбра старија борца, две честите и познате старине, који су увек били међу првима: Јелача Миле-„Мишота” из села Кијани, 5. чете, солунски добровољац, који је пред четницима излазио први на сваку коту у борбама, и Миле Гвока, из села Главица Ђекић, 6. чете, у коме је вазда врио четнички дух и о четничкој борби стално говорио са љубави и оданошћу. Један део тих честитих старина је кренуо на далеки изгнанички емигрантски пут у саставу своје грачачке бригаде, с пушком о рамену, као што су: Станисављевић Никола-„Папо”, Тојагић Мићан, Станисављевић Ђуро-„Ђуђа”, Мирчета Симо, Гвока Миле, Ђекић Јово, Јелача Миле-„Мишота”, Блануша Дмитар, Терзић Дане, Седлан Перица, Дробац Дане, Марчетић Ђуро-„Вугоња” и други. Скоро сви су завршили својим животом и оставили своје кости по земљама туђег света, далеко од свог родног Грачаца, само зато што се нису хтели ставити под власт комунизма. Многи услед старости нису могли кренути са четницима. Остали су да под своје старе дане деле судбину свога народа палог под власт комуниста, а многи од њих су постали бесправни грађани, јер су били „класни непријатељи”. И поред жртава које су дали из своје породице, поред уништене имовине и попаљених кућа, које су својим рукама градили, и свих невоља које су у рату претрпели, ови стари људи, наши очеви и дедови, нису никада зажалили што су све своје стечено добро изгубили, већ су све недаће мушки и стојићки подносили, млађе храбрили. Они су четничку борбу сматрали исправном и били, са народом и омладином, снажна четничка позадинска бригада, - бригада позади бригаде, која је борбене четничке јединице дочекивала, хранила и испраћала и никада духом није клонула. Колико су ти наши старији људи добро познавали несрећно стање у земљи и предвиђали опасност која наилази, и колико су волели четничку борбу,
395
нека нам послужи за пример један од њих, Симо Гаћеша-„Симат” испод Велебита. При испраћају својих синова, Дане и Боже, када су 6.12.1944 кренули из Грачаца на далеки пут ван своје земље, Дане нам преноси очеве речи на растанку: „Идите децо моја, синови моји, нека вас срећа парти! Волео бих, не дај Боже, чути да сте оба на вашем путу и у борби погинула, него да на „њиховој” страни славу добијете. С Богом пошли”! Исту жељу желели су својим синовима и стотине других старих родитеља, када су ови кренули у неизвесност кроз борбу са одлуком и овог пута: „Боље гроб него роб”! Велика је и дуга листа те позадинске четничке бригаде и разумљиво је да је сву не можемо донети, али им свима заједно одајемо поштовање са трајним сећањем. Међутим, поменућемо поименично још три старине из 5. чете, који су по својој дужности оставили посебну успомену на себе: Јелача Никола-„Ћале”, Кесић Дане-„Дајсан” и Лончар Лазо-„Лаћо”. Били су кувари у чети и кували када су што имали. Њихов највећи проблем је био преношење великог и тешког казана за 130 људи, када се чета премешта са једног на други положај, а то је било често. Тако су они, и ако су били прешли 60 година, пренели пешке 1943 тај велики казан из Лике преко Велебита у северну Далмацију, на својим раменима, обешен на дрвени колац. На исти начин су га пренели из северне Далмације у Книнску крајину, преко оног високог врха, Кома и низ ону стрмину санели га у Зрмању и изнели под Киту Чупковића и даље према Козјаку. Нису само стари очеви били јунаци и доприносили четничкој борби, него и многе старе мајке, које су биле јунакиње, Југовићке и без оклевања слале своје синове у четнике и мушки подносиле погибију своје деце. Четници Грачаца вазда су им указивали поштовање, па то чинимо и кроз ову књигу. Међу стотинама оваквих Српкиња и четничких мајки у грачачкој долини, било је познато јуначко држање и допринос мајке, Софије Брчин. Поред губитка мужа од усташа и два сина од партизана, она се стално мушки жртвовала за четнике и видно се борила. Била је изразити претставник четничке мајке и њено име међу четницима и народом је високо стајало и примером светлило. Спонтано и добровољно учешће ове мушке и женске родитељске генерације, народа и омладине, у четничкој борби, доказује да је четничка војска била домаћинска и народна, завичајна и отаџбинска, војска са свога огњишта. Срби Грачаца у врлинама и подвизима Кроз свој четверогодишњи ратни отпор и борбе с многим непријатељима, кроз страдања и покоље, збегове по шумама и све остале познате патње које је рат нанео, четници и народ Грачаца су показали такве врлине и подвиге да су постали примери и надахнућа. Али те врлине и националне вредности Срба грачачког среза и Лике датирају много пре II светског рата, а нарочито из учешћа у устанку против
396
Турака и отпора Аустроугарима. Те вредности наших дедова биле су надахнуће за национални, просветни и друштвени живот Срба Лике између два светска рата и на њима је била заснована народна четничка борба овог краја и вођена на тој пуној лепоти и етици. Те вредности наших старијих створиле су национални карактер Срба Лике из кога су потекле нове тековине и врлине, на које су млађи били поносни, следили их пре рата, а у рату их бранили и за њих гинули. Наводим овде десетак таквих високих врлина и одлика које су наше очеве и нас водиле кроз борбе у два последња рата. • Велики број Срба грачачког среза ишао је добровољно у устаничке четничке редове Петра Мркоњића (доцнији Краљ Србије Петар I Ослободиоц) у западну Босну 1875 у борбу против Турака за ослобођење српског народа. Тим својим добровољним одласком показали су и Аустрији шта је циљ њихове борбе. После 50-60 година, између два светска рата, ово учешће у ондашњим четницима било је предмет истраживања имена учесника и тиме им указано поштовање и признање у српској јавности, нашто су њихове млађе генерације биле поносне. • Такође, далеко већи број Срба грачачког среза узели су учешће као српски добровољци у пробоју Солунског фронта, пријављујући се са свих страна српској војсци за ослобођење Србије и свега јужнословенског народа од Аустроугарске окупације. Овај акт својих „поданика” Аустрија је сматрала издајом и осуђивала их на робију и смрт. Лика је била матица добровољаца - Солунаца. Поред тога на територији грачачког среза постојао је за време I светског рата по планинама познати „Зелени Кадар”. То су биле групе Срба, који су одбили да иду у аустроугарску војску и у рат против Србије. Велики број ових добровољаца са Солунског фронта, који су се после рата населили у Бачкој, били су прве жртве мађарске окупационе власти 1941. Тада су их Мађари голе и босе истерали из њихових домова, њихову имовину одузели, а оне које нису побили, протерали су их у њихове родне крајеве или у Србију. Већ крајем априла 1941 грачачка села су била пуна ових јунака са Солунског фронта и њихових протераних породица, које су примљене и помагане са нарочитим поштовањем и поносом на њихову патриотску и отаџбинску службу у I светском рату. • Посебна част и срећа овог краја је у томе, што ни један Србин грачаког среза, колико нам је познато, није био у шпанској револуцији, што је доцније, у II светском рату било од нарочитог значаја. Јосип Броз, секретар КПЈ, није могао тада да Србе из грачачке територије регрутује за Шпанију у интернационалну политичку војску комунизма, јер тамо није било место следбеницима четника Петра Мркоњића и Солунских добровољаца. Срећни случај да у Грачацу није био „шпанаца”, олакшао је организовање четничких јединица и народу спасио многе животе. Југословенски шпанци били су први комунистички организатори у својим местима, па су народу нанели велике невоље, зла и убиства. У многим другим местима Лике од њих није могао бити
397
успешно подигнут устанак против усташа, јер су они с њима сарађивали и устанак одлагали и саботирали. • Национална врлина Грачана је и у томе, што су пре рата створили и имали два најлепша српска оличења: Соколе и Четнике. Између два светска рата, Грачац је био место племенитог српског Соколског Друштва, испуњеног бујном и здравом омладином и истовремено је био средиште витешке националне четничке организације. Ове две организације су биле величанствни рефлекс и одраз друштвеног народног живота и доказ како се негује традиција и воли култура свога народа. У Соколском Друштву, које је имало своје чете у свима општинама и већим селима са Подмладком, Нараштајем и Чланством, радили су многи Грачани, а Старешина и инструктор Сокола је био Бранко ШкаНикола Ј. Агбаба, секретар рић, коме је поред осталих у настави и четничке организације обуци помагао Радивоје Ђук. Обојица су у Грачацу пре рата. међу првима били усташке жртве. Врховни Старешина и Патрон Сокола је био Краљ Александар I, а после Њега Краљ Петар II. У Грачацу је саграђен Соколски Дом код моста, коме је земљиште даровао Јово Мунижаба, гостионичар. Отворен је на Видовдан 1938. Грачачки Соколи су предвођени на Соколске Слетове по Југославији, а Грачац је једне године био домаћин Слета. • Претседник Четничке Организације је био Дмитар Растовић, гостионичар; секретар Никола Ј. Агбаба, железнички службеник; барјактар Никола Кривокућа-„Тичин”, а помоћник његов брат Стево. Застава је освећена уз велику народну свечаност на пољани, имању Боже Контића, гостионичара. Кум застави је био Раде Цвјетковић„Рацко Јојчилов”. Када су усташе почеле да кољу, барјактар је заставу закопао у земљу и није одао где је и поред тешких мука на које су га стављали пре него што су га убили. Са општинским и среским властима, Четничко Удружење је приређивало државне и националне свечаности, предводило их и спремало програме. У част четника и народа, на ове свечаности је долазила војна плех музика 54. пешадијског пука из Книна. Четници и Соколи су својим родољубивим и племенитим радом уздигли национални и просветни живот и ширили патриотизам и љубав у народу, али је све то сметало новооснованој Бановни Хрватској, усташама и комунистима.130 • Јуначки подвиг Срба Грачаца је онај из нашег ратног времена, који је изражен оним ретким, можда беспримерним случајем у Југославији тога времена. То је онај њихов мушки отпор усташама и Италијанима у паду Југославије и у данима оснивања НДХ, од 10-14 априла 1941. По томе отпору ће Грачани остати познати трајно и ући ће у на-
398
ционалну историју српског народа и Југославије, посебно у ратну историју народног Равногорског покрета, да су они формирали из народа свој први герилски четнички одред у оно исто време када је пуковник Дража Михаиловић формирао свој одред у околини Добоја, у Босни, и одатле с њим кренуо у Србију, на Равну Гору, где је стигао половином маја. Овај јуначки подвиг Грачана у првој недељи рата, чиниће част свима будућим младим српским генерацијама и остаће легендарна епопеја и мит у будућности. • Следећа врлина, као највећа тековина и плод националног одгоја Срба грачачког среза, су две њихове прослављене четничке бригаде, никле из две општине и из недара свога сељачког народа: 1. грачачка и 2. попињско-зрмањска, које су биле бастион овог дела Лике и српске Тромеђе; оне су у рату бројале преко 2.000 четника. • Висока морална и духовна вредност Грачаца, и трајна успомена на њега, је и у томе, што се у његовој јуначкој одбрани лила крв четничких бораца из свих српских покрајина. Борећи се заједно раме уз раме, у њему је пало и код цркве сахрањено на заједничко војничко гробље 50 четника, међу којима и високи официр генерала Драже Михаиловића и војводе Илије Бирчанина, пуковник Димитрије Узунчевић, родом са крајњег југа Србије. Сила „народне” власти је уништила њихово гробље, али четнички народ Грачаца чува њихове мошти и у својој души гаји топлу успомену на њих и преноси је на млађе. Славу ових јунака нико на свету не може унизити ни укинути. • Још је једна, али не и последња легендарна врлина и подвиг Грачаца и његових четника, што усташе нису могли у њему успоставити своју власт 1941 без помоћи италијанског окупатора, и што га комунисти нису никада могли заузети својом борбом, па ни у своја три велика напада у три узастопне године. Кроз јунаштва, мучеништва и легенде Срба Грачаца Земља око Грачаца, као и целе Лике, примила је у себе за време рата потоке крви свога српског народа, а гробови у њој чине нова, мртва подземна села. Срби Грачаца су током рата показали велика јунаштва у борби с непријатељима и поднели тешка мучења у њиховим рукама. У јунаштву су се показали достојни Обилића, Југовића, Синђелића и Рајића, а у рукама усташа и комунистичких партизана доживели су мучеништва равна онима својих предака набијених на колац од Турака. Та њихова јунаштва и мучеништва показана су стотинама појединачних и групних примера, који су прешли у легенде. Проћи ћемо кроз њих и навести бар неколико, да бисмо их сачували од заборава и предали млађима да негују успомену на њих. • Растовић И. Марко, железничар, снажна људина, ухваћен је идући на посао већ у првим данима покоља и поведен кроз Грачац од двојице наоружаних усташа на клање. Водећи га улицом, јунак Марко се с
399
њима ухватио голорук у коштац, оба оборио на земљу и са отетим ножем једног распорио као Милош Мурата на Косову, недалеко од усташке „постоје”. Трећи усташа је прискочио у помоћ и Марка убио из пушке. Његова топла крв је полетела низ благи пад улице. • Цвјетковић Ј. Раде - „Рацко Јојчилов”, с Брда Цвјетковића, такође железничар и снажан човек, предратни функционер Четничког Удружења у Грачацу и кум четничкој застави, ухваћен је од усташа и кроз Грачац поведен на кланицу. И ако везан у обе руке, Рацко је успео, да свом својом снагом удари усташу који га је спроводио, истргао му бајонет с пушке и с њим га убо у бедро. Савладан је помоћу других усташа и после неописивог мучења убијен. Јунаштво Марково и Рацково било је грачачким четницима предмет пажње и инспирација у борбама цело време рата. • Цвјетковић Буде, из села Главица Ђекић, старина од 80 година, одбио је усташки услов, да ће му живот бити поштеђен, ако напусти своју православну веру и пређе у католичку. За њега је, као и за сваког правог Србина, српска православна вера била највиши симбол припадности српској нацији. Ухваћен је у барама, где је чувао и напасао своју једину краву и, доведен тамо где кољу, усташе су му понудили опроштај живота, „тако старом”, под поменутим условом. Буде им је витешки и мирно одговорио: „Живот дајем, а веру не дајем”! И Буде је, као и честити Кнез Лазар, приволео се царству небеском и дао свој живот, да би српска православна вера живела не укаљана и не продата од њених верника, и да би својој српској нацији сачувао част. Убијен је на лицу места и бачен у понор јаму Тучић, али је оставио светао пример, попут младог ђакона Авакума, који је одбио турску понуду, да се за спас свога живота потурчи, већ је радије примио грозну смрт, да буде набијен жив на колац, кога је носио кроз Београд, певајући: „Срб је Христов, радује се смрти”, само да би сачувао своју српску православну веру и показао другима како се она брани. Ово Будино одбијање да прода своју веру и његову смрт, испричао је својим укућанима један од његових убица, младић стар свега 16 година, Никола Ћубелић из суседног села.131 • Јелача Ђукана Давид из села Доње Кијани, јуначки је први пао у устанку против усташа 29 јула 1941, у јуришу на усташе на Маловану, између Грачаца и Отрића. Пао је с оном пушком у рукама, којом се наоружао приликом разоружавања жандармерије у Грачацу 12 априла 1941 и више никада је није скидао са свога рамена, све до погибије. Давид је оставио своју легенду јунака. После првог четничког отпора у Грачацу у месецу априлу, он се није одвајао од своје пушке, ни дању ни ноћу; нити ју је предао на позив и претњу смрћу од хрватских власти, и ако су многи своје пушке предали из страха. Са једног рамена висила му је пушка, а са другог његова позната „гитара”-тамбурица. Услед свога сталног отпорног држања у пролетно и предустаничко време и услед јавног ношења пушке о рамену кроз села, из које је с времена на време умео да испали понеки метак, Давид је појачао у народу страх
400
од доласка усташа у села и од њихове одмазде за пуцњаву. С тога су, из смртне бојазни од доласка усташа, старији људи у селу, који су међу народом били нека врста надзорне власти у то опасно време, захтевали од Давида, да у општем народном интересу буде миран као и остали људи док не дође време за борбу, или да напусти село. Давид је изабрао ово друго. С пушком и тамбуром на себи напустио је своју кућу и село. Најпре се бацио у планину Кокијерну, где је неко време боравио с чобанима, где су га хранила деца Петра-Пепића Совиља, Љуба и Перица, па се одатле пребацио у села удаљенија и теже приступачна усташама. Отишао је у село Велику Попину, 20 км источно од Грачаца, где је узео учешће у припремама и сачекао почетак устанка, када је првог дана борбе погинуо недалеко од железничке станице Малован. Сахрањен је на лицу места где је погинуо, недалеко од кућа Контића, под Батом. Његов отац Ђукан и мајка Пера, посетили су му својим родитељским ходочашћем гроб у јесен после свршеног устанка, где се и данас налази, свакако у корову без обележја и без споменика, јер овај јунак није пао за плодове комунистичке револуције, него за одбрану и слободу српског народа. Историја легендарних српских јунака, чији гробови остају на месту погибије, хтела је да гроб Давида Јелаче буде удаљен свега 2-3 километра од гроба јунака из 17. века Илије Смиљанића, опеваног народним песмама, који се налази под Смиљанић гором, Тремзином, код живог врела воде, поред села Вучијака, где су га Турци, по народном предању, стигли и убили на путу са Удбине у Далмацију. Разлика између Смиљанића и Јелаче је у томе, што је душа српског народа давно опевала Смиљанића, а за Јелачу чека док буде слободна од комунистичких власти. • Јелача Б. Петар, из истог села, ложач на железници, испребијан и избоден ножевима од усташа, бачен је са својим млађим братом старим 16 година, Маном, у један подрум на железничкој станици у Грачацу, где су од усташког стражара чувани да ускоро са осталим буду одведени на клање. Знајући шта их чека, Петар је у току ноћи снагом својих рамена избио изнутра врата, оборио усташу стражара, отео му пушку и са ранама на себи побегао у Велебит четницима Дане Цицваре, где је месец дана навлачио на себе овчију сирову кожу-мешину, да му по шумском лечењу ублажи болове и извуче усирену крв испод коже. Његов брат Мане је приликом бежања ухваћен и убијен. • Јунаштво и ретку одлучност је показао Терзић Л. Илија, четник 3. чете из села Вучипоље. Рањен је од партизана у борби 29.3.1943 у Крупи, северна Далмација и није се многао повући. Када је видео да пада у руке непријатеља, одузео је својом пушком себи живот, да би избегао мучења и страшну смрт. Мучеништва су равна јунаштву, а сви Срби Грачаца и других крајева, који су пали у руке усташа и партизана комуниста поднели су тешка и неописива мучења, пре него што су били убијени. Таква уморства Срба-четника су превазишла обичну смрт, па их је народ
401
увео у своје велике мученике и легенде. Наводимо неколико таквих мученичких случајева од стотинама сличних, онако како су очевидци у рату испричали и како их је народ истинито забележио и млађима предао да остану у трајној успомени, и да се о њима прича и приповеда „док је света и века”. • Проти Милошу Мандићу, пароху грачачком, после почупане браде, и доктору Вељку Торбици, хирургу грачачке болнице, усташе су у тела избодена ножевима живима сипали со у ране и свима онима из прве групе, пре него су их побили у Плантажи код метка. Сличну и страшну смрт нашли су у мукама многи они јунаци, који су узели учешће са Даном Цицваром у првом четничком отпору у Грачацу 10-14 априла, којих су се усташе дочепали и поклали. Међу таквим су први мученици били: Дробац Саве Илија-звани „Калинић”, Мандић Тривуна Дане, Гаћеша Раде-Раде „Рацко Вуколић”, Терзић Васе Лазо, познати и високи „Лазо Вајин”, десна рука Дане Цицваре; Стојсављевић Миле-„Црни”, Поткоњак Богдана Васо, Лалић Проко, Вукадиновић Дане, поручник Дракулић и стотине других Грачана. • Давид Брчин, чувени „Дакић”, човек међу најугледнијим домаћинима у грачачком срезу, поднео је Христове муке са Голготе пре него што је у њима издахнуо. Њему су усташе живом кожу дерали и од ње „канџије” кројили. То су радили Хрвати из његовог комшилука, синови Ишкана Ивезића, Јурица и Мате. • На стрелиштима су се дешавала и чуда Божија. У селу Грабу усташе су наишле и убили младића старог 14 година, Ману Радусина, а затим узели његовог стрица, Перицу Радусина, „јер личи на њега” и наредили му да га уплитко закопа. По свршеном послу усташа је покушао да убије и Перицу, али пушка није палила, па је остао жив. • Засеок Контићи од 3-4 куће налази се поред града, из кога су усташе поклали једнога дана око 15 људи и жена. Главно мучилиште и кланица је била у великој згради Мандића, односно у њеним шталама. Поред осталих побијених, убијање Контић Н. Марка, познатог „Маркића” и његовог сина Милана, дечкића од 12 година вршили су на страшан и дивљачки начин, тргајући их живе као дивље звери своје жртве. Оца и младог сина обесили у коњској штали за ноге и живима вадили очи и секли комаде тела. Са Марком су довели и његову стару мајку, Смиљу, закопали је живу у коњски ђубар до врата, тако да јој је само глава вирила из ђубра, тукли је и мучили и наместили је тако да гледа муке свога сина и унука. У то време дојуриле су италијанске трупе из Далмације и ослободиле онај народ који још није био побијен, међу њима и Маркову мајку, али је она за кратко време умрла од убоја и јада. Страном свету који не зна овакве муке и покољ, тешко је веровати да је долазак у то време италијанске војске из Далмације у Лику, и ако окупаторска, био једини спас за Србе, јер је била у питању одбрана њихових голих живота, а нико други на свету није им могао да помогне. • Ужасно и страшно је и помислити да народ гори у пламену, на ломачи! Али усташе Анте Павелића су многе куће око Грачаца запа-
402
лили па онда народ у ватру бацали. У такву страшну и мученичку смрт бацили су у огањ њихових запаљених кућа домаћине: Кесић М. Раду из села Граба, са Каменица, и његову супругу Боју, који су живи сагорели. Радусин Аврама Раду из села Вучипоље су живог убацили у његову запаљену кућу, у чијем пламену је изгорео. У запаљеној кући Кесић Стевана-„Абеза” из села Литице, под Велебитом, запаљена је и изгорела његова ташта Манда. Пун камион народа усташе су убацили у млин Дмитра Растовића, на реци Отући, млин запалили и народ у њему изгорео. Посебна мучеништва је претрпео и јунаштва показао онај српски народ око Грачаца, који је из страха вршио самоубиства на разне начине само да жив не падне у руке дивљих људождера и да избегне тешке муке и клања. • Кривокућа Р. Јово, из села Штикада, обесио се, када је уласком у своју кућу видео гомиле лешева, око 20 чланова своје велике породице, сви поклани. Овај страшан призор брзо је донео његову одлуку. У кући толике велике фамилије у којој се срећно живело, радило и певало, сада је све искасапљено, унакажено-мртво. Без својих милих и драгих синова, снаја, деце и унучади за њега живот више није био вредан. Међу њима мртвима и он се обесио у својој кући. • Кривокућа „Тице” Стево, из истог села, извршио је самоубиство својом пушком из сличног разлога, јер је село Штикада тада било сво под ножем и многе фамилије биле потпуно уништене. • Дробац Ј. Дане-„Дајас”, из села Граба, засеок Каменице, обесио се о вериге у својој кући, када је видео да усташе пале и кољу у његовом селу и да ће и он бити ухваћен и у ватру бачен. • Гаћеша Пера, супруга Ђуре Гаћеше, поштара, из села Азаповићи, и њена кћерка Анка, обесиле су се из страха, од муке и јада за својим убијеним мужем и оцем, коме су усташе живом наложили ватру на грудима. Кад су усташе дошли у село да и њих закољу, нашли су их обешене о дрво поред своје куће, скинули их, ископали „раку” тачно пред прагом њихове куће, ту их бацили са остављеним натписом, „нек се зна да су усташе прешле праг ове куће”! • Гаћеша Мили-„Глувом” из села Азаповићи, усташе су живом протерали чекићем ексер кроз уши приликом убијања, говорећи му „сада ћеш прочути”. • Јаме и понори су били стравична места и гробнице у које су бачене хиљаде Срба Лике, међу којима стотине Грачана и тамо нашли своју мученичку смрт. Онима, који су бачени у поноре река и у вирове воде, везали су камен око врата да потону и да их вода не избаци на површину. Неки мученици су пуким случајем имали срећу да са кланица, јама и понора побегну и спасу свој живот, од којих смо неке већ споменули. Међу овим спашеним био је Ђурић Илије Ђуро-„Ђуђа” из Грачаца, подофицир који је, захваљујући снази својих мишића потргао жицу на рукама и побегао у време док је италијански војник интервенисао и отимао од усташа повезане Србе да их спаси. • Потресан је и мученички случај Јелача Б. Јове-„Јовића” из села Кијани, који је успео да се извуче из јаме око Перушића, познатог
403
усташког места у Лици. Он је ухваћен са групом од 20 људи у августу 1941, чија су имена већ поменута. Код јаме су их све побили а онда у јаму бацили и с њима рањеног Јову, мислећи да је мртав, али се он при паду зауставио на једној каменој лествици. После пар дана боравка у јами на стотинама лешева, за које време су стално нови падали, Јово се некако извукао и после дугог пешаћења и сналажења стигао кући. • Тешка мучења су поднела српска деца из Грачаца. Њих су усташе живе тргали, па их онда кували и за храну давали онима у затвору, што чекају на ред да буду побијени, који су дечије прсте у „супи” налазили. Ту страшну смрт и злочин над њима су доживела деца: Милана Цвјетковић-„Гурмице” синчић Стево стар 3 године; Стевеље Цвјетковића кћерка Милева стара свега 6 месеци; Марка Гаћеше-„Вуколића” кћерка Љубица стара 4 године и многа, многа друга деца. Само из села Штикаде поклано је преко 100 српске деце. • У легенду покланих грачачких Срба спада једна нарочито знаменита људска лобања и још знаменитији њен случај. У касну јесен 1941, после свршеног устанка, преживели људи из села Штикаде, засеока Дречини Понори, где су живеле три фамилије, радећи у барама и околини места где су усташе убијали народ, нашли су људску лобању на површини земље и поново је сахранили ископавши за њу малу раку. Кад су дошли други дан да раде, нашли су исту лобању поново на истом месту на површини земље и опет је сахранили. Трећег јутра се поновио исти случај. Увидевши да је то божански знак, узели су лобању, очистили је и однели у српску православну цркву „Светог Вазнесења Господњег” на чување. Унели су је у свети олтар и ставили у стаклену посуду. Место на коме се лобања три пута појавила, људи су обележили, почели да откопавају земљу и открили велику гробницу лешева народа села Штикаде и околине, кога су усташе ту побили и плитко закопали. Доцније, када су формиране четничке јединице извршено је откопавање жртава и њихова сахрана на гробље код старе цркве „Светог Архангела Михаила”. Тамо, где су Хрвати Анте Павелића из тисућгодишње културе спречени да муче и кољу Србе, јер су заустављени четничким устанком и доласком италијанске окупаторске војске, наставили су исти посао тзв. партизани-комунисти Јосипа Броза. Тако су продужена нова мучења и убијања четника и народа и поново се у грачачкој долини показали на муци нови јунаци и нова јунаштва. Ради приказа таквих грозних мучења, поновићемо са претходних страница само неколико четника и народа, који су на варварски начин убијени, уморени и сасечени рукама и методама комунистичке партије и њене партизанске војске. До сада је већ речено о легендарном јунаштву и страшном мучеништву народног првоборца и устаничког четничког организатора, Дане Станисављевића-Цицваре. Али ћемо и овде поновити, као посебно признање, да је оно било равно оном-највећих палих јунака из српске историје. Он ће остати симбол предводничке улоге новим јуна-
404
цима из будућих младих српских генерација Лике, које ће његова жртва потсећати на језиву стварност братоубилачког рата, као комунистичког „ремек” дела; да га Анте Павелић није могао да ухвати и убије са својим усташама-Хрватима, већ да је у томе успео Јосип Броз са својим партизанима-Србима! • Тешки су мученици свих оних 30 четника грачачке бригаде заробљених 24.10.1942 и побијених на свиреп начин, спаљених у живом кречу у Брувну. • Првих 17 мученика среза грачачког из априлског партијско-партизанског злочина у Брувну 1942 су четничко побијено воћство: Гутеше, Чубриле, Ковачевићи и други. Упрљане руке њиховом крви, КП их више никада није опрала у току рата, већ је од тада продужила убијањем и стварањем нових стрелишта и гробница четника и недужног народа. • Од грачачких мученика одабрана су и спроведена два заробљена четника: Урош Станисављевић и јеремонах Саватије Мажибрада, игуман манастира Крупе, да прођу кроз најтеже муке и кроз руке највиших политичких и војних функционера КПХ, Јакоба Блажевића, Ђоке Јованића, Раде Жигића и Илије Ђекића, који су у Подлапачи диктирали џелатима метод њиховог убијања. • Цвијановић М. Дану, четника 2. чете из села Граба, партизани су заклали на прагу његове куће пред женом и децом. Исте ноћи заклали су четника исте чете Јелачу И. Петра. Такође су убили у кући пред фамилијом Петра Стојсављевића-„Попињца”. • Страшан партијски изум мучења четника и српског народа, партизани су испробали и извршили над заробљеним четником из 2. чете, из села Граба, Радусин П. Милом, звани „Обилић”, због тога што је био пратиоц устаничког вође, Дане Цицваре. Младоме Обилићу су „народни ослободиоци” у октобру 1942, у Брувну, гурали у уста усијане пушчане чауре и сипали врелу воду да пије све док у тим мукама није издахнуо. • Из страха од овоквих партизанских метода мучења и клања, људи су се плашили исто као и од усташа, па су радије вршили самоубиство, него да им живи падну у руке. Мићо Обрадовић из села Дубраве, испод Висибабе, недалеко од села Плећаши у Брувну, био је првоборац и главни четнички устанички командант за Брувно. Међу првима се одупро комунистима приликом њихове појаве 1941/42 и био један од предводника у разоружавању партизанског батаљона и формирању четника. Избегавши заробљавање сакривао се пуних 6 месеци по пећинама Висибабе и Чемернице. Када је приметио да су му плаћени шпијуни ушли у траг да га ухвате, извршио је самоубиство својом устаничком пушком. Тако су млади Срби мученици морали да у цвету своје младости одузимају себи живот, да избегну пад у руке дивље зверади у облику људи. • За партију и партизане године старости нису значиле ништа, ако им се прохтело да покажу силу, изврше терор и убију недужног човека.
405
Три велика грачачка мученика, које су партизани грозном смрћу усмртили су три недужна четничка старца, три угледна домаћина, сваки преко 80 година старости: Станисављевић Дане-„Жицар” са територије 1. чете, сагорели га у живом кречу у Брувну 1942; Растовић Божо„Бошкец” са територије 4. чете, обесили су га у селу Штикади 1943 и Брчин Лука-„Лујо”, са територије 4. чете, заклали га пред његовом кућом. Дане „Жицар” добио је овај надимак по томе, што је цео свој живот радио на поштанским телефонским линијама као радник и надзорник. Био је то врло поштован човек и један од најугледнијих људи из Грачаца и околине. Услед свога угледа, он је имао част да, поред среских и општинских претставника, поздравља у Грачацу народном добродошлицом високе државне, политичке и духовне личности, као што су били Краљ Алескандар, министри, епископи и други, када су долазили у посету. Ето, то му је била сва кривица у очима комунистичке партије и њених партизана, који су га ноћу из кревета дигли, у тако дубоким годинама, и одвели у Брувно да га убију и то на зверски и грозан начин. Партија није трпела угледне домаћине, већ их је убијала немилице. Они, који су познавали овог честитог старину и његово достојанство, верују да је он без роптања примио од душмана смрт и да му је била част да даје живот на олтар отаџбине и за људске вредности заједно са још 29 младих четника и својих рођака из свога родног села-Дојићи. • И овде ћемо, у рубрици мучеништва и јунаштва грачачких четника, поновити стравичну смрт извршену од партизана на начин варварских хорда над заробљеним четницима, међу којима су; Петар Р. Колунџић, Мићи Ј. Дробац, Раде М. Вучковић, Сава Ј. Брчин, Миле Мандић-„Роман”, петорица браће Чича из села Дубоки До, Свето Н. Растовић, Ђуро Цвјетковић, Миле Л. Цвјетковић, Марко С. Жутић и многи други страдалници и тешки мученици. • Партија и партизани нису разликовали ни пол на својим губилиштима и стрелиштима, када су убијали Српкиње, жене и девојке, старе мајке и баке, четничке сестре, супруге и мајке, које су на стрелишту постале херојкиње и мученице, као што су Пера Јелача-баба, Зорка Кесић девојка, Сава Вучковић-баба, Дара Цвјетићанин девојка, Сава Цвјетковић мајка, Дара Тинтор девојка, Дара Мрдаљ девојка, Милева Цвјетковић девојка. Али у ореол мучеништва и у легенду девојачког јунаштва ушла је својом погибијом витез-девојка, Сава Јерковић, кћерка Петра званог „Шуле” и Јеке Јерковић, из села Граба са територије 2. чете. Она је пример мученика и свесне жртве, пример хероизма српске девојке. Саву су партизани заробили у борби с четницима ноћу 23/24 октобра 1942 заједно са 30 четника; с њима одведена на кланицу у Каменушу, у Брувно, и стрељана. Заробљен је и њен вереник Никица Комазец, четник исте чете, Далматинац. На стрељању, убице су кушале ову младу девојку, исто као што су усташе старог Буду Цвјетковића, да ће јој опростити живот, ако пристане да буде Скојевка. Сава је одбила понуду. Нашла се на овоме разбојништву сама
406
са четничке стране, као Косовка Девојка на Косову и својим очима гледала око себе мучење, касапљење и убијање заробљених четника и одлучила да и она даде свој живот с њима. Када су партизански џелати дошли до последње групе четника, у којој је био и њен вереник, Сава је хитрим корацима загазила кроз четничку крв и гомиле лешева, ухватила се веренику око врата и узвикнула: „Када убијате моју браћу четнике и мога вереника, убијте и мене, пуцајте зликовци”! И док је брзо понављала: пуцајте убице, пуцајте и чврсто се држала за Никицу, Сава је с њим у загрљају и са последњом групом четника пала на крваву земљу изрешетана куршумима „ослободилачке војске”. Мајка ове девојке, Јека Јерковић-„Јеја”, протествовала је код локалне комунистичке власти у Грачацу после рата, због убиства њене кћерке ни криве ни дужне. Озна је и њу ухапсила, затворила, тукла и мучила, јер је родила „кћерку бандита”, па је и она од батина убрзо умрла. • Партизани су као и усташе палили четничке куће и жив народ бацали у пламен да на њему сагори. Палећи четничко село Вучипоље по неколико пута, затворили су у њену кућу Мару Кесић, супругу Луке„Лучине” Кесић и њено мушко дете старо 3 године, а онда кућу запалили, у којој су Мара и дете изгорели. • Палећи села око Грачаца, партизани су запалили 24.10.1942 кућу и у њу убацили заробљеног четника, младог Николу Цвјетковића, који је у пламену нашао своју мученичку смрт. Усташе су убијали и на ломачи палили Србе под паролом: „За дом спремни-за Поглавника и независну Хрватску”, а партизани су то чинили под паролом: „Смрт фашизму слобода народу-за Тита и партију”! Прва четничка породица и њена мајка, која је због комунистичког терора напустила и оставила пусту своју кућу, била је Анка Совиљ, супруга Петрова, која је са својом децом из Кокијерне избегла у пролеће 1942 у село Граб на четничку територију. Дошавши у руке партизана у пролеће 1943 претрпела ја малтретирање и ударце, па је оболела и убрзо умрла у селу Вучипоље. Сахраниле су је жене, замотану у чаршав, без мртвачког сандука. Опљачкана стока и попаљене куће Поред датих огромних жртава у људству, грачачка долина је опустошена у другом народном благу, - у стоци, коју су партизани опљачкали и у кућама и зградама које су они спалили и разорили. О овој нанешеној штети, штаб бригаде је водио статистику по подацима које су му достављали командири чета и одбори по селима, па је у јесен 1944 објавио званичну статистику о броју опљачкане стоке и хране од стране партизана и о порушеним и попаљеним кућама и зградама, које податке доносимо из оригинала у целости:
407
Опљачкано Назив реона и села
Порушено и крупне стоке
ситне стоке
хране у кг.
попаљено зграда и кућа
Грачац територија 1. чете
95
50
28.000
30
89
210
17.500
17
140
900
36.000
180
25
105
18.000
60
152
530
42.000
160
20
40
12.000
240
107
180
11.000
50
Граб територија 2. чете
Вучипоље територија 3. чете
Грачац територија 4. чете
Кијани територија 5. чете
са државним
Штикада територија 6. чете
Љубовић-ТомингајДерингај, 4. и 5. чете
територија
ПУШОЊИЋА СТАНА Леже неми, к’о сваљено борје, Росне горе у рано обзорје Пали Диви, без страха и мане, Девет сина Пушоњића Стане.
А тад мајка-Југовићка нова, Лако приђе до мртвих синова . И тишину гробну ко из бајке, Глас прекиде ојађене мајке.
Неком вита ребра поломљена, Храбра миш’ца неком раздробљена. Извађене неком очи плаве, А најмлађи без јуначке главе.
Децо моја - моје пале наде! Мајка вас је даровала младе, Отаџбини за спас и слободу, Као понос напаћеном роду.
Све се живо у кам претворило!. . . За облак се сунце заклонило!. . . И док спровод на колена клечи, Поче страшно опело без речи!. . .
Нека вам је проста моја рана! Рече мајка - Пушоњића Стана.
408
XIII
ДОКУМЕНАТ ПАЛИХ ЧЕТНИКА И ПОБИЈЕНОГ НАРОДА СА ТЕРИТОРИЈЕ ГРАЧАЧКЕ ЧЕТНИЧКЕ БРИГАДЕ Читаоче, скини капу и прекрсти се! На следећим страницама налази се тужан Докуменат са именима преко 1000 Срба, народа и четничких бораца 1. грачачке бригаде 1. Личког корпуса ДЧД, покланих од усташа, погинулих у борби са непријатељима и побијених-стрељаних од партизана-комуниста, комунистичке партије и од окупатора у II светском рату. Попис ових жртава, које су већином из грачачке општине, вршен је током рата на терену, у штабу бригаде, а попуњен и устројен као Докуменат по повлачењу и преласку у Италију крајем рата, у логору Еболи, и сачуван до данашњег дана. Објављујући га у овој књизи, он постаје подигнути вечити споменик овим витезовима Грачаца и упаљена воштаница са трајним сећањем на њихова јуначка дела и мученичку смрт, па је потребно дати објашњење о његовом саставу, сређивању и садржају. (Пали борци и жртве из две општине грачачког среза, Зрмања и Ловинац, нису овде унети, јер овај Докуменат обухвата само територију грачачке четничке бригаде). У рату, какав је био у Југославији, било је врло тешко нешто створити, још теже сачувати. Оно што се данас прибележило на хартији, махом оловком, о догађајима, о изгинулим борцима и побијеном народу, то се сутра све изгубило у борбама, у пребацивању на други терен, у повлачењу, по збеговима; или је све то што је било записано покисло у торби и пропало. То је суштина рата, у коме се главе свакодневно губе, а поготово покретна и лична својина. Зато је за време рата било тешко архиву створити и сачувати, јер кад се гине, људи не мисле ни за годину дана унапред, а камоли да нешто сачувају за историју и потоња поколења. Због опасности у којој живе, често пута људи у рату и не мисле, да ће борба коју свакодневно воде и дела која стварају бити после 50 година и касније толико вредна и значајна и да ће записани подаци бити драгоцени. И оно што је штаб бригаде за време рата стварао, записивао и брижљиво чувао, то није могло бити све понешено приликом повлачења, јер би могло бити изгубљено или пасти у руке непријатељу. Ипак, штаб бригаде је понео нешто од тога, а то је било доста од помоћи и основа за ову књигу; а по преласку у Италију, прегнуо је на врло важан задатак и извршио свеопшти попис изгинулих четника и побијених жртава на територији грачачке бригаде у току рата. На томе великом послу рађеном 1946 у логору Еболи, у Италији, радили су
409
и помагали штабу бригаде командири чета и четници, који су пружали тачне податке по свежем сећању и памћењу о сваком поједином погинулом борцу и побијеном народу. Доцније у емиграцији, писац ове књиге је и даље прикупљао имена изгинулих и побијених из сигурних извора и преко својих сарадника и допунио списак до ове бројке. Овај тужни али витешки Докуменат настрадалих на правди Бога и изгинулих за високе идеале слободе у борби за Крст часни и слободу златну, рађен је тако пажљиво да је сваком погинулом утврђено и у податке унето очево име, место рођења, место погибије, из које је чете и села; када и од кога непријатеља је погинуо или убијен. Некима је означен и надимак, кога му је дала његова фамилија или село, по коме је био познат. Великом броју је забележено гробље на коме су сахрањени, а многима се за гроб не зна. Наиме, за гроб се не зна оним Србима четницима и народу, које су непријатељи, усташе и партизани, ухватили, одвели у своје базе и после мучења и убијања бацили у масовне гробнице, јаме и поноре, или су их бацили у ватру да сагоре. У доста случајева усташе су побили сву чељад у фамилији, па је тешко било установити сва њихова имена. С тога је и овај Докуменат морао имати такве пропусте. Писац се трудио да настрадале Србе Грачане распореди у овоме Документу ради прегледности на групе: побијене од усташа, побијене од партизана и окупатора, погинуле у борбама, настрадале несрећним случајем, нестале, умрле, стрељане од комунистичке власти после рата; погинуле Грачане ван Грачаца по Југославији, као и поклане Србе у Грачацу који су родом из других крајева. Он је лично узео учешће и у Отаџбини и у емиграцији у састављању спискова ових изгинулих бораца и побијеног народа и, по својој дужности као ађутант бригаде, руководио устројством овог Документа, а писала га уметничка рука писара Милоша Т. Станисављевића-Цицваре. Данас га преноси на странице ове књиге, где му је достојно место, кога заједно са књигом предаје у наслеђе млађим спрским генерацијама, да га својом пажњом негују и да се напајају витешким, јуначким и националним духом ових палих витеза и жртава. Овај Докуменат нас води кроз знана и незнана многобројна гробља, јаме и поноре, и показује нам поименично више од хиљаду палих грачачких бораца и мученика, почев од прве жртве, проте Милоша Мандића, палог од усташке руке на почетку југословенског рата, у мају 1941, па до последње, равногорског јунака, Богдана Кесића, командира 2 грабске чете, палог од комуниста на крају рата, у мају 1945, на граници Отаџбине, у Горици. Ова дугачка листа нас такође води кроз многе земље слободног света и показује нам имена преминулих грачачких четника, где почивају далеко од своје родне груде, од Грачаца и свога села. Напомињем читаоцу, да ће у овоме Документу, читајући га пажљиво, приметити по презимену и очевом имену, да су усташе и партизани комунисти убили-стрељали по два и три рођена брата, или оца и његова два или три сина, а негде и деду; затим мужа
410
и супругу а негде и сву фамилију. Понегде ће наићи да су усташе убили оца, а партизани његова два или три сина из истог разлога, само зато што су били Срби, четници и националисти. Читајући, наћи ће да је најтужнији део овог Документа онај са именима српског грачачког подмладка од 115 ђака и ситне деце старих од 3 месеца до 15 година, махом из села Штикаде, покланих од усташа, и онај део од 190 српкиња из Грачаца: бака, мајка, супруга и девојака изгинулих, побијених и покланих од усташа и партизана. Видеће колики данак у крви је платио Грачац у Лици. Ради боље прегледности, све жртве у овоме Документу су записане редним бројевима који теку непрекидно од почетка до краја. Поклани од усташа приказани су по својим селима и азбучним редом, и распоређени на три главна територијална грачачка сектора: западни, источни и северни, а распоред погинулих у борбама и побијених од комунистичке партије и партизанске команде, извршен је по четама бригаде, такође азбучним редом, са ознаком села и са датумом и местом погибије или убиства. Осим Грачаца, главне усташке кланице грачачких Срба биле су над јамама у подножју и по висовима Велебита, од Грачаца до Госпића и Перушића и од понора Тучића на путу Грачац-Обровац, па до злогласне јаме Јадовно на путу ГоспићКарлобаг. Највећа партизанска стрелишта и стратишта четника и народа из Грачаца била су у Брувну, Подлапачи, Лаудовом Гају, Каменском, Крбавици и свагде у тој околини. Такође су групно приказани четнички борци из Брувна и Мазина, са територије 7. грачачке чете, које је пострељала партизанска команда при својој појави у пролеће 1942 и доцније кроз рат. Колико смо могли, прикупили смо податке о једном броју Срба Грачана, које је рат затекао у другим покрајинама, у којима су побијени од разних непријатеља, или су погинули у борбама као четници. Ова плејада од 1000 наше браће и сестара из Грачаца исписана на следећим страницама, и својом смрти повезује сва грачачка села у којима су рођени и побијени, или су из њих на разна губилишта одведени. И као што су за време свога живота чинили Грачац великим српским крајем и четничку бригаду храбром и борбеном јединицом, они из гроба стално указују на високи идеал слободе за кога су се борили и пали. Исто тако њихова имена чине ову књигу још вреднијом и ретким историјским Документом. Управо, то је и био циљ ове књиге: да забележи страдања и подвиге, јунаштва и мучеништва; да опише борбе и догађаје и да запише пале борце и побијени народ. Зато, читаоче, кад отвориш следеће странице ове књиге, скини капу и прекрсти се пред невиним жртвама твога народа, прочитај њихова имена, одај им пошту и размисли о њима, њиховој жртви и мученичкој смрти. Они нису погинули ни у нападу ни у отимању туђе земље, нити да са неким завладају, него бранећи своје животе и људско право, да би ти у слободи живео. И свагде и увек за њих кажи попут песника: „Ти гробови нису раке, Већ колевке нових снага”!
411
СРБИ ГРАЧАЦА ПОБИЈЕНИ ОД УСТАША У ПОКОЉУ 1941 Западни Предео Села: Главица Ђекић, Подвелебит и Враце 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.
Алагић Саве Никола Алагић Николе Илија Гаћеша Раде Милан Гаћеша Милана Стево Гаћеша Симе Симо Гаћеша Симе Душан Гаћеша Симе Владе Гаћеша Павла Никола Гаћеша Томе Душан Гаћеша Луке Никола Гаћеша Раде Томо Гвока Миле Мићуда Гвока Дане Ђурађ Гвока Ђуре Раде Ђекић Марка Давид, Дакан Ђекић Давида Дане
17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31.
Ђекић Илије Миле Ђекић Илије Миле, други Ђекић Петра Петар Ђекић Петра Милан Ђекић Марка Лука Ђекић Марка Томо Ђекић Николе Божо, Кожица Ђекић Исе Лазар Ђекић Тодора Илија Ђекић Манојла Душан Ђекић Луке Ђурађ Ђекић Миле Милкан Кесић Симе Ђуро Кончар Раде Дане Цвјетковић Томе Буде-Лука
Село Штикада, од засеока Медаковићи до Поткосе 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51.
Алагић Миле Дане Алагић Ђуре Марко Алагић Саве Миле Алагић Раде Никола Брмбота Вује Ђуро Глеђа Лазе Душан Глеђа Перице Бошко Глеђа Луке Сава Глеђа Стевана Милан Глеђа Стевана Коста Драгосавац Јован Драгосавац Николе Божо Драгосавац Боже Јово Драгосавац Боже Милан Дрезгић Саве Богдан Дрезгић јакова Божо Дрезгић Мане Дане Дрезгић Саве Дане Дрезгић Лазе Ђуро Дрезгић Лазе Никола
52. Дрезгић Раде Јово 53. Дрезгић Стевана Мане 54. Дрезгић Боже Марко 55. Дрезгић Дане Миле 56. Дрезгић Јована Миле 57. Дрезгић Раде Петар 58. Дупор Ђуро 59. Дупор Јована Дане 60. Дупор Јована Стеван 61. Дупор Јовице Сава 62. Дупор Пантелије Марко 63. Дупор Миле Стеван 64. Дупор Луке Сава 65. Ђекић Паје Симо 66. Ђекић Дане Дане 67. Ђекић Дане Раде, ложач 68. Жутић Ђуре Стево 69. Жутић Ђуре Раде 70. Жутић Раде Ђуро 71. Жутић Николе Илија, ложач
412
72. Жутић Лука 73. Жутић Луке Никола 74. Жутић Николе Миле 75. Жутић Миле Јован 76. Жутић Сава 77. Жутић Раде Дане 78. Жутић Марка Лазо 79. Жутић Стеве Ђурађ 80. Жутић Миле Јово 81. Жутић Марка Божо 82. Зубовић Стевана Стево 83. Зубовић Стевана Душан 84. Зубовић Стеве Раде 85. Зубовић Марка Дмитар 86. Јакшић Дане 87. Јакшић Дане Раде 88. Јакшић Дане Јово 89. Јакшић Миле Раде 90. Јакшић Раде Богдан 91. Јакшић Петар 92. Јакшић Илије Раде, Ложач 93. Кривокућа Миле Мане 94. Кривокућа Тице Никола 95. Кривокућа Тице Дане 96. Кривокућа Тице Стево 97. Кривокућа Раде Миле 98. Кривокућа Раде Јово 99. Кривокућа Јове Милан 100. Кривокућа Јове Раде 101. Кривокућа Јове Дане 102. Кривокућа Манојла Петар 103. Кривокућа Миле Сава 104. Кривокућа Ђуре Миле 105. Кончар Симе Дане, опанчар 106. Кончар Дане Ђуро 107. Кончар Дане Никола 108. Кончар Симе Љубомир 109. Кончар Љубомира Илија 110. Кончар Јанка Раде 111. Кончар Јанка Лазо 112. Косић Илије Никола 113. Косић Николе Сава 114. Косић Луке Симо 115. Лончар Милете Раде 116. Лончар Мане 117. Лончар Ђуре Миле
118. Лујић Никола 119. Лујић Андрије Јован 120. Лујић Јована Миле 121. Лујић Јована Мићо 122. Лујић Јована Дане, лугар 123. Лујић Јована Лука 124. Лујић Раде Ђуро 125. Маричић Љубе Танасија 126. Матијевић Ђуре Никола 127. Медаковић Дмитра Петар 128. Медаковић Марка Ђуро 129. Орељ Стевана Миле 130. Пантелић Марка Марко 131. Пантелић Марка Никола 132. Пантелић Симе Раде-Радош 133. Пантелић Раде Перица 134. Пањевић Луке Дане 135. Пањевић Петра Петар 136. Пањевић Раде Томо, промет. 137. Прлина Пајо 138. Рајчевић Сава, лугар 139. Рајчевић Саве Урош, свешт. 140. Рајчевић Саве Душан 141. Рајчевић Саве Милан 142. Суша Ђуре Илија 143. Суша Стеве Обрад, ложач 144. Суша Стеве Никола 145. Суша Стеве Јово 146. Суша Владе Петар 147. Суша Петра Владе 148. Суша Владе Лука 149. Суша Илије Раде 150. Суша Раде Лазо 151. Суша Миле Милан 152. Суша Миле Сава 153. Суша Милана Милан 154. Суша Илије Божо, ковач 155. Суше Дане Ђуро 1 56. Суша Никица 157. Чича Тодора Дане 158. Чича Дане Никола 159. Чича Дане Милан 160. Чича Илија 161. Чича Илије Мане 162. Чича Стевана Драган
413
Источни предео Грачаца Град и села: Вуколићи, Дојићи и Гај Терзић 163. 164. 165. 166. 167. 168. 169. 170. 171. 172. 173. 174. 175. 176. 177. 178. 179. 180. 181. 182. 183. 184. 185.
Бјелабаба Данило Гаћеша Јове Ђуро-Ђуђа Гаћеша Петра Ђуро, поштар Гаћеша Петра Миле Гаћеша Лазе Мићо Гаћеша Богдана Светозар Гаћеша Тодора Никола Гаћеша Б. Никола Гаћеша Раде Раде, Рацко Дробац Стеве Буде Дробац Миле Мићо Дробац Ђуре Јово Дробац Јанка Дане Дробац Симе Раде Дробац Вукашина Петар Дукић Илије Јово Контић Раде Пајо Контић Ђуре Пајо-Брацо Контић Николе Марко Контић Марка Мићо Кричковић Ђуре Илија Мандић Тривуна Милош, свеш. Мандић Тривуна Дане
186. 187. 188. 189. 190. 191. 192. 193. 194. 195. 196. 197. 198. 199. 200. 201. 202. 203. 204. 205. 206. 207.
Мирчета Раде Миле Мунижаба Јове Јово Мунижаба Јове Раде Поткоњак Богдана Васо Радаковић Дане Радаковић Сава Станисављевић Петра Дане Станисављевић Миле Саво Станић Николе Миле Стојсављевић Миле-„Црни” Терзић Томе Дане Терзић Јове Миле Терзић Миле Миле Терзић Васе Лазо-Брацо Терзић Луке Милан Терзић Раде Миле-Папин Терзић Ђуре Миле Ђеранић Петра Раде Ђеранић Петра Владе Угрица-Мандић Бошко Утвић Петра Стево-Стеша Шијан Дамјана Дмитар
Села: Поткокијерна, Граб и Вучипоље 208. 209. 210. 211. 212. 213. 214. 215. 216. 217. 218. 219. 220. 221. 222.
Дробац С. Илија Калинић Дробац Јове Дане-Дајас Дробац Ранка Дане Дајсан Кесић Миле Раде-Радош Кесић Раде Миле-Милић Кесић Петра Миле Кесић Петра Раде Кесић Симе Ђуро Кесић Миле Миле Кесић Марка Миле-Милина Кесић Миле Лука Кесић Саве Михајло Кесић Боже Раде Контић Миле Никола Контић Миле Обрад
223. 224. 225. 226. 227. 228. 229. 230. 231. 232. 233. 234. 235. 236.
Контић Јована Лука Контић Мирка Владе Миоковић Јована Милан Миоковић Илија Мунижаба С. Дане-Ганга Мунижаба Дмитра Раде Радусин Миле Петар Радусин Петра Мане Радусин Николе Дане Радусин Аврама Дане Санадер Миле Симо Санадер Симе Милан Санадер Миле Јово Ћук Радивоје
414
Северни предео Грачаца Село Цвјетковићи-Гатићи 237. 238. 239. 240. 241. 242. 243. 244. 245. 246.
Дробац Дане Цвјетковић Милан-Гурмица Цвјетковић Јове Ђорђе Цвјетковић Јове Бранко Цвјетковић Јове Лука Цвјетковић Ђуре Илија Цвјетковић Ђуре Павле Цвјетковић Николе Миле Цвјетковић Николе Илија Цвјетковић Николе Владе
247. 248. 249. 250. 251. 252. 253. 254. 255.
Цвјетковић Цвјетковић Цвјетковић Цвјетковић Цвјетковић Цвјетковић Цвјетковић Цвјетковић Цвјетковић
Луке Стево Томе Дане-Дацо Дамјана Миле Ђуре Томо Јајчила Раде Боже Драган Ђукана Владе Милана Раде Саве Лазар
Села: Љубовић, Дукићи, Растовићи, Брчини 256. 257. 258. 259. 260. 261. 262. 263. 264. 265. 266. 267. 268. 269.
Агбаба Стеве Марко Агбаба Стеве Илија Агбаба Стеве Душан-Тејин Агбаба Милете Милин Брчин Раде Давид-Дакић Брчин Јове Божо Брчин Николе Петар Даниловић Дане Илија Даниловић Раде Јован Драгосавац Јована Раде Дукић Миле Ђуро-Ђукс Дукић Миле Илија Дукић Стаке Илија Дукић Миле Раде-Бреша
270. 271. 272. 273. 274. 275. 276. 277. 278. 279. 280. 281. 282. 283.
Жутић Ђуре Стево Жутић Стеве Божо Радаковић Николе Драган Растовић Илије Марко Растовић Раде Лука Растовић Миле Лука Растовић Миле Милан Самарџија Стеве Илија Самарџија Илије Стево Самарџија Марка Никола Суша Стеве Никола Тинтор Николе Јован Тинтор Николе Марко Тинтор Бранка Ђуро
Села: Кијани и Омсица 284. 285. 286. 287. 288. 289. 290. 291. 292.
Болта Саве Лазо Инђић Дане Вид Јелача Боже Лука Јелача Боже Драган Јелача Боже Дамјан Јелача Станка Ђуро Јелача Николе Раде-Ђалин Јелача Ђукана Давир, пог. Јелача Боже Мане
293. 294. 295. 296. 297. 298. 299. 300.
Манојловић Николе Миле Манојловић Раде Стеван Миљуш Јована Никола Седлан Јована Миле Седлан Јована Ђуро Совиљ Боже Мићо Совиљ Николе Дане Совиљ Илије Милош
Село Дерингај 301. Блануша Миле Никола 302. Блануша Раде Милош
303. Бркљач Јове Божо 304. Бркљач М. Душан
415
305. 306. 307. 308. 309. 310. 311. 312. 313. 314. 315. 316. 317. 318. 319. 320. 321. 322. 323. 324. 325. 326. 327. 328. 329. 330. 331. 332. 333. 334. 335. 336. 337.
Бркљач Дмитра Миле Бркљач Миле Миле Бркљач Миле Милорад Бркљач Дане Никола Бркљач Илије Никола Бркљач Миле Никола Бркљач Миле Раде Бркљач Миле Станко Вучковић Николе Милош Добрић Давида Томо Добрић Давида Никола Добрић Станка Милош Добрић Милоша Бошко Добрић Милоша Максим Добрић Павла Душан Добрић Паје Мићо Добрић Јована Душан Добрић Јована Ђуро Добрић Раде Неђељко Добрић Станка Раде Добрић Раде Милорад Добрић Раде Бранко Добрић Раде Душан Добрић Дане Лука Драгосавац Ђукана Владе Дукић Дане Марко Дукић Дане Богдан Дукић Николе Дмитар Дукић Божо Дукић Томе Милан Дукић Марка Мићо Дукић Марка Стеван Дукић Давида Стево
338. 339. 340. 341. 342. 343. 344. 345. 346. 347. 348. 349. 350. 351. 352. 353. 354. 355. 356. 357. 358. 359.
Дукић Давида Никица Дукић Давида Петар Дукић Симе Сава Дукић Дане Бранко Дукић Раде Дмитар Дукић Раде Јово Дукић Петра Јово Дукић Јове Ђуро Дукић Петра Јово, други Дукић Дане Марко, други Дукић Илије Никица Дукић Томе Никола Жежељ Миће Никола Жежељ Миће Раде Зубовић Дане Миле Колунџић Миле Никола Колунџић Дане Миле Матијевић Дане Велимир Миловановић Николе Петар Миловановић Николе Душан Миловановић Давида Раде Миловановић Душана Милош
360. 361. 362. 363. 364. 365. 366. 367. 368. 369. 370.
Миловановић Томе Никола Миловановић Боже Миладин Миловановић Саве Мићо Миловановић Петра Дмитар Миловановић Раде Милош Петровић Николе Петар Петровић Саве Илија Петровић Стеве Лука Петровић Петра Никола Тојагић Томе Дмитар Тојагић Дмитра Марко
Село Томингај
371. 372. 373. 374. 375. 376. 377. 378.
Бањанин Миле Стево Бањанин Стеве Мирко Бањанин Јове Ђуро Дошен Манојла Раде Дошен Дане Никола Дошен Јована Илија Дошен Илије Стево Дошен Боже Ђуро
379. 380. 381. 382. 383. 384. 385. 386.
Драгосавац Ђуре Никола Драгосавац Марка Гојко Драгосавац Марка Раде Драгосавац Ђукана Владе Драгосавац Јована Раде Кошутић Илије Стеван Мандић Томе Душан Мандић Боже Стеван
416
387. 388. 389. 390. 391. 392. 393. 394. 395. 396. 397. 398. 399. 400. 401. 402.
Мандић Петра Раде Мандић Дане Миле Мандић Дане Дмитар Мандић Дмитра Миле Мандић Максима Божо Мандић Илије Бошко Мандић Томе Душан Мрдаљ Раде Томо Мрдаљ Стевана Томо Мрдаљ Боже Гојко Мрдаљ Брацо Мрдаљ Милете Душан Мрдаљ Милош Опалић Паје Никола Опалић Ђуре Илија Опалић Павла Марко
403. 404. 405. 406. 407. 408. 409. 410. 411. 412. 413. 414. 415. 416. 417. 418.
Опалић Павла Никола Остојић Дмитра Миле Остојић Петра Сава Остојић Глише Никола Поповић Лазе Миле Поповић Лазе Раде Поповић Стевана Марко Поповић Јован Поповић Малете Дане Поповић Илије Никола Поповић Тодора Раде Поповић Ђуро Поповић Паје Никола Ћалић Никола Ћалић Лазе Ђуро Чанковић Манојла Буде
Села око Брувна и Мазина 419. 420. 421. 422. 423. 424. 425. 426. 427. 428. 429. 430. 431. 432. 433. 434. 435. 436. 437. 438. 439. 440. 441. 442. 443. 444.
Бандић Миле Гојко Бандић Луке Мићо Бандић Томе Миле Бандић Томе Мирко Бандић Лазе Никола Бандић Миле Раде Бандић Миле Зекан Блануша Раде Раде Блануша Владе Вигњевић Андрије Миле Војновић Луке Дане Војновић Николе Раде Војновић Стевана Милан Војновић Илије Ђорђе Војновић Илије Стојан Војновић Николе Дане Гњатовић Дане Миле Даутовић Јована Милан Даутовић Стевана Јован Даутовић Миле Никола Дражанин Гојко Јапунџић Јове Никола Јапунџић Николе Јово Јапунџић Миле Ђуро Ковачевић Николе Томо Кошутић Николе Богдан
445. 446. 447. 448. 449. 450. 451. 452. 453. 454. 455. 456. 457. 458. 459. 460. 461. 462. 463. 464. 465. 466. 467. 468.
Кошутић Гојко Кошутић Давида Ђуро Кошутић Николе Јован Кривошија Паје Мићо Кртинић Саве Ђурађ Кртинић Николе Илија Кртинић Дане Милош Мандић Јована Илија Обрадовић Јове Никола Обрадовић Илије Ђуро Обрадовић Илије Стево Обрадовић Малете Раде Обрадовић Стевана Јован Радаковић Мане Радаковић Раде Миле Радаковић Стеве Миле Саватовић Марка Јован Саватовић Миле Јован Саватовић Дмитра Мићо Саватовић Марка Зекан Ћалић Стевана Раде Чубрило Л. Шпиро Чубрило М. Миле Чутурило Илије Душан
417 Срби Грачаца побијени од усташа, Немаца и комуниста ван Грачаца 469. 470. 471. 472. 473. 474. 475. 476. 477. 478.
Болта Ћ. Милан, у Србији Болта М. Душан, у Србији Болта М. Андрија, Вучковић П. Мирко, Краљево Вучковић П. Никола, Загреб Гаћеша Ђ. Душан, Травник Гаћеша Боје Лука, Војнић Гушавац И. Стево, Травник Добрић Т. Миланко, Србија Дробац М. Симо, Б. Нови
479. 480. 481. 482. 483.
Дробац М. Миле, Писаровина Дробац Д. Јово, у Србији Дукић Никола, у Госпићу Дупор, ж. капетан, Београд Ђекић М. Миле, Копривница
484. 485. 486. 487. 488. 489. 490. 491. 492. 493. 494. 495. 496. 497.
Жутић М. Илија, Краљево Жутић М. Марко, Краљево Жутић Н. Раде, Београд Јакшић Сава, Нашице Јелача Дане Божо, Београд Јелача Ђуре Миле, Србија Кесић П. Мане, Мостар Кесић Миле Раде, Слатина Кесић Дане Симо, Краљево Кесић П. Никола, Србија Миљуш Боже Дане, Београд Станисављевић Раде, Кор. Тојагић В. Никола, Слатина Чича Раде Драган, Слатина
Срби из других крајева поклани у Грачацу 498. 499. 500. 501. 502. 503. 504. 505. 506. 507.
Врзић В. Ђуро из Брлога Вукадиновић Дане, Брлог Димић Данило, из Острвице Димић Д. Милан, Острвица Лалић Проко, из Коренице Лукић Д. Душан, В. Попина Лукић Т. Ђуро, В. Попина Лукић Спасе Миле Маричић И. Пајо, Отрић Новаковић М. Симо
508. 509. 510. 511. 512. 513. 514. 515. 516.
Новаковић Ђ. Максим Новковић Стевана Душан Раногојац Владимир Стојсављевић Шпире Глишо Торбица Вељко, Др. Папац Човић Васо, Срп. Морав. Шербеџија Б. Шпиро, Бунић Шербеџија Ш. Мирко Шкарић Бранко, Косињ
СРПКИЊЕ ИЗ ГРАЧАЦА ПОКЛАНЕ ОД УСТАША Баке, мајке, супруге и девојке Села: јужно, источно и северно око Грачаца 517. 518. 519. 520. 521. 522.
Брчин Душана Јела Брчин Душана Мира Брчин Душана Смиља Гаћеша Раде Сока Гаћеша Ђурђа Јека Гаћеша Миле Сока
523. Гаћеша Ђуре Пера 524. Гаћеша Ђуре Анка 525. Гаћеша Марка Јека 526. Добрић Раде Смиља 527. Добрић Раде Анка 528. Добрић Раде Љуба
418
529. 530. 531. 532. 533. 534. 535. 536. 537. 538. 539. 540. 541. 542. 543. 544. 545. 546. 547. 548. 549.
Добрић Павла Боја Дробац Смиљана Дукић Луке Милка Кесић Раде Боја Кесић С. Манда Ковачевић Миле Сава Контић Стана Контић Паје Боја Контић Милица Контић Ђуре Јелена-Јека Контић Боже Јелена Контић Ђуре Стана Кончар Јове Сара Кривокућа Ана Миоковић Стевана Марија Мрдаљ Николе Сава Остојић Миле Манда Рађеновић Милана Анка Рађеновић Јове Јека Рађеновић Петра Ђука Растовић Ана-Аница
550. 551. 552. 553. 554. 555. 556. 557. 558. 559. 560. 561. 562. 563. 564. 565. 566. 567. 568. 569.
Растовић Раде Јека Растовић Раде Сока Растовић Боже Бика Растовић Боже Милева Санадер Јове Јелена Совиљ Стевана Јека Станисављевић Љуба Станић Дакана Смиља Терзић Илије Јека Трбојевић Даје Јованка Ђеранић Сока Угрица-Мандић Даринка Цвјетковић Илије Милица Цвјетковић Јове Јека Цвјетковић Стевана Јека Цвјетковић Манојла Марија Чанковић Раде Марија Чанковић Симе Сава Чича Мане Мика Шербеџија Сока
Село Штикада, западно од Пантелића до Поткосе 570. 571. 572. 573. 574. 575. 576. 577. 578. 579. 580. 581. 582. 583. 584. 585. 586. 587. 588. 589. 590. 591.
Алагић Дане Милица Алагић Миле Милица Алагић Петра Анђелија Глеђа Перице Драгица Глеђа Максима Смиљана Глеђа Исе Стана Глеђа Лазе Љуба Глеђа Косте Ђука Драгосавац Боже Божица Драгосавац Боже Сока Драгосавац Милана Марија Дрезгић Стевана Дмитра Дрезгић Петра Марија Дрезгић Јове Милка Дрезгић Марка Милка Дрезгић Илије Милица Дрезгић Марка Смиља Дрезгић Луке Стана Дупор Лазе Дева Дупор Луке Милка Дупор Петра Дева Ђекић Николе Марија
592. 593. 594. 595. 596. 597. 598. 599. 600. 601. 602. 603. 604. 605. 606. 607. 608. 609. 610. 611. 612. 613.
Ђекић Божине Пера Ђекић Максима Сава Жутић Обрада Марија Жутић Раде Милка Жутић Николе Пера Жутић Николе Сока Зубовић Стеве Јелена Зубовић Стеве Босиљка Зубовић Николе Јелица Зубовић Боже Марта Јакшић Дане Пера Јакшић Илије Босиљка Кончар Ђуре Савка Косић Саве Боја Косић Саве Беба Косић Дане Марија Косић Николе Смиља Кривокућа Марка Анка Кривокућа Мане Цука Кривокућа Миле Јека Кривокућа Миле Милица Кривокућа Миле Милка
419
614. 615. 616. 617. 618. 619. 620. 621. 622. 623. 624. 625. 626. 627. 628. 629. 630. 631. 632. 633. 634.
Кривокућа Јована Милица Кривокућа Стеве Смиља Кривокућа Петра Сара Кривокућа Паје Смиља Кривокућа Паје Сара Кривокућа Богдана Сава Лончар Томе Боја Лујић Дане Анка Лујић Стевана Јека Лујић Илије Марица Лујић Луке Марта Лујић Дане Сава Лујић Манојла Сава Матијевић Луке Пера Орељ Марка Јека Орељ Петра Милка Орељ Николе Смиљана Пантелић Саве Љубица Пантелић Максима Милица Пантелић Раде Милица Пантелић Саве Невенка
635. 636. 637. 638. 639. 640. 641. 642. 643. 644. 645. 646. 647. 648.
Пантелић Петра Сара Пантелић Луке Сока Рајчевић Саве Милка Рајчевић Саве Невенка Суша Илије Анка Суша Ђуре Боја Суша Павла Боја Суша Луке Јека Суша Петра Јека Суша Јове Јелена Суша Милана Марија Суша Обрада Марија Суша Ђуре Милка Суша Јове Милка
649. 650. 651. 652. 653. 654. 655.
Суша Раде Милица Суша Николе Пера Суша Смиљана Чича Лазе Јека Чича Јове Смиљана Чича Дане Љубица Чича Марија
Села око Брувна 656. 657. 658. 659. 660. 661. 662.
Бркљач Марија Бркљач Јове Мара Дукић Дане Боја Дукић Дане Дева Дукић Раде Пера Кртинић Мане Анђелија Обрадовић Раде Анка
663. 664. 665. 666. 667. 668. 669.
Обрадовић Миле Марија Обрадовић Јована Анка Обрадовић Миле Нада Петровић Симе Боја Радаковић Станка Марија Саватовић Ђука Чубрило Миле Ђука
СРПСКИ ПОДМЛАДАК ГРАЧАЦА-ЂАЦИ И ДЕЦА ОД 1-15 ГОДИНА - ГЕНОЦИДНО ПОБИЈЕНИ ОД УСТАША 670. 671. 672. 673. 674. 675.
Гаћеша Марка Љуба, 4 год. Глеђа Лазе Марија, 15 г. Глеђа Лазе Душан, 13 г. Глеђа Лазе Милица, 12 г. Глеђа Лазе Јела, 11 г. Глеђа Лазе Сава, 7 г.
676. 677. 678. 679. 680. 681.
Глеђа Косте Миле, 5 г. Глеђа Јове Марија, 7 г. Глеђа Петра Никола, 7 г. Глеђа Ђуре Ненад, 3 г. Глеђа Ђуре Предраг, 2 г. Глеђа Перице Бошко, 8 г.
420
682. 683. 684. 685. 686. 687. 688. 689. 690. 691. 692. 693. 694. 695. 696. 697. 698. 699. 700. 701. 702. 703. 704. 705. 706. 707. 708. 709. 710. 711. 712. 713. 714. 715. 716. 717. 718. 719. 720. 721. 722. 723. 724. 725. 726. 727.
Глеђа Петра Софија, 5 г. Драгосавац М. Никола, 10 г. Драгосавац М. Анка, 7 г. Драгосавац М. Јела, 4 г. Дрезгић Петра Љуба, 3 г. Дрезгић Богдана Милица, 9 г. Дрезгић Богдана Миле, 7 г. Дрезгић Богдана Милка, 5 г. Дрезгић Богдана Сава, 3 г. Дрезгић Мане Сока, 15 г. Дрезгић Мане Дане, 14 г. Дрезгић Мане Марија, 12 г. Дрезгић Мане Радивој, 10 г. Дрезгић Мане Вида, 7 г. Дрезгић Раде Јово, 12 г. Дрезгић Николе Анка, 7 г. Дрезгић Луке Радојка, 1 г. Дрезгић Дане Софија, 16 г. Дрезгић Дане Сава, 14 г. Дрезгић Дане Миле, 13 г. Дрезгић Дане Стана, 7 г. Дрезгић Дане Петар, 4 г. Дупор Стевана Милица, 13 г. Дупор Стевана Боја, 7 г. Дупор Стевана Марија, 4 г. Дупор Стевана Радојка, 2 г. Ђекић Васе Сока, 14 г. Ђекић Раде Нада, 7 г. Ђекић Раде Даница, 1 г. Ђекић Петра Душан, 2 г. Зубовић Р. Десанка, 11 г. Зубовић Раде Драган, 7 г. Јакшић Дане Милан, 13 г. Јакшић Дане Никола, 13 г. Јелача Петра Ђорђе, 1 г. Кошутић Илије Стево, 8 г. Кошутић Илије Даница, 1 г. Кривокућа Богд. Анка, 5 г. Кривокућа Богд. Милева, 3 г. Кривокућа Богд. Јово, 1 г. Кривокућа Н. Милан, 14 г. Кривокућа Н. Љубица, 13 г. Кривокућа Н. Даринка, 11 г. Кровокућа Н. Зорка, 8 г. Кривокућа Н. Војо, 6 г. Кривокућа Н. Стеван, 3 г.
728. 729. 730. 731. 732. 733. 734. 735. 736. 737. 738. 739. 740. 741. 742. 743. 744. 745. 746. 747. 748. 749. 750. 751. 752. 753. 754. 755. 756. 757. 758. 759. 760. 761. 762. 763. 764. 765. 766. 767. 768. 769. 770. 771. 772. 773.
Кривокућа Н. Бошко, 1 г. Кривокућа Гојка Анка, 5 г. Кривокућа Миле Раде, 4 г. Кривокућа Миле Милица, 3 г. Кривокућа Миле Илија, 1 г. Кривокућа Стеве Дане, 13 г. Кривокућа Стеве Милка, 8 г. Кривокућа Јове Јово, 14 г. Кривокућа Ј. Јованка, 11 г. Лончар Миле Ђуро, 12 г. Лончар Миле Дане, 9 г. Лујић Илије Марија, 2 г. Лујић Миле Милева, 13 г. Лујић Миле Станка, 9 г. Лујић Миле Софија, 6 г. Матијевић Н. Милица, 1 г. Опалић Ђуре Илија, 12 г. Орељ Марка Милорад, 6 г. Орељ Марка Милица, 4 г. Орељ Петра Миле, 3 г. Орељ Петра Борка, 1 г. Орељ Раде Борка, 1 г. Орељ Марка Јека, 10 г. Радаковић Д. Никола, 14 г. Растовић Луке Нада, 4 г. Растовић Л. Радојка, 1 г. Растовић Луке Милош, 1 г. Лончар Љубе Ђуро, 12 г. Суша Јове Анђелка, 3 г. Суша Јове Бошко, 10 г. Суша Јове Марко, 5 г. Суша Милана Даница, 13 г. Суша Милана Милош, 11 г. Суша Милана Милан, 9 г. Суша Милана Богдан, 5 г. Суша Милана Драган, 4 г. Суша Обрада Дара, 13 г. Суша Обрада Милева, 8 г. Суша Обрада Чедо, 2 г. Суша Боже Милева, 11 г. Суша Боже Зорка, 8 г. Суша Боже Јованка, 2 г. Суша Боже Милан, 1 г. Суша Владе Пера, 15 г. Суша Владе Марија, 6 г. Суша Николе Јово, 5 г.
421
774. 775. 776. 777. 778. 779.
Суша Николе Бошко, 1 г. Суша Илије Сава, 8 г. Суша Илије Раде, 6 г. Суша Илије Никола, 5 г. Трбојевић Даје, Боја, Трбојевић Даје Радојка,
780. 781. 782. 783. 784. 785.
Цвјетковић М Стево, 3 г. Цвјетковић С. Милева, 1 г. Чича Дане Милан, 14 г. Чича Миле Марија, 10 г. Чича Мане Милан, 13 г. Чанковић Р. Радојка, 8 г.
ПАЛИ ЧЕТНИЦИ ГРАЧАЧКЕ БРИГАДЕ Погинули у борбама, побијени-стрељани од комунистичке партије и партизанске команде и од окупатора, погинули несрећним случајем, нестали у рату и побијени од нове власти после рата 1. чета, село Дојићи и засеоци 786. 787. 788. 789. 790. 791. 792. 793. 794. 795. 796. 797. 798. 799. 800. 801. 802. 803. 804. 805. 806. 807. 808. 809. 810. 811. 812. 813. 814.
Гаћеша Богдана Мићо, утопио се у Корани 13.12.1944 Гаћеша Лазо, лугар, убијен после рата Гаћеша Мане Јово, погинуо несрећним случајем 5.3.1943 Дробац М. Илија, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Дробац М. Дане, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Дробац М. Милош, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Дробац Ђ. Илија, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Дробац С. Дане, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Дробац Д. Марко, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Дробац Д. Милорад, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Дробац Ј. Владе, погинуо 24.10.1942 у Грачацу Дробац Д. Милан-„Гошић”, погинуо 8.12.1942 у с. Враце Дробац И. Ђуро-„Ђурко” умро од тифуса 14.8.1943 Дробац Ј. Мане, умро у Велебиту 1.9.1943 Дробац Раде, иследник бригаде стрељан после рата Дукић Ј. Радован, погинуо од мина 5.3.1945 у Словенији Дучић Милош, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Ишпировић Ђ. Милан, убила га Озна после рата Контић Боже Никола, погинуо у Велебиту 27.3.1943 Мажибрада Саватије, монах, убили га парт. 29.10.1942 Мандић Милоша Бошко, погинуо 28.8.1944 у Грачацу Мандић Дане Лазар-„Брацо”, нестао у Босни 1944 Миљуш Никола, кројач, убијен после рата Миоковић Миле Обрад, погинуо 8.12.1942 у с. Враце Миоковић Ицана Перица, убијен после рата Мирчета Буде Марко, погинуо од мина 5.3.1945 у Слов. Радаковић Ђуро, убили га партизани 22.4.1942 у Брувну Радаковић И. Стеван, убили га партизани 24.10.1942 Радаковић Д. Никола, убили га партизани 24.10.1942
422
815. 816. 817. 818. 819.
Самарџија М. Ђуро, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Станисављевић Р. Дане, убили га партизани 24.10.1942 Станисављевић Н. Урош, убили га партизани 29.10.1942 Станисављевић Т. Богдан, убили га партизани 24.10.1942 Станисављевић Т. Ђуро, убили га партизани 24.10.1942
820. 821. 822. 823. 824. 825. 826. 827. 828. 829. 830. 831. 832. 833. 834. 835. 836. 837. 838. 839.
Станисављевић Мане Милан, убили га партизани 24.10.1942 Станисављевић Т. Дане-„Жицар”, убили га парт. 24.10.1942. Станисављевић Ђ. Мићо, убили га партизани 24.10.1942 Станисавевић Д. Мане, погинуо 15.1.1943 у Грачацу Станисављевић Богде Мићо, погинуо 27.3.1943 у Велебиту Станисављевић Раде Ђуро, погинуо 27.3.1943 у Велебиту Станисављевић Д. Милош, погинуо од мине 4.5.1944 Станић Аврама Миле, убили га партизани 24.10.1942 Терзић Раде Миле, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Терзић Васе Ђуро, погинуо 16.4.1944 у селу Грабу Терзић Ђ. Раде, погинуо несрећом 26.7.1942. у с. Штикада Трбојевић Дмитра Јово, убили га парт. 24.10.1942 у Брувну Трбојевић Ј. Милан, убили га партизани 24.10.1942 у Брувну Трбојевић Гојка Лука, убили га парт. 24.10.1942 у Брувну Трбојевић С. Миле погинуо 24.10.1942 у селу Дојићи Трбојевић С. Дајо, убијен у Костајници 12.12.1944 Цвјетковић С. Никола, убили га Италијани у сеп. 1941 Цвјетковић Боје Никола, убили га Италијани у сеп. 1941 Цвјетковић Лазе Миле, погинуо 24.10.1942 у Грачацу Вебер Мирко, погинуо несрећом у Обровцу у јануару 1944 2. чета, село Граб
840. 841. 842. 843. 844. 845. 846. 847. 848. 849. 850. 851. 852. 853. 854. 855. 856. 857.
Веселиновић Тодор, стрељали га партизани 24.10.1942 Дробац Томе Дмитар, убиле га усташе 12.12.1944 Иванчевић Л. Урош, стрељан у Грачацу после рата Јакшић Ђукана Душан, погинуо 24.10.1942 у селу Грабу Јакшић Ђукана Никола, стрељали га партизани 24.10.1942 Јелача И. Петар, заклали га партизани 24.10.1942 Јерковић Дане Ђорђе, погинуо 16.5.1944 у селу Грабу Јерковић Дане Радослав, умро у дец. 1944 у Бихаћу Јерковић Дане Марко, погинуо 5.3.1945 у Словенији Јерковић Петра Ђорђе, погинуо 16.5.1944 у селу Грабу Јерковић М. Петар-,,Шуле”, погинуо 3.7.1944 у с. Грабу Јерковић С. Раде-„Љаља” погинуо 3.7.1944 у с. Грабу Јованчевић Обрад, стрељан после рата у Грачацу Кесић Саве Дане, погинуо 7.4.1943 у Велебиту Кесић Петра Богдан, погинуо 30.4.1945 у Горици Кесић Петра Милан, умро у јуну 1945 у Италији Комозец Никола, Дал. убили га партизани 24.10.1942 Прлина М. Миле „Босица”, погинуо несрећом 14.4.1944
423
858. 859. 860. 861. 862. 863. 864. 865. 866. 867. 868.
Прлина С. Лазо, погинуо несрећом 23.10.1944 Радусин П. Миле-„Обилић” убили га партизани 24.10.1942 Радусин Петра Ђуро, умро у селу Грабу 1942 Радусин Д. Сава-„Јежићев” умро у селу Грабу 1944 Санадер Николе Милан, умро 14.1.1943 у селу Грабу Санадер Николе Марко, стрељан после рата у Грачацу Санадер Илије Миле, погинуо 28.8.1943 од бомбе Терзић јанка Миле, стрељан после рата у Грачацу Тојагић Дане Васо, убили га партизани 24.10.1942 Тојагић Дане Јован, Убили га партизани 24.10.1942 Цвијановић М. Дане, заклали га партизани 24.10.1942 3. чета, село Вучипоље
869. 870. 871. 872. 873. 874. 875. 876. 877. 878. 879. 880. 881. 882. 883. 884. 885. 886. 887. 888. 889. 890. 891. 892. 893. 894. 895. 896. 897. 898. 899. 900. 901.
Дробац, Ј. Стево „Ћева”, погинуо 7.1.1944 Дробац Ј. Миле „Мићи” убили га партизани 7.1.1944 Јакшић Лазе Лазо, убили га партизани 24.10.1942 Јакшић Миле Петар, погинуо 19.12.1943 на Вучјем врху Кесић Дане Ђурађ, погинуо 1.6.1943 у Велебиту Кесић Петра Миле, погинуо 3.7.1943 на Бендеру Кесић Лазе Никола, погинуо 28.8.1944 у с. Вучипољу Кесић С. Миле-„Рус” погинуо 28.8.1944 у с. Вучипољу Кесић Илије Миле, погинуо несрећом 23.5.1942 у Крупи Кесић Миле Ђуро, погинуо 17.7.1943 у Жегару Кесић Илије Стеван, умро 7.7.1943 у Жегару, Дал. Кесић Ђуро „Златоња”, стрељан у Грачацу после рата Косић Миле Богдан, погинуо, ранио се 22.8.1942 Марчетић Ђ. Симо из 2. бригаде, убијен после рата Радусин И. Никола погинуо 7.7.1942 у пољу Губавчеву Радусин Николе Лазо, погинуо 28.1.1943 у Србу Радусин Ђуре Раде, погинуо 3.7.1943 на Бенедеру Радусин Ђуре Томо „Шавер”, погинуо од грома 4.1.1943 Радусин Лазе Никола, погинуо несрећом 12.5.1943 Радусин Николе Мићо, погинуо 17.7.1943 у Жегару Радусин Ђуро „Арамбаша” стрељан после рата у Грачацу Радусин Стево, стрељан после рата у Грачацу Радусин Р. Божо, стрељан после рата у Грачацу Санадер Дане Никола, погинуо 27.10.1942 на Пикету Терзић Л. Илија, рањен у борби 29.3.1943 убио се Терзић Илија „Басарић”, стрељан после рата у Грачацу Тојагић Васе Душан, погинуо 24.8.1943 под Козјаком Чича Раде Стево, стрељали га партизани 19.12.1942 Чича Раде Јово, стрељали га партизани 19.12.1942 Чича Раде Илија, стрељали га партизани 19.12.1942 Чича Саве Јово, стрељали га партизани 19.12.1942 Чича Саве Илија, стрељали га партизани 19.12.1942 Чича Ђуре Раде, погинуо 27.7.1942 у Дубоком Долу
424
4.чета, северна села око Грачаца 902. 903. 904. 905. 906. 907. 908. 909. 910. 911. 912. 913. 914. 915. 916. 917. 918. 919. 920. 921. 922. 923. 924. 925. 926. 927. 928. 929. 930. 931. 932. 933.
Бањанин Томе Никола, погинуо 24.10.1942 у својој кући Бањанин Николе Никола, погинуо 24.10.1942 у својој кући Бањанин Николе Јанко, нестао у сеп. 1943 у Далмацији Бањанин Андрије Раде, погинуо 24.10.1942 у Грачацу Брчин Давида Никола, погинуо 15.1.1943 у Грачацу Брчин Давида Мићо, погинуо 2.1.1944 у Грачацу Брчин Јове Сава, стрељали га партизани 15.1.1943 Брчин Лука-„Лујо” заклали га партизани у октобру 1944 Дробац Божо, погинуо 24.10.1942 у Грачацу Ђекић Владе Обрад, погинуо од бомбе 24.11.1944 Жутић Стеве Марко, убили га партизани 16.9.1944 Контић Мане Бранко, стрељан у Грачацу после рата Мунижаба Миле Драган, погинуо од гранате септ. 1944 Радаковић Миле Стево, нестао у јесен 1944 Растовић Николе Свето, убили га партизани у апр. 1942 Растовић Марка Никола, погинуо у нов. 1942 у Грачацу Растовић П. Божо, обесили га партизани у сеп. 1943 Стојсављевић Петар, убили га партизани 26.4.1942 Суша Станка Душан, погинуо 24.10.1942 у Грачацу Тинтор Петра Мићо, погинуо 24.10.1942 у Грачацу Тојагић Раде Јово, нестао рањен у апр. 1945, у Словенији Утвић Јове Јово, погинуо од бомбе 28.8.1943 Утвић Јове Раде, погинуо од бомбе 28.8.1943 Цвјетковић Ђуре Ђуро, убили га партизани у апр. 1942 Цвјетковић Манде Никола, погинуо 24.10.1942 у Грачацу Цвјетковић Перана Пајо, убили га Италијани, у сеп. 1941 Цвјетковић Томе Драган, убили га Италијани 1942 Цвјетковић Дмитар „Тамбур” погинуо 30.8.1944 у Грачацу Цвјетковић Душана Душан, погинуо несрећ. случ. 11.10.1944 Цвјетковић И. Душан, омладинац, погинуо од бомбе, окт. 1944 Цвјетковић Милана Томо, погинуо 5.3.1945 у Словенији Цвјетковић Перана Дане, стрељан после рата у Грачацу 5. чета, села: Кијани, Дерингај и Томингај
934. 935. 936. 937. 938. 939. 940. 941. 942.
Вучковић Петра Миле, стрељали га партизани у априлу 1942 Вучковић Миле Раде, стрељали га партизани у јан. 1944 Вучковић Боже Симо, убили га Немци 5.9.1944 Добрић Лазе Павле, убили га партизани 6.8.1942 Добрић Раде Илија, погинуо несрећ. случ. у јуну 1944 Добрић Дане Гојко, погинуо у априлу 1945 у Словенији Дошен Душан, нестао у септ. 1944, рањен у борби Жутић Раде Лука, умро од тифуса, у јулу 1943, у Дал. Зорић Томо, стрељан после рата у Грачацу
425
943. 944. 945. 946. 947. 948. 949. 950. 951. 952. 953. 954. 955. 956. 957. 958. 959. 960. 961. 962.
Инђић Никола, стрељали га партизани у апр. 1942 Јелача Луке Ђуро, погинуо 30.8.1944 у Грачацу Јелача Ђуре Стево, погинуо 3.7.1943 на Бендеру Кесић Миле Петар, погинуо 15.10.1942 у Кијанима Кесић Дане Никола, погинуо 15.10.1942 у Кијанима Кесић Марка Јово, погинуо 5.3.1945 у Словенији Кесић Ђуре Јово, погинуо од мине 8.9.1944 у Грачацу Колунџић Раде Петар, погинуо 8.12.1942 у селу Враце Мандић Д. Божо, убили га партизани у јулу 1942 Мандић Раде, убили га партизани у јулу 1942 у Брувну Мандић Милован, убили га партизани 15.8.1942 у Брувну Мандић Миле „Роман” убили га партизани у мају 1943 Мандић И. Јово „Секула” погинуо несрећом у мају 1943 Мандић Миле, убили га Немци у септембру 1943 Миловановић С. Илија, убили га партизани 20.9.1942 Миљуш Боже Јово, убили га партизани у априлу 1942 Седлан Раде Јово, погинуо 27.7.1943 у Жегару Седлан Раде Љубо, умро од тифуса у августу 1943 Седлан Раде Миле, убијен после рата Седлан Ииле Никола, погинуо 11.10.1944 несрећ. случајем 6. чета, села: Главица Ђекић, Штикада и Враце
963. 964. 965. 966. 967. 968. 969. 970. 971. 972. 973. 974. 975. 976. 977. 978. 979. 980. 981. 982. 983. 984. 985.
Алагић Николе Ковиљко, умро од тифуса у јулу 1943 Гаћеша Дане Ђуро, погинуо 29.3.1943 у Крупи Гаћеша М. Раде „Радман”, погинуо 4.4.1943 код Жегара Гаћеша Лазе Илија, погинуо од мине 13.11.1944 Гњатовић Дане Ђуро, убили га партизани 15.6.1942 Гњатовић Ђуре Миле, погинуо 5.3.1945 у Словенији Гњатовић Ђуре Дане, изнурен умро у рукама Озне 1946 Ђекић Ђуре Мане, стрељали га партизани у дец. 1942 Ђекић Мане Ђуро, стрељали га партизани у дец. 1942 Ђекић Јове Душан, погинуо 15.1.1943 у својој кући Ђекић Миле Мићо „Црни” погинуо 4.4.1943 у Далмацији Ђекић Јове Мићо „Кожица”, погинуо 24.9.1944 у Штикади Ђекић Томе Илија, погинуо 24.9.1944 у селу Штикада Ђекић Давида Илија погинуо 24.9.1944 у селу Штикада Ђекић Саве Томо, умро 4.1.1944 у селу Главица Ђекић Милан „Миланчић”, стрељан после рата у Грачацу Ђекић Милана Владе, стрељан после рата у Грачацу Ђекић Пајо, стрељан после рата у Грачацу Зубовић Раде, убио се при заробљавању после рата Медаковић Ђуре Мишо, ухваћен и стрељан после рата Медаковић Ђуре Иарко, изнурен умро у рукама Озне 1946 Пантелић Николе Раде, погинуо 24.10.1942, Букови врх Пањевић Саве Славко, погинуо 12.4.1944 у Штикади
426
986. Рађеновић М. Милош „Мића", погинуо 15.7.1943 у Велебиту 987. Рађеновић Миће Душан, стрељан после рата у Грачацу 988. Суша Илија, убили га партизани 15.6.1942 у Брувну Са територије 7. чете, Брувно-Мазин 989. 990. 991. 992. 993. 994. 995. 996. 997. 998. 999. 1000. 1001. 1002. 1003. 1004. 1005. 1006. 1007. 1008. 1009. 1010. 1011. 1012. 1013. 1014. 1015. 1016. 1017. 1018. 1019. 1020. 1021. 1022. 1023. 1024. 1025. 1026. 1027. 1028.
Војновић Јован, убили га партизани 22.4.1942 у Брувну Гутеша М. Илија „Иљега” убили га партизани 22.4.1942 Гутеша П. Миле, убили га партизани у априлу 1942 Гутеша Т. Миле, убили га партизани у Грачацу Гутеша Р. Сава, убили га партизани у Грачацу Гутеша Илија, убили га партизани у Грачацу Гутеша Милан, убили га партизани у Грачацу Гутеша М. Никола, убили га партизани на Удбини Гутеша М. Дмитар, убили га партизани у Подлапачи Гутеша М. Душан, лугар убили га партизани у кући Гутеша Гено, убили га партизани на Кречани, Удбина Гутеша Вељко, убили га партизани на кречани, Удбина Даутовић Милан, убили га партизани у Крбавици Ђукић Милан, убили га партизани у његовој кући Зорић Никола,убили га партизани у Брувну Зорић Лука, убили га партизани у апр. 1942 у Брувну Илић Душан, убили га партизани у априпу 1942 у Брувну Ковачевић Стево, убили га парт. у априлу 1942 у Брувну Ковачевић Милан, убили га парт. у априлу 1942 у Брувну Ковачевић Мићо, убили га парт. у априлу 1942 у Брувну Ковачевић Никица, убили га парт. у апр. 1942 у Брувну Ковачевић Ђуро, убили га парт. у априлу 1942 у Брувну Ковачевић Раде, убили га парт. у априлу 1942 у Брувну Ковачевић Душан, убили га парт. у апр. 1942 у Брувну Крајиновић Петар, убили га партизани у Брувну Кртинић Дане, убили га партизани у Брувну Кртинић Стево, убили га парт. у апр. 1942 у Брувну Миљуш Љубо, убили га парт. у априлу 1942 у Брувну Мирковић С. Раде, убили га партизани у Крбавици Обрадовић Марко, убили га партизани 1942 у Брувну Обрадовић М. Дања, убили га парт. у Лаудовом Гају Обрадовић Н. Милан, убили га партизани у кући Обрадовић Дане, убили га партизани у Крбавици Обрадовић Стево, убили га партизани у Крбавици Обрадовић Гојко, убили га партизани у Крбавици Обрадовић Петар „Папо” погинуо 1944 у Каменском Обрадовић Мићо, да не буде заробљен, убио се Плећаш М. Јово, погинуо 17.4.1942 у селу Плећаши Плећаш М. Никола, убили га партизани у Лаудовом Гају Плећаш М. Дане, убили га партизани у Лаудовом Гају
427
1029. 1030. 1031. 1032. 1033. 1034. 1035. 1036. 1037. 1038. 1039. 1040.
Плећаш М. Марко, убили га партизани у Лаудовом Гају Плећаш Ј. Ђуро, убили га партизани у В. Попини Плећаш С. Миладин, погинуо 30.4.1945 у Горици Покрајац Дмитар, убили га партизани у Брувну Поповић Лука „Луне”, погинуо у априлу 1945 у Словен. Радаковић Н. Никола, убили га парт. у Лаудовом Гају Радаковић Петар, убили га партизани у Лаудовом Гају Радаковић Душан, убили га парт. у Лаудовом Гају Саватовић Милан, убили га партизани у Крбавици Чубрило Ш. Илија, убили га парт. у априлу 1942 у Брувну Чубрило Ш. Душан, убили га парт. у апр. 1942 у Брувну Чубрило М. Илија, сајџија, убили га парт. 1942 у Брувну
СРПКИЊЕ ГРАЧАЦА, БАКЕ, МАЈКЕ И ДЕВОЈКЕ стрељане од партизана и погинуле у рату 1041. Вучковић П. Сава, баба, стрељана у авг. 1942 у Подлапачи 1042. Гутеша С. Марија, погинула 3.12.1944 на Пађенима 1043. Гутеша С. Нада, девојка, погинула 3.12.1944 на Пађенима 1044. Гутеша Милица, стрељали је парт. у јулу 1942 у Брувну 1045. Ђекић Милана Милица, стрељали је парт. 22.12.1942, Враце 1046. Ђекић Јове Дева, погинула у кући 15.1.1943 1047. Жутић Марта, убили ја парт. бомбом 19.11.1942 1048. Јелача Л. Пера, баба, стрељали је парт. у јуну 1942, Брувно 1049. Јелача Миле Боја, погинула у окт. 1942 у с. Кијани 1050. Јелача Петра Милка, погинула 30.8.1944 у Грачацу 1051. Јерковић П. Сава, дев, стрељана 24.10.1942 у Брувну 1052. Кесић С. Зорка, девој. стрељана у јуну 1942 у Брувну 1053. Кесић Луке Мара, бацили је парт. у ватру у с. Вучипоље 1054. Мрдаљ Дара, девојка, убијена од партизана 1944 1055. Познић М. Милица, девој. стрељали је парт. у јулу 1942 1056. Прлина Луке Мара, девојка, стрељана после рата 1057. Суша Лује Нада, девојка, погинула 30.8.1944 у Грачацу 1058. Тинтор П. Дара, девојка, убили је парт. 24.10.1942 1059. Цвјетићанин А. Дара, девојка стрељана у мају 1942 у Брувну 1060. Цвјетковић В. Сава, мајка, убили је парт. у кући 1942 1061. Цвјетковић Д. Милева, девојка, погинула 14.1.1943 1062. Чича Мане Анка, погинула 16.11.1944 од бомбе 1063. Чубрило Марија, стрељали је парт. у јулу 1942, Брувно Четници одреда „Марић” погинули у саставу грачачке бригаде 1064. Грубор Јове Пајо, погинуо 29.3.1945 у Словенији 1065. Димић Симе Андрија, погинуо 5.3.1945 у Словенији
428
1066. 1067. 1068. 1069.
Драгишић Дане Јован, погинуо 5.3.1945 у Словенији Драгишић Владе Илија, погинуо 5.3.1945 у Словенији Драгишић Симе Андрија, погинуо 5.3.1945 у Словенији Јокић Г. Милан, умро у Трсту 29.1.1945
ЧЕТНИЦИ ГРАЧАЧКЕ БРИГАДЕ УМРЛИ У ИНОСТРАНСТВУ У ИТАЛИЈИ: Бањанин Н. Сава, Гушавац И. Дане, Дробац Ј. Стево „Србо”, Кесић Јово, Терзић Р. Никола. У ФРАНЦУСКОЈ: Јерковић Р. Петер, Кесић М. Никола „Јето”, Станић Дане „Дакан”, Чубрило Миле. У НЕМАЧКОЈ: Гаћеша Дане „Дакан”, Гутеша Сава, Кесић Л. Душан. У ЕНГЛЕСКОЈ: Бабић Јово, Блануша Дмитар, Блануша Богдан, Гвока Миле, Дробац М. Ђуро, Дробац Дане, Дробац Р. Илија, Ђекић Н. Јово „Кожица”, Жутић Јово „Јовуљ”, Јакшић Дане, Јелача Ј. Петар, Кесић Марко, Кесић Петар „Пера”, Кесић П. Јово „Јојан”, Ковачевић Гено, Мирчета Симо, Мунижаба Раде, Остојић Ђурађ, Пантелић М. Лука, Предовић Обрад, Радусин Љубиша, Радусин И. Божо, Рибар Мане, Станисављевић Ђуро „Ђуђа”, Станисављевић Никола „Брицо”, Станисављевић Тодор „Тоћан”. Терзић Дане „Дако”, Терзић С. Буде монах, Тојагић И. Миле „Мићан”, Цвјетковић Душан „Вушин”, Цвјетковић Богдан „Србић”. У ИНДОКИНИ: Станисављевић Ј. Лука. У АРГЕНТИНИ: Гаћеша Милан. У КАНАДИ: Дробац М. Владе „Гошић”, Санадер Л. Никола. У АМЕРИЦИ: Вуксановић Миливој мајор, Гаћеша Б. Раде, Гушавац И. Душан, Ђекић Илија „Тољи”, Јелача Л. Богдан, Радусин Вујадин, Цвјетковић С. Мићо „Цмиљић”, Самарџија М. Никола„Движац”. У АУСТРАЛИЈИ: Болта П. Тодор, Кесић С. Јово „Абез”, Кончар Мићо, Мирчета С. Милан, Плећаш М. Стево, Ракоци Брацо, Седлан Петар.
ВРБАС
Носи, српска реко, крв наших синова! Јер крваве реке свуд су наше међе; Мачеви убица сви су истог кова, Сад носи унуке куд носаше пређе. Прими крв нејачи у светле ти пене, Сто пута је за те и пре умирала; Да је не полочу погане хијене, Да не метну у њу отрова и кала.
Носи мора крви да их не покраду, Носи, реко српска, крв невиних жртви; Радосне победе хероји нам даду, Али страшну правду извојују мртви. Јован Дучић
429
XIV
НА ПУТУ ВАН ОТАЏБИНЕ Драматично повлачење из Грачаца Крајем 1944 ближио се своме крају II светски рат. У Југославију су преко Румуније и Бугарске ушле совјетске трупе и 20 октобра устоличиле у Београду Тита и КПЈ на власт. То се назвало „ослобођењем”! У ствари, то је била смена окупаторске нацистичке окупације са комунистичком владавином, а народ је и даље остао без слободе. Совјетске трупе су ушле у Југославију без сагласности влада Западних Савезника, а Совјети су то оправдали потребним „војним стратегијским заокретом, ради избацивања немачких трупа”. Да би оне што пре ушле у нашу земљу, Тито је кријући од Енглеза одлетео из своје пећине са острва Виса у Москву половином септембра, захтевајући од Стаљина што бржи њихов улазак. То је био политички маневар, да се престоница Београд што пре заузме и преда у руке комунистима, јер су четничке снаге у Србији биле толико јаке, да их партизани никада неби могли покренути ни победити без совјетске помоћи. Под 1. септембром 1944, Дража Михаиловић је објавио општу мобилизацију народне војске за коначну борбу против окупатора, и у самој Србији је могао подићи 500.000 војника. Пошто су совјетске трупе ометале четнике у Србији у борби против окупатора-Немаца, заробљавале их, разоружавале и предавале партизанима, и одводиле у Русију у ропство, то је Врховна Команда, и главнина четничких јединица, била принуђена да напусти Србију и крене у Источну Босну, у коме правцу ће доцније кренути херцеговачке и црногорске четничке јединице. Иста ратна ситуација је снашла и јединице ДЧД, које ће нешто доцније морати напустити своју територију, јер су се партизани наоружавали модерним енглеским оружјем на Вису и другим острвима и спремали се за коначан удар на четнике на Тромеђи. У тој ситуацији и у духу општег плана и инструкције Врховне Команде ЈВУО, и јединице ДЧД су требале да крену у правцу Босне, у састав тамошњих јединица. По томе плану су све четири бригаде 1. Личког корпуса добиле наређење из штаба дивизије, да крену са својих положаја на одређену концентрацијску територију, на ужи део Тромеђе, северно од Книна, на пределе: Растичево, Прибудић, Плавно. По томе наређењу је 1. грачачка бригада кренула 11 новембра 1944 са свога терена и преко Малована и Отрића стигла у Растичево и Прљево изнад Зрмање. Ово је био први озбиљни покрет на даљи марш. Из Грачаца је кренула огромна снага бригаде, око 600 бораца, са којима је кренуо и велики број народа, жена, девојака и старијих људи. Упркос неповољним приликама, морал код четника је био на висини, јер је сваки од њих био свестан, да се борба против комунизма за слободу
430
народа и отаџбине, мора водити до краја и победе, на овом или оном месту. Напуштање своје територије, родног краја а затим и отаџбине, сматрано је светим ратом за високе идеале слободе, па је свака патња и пала жртва на томе путу била оправдана. Такође, поред свих слутњи и сумњи за претстојећу будућност и непожељни исход рата, четници су још увек у то време веровали и логичним разумом сматрали, да ће велики Западни Савезници исправити своју политичку грешку према њима и народу југославије, и да ће на крају бити у стању, да нађу повољно решење за малу Југославију, истргану и измучену комунистичком револуцијом, усташким покољем и туђинском окупацијом. Рачунали су да ће ови Савезници, по логици рата и по својој одговорности, дати оно основно право грађанима Југославије, да слободно и својом вољом одлуче о својој судбини и о избору облика своје владавине без ичијег притиска, јер је то био циљ рата, отпора нацифашизму и садржај Атланске Повеље. Ако не учине то, онда су четници сматрали, да ће Савезници, предајући бесправно Југославију у комунистичке руке, поставити услов Титу и КПЈ, да прекину грађански рат, и да им неће дозволити да изврше злочин и масакр над својим политичким противницима и недужним народом. Тим мислима и одлучним настављањем борбе за самоодржање, четници су напуштали једну своју територију, да би продужили борбом на другој. У току неколико дана боравка на положајима на Растичеву и Прљеву, више старешине су претресле план покрета за Босну и закључили, да би тај марш био врло тежак и уз велике губитке, обзиром на терен и комунистичке снаге. Тога једног дана је прошао кроз наше јединице за штаб дивизије на далматинском Косову професор Станко Драгосављевић. Убрзо је у штабу дивизије донета одлука да се покрет за Босну одлаже и грачачка бригада се по наређењу вратила 14 новембра на своје првобитне положаје око Грачаца. Четврта бригада је тада такође била напустила Доњи Лапац и кренула на одређену концентрацијску територију и на путу према Србу сукобила се са партизанским јединицама, одакле се и она повратила на своје положаје, услед одлагања марша. Тада, одлагањем марша за Босну, штаб дивизије није донео никакву званичну одлуку, бар није је саопштио, о ма каквом другом правцу кретања и поновног напуштања територије. Међутим, после је приватно и не званично било речи да би услови за следеће отступање, по препоруци професора Драгосављевића и поруци војводе Добросава Јевђевића из хрватског Приморја, били бољи преко Лике за словеначко Приморје, одакле би се борба продужила и био ближи додир са савезничком војском. Премда су грачачка бригада и њен народ навикли на многе борбе, збегове, покрете и маршеве у току рата, нема сумње, да је овај њен повратак на своје једанпут напуштене положаје деловао врло негативно, како на народ тако и на четнике. Овај случај повратка и они који ће се десити до другог напуштања Грачаца, бацили су сенку на далековидост и војничку способност штаба ДЧД када су у питању
431
веће одлуке и важнији ратни планови. Војничка и политичка ратна ситуација у односу на Југославију у то време, посебно на четнике, била је врло јасна, а уз то, комунистичке јединице до зуба наоружане модерним енглеским оружјем нагомилавале су се на југу, па је требало тражити пут и излаз из таквог насталог стања, без чекања, поготово када су наше јединице из Србије већ биле одавно на маршу и прешле у Босну. Покретом 4. бригаде 1. Личког корпуса из Доњег Лапца и стизањем 1. бригаде из Грачаца 11 новембра по наређењу на концентрацијску територију, на границу Лике и Далмације, приметили смо да босанске и далматинске јединице ДЧД у околини Книна, нису тада биле ни у почетној припреми за покрет. Зато ће време и догађаји у следеће две три недеље дана показати да је цела Динарска дивизија требала у новембру да напусти своју територију и да крене на нове терене непосредно по поразу на Лозовцу, чиме би се избегао пораз и губитак људства на Пађенима почетком децембра, када би на пут кренула већа наша војна снага. Истина Бог, напуштање својих родних крајева и полазак у неизвесност, није била лака одлука. Тронедељни временски размак од повратка грачачке бригаде са првог отступања с Ристичева и Прљева, па до поновног напуштања Грачаца, 6. децембра 1944, био је врло тежак, дуг, неизвестан и судбоносан. Било је то време исчекивања, нестрпљења и неизвесности; време губљења морала и стицања врло погрешних закључака о општем стању рата и нашем положају, које су доносили у негативном и погрешном смислу не само одлични борци него и неке старешине; а ти закључци су могли да доведу до врло трагичних и кобних последица. За све то време од три недеље, Штаб ДЧД није упутио ни штабу 1. Личког корпуса ни штабу 1. грачачке бригаде ни једну једину инструкцију ни наређење, ни о времену ни о правцу ма каквог евентуалног отступања. За све то време није им упутио ма какво обавештење или распис било које врсте. Ово је деловало врло негативно и изазвало огорчење и озбиљну бригу код свих старешина и бораца грачачке бригаде, чија команда уопште није знала, а није знао ни штаб корпуса, шта се догађа на територији штаба дивизије и других јединица у околини Книна. Није знала шта да ради, јер наређење није стизало, а стање је било такво да је отступање било неминовно, било у коме правцу, и то такво, да ако се не крене што пре, катастрофа може да наступи сваког чоса пресецањем пута од стране непријатеља, који је својим све јачим снагама угрожавао. Због напред изложене ситуације, напуштање Грачаца и повлачење грачачке бригаде било је драматично. У првих пар дана децембра чула се из Далмације, преко Велебита, огромна повремена тутњава тешке артилерије, која се отуда никада раније није чула и остављала је утисак да се нешто ново догађа. Нисмо могли оценити шта би то могло бити, јер, као што је речено, никакви курири ни вести за три недеље нису нам стизали. Није се лако могло веровати да комунисти имају таква и толика тешка оруђа. Доцније смо сазнали, да је то био
432
напад 26 партизанске дивизије на четничке јединице далматинског и босанског корпуса, нападајући са тешким енглеским наоружањем на Жарговићу и Пађенима са правца Очестова и Радучића. Све ове појаве и околности из последње три недеље на грачачком терену, о којима говоримо, као што су: прво отступање у новембру и повратак натраг, не примање никаквих вести ни наређења из дивизије о даљем покрету, навала комуниста и свакодневне борбе, притисак комунистичке пропаганде, поразне вести радио Лондона чији је режисер била влада Тито-Шубашић, у земљи устоличена комунистичка власт и сеје нову смрт у народу, - сачињавали су општи вртлог и уносиле душевни немир међу народ и четнике, разне помисли и пометњу, што је очигледно указивало на штетне последице, које су се на једном делу и одразиле. Наиме, један део четника је дошао на помисао и претпоставке, па чак и до уверења, да су се то Савезници искрцали из Италије на далматинску обалу, око Сплита и Шибеника. Нагађали су, да би то могла бити њихова артилерија и долазили до закључка да би добро било не кретати са терена никуда, него „сачекати Савезника, јер је то крај рата”! Тада није било тешко поверовати у такву могућност. На несрећу, и народ из Далмације, који је долазио у додир са четницима северно далматинске бригаде, при Велебиту, доказивао је да је то стварно енгелска војска, „јер су је својим очима видели у енглеским униформама”. Истина је била, да су партизани 26 дивизије, искрцавши се са острва Виса, били у енглеској униформи, а међу њима је било и енглеских официра и војника стручњака за руковање артилеријом. У место искрцавања Савезника на далматинску обалу, о чему се говорило цело време рата, они су до зуба наоружали и искрцали политичку војску комунистичке партије Југославије и упутили је у борбу на четнике и убијање политичких противника. Ова помисао да су се Савезници искрцали, унеће забуну међу један део четника и имати утицај на њихову одлуку на повлачење, односно о останку на терену. Све би ово било отклоњено, да је Штаб дивизије послао бар једном ма какву информацију о стварном стању ради оријентације. Како се топовска пуцњава из Далмације тих дана чула и никакво наређење није стизало, а околности најозбиљније опомињале, да се грачачка територија мора да напусти услед нагомилавања партизана у непосредној близини, као и услед општег ратног стања, командант бригаде Јово Станисављевић, куражан као и увек, решио се лично на један врло ризичан потхват. Он је 4. децембра пред вече саопштио штабу бригаде да лично иде до Отрића, да установи шта се тамо догађа и зашто из дивизије нема наређења за покрет. У први сумрак упалио је свој мотор-бицикл и сам самцит одјурио преко Граба, Вучипоља и Малована у правцу Отрића, 20 км источно од Грачаца. То је био врло опасан пут и пролазна партизанска територија, Далмација-Лика. Сви смо се запрепастили његовом одлуком и у нашим очима био је јунак, па смо га у нашим мислима били отписали да ће на путу погинути. Стигавши до Сучевића, на 18-ом километру до пред сами Отрић стао
433
је мотором, ослушкивао и ништа није чуо, па се тога тренутка вратио натраг у Грачац. Тада су све четничке јединице босанског и далматинског корпуса са избеглицама, после борбе на Пађенима 2/3 децембра 1944, већ биле отступиле и са повлачењем прошле Отрић и Велику Попину и стигле 3. децембра увече у Срб а неке биле на путу према Лапцу. Грачачка бригада је била заборављена и отсечена. (О повлачењу босанских и далматинских јединица ДЧД види странице 287-300 књиге „Кроз крв, јауке и сузе” од Давида Дамјановића.) По повратку с пута, у току ноћи, Станисављевић је упознао команданта корпуса мајора Вуксановића о своме извиђању, који је тада био у Грачацу, и од њега енергично захтевао да за сутрадан сазове конференцију старешина, донесе одлуку и изда наређење 1. грачачкој бригади за покрет и хитно напуштање грачачке територије. Овај случај закашњења повлачења и изолације грачачке бригаде, чиме је била изложена смртној опасности да до последњег четника изгине, отсечена и од непријатеља опкољена, мора се подвући као класичан пример ратне грешке виших старешина, због које једна војска може да настрада. Јер, и поред проласка свих далматинских и босанских јединица ДЧД преко Отрића, који је у хоризонталној висини 20 км источно од Грачаца, нико није о овоме повлачењу обавестио грачачку Бригаду. Војни, нарочито ратни стручњаци знаду какве последице одговорности би повукао у регуларној ратној војсци један одговорни командант за такву грешку! Сутрадан, 5 децембра, командант корпуса је одржао конференцију старешина, на коју је позван и командант северно далматинске - велебитске бригаде, жандармеријски наредник и један од непоколебљивих бораца, Обрад Бијанко, јер је та бригада била теренски везана за грачачку бригаду и требала је да заједно с њом крене на пут. Конференција је била историјска, судбоносна и драматична. Командант 1. грачачке бригаде, Јово Станисављевић, изложио је своје извиђање прошле ноћи према Отрићу и захтевао напуштање грачачке територије одмах, без обзира што нема никаквог наређења из дивизије и без обзира што се не зна, да ли су босанско далматинске јединице у повлачењу или не! У противном, ако се не отступи према Великој Попини одмах, већ сутра може бити касно, пошто тај пут као једини излаз може бити затворен од наступајућих партизана, бригада опкољена и катастрофа неизбежна, доказивао је Станисављевић. Међутим, командант далматинске бригаде, Обрад Бијанко, имао је потпуно супротно мишљење. Био је против повлачења и напуштања терена и доказивао, да нам је дужност остати на својим положајима и борити се још неколико дана, „јер су се Енглези искрцали у Далмацију, треба их сачекати и тиме је ситуација решена, грађански рат завршен, те не треба никуда отступати”! Бијанко је овако своје образложење и писмено са својим потписом предао команданту 1. Личког корпуса. (Чини ми се, по сећању, да је ово Бијанково писмо прочитано на једном војничком скупу када смо стигли у Ћезену, у Италији.) Његово мишљење, макар колико да је било патриотско и идеалистичко, било је непромишљено и врло
434
лоше базирано и фатално, па је за њега и велики број четника који су с њим остали било катастрофално и трагично. Конференција је донела одлуку да се 1. бригада и штаб корпуса у току ноћи спреме и да напусте грачачку територију сутрадан, пре зоре 6 децембра 1944 правцем преко Вучипоља и Малована за Велику Попину, ради састава са осталим јединицама, за које се веровало да су морале бити у повлачењу. Из првог покрета од 11 новембра, када је из Грачаца кренуо велики број неборачког особља, жена, девојака и старијих људи, приметили смо и осетили, да би за њих овај други покрет и свакако дуги марш у незивесност - јер нисмо знали докле и куда тачно идемо, био врло тежак пут, па је овог пута команда бригаде, можда погрешно, препоручила да породице четника не крећу, изузев оних девојака које изричито желе да крену и које сматрају да им прети опасност од комуниста. После примљене наредбе команданта корпуса за покрет, тај дан, 5 децембра по подне, проведен је у брзој припреми за полазак, која је вршена на врат на нос и трајала све до касно у ноћ, даље од поноћи. Ретко је ко спавао. Неизвесност је парала душу народу, а сама журба за покрет „некуда” навлачила је црну слутњу, па се та психоза преносила и на четнике и неки се нашли пред дилемом шта да раде: „кренути или сачекати Савезнике”?! Курири штаба бригаде су одлазили од чете до чете у току ноћи и доносили мучне утиске. Морално стање код неких четника је било сада сасвим другачије од оног првог напуштања, када се кренуло са песмом. Појавило се колебање код појединаца и група четника и сумња да ли се и остале јединице повлаче, не знају ћи уопште да су тога тренутка све босанске и далматинске јединице већ биле у Србу и на домаку Лапца, што је износило 40-50 км удаљености од Грачаца. Било је прекаљених и првокласних четничких бораца и нижих старешина, нарочито из 3. чете „Горских Вукова”, који живи никада неби хтели доћи у руке комуниста, али су заговарали останак на терену, „јер ће Савезници стићи за који дан”! Њиховој намери да остану на терену ишла је у прилог чињеница, што штаб корпуса и штаб бригаде нису добили наређење за повлачење одозго, него су га донели самоинцијативно и инстиктивно по слуху и осећају тешког ратног стања и положаја. Све је ово војска приметила, па је на њу ова неодређеност деловала негативно и утицала на одлуку о повлачењу. Штаб бригаде није вршио притисак ни на једног четника, већ је препустио свакоме појединцу да лично одлучи, да ли да се повлачи са јединицом, јер је код четника све било базирано на доброј вољи. Још у току ноћи штаб бригаде је знао да велики број четника остаје, једни због неодлучности, а други због празне наде и варљиве претпоставке о доласку Савезника. Прве вести су стигле да у појединим четама остаје више од половине четника. Зборно место за покрет јединица бригаде из ближе грачачке околине, заказано је за 3 сата ујутро, 6. децембра 1944, на пољани поред куће Даке и Милића Дробца, засеок „Гошићи”, док 2. и 3. чета требају
435
да сачекају колону на путу испред својих села, Граба и Вучипоља. Кроз овај покрет српска историја се поновила. Ова одлука поласка четничке војске на далеки пут ван своје отаџбине и у неизвесност, потсећала је на историјски одлазак славне српске војске 1915 године на далеки пут, под притиском силног непријатеља, који земљу и народ поробљава, преко Албаније. И овај одлазак четничке војске је имао исти задатак, да се бори за слободу свога народа и да свету укаже на нанешену неправду. Примивши рапорт од команданта бригаде, постројеним јединицама одржао је кратак говор командант корпуса, објаснио ситуацију и нужност повлачења, а свештеник о. Доситеј Обрадовић очитао молитву и помолио се Богу за срећан пут и пролаз у току ноћи и даље до жељеног циља. До одређеног часа за покрет, све је било спремно и дуга колона, с комором, наједанпут је кренула, просто се отисла у ноћну тишину, у мрак. Бригада је овог тренутка напустила свој родни Грачац, после четири године борбе, остављајући позади себе своје фамилије, своја села и хиљаду својих сабораца и народа, палог по планинама, пољима и побијеног над јамама и понорима од троструког непријатеља. На путу испод села Граба прикључила се колони 2. чета, а онда изнад села Вучипоља, на Смрековачи, 3. чета. Ноћ је била мрка и хладна. На путу преко Смрековаче, између села Вучипоље и Маловама, командант бригаде је при застоју примио рапорте свих командира чета. Од 600 бораца који су први пут кренули 11 новембра, чији сам списак носио у торби, бригада је била преполовљена. Овим повлачењем, у грачачкој општини је остала огромна празнина, права пустош од људи, што ће остати трајна белешка и највећи протест у историји овог краја, да су стотине људи из једног места напустили своја огњишта због доласка комунизма на власт. Са четницима је пошло десетак девојака и жена: Сока Кесић, Милка Кесић, Софија Кесић, Зорка Кесић, Анка Мирчета, Сава Бањанин, Ана Брчин, Смиља Гаћеша, Ђуја Јелача, Олга Бањанин и Нада Ракоци са мајком и сестром. ПОКРЕТ ЧЕТНИКА Из Грачаца, Лика 6 децембра 1944 Авет смрти осећа се свуда,
Крст засија, из црнога мрака,
Од душмана и домаћих јуда,
На Светињи Чудотворца Марка
Што ј' остало треба да се спаси,
Да четнике благословом води,
Да се српско име не угаси.
Ка спасењу, миру и слободи.
Наређења на све стране лете,
Војска крену, нико незна куда,
Збор се сазва, скупише се чете,
Напушта се дом и родна груда,
Под Вепебит, склониште јунака,
Оста само дух, вера и нада,
Близу Цркве Светитеља Марка.
Вратиће се, нико незна када.
Ту командант службен рапорт прима,
Војску прате, на путу, без смене,
Кратак говор држи четницима,
Желе рода, пале браће сене
А калуђер, пун духовног миља,
И црвени, што за њима пузе,
Чудну војску с крстом благосиља.
Место цвећа, уздаси и сузе.
436 А сутра ће, из илуме и пуга, Навалити партизанска куга, Да вернике од неверних пучи, Да убија, затвара и мучи.
Миливоје Вуксановић
Колона је продужила под заштитом ноћи убрзаним маршем преко Малована, врло опасног предела и, пре Отрића и села Сучевићи, скренула у лево, уз брда, и у свануће изишла на гребен изнад села Шкундрићи, Новаковићи и Стојсављевићи у Великој Попини, спустивши се у село, где је имала застој и одмор. Ту смо нашли заштитницу четника 2. бригаде 1. Личког корпуса и од њих добили вести из прве руке о општем стању на овоме сектору, о борбама на Пађенима и јединицама далматинског и босанског корпуса, које су туда прошле као што је речено 3. децембра. Овде смо такође сазнали, да је у борби на Пађенима, поред осталих бораца и старешина, погинуо Начелник Штаба ДЧД, мајор Новак Мијовић и да је у отступању отсечен и остао војвода Бране Богуновић. (Ухваћен је у априлу 1945, затворен у Сплиту, где је извршио самоубиство.) Сазнали смо да је лакше рањен командант дивизије војвода Момчило Ђујић. Из Велике Попине колона је наставила пут преко поља, испод села Подљут, изишла на Србски кланац и преко Купирова стигла предвече у Срб, у село Нетека, код извора реке Уне, и ту преноћила прву ноћ, после пређених првих 40 км на великом маршу и претстојећем путу од 500 км који је водио ка Словенији и ван отаџбине. Док смо били на Великој Попини, извршено је тога јутра авионско бомбардовање Грачаца, свега 6 сати после нашег повлачења, не знајући да смо Грачац у току ноћи напустили. Слушали смо огромну детонацију авионских бомби. То су били авиони дати југословенској влади Ивана Шубашића, односно стављени на располагање КПЈ и њеном врховном партизанском Штабу, за борбу против четника и рушење српских градова. Ти исти авиони бомбардовали су Грачац за време партизанског напада на четнике на Велику Госпојину. Тога првог дана повлачења закључили смо, да је хитна одлука напуштања Грачаца била у последњем часу и једна од најсрећнијих у току рата. Моментални догађаји после нашег повлачења су доказали, да би закашњење само за неколико сати било трагично и отступање немогуће. Партизанске снаге из Далмације су запоселе Малован куда смо прошли пре неколико сати и опколиле Грачац, па би судбина грачачке бригаде била запечаћена и десио би се покољ као са оном четом у Радучу 1942. Зато је четницима Грачаца остало у трајном сећању драматично повлачење из свога краја. А за успешан излазак грачачке бригаде и за њен спас у последњем тренутку, заслужује трајно признање и захвалност њен командант Јово Станисављевић, јер је он својом инцијативом,
437
интервенцијом, храброшћу и мушком одлуком допринео да бригада крене и Грачац напусти што пре. Доцније смо сазнали из вести да су Савезници истог дана када смо напустили Грачац, бомбардовали 6. децембра 1944 југословенски официрски логор у Оснабрику, у Немачкој, када је погинуло 114 официра, 1 подофицир и 2 војника. Срби су гинули на све стране од свих непријатеља и од „пријатеља”. У 1944 години енглески авиони рушили су српске градове у Југославији, митраљирали четнике на положајима и народ на путу и најзад бомбардовали српске заробљенике у логору! оОо Они четници који су остали у Грачацу иза повлачења, исписали су своју страницу мукотрпне послератне четничке историје. Мањи део је отишао својим кућама и предао се партизанској власти, па су неки од њих одмах бачени у затвор, а неки су мобилисани у партизане, да се боре против четника, где су убијани с леђа, као што су: Божо Жутић, Раде Јелача, Марко Утвић и други. Неки од ових су поново побегли у четнике приликом четничког марша за Словенију. Већина их је остала у Велебиту и другим планинама, да се бране од партизана и да „чекају савезничку војску”, па су својим останком сами себи потписали смртну казну, јер су могли знати шта их чека. Храбро су се држали. За њима су вршене војничке потере, дизане хајке дуго времена, али су један по један, и у групама, падали у руке ОЗНЕ и највећи број је стрељан, а мањи део је отишао на робију, док су неки помрли по шумама и пећинама од болести и глади. Будући да врло добро знамо ондашње догађаје, крајем 1944, у нама је остало одређено мишљење о свему томе. Сви они четници, који су остали иза нашег повлачења, остали су нам у најлепшој успомени, јер је њихово држање кроз рат било лојално, а код многих и храбро. Нарочито су нам остали у трајној успомени они, који су продужили да се бране на начин како су могли и они који су страдали на губилиштима и по тамницама тамновали. Знамо да није било лако ни оним малобројним појединцима, малодушницима и слабићима, који су нашли решење, да се удварају силној комунистичкој партији из страха и због парчета хлеба, и тако учинили неки недостојан чин и тиме се огрешили о свој народ, о четништво и српство. Најзад, сви они четници који су случајно преживели затворе и тортуре Озне и Удбе, постали су са својим породицама другоразредни и бесправни грађани своје земље за дуги низ година и све до данашњег дана. Они су углавном били препуштени сами себи, тек висили о друштву, у коме нису имали место. Чак и њихова деца су остала запостављена, јер су „четничког порекла”! Зашто повлачење у правцу Словеније Правац отступања према Словенији био је најпогоднији јединицама ДЧД и изабран је из више разлога, пре свега стратегијског, јер је постојала нада и вероватноћа, да ће се Западни Савезници искрцати у
438
Истри, односно својим продором стићи у те пределе, па је то био једини и најкраћи пут њима у сусрет. Поред тога, као најважније, на томе путу преко Лике, у то време, нису биле велике комунистичке снаге. Њихова главнина, укључујући и 6 пролетерску личку дивизију, чији је то терен био, била је бачена на Србију, да удара на четнике генерала Михаиловића, да се тамо сретну са совјетским трупама, да им покажу да нешто од своје војске имају у Србији. Тадашња ментална и војничка комунистичка концентрација била је уперена на Србију и формирање власти из Београда. У то време постојала је инструкција генерала Драже Михаиловића, да се све четничке јединице, укључујући и ДЧД, концентришу у Босни, па је врховни партизански Штаб веровао, да ће ДЧД кренути у томе правцу, остављајући мање своје јединице по Лици. Тако смо ми тај доста празан простор кроз целу Лику и хрватско Приморје искористили и срећно прошли тај дуги пут, маршујући месец дана са малим палим жртвама. Када се у виду имају ове чињенице: успостава комунистичке власти у Београду већ у октобру 1944; страдање војске генерала Драже Михаиловића при повратку 1945 из Босне у Србију; страдање војске црногорских јединица под командом војводе Павла Ђуришића при отступању на Левча Пољу, онда се успешно повлачење ДЧД према Словенији, без жртава, може назвати срећним у таквим околностима страдања и уништавања четника. И ако се рачунало да је наше повлачење у овоме правцу било супротно наређењу генерала Михаиловића за концентрацију у Босну, сви напред поменути кобни догађаји показали су да је ова одлука за повлачење према Словенији била спасоносна. У вези са овим четничким отступањем према словеначком Приморју, важно је напоменути, да је постојала озбиљна вероватноћа, да ће савезничке трупе из Италије продужити инвазијом 1944/45 кроз северну Италију, преко Истре, правцем Љубљана-Беч-Праг, о чему говоре многа ратна савезничка документа. План овакве инвазије на Истру, датира још од јуна и јула 1944, кога је израдила савезничка команда за Средоземље. План такве инвазије био је одобрио британски Империјални генералштаб и Черчил га прихватио, али га је одбио претседник САД, Франклин Рузвелт и амерички генералштаб, зато што се правац те инвазије није свиђао Стаљину, којим би били осујећени и побркани његови политички планови у средњој и источној Европи. Због ове могућности додира са Савезницима у словеначком Приморју и генерал Михаиловић је прешао доста прећутно преко повлачења четничких јединица у овоме правцу, уместо у Босну, па је доцније упутио тамо свога помоћника, генерала Миодрага Дамјановића, да обједини све војне снаге и образује Истакнути део Врховне Команде. И ако тада нисмо располагали тачним подацима, ипак су допирале вести, да би се Савезници могли искрцати у Далмацији у време нашег повлачења. То је био „педаљ” пута од италијанске до наше обале. Војна документа из рата су потврдила озбиљну намеру и покушај главнокомандујућег савезничких трупа у Италији, фелдмаршала Харолда
439
Александра, да продором својих трупа кроз долину реке По продужи „преко Истре и Љубљане право у Беч пре Руса”, и тај план лично сматрао „златном приликом за одлучну победу”, али су Рузвелт и генерал Ђорђе Маршал одбили тај план из поменутих разлога. При крају октобра 1944 фелдмаршал Александар је сазвао конференцију команданата савезничких армија у Италији, у Сиену, и изложио им план инвазије преко Јадрана. Тај план је дословно предвиђао: искрцавање енглеске 8 армије у Сплит, Шибеник и Задар и брзо наступање ка Ријеци, Загребу и Љубљани; а америчка 5 армија да крене преко Италије на север и да се састане са 8 енглеском армијом у Словенији. Дан искрцавања да не буде касније од 20 фебруара 1945.132 О тој предвиђеној и забрањеној инвазији каже у својој књизи командант америчке 5. армије, генерал Марк Кларк, ово: „Инвазија која је могла да измени данашњи однос између западног света и Совјетске Уније дозвољена је да избледи... Одбијање покрета на Балкан, била је једна од највећих политичких ратних грешака... ” .
Преко реке Коране и Мале Капеле у Гацку долину И з села Нетека, код Срба, грачачка бригада се сутрадан, 7 децембра, пребацила по распореду у село Суваја и у њему преноћила, а следећег дана прешла у село Бротња и заноћила у засеоку Пуалићи. Четвртог дана марша бригада је продужила преко села Добросело, стигла у Доњи Лапац и наставила пут северно на одређено преноћиште, низ једва проходне стрмине, у село Мишљеновац, недалеко од реке Уне, где је стигла у току ноћи. После неколико сати одмора, добила је у току ноћи наређење за даљи покрет, односно повратак на пут Лапац-Бихаћ. Комора бригаде је једва извучена уз стрмину у мрклој ноћи, у киши, лапавици, сусњежици и хладном времену. У свануће, 10 децембра 1944 колона је кренула преко села Небљуси, родно место свештеника, сенатора Паје Обрадовића, кога су усташе заклали у Јадовну, и преко Мељиновца и Скочаја стигла у Завоље, раскрсница за Бихаћ. (Код Скочаја колона је прошла поред хрватских домобрана, који су се повукли из Книна и који нису нападали четнике. На раскрсници у Завољу приметили смо проту Илију Булована са сином Бранком и са једном групом неспособних избеглица, који одлазе другим правцем преко Босне, где ће их многе поклати усташе у Костајници; међу њима и болесног Иследника ДЧД Дану (Дају) Трбојевића, родом из Грачаца и четника 2. грабске чете Дробца Томе Дмитра). Завоље је раскрсница пута за Босну и западну Лику, који предео је тромеђа Босне, Лике и Кродуна, одакле је колона продужила испод Пљешевице према Личком Петровом селу и стигла у село Баљевац на преноћиште, где ће остати пар дана. Приликом пролаза од Срба до Небљуса, потсетили смо се на устаничке четничке борбе вођене против усташа 1941 у тим пределима и на четничке предводнике тих бор-
440
би, Пајицу Омчикуса из Срба, Николу Дрчу из Бротње и друге, које су комунисти побили, баш зато што су били народне устаничке старешине. Мало даље од Небљуса према Бихаћу, маршујући, потсетили смо се и на друге четничке борбе устаничког времена, где је недалеко на Рипачком кланцу погинуо командант личких четничких устаника, морнарички поручник Мићо Лукић из Велике Попине. До села Баљевца под планином Пљешевицом, сустигле су се све јединице из сва три корпуса ДЧД. За време кратког боравка овде, командант дивизије је одржао прву конференцију старешина, на којој је претрешено стање јединица и избеглица и донешена даља одлука о марширању. Одавде је циљ био прећи простор и планину личку Капелу и доћи на терен горњо-личких јединица у Гацкој долини. Било је питање којим правцем: Плитвички Лековац-Бабин Поток-Врховине, или северно преко Дрежника према Раковици и гребеном Капеле-СаборскоЛичке Јасенице, Дабар-Гацка долина. Изабран је овај други пут, као ненасељен и сигурнији планински предео, и ако дужи и тежи. На овој конференцији, командант дивизије, иначе лакше рањен у ногу, предао је оперативну команду војнику, команданту 1. Личког корпуса, мајору Вуксановићу, са задатком да његов корпус предводи јединице и крчи пут у случају сусрета и борбе са непријатељем, пошто су друга два корпуса водили теже борбе и претрпели губитке при повлачењу из околине Книна. У таквој формацији, дивизија ће маршевати преко Лике, хрватског Приморја све до изласка на висину Сушака и Ријеке. Од Грачаца до Баљевца, на путу од првих 130 км, непријатељ нас нигде није пресретао и ниједна пушка на нас није испаљена. Партизани су се били забавили својим „победничким” послом по оним местима Далмације и Јужне Лике, која су четници напустили. Из Баљевца, одакле почиње друга етапа марша, јединице су кренуле 13. децембра у колонама са 1. Личким на челу, правцем за Дрежник и прелаз реке Коране између Ваганца и Дрежника. Тих дана падала је киша, нарочито у планинским пределима Капеле. Мост на реци је био срушен. Остало је само његово бетонско постоље, - плоча за стубове који су били срушени. Када је наша 1. бригада наишла да пређе реку на месту где је био мост, река је почела да расте од кише и муњевитом брзином јурила, просто скакала, нарочито преко оног бетонског постоља, куда је требало прелазити, и очигледно сваког тренутка све више бујала и беснела. Прве јединице су прешле на другу обалу, газећи мутну и врло брзу воду дубоку до изнад колена по бетонској плочи, али се више није могло прелазити на тај начин, јер је снажна вода заносила људе што је било невероватно, и претила да их обори и однесе. Тражен је други начин како да се река пређе, од којих је један био у томе, што су се четници у колони држали један другог за појас, али је и то постало опасно, јер их је вода све заносила. Онда је пребачен преко реке један дебео коноп, који је чврсто држан с обе стране обале и за који се колона четника држала прелазећи реку. Међутим, силна река, која је све више расла својом количином, снагом и
441
вратоломном брзином, почела је да „избија” четницима ноге с оног бетона, да их обара тако да су висили о конопу држећи се грчевито рукама за њега, али сву ту људску масу поређану у линији вода је заносила. Тај призор снажне мутне воде, која је испред себе мотала и ломила врбе и шипраге, бесно скакала и пенушила, био је заиста страшан. У томе погибелном прелазу вода је обарала слабије коње натоварене муницијом и односила их као сламку низ своју урвину. У једном моменту је силна снага воде истргла из колоне капетана Марка Мандића, учитеља из Томингаја, при изласку на обалу и понела га. У томе тренутку, загазивши у воду, зграбиле су га снажне руке четника 5. чете Радослава Жутића и команданта Јове Станисављевића, и једва га отели од воде и извукли на обалу онако крупног и у сукненој одећи натопљеној водом. Та срећа није послужила слабијег четника 1. чете, Гаћешу Богдана Мићу. Њега је вода просто истргла из средине колоне за коју се држао и бацила гао као клупко у немиле чељусти својих дивљих валова. У томе часу одиграо се један редак куражан војнички подвиг. Четник исте чете, Дробац Петар, скинувши само пушку са себе, бацио се за њим у трен ока младалачком снагом и хитрином у побеснеле мутне валове да ухвати Мићу и да га спаси, изложивши свој живот смртној опасности. У томе страшном призору свима нам је на обали стао дах из страха да ћемо их оба изгубити. Гледали смо ту кратку неописиву живу драму Петровог хрвања са силном реком и његове напоре да рукама дохвати потопљеника, кога су валови час избацивали, превртали и час гутали и поново га бацали као дивља звер своју жртву. Гледали смо као на најбржем филму, како на захукталој реци нестаје под водом за један секунд Петра а за други Миће. Али у борби сличној Давида са Голијатом, на крају је Петар изгубио битку. Кад је видео да је река прогутала Мићу и однела га низ своје стрмо и каменито корито, Петар је тужно, али срећно, испливао на обалу, користећи врбе и шибље. Петар је заслужио да буде одликован кад-тад са високим одличјем. За даљи прелаз јединица преко реке Коране, постављена су у низу коњска кола из коморе, једна до других преко оног бетонског постоља, као понтонска скела, преко којих је прелазила војска и избеглице. оОо Пре прелаза реке, 4. лапачка бригада 1. Личког корпуса, добила је задатак још у Баљевцу, да побочно са северне стране штити маршујуће јединице и њихов прелаз реке, где је растерала партизанске мање групе које су припуцавале. Међутим при уласку у Дрежник, развила се борба, прва од Грачаца с партизанима, који су нападали с правца Раковице. Делови 1. и 3. бригаде су их брзо протерали, али је погинуо четник из одреда „Марић”, Дане Будимир и теже рањен четник 1. бригаде Бошко Станисављевић. Унешен је у српску православну цркву, где су му болничари указали прву помоћ и превили му руку. Ноћ је била снежна, кишовита и хладна. Мокра одећа на четницима и избеглицама се смрзавала, а студен продирала до костију. Ту су почеле патње овог
442
марша и зима показала своју оштрину. Оно кућа и осталих зграда што их је у околини било, зидови су им били од брвана, па смо радије заузели положаје на пољу, у снегу и осећали се спремнији у случају другог напада у току ноћи, кога осим пушкарања није ни било. Партизани су извршили своју повећу концентрацију, да нас ч екају на Капели. Сутрадан је марш продужен кроз Корита уз обронке Мале Капеле, преко Увале и Преке Косе према Саборском, али под борбом, јер су партизани чекали по тим висовима. Командант корпуса распоредио је 4. бригаду под командом Николе Плећаша са наступом у десну побочницу, а 3. под командом Пере Рајака у леву, са задатком да разбију непријатеља. Такође је наредио свима пушкомитраљесцима друге две бригаде да средином и испред себе крче пут, у колико наиђу на препреке. Долина овог северног дела Капеле се затресла од ватрене хуке, у снежном и замагљеном дану, као ранијих година Велебит, гонећи испред себе партизане. Поред храбрости војске у рату је срећа најбољи пријатељ, па је и четнике срећа овде послужила у томе, што је густа магла била притисла земљу целог дана. Зато партизански бацачи нису имали погодке; иначе би тешко настрадала комора и избеглице, па је цела дивизијска колона и овог пута срећно прошла Корита, као на крилима својих претходница, без губитака. Изласком на кршевите висове Капеле, дуга колона је кретала планинским стазама снегом завијеним. Ноћ је већ била пала и борба наших побочница престала када смо стигли у Саборско. Приметили смо да је то хрватско село. У кућама је сијала луч. Народ је био у селу. Навратили смо у једну кућу и с врата упитали женску чељад-Хрватице, да ли у овој околини има какве војске? Одговориле су: „Нема него наша”! Мислећи да то морају бити усташе или домобрани, припитали смо их, која војска, а оне у један глас одговорише: „Четници”! Насмејали смо се и отишли. Свет се у рату уме и мора да сналази! Спуштајући се ноћу до Саборског низ голу снежну падину према Личкој Јасеници и рачунајући да су у њој локални четници, избацивали смо повремено по неколико зелених ракета, као знак да се не изненаде и да не помисле да им прилази непријатељ. У Личкој Јасеници дочекали су нас домаћи четници, и како је која наша јединица стизала, тако су они вршили распоред за њихов смештај по засеоцима у куће. Ту смо се задржали три ноћи на одмору. Сутрадан, 15 децембра, партизани су извршили напад с пруге, пришавши врло близо села и наших јединица. Пар чета из 3. бригаде су прихватиле борбу и брзо разјуриле партизане, заробивши неколицину, бедне и озебле младиће-опет Србе. На питање заробљеницима, како су смели да приђу тако близо и да нападну тако велику четничку снагу, одговорили су да им је тога јутра комесар саопштио у околини Плашког, да је на путу залутала једна мања четничка група, коју треба напасти и која ће се без испаљеног метка предати. То је била стара обмана политичких комесара, када шаљу у смрт силом мобилисане и неискусне српске младиће. Ипак, и ако су партизани одбијени и брзо протерани, ми смо овде имали губитак. Партизани
443
су испалили неколико бацачких граната на село, од којих су погинула два четника 3. бригаде, родом из Срба, од којих је свештеник Милош Цигановић и Ђуро Башкот. Тога дана је командант дивизије одржао конференцију са командантима корпуса и бригада на којој је извршен преглед стања јединица и утврђен пут за даљи марш. После дводневног боравка у Личкој Јасеници, колоне су кренуле на пут у Гацку долину и, са својим побочницама 3. и 4. бригаде и одредом „Марић”, пењале се уз стрмину преко железничке пруге и даље преко Капеле. После проласка кроз снежне планинске висоравни, чекала нас је доста стрма падина са ситногорицом, низ коју смо се спустали у Дабар, а одатле поново уз брдо и планинске пределе, спуштајући се затим у Гацку Долину предвече 16 децембра 1944, наиласком на прво подборско село Главаце. Наша 1. грачачка бригада распоређена је у село Старо Село, недалеко од Оточца. Штаб бригаде је смештен у кући велике фамилије Вуксан, из чије породице је био свештеник, месни парох цркве Светог Николе. За пар дана дошао је и празник Свети Никола, па смо присуствовали светој служби Божијој у цркви овог села, којој су били присутни командант дивизије војвода Момчило Ђујић, командант 1 Личког корпуса Мајор Миливоје Вуксановић, начелник Штаба Личког корпуса поручник Богдан Дробац, командант грачачке бригаде Јово Станисављевић и остале старешине и борци. Тога дана одржана је и конференција у штабу корпуса о распореду и боравку јединица по овдашњим српским селима у којима су свима биле домаће четничке јединице 2. Личког корпуса под командом капетана Миле Маријана. На конференцији је одред под командом Ђоке Марића именован летећим, који је у следећем покрету био претходница корпуса. Прихват и гостопримство српског народа северне Лике и четника Гацке Долине, били су братски и пријатељски, и за наш случај још нешто више, били су срдачни и четнички. Нашли смо се и осећали као у својим селима која смо напустили и срели се са својим искреним и храбрим четничким саборцима. Јединице и избеглице три корпуса четничке војске са Тромеђе, били су распоређене кроз велика и широка бројна села овог српског краја: Брлог, Дренови Кланац, Тукљице, Главаце, Старо Село, Подум, Шкаре, Дољане, Заложница, Врховине и остала. Гацка Долина је била десет дана гостопримљиви домаћин четника и избеглица и хранила их по кућама и положајима као чланове својих фамилија, оним што су имали и чиме су могли у ономе тешком ратном времену. Тај кратак боравак и пролазак кроз Лику биће историјски записан, јер је имао свој јединствени историјски значај, означавајући да је туда прошла војска свога народа, присилно напуштајући своју земљу, због силе једне наоружане политичке партије, која силом оружја успоставља власт и убија свога политичког противника, називајући се „ослободилачком”. Тај четнички пролаз кроз Лику запамтиће младе српске генерације, када у једно несрећно и трагично доба један народ напушта своја огњишта, да се спаси од нових комунистич-
444
ких властодржаца, који око себе сеју смрт и косе људске животе. Доласком и боравком десет дана у Гацкој Долини, завршен је други део нашег маршевања и пређен онај део Лике, кога смо самтрали опасним и могућим за много теже борбе с комунистима. Остао је још један дводневни марш до првог одређеног циља. оОо Док смо овде у Горњој Лици, вредно је скренути пажњу на овај велики крај у коме вековима живи српски народ, који је својом националношћу доказао, да што год идемо од Дрине даље на запад југославије, срећемо се са све раснијим српским народом и са чистим српским селима и пределима, чиме из даљине красе остале српске крајеве ближе Србије. Кроз ову књигу је често поменута Средња Лика са своја три српска среза, која је нажалост врло рано, у јесен и зиму 1941/42 била од комуниста преварена, опседнута и покорена, а онда искориштена, што је било чудо Божије, да се то тако лако могло десити! Тим несрећним случајем, средња Лика је постала комунистичко средиште и база, без иједне четничке јединице у њој, ни оне најмање. Из тих крајева је било маса Срба добровољаца на Солунском фронту у I светском рату, - јер тада није било комунистичке партије, а Тито је тада ратовао против Србије, док у овом II светском рату једва је био по који четник. Тако је за сво време рата теренска веза између четника Јужне и Северне Лике била не само прекинута, него је средња Лика била непроходна. Ни четничка птица није туда могла да прелети, а да је комунистичка рука не убије. Било је невероватно, да је у томе српском крају могао направити своје гнездо комунистички Штаб Хрватске и у њему оснивати не само своје школе и комитете, него створити и нове кланице српског народа, после оних усташких. Вероватно је за ту услугу, Јосип Броз натурио своје име српској Кореници. Међутим, и срећом, поред Јужне Лике, сасвим је други случај био са Северном Ликом и Горским Котаром. Тамо су Срби успели, као и у Јужној Лици, да се својом српском свешћу и снажним отпором одбране од комунистичке најезде, зауставе је, и да формирају четничке јединице широм Гацке Долине и уздуж Лике од Оточца и Врховина, преко Личке Јасенице, Плашког, Дрежнице, Гомирја, Огулина и све до Српских Моравица. Ове јединице, чете и батаљони, владали су својим тереном и јуначки се бориле сво време рата. По својој формацији сачињавале су све до септембра 1943 године 503 корпус ЈВУО, чији је командант тада био генералштабни потпуковник Славко Бјелајац, а пре њега до пред крај 1942 генералштабни пуковник Илија Михић, родом из Метка. По преформацији у 2. Лички корпус почетком 1944 командант је био капетан Миле Маријан из села Подум. Запажено је да се у четничким јединицама у Северној Лици налазио 1942/43 велики број нижих и виших активних официра, у већини родом из Србије и Црне Горе, а било их је и домородаца, чији је број достизао око 40. Сваки батаљон, одред и скоро свака чета имала је
445
активног официра за старешину и команданта. Они су „овамо дошли као насушна кора хлеба ових дана, јер интелегенције готово није било, она је уништена у првом налету усташког кољачког ножа... Дошли су у најопасније пределе Југославије да помогну својој браћи у најтежим часовима искушења и да својом рођеном крвљу оросе брегове, поља и планине Лике, Кордуна и Горског Котара”.133 Ови официри су били упућивани у ове крајеве по начелним инструкцијама генерала Михаиловића и у већини по распореду четничког команданта за Западну Југославију, војводе Илије Бирчанина. Осим војничког устројства четничких јединица и завидног броја командног официрског кадра, на овој територији је био формиран и активно радио Национално политички Комитет за Северну Лику и Горски Котар, чији је претседник био познати јавни радник и публициста, Радмило Грђић, родом из Мостара. Овакав Комитет је недостајао на Тромеђи. У време италијанске капитулације, у септембру 1943 године, један део јединица овог корпуса повукао се из Лике на јадранску обалу, хрватско Приморје, на линији Сењ-Цриквеница, које су доживеле пораз, познат као „Лошињска трагедија”. Стигавши повлачењем на острво Лошињ, четници су били нападнути од комунистичких снага, у чијим рукама је већ било италијанско оружје. Ту је један део четника заробљен, одведен натраг на обалу и око Брибира побијен. Према запису Штаба 503 корпуса и статистици састављеној по поименичном списку, број заробљених четника и избеглог народа који је заробљен на Лошињу износи 282. Други део четника и избеглица је успео да се са острва Лошиња бродом пребаци до луке Бари у Италији, а одатле у Египат. Преко хрватског за словеначко Приморје Даљи покрет из Гацке Долине уследио је 25 децембра 1944. Циљ овог по реду трећег борбеног марша био је: прећи хрватско и стићи у словеначко Приморје, на југоисточни део Истре, предео предратне југословенско-италијанске границе; простор изнад Ријеке, који се западно додирује са планином и врхом Учком и источно са Горским Котаром. Тога јутра дуге колоне 1. Личког корпуса кренуле су правцем за Брлог-Жута Локва, Криви Пут-Прокике, према Новом Винодолу и Брибиру, недалеко од Цриквенице на мору. Грачачка бригада се задржала три ноћи и два дана у хрватском селу, Жута Локва, у коме су сељани мирно живели, а остале јединице ДЧД су се за њом постепено померала, док се формирао цео маршевски и борбени поредак. Одатле су јединице кренуле 28 децембра преко села Прокике, недалеко од Бриња, у врло хладној зими, сувобурици, преко голих приморских страна, са којих смо лепо посматрали плави Јадран и острво Крк. Испред нас је ишао одред „Марић”, а позади нас се протезала бескрајно дуга и црна колона бораца и народа, која је путовала некуд далеко, примора-
446
на да тражи заштиту и правду и одлучна да продужи борбу за слободу, које је дефинитивно тих дана нестајало у Југославији и поред наде за скори завршетак рата. Спуштајући се према Новом, када је оштра и хладна сува бура мало јењала, и посматрајући острво Крк, били смо информисани, да је хрватски народ на њему био национално оријентисан, антиусташки и антикомунистички. Из једног записа Ађутанта 503 корпуса ЈВУО, поручника Витомира Милетића, о кратком боравку четника Горње Лике на овом острву, види се да је народ на њему пријатељски дочекао четнике. У томе запису се каже: „На Крку је увек постојала организација отпора Италијанима, а за усташе народ није хтео ни да чује. Зато, кад су видели наше јединице на острву, одушевљена омладина нам је врло радо пришла. Главни организатор је био Миливоје Жиц са братом Рајмондом и Јерко Гршковић, студент агрономије. Они су нам довели организован одред од 100 младих људи. Сви су били одушевљени и радосни да им се пружила прилика да ступе у војску”. Спутштајући се у колони ка Новом Винодолу, пред нама је недалеко било приморско место Селце, које нас је својим историјским догађајем потсетило, да је у њему пре годину дана извршено укрцавање четника Горње Лике на бродове, ради повлачења на острво Крк. Такође смо се ми Грачани потсетили, да је пред рат у Селцу била Обалска Команда, чији је командант капетан корвете Мирко Блајваз, одатле стигао у Грачац 12 априла 1941 са групом морнара и са четницима узео учешће у отпору усташама и Италијанима. Прошавши поред Новог колоне су истог дана стигле у Брибир, који се простире подножјем крајњег обронка Велике Капеле, чија клисура виси изнад њега скоро окомито. Многе куће и остале зграде у њему су биле попаљене и, по распореду штаба корпуса, јединице су заноћиле у тим голим зидинама. Ноћ је била страховито хладна, хладнија него у Дрежнику где је снег падао. Ложили смо ватру скоро целу ноћ у тим зидинама, али се никако нисмо могли огрејати. Чини ми се, по сећању, да је то била најхладнија ноћ у току 4 године рата, поред оне на Кому, изнад Зрмање, крајем јула 1943. Куд смо год прошли кроз Лику на овом великом маршу, сва места и планине тужно су нас потсећале само на усташке покоље и на партизанске кланице четника и недужног српског народа. Чак и у овом приморском месту, Брибиру, потсетили смо се на још једну велику четничку гробницу из „Лошињске трагедије”. Ту су негде у кршу, изнад Брибира, партизани на страшан начин побили и поклали око 100 четника из Северне и Јужне Лике, заробљених на оству Лошињу 25 септембра 1943 и ту доведених, да би их над јамама на свиреп и грозан начин побили. То је била трећа позната масовна кланица групно заробљених четника у Лици, после оне у Радучу и Грачацу, односно Брувну. Дневна заповест команданта корпуса нас је покренула из Брибира на даљи марш много пре зоре, још ноћу, вероватно због хладноће, јер је војсци топлије када се креће. Правац кретања је био према Бакру и
447
преко Хрељина за Шкрљево изнад Сушака, где смо стигли тога истог дана, 29 децембра 1944 и ту имали два дана одмора. Сва ова приморска места су била густо насељена, кућа до куће повезана, велика и уредна села са лепим изгледом и чистим солидним зиданим кућама. Видело се да су их радиле руке познатих приморских зидара. По селима народ говори приморско-чакавски, за Личане мало неразумљив језик. Такође смо приметили да је овде доста стигла комунистичка пропаганда, јер нам је народ из почетка изгледао мало уплашен. У Шкрљеву смо се сутрадан по први пут срели са војницима и официрима Српског Добровољачког корпуса, тзв „Љотићевцима или Зборашима”, који су у јесен 1944 стигли из Србије у словеначко Приморје, са главним седиштем у Бистрици и Постојни. Управо, њихова једна чета је дошла овде у сусрет ДЧД, чиме се хтео показати знак пријатељства, обзиром на њихов непријатељски однос према четницима у Србији. С њима је дошла и једна делегација четничке групе војводе Добросава Јевђевића на челу са Драгом Пејиновићем, која се такође налазила у тим крајевима од раније. Иначе, Димитрије Љотић, шеф Српског Добровољачког корпуса и политичког покрета „Збор”, радо је покушавао да хвата везе са четничким старешинама у српским покрајинама ван Србије, у Црној Гори и на Тромеђи, из политичких разлога, јер су четници у овим крајевима „били различити од оних у Србији”! У овој добровољачкој групи што нас је посетила, војници су били у чистим новим униформама, а официри са еполетама, што је било у супротности са слабом и разноликом четничком сељачком одећом, без старешинских и официрских ознака. Шајкаче су им биле мало изопачене у кроју. Приметили смо да су били извежбани и доста усиљено слаткоречиви људи, а о ратном стању у Србији су причали опрезно и уопштено, више у виду глуме него природно и о стварности. Код нас у Лици за време рата, није се тачно знало за тај толики непријатељски однос „добровољаца” према генералу Михаиловићу и четницима у Србији, нити о борбама које су они против четника водили и Немцима их потказивали и предавали. Није се довољно знало ни за учешће, по неким доказима, неких њихових старешина у Крагујевачкој трагедији, када су Немци стрељали око 7.000 ђака, учитеља и професора. За личке четнике било је несхватљиво и чудили се, каква друга војска у Србији је требала и могла бити осим четничке војске Драже Михаиловића, не узимајући у обзир српску државну Стражу?! Будући да су Личани по традиционалном васпитању високо ценили оно што потиче из Србије, српске матице, и не знајући тачно односе ових војника према четницима у Србији, овај први сусрет са „Зборашима” није био непријатељски, дапаче био је радознао, мада мало подозрив. Група ових војника и официра посетила је и грачачку бригаду и њен штаб. У разговору је било врло интересантних и наивних питања од стране четника, баш из разлога што су желели да што више упитају и чују о Србији. Носећи у души и у срцу генерала Дражу Михаиловића и сматрајући га симболом свега што је најлепше и највредније у српском народу, чет-
448
ници су их обасули разним питањима о њему и четницима у Србији. Један од старијих грачачких четника, сав радостан што види људе из Србије, отпочео је одједном са неколико питања: „Па када сте, драга моја браћо, из Србије недавно стигли, причајте нам све што знате о Дражи, јесте ли били с њим, када сте га последњи пут видели, какав изгледа”? Радознали четник се изненадио кад је видео пред собом збуњене официре, који су у лицу поцрвенели, нешто неодређено рекли, скренули разговор на други предмет и убрзо се извинули да журе, и отишли! Пролазећи кроз ова приморска села, видели смо по зидовима исписане разне комунистичке пароле и вести, међу којима је била и ова: „Грачац у Лици је пао у партизнаке руке”, мислећи на свој напад на Велику Госпојину, што није било тачно. Из Шкриљева и околине, дивизија је кренула 31 децембра 1944 преко Черника, Чавле и Гробника, на чијој се северној страни пружало испод брда велико место Јелење, које се додирује са Горским Котаром, и стигла истог дана увече у пределе Кастава и Светог Матеја, изнад Ријеке. Грачачка бригада је распоређена у два села: Клићи и Гарићи, у којима је остала пуна два месеца. Ту је недалеко била неправилна предратна југословенска граница са Италијом, под чијом окупацијом је живело у Истри преко пола милиона Словенаца и Хрвата. Ти предели, као и Задар и још неколико острва на Јадрану припали су Италији после I светског рата, у духу Лондонског уговора од 1915, по коме су Савезници (Енглеска) ову територију обећали Италији, за узврат да пређе из непријатељског табора на савезничку страну. Тим уговором била је доведена у питање и Далмација, па је велики српски државник, Никола Пашић, имао много муке на конференцији мира у Паризу 1919 и доцније док је легалним путем истерао Италијане. Чим смо доцније прешли ову границу у Истри, уочили смо разлику. На италијанској страни били су добро асфалтирани путеви, јер је Италија обраћала пажњу на пределе које је окупирала и који јој етнички не припадају. Доласком на ову приморску територију, завршена је трећа „нога” четничког марша из Грачаца и са Тромеђе, на коме је цела дивизија срећно прошла, захваљујући својој снази, али још више околностима и случају што на овоме свему простору није било великих комунистичких снага, из већ поменутих разлога. На целом овоме путу од Грачаца, односно од Отрића сва дивизија је изгубила 5 својих бораца. Срећом ни болести није било. Избеглице, жене, девојке и деца мушки су прешле овај дуги пут без проблема. У овоме истарском крају народ се према четницима држао може се рећи коректно. Видело се да Анте Павелић и усташе нису у њему имали подршку, више је гравитирао комунистима, који су у току рата туда спроводили своју организацију и мобилисали Приморце у своје редове. Премда су грачачке јединице вршиле операције према Горском Котару и околини, ни овде није било већих комунистичких напада, па је четничка команда користила сво ово време за одмор и опоравак јединица од дугог пута и за припреме за даље прет-
449
стојеће задатке. У Светом Матеју сместио се штаб 1. Личког корпуса, као и босанског и далматинског у околини, док је штаб дивизије био много даље од својих јединица, у Илирској Бистрици, недалеко од штаба Добровољачког корпуса, што је давало повода препричавању, да је војвода Момчило Ђујић близак „Збору” још од пре рата.
Реорганизација Динарске Четничке Дивизије Пошто је овај запоседнути нови простор изнад Ријеке био прва прилика за свестрани преглед бројног стања бораца целе дивизије и њихове одговарајуће физичке способности, после напуштања Тромеђе и после једномесечног напорног и усиљеног маршевања, извршена је општа војничка преформација Динарске Четничке Дивизије крајем јануара 1945. Многе јединице, бригаде и батаљони, су приликом повлачења биле проређене губитцима у борбама, као што је био случај на Пађенима са јединицама босанског и далматинског корпуса, или останком четника по шумама, те је требало приступити реорганизацији, која је и извршена. Такође је требало извршити преглед старешинског и командног особља. Мање јединице сваког корпуса су спајане у веће и ове допуњаване, како са борцима тако и распоредом расположивих и одговарајућих старешина. Будући да смо напустили своје родне крајеве, где су чете биле формиране махом по селима, а батаљони из групе неколико села, овде је сада извршена „екстериторијална” формација јединица. Медачки четнички одред прикључен је 4. лапачкој бригади 1. Личког корпуса, а четнички одред „Марић” 1. грачачкој бригади истог корпуса. Сада су и све чете биле преформиране и људство измешано, без обзира из кога је села или краја. Слична преформација је извршена у босанском и даламтинском корпусу. Штаб грачачке бригаде је био у селу Клићи у коме је извршена преформација са додатком одреда „Марић” у три батаљона, сваки по три чете. Тако је састав командног и старешинског кадра 1. бригаде 1. Личког корпуса био следећи: ШТАБ БРИГАДЕ: Командант, Станисављевић И. Јово Помоћник, Марић П. Ђоко, ускоро га заменио Гаћеша М. Никола Ађутант, Болта Л. Богдан Национални Повереник, Лукић Исо, ускоро га заменио Рађеновић П. Лука Обавештајни официр, Санадер Л. Никола Интендант, Дробац Д. Раде На служби: Станисављевић Т. Јово Болта Л. Илија Ђекић Н. Јово Штабска чета, командир Трбојевић Ј. Јово Национални Повереник, Станисављевић Б. Илија
450
1. БАТАЉОН: Командант, Седлан Ј. Петар Национални Повереник, Гаћеша Н. Милорад Командир 1. чете, Димић Д. Никола Национални Повереник, Цвјетковић Саве Мићо Командир 2. чете, Дробац В. Никола Национални Повереник, Гвока М. Бошко Командир 3. чете, Кесић П. Душан Национални Повереник, Шкундрић Л. Јован 2. БАТАЉОН: Командант, Ђумић Ј. Душан Национални Повереник, Дробац М. Ђуро Командир 4. чете, Тојагић Р. Јово, погинуо; заменио га Боснић Д. Бошко Национални Повереник, Јелача М. Божо Командир 5. чете, Бурсаћ С. Никола Национални Повереник, Лукић Ј. Бранко Командир 6. чете, Кесић П. Богдан Национални Повереник, Гаћеша С. Дане 3. БАТАЉОН: Командант, Гаћеша Ђ. Владе Национални Повереник, Будимир Ј. Максим Командир 7. чете, Јакшић Д. Данило, рањен; заменио га Совиљ Б. Петар Национални Повереник, Будимир М. Данило Командир 8. чете, Вјештица М. Никола Национални Повереник, Кесић М. Јово, погинуо, заменио га Дробац С. Дане Командир 9. чете, Станисављевић Ј. Миле Национални Повереник, Старчевић О. Андрија По овој новој формацији, команданти осталих бригада 1. Личког корпуса били су: 2. Дмитар Терзић, родом из Грачаца; 3. Петар Рајак родом из Срба и 4. Томица Иванчевић, родом из Почитеља код Метка. Команданти корпуса остали су исти: 1. Личког мајор Миливоје Вуксановић, а начелник Штаба поручник Милан Потребић, док је поручник Богдан Дробац постављен за благајника ДЧД. Командант Босанског корпуса поручник Милан Цвјетићанин, а Далматинског мајор Живорад-Жика Младеновић. За начелника Штаба ДЧД постављен је мајор Миле Капетановић, а за Ађутанта поручник Јовица Љубојевић. Поред осталих старешина из других јединица, у Штаб корпуса су постављени на службу следећи Грачани: Станисављевић Р. Тодор, Ри-
451
бар Мане, Обрадовић Душан, Мандић Т. Марко и Станисављевић Никица. У Пропагандни Отсек корпуса постављен је и потврђен шеф Дробац М. Владе и чланови Суша С. Илија и Станисављевић Т. Милош, у истом саставу у коме су били у Грачацу, а сада у проширеном из других бригада. Од Грачана је, такође, Миле Н. Бањанин постављен за помоћника команданта 3 бригаде Далматинског корпуса, до тада на дужности команданта Каринско-Обровачке бригаде. Из јединица ДЧД формиран је Комитски одред за чијег команданта је постављен Плећаш Никола, у који је упућено неколико одабраних четника грачачке бригаде, међу којима: Гаћеша М. Јово-„Азап”, Радусин Вујадин, Кривокућа Јово, Брујић М. Никола, Седлан М. Богдан и Дробац Ј. Стево-Србо. По преласку ДЧД из Лике у словеначко Приморје, пребацио се нешто доцније и 2. Лички корпус из Гацке Долине. У току реорганизовања четничких јединица у околини Кастава, напустили су терен по својој одлуци двојица врло истакнутих првобораца, новопостављени помоћник команданта 1. бригаде 1. Личког корпуса, Ђоко Марић и новопостављени национални Повереник исте бригаде, Исо Лукић, са још неколико четника, и вратили се у Лику, у своја родна места, са жељом да продуже борбу против комунизма. Овај одлазак није био познат претпостављеним старешинама и сматран је врло ризичним, па су многи настрадали при повратку. Услед одласка ове двојице старешина, за помоћника команданта бригаде постављен је Никола Гаћеша, а за националног Повереника бригаде Лука Рађеновић. Са овом групом је отишао натраг у Лику и четник 6. чете грачачке бригаде Мишо Медаковић, који је од комуниста ухваћен и убијен. Исо Лукић је био ухваћен и у Госпићу осуђен на смрт, али је побегао из затвора и успео да се 1946 врати у састав четника у Италију. Ђоко Марић се такође срећно преко планина вратио у Италију 1946. Почев од 11 фебруара 1945 одржан је командантски курс старешина ДЧД у Илирској Бистрици, чији су слушаоци били команданти бригада, њихови помоћници и команданти батаљона. Како је и командант 1. бригаде 1. Личког корпуса Јово Станисављевић отишао на овај курс, заменио га је као вршиоц дужности к-та бригаде за то време Богдан Болта. Овоме курсу наставници су били официри Српског Добровољачког Корпуса-„Збора”, укључујући и Димитрија Љотића, на чију иницијативу је курс био и формиран, па је махом из политичких разлога и на интервенцију војводе Доброслава Јевђевића брзо завршен, недовршен. Четнички одред „Марић” Поводом уласка четничког одреда „Марић” у састав 1. грачачке бригаде 1. Личког корпуса ДЧД по поменутој новој формацији, потребно је рећи неколико речи о овоме одреду у знак четничког поштова-
452
ња. Борци одреда „Марић” који су ово име носили по своме првом команданту војводи Мирку Марићу, били су једна изразита четничка јединица, формирана из неколико својих првоустаничких села са Тромеђе; из Тишковца, Вагана, Растичева и околине. Они су били познати по својој признатој првоборачкој улози и герилској покретљивости и као један од првих организованих одреда на Тромеђи, како у устанку против усташа и окупатора 1941 тако и у време устанка против комунистичког насиља 1942. Међу осталим, то су били борци овог одреда, и они из Срба, који су још у августу 1941 основали на Чемерници четнички пук „Краљ Петар II” под командом Пајице Омчикуса. (Оснивање овог пука у то рано време, као и оног нешто раније четничког одреда у Грачацу под командом Дане Цицваре, ишло је упоредо и једновремено, спонтано и без директива, са оснивањем првих војних четничких формација са Равне Горе, што остаје трајна и велика част српском народу Лике). Међутим од 1942, стицајем ратних околности на овоме терену, главнину овог пука, основаног на територији доњелапачког среза, чинили су четници из Велике Попине и Зрмање грачачког среза, чији је командант био војвода Мирко Марић. После смрти војводе Мирка, одред је од половине 1943 био самосталан, којим је командовао његов брат Ђоко Марић. Овом новом формацијом на почетку 1945, старешине и борци грачачке бригаде и одреда „Марић” брзо су се збратимили и све до краја рата заједнички и јуначки борбе водили. Само једног дана пала су заједно четири Тишковчана и седам Грачана. Њих је нарочито све четништвом повезивао и тесно сједињавао дух двојице њихових првих устаничких команданата у Лици, војводе Мирка из Тишковца и горостаса Дане Цицваре с Велебита. За овај одред може се с правом рећи, да је био она јединица ДЧД, који је стално био у покрету и у борбама на свима странама Тромеђе. Нема места, села ни планине у овоме крају, а да ту овај одред није стигао, служећи у борбама за пример. Сви његови борци, почев од команданта Мирка, затим његовог брата Ђоке па до последњег, били су прави герилци, првоборци, и то они прекаљени и непоколебљиви. Сваки од њих је био непомични четнички стуб. Њих пораз никада није могао снаћи, непријатељ их није могао изненадити ни заробити, јер су вазда били будни и на отпор спремни, па им победа није могла измаћи. Под притиском непријатеља, они су напустили родни крај и своја огњишта још у пролеће 1942. Међу четницима на Тромеђи, њима понајвише припада част, да је у њиховом месту Тишковцу и Црним Потоцима, Принц Петар Карађорђевић, под именом Петар Мркоњић, организовао четнике у борбу против Турака у прошлом веку, па су и они били следбеници таквих четника и четништва. Њима служи такође на част да је на њиховом терену, у Црним Потоцима, одржана прва четничка велика конференција у новембру 1941 када су ударени темељи даљој четничкој борби на Тромеђи и организовању пукова за отпор свима непријатељима српског народа.
453
„Марићи” су били четници-хајдуци. У њима није било љигавости и неодређености, није било двоумљења ни колебања. По своме елементу и националном духу, они су били изграђени и успособљени за одлучну борбу против свих непријатеља, коју су водили без компромиса. Дорасли политичком вртлогу II светског рата, они су као и остали јуначки борци ДЧД са развијеном заставом доследно следили четничко гесло: „Слобода или смрт”. Када се има у виду напред изнето, као и њихово борбено схватање о вођењу четничке борбе, која се морала водити на живот и смрт, и у којој се они нису штедели да у њој буду предњаци, онда се њихова побуда за самосталност може разумети. Као што је у појединим четничким јединицама постојао рекордан број четника из једне куће, тако се, можда јединственим примером, одликовала тим високим рекордом и кућа Марића из Тишковца, што је из ње у четницима било пет браће на челу са оцем-шестим, а поред тога и тиме што је из те куће био и четнички војвода Мирко. Борачку вредност овог одреда у саставу грачачке бригаде, нарочито су доказала четворица вредна пажње дисциплинованих и храбрих старешина: командант батаљона Душан Ђумић и тројица командира чета; Никола-Ниџо Димић, Никола Бурсаћ и Никола Вјештица. Четницима грачачке бригаде Дане Цицваре одговарало је и било задовољство, да су пред крај рата имали у своме саставу четнике војводе Мирка, јер су грачачки четници волели и ценили борце који у борбама не узмичу. Трагедија грачачке бригаде на маршу У духу даљег развоја ратне ситуације, све јединице Динарске Четничке Дивизије кренуле су почетком марта 1945 из околине Кастава и светог Матеја, на свој четврти по реду марш, - у Випавску Долину, у горње словеначко Приморје, Тарнавске шуме, према Горици, као и ради додира са савезничком војском на граници Југославије и Италије. Колоне су кретале преко Илирске Бистрице, сваког дана по две бригаде. Први је маршевао 1. Лички корпус. У претходници је била 1. бригада, ново формирана од четника Грачаца и одреда „Марић”, која је кренула 3 марта из села Клићи и Гарићи. После преласка Илирске Бистрици, где их је сачекао командант бригаде, Јово Станисављевић, са командантима батаљона који су били на поменутом курсу, јединице су маршевале стриктно у колони по један, с обе стране пута на извесном отстојању као мера предострожности од напада из ваздуха. На путу од Илирске Бистрице за Каве-Аурелман, 4 км северозападно од села Рибенце, 1. бригада је тешко и трагично настрадала 5 марта 1945, од експлозије више постављених мина на путу, и на лицу места је из њеног строја избачено преко 20 четника, погинулих и рањених. Како је пут пролазио преко стрмог предела, био је мало усечен у брдо, па је брина била подзидана каменим зидом, да се земља не одроњава на пут. У тај зид су биле врло мајсторски укопане 17 мина на
454
дужини од 60 метара, које су све заједнички биле повезане за аутоматско палење из даљине електрицитетом и све једновремено експлодирале. Непосредно поред пута текла је врло мирно мања река, чинило се да је стајала и мртво се коритом провлачила. Било је око 2 сата по подне. Непријатељ је вероватно с друге стране обале у густој ситногорици будно пратио пролаз наше колоне, док војска наступи и док чело прође мине за свега десетак метара. На челу колоне јахао сам командантова коња и при заласку у завијутак пута одједном се позади нас проломила силна експлозија. Коњ је посрнуо и с њега сам скочио. Детонација је била толико јака, да нам се у томе тренутку учинило, да је пао сноп од стотину авионских бомба и све заједно експлодирале; учинило нам се као да се небо сручило на земљу. У томе истом тренутку показао се ужасан призор. На тој дужини пута где су мине експлодирале, лежала је маса од најмање 50 четника, обливени крви. Лежали су, оборени од силног зора и удара, и мртви и рањени и здрави као поваљани снопови и сасечене кладе. Оне, које нису оборили комади железа од мина, оборила их је детонација и снага ваздуха. Све је изгледало на најстрашније разбојиште, на касапницу, на непокопано гробље, на језиву страву, на масакр, на пакао. Једни четници су лежали мртви, други умирали у јауцима и крицима, а рањени запомагали за помоћ. У томе ужасу овладала је присебност. Једни четници су брзо заузели положаје уз брда, други су сакупљали и склањали мртве. Болничари бригаде, Никола Станисављевић-„Брицо” и Ђуро Кесић, као и све сестре које су биле са нама, превијали су рањенике и пружали им прву помоћ. Овај предео је био врло ретко насељен, више брдски и шумски, да би се потребна помоћ могла добити од сељака. Међутим, наишло је у пролазу својим послом пар сеоских коњских кола, па смо власнике замолили да натоваримо мртве и рањене четнике, да их превеземо у Илирску Бистрицу на сахрану и у болницу, што су ови и учинили. Погинуло је 11 четника на лицу места, или су убрзо подлегли тешким ранама и умрли, а десетина њих су рањени. Погинули су: • Кесир Марка Јово, родом из села Кијани, жандармеријски поднаредник и национални Повереник 8. чете; • Дукић Јована Радован, из Грачаца, из 1. чете; • Мирчета Буде Марко, из 1. чете, родом из Грачаца; • Драгишић Петра Илија, из 6. чете, родом из Вагана-Тишковац; • Драгишић Дане Јово, из 4. чете, родом из Вагана-Тишковац; • Драгишић Владе Илија, из 8. чете, родом из Вагана-Тишковац; • Димић Симе Андрија, из 6. чете, родом из Прљева; • Гњатовић Ђуре Миле, из 3. чете, родом из Ловинца; • Јерковић Дане Марко, из 3. чете, родом из Граба-Грачац; • Цвјетковић Милана Томо, десетар 7. чете, родом из Грачаца; • Тојагић Раде Јово, командир 4. чете, родом из села Тојагићи испод Брувна, тешко рањен и убијен од партизана у болници у Љубљани. Прва четворица су сахрањени у Бистрици, а сви остали, осим Тојагића, у Постојни.
455
Премда нисмо утврдили, али нема сумње да су ове мине поставили и злочин извршили комунисти. Кажемо, нема сумње, из разлога што је у то време у тој околини било и италијанских фашиста, али је то само претпоставка, јер су комунисти били организованији и то је њихово злочиначко дело. Фашисти су губили рат, а комунисти су га добијали, па су у својој помамности били спремни на овакве злочине. У сваком случају, без обзира који је од непријатеља овај злочин извршио, тај непријатељ четника имао је добру обавештајну службу и знао је да ће четнички пролаз уследити тим путом, па је пажљиво радио свој паклени план. Недалеко од места злочина налазила се на положају једна чета Српског добровољачког корпуса, па смо рачунали да је пролаз доста обезбеђен и сигуран, премда се доцније причало оно што је навлачило сумњу на њих, у што није било лако веровати и још теже доказати. У овој несрећи, срећа је била што је колона по један маршевала на отстојању, иначе би трагедија била још већа. Тако су витешка грачачка бригада и с њом одред „Марић”, поред својих великих жртава и тешких страдања по Лици и Далмацији, дали и у Словенији на овај начин нове жртве својих младих бораца. Када су сви мртви и рањени четници одвежени са ове трагичне сцене, бригада је продужила марш, заноћила у Фамле и следећег дана, 6 марта, стигла у Випаву, у чијој су околини њене јединице распоређене на смештај и положаје, на којима су се задржале све до 30 априла. По повратку са старешинског курса команду бригаде је преузео командант Јово Станисављевић. У то време дошла је на овај терен из Аустрије група официра Српске Државне Страже, одани Народном Равногорском покрету, и били распоређени по јединицама ДЧД. У штаб 1. бригаде распоређен је за инструктора капетан Илија Коларевић, који је четницима држао обуку и предавања из војних предмета. На ширем простору Випавске Долине и по Тарнавским шумама налазиле су се јединице Босанског и Далматинског корпуса. У марту и априлу батаљони су водили борбе против комуниста по околним висовима и планинским пределима изнад Випаве и Ајдучине, као што су Цоле, Сињи Врх и други. У борби коју је водио 2. батаљон испод Сињег врха, под командом Душана Ђумића, погинуо је 29 марта 1945 четник 4. чете Грубор Јове Пајо, родом из села Тишковца и сахрањен на гробље у Випави. На овоме гробљу смо нашли гробове људи са српским именима, који су туда изгинули на фронту у I светском рату. У априлу 1945 погинуо је несрећним случајем четник 3. бригаде, Добрић Д. Гојко, родом из села Дерингаја, код Грачаца. Како су у поменутом трагичном случају настрадали на путу од мина и избачени из строја командир 4. чете Јово Тојагић и командир 7. чете Дане Јакшић, командант бригаде је поставио двојицу водника на те положаје: за командира 4. чете Бошка Д. Боснића и за командира 7. чете Петра Б. Совиља. За сво време боравка у Випавској Долини и у словеначком Приморју, четници су били искрено и пријатељски дочекани и примљени од
456
словеначког народа, који им је у сваком погледу излазио у сусрет и с њима делио своје исте националне мисли. Народ је био национално опредељен и причао нам о својим напорима у борби против комунизма и за организовање словеначких четника још у 1942 години; поштовао је генерала Михаиловића као вођу отпора за ослобођење и демократију у Југославији. Било је од великог значаја имати у Словенији четничке јединице, а још је пријатније и радосније било с њима се срести и заједно се борити. Тиме се посебно доказало да су Народни Равногорски покрет и војска генерала Драже Михаиловића били покрили целокупну територију Југославије од Ђевђелије до Триглава, са борбом и надом за њено ослобођење од сваке тираније и диктатуре. Српски народ у Србији примио је свесрдно словеначки 1941, кога је окупатор прогонио, а Дража Михаиловић је имао Словенце међу првим својим сарадницима, као што су мајори Фрегл, Новак, генерал Иван Презељ и многи други. Пријатељски дочек и састанак са словеначким четницима и народом, вратило нас је са тужним мислима у Лику и остале српске крајеве и потсетило нас на све невоље и крвопролића које су комунисти спроводили. Наиме, док је КП успела да од Срба из српских села створи своје политичке фанатике и најамнике са задатаком да даве и кољу своје комшије Србе-четнике, дотле их Словенци дочекују као своју браћу! Помоћник генерала Михаиловића међу нама У зиму и рано пролеће 1944/45 биле су концентрисане у словеначком Приморју и у Словенији велике националне антикомунистичке снаге: Динарска четничка Дивизија под командом војводе Момчила Ђујића; 2. Лички корпус из Гацке Долине под командом капетана Миле Маријана и воћством војводе Добросава Јевђевића; Српски добровољачки Корпус, који је сада прекинуо своја војничка непријатељства према четницима и Равногорском покрету, под командом генерала Косте Мушицког и политичким воћством Димитрије Љотића; Словеначки четници под командом генерала Ивана Презеља; Словеначки Домобрани под командом генерала Лава Рупника и група Хрвата под командом генерала Матије Парца. Та национална снага у Словенији износила је преко 30.000 војника. Када се она дода оној великој четничкој снази у Босни под директном командом генерала Михаиловића, приспелој из Србије, Црне Горе и Херцеговине, требала јој је само мала војничка и политичка помоћ Савезника, па би цела Југославија била брзо ослобођена од окупатора и од комуниста. Имајући у виду ове снаге у Словенији, генерал Дража Михаиловић је у марту 1945 упутио из своје Врховне Команде са планине Вучијака, из Босне, у Словеначко Приморје свога Помоћника генерала Миодрага Дамјановића. Дао му је задатак: да формира Истакнути део Врховне Команде ЈВУО и да обједини и под своју команду стави све ове снаге,
457
које су, и ако различите у неким основама, ипак биле чврсто везане антикомунистичком борбом и све признавале генерала Михаиловића за свога команданта. Он је у свему овоме доста успео за кратко време. Генерал Миодраг Дамјановић је био човек високе интелегенције, војничких способности и елитни претставник југословенског генералитета, које признање су му указали и други генерали. Био је обдарен способностима војсковође и војног дипломате; одан и веран сарадник генерала Драже Михаиловића, дубоко прожет духом и слободарским идеалима Равне Горе. Он је провео више од три године у немачком ратном заробљеништву, где је умео на вешт начин, да у предавањима официрима, пред носом Немаца, објасни ратно стање и изглед пада Немачке, охрабрујући духовно заробљенике у логору. У лето 1944 успео је посредством генерала Милана Недића, да се из заробљеништва пребаци у Југославију, с циљем да помогне генералу Михаиловићу и његовој отаџбинској борби. Постао је шеф кабинета генерала Недића, претседника српске владе под окупацијом, да би са тога положаја, кроз Српску државну Стражу, у већини одану Дражи и Равногорском Покрету, помогао четничку борбу. У јесен 1944 прешао је на терен Равногорског Покрета и у штаб генерала Михаиловића, који га је у Босни, на дан своје крсне Славе, Светог оца Николе, 19 децембра 1944 поставио за свога Помоћника начелника штаба Врховне Команде. Какав војнички и национални квалитет је имао у себи генерал Дамјановић, показује његов патриотизам и кураж, јер је скоро при крају рата дошао из ратног заробљеништва на бојно поље у врло критичном времену по борбу генерала Михаиловића, када су га Западни Савезници напустили. Док су се други појединци, политичари и војничке старешине из Југославије и других земаља, угрожених од комунизма, спремали да напусте своју земљу и тражили пута и начина да нађу склониште и спасу главе, дотле генерал Дамјановић, баш тада, хита у отаџбину и у њену одбрану од окупатора и комунизма. Његов долазак међу четнике у словеначко Приморје био је велики догађај. Борци и старешине Динарске дивизије осећали су високу част и радост, што им је за највишег команданта дошао помоћник њиховог идола, генерала Драже Михаиловића, па су му показали искрено поштовање, дубоко поверење и војничку послушност. Просто су га заволели. Трудио се да у тим данима учини нешто за добро наше опште борбе. Премда је све било касно ипак је нешто учинио својим посредством и умесношћу за војску којој је стао на чело.
Посета Патријарха српске православне цркве Пред крај рата пуштени су на слободу из немачког ратног заробљеништва, Патријарх српске православне цркве, Гаврило Дожић, и епископ жички, Др Николај Велимировић, велики духовни беседник и проповедник. Ова двојица највиших пастира српског народа били су
458
заточени у логору смрти, у Дахау, као непријатељи Трећег Рајха. На своме путу из Немачке, преко Словеније, на слободну савезничку територију, у Италију, ови великодостојници посетили су у априлу 1945 јединице Динарске четничке Дивизије, у пратњи новог команданта генерала Миодрага Дамјановића, који је недавно стигао из Босне. Висока посета и свечани дочек у њихову част одржани су на Випавској пољани Трнавских шума, где их је чекала и поздравила главнина три корпуса војске. Ова прва и заједничка посета најлегитимнијих претставника српске цркве и војске, на крајњем северозападу наше земље, у питомој и пријатељској Словенији, и у судбоносном времену при крају II светског рата, била је историјског значаја и јединствена за сво време рата. Кроз присуство генерала Дамјановића војска је гледала пред собом генерала Михаиловића, а кроз српског Патријарха славну веру светосавског Православља. Овом посетом српског Патријарха народној војсци, још једном је потврђено да је српска православна црква вазда била са својим народом и делила зло и добро са својим верницима у борби за крст часни и слободу златну. Обиласком на бојном пољу од Његове Светости Поглавара српске цркве, четничка војска је била благословена и потврђена као крсташка хришћанска војска која води свети рат против безбожника за слободу своје православне вере и свога народа. А овом првом посетом генерала Дамјановића и његовим доласком за највишег команданта, Динарски четници су осетили, да су више него икада у рату органски и душевно повезани са Дражом Михаиловићем, његовом Врховном Командом и целим четништвом у Југославији. После постављања за команданта западне Југославије најстаријег и најславнијег четничког војводе, Илије Трифуновића-Бирчанина у 1942, затим највишег члана Националног Комитета Народног Равногорског покрета, Др Младена Жујовића у 1943-ој, постављање на ову дужност свога Помоћника, генерала Миодрага Дамјановића у 1945 години, било је за све четнике и старешине, за команданте и војводе, трећа указана почаст од стране генерала Михаиловића. Постављање ове три личности за главнокомандујућег био је знак колико је била велика војничка и национална вредност четништва на западу Југославије. После поздрава и благослова војсци на овом скупу од Патријарха Гаврила, на импровизираној шумској позорници говорио је епископ Жички Др Николај Велимировић, затим је генерал Дамјановић пренео свеже поздраве генерала Драже Михаиловића и претставио свој нови старешински положај и дужности, које су стајале пред њим и свима нама. После проведене три године у мучењу и заточеништву у логору Дахау, ова два мученичка архипастира, прешли су у Италију и примљени од Савезника. Патријарх Гаврило задржао се као Поглавар српске цркве у емиграцији као протест због окупације земље од комунизма. Вратио се тек 1946 са одлуком да брани српску цркву и њена права од комунизма колико буде могао, јер је из земље добивао поруке
459
од свога заступника Митрополита Јосифа да се врати, пошто цркви прети тешка опасност уништења од власти КПЈ. И он је цркву бранио по повратку својим личним поглаварским храбрим отпором и апостолском верности до своје смрти. Док је он био жив, КПЈ није могла да гази по врху српске цркве, као што ће се то десити после њега. По доласку у Београд, он је право цркве јасно ставио на знање Јосипу Брозу: „Богу божије, Цару царево! Ти си поглавар државе и њом управљаш, а ја сам поглавар српске цркве и њом владам по Божијој милости”! Епископ Николај емигрирао је у Америку, где је испустио своју владичанску душу 18 марта 1956, борећи се верно као Христов апостол до свог последњег даха. оОо Због претешког положаја у кога их је бацила зла политика британског претседника владе, четнике и њихов велики народни покрет отпора, чекала је и стизала трагедија овде-онде и свагде, једна за другом. Тако смо при крају рата чули, да је четничка војска из Црне Горе, под командом војводе Павла Ђуришића, кренувши из Босне на запад преко хрватске територије, настрадала половином априла 1945 од усташа на Лијевча пољу, Босанској Градишки и у логору смрти Јасеновцу. На овом путу настрадао је и један број блиских сарадника генерала Михаиловића, међу којима адвокат Драгиша Васић, мајор Захарије Остојић и други. Поред избеглица са црногорским четницима је био и велик број свештеника, пред којима је био Митрополит Црногорскоприморски Јоаникије Липовац. Он је избегао покољу усташа, али је доцније пао у руке партизанске војске и „народне власти”, које су га после мучења живог спалиле на ломачи у Аранђеловцу 1945. Лоши односи Савезника при крају рата Када смо већ на крају рата и на крају ове књиге, потребно је осврнути се на период различитих гледишта и лоших односа између Енглеске и Америке крајем рата. До сада смо кроз рат видели Черчилову господарску политику према Југославији и хајку на генерала Михаиловића и четнике, чију је борбу потпуно онемогућио и војску подмакао комунистима на уништење. Сада је потребно видети овог „антикомунистичког” борца пред крај рата, како покушава као из бунила, да бар нешто у подунавској Европи добије у политичком престижу и да бар нешто отме од захукталог и силовитог Стаљина. Када му је одбијен план инвазије из Италије преко Словеније, уз „сарадњу Тита и партизана”, покушао је да бар савезничке трупе пожуре са запада и да пре Совјета стигну у Беч, Праг и Берлин. Да би се лакше разумело, како је олако пола Европе пало под комунистичку окупацију, такође је потребно завирити у лакомисленост и политичку кратковидост, још боље рећи крајњу немарност, америчког претседника и генералштаба, по питању свршетка рата и послератног стања у Европи. Черчил и Рузвелт су се сукобљавали током рата и наизменично су се удварали Стаљину,
460
сваки из својих различитих гледишта и интереса и у различито време, дајући му политичке уступке. Не само што је Стаљин од њих захтевао отварање II фронта искључиво на Француској, далеко од његове политичке интересне сфере, него је он диктирао генералштабу Западних Савезника којим правцем њихове трупе требају да гоне Немце и до које тачке могу да дођу, а да не уђу и његову предвиђену зону. Америчком војно политичком воћству је било стало једино да поразе Немачку, а совјетском да окупирају ослобођену Европу! Документа II светског рата и мемоари и књиге државника Запада доказују, да су ти односи међу Западним савезницима били у напетом стању, чак лоши, од половине 1944. Били су више у конфликту него у хармонији у погледу европског попришта. Рузвелт је још у првим годинама рата препустио Черчилу „ситно бакљање” са европским земљама, у којима је овај направио политички хаос и изгледао више на политичког сплеткароша него на далековидог државника. Тек сада, крајем рата, Черчил се са својим генералима сетио, да обрати пажњу на политичку страну послератне Европе, изузев Југославије, али му је недостајала војна сила, која је била у рукама Рузвелта, а политички дизгини у рукама Стаљина. Двојица Западних државника су доста пута ударали један у „клин, други у плочу”. Черчил и његови генерали су били против савезничког искрцавања из Италије у јужну Француску (операција Анвил) већ су хтели инвазију правцем Трст-Љубљана, што Американци нису хтели ни чути. Рузвелт је на предлог својих саветника хтео да помогне генерала Михаиловића и четнике 1944 војним мисијама и опремом, што је Черчил категорички одбио. Крајем априла 1945 били су избројани последњи дани II светског рата, када су савезничке трупе довршавале последње битке против Немачке на свима фронтовима. После стајања на једном месту пуних 9 месеци, - јер је тако хтела војна и политичка стратегија Стаљинова, кренуле су из Италије дивизије 5. америчке и 8. енглеске армије према Аустрији и Трсту за Немцима, који су се повлачили и узалудно нудили своју предају три месеца пре свршетка рата. Вођење рата последњих 6 месеци на многим фронтовима, нарочито у Италији, је изгледало више на политичку игру са намером његовог продужавања и отезања него завршавања. Захваљујући болести америчког претседника и војној стратегији америчког генералштаба, Стаљин је уцењивао и дириговао колико, којим правцем и докле ће савезничке армије да напредују, подешавајући да крај рата буде у најповољнијој војној и политичкој прилици за њега и његове планове, јер је имао у руци разна ранија лакомислена обећања и грешке Рузвелта и Черчила. У вези са тим завршетком рата и правцем надирања савезничких трупа, амерички и енглески генералштаб, као и Рузвелт и Черчил међусобно лично, долазили су до врло оштрих несугласица, чак и свађа за сво време од последњих 10 месеци рата. После отварања Другог фронта у Нормандији у јуну 1944 и губитка петролејских извора у Румунији, пар месеци ка-
461
сније, било је очигледно да је Немачка потучена и да њена сила свакодневно опада брзим темпом. Да напоменемо само два случаја политичке игре са завршетком рата. Још у јесен 1944, немачка команда за Југоисток понудила је капитулацију и предају свих својих трупа у Југославији америчком пуковнику Роберту МакДовелу, шефу војне мисије код генерала Михаиловића, преко претставника свога министарства спољних послова, Рудолфа Штеркера. Ту понуду су Американци одбили, јер је није одобрио Стаљин из политичких разлога, пошто би немачку капитулацију прихватио генерал Дража Михаиловић, тада са својим трупама у Босни, где се налазила америчка војна мисија. Други случај одбијене понуде за предају десио се у Италији. Немачке трупе у северној Италији, јачине од 23 дивизије са око 400.000 војника под командом фелдмаршала Албера Кесерлинга, понудиле су предају почетком фебруара 1945. Преговоре је водио у Берну, у Швајцарској, немачки претставник, командант СС трупа, генерал Карло Волф, са америчким претставником, Ален Далес, (Allen W. Dulles брат америчког државног секретара Џона Далеса) који је тада био шеф америчке Оперативне Стратегијске Службе. Ту понуду о предаји је примио главнокомандујући савезничких трупа на Средоземљу, фелдмаршал Александар, и са предлогом да се усвоји послао је у енглеско министарство рата. И ову понуду Американци су одбили из истих разлога као и ону у Југославији, јер то Стаљин није желео, пошто би у томе случају савезничке трупе брзо стигле у Словенију и Аустрију и тиме би угрозиле његове послератне политичке претензије у Европи и довеле би до промене стања у Југославији на штету комунизма. Чим су обавештени о овој понуди немачке предаје, Стаљин и Молотов су упутипи врло оштру ноту владама Америке и Енглеске, оптужујући их „да раде иза њихових леђа” и одбили понуду, и ако се радило о што бржем завршетку рата и о предаји непријатеља!134 Поред ових случајева било је и оних који показују колико су Западни савезници дозволили да им Стаљин командује. Америчка трећа армија под командом генерала Ђорђа Патона, из састава 12-те групе армија којима је командовао генерал Омар Бредли (Omar Bradley) стајала је у априлу 1945 дуго времена непомично на граници Чехословачке. Ту их је зауставио главнокомандујући савезничких трупа у Европи, генерал Двајт Ајзенхауер, на Стаљинову интервенцију да не смеју прећи линију Карлсбад-Пилсен-Будајовице, „јер совјетске трупе морају ући прве у Праг”, иако су биле удаљене 70 миља. Кад је чешки подземни покрет устао против Немаца у Прагу и преко радио везе затражен хитан улазак америчких трупа да им помогну, генерал Ајзенхауер је одбио због Стаљинова захтева. Међутим, и Немачка је капитулирала пре него што су совјетске трупе стигле у Праг.135 Типичан је случај био и са уласком америчких и енглеских трупа у Берлин, које су и тамо дуго чекале на реци Елби по захтеву Стаљина, јер његове трупе морају ући у Берлин пре Савезничких. Узалуд се
462
Черчил вртео као риба у мало воде, одбијајући комунистичке трупе да не уђу у престонице Европе, а у Београд их је својом силом натурио! Он је вриштио и беснио у преписци са Ајзенхауером и с њим дошао у оштар сукоб, захтевајући од њега да већ једном крене са трупама и да уђе у Берлин пре Руса, али је овај категорички одбио, јер „он води рат само за војничку победу над Хитлером”.136 Амерички генерал Омар Бредли, који је тада помагао став генерала Ајзенхауера, признао је касније те грешке: „Као војници, ми смо наивно гледали на британску склоност да се рат комплицира политичким предвиђањима и не-војничким циљевима”.137 А шеф британског Империјалног генералштаба фелдмаршал Сер Алан Брук (Alan Brooke) каже у својим мемоарима о томе америчко-енглеском трвењу: „Трагедија је била што су Американци, док су се дивили Черчилу као човеку, имали слабо мишљење о њему као стратегу и у њега су много сумњали”.138 О закључку и исходу II светског рата може се укратко рећи, да англо-америчко војно и политичко државно воћство није било способно да искористи своју војну силу и победу над Немачком у правилан и праведан завршетак рата и у доношење мира на земљи, што се могло врло лако постићи. Не желећи увидети опасност од комунизма, оно је потпуно занемарило идеолошко-политичку страну рата и право народа на слободу у својој земљи после рата, што је Стаљин до крајности искористио. У триумфу победе над Хитлером и нацифашизмом, крај II светског рата је изгледао на ново освајање и покоравање народа и земаља од комунизма, а не на доношење слободе и мира. Стаљин и Тито су аждајски зинули да се дочепају и прогутају што већи број својих политичких противника, а свршетак II светског рата је био само смена нацистичке диктатуре и окупације са комунистичком; захваљујући површној ратној војно-политичкој стратегији Западних савезника и њиховим не уједначеним и лошим односима. Прелаз реке Соче и сусрет са Савезницима У таквој завршној ратној ситуацији, вртлогу и новој опасности која настаје, наше четничке старешине у словеначком Приморју су предузели корак, да четничке и све остале националне јединице што пре дођу у додир са савезничком војском и да код њих нађу заштиту од неизвесности, која је сада на крају рата била наткрила пола Европе, исто онако када ју је Хитлер напао на почетку рата. Тих последњих дана рата савезничке трупе су биле кренуле из Италије према југословенској граници. Како је Југославија још 1944 била предата под власт КПЈ и њена партијска војска наступала за немачким отступницама према словеначком Приморју и Трсту, то је и прелаз националних снага Савезницима преко реке Соче још више био принудан. Али, важно је овде напоменути да, доласком у додир са савезничком војском, сигурност по људске животе још није била тиме обезбеђена, већ је, и те како, претила опасност да Савезници предају четнике натраг на за-
463
хтев Тита и партијске владе из Београда. Такву несрећну могућност и опасност појачавао је случај, да је енглеска влада већ насилно враћала руске избеглице транспортима у Русију ро захтеву Стаљина и по трагичном уговору са Совјетском владом закљученим у Јалти. Можемо сада замислити ситуацију у којој су се нашли четници тих последњих дана рата! Они су очекивали заштиту и ишли у сусрет онима, који су их већ пуне две године напустили и помажу оружјем и политиком њихове непријатеље, комунисте Југославије. Командант Истакнутог дела Врховне Команде, генерал Миодраг Дамјановић, издао је наређење за покрет свих наших трупа из Випавске Долине и осталих предела, преко Горице, с прелазом на десну обалу реке Соче, у Италију. Покрет је уследио 30 априла 1945. То је био пети и последњи ратни део овог великог четничког марша од напуштања Грачаца и Тромеђе. (Остало је још 5 послератних четничких премештаја и путовања из једне у другу земљу, док су се коначно раселили по земљама слободног света). На путу за Горицу, испред 1. Личког корпуса кретао се Босански, а позади Далматински и остали делови. У Горици, коју смо требали прећи до моста, наше јединице су биле сачекане од два непријатеља: италијанских фашиста и комуниста, који су их борбом зауставили и доста озбиљно угрозили пролаз. Утврдили су се у зградама, из којих су тукли жестоком ватром, па се развила улична борба, која је за наше герилце била незгодна и различита од шумске борбе. Та два непријатеља, једни са црним ознакама а други са црвеним марамама око врата, тукли су четнике сложно, као по једној команди из свих углова, барикада, бункера, с крова и прозора, зидова и заклона. Тешко рањен у тој уличној борби, дао је свој живот један међу најхрабријим старешинама грачачке бригаде, командир 6. чете, Кесић П. Богдан, родом из села Граба, из засеока Литице Кесић. Рањен је био четник Мирчета С. Душан, кога је из борбе изнео његов командант батаљона Владе Гаћеша. Из 4. бригаде погинуо је водник Миладин Плећаш и Илија Гутеша, а било је жртава и у Босанском корпусу. Борба је трајала целог поподнева и продор кроз Горицу био заустављен и поред тога што су утврђеног непријатеља по зградама добро тукли противколски топови једног дивизиона Добровољачког корпуса. Предвече су стигле и словеначке јединице, четници и Бела гарда, који су добро познавали град Горицу, па су заобиласком кроз источни део града помогли нашим претходницама и успешно обезбедили колонама долазак до моста и прелаз на десну обалу реке Соче. Сутрадан, 1 маја, нашле су се на десној обали реке Соче све националне снаге из словеначког Приморја, што је постало двоструким историјским догађајем: била је то прва велика ратна војна емиграција на путу ван своје отаџбине и први састанак прве герилске војске у Европи са Савезничком војском. Овај прилазак и састанак са Савезницима објашњавао је четницима на предавањима кроз маршевање, национални Повереник 1. Личког корпуса, учитељ Војин Малешевић, једном својом сажетом математичком и филозофском мишљу: „Што даље,
464
то ближе”! Што даље одмичемо на путу од свог родног краја, то смо ближе Савезницима! По тој својој изреци, којом је улевао наду у опстанак, Војин је остао познат за сво време међу четницима. Партизани су нас пратили у стопу, наступајући од Трста под командом генерала Петра Дапшина и с тенковима дошли до моста, који је био дигнут у ваздух следећег дана, чим су све наше јединице прешле реку. Борба је настављена преко реке, а концентрација комунистичког напада је била на северни, дрвени мост, с циљем преласка, у чему су спречени јединицама 1. Личког корпуса. Грачачка бригада је добила задатак да изиђе на одређене положаје западно и узводно уз реку Сочу до села и брда Градискута, да контролише терен и заустави комунистичко надирање преко моста са осталим јединицама корпуса, којима је овде била последња борба у II светском рату. Тога дана, 2 маја 1945 стигле су моторизоване савезничке јединице с правца Удине, 2. планинска Новозеландска дивизја под командом генерала Бернарда Фрејберга, (Bernard Freyberg) из састава 8. енглеске армије, и својом брзином јуриле према Трсту, преко Монфалконе, ради проблема с југословенским партизанима и заузимања Трста. Тога дана после подне и после пуне четири године страдања и крвопролића, престала је четничка оружана борба и завршен недовршени Други светски рат. Пред наилазак савезничке војске, отишао је у Удине наш главнокомандујући, генерал Миодраг Дамјановић, у пратњи генерала Андреја Презеља и војвода Момчила Ђујића и Добросава Јевђевића, у штаб енглеске више команде ради упознавања о преласку из Југославије националних снага због непријатељства југословенских комуниста. Такође их је упознао да се ова војска не жели да враћа у Југославију, јер јој прети опасност, па је затражио прихват и правилан савезнички војни третман. Сусрет савезничке војске, која је била у пролазу, био је коректан, иако приметно хладан због комунистичке пропаганде. По наређењу савезничке команде све наше трупе су се спустиле с брда и положаја и са избеглицама кренуле у колонама преко Кормонса за велики италијански логор у Палманову. Грачачка бригада је заноћила у Кормонсу. Командир чете, Богдан Кесић подлегао је тешкој рани и умро 3 маја 1945 у месту Сан Лоренц, прво место недалеко од главног моста, где је и сахрањен. Богдан је последња жртва грачачке бригаде, пала на бојном пољу за слободу отаџбине на њеној граници и прва која је сахрањена ван наше земље. Уочи Ђурђевдана, 5 маја 1945 четничка војска је на захтев савезничке команде одложила и предала оружје у логору Палманова, што је био врло тежак и узбудљив моменат и ако је рат завршен, јер су четници с њим ратовали, свој народ бранили и против многих непријатеља се борили за слободу и животни опстанак. Растанак са оружјем био је нарочито тежак у томе, што народна слобода за коју су се они борили није била добијена и што је народ у Југославији баш тих дана коначно пао у ропство под комунизам. Због тога, рат у очима ових
465
слободарских бораца није био завршен, него само прекинут па су се противили предаји свога оружја, када је поред узбудљивих момената био и један трагичан. Зато су енглески и наши команданти, генерал Дамјановић и војвода Ђујић, морали да објашњавају разлоге и потребу предаје оружја, јер је рат завршен, кога ни енглеска војска више не носи на себи. Чини ми се да је остала непредата, као историјски симбол, пушка босанског четника, Симе Бурсаћа-„Миме”, која је прва из његове руке испалила 26 јула 1941 на усташе код Дрвара у Босни и дала знак за општи устанак, коју је после Мимо чувао до своје смрти. Надајмо се да ће она бити сачувана као историјски релик за музеј далеких српских поколења. Растанак четника с оружјем изазвао је у њима стрепњу и језиву страву, због какве безумне одлуке Савезника, да их тако разоружане предају комунистичким властима Југославије, јер је то прво послератно време било изван контроле здравог људског разума, не само код комунистичких влада Русије и Југославије, него и код влада Запада. Стаљин и Тито захтевали су од влада Запада предају свих њихових политичких противника, а ови им услуге чинили. Стога је главнокомандујући, генерал Дамјановић, интервенисао код савезничке врховне команде за Средоземље и захтевао уверавање за сигурност јединица под његовом командом и отклањање опасности да буду враћене у Југославију, што би значило сигурну смрт у рукама КП. Он је у томе успео и био у могућности, да у тим стравичним данима, за време историјског одлагања оружја у Палманови, објави пред свима јединицама примљени кратак телеграм британског фелдмаршала Александра, који је гласио да четници генерала Михаиловића неће бити враћени у Југославију. Овог истог дана, генерал Дамјановић је примио од генерала Драже Михаиловића из отаџбине последњу радио везу и поразну вест, да је његова војска тешко настрадала у борби с комунистима на Зеленгори, при прелазу из Босне у Србију. Четници и британски фелдмаршал Александар Како је резултат II светског рата био по себи несрећан и трагичан, и поред победе над Хитлером, тако су први послератни дани били страшни и ужасни, јер су се у њима одиграли догађаји безумља и злочина несхватљиви за здрав људски разум. Милиони руских избеглица и хиљаде југословенских, Словенаца и Срба, враћени су натраг тих дана у своје земље из Аустрије и Немачке, силом британске војске и по захтеву Стаљина и Тита, и сви до једног били побијени. Људи су без своје воље враћани у руке својих душмана, као да је била у питању стока, која је случајно, пасући траву, прешла државну границу, па је сада враћају на захтев њеног власника. По кобном и нељудском уговору између Западних савезника, на првом месту Енглеске, с једне стране и Совјетског Савеза с друге, потписаним на конференцији „Тројице Великих” 11 фебруара 1945 у Јалти, савезничке владе обавезале су се, на жалост и срамоту своју и својих
466
народа, да у Русију врате, по потреби и силом своје војске, све ратне заробљенике, присилно доведене раднике и избеглице, које су побегле од својетског комунистичког режима. Радило се о око 5 милиона Руса, који су се нашли на територији Немачке и Аустрије, окупираним од војске Западних савезника. Ове одлуке са Јалте користила је југословенска комунистичка влада као сателит совјетске владе, и захтевала од Британије повратак југословенских избеглица, па су енглеске војне власти вратиле из Аустрије у Југославију на кланицу хиљаде националиста Словенаца, два пука војске Српског Добровољачког корпуса и четника из Црне Горе, оних што су се једва спасили пре месец дана од усташа. Ово присилно враћање недужних људи у сигурну смрт претставља најмрачније доба људске историје, посебно 20. века и баца најсрамнију и најпрљавију љагу на одговорне државнике Запада, нарочито Енглеске. То је био далеко већи злочин од трговине робљем у ранијим вековима, јер су одговорни знали да повраћене избеглице и у Русију и у Југославију, чекају џелати ношени нагоном дивљих животиња за прождирање својих политичких противника. Енглески официри су по налогу своје владе употребљавали прљаве трикове, обмане и лажи да заварају жртве, док их не пребаце преко границе у Југославију, или док их убаце у транспорте на пут за Русију. Јер по инструкцији Черчила „те избеглице треба вратити што пре, јер је такво обећање дато Молотову”.139 Имајући у виду трагичну судбину ових избеглица у Аустрији, закључујемо да су четници и све остале јединице које су прешле у Италију имале срећу, што нису биле враћене у Југославију. А тај срећан случај је био у томе, што је савезнички главнокомандујући био британски фелдмаршал Харолд Александар, коме припада четничка захвалност и служи му на част одлука да „четници генерала Михаиловића неће бити враћени у Југославију”. Зато су после страдања наших људи у Аустрији и нашег срећног проласка у Италији, равногорци изражавали своје признање и говорили: „Тамо где није било генерала Дамјановића и генерала Алескандра догодила се трагедија”! Као командант, генерал Дамјановић је претстављао све националне снаге на свакоме месту као четнике генерала Михаиловића и ЈВУО. Овај случај захтева, да у знак захвалности свих четника припитамо: ко је британски генерал Александар и да о њему кажемо још неколико речи. Сарадници и савременици описали су га као човека благе нарави, културног и високо образованог, из ирске племићке породице, васпитан тежњом за правду и са широким видицима. Али поред ових квалитета, имао је једну другу врло важну врлину и искуство, које је ишло у прилог четницима. Добро је познавао комунизам и лично узимао учешће у борбама против комуниста у три земље као командант у својој дугој војничкој каријери. Узео је учешће у борбама против руских комуниста-бољшевика у Балтичким земљама после I светског рата, када су ту борбу помагали Западни савезници. Када је у Литванији
467
формирана домаћа војска 1919 за одбрану земље и борбу против руских комуниста, који су већ били окупирали Естонију, за команданта једне бригаде постављен је Харлод Александар, тада у чину потпуковника, који је успешно водио ратне операције годину дана. Када су Балтичке земље ослобођене од руских комуниста и добиле своју независност, Александар је напустио Литванију уз свечан испраћај војске и народа. После његовог одласка, народна Скупштина ослобођене Литваније упутила је Александру захвалност на доприносу за слободу Литваније од комунизма, завршавајући свој упућени му поздрав речима: „Док год Балтици буду живи у Литванији, Ваше име неће бити заборављено”. Александар се нашао и на Белоруском фронту против комунизма. За време обиласка тога фронта, генерал Јуденић, главнокомандујући Белоруске армије, који је водио борбу против комунизма 1919-1922 одликовао је Александра орденом Свете Ане с мачевима, кога је он носио на својим грудима за време II светског рата, када се састајао са совјетским генералима на конференцијама. На конференцији у фебруару 1945 са руским маршалом Фјодором Толбухином, командантом Трећег украјинског фронта, у Мађарској, ради договора о обједињавању операција, овај је приметио на Александру то одликовање, загледао се у њега и рекао му да га и он има, али ... Естонија је одликовала Александра Крстом Части за подвиге у борбама против комунизма. Александар је имао лично искуство у борби против комуниста у Грчкој у децембру 1944, као главнокомандујући савезничких трупа на Средоземљу. Претседник британске владе, Винстон Черчил, наредио му је, с правом на одрешене руке, да по цену крви британских војника уништи грчке комунисте, да не завладају Грчком. (Супротно наређењу датом му у исто време да шаље сваку помоћ комунистима у Југославији”!). Александар је хитно пребацио 4 дивизије војске из Италије у Грчку, разјурио комунисте (иако су се они, узгред речено, борили против Немаца) и на тај начин сачувао слободу и демократију грчком народу, због чега му је грчки народ, као и балтички, остао захвалан.140 Последњи његов сукоб с политичким искуством ове врсте, био је при крају рата са Титом по спорном питању Трста. Наиме, приликом отступања Немаца из околине Трста и Јулијске крајине, Тито је прекршио уговор са Савезницима и покушао да партизани уђу у ту спорну територију, што је Александар спречио својом војском. Оне савезничке моторизоване јединице, са којима су се четници срели 2 маја 1945 код Горице, јуриле су по Александровом наређењу да избаце југословенске комунисте са те територије, и то борбом ако буде требало; али партизанска команда није испалила на њих ни један метак због Трста. Нема сумње да је и овај сукоб са југословенским комунистима обогатио генерала Александра искуство и познавање комунизма и да је имао утицај на његову одлуку у овом горућем и важном питању даље судбине четника, који су прешли у Италију.
468
Да је неким несрећним случајем, командант савезничких трупа у Италији био војник без политичког искуства, који војнички слуша свако наређење својих претпостављених, као што је био случај са енглеским командантом у Аустрији, неби било тешко погодити шта би се десило са четницима. Генерал Харолд Александар је апеловао и упозоравао своје претпостављене у Лондону, да ће одлука присилног повратка избеглица у Русију и Југославију бити по њих фатална. Нарочито се противио наређењима министарства рата, да се силом енглеске војске враћају избеглице у Русију, па чак и оне из Пољске армије генерала Андреса, који потичу из оних предела које је Совјетска Унија присвојила, опомињући Лондон: „То су наши савезници”! Писао је Начелнику Империјалног генералштаба, фелдмаршапу Алану Бруку и молио га да му се не издаје наређење, да његови војници буду присиљени „да својим бајонетама враћају избеглице које то не желе”.141 Тако је славна четничка војска наишла у Италији на разумевање и високу свест славног британског генерала Харолда Александра. Зато ће не само четници, него и цео српски народ остати захвални овоме војсковођи, као што му је захвалан народ грчки и балтички. После Палманове и Еболи кроз бели свет Сутрадан по одлагању оружја, на Ђурђевдан 6 маја настављено је транспортовање свих четничких јединица и избеглица камионима из Палманове у два привремена логора у Италији, Ђезена и Форли. У месецу септембру 1945 извршено је њихово даље пребацивање возовима из ових логора у стални логор у јужну Италију, у Еболи, недалеко од Салерна. После боравка годину и по дана у овоме логору, све четничке јединице су пребачене у априлу и мају 1947 у северну Немачку, у логор Мунстер, ради припреме за проналазак коначног решења и расељавања. Поред сталног притиска и познатих отрцаних оптужби да су четници сарадници окупатора и нацифашизма, југословенска комунистичка влада је у исто време погрешно доказивала енглеској влади, да се сви четници желе вратити у Југославију, али им „старешине и официри забрањују”! У вези са таквим оптужбама и захтевима, енглеска влада је у месецу јуну 1947 одредила своју испитну комисију са задатком да сваког појединог четника иписта о „колаборацији” са окупатором и жељи за повратак у Југославију. Шеф Комисије је био један од секретара министарства спољних послова, Хектор Макнил, па је по њему и названа Макнилова комисија, која је после детаљног испитивања нашпа да су четници чисти од колаборације с окупатором и да не желе да се врате у Југославију. И ако је врло добро знала, да су се генерал Михаиловић и четници борили искуљчиво за оне исте циљеве и принципе за које су се борили војници „Његовог британског Величанства”, - за слободу и демократију свога народа, енглеска влада је вршила ово испитивање, а њени војни органи, одвојено од ове комисије, нису се џентлменски понашали
469
према овим слободарским четничким борцима. Пошто ју је довела на власт у рату, енглеска влада се сматрала обавезном да изиђе у сусрет жељама југословенске комунистичке владе и после рата, узнемиравањем и лошим третирањем њених политичких противника, који су јој били под контролом у Немачкој, бар док је између њих двеју владао медени месец ратних интрига и заблуда. Прва и главна жртва био је генерал Миодраг Дамјановић, кога су одвојили од војника и цивилних избеглица, ради његовог утицаја и био је заточен годину дана у Солтау. За љубав и на предлог и захтев својих комунистичких миљеника из Београда, ова испитна комисија и њена влада класифицирала је известан број четничких старешина и бораца „сивим и црним”, али их није изручила натраг услед интервенције. Завршетком рада ове Комисије крајем јуна 1947 престао је војнички статус четника и преведени су на цивилни „Расељених лица”, и из логора Мунстера размештени по многим другим логорима у Западној Немачкој. Тим поводом је генерал Дамјановић, издао на Видовдан, 28 јуна 1947, своју последњу војничку старешинску наредбу свој војсци и избеглицама, чији завршетак је гласио: „Јунаци! Пошто силом прилика престајете сада бити војничка организација, то вам ја ову наредбу упућујем последњи пут као ваш војнички старешина, наређујући вам, као и у својој првој после Соче: ИСТРАЈАТИ! Поред четника који су стигли крајем рата из отаџбине, у Немачкој је остало хиљаде југословенских ратних заробљеника, Срба и Словенаца, који су одбили да се врате у своју земљу, због тога што је она окупирана од комунизма. Неколико милиона избеглица из многих европских земаља, укључујући и југословенске, стављени су под бригу и заштиту Уједињених Нација, чија организација ИРО је вршила њихово расељавање по земљама слободног света, укључујући и четнике витешке грачачке бригаде, који су се раселили у Енглеску, Француску, Немачку, Канаду, Сједињене државе Америке, Аустралију и друге. У тим земљама створили су свој нови кутак, нову домовину и свој породични живот. Својим националним ставом продужили су борбу са осталом српском емиграцијом за слободу отаџбине, онакву слободу какву уживају у овим земљама и за какву су се борили у рату под командом генерала Драже Михаиловића. За време боравка у Еболи, четнике је задесила трагична вест да је 13 марта 1946 ухваћен у отаџбини генерал Дража Михаиловић, коме је КПЈ одржала „суђење” по њеним политичким оптужбама по којима је био унапред осуђен и 17 јула 1946 убијен у Јајинцима код Београда. Овај злочин извршен над првоборцем Југославије за народну слободу, и оданим савезником Савезника, потресао је светску јавност и пробудио њену свест. Званична Енглеска је хладно прала руке од своје жртве коју је гурнула у смрт, а званична Америка под претседништвом Хари Трумана, и пробуђеном савести, одликовала га посмртно после две године, 29 марта 1948 највишим Ореденом Legion of Merit са текстом признања:
470
LEGION OF MERIT CHIEF COMMANDER General Dragoljub Mihailovic distinguished himself in an outstanding manner as Commander-in Chief of the Yugoslavian Army Forces and later as Minister of War by organizing and leading important resistance forces against the enemy which occupied Yugoslavia, from December 1941 to December 1944. Through the undaunted efforts of his troops, many United States airmen were rescued and returned safely to friendly control. General Mihailovic and his forces, although lacking adequate supplies, and fighting under extreme hardships, contributed materially to the Allied cause, and were instrumental in obtaining a final Allied Victory. March 29. 1948
HARRY S. TRUMAN
У преводу: Генерал Драгољуб Михаиловић постао је славан на истакнути начин као командант југословенских оружаних снага и као Министар рата, организујући и предводећи велике снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију од децембра 1941 до децембра 1944. Неустрашивим напорима његових јединица, спашени су многи амерички авијатичари и обезбеђено враћени под савезничку контролу. Генерал Михаиловић и његове снаге, и ако недовол>но снабдевене и борећи се под огромним тешкоћама, битно су допринеле савезничкој ствари и коначној савезничкој победи.
Енглеска му дугује много више, јер је Дража Михаиловић био једини њен савезник у најтеже време. Обе скупа дугују Југославији и њеном народу повратак слободе, изгубљене њиховом кривицом. "Убијањем Драже Михаиловића од властодржаца у Београду убијена је слобода и основно грађанско право народа Југославије, који је кроз свога песника довикнуо његовим убицама: „Није мртав Витез наших гора, Крв његова страшном стравом прети,
У мртвоме већа снага лежи, Равна Гора победити мора!.
471
XV
ОСВРТИ И ДОКАЗИ Злоупотреба српске снаге-Инвазија Срба на Србију Српска Лика је била богата у II светском рату са здравом људском снагом својих расних Срба, стално запојених националним духом и патриотизмом према својој отаџбини. Због таквог одгоја Личана, била је позната пре рата изрека: „Док је Лике нема републике”. Посебна одлика те здраве људске снаге је била у њеном јунаштву, па је била позната у народу и она, која каже: „Што породи Лика и Крбава, то не плаши кошуља крвава”! Такав став Срба ове покрајине је толико сметао предратним комунистима, да их је воћство комунистичке партије, по Дедијеру, жигосало „политички заосталим”! Велики број Срба Личана јавио се из Америке и из Аустроугарске у добровољце и ставио се на расположење Србији и српској војсци за Солунски фронт, у чијем пробоју су узели учешће. Ту њихову националну снагу и храброст добро је знало воћство КПЈ, па се спремало, да их превари и искористи у своје сврхе у погодном времену. Тај погодан тренутак је донео II светски рат, нарочито после усташког покоља када су Срби Личани водили борбу за голи живот; па су такав њихов угрожени положај искористили комунисти и завели их у своју политичку војску. Тако је из језгра Срба Лике, Кордуна и Баније, КПХ преваром и помоћу водећих Срба партијаца створила једну своју армију од три познате партизанске дивизије: 6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка, које је без стида назвала „Хрватски корпус”! По степену фанатизма и злочинима извршеним са „пасјим гробљима”, партија се потрудила да те три дивизије долазе одмах после црногорских пролетерских дивизија. Ради једног потребног закључка, врло је вредно да упоредимо злоупотребу борбене снаге тих Срба Личана и Кордунаша који су се у II светском рату борили за комунизам, са корисном употребом борбене снаге њихових очева, који су се у I светском рату борили на Солунском фронту за слободу. Наиме на Солунском фронту су била два пука српских добровољаца формирана од Срба ван Србије, (чија се јединица с правом требала звати четничком дивизијом) међу којима је био огроман број Срба-Личана. Они су се тада борили под врховном командом српске војске и њене краљевске владе, без служења иједној политичкој партији, док су се поменуте партизанске дивизије Срба Лике и Кордуна бориле у II светском рату под командом комунистичког врховног Штаба и његовог политичког АВНОЈА за тоталитарну власт КПЈ, њене диктатуре и интернационалног комунизма. КПЈ је имала огроман, чак запрепашћујући, успех у средњој Лици, где је из српских села три среза створила својом вештином и стицајем околности поме-
472
нуту 6. личку пролетерску дивизију од 6.000 бораца. Она се била толико угнездила и учврстила у томе пределу са својим штабовима и комитетима и вршила такав терор над народом, што је имало за последицу, да је из тога српског краја најмање било четника. Док је у I светском рату одатле било стотине добровољаца за српску војску и Солунски фронт, дотле је у II светском рату било свега око 20 четника. Класичан пример злоупотребе српске снаге од стране КПЈ, показан је у 1944 години њеном инвазијом на Србију помоћу Срба. Србија је цело време рата била четничка и под контролом генерала Драже Михаиловића, па ју је воћство КПЈ освајало и покоравало инвазијом и навалом партизанских пролетерских дивизија, међу којима је била и 6. личка, односно „хрватски” корпус Срба. Све те нападачке комунистичке јединице су сачињавали Срби из српских покрајина: Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Лике и Кордуна. Циљ те инвазије није био да ослободи Србију, нити да из ње истера немачког окупатора, који се иначе тада повлачио, него, на жалост и срамоту свих тих Срба, да Србију покори и окупира, и то помоћу Срба ван Србије. Тако се је десио парадоксалан, безпримеран и кобан случај, који је сушта супротност оној витешкој и патриотској борби Срба ових покрајина из I светског рата. Наиме, док су Срби из свих српских покрајина као добровољци ослобођавали Србију заједно са славном српском војском, да би донели слободу целокупном српском народу, дотле су Срби из тих истих покрајина у II светском рату, као мобилисана и заведена политичка војска КПЈ, освајали и покоравали ту исту Србију заједно са својетском црвеном армијом и са Бугарима, да би је ставили под чизму комунизма. Због тога, пада врло тамна љага и историјска одговорност на водеће Србе комунисте ван Србије, што су, у служби и инвазијом КПЈ, ударали на своју рођену матицу-Србију. Зато, овај случај треба сматрати једино злоупотребом заведене и мобилисане српске снаге. Тито и воћство КПЈ су знали, да без претходне окупације Србије не могу да окупирају Југославију, нити да у њој успоставе своју власт. План ове инвазије срочен је најпре у Лондону, у априлу 1944, између Черчила, Фицроја Маклина, шефа енглеске војне мисије код Тита и партизанског делегата, „генерала” Владимира Велебита,-оног што је био шеф делегације за договоре с Немцима у Загребу, да се заједнички супроставе Савезничком искрцавању у Југославију. Овај план инвазије на Србију створен је под изговором гоњења немачког окупатора и назван под шифром “Ratweek” кога је помогла и Савезничка команда из Италије материјалом, пропагандом и ваздухопловством. Прву партизанску офанзиву на Србију у априлу 1944 четници су одбили, а са другом у августу и септембру су продрли, захваљујући упаду својетских трупа, које су их одвеле у Београд на власт и приморале генерала Михаиловића да се војском повуче из Србије у Босну. Тако се десио догађај безпримеран у историји, да су Срби из Србије под воћством Србина, Драже Михаиловића, морали напустити своју Србију и своја огњишта исто као што су учинили Срби 1915 преко Албаније; а у њу су
473
ушли Срби комунисти из српских покрајина под воћством Хрвата, Јосипа Броза, као што су и Швабе 1914/15 под воћством цара Фрање Јосифа. Таквој перфидној злоупотреби Срба против Срба нема равне у историји ратова. Нека овај догађај буде поука младим српским генерацијама и мерило историчарима, шта се све догодило у нашој земљи и којим средствима је КПЈ дошла на власт! Рушење цркава у грачачком срезу Догма комунизма је најизразитије уперена против цркве и религије, вере у Бога. КПЈ се потрудила да тај свој гњев и силу највише испољи над српском црквом: да јој поруши храмове, да од ње одврати вернике, да јој забрани приступ омладини и обуку веронауке, да јој забрани манифестације, да је сведе на ропкињу и да јој обустави животни ток-да замре. Зато је први задатак њене послератне власти био, да отпочне разарањем српских цркава, што је био злочин над злочинима, и имало за циљ да потпуно изобличи српски народ, али је тиме и КПЈ ставила своје рушилачке органе у ред дивљака и безумника. Сви културни народи троше милионе новца да сачувају своје историјске тековине, нарочито цркве и манастире, који су њихови прадедови саградили. Међутим, КПЈ је у своме дивљачком бесу дала наређење својим органима да физички руше српске православне цркве и да прогоне и јавно линчују српске свештенике и епископе. Кроз своју српску православну цркву и Светосавље, Срби Лике су се осећали Србима, научили своју народну историју, своје писмо ћирилицу и славну традицију својих предака; и све су то сачували кроз тешка времена под туђинском власти све до оних дана,-доласка комунизма на власт. Код цркава које су славиле своје храмовске славе и друге хришћанске празнике, одржавали су се велики народни зборови и свечаности. Храмовску славу своје цркве славила је цела парохија, а свака кућа у парохији је била слављеник и домаћин храмовске славе, на коју су долазили пријатељи из других парохија, гостили се у част црквене славе, а онда би и домаћини и гости кренули на заједничко народно славље код цркве. То су били најлепши и најрадоснији дани старих и младих Срба и тиме се поносили. Српство и српско Светосавље су били у Лици толико јаки да су, под притиском њихове моралне и националне снаге, и аустријске власти за време своје владавине морале дозволити овакве грандиозне црквене свечаности. Све српске школе по селима и градовима су славиле Светог Саву са црквено националним програмом, кога су учитељи и свештеници припремали а деца изводила, али по доласку на кормило земље, КПЈ је све то разорила и у корену угушила. Да се вратимо на приказ рушења српских цркава у грачачком срезу, у коме су до рата постојале ових 9 цркава од којих је нова власт срушила 8. У Грачацу је била велелепна црква посвећена Вознесењу Господњем-Спасовдан, када је имала своје храмовско славље и на-
474
родни сајам. Саграђена је 1863-1875. У селу Штикади је била стара црква од 1798, посвећена Светом Архангелу Михаилу, у којој је једно време служио отац Николе Тесле, млади свештеник Милутин, а 1900 саграђена је нова, посвећена светим апостолима Петру и Павлу, са храмовском славом 12 јула сваке године. У селу Дерингају је била црква од половине 19. века, посвећена Успењу пресвете Богородице-Велика Госпојина, са храмовском славом 28 августа. У Брувну је била црква од 1861 посвећена рођењу светог Јована КрститељаИвањдан, са слављем своје славе 7 јула. У Мазину је била црква од краја 18. века, посвећена Рождеству свете Богоматере-Мала Госпојина, славећи своју славу 21 септембра. Црква у Великој Попини посвећена пророку светом Илији са црквеним слављем 2 августа. У Малој Попини црква посвећена светој Тројици са својим слављем на Духове. У Зрмањи црква посвећена светом оцу Николи са храмовском славом 19 децембра, и капела у Велебиту изнад Грачаца-Светиња, посвећена светом Марку, са нарочитим знаменитостима и великим храмовским слављем 8 маја. Осим оне у Великој Попини, све су ове цркве општинске партијске власти порушиле или запалиле после рата! На црквеним свечаностима код свих ових цркава учествовало је старо и младо, а ти црквени зборови су били саставни део народног друштвеног и националног живота. То је КПЈ врло добро знала, па је такве свечаности забранила, црквени живот разорила, исто као што је чинила сила турског Султана, па је направила већи злочин српској нацији, него што су га направили Турци у своје време. Поред ових црквених храмовских слава и прослава, највећи народни зборови славља и весеља су били на два највећа хришћанска српска празника: Божић и Ускрс, али је Партија и њих угушила. Њеном силом нестало је у народу древних божићних и ускршњих поздрава: Христос се роди! и Христос Воскресе! На српски православни Божић српска деца морају да иду у школу, а место Божић-Бата који дарује децу, Партија је измислила „Деду-мраз”, да се деца од њега плаше. Све је ово комунистичкој власти сметало, па је уништила српску културу и традицију и измислила своје празнике. Напомињем да ни једну ову поменуту цркву нису срушили за време рата усташе ни окупатор, али су их све осим једне срушили после рата комунисти, односно локалне власти СФРЈ и то физичком радном снагом, мобилисаном у сврху рушења. Тако је црква у селу Штикади сва порушена, остали су јој само голи зидови, што показује њена слика. Црква у Мазину је срушена до темеља, а на њеном месту направљена друга зграда. Црква у Брувну је такође срушена до темеља. Црква у Дерингају је срушена до голих зидова, што такође показује њена слика. Да би сва несрећа била већа и трагедија српског народа болнија, ове цркве су рушили Срби, бивши партизани из дотичних парохија, као ратна војска безбожника. Неке од њих је Партија још за време рата опила бесом и спремила их на злочин сваке врсте, а неке је после рата уценила својом силом да раде што им нареди. Уз то је хтела да пред
475
јавности прикаже Србе некултурним и дивљачким народом који, ето, „сами руше своје цркве”! Са друге стране, Партија је хтела да рушењем цркава заведе што већи терор над народом, да га уплаши и да му покаже да је њена сила јача од Божије. Хтела је да рушењем цркава руши Бога у народу и да у њега унесе страх и свој сатански дух. Онај, ко се некада у срећно и слободно доба бацио само речју на своју цркву, за њега се народ молио Богу да му опрости, „јер не зна шта ради”. У очима народа, српску цркву су могли да руше само Турци или човек поремећеног ума. А сада, после рата, руши је „законита” власт, која сваког рушиоца цркве награђује као „свесног грађанина”! Оно што су Срби Лике својим рукама зидали у два века под Аустријом и тиме стварали своју културу, то је „ослободилачка” власт СФРЈ и СРХ све порушила за првих неколико година своје страховладе и све те српске тековине које су биле пуне живота, претворила у пустоловине, које изгледају као старе римске и турске развалине. Рушење цркве у селу Дерингај вршено је кроз дугу драму, јер је изазвало народни отпор и сукоб са властима. Још од постанка цркве, народ је на Велику Госпојину долазио у масама на њену славу, на њене ливаде, не само из њене и оближњих парохија него и из Босне и Далмације. Научен том традицијом, народ те парохије почео се одмах прве године после рата да поново у масама сакупља на Велику Госпојину и да се по обичају весели и ако црква није имала свештеника. Покушао је да нормално продужи својом традицијом и обичајима, не обзирући се на промену власти, ”јер су се оне и раније мењале”, а он стално својој цркви одлазио, па је сматрао да му је и сада место да код цркве изрази своје национално одушевљење за завршетак рата и да манифестује припадност својој вери и цркви. Али, локална општинска власт је видела у томе своју опасност, па је предузела мере да спречи долазак народа цркви на Госпојину, употребљавајући и полицијску силу. Општинска управа је затим одредила друго место, у селу Кричковићи и Совиљи, са наређењем да се тамо „слави” Госпојина у задружном дому, а не код цркве. На недељу дана пред Велику Госпојину, општински добошари су ишли кроз села и оглашавали да ће се Госпојина славити у задружном дому, а онај ко буде ишао цркви да ће сносити одговорност. Народ је игнорисао овакво наређење и продужио да одлази код цркве, па је општинска власт поставила полицијске страже на свима прилазима цркви, да га физички спречи. Да би једном за свагда стала на пут народу да не долази код цркве, општинска власт у Грачацу је наредила рушење цркве у Дерингају. Дошли су партијци и мобилисани радници и срушили су цркву остављајући јој само голе зидове, а све остало су разорили и уништили. Иконостас је полупан и све црквене ствари разнешене. Начин рушења је био болан и жалостан, али је тиме ова црква још више постала легендарна. У цркви је с леве стране при улазу стајала каменица, исклесана и руком мајстора издубљена у камену, у којој се освећивала света вода и над њом се крстила деца. Те обреде је дуго, дуго
476
година вршио парох, Андрија Цвјетићанин, који је у рату са својом фамилијом био комунистичка жртва. Над том каменицом крстио се и у цркви венчао сав народ те огромне парохије, укључујући и њене рушиоце, нажалост Србе мештане, који су се тим злочином рушења своје цркве морали да удварају комунистичкој сили и у њој гледали своје парче хлеба. Ту каменицу одвезао је својој кући претседник сеоског Одбора, Сурла Б. Никола, звани „Гига” и ставио је у своје двориште, да из ње поји коње и да се у њој купају свиње, мали крмчићи. Ово је био највиши знак партијске силе и безбожништва, оргијања, терора и службе ђаволу; доказ како ослободилачка народна власт закопава и уништава све што је „старо”. Народ је ћутао, али је са болом бележио шта ко из цркве разноси, присваја и уништава. Како није могао ни смео да спречи овај злочин, народ је на спонтан и побожан начин реагирао, нарочито на „Гигин” поступак, обративши нарочиту пажњу на његово двориште. Знајући да се у његовом дворишту налазе освећене црквене ствари однешене из цркве укључујући и каменицу, побожни народ села Кијани је намерно пролазио поред његове куће, пред капијом застајао и у знак поштовања црквеним стварима крстио се и дубоко клањао, и у исто време на тај начин вршио свој протест и прекор претседнику села. Ово је „Гигу” још више разљутило а мало и уплашило од Божије казне, па се разјарио и ухватио у коштац не само са народом него је покушао и са Богом. Према причању народа, који је из тога краја долазио у посету у Аустралију и својим очима све то гледао, претседник села издао је свој проглас народу са напоменом, да ће бити изведен пред партијски суд и кажњен сваки онај, ко се буде крстио пред његовом капијом! А ићи пред партијски суд, значило је суочити се са смрти, па се народ морао повући. Овој цркви и дан данас стоје зидине, као некој рушевини из римског доба и сведоче о култури „социјализма”, о владавини и плодовима пролетерске револуције. Ова црква је историјски чувена и позната по својим свештеницима-Мандићима из 19. века. У њеној порти налази се знаменита духовна вредност српског народа овог краја, редак, можда јединствен пример у овом делу Југославије. Налази се споменик над гробом три наследна српска свештеника из 19. века, три проте, три пароха ове цркве и Томингајске парохије, из три колена велике свештеничке породице из села Томингаја, с Брда Мандића: Дед Томо, његов син Никола и унук Томо. Можемо ли замислити, колики је допринос допринело црквеном и националном развоју и одржању српског народа у јужној Лици под аустроугарском, ово свештеничко племе Мандића са своја три наследна свештеника. У њихово време, кроз цео 19. век, саграђене су многе српске цркве у Лици. Њихов потомак, четврти прота-грачачки, је чувени Милош Мандић, прва жртва пала у Грачацу од усташке руке. У црквеној порти око тога споменика, који је у оно наше време био уређен и гвозденом оградом ограђен, налази се лепа повелика равна пољана. На њој су привлачно, као на месту ходочашћа, из века у век, с генерације на генерацију, сваке црквене свечаности сваке годи-
477
не, коло играле и песме певале, хиљаде младог српског народа, све док се није појавила КПЈ и њена Удба, које су силом узурпиране власти забраниле народно весеље, цркву срушиле, удариле на српску историју и прекратиле ову велику српску традицију, - за време. Посебан историјски значај ове свештеничке куће Мандић, а тиме и Томингајске парохије и њене цркве Велике Госпојине, је и у томе, што је била повезана крвним сродством са свештеничком и научничком кућом генијалног српског и признатог светског научника Николе Тесле. Научников отац, свештеник Милутин Тесла, родом из Радуча и настањен у Смиљану код Госпића, оженио је кћер проте Николе Мандића из села Томингаја, Томину сестру Ђуку-Георгину. Њихов син Никола Тесла добио је име по Деди са обе стране, мајчине и очеве. Према белешкама, много пута је као ђак долазио из Смиљана у посету своме деди и ујаку у Томингај.
Рушевина цркве „Велика Госпојина” у селу Дерингај.
Како су партизани спалили 1943 цркву светог Марка-Светињу Велебиту, а четници је поново обновили, нека нам каже ова песма.
у
ЦРКВА СВЕТОГ МАРКА Усред густе шуме, гордог Велебита Ко у бурном мору, усамљена барка, Као бисер сија, кроз дрвећа вита, Светиња чудесна - црква Светог Марка.
Покрај саме цркве, у стењу, пећина, Низом сталактита, свод лепотом краси, Из њих хладна вода, као бисер фина, Каменице пуни, жеђ верника гаси.
478 А у дну пећине стоји олтар мали, Који свету веру и наду улива, Испред кога народ воштанице пали И са светом водом болесне умива. И у току рата, четрдесет треће, Када тифус поче да животе коси, Народ долазаше, у поворке веће, Да свету водицу за болесне носи. Да народ одврате и вере га лише, И уплаше верне ходочашћа чете, Партизанске банде цркву запалише И часне утваре, из пећине свете. И заплака народ, болови га гуше, Ал настави воду болесним да носи; Презре безбожнике и продане душе И још више поче врагу да пркоси.
Четрдесет четврте, кад гора пролиста, Четнике и народ диже вера жарка, И у славу Бога и у име Христа Обновише цркву Светитеља Марка. На дан Светог Марка, славу овог храма, Окупи се народ усред шумског парка, С поносом и диком, с песмом и сузама И освети цркву Чудотворца Марка. Године су прошле, земљу покри тама, Нема више борбе, ни убојног крика. Али душман стрепи, од страха и срама, Из Светиње чује глас српских четника. Миливоје Вуксановић
Тешку судбину доживела је српкса црква „Свети Никола” на крајњем југу јужне Лике, у Зрмањи. Њу је после рата запалио лично претседник „котара” Грачац Никола Марчетић, мештанин и партизански споменичар. За овај злочин кажњен је од Бога, јер је убрзо напрасно умро. Нема сумње да је овог безумника куражио на овакав злочин и случај што је свештеник, мештанин из Зрмање Илија Ћук, устао против Светосавља, служећи у рату КПХ као „верски референт” партизанске војске за Лику. Најстрашније рушење цркве било је оно у Грачацу. По своме унутрашњем уређењу и спољном изгледу својих фасадних камених зидова, ова катедрална црква била је једна од најлепших у Лици. Поред светих знамења, унутра су је красила два висока и у пречнику метар широка камена стуба, који су на диван и величанствен начин држали куполу и кровну конструкцију. Они су били отсечени у каменој кави, у кршу села Растовићи, између села Бањанин и Брчини и мајсторски исклесани у округлом облику као дугачки ваљци. По наследном народном опису, те стубове дуге 6 метара, вукло је одатле до цркве 12 волова. Звона ове цркве су нарочито била позната, чији су се мелодични звуци са дубоким тоном надалеко чули и позивали Србе на молитву. Откуцаји часовника с торња сваки четврт сата означавали су тачно времем радницима по пољима и њивама, а нарочито ђацима преко пута у гимназији, који су их радо очекивали да им огласи завршетак школског часа. Лепоту цркве удостојавала је угледна личност њеног пароха, проте Милоша Мандића, катихете. Црква је имала велику порту, парохијску кућу и велико земљиште, на коме је био воћњак плодних јабука, кога смо звали плантажа. Овај цео црквени комплекс у сред града био је понос грачачких Срба, центар њиховог духовног и националног живота и увек уносио у град свечану атмосферу.
479
Ради једног упоређења трагедији која ће се догодити, потребно је напоменути да за време покоља и свога дивљаштва 1941, усташе нису срушиле цркву, а ни окупатор; изузев што су је обешчастили употребом за магацинске сврхе и унутра порушили. Поред свих непријатеља и њихових напада за време рата, црква је дочекала цела са зидовима, кровом, торњем и звонима, када су четници напустили Грачац 6 децембра 1944. Али тек тада, после рата, доласком на власт безбожничке силе, настала је невоља и несрећа и српска православна црква у Грачацу је по наређењу општинске власти сва до темеља срушена динамитом и физичком снагом људи, „радног народа” Југославије. То је било 1954, пуних десет година од доласка на власт што је знак да је рушење цркве имало своје дуго планирање. У ову сврху одржана је нарочита седница општинског одбора, коме је црква досадила да ту стоји, па је донео одлуку да се сруши радном снагом. Претседник је предложио, присутни се сложили-све сами Срби, са примедбом појединаца да се сруши и католичка, али она није срушена. И тако, оно што нису учинили усташе, урадили су пролетери у духу идеологије комунизма да треба уништити све оно што је хришћанско, традиционално и српско; па су и ову своју цркву, у којој су се крстили и старији венчали, око ње коло играли и песме певали, рушили мештани Срби. Да би слика поремећеног људског ума била страшнија и злочин ужаснији, партијска власт је казном присилила неколико бивших четника који су остали приликом повлачења, да заједно са комунистима руше цркву. Њих је Партија хтела да уврсти у своје зликовце, да их казни, компромитује у очима народа, да им се освети, да их изнајми и уцени запослењем и парчетом хлеба, да руше своју светињу заједно са безбожницима. У рукама Партије су били људски животи са којима се она играла као са пилећим. Народ грачачке околине је стрепио од силне власти да ће бити изложен прогону, затвору и ликвидацији, па је био приморан да слуша Озну и партију и био присиљен да гази своју људску и националну част. Рушење цркве у Грачацу је извођено по плану и било врло тежак посао, који је рушиоцима узео неколико недеља док су га завршили. То је била борба против Бога и хрвање безбожника са српском православном црквом и историјом. То је била борба комунистичке партије и Тита са светим Савом и свима српским светитељима, великанима, мученицима, ствараоцима српске културе и браниоцима српске нације. Иронична је и трагична била судбина српског народа. Пароха грачачке парохије и старешину овог храма усташе су заклали 1941, а сада, после рата, његови верници-ђаци руше његову и своју цркву по ђаволском налогу. Врло је интересантно да католичка црква није срушена, и ако је свега пар стотина метара удаљена од православне, остала је нетакнута! И овде се, после рата, понавља оно што је на почетку књиге речено, да су водећи Срби комунисти предњачили у злочину над српским народом, убијајући га на сваком кораку. И
480
Тужно, али још чврсто стоје зидови цркве Светог Петра и Павла у селу Штикади.
рушење ове цркве јасно показује, колико су водећи Срби-комунисти остали и после рата слепо оруђе Партије, да за њен рачун руше све оно што је српском народу свето. Из овог српског слепила, КП је прибавила себи изговор за јавност да „Срби сами руше своје цркве”! Црква је била тако чврсто и темељито саграђена, да јој људска рука ништа није могла учинити, па су се рушиоци морали послужити експлозивом. Увртели су велике рупе у сва четири угла цркве, као и под она два велелепна камена стуба унутар и у њих ставили велике количине динамита. У подножје и темеље тих стубова, рупе је копао и динамит стављао Брчин Јове Илија-„Иљуш”. Кад је сав сатански посао био припремљен, динамит је упаљен и експлодирао, експлозија загрмела, детонација одјекнула на све стране, а света грачачка црква пала у рушевину и покрила црквену порту. Земља се надалеко затресла, Грачац заљуљао, а призор је био језив и страшан. Народ грачачких села се тога дана затворио у своје куће од јада и муке, стаха и ужаса. Велебит је заплакао. Партијски и општински комитети су показали своју силу над народом, претцима и историјом и славили победу свога мача. Локална управна власт је ликовала и на рушевину цркве довезла буре ракије „радницима” да пију, па су се, каже очевидац, на дивљачки начин веселили на гробу срушене српске цркве. Али сада, када су хиљаде тона каменог зида и кровне конструкције легле на површину земље, требало је одатле склонити, па је општински комитет, расписао проглас народу са наредбом, да свака кућа мора да пошаље своју радну снагу и сточну запрегу, да ради на одво-
481
жењу срушеног материјапа; са распоредом кога дана дотично село мора да ради. Ова работа трајала је три недеље, јер се народ опирао да такав злочиначки посао ради. Један од присилних радника ондашњи младић од 15 година, који је морао да ради својим коњима и колима на одвожењу зидова порушене цркве, причао ми је о свему овоме по изласку из земље и показао на својој нози повећи ожиљак, где га је тада црквено камење повредило. Црквена звона су оборена с торња пре експлозије динамита, да би се могла искористити за претапање, па су одвежена у Обровац и продата за јевтину пару. Било је случајева да су неки од рушиоца цркве брзо и напрасно умрли као казна Божија. Све ове цркве у грачачком срезу, као и оне по свој Лици, биле су саграђене под окупацијом аустроугарске владавине а порушене на почетку комунистичке владавине. Све су оне саграђене одобрењем аустријског цара Фрање Јосипа, а порушене наређењем загорског маршала Броза Јосипа. И после рата ... мучеништва и легенде Убијање четника и народа од Партије и партизана у рату, наставили су после рата органи државне власти, Озна и Удба, са партијским законом о појасу. У духу циљева револуције и партијске победе, ови политички органи су могли по „ослобођењу” да убију кога хоће и где хоће као „политички сумњивог”, без суда и суђења, исто као што су радили органи НДХ по паду Југославије. Четници су били унапред осуђени на смрт још на почетку рата. Како је велики број четника грачачке бригаде остао у Велебиту и околини приликом повлачења крајем 1944, локалне власти су одредиле своје хајке у потеру за њима са наређењем да сваког убију без милости и на лицу места. Тако су са убијањем људи и недужног народа настала нова послератна мучења и мучеништва и показале се нове легенде. Комунистичка влада Југославије није прихватила свршетак рата као свршену ствар и крај непријатељству, већ је као победник наставила гоњење побеђених четника и свих политичких противника до њиховог истребљења. Титу и партији, исто као и Анти Павелићу и усташама, није било довољно што су добили власт у руке (помоћу других и без народне воље) већ су продужили, не духом мира свршеног рата, него новим терором и покољем Срба-четника. Хајка за хватање и убијање четника у околини Грачаца, и ако они нису никакав злочин учинили, није спроведена за хватање усташа у околини Госпића и Перушића, јер су они, по политичком закону КПЈ, одједном постали питомци „братства и јединства”!. • Свршетком рата, Грачац и околина су постали нова гробница невиних људи, над којима је стрељана маса похватаних четника. Прво стрелиште је било поред пута између православног и католичког гробља. Ту је пострељана прва група четника 3. чете из села Вучипоље, међу којима су били: Радусин Ђуро-„Арамбаша”, Кесић Ђуро„Златоња”, Басарић Илија, Радусин Стево, Радусин Божо и други. Да
482
би их по својим партијским клеветама изједначила са усташама, Озна је довела и с њима заједно стрељала усташког поручника, Ђукицу Остермана познатог кољача српског народа. Локална власт је натерала народ околних села да посматра стрељање „бандита”. Други четници су убијани тамо где су похватани или нађени. • Велики број четника 6. чете је такође похватан и побијен. Ђекић Пају и Рађеновић М. Душана, Озна је нашла сакривене у сточним јаслама њихових кућа и обојицу убила на лицу места, у јаслама. Није их требала предводити суду и ако је рат завршен. Ђекић М. Владу убила је на прагу његове куће. Исто тако Ознаши су убили четнике исте чете, Ђекић Милана-„Миланчића” из села Враце. Гњатовић Ђ. Дане и Медаковић Ђ. Марко-„Мацан”, крили су се у Реснику све до 1946, где су у пећини тешко оболели од тифуса. Озна их је нашла полумртве од болести и глади и до Госпића им убрзала смрт. Да би избегао мучење у рукама Озне, четник ове чете, Раде Зубовић, из села Штикада, убио се из своје пушке. Четника 1. чете, Раду Дробца, судског чиновника и иследника бригаде, Озна је ухватила и стрељала, а Лазу Гаћешу, с Брда Вуколића, лугара, убила је у грму под Велебитом, док је Николу Миљуша, кројача, стрељала на Президу са већом групом четника и народа. Њега зато, што је шио шајкаче четницима за време рата. Милана Ишпировића, грачачког банкара и трговца, Озна је убила у његовом стану док је седео за својим столом. Само у првој години своје страховладе после рата, партијски орган Озна похватала је и убила око 50 четника у Грачацу и по Велебиту, чији велики број имена се налази у Документу изгинулих четника у овој књизи. Повећи број оних четника, који су се предали општинској власти по нашем повлачењу, мобилисан је у партизане и убрзо побијен с леђа. Други део је бачен на робију и у тамнице, међу којима и млади четник 2. чете из села Граба, Јово Кривокућа, који је издржао 14 година на робији и успео да побегне у слободни свет. • У рукама Озне поднеле су тешке муке после рата жене и девојке, четничке мајке и сестре. После таквог мучења стрељала је девојку из села Граба, Мару Прлину, кћерку Лукину, зато што је била одана четницима. • Хватање четника по Велебиту је вршено на разне начине. Пошто им је пребивалиште било махом у пећинама, у којима су откривени, Озна и редовна војска бацали су запаљене снопове сламе у пећине да их погуше. У ову сврху је општинска власт у Грачацу мобилисала жене и девојке, а Озна је на сваку натоварила сноп сламе, кога су морале носити на својим леђима уз стрми Велебит до разних пећина. Озна је ову сламу палила и бацала на четнике, позивала их на предају уз „часну реч” да им се неће ништа слабо десити, а и доводила је њихове рођаке као гаранторе да их убеде да је у питању добра намера власти. У једној од пећина, званој Мајдановка, налазио се велебитски горштак, Обрад Бијанко, командант велебитске далматинске бригаде, са групом четника. Видевши да је отркивен, Обрад је саопштио групи четника
483
који су били с њим, да се могу предати ако желе, а он и његов пратиоц, Лука Швоња, извршили су самоубиство својим револверима. У пећини су оставили кости, па су из ратног јунаштва и херојске смрти прешли у легенде. Сви они који су се предали на часну реч побијени су. • На претходним страницама напоменута је мученичка смрт у селу Враце, у децембру 1942, четника јунака далматинске бригаде, Лазе Веселиновића-„Лазине Шкецина”, па овде напомињемо и страшну смрт његовог сина Стеве, мпадића од 15 година, кога је Озна после рата сасекла на дивљачки начин. Силна нова власт је прстом указивала Озни на националне породице којима сав пород треба у корену искоренити. „Стеву су мучили и пребили му ноге и руке. Затим су му живом отсекли нос и уши, па му онда извадили оба ока, скинули с њега сву одећу, сели га мртвог и голог уз један камен, и испред њега онаког без очију поставили огледало „да се огледа”.142 Ово убијање четника и народа око Грачаца и по Велебиту од послератне комунистичке власти потсећа, да су то били исти они четници, који су на томе истом терену водили тешке борбе у устанку против усташа, спашавајући голе животе избеглог спрског народа по збеговима. • Најпознатије послератно јунаштво и мученичку смрт показао је, и највећу легенду у околини Грачаца и у целој Лици оставио, четник Симо Марчетић, син грачачког трговца Ђуре „Вугоње”, родом из Зрмање. Својим младићким стасом и држањем, Симо је био персонификација четништва. Остао је у Велебиту после повлачења његове Попињско-зрмањске 2. бригаде Личког корпуса. Попут чувеног хајдука из 19 века, борца против Аустроугарске, Лазе Шкундрића, који је био родом из Симиног комшилука, и Симо је скоро две године крстарио Велебитом после рата. Пролазио је кроз села и кроз сами Грачац, прерушен одећом и понекада обучен у једну или другу униформу државних службеника, па чак и са брадом и пиштољем за појасом. Никога он није дирао ни узнемиравао. Грачачке девојке су му чарапе плеле и по причању очевидаца и оних који су се с њим састајали, Симо је долазио у Грачац на реку Отућу, изнад моста, у време када девојке перу веш. Тада би од њих примао податке, одећу и остало што је поручио. Они, који су за њега знали чували су га пажљиво да не падне у сумњу власти, нарочито су га девојке опомињале кроз песму; „Бежи, брале, не стој дуго овде”! Као што је према јавним подацима издао Обрада Бијанка, командант његовог батаљона, Бошко Швоња, звани „Чича", тврди се да је тај исти Бошко убио и Симу из заседе у Велебиту за комунистичке сребрењаке, знајући место његовог кретања. Кад га је убио, натоварио је Симино тело на магаре и преко велебитског крша с далматинске стране дотерао га на Презид, на пут Грачац-Обровац. Обавестио је Озну, која је одатле убијеног Симу довезла у Грачац и избацила на трг, где је на блатној и каљавој земљи био изложен и лежао два дана. Милиција је народ нагонила да иде и да се увери да је Симо убијен. Тешко је то било, и велики бол, за четнички народ Грачаца да гледа
484
мртвог и унакаженог Симу, али је куражно одбио захтев Озне да на њега пљује, и ако се тиме излагао смртној опасности. Четник Симо Марчетић није имао срећу свога комшије хајдука Лазе Шкундрића. Истина, Лазо Шкундрић је много дуже крстарио Велебитом, али Фрањо Јосиф није могао да купи Србе да га убију, као што је био случај са Симом. Ипак, после 20 година хајдуковања, што је онда према закону Аустрије било довољно време за помиловање, аустријски цар Фрањо је позвао Лазу у Беч, опростио му хајдуковање и још га даровао сабљом. Међутим, сасвим супротан случај је био са Симом, јер је југословенски маршал, Јосип Броз, био далеко свирепији од бечког цара, па је тражио Симину главу и још хиљаде других. Дугачка је листа оваквих страдања и легендарних мученика у грачачкој околини, да бисмо их могли све сабрати и објавити, али нека зато имена ових објављених светлих жртава и јунака у овој књизи говоре за њих и нека буду њихов тумач. Партизански споменик на олтару цркве После срушене цркве у Грачацу, народ је остао ожалошћен, утучен и устрашен. Старији људи су при сусрету говорили један другом: „Зло”, без икаквог коментара, јер је све било у страху од силне партијске власти; свак је морао да ћути, јер се бојао да и „зидови говоре и да могу одати”! У црквеној порти, између цркве и парохијске куће, било је четничко гробље, на коме је сахрањено преко 50 четника, међу којима и преко 40 оних који су погинули за време партизанског напада на Грачац, у јануару 1943. Да би показала још већу своју силу пред народом, општинска власт је на дивљачки начин булдозером порушила гробове изгинулих четника и сравнала све са земљом; и као круну својих злочина направила од бетона споменик тројици партизана, „народних хероја”, на месту где је био свети олтар порушене цркве. Та тројица су: Бићо М. Кесић из села Вучипоље, за кога смо већ видели, да је био први комуниста у грачачком срезу, који је још крајем јануара 1942 из своје руке опалио пушку кроз прозор куће свога комшије, с намером да побије људе у соби, укључујући и Дану Цицвару, успевши да рани једног. Он је био први који је својом руком пролио братску крв. За тај и сличне „подвиге”, Партија га је прогласила херојем Југославије и направила му споменик на олтару српске порушене цркве. Други је био Болта Стевана Богдан из села Доње Кијани, комшија писца ове књиге. Он је првих дана сукоба са партизанима, крајем априла 1942, био са четницима свога села, али како је био склон крађи, сазнало се да је укао два коња фамилији Ђуре Кричковића из Грачаца и продао их шверцом у Далмацију. Због тога се побојао казне четничке команде, па је прешао на партизанску страну, где је у партизанима поред храбрости, био спреман да изврши свако злодело, које му у задатак даду партизански комесари. У школу уопште није ишао, писмен није био и потиче из сиромашне породице, па је испуњавао све услове да Партија од њега направи своје оруђе.
485
Већ у првој борби између партизана и четника на Великој Попини, у мају 1942, где је било заробљено десетак четника, међу којима и двојица из Медка, он се на позив комесара добровољно јавио, да с пушком проба, колико један испаљени метак може да обори и убије заробљених четника, постројених у колону по један. Богдан се касније хвалио пред народом, да је приликом тога убијања његов метак оборио и убио 5 четника, док шести да је био рањен и остао у стојећем ставу. За такве случајеве добровољног убијања четника и „класног” непријатеља, њега је Партија прогласила херојем и уврстила га у поменути споменик. Трећи је Совиљ Петра Никола из села Поље Губавчево, или како су га у селу звали „Нина Пепе Сашина”. То је онај младић о коме смо говорили, који је у априлу 1942 лично разоружао на збору свога команданта партизанског батаљона, учитеља Милојка Ђука, чиме је изразио своје незадовољство према комунизму. Вероватно је због тога свога ондашњег одважног чина, морао касније у партизанима да учини неке „подвиге”, да се пред Партијом очисти, па га је она прогласила херојем, и ставила му име на поменути споменик. За покајање што је пре 6 месеци у пучу разоружао своје партизанске старешине, Совиљ је морао да се покаже у покољу четника у Радучу и Грачацу. О томе и за њега партијски историчар каже: „Постао је популаран приликом разбијања четника у Радучу. (Читај: у покољу). Посебно се истакао када је бригада у октобру 1942 разбила четнички пук „Вожд Карађорђе” код Грачаца. Нина је својим водом смјело упао у кућу где је био четнички штаб и брзо га ликвидирао... ”. (Види Зборник 13). Тако је партијска сила, која Бога не моли, једним потезом извршила три злочина: срушила цркву, разорила гробље и оскрњавила место светог олтара. Таквом дивљаштву се ретко може наћи пример у нашем времену. Поред порушених цркава, власти СФРЈ су одузеле сву црквену имовину и угасиле црквени духовни живот у грачачкој околини. Грачац нема парохије ни свога свештеника још од 1944 до данас, народ нема црквених обреда ни свечаности, а хиљаде младог света је некрштено, па расте некрст у српској земљи. Нико се у 40 последњих година није венчао, а ретко ко сахрањен црквеним обредом. Власт СФРЈ је спровела духовну пустош. Сарадња са окупатором или борба за слободу Да би лакше спровела своју револуцију у рату и одржала полицијску владавину после рата, КПЈ је оптужила генерала Михаиловића и четнике, да су сарадници окупатора, и више никада није престала том оптужбом, већ јој је она постала метод за обману народа и да скрене пажњу са своје диктатуре. По своме паду 1941 Југославију су окупирале 5 окупаторских војсака: немачка, италијанска, мађарска, бугарска и албанска. Поред ових појавила су се још два унутрашња непријатеља, са две своје војске: усташе и комунисти, који су по сваком мерилу постали далеко
486
опаснији од окупатора, јер су им и злочини били већи. Сви скупа су били смртни непријатељи српском народу и сви су се једновремено сручили на њега, нарочито у Хрватској. Таква несрећа није задесила ни један други народ и државу у свету. Само са те тачке гледишта и кроз такве и толике непријатеље, требају да се посматрају, мере и суде догађаји који су се десили у Југославији у II светском рату, укључујући покољ, крвопролиће, отпор, грађански рат и наметнуту комунистичку револуцију. Тек тада, када се све то има у виду, моћи ће се поћи ка правилном закључку: шта се је, како и зашто све оно догодило и одиграло, укључујући и хвалисаву комунистичку борбу „против окупатора” и измишљену „сарадњу” четника са окупатором. Сви ти непријатељи, спољни и унутрашњи, имали су у главноме исти циљ: да нападају, поробе, побију, да народ покоре и ставе га под своју власт. У таквоме угроженом стању међу 7 непријатеља са њихове три тоталитарне идеологије: нацистичком, фашистичком и комунистичком Дража Михаиловић са четницима је морао да их све стави на вагу и да оцени који је најопаснији, и против кога се треба највише борити са својим слабо наоружаним снагама. И нашао је да је комунизам најопаснији. Такође је требало разлучити зло од зла, на мање и веће, и понекад пролазити мимо мањег а тући оно опасније и веће. Опасност од толиких непријатеља усмерених на њега, ставила је српском народу и четницима у главну дужност, да мање нападају мање зло и да се више бране од већег зла; да се боре против сваког на различит начин, различитом тактиком, према томе какав је који од тих непријатеља, колико је, где и када опасан. За одбрану од свих, српски народ је имао само једну своју војску-четнике. Народу и четницима није требала велика мудрост да оцене, да један страни окупатор не мора бити аутоматски опаснији од једног унутрашњег непријатеља само зато што је страни, поготово ако показује знаке да ће променити ратничку страну, као што је био случај са Италијанима. Нити таква четничка оцена може да буде комунистима доказ, да је то сарадња са окупатором. Зар за српски народ потурице нису биле горе од Турака?! Као одговорни вођа отпора свога народа и као професор војних наука, стратегије и тактике, Дража Михаиловић је морао да дубоко размисли, како да се бори против толиког броја непријатеља, са својим скоро голоруким четницима. Стога је донео правилну одлуку, да из почетне фронталне борбе против окупатора пређе, у интересу спашавања народа и бораца, на тактичку борбу са герилским саботажама, бранећи се истовремено од комунистичких напада. Такву инструкцију је добио и од енглеске владе, коју му је донео у октобру 1941 први шеф војне енглеске мисије капетан Хадсон, да се „борба у Југославији треба водити за слободу Југославије, а не за интересе Совјетског Савеза”. Оно што је било од битне и прворазредне важности за Савезнике и савезничку борбу јесте да окупирани народи буду одани својим Савезницима и да им помогну према својим могућностима, а Срби су били међу најоданијим и спремни да се боре за савезничку ствар више него у границама својих могућности.
487
Колико год је у српском народу и његовим четницима владало уверење, да ће окупатору и усташама доћи крај завршетком рата, толико је владала и бојазан, да ће комунисти преваром и грешком Савезника насилно заузети власт и наметнути своју окупацију, као што се и догодило. Окупатор и усташе с њим у Југославији су били онај непријатељ, кога су ломиле савезничке силе, па су угрожавали само тадашњост, а комунисти са Совјетским Савезом и под окриљем савезништва са Савезницима угрожавали су тадашњост и будућност. У томе се разликовала њихова опасност по Југославију и њен народ од окупаторске. Генерал Михаиловић и четници су правилно предвиђали, да ће комунистички терор, ако дођу на власт, заменути окупаторски, па су у томе правцу управљали своју борбу кроз Народни Равногорски покрет. Зато је борба, да Југославија и њен народ буду слободни после рата и да не падну под комунистичку окупацију, могла оправдано да прими садејство мањег непријатеља, као што је Србима у Хрватској добро дошла помоћ италијанског окупатора у спашавању својих голих живота од усташа. Зато је оптужба КПЈ да су четници сарадници окупатора, не само измишљотина без основе, политичка клевета и смицалица, него и јавно признање да је она била већи непријатељ народу од окупатора. Четничка борба је толико исправна, да може и треба да послужи за пример и мерило сваком народу, када буде угрожен, када дођу у питање његови животи и национални интереси; када се нађе у оном положају у каквом се нашао српски народ у II светском рату. Она је светла и чиста, национална и слободарска, као што је борба српског народа за слободу била кроз векове. Срби, по своме урођеном слободарском и демократском васпитању, по своме патриотизму и устаничком духу, нису никада били везани пријатељством са Немцима и Италијанима ни са њиховим тоталитарним системима, што су доказали у два последња светска рата, стављајући се на страну Савезника уз своје огромне жртве. Сарадња са окупатором или са ма киме је оно, када сарадник изражава жељу за окупаторску победу, када му помаже да оствари своје војне и политичке ратне циљеве, или када испољава исти политички програм. А од свега тога никакве везе ни сличности са Немцима и Италијанима није имао српски народ ни његов предводник Дража Михаиловић. Зар Дража Михаиловић да буде сарадник немачког окупатора, тај млади јунак са Солунског фронта, носилац високих одликовања због борбе за слободу, васпитач многих младих генерација патриотским духом, познати противник немачких гестаповачких инфилтрација у Југославији пре рата и онај виши генералштабни официр који је кажњаван од својих претпостављених баш због својих примедби југословенском генералштабу, да је Немачка непријатељ Југославије и да су наше војне припреме за отпор Немцима врло слабе?! Зар он, Дража, поносни Шумадинац, тај други Карађорђе, да буде сарадник окупатора и да себи дозволи да тиме укаља своју официрску част и част своје нације? Зар баш он да сарађује с непријатељем, који је у паду Југославије
488
путовао месец дана под борбом против Немаца из Босне до Равне Горе, не признавајући капитулацију и спремајући отпор томе окупатору?! Зар да први герилац поробљене Европе сарађује са окупатором, који је са Равне Горе позвао народ у борбу против тога окупатора? Зар да оваквог Дражу Михаиловића и његове четнике оптужује сарадником окупатора Тито, аустријски цуксфирер, који је командовао аустријским и хрватским војницима у офанзиви на Србију у I светском рату и харчио по Шумадији? Зар да Тито, Стаљинов агент, питомац руске и организатор шпанске револуције, оптужује Дражу Михаиловића сарадником окупатора, а он је пуних првих пет месеци II светског рата седео удобно у усташким и окупаторским фотељама у Загребу и Београду, док су се Дража и четници за сво то време борили против Немаца и усташа и већ шриом земље били формирали четничке јединице. Редак је човек у свету, ако га уопште има, који је у таквим тешким околностима II светског рата, или икада раније, примио на себе такву одговорност и борбу против толиког броја јаких непријатеља и да се истовремено брани од неверних пријатеља, као што је Дража Михаиловић! Ретко је који државник и војсковођа у свету показао такво јунаштво и војничко држање према непријатељима и тако достојанствено држање према „пријатељима”, који су подмукло радили против њега, издали га и гурнули у провалију, а онда прали руке од своје жртве. Патриотском чистотом и визионарством своје борбе, Дража је ишао испред времена у коме се борио, чију исправност и тачност данашње време доказује, и чијој величини и далекосежним погледима његови страни савременици нису били дорасли. Дража Михаиловић је заслужио да га слави цео слободољубиви свет, као првог герилца против нацифашизма и као првог првоборца против комунизма. Такође, комунистичка оптужба да су Дража и четници први отпочели грађански рат с партизанима је измишљотина, јер по логици и циљевима своје борбе, којом су се бранили, четници нису имали нападачки карактер ни освајачки циљ да би први створили крвопролиће, нити су имали политичке аспирације да наметну своју власт народу. КПЈ је отпочела братоубилачки рат, јер без њега неби могла спровести своју револуцију. Треба стално имати у виду, да ни у једној земљи у Европи, окупираној од Осовине и у којима је постојао подземни отпор, није било комунистичке револуције ни грађанског рата као што је било у Југославији, и ако је и у тим земљама постојала комунистичка партија. У свима тим земљама, укључујући и Француску, комунисти и националисти су водили заједнички национално отаџбинску борбу за слободу земље, само је КПЈ хтела своју револуцију! О тој револуцији и њеној борби против окупатора, историчар Ерик Виљемс (Eric Williams) каже у уводној речи своје књиге „Границе Барбаризма” следеће: „Партизани под комунистичким вођом Титом, тренираним у Москви, нису се обзирали на одмазде у борби против Немаца... Рат за Тита није био ствар да се само поразе Немци, него је био средство за успостављање комунистичког режима после рата”. А о нетачном хвалисању КПЈ, да је она
489
са својим партизанима истерала окупатора из земље, други светски историчар даје о томе овакво своје мишљење: „Међутим, ни једна група (партизани и четници, пп) чак са савезничком помоћи није била довољно јака да истера снаге Осовине из земље. Италијанске снаге у Југославији тучене су Англо-америчком победом у самој Италији, док немачке снаге су биле коначно избачене напредовањем совјетских снага са истока у јесен и зиму 1944/45. Ипак, одлука у Техерану, да се савезничка помоћ пренесе са четника на партизане била је од главног значаја за формирање послератне Европе”.143 Када се има у виду да је комунистичка војска ударила нож у леђа краљевској југословенској војсци у Отаџбини-четницима и други многобројни непријатељи који су харчили по Југославији, онда су четници водили свети рат. Изговор ондашњих енглеских и америчких вођа, да су издали и обуставили помоћ Дражи и четницима, „јер су неактивни” и да партизани „убијају више Немаца” је крајњи цинизам, а прихватити оптужбу својих комунистичких агената да су четници сарадници окупатора, је увреда части српском народу и четничкој борбеној способности и оданости Савезницима. На тлу те две земље није било за време рата усташке ни комунистичке војске нити је било покоља; није било немачког ни италијанског окупатора, ни њихових сателита, па су потребни одговори на ова трајна питања: • Шта би урадиле владе и народ Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, ако би се у тим земљама била појавила за време II светског рата комунистичка партија и њена политичка војска, потпомогнута Својетским Савезом и створила револуцију са грађанским ратом, с циљем да сруши постојећи уставни демократски поредак и угрози слободу, због које су те две земље ушле у рат против Хитлерове Немачке? • Шта би оне учиниле када би, поред њихове војске на фронтовима против Немачке, дошли до уверења да комунистичка партија са том својом војском хоће да зграби власт у тим двема земљама по свршетку рата и да заведе своју диктатуру, као што је учинила КПЈ? • Шта би учиниле тада те две земље и њихове владе и војсковође, када би очигледно видели, као што су видели Дража Михаиловић и четници, да ће после победе над нацифашизмом, насилно доћи на власт комунизам у њиховим земљама; да ће створити стрелишта и побити све оне грађане који имају супротно политичко мишљење, као што се десило у Југославији? • Да ли би се те две земље, њихов народ и војске и даље бориле по истом плану против постојећег непријатеља, не обазирући се што ће комунизам преузети власт и одузети народу слободу после рата? • Неби ли државници тих двеју земаља, Рузвелт и Черчил, у таквој ситуацији били принуђени да ревидирају цео ратни план и ставили на вагу све непријатеље да оцене који је најопаснији за будућност, као што је морао да учини генерал Дража?
490
• Неби ли и они, можда, тактички се бранили од мањег зла, а свом снагом тукли оног опаснијег непријатеља, па чак и уз садејство и „сарадњу” оног другог? Баш у време када је енглески магловити политички авантуриста, Винстон Черчил, на изненађење савезничког и осовинског света, напустио генерала Михаиловића и осумњичио га сарадњом са окупатором, тада је тај исти окупатор сматрао Михаиловића и његов покрет највећим немачким непријатељем на Балкану. Ево пар примера шта окупатор каже: На суђењу генералу Михаиловићу у Београду 1946, комунистички тужилац је упитао шефа немачког Гестапоа за Србију, пуковника Фукса, о Михаиловићевој сарадњи са окупатором и овај му је одговорио: „Ми смо Михаиловића увек сматрали за непријатеља немачког народа број један. Зато су сви припадници Михаиловићевог покрета били прогањани без милости од стране Гестапоа”. Претседник суда је одузео реч Фуксу пре него што је своју изјаву завршио. Главна команда немачких трупа у Србији издала је у децембру 1941 проглас о уцени главе генерала Драже Михаиловића са 200.000 динара. Другу уцену је издала по Хитлеровој инструкцији са прогласом од 21 јула 1943 са 100.000 немачких марака у злату, која гласи: „100.000 рајхсмарака у злату добиће онај ко доведе жива или мртва вођу банди, Дражу Михаиловића. Овај злочинац бацио је земљу у највећу несрећу. Отупивши од одвратног живота, уобразио је да је позван да ослободи народ. Као енглески плаћеник, овај смешни хвалисавац није ништа друго радио него утирао пут бољшевизму и тиме помагао да се униште сва национална добра која су народу од вајкада била света. Он је тиме пореметио мир сељака и грађанина, упропастио имање, добро и живот хиљаде људи, а земљу бацио у неописиву беду... Стога је овај опасни бандит уцењен са 100.000 рајхсмарака у злату. Онај који докаже да је овог злочинца учинио безопасним, или га преда најближој немачкој власти, не само што ће добити 100.000 рајхсмарака у злату, него ће тиме извршити једно национално дело, јер ће ослободити народ и отаџбину од убица...”. Истом уценом и у исто време уцењен је и комунистички вођа, Јосип Броз-Тито, али су Западни државници у својој моралној посрнулости објавили преко штампе само уцену за Тита, а уцену за генерала Михаиловића нису ни поменули, јер га онда неби могли да руше. Таквом уценом не уцењује се сарадник. Као нико други, Дража Михаиловић је био у клештима непријатеља и „пријатеља” који су га гонили. За Немце Дража је био њихов најопаснији непријатељ на Балкану, енглески плаћеник и „утирао пут комунизму”! За Енглезе је био немачки сарадник, а комунисти су га убили, издајом Савезника, као свога политичког противника и борца за демократију! У сваком случају историја ће га прогласити светском величином. И ако је знао да је својом издајом бацио Дражу Михаиловића у чељусти његових смртних политичких непријатеља, где нема правед-
491
ног суда, и да га је лакрдијашки политички суд осудио у Београду 1946 на смрт, Винстон Черчил није бринуо о његовој смртној казни. Није интервенисао. Али га је много забринула смртна казна изречена исте године од Савезничког суда у Нирнбергу, главнокомандујућем немачких трупа у Италији, јачине око пола милиона, фелдмаршалу Алберту Кесерлингу, па се заузео да спаси живот Хитлеровом генералу, иако је под његовом командом погинуло хиљаде савезничких војника. Молио је телеграмом и писмима британског фелдмаршала Харолда Александра, главнокомандујућег савезничких трупа у Италији, тада Гувернера Канаде, да интервенише за ублажење казне Кесерлингу, пишући му: „Бринем о смртној казни Кесерлинга и намеравам да покренем питање у Парламенту. Можете ли Ви нешто учинити”? Предложио му је да пише претседнику владе Клементу Атлију.144 Његова интервенција је успела и Кесерлингу је живот спашен. Плодови комунистичке револуције Једна од највише истицаних политичких крилатица послератне комунистичке владавине у Југославији је „плодови револуције”. Шта је све наш народ добио од те револуције и грађанског рата, је питање које интересује сваког грађанина Југославије и оно ће остати отворено дуги низ година, на које ће се моћи одговорити тек по ослобођењу наше земље од комунизма и после утврђивања биланса штете, коју је та револуција нанела народу. Али се већ сада зна, да од ње народ није имао ништа осим своје несреће, губитка слободе, милион побијених невиних жртава, тамница, терора, неправде и диктатуре. Поред тога народ је, нарочито српски, изгубио своју националност и одвраћен је од своје традиције и вере српске. Распарчан је у неколико посебних државица и „народа и народности”, и толико испрекидан и растројен, да ни једна српска покрајина нема никакве духовне, националне, просветне, политичке ни верске везе са другом српском покрајином. Народу су одузета сва национална обележја, и нема више ничег чиме показује да је Србин, нити ма чиме изражава и негује своје српско порекло и припадност својој српској нацији, већ је силом натеран да уздиже појам „Тито и партија”. Угушена му је његова православна вера, па су народне масе остале некрштене, па зе знају ништа о хришћанству. Српска ћирилица је одбачена у Хрватској, где ни један лист не излази овим српским писмом. У место демократије, којом је вазда служио за пример, народу је наметнут једнопартијски тоталитарни и апсолутистички полицијски режим, који с њим влада насилно још од 1944, без могућности и права да му се одупре и да га смени, као што смењују своје владе остали слободни народи, и као што је то вазда чинио српски народ, када није био под туђинском окупацијом, као и народ у Југославији пре рата. Владајући својим бичем и гвозденом стегом, партијска влада је својом силом
492
принудила народ да живи без слободе и људског достојанства, без могућности да изрази своје мисли и жеље; приморан је да живи и да се саживи са диктатуром, да је трпи без отпора и да се помири са судбином која га је снашла. Сила властодржаца је натерала народ да навикне да зависи од њих и од њихове воље и власти, да му од њих зависи живот и егзистенција, и да схвати да му је та партијска власт апсолутни господар, јер ако јој се противи, доспеће на робију! Својом силом и терором, та власт је успела да врати народ у време робовања под Турцима, када је био присиљен да живи под утиском: „ко ти господар, ти му слуга”! Комунизам је опаснија диктатура и са тежим терором, него што је била она у време Турака, јер је перфидинија и извежбанија методама за насилну владавину. За време Турака, народ је много пута покушавао да диже устанак за своје ослобођење, али сада под комунизмом то не сме да покуша, јер зна шта га чека. Воћство комунистичке партије је закуљчило своје правило: ако су Турци могли да владају Србима 500 година, а с друге стране Аустријанци 300 година с употребом силе, зашто да ми не можемо?! Уосталом, њихови непосредни учитељи, Лењин и Стаљин, показали су им како се долази до власти и како се она одржава, - убијањем народа и терором. Грађани Југославије никада нису бирали своју владу ни претседника још од доласка на власт КПЈ 1944 године. На назови „изборе”, излазила је само комунистичка партија, јер друге не постоје. Ти избори су били трка са једним коњем, па је Тито увек дотрчао први. Да би комедија била већа, после његове смрти нема ни таквих избора, већ се по његовој инструкцији претседници мењају и долазе на власт без питања народа, као да он и не постоји. Све то спроведе Савез комуниста. Парламент Југославије сачињавају само чланови Савеза комуниста, односно комунистичка партија је Парламент и Народна Скупштина. Опозиције у Парламенту нема, јер би то било издајство државе! Слободне штампе нема, сва је у рукама власти, као што су и сва друга народна добра. Духовни верски живот је потпуно угушен, Веронаука забрањена деци у школама, а приватну наставу режим не трпи. Ни један српски православни свештеник није никада од доласка комунизма на власт ушао у школу да види, благослови и поучи српску децу српском вером њихових прадедова и црквеном историјом. Црквених обреда, манифестација и славља уопште нема на јавним местима. Свештеници се одликују за допринос „социјализму”, а не Светосављу. Чак су и српска гробља унакажена политичким партијским петокраким звездама. Пошто није изабрана од народа, влада ни у чему не одговара народу, већ ради шта хоће и доноси законе искључиво у духу својих партијских интереса. Студенти немају својих слободних нанионалних политичких активности, ни полета у себи, већ им власт диктира којим правцем требају да стреме. Радници су, као и сав народ, највећа жртва. Они немају својих слободних радничких Унија и Синдиката, не смеју се организовати по сво-
493
јим професијама, нити иступати као радничка целина ради свога унапређења, јер о њима брине власт комунизма, па се сво њихово право своди на то, да уживају „плодове пролетерске револуције”! О праву на протесте и штрајкове не смеју ни помислити, не смеју да јавно захтевају побољшање животних услова ни да истичу радничка права, јер је то повреда „самоуправног социјализма”. Скоро два милиона југословенских радника влада је извезла на светску пијацу, као свој „вишак радне снаге”, или боље рећи као робље које је транспортовано у западне „капиталистичке земље” по уговору са тамошњим владама. Режим није извезао ни једног јединог југословенског радника у своје сестринске комунистичке земље, да тамо уживају благодати „социјализма”. Још их је мање извезла у матицу комунизма, Совјетску Унију, да тамо уживају плодове бољшевистичке револуције Лењина и Стаљина, и Карла Маркса, због чије теорије су Тито и партија побили стотине хиљада Срба у рату и после рата. Иначе, да те на светску пијацу извежене раднике нису прихватиле и откупиле Западне капиталистичке земље, које су их запослиле по тунелима, рудницима и железарама, југословенској комунистичкој диктатури би давно одзвонило. Иронично, највећи број тих извежених радника из Југославије доспео је у „нацистичку” Немачку! Попут радника, и сељак је, као најздравија народна снага, потпуно сатрвен. Он је постао скоро бесправни грађанин своје земље, јер у сељаштву комунизам налази свога највећег противника као приватника, домаћина и слободара. Зато је сељак у Југославији потпуно напуштен и препуштен сам себи, без икаквог права на какву социјалну помоћ, а о пензији нема ни говора. Онај сељак који би хтео пензију, мора да преда своју земљу у задружне колхозе и комбинате, тако да постане безпоседник и просјак. У сељаку и сељаштву Партија гледа четништво и крвни му је непријатељ. Сељачка домаћинства, њихова земља и поседи су растројени тако да буду бескорисна и безвредна, занемарена и напуштена тековина, јер је сељак, приватник, у очима власти неконтролисани „капиталистички кулак”, а то значи непријатељ. Сељаци су спутавани и од власти систематски онемогућени да свој посед развијају и развију до удобног живота на њему, јер је то супротно колхозирању и „социјализму”! Партијској власти је био циљ, да у народу који није њен члан, који се измиче њеној контроли, влада посебна беда и оскудица, па да зависи од ње и да га на било који начин доведе под своју контролу, јер се у сељаку крије и буди дух отпора и познате самосталности. Теорија комунизма највише је и стално у сукобу са сељаштвом и домаћинством. Нудећи сељаку пензију за земљу, циљ је да тога некад поносног и богатог домаћина претвори у сиромаха и бедника, који би сада у место своје имовине морао да извирује са капије када ће му поштар донети тричаву пензију, бар са закашњењем од два месеца. Кроз плодове своје револуције, Партија му је скршила рало и волове, а сада му под старе дане одузима њиве и ливаде.
494
Док је тако радио са сељаком и радником, претседник Југославије, Јосип Броз-Тито, био је апсолутни господар свега и највећи богаташ и раскошник у Европи. Његова диктаторска власт и раскош су била нешто више од икаквог деспота и деспотизма средњег века, много већи од једног паше и везира, премашио је сваког турског Султана са влашћу и раскошом. Чак је хтео да влада Југославијом и после смрти, па је на чуђење целог света одредио ротационо претседништво, што је тешка увреда за народ Југославије који је лишен свога права да бира своју власт. Такво понижење није доживео ни један други народ на свету. Тито и партија су поделили народ на две врсте, две класе: мали повлаштени део, партијце који владају и на велики део-потлачене, који аргатују. Још у рату КПЈ је имала у својој војсци две војске: обичне партизанске и партијске пролетере, Титова десна рука који су постали владајућа класа. Ово је узето из других тоталитарних идеологија, нацизма и фашизма, које су имале свака по две војске. Једнакост, равноправност и народно право у Југославији под тим системом не постоје. Шта су друго плодови револуције ако нису ово? Додајмо јој још извртање оригиналних карактеристика у вештачке појмове као што је претворена КПЈ у СКЈ, комунизам у социјализам, диктатура у самоуправљање, припадност комунистичком блоку несврстаних и т. д. „Братство и јединство” српског и хрватског народа остала је и после 40 година присилна и празна парола и обмана. Усташки злочин над 750.000 побијених и покланих Срба и Јевреја нису уопште узети у судски поступак, још мање у народни, као да се ништа није ни десило. Претставници хрватског народа нису осудили злочинце, нити су се извинули српском народу, ни зажалили за толике пале невине жртве од хрватске усташке руке. То од њих није захтевала СФРЈ ни њен СКЈ, нити Народна Скупштина. Са тим основним пропустом, којим је намерно злочин игнорисан, немогуће је, за иоле здрав људски разум, градити ма какво братство и јединство. У место кажњавања усташких злочинаца и одавања јавне поште побијеном народу, за Тита и партију било је важније да прогоне и убијају своје политичке противнике-Србе и да тиме стварају своје злочине. Плодове револуције допуњавају Озна, Удба, Суп и други политички органи. Док су се многа азијска и афричка племена после рата политички култивизирала, добила слободу и независност и успоставила демократску владавину са правом народа на слободно определење и избор своје власти, дотле народом Југославије већ 40 година влада једнопартијска клика, вршећи над њим тешке тортуре. Ондашњи министар Полиције-унутрашњих послова, Лека Ранковић, јавно се хвалио преко штампе, у „Борби” од 5. јуна 1951 да је од октобра 1944 до марта 1951 прошло кроз југословенске затворе и тамнице 3.677.777 грађана Југославије! Колико ли је хиљада од тога броја побијено? Зато, и због таквих плодова комунистичке револуције, народ у Југославији је данас против комунизма, мрзи га и чека спреман свој моменат, да се борбом
495
ослободи његове диктатуре и да по историјским речима генерала Драже Михаиловића, „слободно изабрани народни претставници изврше уставним путем организацију државе”. И поручује по песнику: Још ће бити борбе, огња, дима! Још народ овај бориће се с њима: Са свима који крви му се маше, Са свима што му подло на пут сташе, Свршено није јоште дело наше!
496
ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 12а 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48 49 50 51
Др У. Станковић - Срп. Ист. Лексикон, Мелбурн 1976 Стр. 371 Пренео М. Аћин - Коста - Дража Михаиловић и Равна Гора с. 948 Др Ж. Топаловић - Слом Југославије, Лондон 1961 с. 72-73 Бошко Деура - Равногорски Глас, Сиднеј, Аустралија, Бр. 35 М. М. Вуковић - Споменица 30 год. смрти Вожда Трећег српског устанка Драже Михаиловића, САД 1976 с. 196-206 Иста књига Иста књига Смиља Рађеновић - писмо из САД 14.1.1984 Божо Никовић - усмено, познаваоц положаја капетана Блајваза Јово Трбојевић - писмо из Француске 3.1.1984 Неђељко Б. Плећаш - Ратне Године 1941-1945, САД 1983 с. 54 „Четрдесет Прва”, Београд 1961 с. 131 Исто као под 10 Лука Рађеновић - писмо из САД 19.3.1984 Радослав Жутић - писмо из Енглеске 1984 И. Авакумовић- Михаиловић према немачким документима, Лондон 1969 с. 35 Иста књига Књига као под 12 с. 190 Књига као под 12 Књига као под 12 Познаваоц догађаја Петар Јелача Дане Гаћеша - писмо из Канаде 10.2.1984 Илија Контић - писмо из Енглеске 5.1.1984 Њихов познаваоц Илија Болта Лука Рађеновић - писмо 27.6.1984 Књига као под 1 с. 294—295 Књига као под 1 с. 362 Јово Трбојевић - писмо као под 10 Као под 24, писмо 19.3.1984 Писмо као под 21 Владе М. Дробац - писмо из Канаде 7.10.1983 Писмо као под 10 Писмо као под 10 Писмо као под 10 Будислав Терзић - Равногорски Борац Бр. 50, Лондон 1953 Исто Као под 4 Писмо као под 21 Књига као под 12 с. 375-376 Књига као под 11 с. 177 Књига као под 12 с. 374 Књига као под 12 с. 375 Књига као под 12 с. 375 Књига као под 12 с. 375 Јово Станисављевић - писмо 6.2.1984 Књига као под 12 с. 376 Лика у НОБ 1941 с. 369-376 Иста књига с. 369 Књига као под 12 с. 372-384 А. Јевтић - Од Косова до Јадовна, Београд 1984 с. 42 Иста књига, с. 60 Иста књига, с. 37
497 52 53 54 55
Јовица Љубојевић - Равногорски Борац Бр. 22 1950 „Павелић - пренео Албум Срлских четника генерала Драже Михаиловића, САД 1979 с. 141 Књига као под 49 с. 38 Књига као под 49 с. 27
56 57 58 59
Бошко Деура - Равногорски Глас Бр. 37 Сиднеј, Аустралија Душан Кесић - писмо 8.12.1983 Исто Књига као под 11 с. 170
60 61 62
Никола Плећаш Нитоња - Пожар у Крајини, САД 1975 с. 181 Бранко Латас и Милован Џепебџић - Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, Београд 1979 с. 154 Из списка погинулих са територије грачачке бригаде
63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80
Из Дневника Душана Ђумића и Исе Лукића Као под 4 Бр. 37 Књига као под 60 с. 388-389 Владе Гаћеша - писмо 20.9.1983 и Дмитар Терзић - писмо 28.12.83 Миле Бањанин - писмо 29.12.1983 Из збирке и изјаве генерала Драже Михаиловића Књига као под 2 књига I с. 5-6 Као под 2, књига III с. 235 Р. и Ж. Кнежевић - Слобода или Смрт, САД 1981, с. 76 Као под 68 Књига као под 60 с. 161 Књига као под 15 с. 28 пренето из Зборника II-7 Владимир Дедијер - Дневник, Београд 1951 с. 143 Иста књига с. 149 Књига као под 15 с. 27 - пренето Књига као под 75 Књига као под 61 с. 137-155 Исо Влатковић - цитиран у Гласнику СИКД „Његош” с. 83-87
81 82 83 84 85
Исто с. 87 Милан Шућур - усмено Писмо - као под 21 Писмо - као под 67 Књига као под 60 с. 392
86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105
Књига као под 60 с. 392 Књига као под 75 с. 244 Књига као под 75 с. 244 Као под 4 Бр. 38 Књига као под 71 с. 790 - цитиран Милован Ћилас Књига као под 71 с. 790 - цитиран Светозар Вукмановић Књига као под 15 с. 40 - пренето из „Војна дела” Као под 2, књига 6. с. 214 - пренето из „Зборника II” Као под 2, књига 6. с. 241 Као под 2, књига 6. с. 328 Књига као под 15 с. 37 Као под 2, књига 6. с. 252 Књига као под 15 с. 44 Књига као под 15 с. 108 Књига као под 15 с. 48 Књига као под 15 с. 47 Књига као под 15 с. 47 Књига као под 11 с. 102 и 147 Славко Тановић - У олуји Зала стр. 47, пренео из ГКС Као под 2, књига 8. с. 814
498 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 129
Књига као под 11 с. 145-147 Књига као под 60 с. 209 Арена 1966 Миливој Вуксановић - писмо 4.4.1985 Марко Ћућуз - Амерички Србобран 14.3.1984 Као под 108 Као под 110 Као под 108 Писмо као под 13 Књига као под 11 с. 195 Као под 44 - писмо 9.4.1985 Као под 10 Давид Мартин - Патриота или издајник, САД 1978, с. 118 Фицрој Маклин - Источни приступи, 1949, с. 402 Рузвелт и Черчил - Њихова тајна кореспонденција, с. 482 Иста књига с. 570 Харолд МакМилан - Вихор рата 1939-1945, 1967, с. 603 Иста књига, с. 577 Књига као под 11 с. 171 Књига као под 11 с. 145 Књига као под 11 с. 171 Др Ранко Брашић - Равногорски Борац Бр 242/243 Књига као под 11 с. 164 Као под 34 Бр. 20, 1950
130 131 132 133 134 135 136 137 138 139 140 141 142 143 144
Податке дали: В. Гаћеша, Илија Контић, Д. Контић, Ј. Гаћеша Писмо као под 21 Нигел Николсон - Алех, Живот Фелдмаршала грофа од Туниса, 1973 с. 262 Мане Пешут - Револуција у Лици 1941-1945, 1966 с. 205 Честер Вилмонт - Борба за Европу, 1952 с. 737 Иста књига с. 786 Иста књига с. 785 Иста књига с. 785 Књига као под 120 с. 32 Николај Толстој - Жртве Јалте, 1977 с. 103 Књига као под 132 с. 268-273 Књига као под 139 с. 341 Марко Веселиновић - Србија Бр. 240 Карол Квигли - Ист. света у наше време II светски рат с. 781 Књига као под 132 с. 269-270
499
РЕГИСТАР ИМЕНА Агбаба Брацо 47, 50 Агбаба Јовица 17 Агбаба Ј. Никола 397
Божић Сава, свештеник, 388 Бојић, пуковник, 107 Болта Андрија 75
Ајвенхауер Двајт, генерал, 235,461,462 Алагић Илија 63, 65
Болта Л. Богдан 2, 227, 268, 278, 296, 309, 449,451
Алагић Ковиљко 285
Болта С. Богдан 484, 485 Болта М. Душан 75
Александер Харолд, генерал, 439, 466, 467, 468,491 Амиџић Мирко 369
Болта Л. Илија 47, 297, 449 Болта Јован 147
Андерс Владислав, генерал, 468
Болта С. Лазо 75
Анђелковић Боривоје, поручник, 238, 242, 243, 248, 367
Болта Лука 103, 187
Арежина Илија 248
Болта Ђ. Милан 75
Арежина Миле, свештеник, 256 Арежина Петар 373
Болта Н. Миле 148
Армстронг Чарлс, бригадир, 319
Болта Никола 47
Артуковић Андрија 73
Болта Тодор 94, 102, 160, 186, 279, 369
Асановић Бошко, поручник, 300, 373 Аћамовић Јово 237
Боснић Бошко 450, 455 Брадаш Јово 237, 241
Болта Марко 101, 235
Болта П. Миле 103
Бабић, поручник, 107
Брадли Омар, генерал, 461, 462
Бабић Михаило, капетан, 197, 228, 237, 293, 367
Брека Мићо, свештеник, 180, 388
Бакарић Владимир 111, 125, 169, 249 Бакић Митар 195
Броз Јосип-Тито помиње се кроз сву књигу Бронзовић 272
Балаћ Бошко 253 Бањанин Миле 171, 211, 268, 293, 300, 392, 451
Брујић Никола 451
Бањанин
Никола
211
Брковић Живко 129, 173
Брук Алан, генерал, 462, 468 Брчин Ана 435 Брчин Давид-Дакић 401
Бањанин Н. Никола 211
Брчин Илија 480
Бањанин
Брчин Лука-Лујо 317, 405
Олга
435
Бањанин Сава 435 Басарић Илија 481
Брчин Мићо 301 Брчин Никола 143, 164, 171, 193, 225, 236,
Баћовић Петар, војвода, 178, 231, 232, 233,
252, 268, 301, 391, 392 Брчин Ј. Сава 301, 405
256, 259, 361, 364, 370 Башкот Ђуро 443 Бејли Виљем, пуковник, 319 Бијанко Обрад 173, 269, 279, 373, 433, 482, 483 Бјелајац Славко, пуковник, 444 Бјелобаба Данило 47, 63, 65, 70 Бјелобрк Ђука-Јурје 61, 85, 108, 109 Бјелобрк Јука 61 Блажевић Јакоб 66, 110, 125, 216, 229, 249, 404 Блајваз Мирко, капетан, 49, 52, 446 Блануша Дмитар 394 Блануша Ђурађ 149 Богданић Делко 112 Богић Бранко 92, 243 Богуновић Бранко, војвода, 92, 111, 129, 166, 167, 173, 174, 276, 291, 370, 373. 436 Богуновић Милан 110
Брчин Софија 395 Будак Миле 72, 84 Будимир Дане 441 Будимир Данило 450 Будимир Јаков-Јаша 83, 110, 168 Будимир Максим 450 Будимир Милисав 168, 293 Булован Илија, свештеник, 286, 439 Бурсаћ Никола 450, 453 Бурсаћ Симо-Мимо 92, 465 Васиљевић, капетан, 367 Васић Драгиша 176, 280, 363, 459 Вативук Анте 100 Вебер Мирко 290 Велебит Владимир 232, 319, 472 Велимировић Николај, епископ, 458 Вељковић Петар, пуковник, 38, 50 Веселиновић Јован-Шкеца 89, 230 Веселиновић Лазо 83, 229, 230, 482
500 Веселиновић Стево 483 Видачић Милорад, капетан, 231, 259, 364. 365 Виловић Др. 246 Виљемс Ерик 488 Вјештица Никола 134 Вјештица М. Никола 450, 453 Влатковић Исо 202 Војновић - из Мазина 146
Гвока Миле 394 Глигић Душан и Јован 167 Гњатовић Дане 482 Гњатовић Ђуро 181 Гњатовић Миле 454 Горкић Милан, види Цизнички Грђић Радмило 445 Грубнић Јово 373 Грубор Пајо 455
Волф Карло. генерал, 461
Гршковић Јерко 446
Вранешевић Славко, пуковник, 370
Гутеша Војо 259
Вукадиновић Дане 61, 401 Вукмановић Светозар 195, 218
Гутеша Илија 463
Вуксановић Миливој, мајор, 236. 238. 240, 243, 248, 252. 253, 256, 267, 269, 277,
163 Гутеша Сава 154, 163, 305
284, 285, 287, 291, 298, 309, 367, 368,
Гутић Виктор 73
389. 433, 440, 443, 450
Гутеша Илија-Иљега 154, 156, 157, 160,
Гушавац Дане 62
Вукчевић Раде 83
Гушавац Душан 300, 393
Вулетић Јово 170
Гушавац Никола 299
Вулетић Урош 307 Вучковић Душан, поручник, 237, 242, 249,
Гушавац Стево 75 Давидовић Љубо 24
250 Вучковић П. Миле 142. 169, 181
Давидсон Базил 318
Вучковић Милош 66
Дамјановић Давид 433
Вучковић П. Мирко 75 Вучковић Раде 301, 405
Дамјановић Данило 241
Вучковић П. Сава 169, 181, 405 Вучковић Симо 317
Дамјановић Лека, капетан, 370 Дамјановић Миодраг 438, 456, 457, 458,
Гаћеша С. Божо 393, 395 Гаћеша Ђ. Владе 170, 296, 300, 450, 463
Дангић Јездимир, мајор, 218, 370
Гаћеша С. Дане 76, 82, 85, 209, 391, 393,
Дапчевић Пеко 217
395, 450 Гаћеша Десанка 253 Гаћеша Ђ. Душан 75 Гаћеша Ђуро 65 Гаћеша Ђуро, поштар, 63, 402 Гаћеша Д. Ђуро 271
Далес Ален 461
Дамјановић Јово 92
464, 465, 466, 469
Дапштин Петар, генерал, 464 Девчић, мајор, 113 Дедијер Владимир 11, 194, 195, 234 Дероко Јован, поручник, 42 Десница Душан и Перо 288 Десница Илија 92, 111, 121, 122, 129, 130, 149, 165
Гаћеша К. Илија 85 Гаћеша Јово-Азал 297, 451
Деура Бошко 166
Гаћеша Лазо 482 Гаћеша Лука-Лукина 12
Диклић Маниша 206 Димић Андрија 454
Гаћеша П. Миле 402
Димић Никола 450, 453 Диполд, генерал, 232
Гаћеша Милорад 226, 450 Гаћеша Б. Мићо 441 Гаћеша Никола 120, 387
Дмитровић Сако 289 Добријевић Данка 246
Гаћеша М. Никола 295, 449, 451
Добријевић Никодин 245
Гаћеша Т. Никола 65
Добрић Гојко 455 Добрић Ђуро 47, 301
Гаћеша Ђ. Пера и Анка 402 Гаћеша Ранко 120 Гаћеша Раде-Радман 47. 82, 84, 90, 91. 171,
Добрић Т. Ђуро 47. 300
227, 228, 229, 236. 268. 272, 273, 391, 392 Гаћеша Раде-Рацко 47. 48, 401
Добрић Лука 71 Добрић Миланко 75
Гаћеша Симо 395
Добрић Павле 184 Дожић Гаврило, Патријарх, 457, 458 Докмановић Никола 120, 129, 145, 157,
Гаћеша Смиља 435 Гаћеша Стево 63 Гвока Бошко 450
Добрић Р. Илија 296, 298, 302
161, 188, 387
501 Донован Виљем, пуковник, 319 Дошен Илија 122 Драгичевић Перица 106 Драгичевић Руде 76 Драгишић Илија; П. Илија; Р. Јово 454 Драгосављевић Станко 430 Драшковић Алекса, мајор. 370 Драшковић Милорад 31
Ђекић Ђуро 230 Ђекић Д. Илија 317 Ђекић М. Илија 300 Ђекић С. Илија 70, 120, 216, 301, 404 Ђекић Т. Илија 317 Ђекић Јово 47, 84 Ђекић Н. Јово 252, 296, 299, 394, 449 Ђекић Лазо 393
Дрезгић Ђуро 77, 120, 142 Дреновић Урош 370
Ђекић Ђ. Мане 230
Дрндак Јово 297
Ђекић И. Миле 75
Дробац Богдан, поручник, 170, 172, 192,
Ђекић Милан 482 Ђекић Ј. Милка 252
224, 225, 277, 284, 295, 309, 366, 369.
Ђекић Милош 241, 272
443, 450
Ђекић Ј. Мићо 317
Дробац М. Богдан 82, 86 Дробац М. Владе 86, 296, 298, 451
Ђекић М. Мићо 272, 273 Ђекић Никола 297
Дробац С. Дане 450
Ђекић Пајо 312, 482
Дробац Дане-Дајас 402 Дробац Дако 387
Ђекић М. Петар 272
Дробац Дмитар 439
Ђекић Радомир, војвода, 256, 372, 373 Ђекић Стево 227
Дробац М. Ђуро 82, 83, 90, 170, 236, 268, 296, 311, 392, 450 Дробац Ђуро-Ђурко 285 Дробац Р. Илија 393 Дробац Илија-Калинић 47, 53, 401 Дробац Р. Јово 297 Дробац Ј. Мане 285 Дробац Д. Милан 229 Дробац М. Миле и Симо 75
Ђекић П. Петар 65
Ђекић Тодор 225, 228 Ђилас Милован 232 Ђилас Петар 164, 294 Ђоновић Јован 361 Ђујић Момчило, војвода, 129, 166, 168, 173, 174, 256, 259, 275, 276, 280, 291, 303, 316, 364, 370, 371, 372, 388, 436, 443, 449, 456, 464, 465
Дробац Ј. Миле-Мићи 301, 405
Ђукановић
Дробац В. Никола 296, 300, 392, 450 Дробац Р. Пајо 297
Ђукић Добрица, поручник, 231, 259 Ђумић Душан 166, 173, 393, 450, 453, 455
Дробац Петар 441 Дробац Д. Раде 296, 449
Ђурић Драган и Милан 51 Ђурић Ђуро 51, 65, 85, 288, 393, 402
Дробац Раде 296, 482
Ђуришић Павле, војвода, 178, 233, 259,
Дробац Стево-Србо 451
261, 361, 362, 370, 459 Живковић Петар, генерал, 22
Дробац Стево-Ћева 301 Дрча Вујо 289 Дрча Никодин 215 Дрча Никола 92, 103, 111, 155, 164, 169, 254, 440 Дувњак Душан и Светко 373 Дукић Владе и Драган 120 Дукић Ђуро 65, 70, 74 Дукић Илија 70 Дукић Милан 30, 70, 120, 387 Дукић Ј. Раде 70, 120 Дукић Радован 454 Дупор Марија 79 Дурајлија Милош 369 Ђекић Божица 100 Ђекић Божо 63, 70 Ђекић Владе 171 Ђекић М. Владе 300 Ђекић Дева 252 Ђекић Душан 252
Блажо,
генерал,
361,
Жигић Раде 119, 125, 169, 216, 239, 404 Жиц Миливој и Рајмонд 446 Жујовић Јован Др. 363 Жујовић Младен Др. 177, 276, 280, 281, 362, 363,458 Жујовић Сретен 195 Жутић Божо 437 Жутић Ђуро 75 Жутић Илија, ложач, 64 Жутић Илија 75 Жутић Јован 75 Жутић Јово 47, 143, 144 Жутић Лука 285 Жутић С. Марко 317, 405 Жутић Радослав 141 Зервас Наполеон,генерал, 321 Зимоњић Петар, митрополит, 113 Зорић Бранко 155 Зубовић Раде 482
370
502 Иванић Никола 95, 146 Иванишевић Радован, капетан, 178, 256, 295, 360, 363, 367 Иванчевић Томица 306, 373, 450
Јовановић Арсо, капетан. 217, 219 Јовановић Жикица 135 Јованчевић Васо 173, 289
Ивезић Ишкан 61, 401
Јокић Никола 50 Јуденић, генерал, 467
Ивезић Јурица и Мате 401 Ивић Богдан 373
Калафатовић Данило, генерал, 38
Калабић Никола 361
Игњатовић Саво, свештеник, 289 Илић Тоде 237
Калинић Дане 165
Инђић Никола 169
Карађорђевић Арсен, кнез, 13
Ишпировић Милан 236, 237, 482 Јавор Јово, свештеник, 284
Карнелутија 26 Катић Урош 289
Јакшић Владе 393
Каше Сигфрид 73
Јакшић Дане и Јово 132
Кватерник Славко, пуковник, 44, 72
Капетановић Миле, мајор, 295, 367, 450
јакшић Д. Данило 268, 296, 450, 455
Кеселринг Алберт, генерал, 461, 491
Јакшић Лазо 297
Кесић Бићо 120, 134, 135, 136, 139, 140, 145, 484
Јакшић Лако 151 Јакшић Перица 211 Јакшић, учитељ, 387
Кесић Богдан 82, 89, 135, 392, 409, 450, 463, 464
Јанков Иво 373
Кесић Р. Владе 393
Јевђевић Доброслав, војвода, 178, 256,
Кесић Дане-Дајсан 395
361, 370, 430, 447, 456, 464 Јевтић Илија, капетан, 192, 198, 199, 214, 224, 225, 226, 267, 367, 368 Јелача Д. Божо 75
Кесић С. Дане 273 Кесић Л. Душан 277, 278 Кесић П. Душан 82, 125, 133, 134, 135, 149, 171, 174, 268, 296, 302, 391, 392, 450
Јелача М. Божо 450
Кесић Д. Ђурађ 273
Јелача Н. Божо 95, 148
Кесић Ђуро 454 Кесић Ј. Ђуро 393, 481
Јелача Ђ. Давид 47, 93, 399, 400 Јелача Н. Давид 95
Кесић М. Ђуро 279
јелача Душан 165
Кесић Зорка 179, 405 Кесић Ђ. Јово 317
Јелача Б. Ђуја 435 Јелача Ђукан и Пера 400
Кесић Јово-Јоћа 144, 454
Јелача С. Ђуро 315 Јелача Н. Ђуро 148, 270
Кесић С. Јово 82, 288, 393 Кесић Лука Лучина 174
Јелача С. Ђуро 100
Кесић Л. Мане 208, 230
Јелача Н. Илија 101
Кесић П. Мане 75
Јелача Б. Јово 402, 403 Јелача Мика 71 Јелача Ђ. Миле 75
Кесић Мара 174, 406
Јелача Миле-Мишота 103, 113, 194
Кесић П. Миле 278
Јелача Т. Милица 103 Јелача П. Милка 315
Кесић М. Петар 182
Јелача Никола 235 Јелача Никола-Ћале 395
Кесић М. Раде и Боја 402 Кесић П. Раде 75
Кесић Марко 135 Кесић С. Милан 208 Кесић Д. Никола 182
Јелача Л. Пера 179, 405
Кесић Д. Симо 75
Јелача Б. Петар 310, 313, 393, 400
Кесић Сока, Милка, Зорка, Софија 435 Кесић М. Стеван 285
Јелача И. Петар 210, 404 Јелача И. Раде 437 Јелача Н. Раде 71, 95 Јелача Ђ. Стево 278
Кецман Никица 92, 248 Кеча Јово 165 Кеча Неђељко, поручник, 164, 165, 166, 169, 366
Јелић Ратко, свештеник, 286, 388 Јерковић Јека 406 Јерковић Д. Марко 454
Кларк Марк, генерал, 439
Јерковић Петар 82, 83, 149, 393 Јерковић П. Сава 210, 405, 406 Јованић Ђоко 66, 110, 119, 121, 125, 127, 139. 404
Кнежевић Љубо 134
Клугман Џемс, мајор, 318 Кнежевић Аћим 373 Ковачевић Воја, генерал, 196
503 Ковачевић Гено 163. 171, 268, 304, 305, 392 Ковачевић Петар 196 Ковачевић Радојица, пуковник. 29, 51 Ковачевић М. Сава 100 Ковачевић Саво 195 Ковачевић Стево 154, 304
Лујић Даница 79 Лукачевић Војо, мајор, 361, 370 Лукић Бранко 450 Лукић Душан 151, 152. 168, 292, 293. 373 Лукић Исо 164, 165, 166, 449, 451
Колунџић Божо 148
Лукић Михаило-Мићо, поручник, 92, 94, 97. 106, 116, 111, 151, 293, 366, 440, Лукић Михаило, генерал, 102 Лукић Олга 277
Ковљенић Мићо 245 Коларевић Илија, капетан, 455 Колунџић Бошкан 150
Лукић Шпиро 168
Колунџић Босиљка 179, 215 Колунџић Петар 182
Љотић Димитрије 447, 451, 456 Љубоја Владе 246
Колунџић Р. Петар 208, 229, 405
Љубојевић Јовица, поручник, 307, 450 Маврек 31
Комозец Никола 405, 406 Коморовски Бор, генерал, 219 Конрад Фердинанд, мајор, 92 Контић Божо 397 Контић М. Бранко 298 Контић Н. Илија 47, 76, 393 Контић Н. Марко 47, 401 Контић М. Милан 401 Контић Никола и Обрад 70
Мажибрада Саватије, монах, 91, 211. 216, 388, 404 Макартур Даглас, генерал, 177 Макдовел Роберт, пуковник, 320, 461 Маклин Фицрој, бригадир, 319, 472 Макнил Хектор 468 Малешевић Војин 463, 464 Мандић Божо 179
Контић Б. Никола 271
Мандић Бошко 312
Кончар Ђуро и Никола 70 Кончар Мићо 77, 120
Мандић Дане 47, 48, 61, 244, 401 Мандић Ђука 447
Кораћ Рацо 254
Мандић Јово-Секула 137, 143, 144, 273
Косановић Олга 207
Мандић Лазар-Брацо 75 Мандић Марко 94, 97, 172, 196, 297, 387,
Косић Никола 78 Крајиновић Никола 30, 66, 70, 71, 77, 96, 119, 125, 139, 161, 270
441, 451 Мандић Миле-Роман 405
Крајиновић Раде 161 Краљ Александар I 13, 31, 397
Мандић Милован180
Краљ Милан 17
172, 401, 409, 478 Мандић Никола, свештеник, 476, 477
Краљица Наталија 363 Краљ Петар I 16, 17, 18, 396 Краљ Петар II 44, 177, 397 Кривокућа Богдан и Сока 76 Кривокућа Јово 451 Кривокућа Р. Јово 402 Кривокућа Никола 397 Кривокућа Стево 397, 402
Мандић Милош, свештеник, 13, 61, 66, 88,
Мандић Раде-Рашула 179 Мандић Томо, свештеник, 476 Манола Иво 125, 239, 249, 251, 258 Мансфилд Валтер, капетан, 320 Маодуш Мићо, Лука, Ђуро 121 Маријан Миле, капетан, 443, 444, 456
Кричковић Ђуро 484
Марић Ђоко 164, 197, 373, 443, 449, 451 Марић Мирко, војвода, 92, 107, 111, 129,
Кричковић Миле 120 Крњевић Душан, свештеник, 113 Крстановић Којо, свештеник, 388
370, 373, 452, 453 Маричић Јовачина 94
Кукавичић Јово,генерал, 38 Кукобат Ђуро 373 Купрешанин Милан 199, 203, 206, 207 Лабус Вујо 244, 252 Лалатовић Мирко, мајор, 176, 178 Лалић Проко 61, 401 Латас Дане, капетан, 36 Лашић Ђорђе, мајор, 370 Липовац Јоаникије, митрополит, 459 Лончар Лазо 146, 395 Лубурић Вјекослав 113, 219
164, 165, 168, 173, 174, 196, 207, 293,
Маричић Јово 129 Маричић Танасије 63, 65 Мартиновић 31 Марчетић Ђуро 394 Марчетић Никола 478 Марчетић Симо 483, 484 Маршал Ђорђе, генерал, 439 Мастелица Раде 259, 279 Матић Стојан, поручник, 366 Мачек Влатко 22, 25, 26, 27, 28, 39, 44, 45, 54, 57, 176
504
Мацура Милан, свештеник, 388 Медаковић Ђуро 63 Медаковић Марко 482 Медаковић Мишо 451 Мешковић Павле 42 Мијовић Новак, мајор, 291, 295, 367, 369, 436 Милетић Витомир, поручник, 446 Милић Лазо и Чедо 83, 84
Никшић Томо 125, 134, 135, 139, 247 Новак Карло, мајор, 456 Новаковић Владе, војвода, 370, 373 Новаковић Јово 168 Његован Грујица 307 Његован Никола 306 Његован Урош 306, 307, 373 Обрадовић Доситеј 296, 300, 435, 451
Милковић Наум, свештеник, 388
Обрадовић Мићо 92, 154, 158, 163, 185, 404
Миловановић Божикан 102
Обрадовић Пајо 439
Миловановић Илија 180 Миловановић Миладин 71 Миловановић Милош и Мићо 66
Огњеновић Бранко 119, 138, 139, 140, 387
Милошевић Мишо, поручник, 367
Огњеновић Бранко-Ласац, 242 Огризовић Раде 86, 198, 199, 202, 203, 204, 207, 209, 225
Миљевић Милан 92
Оклобџија Мићо 306, 307, 373
Миљуш Васо 288 Миљуш Јово и Љубо 169 Миљуш Никола 145, 147, 148, 157, 161, 387
Омчикус Пајица 92, 103, 111, 129, 155, 164 165, 166, 169, 173, 207, 294, 440, 452 Опачић Милан 295
Миљуш Никола, кројач, 482
Опачић Ђаница 125 Опсеница Станко 247, 255
Миоковић Ђуро 65 Миоковић Ицан 82
Орешковић Јосо 113
Миоковић Јово 139
Орешковић Марко 110, 111, 125, 241 Орешчић Цвијо 167
Миоковић Обрад 229 Мирић Душан, мајор, 276, 280, 362, 363, 367 Мирчета Анка 435 Мирчета Душан 463
Остерман Ђука 61, 482 Остојић Ђурађ 393 Остојић Захарије, мајор, 176, 178, 232, 459
Мирчета Марко 454
Павелић Анте, помиње се чешће Павичић, лугар, 89, 107
Мирчета Симо 394 Михаиловић Дража, генерал, помиње се
Палошевић Миодраг, мајор, 42, 232, 256, 364
кроз сву књигу Михаиловић Сергије, ма|ор, 218, 370
Пањевић Славко 302 Пањевић Томо 70
Михић Илија, пуковник, 444
Пањковић Илија 114
Михић Новак 307
Парац Матија, генерал, 456
Мишић Александар, мајор, 175, 176
Патон Ђорђе, генерал, 461
Младенов Пашко 52, 53 Младеновић Жика, мајор, 291, 367, 368,
Пашић Никола 22, 24, 55, 448 Пејиновић Драго 447
450 Молотов Вјећеслав 461
Пенезић Слободан 126
Мољевић Стеван 176, 280
Перишић Војо, капетан, 293, 267
Мрдаљ Дара 249, 253, 405 Мугош Вукашин, поручник, 237, 252
Перишић Радојица, свештеник, 178, 361, 365, 388
Мугош Јанко, поручник, 256 Мунижаба Душан 30, 70, 120
Перовић Божо 42
Мунижаба Јово и Раде 63, 397 Мунижаба М. Милан 70, 120, 215, 277
Пиља Никола 164, 294
Мунижаба Р. Милан 143 Мунижаба Раде 393 Мунижаба Раде, кројач, 70 Мусолини Бенито, помиње се понегде Мушицки Коста, генерал, 456 Наглић Јуре 249 Нанић Стојан 85 Недељковић, генерал, 36 Недић Милан, генерал, 457
Пердув Стеван 372
Пијаде Моша 229, 249 Плећаш Ђуро, војвода, 276, 372 Плећаш Илија 154 Плећаш Јово 162 Плећаш Миладин 463 Плећаш Неђељко, капетан, 141, 256, 281, 361, 367 Плећаш Никола 138, 139, 248, 292, 295, 305, 373, 442, 451 Плећаш Петар 154, 163 Плећаш Стево 158, 163, 295, 305, 393
505 Познић Милица 169 Покрајац Ђуђа 239 Покрајац Мићо-Жежељ 142 Половина Гојко 30, 52, 53, 66, 119 125 127,134,139 Поповић Илија 247 Поповић Коста 268 Поповић Коча 232 Поповић Лука 47, 215 Поповић Лука-Луне 268, 393 Поповић Марко 246 Поповић Милорад, капетан, 178, 231, 233, 237, 243, 252, 256, 364, 365 Поповић Пајо 111, 173 Поткоњак Васо 63, 401 Поткоњак Јован и Софија 297 Потребић Милан, поручник, 288, 295, 306, 311, 312, 373,450 Презељ Иван, генерал, 456, 464 Прибићевић Адам 30 Принцип Вукић 253 Прица, учитељ, 387 Прлина Мара 482 Прлина Милан 297 Прохаска, поручник, 36 Пуача Дане 164, 169 Пуљо Миодрг 246 Пупавац Јово, поручник, 293 Пупавац Милош 83 Радаковић Богдан 272
Рађеновић Милош 279 Рађеновић Стево 165, 170 Рајак Петар 164, 292, 294, 305, 373 442, 450 Рајковић Реља 373 Ракић Петар, види Никшић Томо Ракоци Нада 435 Ранковић Александар 195, 217, 494 Рапотец Станислав, капетан, 362 Растовић Божо 74, 286, 405 Растовић Дмитар 47, 49, 55, 74, 244, 249, 398 Растовић Јека и Сока 74 Растовић Ј. Лука 65, 74 Растовић М. Лука 65, 74 Растовић Марко 47, 63, 398 Растовић Никола 171 Растовић Свето 169, 405 Рашета Бошко, мајор, 366 Рашета Стево 242, 254 Рашковић Душан, свештеник, 289 Регнштајн, пуковник, 38 Рибар Мане 47, 53, 152, 268, 287, 296, 393, 450 Рибентроп Јоаким 260 Ристовић Вида 53, 256, 296, 297 Родић Илија, свештеник, 180, 371, 388 Родић Славко 122, 165 Роквић Душан, поручник, 366
Радаковић Ђуро 169
Роквић Мане, војвода, 92, 111, 122, 129, 173, 174, 256, 276, 370, 371, 373
Радаковић Илија 241 Радаковић Никола 65
Роков
Радић Симо 373 Радојковић Миша, мајор, 367 Радусин Божо 481 Радусин И. Божо 393 Радусин Вујадин 451 Радусин Ђуро 393, 481 Радусин Мане и Перица 401 Радусин И. Миле 286 Радусин П. Миле 215, 404 Радусин Н. Мићо 279 Радусин И. Никола 82, 174, 393 Радусин Л. Никола 273 Радусин А. Раде 402 Радусин Ђ. Раде 278 Радусин Стево 296, 297, 481 Радусин Томо 82, 227 Рађеновић Божо 64 Рађеновић М. Душан 482 Рађеновић Илија 64 Рађеновић Јека 64 Рађеновић Јела 314 Рађеновић Лука 82, 83, 85, 237, 243, 271, 273, 296, 309, 310, 314, 392, 449, 451
Петар,
ппоручник,
237, 253
Рубник Стјепан 112 Рузвелт Франклин 190, 317, 318, 320, 439, 459, 460, 489 Рујак Душан 289 Рукавина Иво 125 Рукавина Јуцо 66, 73, 109, 112 Рупник Лав, генерал, 456 Рутаљ Младен 197, 200, 201, 307 Сајц Роберт, пуковник, 320 Салатић Данило, мајор, 370 Самарџија Никола 310 СамарџиЈа Томо 30, 70, 144 Санадер Н. Милан 133, 134, 135, 143, 149, 170, 171, 237, 268, 302, 392 Санадер Мићо 268, 296, 392 Санадер Д. Никола 222 Санадер Л. Никола 170, 296, 393, 449 Светличић Драго 114 Седлан Богдан 300, 451 Седлан Буде 160, 208, 230, 270, 393 Седлан П. Ђуро 187 Седлан Р. Јово 302, 393 Седлан Љубица 312 Седлан Љубо 146, 285
506 Седлан Р. Миле 148, 151, 152, 278, 393 Седлан П. Момчило 312 Седлан М. Никола 47, 297 Седлан Ј. Петар 93, 129, 132, 137, 138 143, 144, 146, 147, 148, 149, 153, 154, 171, 184, 208, 225, 236, 268, 278, 296, 309, 311, 391, 392, 393, 450
Станић Миле 63 Станишић Бајо, пуковник, 259, 361. 370 Станојевић Гавро 170, 307, 373 Старчевић Андрија 450 Стегнајир Милорад 174, 175, 289, 373 Стефановић, капетан, 269, 367 Стојаковић Никола 248
Седлан Перица 394
Стојсављевић Илија 152, 168, 293
Серафис, генерал, 321
Стојсављевић Исо 168, 237, 293
Симовић Душан, генерал, 44
Стојсављевић Милан 152
Скобие Роналд, генерал, 320
Стојсављевић Миле-Црни 47, 61, 401
Совиљ Анка 406
Стојсављевић Никола 152, 168
Совиљ Љуба 400
Стојсављевић Петар 164, 169, 404 Стојсављевић Петар, свештеник, 388
Совиљ Никола 156, 485 Совиљ П. Перица 400 Совиљ Петар 93, 97, 138, 257, 393, 400, 450, 455 Соколовић Тимшо 248 Сотировић Драган, поручник, 219
Студе Марин, мајор, 363, 367 Сурла Никола 476 Сучевић Богдан 168, 293 Суша Илија 181 Суша С. Илија 296, 298, 451
Сремац Јован, мајор, 367
Суша Никола 79
Стаљин, помиње се чешће Станисављевић Бошко, 441
Танкосић Милан 110, 170, 254
Станисављевић Дане-Жицар, 211, 405
Тепавчевић Радивој 247 Терезија Марија, царица, 16
Станисављевић П. Дане 63
Терзић Буде 170, 236, 277, 285, 369, 392
Станисављевић Дане-Цицвара 45, 46, 47, 48, 49, 50, 53, 54, 55, 62, 64, 68, 77, 79, 80,
Терзић Велимир, мајор, 219 Терзић Дане 394
82, 83, 84, 85, 86, 88, 89, 92, 93, 97, 107,
Терзић Дмитар 170, 184, 267, 287, 288,
111, 129, 130, 134, 135, 136, 137, 140, 143, 149, 152, 155, 170, 171, 174, 198, 199, 203,
292, 293, 299,373,450 Терзић Ђуро 302
204, 207, 208, 209, 210, 212, 214, 215, 220,
Терзић Л. Илија 271, 400
224,
Терзић В. Лазо 47, 48, 63, 302, 401 Тесла Милутин, свештеник, 474, 477
225, 268, 271, 273, 293, 389, 392, 401,
404, 452, 453, 484 Станисављевић Ђуро-Ђуђа 394 Станисављевић Р. Ђуро 271
Тесла Никола 474, 477 Тешановић Лазо 370
Станисављевић Б. Илија 297, 449 СтанисављевиВ И. Јово 2, 97, 170, 171, 191, 225, 268, 271, 275, 287, 288, 292, 296, 302,
Тиљак Анте 61, 85, 95, 96,108
308, 309, 373, 389, 393, 432, 433, 436, 441,
Тимошенко Симеон, генерал, 177 Тинтор Дара 211, 299, 405 Тодоровић Бошко, мајор, 218, 370
443, 449, 451, 453, 455 Станисављевић Т. Јово 297, 449
Тодоровић Жарко, мајор, 370 Тојагић Душан 279
Станисављевић Ј. Лука 393 Станисављевић Мане 246
Тојагић јово 268, 296, 309, 311, 314, 392 450, 454, 455
Станисављевић Ј. Миле 82, 310, 393, 450 Станисављевић Милош 296, 298, 409 и 451
Тојагић Миле 296, 299, 394 Тојагић Никола 75
Станисављевић Мићо 211
Толбухин Фјодор, генерал, 467
Станисављевић Б. Мићо 271
Томашевић Иван, пуковник, 27, 35, 105
Станисављевић Никола 299, 454 Станисављевић Никола-Папо 47, 170, 216,
Томашевић Михаило, мајор, 228, 236, 237,
296, 299, 394, 451
242, 243, 246, 248, 367 Тонковић, капетан, 367
Станисављевић Рашо 30 Станисављевић Саво 63, 65 СтанисављевиВ Тодор 137, 139, 143, 170,
Торбица Бранко 237, 248 Торбица Вељко, Др. 61, 401 Торбица Милош 164, 169
171, 191, 214, 224, 227, 296, 450 Станисављевић Урош 216, 393, 404
Травица Љубиша 312 Трбојевић Дане 307
Станић Божо 82, 410 Станић Дакан 82
Тробјевић Дане-Дајо 171, 268, 275, 373, 437
507
Тробјевић Јово-Јовина 85
Цвјетковић Богдан 393
Трбојевић Ј. Јово 82, 83, 288, 393, 449 Тробјевић У. Јово, ппоручник, 141, 361, Тробјевић Милош 387
Цвјетковић Буде 399, 405 Цвјетковић Дмитар 315 Цвјетковић Драган 47
Тробјевић Стево 82
Цвјетковић Ђуро 169, 405 Цвјетковић Н. Илија 120
Трифуновић-Бирчанин Илија, војвода, 141, 174, 178, 232, 236, 256, 276, 360, 361, 362, 363, 367, 370, 371, 398, 445, 458 Трифуновић Мирослав, генерал, 176, 361 Тркуља Коста 166, 256 Трлајић Саво, епископ, 113
Цвјетковић Милан-Брко 283 Цвјетковић Л. Миле 143, 405 Цвјетковић Милева 246, 299, 405 Цвјетковић В. Мићо 302
Труман Хари 469
Цвјетковић С. Мићо 143, 297, 450 Цвјетковић Никола 106
Турнер Харалд 72
Цвјетковић Д. Никола-Нико 171, 393
Ћано, гроф, 26
Цвјетковић М. Никола 211, 406 Цвјетковић С. Никола 106 Цвјетковић Пајо 106
Ћеранић Богдан 65 Ћеранић Милош 387 Ћеранић Стеван 17 Ћубелић Лука 61 Ћубелић Никола 399
Цвјетковић Рацко 47, 48, 63, 397, 399 Цвјетковић В. Сава 211, 405 Цвјетковић Стевеља 171, 226, 392 Цвјетковић Томо 393, 454
Ћук Илија, свештеник, 286, 388, 478 ћук Милојко 110, 119, 125, 132, 134, 135, 139, 140, 145, 148, 157, 160, 161, 387
Цигановић Милош, свештеник, 443 Цигановић Светозар, капетан, 192, 198,
ћук Никола 373 Ћук Радивој 65, 397
Цизнички Јосип 32
Ћућуз Марко 92, 166, 237, 240, 245, 254, 312, 373
Црљаница Марко, капетан, 2, 230, 236, 252, 256, 267, 277, 284, 304, 367, 368, 369,
Узелац Милан 30, 224 Узелац Милош 255
373 Чавичковић Милић 167 Черчил Винстон помиње се чешће
Узунчевић Димитрије, пуковник, 232, 236
225, 226, 267, 366, 367, 368
246, 247, 248, 256, 362, 364, 367, 392, Урукало Сергије, свештеник, 388 Утвић Јован и Раде 286
Чича Драган 75 Чича: Р. Илија; С. Илија; Р. Јово; С. Јово;
Утвић Марко 437
Човичко Илија 237 Чолаковић Родољуб 195
Утвић Милан 30, 387
Р. Стево 230
Фрагета Јосип 92 Фрагнер Иван, пуковник, 51, 52
Чорак Брацо 165, 292, 305
Фрањо Јосип, цар, 473, 484 Фрегл Иван, мајор, 176, 456
Чубрило Илија 154 Шакић Мићун 153, 181, 387 Шакић Станко, поручник, 153, 387
Фрејберг Бернард, генерал, 464 Фрковић јурица 112 Фукс, пуковник, 490 Хадсон, капетан, 486 Хебранг Андрија 125 Хитлер Адолф, помиње се чешће Хјуот Лујис, мајор, 318 Хорстенау Глајзе, генерал, 73, 232 Цвијановић Дане 210, 404 Цвијовић Јосиф, митрополит, 459 Цвјетићанин Андрија, свештеник, 180, 188, 476 Цвјетићанин Дара 169, 180, 405 Цвјетићанин Илија 142 Цвјетичанин Милан, поручник, 166, 291, 366, 450 Цвјетићанин Милица 180
Чорак Вељко Др. 165
Шарац Милан 255 Шаре Саво 237 Швоња Бошко 483 Швоња Лука 483 Шијан Дмитар 47, 63, 65, 70 Шијан Милан 165 Шикић Јакоб 49 Шкарић Бранко 397 Шкундрић Јован 450 Шкундрић Лазо 483, 484 Шошкић Давид, мајор, 256, 273, 295, 367, 369 Штеркер Рудолф 461 Штетка Карло 76 Шубашић Иван 308, 319, 432 Шућур Милутин, поручник, 237, 352, 256, 367
