Dva prijatelja Opsjednuti Pariz je bio u agoniji gladi. Čak su i vrapci na krovovima i štakori u kanalizaciji umirali od gladi. Ljudi su jeli sve što su mogli naći. Dok je gospodin Moriso, časovničar po zanimanju i nekada lijen, šetao niz bulevar jednog svijetlog januarskog jutra, sa rukama u džepovima hlača i praznog stomaka, odjednom se našao lice u lice sa jednim poznanikom – gospodinom Sovažom, prijateljem za ribolov. Prije nego što je rat počeo Moriso je imao naviku da svakog nedjeljnog jutra krene na pecanje sa bambusovim štapom za pecanje u ruci i malojoj kutiji na leđima. Pošao bi vozom iz Argenteula, izašao bi kod Dovesai hodao odande do ostrva Morant. Kada bi stigao na mjesto svojih snova počeo bi pecati i pecao bi dok ne padne noć. Svakog nedjeljnog jutra sretao bi gospodina Sovaža na ovom istom mjestu, debeljuškastog, veselog, malog čovjeka, suknara u žalosti Gospe od Loreta, i takođe raznovrsnog ribara. Često su provodili pola dana jedan do drugog, sa šstapovima u rukama i nogama koje su im visile nad vodom, i toplo prijateljstvo se razvilo između njih. Nekih dana nisu pričali, nekih su čavrljavi, ali su dobro razumijevali jedan drugog bez ikakve potrebe za riječima jer su imali slične ukuse i osjećaje. Na proljeće, negdje oko deset sati ujutro, kada je rano sunce uzrokovalo svijetlu izmaglicu koja je plutala na površini vode i nježno grijala leđa dvojice entuzijastičnih ribara, Moriso bi se povremeno obratio svom komšiji: ,, Čovječe, ovdje je baš ugodno. “ Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
Na šta bi drugi odgovorio: ,, Ne mogu da zamislim ništa bolje! “ I ovih par riječi je bilo dovoljno da bi se njih dvojica razumijevali i slagali. Na jesen, pred kraj dana, kada je zalazeće sunce prolijevalo krvavo crveni sjaj preko zapadnog neba, i odraz tamno crvenih oblaka bi prekrio čitavu rijeku crvenilom, donoseći sjaj na lica dvojice prijatelja, i nestajaći iza drveća čije lišće je već počelo poprimati hladne odlike zime, gospodin Sovaž bi se ponekad nasmijao Morisou i rekao mu: ,, Kakav slavan spektakl!“ I Moriso bi odgovorio, bez skidanja pogleda sa svog mamca: ,,Ovo je mnogo bolje nego bulevar, zar ne?“ Čim su prepoznali jedan drugog rukovali su se srdačno, pod uticajem misli o sastajanju pod takvim izmjenjenim okolnostima. Gospodin Sovaž, uzdahnuvši, promrmlja: ,, Ovo su tužna vremena! “ Moriso je tužno klimao glavom. ,, A takvo vrijeme! Ovo je prvi lijepi dan u godini. “ Nebo je bilo, zapravo, svijetlo, plavo i bez oblaka. Hodali su, jedan do drugoga, zamišljeni i tužni. ,, A razmišljati o ribolovu! “ reče Moriso. ,, A kako smo samo dobra vremena imali! “ Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
,, Kad ćemo opet moći da pecamo? “ pitao je gospodin Sovaž. Ušli su u mali kafić i obojica su uzeli liker od pelena, a onda nastavili svoju šetnju. Moriso je odjednom zastao. ,, Da uzmemo jos jedan liker od pelena? “ rekao je. ,, Ako želiš. “ složio se gospodin Sovaž. I ušli su u još jednu vinariju. Bili su prilično neuravnoteženi kada su izašli, dugujući to efektu alkohola na prazan stomak. Bio je lijep, topao dan, i nježni povjetarac im je hladio lica. Sveži zrak je upotpunio efekat alkohola na gospodina Sovaža. Odjednom se zaustavio, govoreći: ,, Zamisli da odemo tamo. “ ,, Gdje? “ ,, Na pecanje. “ ,, Ali gdje? “ ,, Zašto, na staro mjesto. Francuske predstraže su blizu Dovesa. Znam pukovnika Dumolina, trebali bismo lako dobiti šifru. Moriso je željno zadrhtao. ,, Odlično. Slažem se. “ Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
I odvojili su se da uzmu svoje štapove i udice. Sat kasnije, oni su hodali jedan pored drugog duž glavnog puta. Uskoro su stigli do vile u kojoj se nalazio pukovnik. Nasmijao se na njihov zahtjev, i odobrio ga. Dobivši šifru, nastavili su hodati. Uskoro su ostavili prestraže iza sebe, provukli se kroz pusti Doves i našli se pored vinograda koji su se nalazili pored Sene. Bilo je otprilike jedanaest sati. Ispred njih bilo je selo Agrenteul, očigledno beživotno. Uzvišenja Orgemonta i Sanoisa su dominirali pejzažom. Prostrana ravnica, koja se prostirala do Nantere, je bila prazna, prilično prazna – šteta plodnog tla i golog drveća trešnje. G.Sovaž, pokazujući na uzvišenja, prošaputa: „Onamo gore su Prusi!“ I nemir je obuzimao dva prijatelja pred tom pustom zemljom. „Prusi!“ Nikad ih nisu vidjeli, ali su osjećali mjesecima da su tu, oko Pariza, da haraju po Francuskoj, da pljačkaju, ubijaju, da more glađu, nevidljivi i svemoćni. I neka vrsta sujevernog straha mješala se s mržnjom koju su osjećali prema ovom nepoznatom i pobjedničkom narodu. Moriso promuca: „A kad bi iskrsli?“ G.Sovaž, s onom pariskom podrugljivošću koja je izbijala uprkos svemu odgovori : „Ponudili bismo im pržene ribe.“ Ali su se kolebali da se upute dalje; mir sa svih strana ulivao im je strah. Najzad se G.Sovaž odluči: „No, krenimo! Ali oprezno.“ I spustiše se u jedan vinograd, sagnuvši se, puzeći, zaklanjajući se iza zbunja, s nemirom u očima, načuljenih ušiju. Ostalo im je da pređu jos jedan komad gole zemlje dok stignu na rijeku. Zatrčaše se, i cim prispješe na obalu, prilegoše u suvom šipražju. Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
Moriso prisloni uho na zemlju i oslušnu da ne ide ko u blizini. Ništa se nije čulo. Bili su sami, potpuno sami. Uspokojiše se i počeše pecati. Naspram njih, pusto ostrvo Morant sakrivalo ih je od druge obale. Mala gostioničarska kuća bila je zatvorena, a kao da je bila godinama napuštena. G.Sovaž upeca prvu krkušu, Moriso odmah drugu, i svaki čas su trzali udice sa srebrikastim životinjama koje su visile i praćakale se: pravo čudo od lova. Uvlačili su pazljivo ribu u gusto opletenu mrežu , zamočenu u vodu pred njima. Neka slatka milina osvajala ih je, ona milina koja vas obuzme kad osetite opet neko uživanje koje volite i kojeg ste već dugo vremena bili lišeni. Toplota blagoslovenskog sunca klizila im je niz leđa; ništa više nisu čuli; ni na sta nisu mislili; sve su na svijetu zaboravili; pecali su. Ali odjednom neki potmuli tutanj kao iz dubina zatrese zemljom. Top je opet počeo da gruva. Moriso okrenu glavu, i sagleda, iznad obale, u daljini, se lijeve strane, krupnu siluetu Mon Valerijana, iznad čijeg vrha se lepršala bela kićanka, magla od praha koji je toga časa izbljuvao. Odmah se drugi dim izvi s vrha tvrđave, a nekoliko trenutaka potom odjeknu novi pucanj. Zatim izbiše i drugi, i brdo je na mahove ispuštalo svoj smrtni dah, izdisalo svoju mlečnu paru koja se polako izdizala u mirno nebo, stvarala oblak u visini. G.Sovaž slegnu ramenima i reče: „Opet su počeli.“ Moriso, koji je sa strepnjom gledao kako mu svaki čas tone plovak na vrhu udice, razljuti se iznenada, ljutnjom mirna čovjeka, na one ludake koji su se tamo bili, i progundja: „Samo tupavi ljudi mogu tako ubijati jedan drugoga.“ G.Sovaž dodade: „Gore no životinje.“ Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
A Moriso, koji je bio uhvatio jednu beovicu, izjavi: „Kad čovjek pomisli da će tako biti dok je god vlada na upravi zemlje.“ G.Sovaž ga prekide: „Republika ne bi objavila rat.“ Moriso ga prekide: „S kraljevima imate rat spolja; s Republikom unutra.“ I mirno počeše raspravljati, raspredati velike političke probleme zdravim razmom pitomih i ograničenih ljudi, slažuci se u tome da nikad neće biti slobode. A Mon Valerijan je gruvao bez odmora, ruđeći djuladima francuske kuće, lomeći zivote , satirući ljudska bića, prekidajući zauvijek mnoge snove, mnoge očekivane radosti, mnoge nade u sreću, otvarajući u srcima žena, u srcima djevojaka, u srcima majki, ovuda i u drugim krajevima, patnje kojima neće biti kraja. „Takav je život.“, izjavi G.Sovaž. „Bolje reći, takva je smrt.“, dočeka uz smijeh Moriso. Ali se stresoše od užasa kad osetiše da neko ide iza njih, pa, okrenuvši glavu, primetiše baš iza sebe, četiri čovjeka, četiri krupna, naoružana, bradata čovjeka, obučena kao sluge u livrejama i s oniskim kačketima na glavi, kako ih puskama drže na nišanu. Dve im se udice otrgoše iz ruku i otploviše niz vodu. Za tren oka ih sčepaše, svezaše, odnesoše, strpaše u čamac i prevezoše na ostrvo. Iza kuće, za koju su mislili da je pusta, opazise dvadesetak njemackih vojnika. Jedan pravi rutavi div, koji je bio objahao stolicu i pušio jednu veliku porculansku lulu, zapita ih odličnim francuskim jezikom: „No, gospodo, je li bio dobar lov.“ Tada jedan vojnik spusti pred oficirske noge punu mrežu riba, koju nije zaboravio da uzme. Prus se nasmeši: „E! E, vidi se da nije rđavo išlo. Ali u pitanju je nešto drugo. Slušajte me, ne uzbuđujte se.“ Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
„Za moj račun, vi ste dva špijuna koja su poslali da me uhode. Ja sam vas uhvatio, i ja cu vas streljati. Vi ste se pravili da lovite da biste bolje sakrili ono sto ste naumili. Pali ste mi u ruke, utoliko gore za vas, takav je rat.“ „Ali pošto ste prosli kroz predstraže, imate sigurno lozinku za povratak. Dajte mi tu lozinku pa ću vas pomilovati.“ Dva prijatelja, bledi kao krpa, jedan pored drugog, s rukama koje su nemirno podrhtavale, ćutali su. Oficir nastavi: „Niko za to neće znati, otići ćete mirno. Tajna će s vama nestati. Ako odbijete, smrt vam ne gine, i to odmah. Birajte.“ Stajali su nepomično i nisu otvarali usta. Prus, uvek miran, nastavi pružajuci ruku prema vodi: „Pomislite da ćete kroz pet minuta biti na dnu ove rijeke. Kroz pet minuta! Mora da imate rodbinu?“ S Mon Valerijana još uvijek je gruvalo. Dva pecača stajala su ćutke. Njemac je izdavao zapovest na svom jeziku. Zatim premjesti stolicu na drugo mjesto da ne bi bio suviše blizu zarobljenika; a dvanaest ljudi se svrstaše, s puškama k nozi. Oficir će tada: „Dajem vam jednu minutu, ni dve sekunde vise.“ Zatim ustade naglo, približi se dvojici Francuza, uze Morisoa ispod ruke, povuče ga malo u stranu, i reče mu tiho: „Brzo, lozinka? Drug vam neće ništa znati, praviću se da mi se sažalilo.“ Moriso ne odgovori ni riječi. Prus tada povuče g.Sovaža i postavi mu isto pitanje. G.Sovaž ne odgovori ni riječi. Nađose se opet jedan uz drugog. Oficir poče izdavati zapovesti. Vojnici uzeše puške na gotovs. Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
Tada se Morisoov pogled zaustavi slučajno na punoj mrezi krkuča, koja je ostala u travi, na nekoliko koraka od njega. Na sunčanom zrako svetlucala se gomila riba koje su jos mrdale. I obuze da slabost. Iako se branio, oči mu se napuniše suzama. Promuca: „Zbogom, gospodine Sovažu!“ G.Sovaž odgovori: „Zbogom, gospodine Moriso!“ Stegoše jedan drugom ruku, dok su neodoljivo cijelim tijelom drhtali. Oficir uzviknu: „Pali!“ Dvanaest pucnjeva sliše se u jedan jedini. G.Sovaž pade pljoštimice. Moriso, viši stasom, zanese se, zavrti i stropošti poprečke preko svoga druga, licem k nebu, a mlaz krvi mu je izbijao iz koporana probušenog na grudima. Njemac izdade nove zapovijesti. Njegovi se ljudi rasturiše, vratiše c užetima i kamenjem koje privezaše za noge dvojice poginulih, zatim ih odnesoše na obalu. S Mon Valerijana nije prestajalo da grmi, a sada ga je obavijao visoki, gusti dim. Dva vojnika uhvatiše Morisoa za glavu i noge; dva druga ščepaše na isti način G.Sovaža. Tijela, zavitlana prvo snažno pa bačena daleko, opisače luk, zatim potonuče uspravno u rijeku, jer je kamenje vuklo najprije noge. Voda čiknu, uskipe, zatreperi, zatim se umiri, dok su sasvim mali talasi zapljuskivali obalu. Malo krvi je plovilo. Oficir, uvek miran, reče poluglasno: „Sada neka ribe počnu svoje.“ Uputi se zatim kući. Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
I iznenada opazi mrezu s krkušama u travi. Dize je, zaglednu je, nasmeši se i povika: „Vilheme!“ Dotrča jedan vojnik u bijeloj pregači. A Prus, bacivši mu lov dvojice streljanih, zapovijedi: „Isprži mi odmah ove ribice dok su jos žive. Izvrsne će biti.“ Zatim produži da puši lulu. Prevod sa francuskog: Iq-infinity.com
Sva prava zadržana. Moguće su greške . Ako imate pitanja u vezi sadržaja kontaktirajte nas putem naše web stranice. Ukoliko sadržaj nije kompletan, nastojaćemo da u što kraćem vremenskom roku ažuriramo dati sadržaj kompletnim. Hvala! IQ-Infinity©
