Franko Farineli - Geografija - jedan uvod u modele sveta

FRANKO FARINELI

GEOGRAFIJA Jedan uvod u modele sveta

Preveo s italijanskog Mirko Nikolić

AKADEMSKA KNJIGA NOVI SAD

SADRŽAJ

Zatvoriti jedno oko, iscrtati pravougaonik na papiru: priroda „logičkog prostora”. ..........................................................................

.11

PRVI DEO Piramida i trougao Dva imena Zemlje................................... Šta je geografija i ko (i šta) je Dionis. Izolar i atlas, mesto i prostor................. Nastanak prostora.................................... „Epoha slike sveta”. .............................. Trajanje sveta: Marko Polo.................... Odisej u prostoru: Kristifor Kolumbo. Ajkulin zub i centar lavirinta................ Linija želje.................................................. Nepromenljivi metar i večni trougao. Kartografski trougao............................... Semiotički trougao.................................. Logički trougao......................................... Logičko-semiotički trougao.................. Trougao i piramida.................................. Uputstva za upotrebu..............................

.16 .18

.20 .22 .24 .26 .28 .30 .32 ,34 36 .38 40 42 .44 46

DRUGI DEO Pejzaž, subjekt, mesto Ime planine (i Odisejevo ime)...................... Pejzaž i ikona.....................................................

50 .52

5

19. Humboltov dar: koncept pejzaža................................................................54 20. Pejzaž je ikona..................................................................................................56 21. Humboltov pogled i domišljatost piktoresknog..................................... 58 22. Neka „maglovita daljina”. ...........................................................................60 23. Planina i ravnica..............................................................................................62 24. Ako jednog letnjeg dana neki putnik........................................................ 64 25. Herodot u Berlinu i misteriozni subjekt...................................................66 26. Sistem pejzaža..................................................................................................68 27. Jedan geograf imena Kant............................................................................ 70 28. Geografski tip i idealni tip............................................................................ 72 29. Oblici pejzaža...................................................................................................74 30. Anomalni pejzaži............................................................................................ 76 31. Limiti pejzaža i glumačka umetnost........................................................... 78 32. Varošica, pejzaž, dolarski standard:kraj poretka.................................... 80 33. Selo nije jedna kugla, kugla nije jedno selo............................................. 82 34. Nastanjuje se svet, ne jedan jezik................................................................84 35. Lekcija genetike............................. 86 36. Iluzija genoma..................................................................................................88 37. Nasilnost mapiranja....................................................................................... 90 38. Skvant.................................................................................................................92 39. Poznavanje, prepoznavanje, postupanje: slika geografa.......................94 40. Prva smrt gospodara Balantrea...................................................................96 41. Šta je jedno d rv o ? ................................................................. 98 42. Druga smrt gospodara Balantrea..............................................................100 43. Šta je nula?..................................................................................................... 102 44. Treća smrt gospodara Balantrea............................................................... 104 45. Ko se kreće a ko stoji.................................................................................... 106 46. „Zemljani poredak naše planete”. ..........................................................108 47. Sredozemlje i Sredozemlja.......................................................................... 110 48. Mala četvrtina kruga.................................................................................... 112 49. Žabe, bara, Zemlja........................................................................................ 114 50. „Krivo drvo čovečanstva”. .........................................................................116 51. Ljudi (žene) i klima........................................................................................ 118 52. Kec u Lamanšu...............................................................................................120 53. Kartografija i geografija gena.....................................................................122 54. Zemljouzi.........................................................................................................124 55. Žena (čovek) je u pokretu...........................................................................126 56. Život i vrste života.........................................................................................128

6

57. 58. 59.

Hamletovmlin............................................................................................... 130 Polovina kruga............................................................................................... 132 Linija bega.......................................................................................................134 TREĆI DEO Grad, mapa, prostor

60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89.

Indeks: put i kuća.......................................................................................... 138 Bila jednom jedna slatka kuća................................................................... 140 Kartografska retorika................................................................................... 142 „Grafička predrasuda”. ............................................................................. 144 Između mita i arhetipa: šta je g rad ?....................................................... 146 „Nevidljiva ruka” i ona sakrivena............................................................. 148 „Ruke koje crtaju”. ......................................................................................150 Putevi, rute, putanje..................................................................................... 152 Taksi!................................................................................................................154 Teranuova........................................................................................................156 Arianuova........................................................................................................158 Pohvala ludosti................................................................................................160 „Raščaranost sveta”, moguće i virtuelno................................................. 162 Začaranost, slika, raščaranost....................................................................164 Šta je grad........................................................................................................166 Bedolina Siti................................................................................................... 168 Idealni grad......................................................................................................170 Grad, teritorija, demokratija......................................................................172 N om os mape................................................................................................... 174 Herodotov podsmeh.................................................................................... 176 Kvadratura kruga.......................................................................................... 178 Razmišljanje o baroku................................................................................. 180 Imaginarni prostor. ................................................................................... 182 Ishod modernosti......................................................................................... 184 Beše jednom more, beše jednom Zemlja............................................... 186 Gospođice iz Midija..................................................................................... 188 Metropolis: od železnice do auto-puta....................................................190 Mezopolis: od puta do železnice..............................................................192 Gradska samoorganizacija i nastanak kvarternog sektora: srednji vek....................................................................................................... 194 Megalopolis: od mape do metropole.......................................................196

7

90. 91. 92. 93. 94. 95. 96. 97. 98.

Urbani sistemi................................................................................................198 Fordistički grad............................................................................................. 200 Kijnsovski grad............................................................................................. 202 Informacioni grad........................................................................................ 204 Ceo krug......................................................................................................... 206 Globalni grad.................................................................................................208 Elektronski grad............................................................................................210 Nemogući lavirint.........................................................................................212 Kritika kartografskog uma.......................................................................... 214

Bibliografija............................................................................................................ 217 Imenski registar......................................................................................................241

8

GEOGRAFIJA Jedan uvod u modele sveta „Prethodno određeni poredak [geografskog diskursa] pre svega vodi računa o ugodnosti prilikom crtanja mapa i stoga ide sa leva na desno, kao šaka kada se kreće od stvari koje je već upisala [na tablu] ka onima koje tek treba da unese; što će biti učinjeno crtanjem severnijih stvari pre južnijih, i onih zapadnijih pre nego istočnijih, budući da naša konvencija propisuje da u odnosu na kartografa i na pogled posmatrača gore’ znači ’sever’ i ’desno’ znači ’istok’ ekumene, bilo na globusu bilo na mapi.” PTOLOMEJ, Geografija, II, 1. „Bacimo pogled na jedan globus, sićušan i krajnje nesavršen lik izvanredne konformacije zemaljskog tela, sposoban da svojom savršenom okruglošću koja spaja mnoge višestruke različitosti iza­ zove duboki utisak u našoj mašti i našem duhu, pa ipak nesposoban da našim očima pokaže najmanji trag nekog vidljivog poretka koji bi upravljao suprotnostima u raspodeli voda i kopna”. KARL RITER, „Über râumliche Anordnungen auf der Aufienseite des Erdballs und ihre Functionen im Entwicklungsgange der Geschichten’ u Einleitung zur allgemeinen vergleichenden

Géographie, und Abhandlungen zur Begriindung einer mehr wissenschaftlichen Behandlung zur Erdkunde, Reimer, Berlin 1852, str. 206. „Ono što se nalazi u udžbenicima, geografije na primer, smatram, uopšte uzev, istinitim. Zašto? Odgovaram: sve te činjenice potvrđene su sto puta. A kako ja to znam? Čime to dokazujem? Ja imam sliku svetu. Je li ona istinita ili pogrešna? Ona je, pre svega, supstrat sveg mog istraživanja i tvrđenja. Stavovi koji je opisuju ne podležu svi podjednako proveri.” LUDVIG VITGENŠTAJN, Über Gewissheit, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main 1984. Srp. pr. O izvesnosti, s nemačkog preveo B. Zec, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad 1988.

9

Slika 1. Idejna shema izonomijskog grada

Slika 2. Idejna shema hipodamskog grada

10

0. Zatvoriti jedno oko, iscrtati pravougaonik na papiru: priroda „logičkogprostora”. Svaki udžbenik, i ovo je na svoj način udžbenik geografije, zasniva se na dvostrukom poverenju: da ono o čemu se piše ima poredak i da je taj poredak moguće reprodukovati na papiru1, na stranici. Kao što su nas pre mnogo godina upozoravali: „ne može se pisati traktat o stvarima koje nisu opisive činjenično” [Maldonado 1971, str. 9], Ali jedna knjiga o geografiji nije bilo koja knji­ ga zato što se više nego bilo koja druga, čak i ako autor toga nije svestan, od početka odnosi na ceo svet, na onu stvar koju, iako to više ne znamo, označavamo svaki put kada raširimo ruke u znak predaje sudbini: gest koji se odnosi na nemogućnost ostva­ renja zadatka u datom trenutku, ali koji proističe iz prvog izvor­ nog pokušaja da se uhvati i ponese sa sobom, u željenom smeru, „totalitet činjenica” [Wittgenstein 1922, 1.1] od kojih se svet sa­ stoji. U tom gestu, ako obratimo pažnju, udovi nisu potpuno ra­ šireni već lagano zaokruženi, lakat nije ukrućen i prsti se pruža­ ju unapred u odnosu na osu podlaktice, zato što je totalitet koji bismo hteli da obrglimo sfernog oblika: on je u stvari kugla2, ze­ maljska lopta, „bala” modernih prevodilaca Ptolomeja (§§ 4-5), termin koji je još danas u govornom italijanskom sinonim za iz­ mišljotinu ili glupost, ili stanje dionizijske opijenosti (§ 2), pijan­ stva. Nemogućnost ovako postaje neverica, kao da samo pribegavanjem mašti ili nesavesnosti, možemd da svedemo račune sa svetom takvim kakav jeste. Da bi bile svet, činjenice moraju da budu u „logičkom pro­ storu” [Wittgenstein 1922, 1.13]. Kada bi filozofi čitali geografe i obrnuto, već odavno bi se shvatilo da je taj izraz jednak geograf­ skom predstavljanju, mapi. Shvatilo bi se da je Tractatus jedini istinski priručnik kartografske logike do sada napisan, najzaokru1 Farineli koristi reč carta, koja istovremeno znači i (geografska) karta (prim. prev.). 2 Ovde se koristi reč globo, koja istovremeno znači i kugla i globus. U celoj knjizi Farineli koristi ovu dvoznačnost (prim. prev.).

11

ženiji pokušaj geografskog shvatanja sveta, zasnovan na njegovom svođenju3 na geografsku kartu. Kada smo bili mali, nisu nas ništa naučili. Bolje rečeno, naučili su nas da radimo stvari ne pamteći više njihovo značenje. Niko nam nije objasnio da su drvca, mali veštački napravljeni pravolinijski isečci preko kojih smo se upo­ znali sa misterijom pisanja, u osnovi ratnička koplja. Niko nam nije objasnio da svaki put kada lenjirom i šestarom gradimo pravougaonik na papiru ponovo kao Odisej oslepljujemo Polifema, svodimo svet na prostor. Polifem, „monstrum nelogičkog razmi­ šljanja”, predstavlja svet pre bilo kakvog razuma, moć zasnovanu na sirovoj fizičkoj snazi (§ 1). Ovaj svet se poklapa sa globusom, sa ogromnom i teškom stenom koja zatvara ulaz u pećinu i preprečava Grcima put ka slobodi. Kada budu uspeli da se konačno vrate na svetio dana, za njih zaista više ništa neće biti isto. Između njih i sveta će stajati nešto čega pre nije bilo: Zemlja. Napad na Polifema je izvršen tek pošto se džin ispružio na zemlju, opijen vinom i ljudskim mesom, kada se njegova masa uspravna kao kula pretvorila u vodoravno pružanje. Tada akci­ jom Grka u dodir stupaju dve ose ili linije: jedna je telo ispruženo na zemlji, druga je motka koju pridržavaju petoro drhtavih ljud­ skih bića. Oni su raspoređeni duž motke na ravnomernim raz­ daljinama, čine jednu pravu živu skalu, arhetip ili matricu one metrike ili grafike koja i danas razlikuje kartografsko predsta­ vljanje od običnog crteža. I danas crtice na lenjiru, koji odgovara upravo istesanoj i ispravljenoj motki, predstavljaju Odiseja i nje­ gove saputnike u napadačkom stroju: na jednom kraju je vođa, i na istovetnoj razdaljini jedan od drugog slede ga njegovi ljudi. Telo i motka zajedno čine dve poludijagonale pod pravim uglom, usredsređene ka tački njihovog ukrštanja na njihovim vrhovima: da bi bolje gurnuli drvo u džinovo oko, neophodan je određe­ ni ugao, i stih 382 Odiseje kaže da je motka „podignuta”, tako da možemo da pretpostavimo da se radi o uglu koji se približava 90 stepeni. Upravo i samo zato što oko treba da bude središte akcije, 3 Ovo je fundamentalan term in u knjizi, u originalu Farineli upotrebljava reč „redukcija” (prim. prev.).

12

Polifem jeste Kiklop, što će reći biće koje ima okruglo oko (i lice). Dakle, taj oblik je već pripremljen za funkciju traumatskog ubo­ da koji označava nastanak centralnosti. Tekst dodaje da zažarena motka „zapaljuje” obim oka i „prži” njegove korene. Tako biva uklonjena svaka dubina, od onoga što je bila jedna lopta ostaje samo jedna ravna površina. Tako, divlje iščupan i određen cen­ tar, nastavlja da peče: u kružnom zboru koji će razgraničiti prvi oblik političke aktivnosti, kao i idealan oblik grada, nijedan rat­ nik ili građanin neće biti u stanju da zauzme središnje mesto duže vreme, već će morati ubrzo da ga prepusti drugome. Ishod tog hodanja tamo-amo će biti ono što nazivamo „demokratijom” (§§ 76-79) [Vernant 1966], Koliko je dugačka motka od maslinovog drveta? Odisej na­ ređuje da se iseče u dužini od dva lakta: s obzirom da u celoj pri­ či motka deluje kao produžetak njegovog tela, onda se radi o du­ žini koja odgovara njegovim rukama. U ovom slučaju radi se o potpuno ispruženim rukama, pravim od ramena do vrhova pr­ stiju, što moguće krutijim i ispravljenijim, kao nagoveštaj pravolinijske sintakse (suprotne sferičnoj: § 4) čija primena će ih zaista spasiti. Ta mera je odlučujuća zato što produžava dve prave lini­ je tela i motke u dve dijagonale koje prvo crtamo kada na papiru gradimo pravougaonik. Tako možemo da shvatimo šta je zapra­ vo šestar. Iseći motku u dužini dva lakta zahteva pre svega širenje jednog para ruku, čime automatski proizlazi posredovanje sime­ trije desne i leve strane svojstvene ljudskom telu (§ 50). I upravo ta simetrija rukovodi produženjem dve prvobitne poludijagonale u dve prave dijagonale: centar ostaje nepomičan, ali tako postaje tačka ukrštanja četiri poluprave, od kojih je drugi par odraz prve koja se nalazi na drugoj polovini papira, čiji su uglovi sada spoje­ ni sa jednog na drugi kraj. Sada onaj ko crta odlaže lenjir i olov­ ku, dve različite i posebne verzije motke od maslinovog drveta, i otvara šestar, ništa drugo no dve ruke Odiseja. Svaki šestarov krak poseduje jednu od dve funkcije zaoštrene i ugljenisane mot­ ke, ubadanje i pisanje: svet može najzad da se pretvori u svoj mo­ del, uvod može da otpočne. 13

PRV I DEO

Piramida i trougao

1. Dva imena Zemlje. Geografija je opis Zemlje. Tako se ponavlja vekovima. Međutim nije tako, zato što smo u međuvremenu zaboravili najvažnije: da se upravo putem ovog opisa svet svodi na Zemlju, ona u sop- stvenu površinu i zatim ova u tablu. Ova definicija dakle povlači za sobom trostruku transformaciju, koju, ako na početku prođe neopažena, postaje nemoguće držati pod kontrolom. Svet je skup odnosa (društvenih, ekonomskih, političkih, kulturnih) unutar koga se odvija život ljudi. On i danas ostaje ono što je bio za Stare Grke: jedna hijerarhija, kompleks odnosa moći, odnosa autoriteta [Vemant 1962, p. 114], Problematičnije je ustanoviti štaje Zemlja stoga što svaka njena definicija podrazumeva neku ličnu tačku gledišta. Na početku nove ere Strabon je prebacio Eratostenu (on je tri veka ranije bio prvi koji je dao naslov G eografija nekoj knjizi) da je zamislio Zemlju ne kao geograf već kao astronom, brinući se prevashodno o tome da izmeri njene dimenzije, kao da se radi o bilo kakvom nebeskom telu. Ono što nasuprot Strabon u svojih sedamnaest knjiga geografije (1,4,7; II, 1, 11; II, 1, 41; II, 5, 4; II, 5, 5) opisuje nije Zemlja u celini, nego samo onaj deo koji on poznaje i za koji poseduje jezik: ono što u klasičnoj geografiji dobija naziv „ekumena”, poznati i nastanjeni svet. U njegovom slučaju, taj svet se praktično poklapao sa zemljama oko Sredozemlja, Crnog mora i Crvenog mora. Početkom devetnaestog veka, za Karla Ritera (Carl Ritter) Zemlja je međutim „kuća obrazovanja čovečanstva”. Po njegovom gledanju, oblici Zemljine površine (vode, planine, pustinje) predstavljaju jedan pravi i svojstveni projekat, jedno džinovsko pisanje preko koga Bog na praktičan način upravlja ljudsku istori-ju duž puta iskupljenja ka spasenju. Usvajanje ove jasno religiozne perspektive nije sprečilo Ritera, Strabonovog sledbenika, da bude najvažniji geograf svog veka, osnivač savremene geografije. On geografiju naziva Erdkunde, izraz koji može da se prevede kao

16

„istorijsko-kritičko znanje o Zemlji”. U prvom od sedamnaest tomova njegovog opusa on objašnjava da svako naučno delo, to jest svaka što više moguće objektivna analiza, zavisi od jedne „idealne tačke kontrole”, zasniva se najednom potpuno subjektivnom odabiru vrednosti, a ne naučnom, stoga što su naučnici pre svega ljudi, društvena bića. Kod Ritera to odgovara „ljudskoj tački gledišta”, na osnovu koje je on prvi ko na samoj Zemlji traži kriterijume za njen opis. I danas mi nju u stvari posmatramo kako nas je Riter naučio, kao jedan skup regiona, svaki obeležen nekim posebnim i specifičnim skupom odnosa između onoga što je Riter razlikovao kao „geografska dimenzija” i „fizička dimenzija”. Prva je zasnovana na dužini i širini, dakle odgovara ravnicama; dok je druga zasnovana na dubini i visini, tako da odgovara depresijama i reljefima (§§ 14, 39) [Ritter 1852, str. 62, 25-26, 6, 27-28, 72-75], U knjizi koja ovde počinje, Zemlja se shvata kao materijalna, dakle vidljiva, osnova sveta. Treba ipak objasniti zašto bi ta osnova trebalo da bude jedna površina, drugim recima odakle potiče njen oblik. Za početak se možemo pozvati na jedan tekst, sastavljen u prvoj polovini trinaestog veka, koji se smatra prvom geografijom ćele Zemlje na španskom jeziku: Sličnost sveta. Naslov potiče od činjenice da je delo zamišljeno kao neka vrsta ogledala sveta [Bull i Williams 1959], a ogledalo odražava samo ono što filozofi nazivaju feno- menskim aspektom stvari, ono što se neposredno vidi. U vezi sa tim treba primetiti da prvi od dva izraza od kojih se sastoji reč „geografija”, Gé, na latinskom odgovara Gei, dakle Zemlji koja šija i blista pod svetlošću. Drugo ime, u stvari prvo, kojim su Grci označavali Zemlju jeste Cton, to jest Hton, koje se do danas zadržalo samo u pridevu „htoničan”, što znači podzeman, pećinski: reč koja tutnji kada se pažljivo posluša, upravo kao okruženje na koje se odnosi.

17

2. Šta je geografija i ko (i šta) je Dionis. Između Gee i Htona postoji sistematična opozicija: Gea se odnosi na Zemlju kao nešto očevidno to jest jasno, površinsko, postavljeno u horizontalnom položaju; Hton, nasuprot tome, implicira nevidljivost to jest tamu, unutrašnjost a ne spoljašnjost, dubinu i vertikalnost, a ne horizontalnost. Geografija je opis koji odgovara prvom modalitetu, zapravo načinu gledanja kao u ogledalu. Ne radi se dakle o jedinom načinu posmatranja, niti o najstarijem koji se pamti. I on se plaća, ima svoju cenu. Njegovo poreklo je ispričano u mitu o ubistvu Dionisa (sina Zevsa i Persefone, dakle, takođe i jednog podzemnog božanstva) od strane Titana, sinova upravo Htona. Baš zbog te svoje osobine, oni su krečnjačkim prahom obojili lica u belo, i isti prah su posuli i po licu božanskog dečaka dok spava. Kada on, probudivši se, pogle­ da sebe u ogledalu, u čuđenju ga ne prepoznaje, ne prepoznaje samog sebe. Upravo taj momenat začuđenosti boga, trenutak nepomičnosti njegovog pogleda nad nečim nepredviđenim, nečim što nikada nije video, Titani iskorišćavaju da bi ga ubili i podelili na sedam komada. Kao što će nepotpisani sastavljač Sličnosti po­ jasniti puno i puno vekova docnije: svet je oblika lopte ili jajeta, isto kao ljudska glava, i problem znanja je upravo u tome kako ga raščlaniti na njegove elemente, kako ga podrazdeliti na sastavne delove [Bull i Williams 1959, str. 53], Kao tokom celog antičkog doba (pomislimo samo na Cice­ rona i na Seneku), i za vreme srednjeg veka se dakle nije uopšte verovalo daje Zemlja ravna. Savršeno se znalo daje ona loptastog oblika, nasuprot onome što je u vezi sa „mračnim vekovima” po­ čelo da se smatra od početka XIX veka [Burton Russell 1991]. Ovo ipak nije suština. Ne radi se ni o tome da se treba predugo zadržati na činjenici da se upravo od „razdeljavanja sveta” sastoji filozofija za jednog mislioca kao što je Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein). U vezi sa ovim Strabon (1 ,1,1) je savršeno jasan već od prvog reda prve sveske svog delà: počevši od Homera, i praktično sve do Aristotela, svi oni koji su nešto pisali bili su geografi, po­

18

sebno oni koje još uvek zovemo presokratskim filozofima, i koji su za Đorđa Kolija [Colli, 1977-80] bili „grčki mudraci”. Drugim recima, filozofija je jedan razvitak geografije, nastaje iz nje i od nje, koja je izvorni oblik Zapadnog znanja, od nje usvaja modele i figure razmišljanja. Ali kao što nas mit uči, sve počinje kada umesto Dionisa, boga života bez prekida i ograničenja, života kao jednog neograničenog i nerazlučivog (što će reći nerazdvojivog) procesa [Kerényi 1976], ogledalo reflektuje belu koprenu od zemlje koja pokriva njegovo lice i sakriva ga od njegovih očiju. Ono, drugim recima, ogleda njegovo lice pretvoreno u svetlu površinu, sada ga je moguće razabrati, dok pre toga nikada nije bilo viđeno. Isklju­ čivo zbog efekta tog preobražaja-zamene, mačevi i noževi Titana mogu da deluju i da seciraju totalitet životnog procesa, iskoristivši priliku koja odgovara trenutku njegove delimične paralize. Samo pomoću tih oštrica moguće je dobiti konture, granice, linije koje razdvajaju i definišu stvari, seciraju ih i razdeljuju, i stoga čine mogućim naš život, koji je upravo na osnovu tih ograničavanja različit od života bogova. Dionis, bog koji se ljulja i njiše, koji se klima, jeste dakle kugla, svet. Krečnjak je Zemlja svedena na površinu (Gé upravo, od koje i sam izraz proizlazi) i oštrice su naši koncepti, manje ili više zaoštreni. Ali u inventaru elemenata ovog žrtvovanja iz kojeg nastaje Zapadno znanje nedostaje jedan, najvažniji i najneuhvatljiviji zato što je ujedno i najobičniji. I zapravo nijedna verzija mita ne insistira na ovom elementu. Prenosi se samo to da se Dionis vraća u život nakon što njegov brat Apolon, bog mere, po Zevsovoj volji ponovno sastavlja telo svog brata. Ipak, delovi se nikako ne mogu sastaviti ako se prvo ne postave na neku po­ vršinu, koja tako postaje prvi oltar: jedna tabla koja, kao i svako kartografsko predstavljanje, služi samo zbog svoje dve dimenzije, dužine i širine, i jer je što više moguće ravna. Upravo kao ogledalo koje na početku priče odražava bistrinu i površnost nečega što je još uvek celovito, dok oltar jeste tabla koja, na kraju, nameće horizontalnost i sadrži i ponovo sastavlja razdeljenu celinu.

19

3. Izolar i atlas, mesto i prostor. S druge strane, bilo bi naivno misliti da tabla služi samo da bi pasivno primila ostatke kugle. Ona nju naprotiv transformiše na odlučujuć način, i zajedno sa njom i način na koji se mi odnosimo prema njoj. Na tabli delovi ostaju delovi, ali oni istovremeno čine jedno jedinstvo. To je moguće zahvaljujući linijima koje ih razlučuju i u isto vreme ujedinjuju, ali koje se javljaju samo na tabli, dakle njen su proizvod, proizlaze iz nje kao i iz sečenja oštricama. Njihovo ponovno slaganje se sastoji od postavljanja delova jednog naspram drugog, jednog pored drugog, sledeći originalni model. Iako tako ne izgleda, ovako priroda i način delovanja globusa proističu korenito modifikovani. Po mitu, Dionis zače Arijanu, i od Arijane se rodi Dionis. Istovetno u hinduskoj mitologiji, na pri­ mer, planina Meru, osovina koja podupire svet, ima svoj oslonac u lancu Himalaja. Jednom reči, u mitu stvari stoje jedna u drugoj, kao ruske babuške ili slojevi glavice luka, i zbog toga se mučimo da ih razaznamo. Fizika koja iz toga proističe čini se smešnom, kao kada baron Minhauzen uobrazi da može da se podigne sa stolice tako što će se uhvatiti za sopstvenu kosu i povući jako. Ali u terminologiji kibernetike ugnezdavanje jednih stvari unutar drugih je veoma važno, i zove se rekurzija [Hofsteter 1979]. Kao u mitu, na globusu se stvari raspoređuju sledeći rekurzivnu vezu, i gotovo do kraja XVI veka i geografski opis ju je na neki način poštovao. Danas smo naviknuti da razdeljujemo Zemljinu kuglu na kontinente, drugim recima na velike, konti­ nuirane, definisane zemljane mase, idealno razdvojene okeanima. Anglosaksonska tradicija ih određuje sedam, upravo koliko i Dionisovih delova tela, dakle, po redu veličine: Azija, Afrika, Severna Amerika, Južna Amerika, Antarktik, Evropa i Okeanija. Postoje drugačije razdeobe gde, na primer, Evropa i Azija, s obzirom da u stvari nisu razdvojene morem, čine Evroaziju. Kontinent je termin

20

koji označava nešto što sadrži nešto drugo4, ali nasuprot svom značenju, ne poziva se ni na kakvu koncepciju rekurzije. Ovaj ter­ min počinje da se afirmiše krajem XVII i početkom XVIII veka i definitivno se ustaljuje u XIX veku [Lewis i Wigen 1997], usled sve većeg opticaja i rasprostanjenosti atlasa. Prvu zbirku geografskih karti na čijoj naslovnoj strani se pojavljuje Atlas koji pridržava globus objavio je Antonio Lafreri (Antonio Lafreri) u Rimu 1570. godine. Pre atlasa su postojali samo izolari, knjige sačinjene od karti i opisa u kojima je ceo globus, počevši od Sredozemlja, bio podeljen na ostrva, na nešto što pre nego što sadrži nešto, već je, po definiciji, sadržano u nečem drugom, u moru. Smatralo se da su sve zemlje izronile iz mora, i samim tim jesu u osnovi ostrva, od najmanjih pa sve do onih, ogromnih, tek otkrivenih u zapadnom okeanu („zemlja Svetog Krsta”, kao što je Amerika bila imenovana u Izolaru Benedeta Bordonea (Benedetto Bordone) iz 1528). Razlika između atlasa i izolara je zapravo jedna: u prvom je kugla pretvorena u prostor, dok, nasuprot tome, u izolaru ta trans­ formacija nije dovršena, i kopna se i dalje smatraju mestima. Prostor, sada treba pojasniti, reč je koja vodi poreklo od grčkog termina stadion. Za Stare Grke je stadion bio jedinična mera daljine, i doslovno je važio kao standardni linearni metrički interval. Iz toga proizlazi da su u prostoru svi delovi međusobno ekvivalentni, u smislu da su svi potčinjeni istom apstraktnom pravilu, koje nimalo ne vodi računa o njihovim kvalitativnim razlikama. To pravilo je predstavljeno razmerom, koji od XVI veka počinje sistematski da se pojavljuje na kartama [P. D. A. Harvey 1985], i koji označava odnos između linearnih razdaljina na crtežu i istih u stvarnosti. Mesto, naprotiv, deo je Zemljine po­ vršine koji nije jednak nijednom drugom, i koji ne može da bude zamenjen nekim drugim mestom a da se tako celina ne promeni (§ 58). U prostoru, međutim, svaki deo može da bude zamenjen bilo kojim drugim a da se ništa ne promeni, isto kao kada na vazi premestimo dva predmeta iste težine sa jednog na drugi tanjir i obratno ne narušivši time ravnotežu. 4 Kontinent potiče od italijanske osnovice contenere, koja znači sadržati (prim. prev.).

21

4. Nastanak prostora. Ekvivalentan se na grčkom kaže „paralelan”, i izum prostora proističe upravo iz uvođenja, u opisivanje Zemlje, onoga što se zove „geografska mreža”, što će reći mreže meridijana (podnevaka) i paraleli (uporednika) koji na karti pokušavaju da preslikaju zakrivljenost Zemljine kugle. Taj proces rekonstrukcije se zove, koristeći jedan moderan termin, „projekcija” - reč koja vodi po­ reklo iz alhemije [Eco 1990] i odnosi se na najizvanredniju trans­ formaciju, onu kojom se neki siromašan metal pretvara u zlato, omogućenu upravo prahom projekcije. Kartografska projekcija se zasniva na matematičkom pravilu koje dopušta da se za svaku tačku na kugli, određenu ukrštanjem jednog podnevka i jednog uporednika, na ravnoj površini karte utvrdi korespondencija jedne i samo jedne tačka [Fiorini 1881; Snyder 1993], Drugačije i neposrednije rečeno, kartografska projekcija zaista odgovara jed­ noj izuzetnoj metamorfozi, transformaciji na koherentan način nečega što ima tri dimenzije u nešto sa dve dimenzije, oduzimanju jedne dimenzije Zemlji. Ovo oduzimanje je nužno zbog činjenice da su lopta i ravan međusobno nesvodivi jer njihove površine ne poseduju iste karakteristike: prva je okrugla i konačna, dok je druga, nasuprot, otvorena, i njene linije nisu uopšte zatvorene [Reichenbach 1957, p. 9]. Iz toga proizlazi da samo kartografsko predstavljanje omogućava neograničeni proces i neprekidnu ek­ spanziju koji su, u svakom smislu, naročito svojstveni modernoj epohi i zapadnjačkoj kulturi. Čini se da je Eratosten prvi koji je prišao problemu projekcije, u III veku pre nove ere [Prontera 1997], U stvari je Geografija Egipćanina Ptolomeja, pisana na grčkom u II veku nove ere, prenela modernoj epohi metod transformacije Zemlje u prostor, sfere u mapu. Već za Ptolomeja, geografa Rimskog carstva u doba njegovog najvećeg sjaja, Zemlja je jedna glava, i on podučava kako je svesti u ravan koristeći mnogo sofisticiranije i preciznije sisteme projekcije nego bilo ko do tada. Padom Carstva njegovo

22

delo je gotovo sasvim nestalo iz vidokruga zapadne kulture, da bi se ponovo pojavilo tek posle hiljadu godina zahvaljujući vizantijskom uticaju. Istoričari umetnosti [Edgerton 1975; Veltman 1980] su uvereni da je izum moderne perspektive (linearne firentinske) direktna posledica tog ponovnog pojavljivanja, koje se upravo i dogodilo u Firenci na početku XV veka. Zapravo, ptolomejska projekcija i linearna perspektiva su ista stvar. Obe iziskuju jedan fiksan i nepomičan subjekt, svode znanje na pogled, drugim re­ cima na radnju poverenu isključivo očima i stoga trenutačnu, i koncipiraju poredak stvari u jednoj ravni samo u zavisnosti od njihove međusobne razdaljine. U modernoj perspektivi čak i veličina predmeta zavisi od razdaljine, za razliku od perspektive antičkih naroda, u kojoj se dimenzija (mnogo pravilnije) odre­ đuje na osnovu širine ugla gledanja [Panofsky 1927], Perspektiva i projekcija međutim imaju još jednu zajedničku osobinu, koja stoji u osnovi moderne teritorijalnosti. Obe predstavljaju ono što se vidi u jednom okruženju određenom istim svojstvima koje tradicionalna geometrija, euklidska, obično pripisuje ekstenziji: kontinuitetom, to jest odsustvom prekida, homogenošću, to jest istovetnošću materijala od kojeg se sastoji, izotropizmom, to jest jednakošću njegovih delova u svim pravcima. Ta svojstva su ve­ oma jasno ona koja konkretno pripadaju tabli, ili karti, što znači materijalnom nosiocu geografskog predstavljanja [Farinelli 1997, str. 43-59]. Zajedno sa merljivošću, ova svojstva u dlaku i na sveo­ buhvatan način preslikavaju karakteristike oltara na kom Apolon ponovno sastavlja Dionisovo telo. Odavde, tokom pet vekova koji protiču između Eratostena i Ptolomeja, ona se proširuju na sliku delova sveta, na samo kartografsko predstavljanje. Jednom reci, Apolon je autor prvog primerka onoga što nazivamo karta, za koju će njegov brat nehotično poslužiti kao sastavni materijal, a oltar če joj dati pravila i osobine. Upravo ovaj poslednji pojam, oltar, ustanoviće model prostora koji odgovara ekstenziji prema euklidskoj geometriji.

23

5. „Epoha slike sveta”. Do Ptolomeja, geografsko predstavljanje, to jest svođenje sveta na tablu, odnosilo se samo na stvari koje su vidljive. Sa modernom perspektivom geografija napada i kolonizuje i ono što se ne vidi, raspon ili prazninu otvorenu između subjekta koji posmatra svet i objekta koji je posmatran. Oko koje prelazi tu razdaljinu ne može više da zastane za vreme te trke, već mora da vidi sve i odmah, namagnetisano tačkom nedogleda iza koje se skriva neograničen prazan prostor. Ispred te tačke pruža se naprotiv matematički red punog konačnog prostora, „prostora popunjenog zemaljskim stvarima” kao što su govorili nemački geografi sa početka XIX veka. U tom prostoru sve je pretvoreno u meru, kontinuitet, homogenost, izotropizam. Ali još pre toga subjekt je sveden na oko koje, kao što objašnjava Leon Batista Alberti (Leon Battista Alberti), postaje vladar čula, jedini organ proglašen sposobnim za saznanje. U skladu sa tim, leteće oko će postati Albertijev emblem [Smith 1994]. Ostatak tela se tako pretvara u jedan par krila, i ta metamorfoza najbolje odražava namere koje pokreću transformaciju Zemljine površine u prostor: smanjenje vremena putovanja, povećanje brzine pomeranja ljudi i robe od jedne do druge tačke Zemljine lopte. Ne radi se ni o čemu novom u poređenju sa rimskom imperijalnom logikom, u odnosu na celeritas Đulija Cezara [Rambaud 1974], Njegov čuveni moto Veni, vidi, vici znači zapravo ovo: pobedio sam zato što sam sveo znanje na vid (vidi) i stigao sam pre drugih (veni). Sva velika carstva iz prošlosti su se pretvorila u velike sisteme puteva, koji su težili da dobiju oblik prave linije da bi bili što brži: od kineskog do carstva Inka, od Napoleonovog do engleskog. Međutim pravi drumovi koji su bili ponos i prednost Rimskog carstva pretrpeli su istovetnu sudbinu kao i Ptolomejeva Geogra­ fija , da budu napušteni i zaboravljeni. Pa ipak, sintaksa moderne teritorije će takođe biti zasnovana prevashodno na pravoj liniji. Zapravo će perspektiva, dakle projekcija, poslužiti kao sredstvo

24

povratka pravolinijskog modela funkcionisanja sveta, kao medijum rasprostranjivanja i uopštavanja onoga što je u prošlosti bio imperijalni model. Ne radi se samo o jednom nematerijalnom, neopipljivom modelu, koji postaje materijalan i izopštava onaj utemeljen na krivoj liniji. Radi se o jednom modelu koji je takođe krajnje prožimajući: u svojoj jedinstvenosti on naporedno služi percepciji, predstavljanju i izgradnji Zemljine površine, do te mere da će zaposednuti sve oblike našeg odnosa sa njom [Farineli 1986]. Gotovo do kraja XVII veka, koliko god to neobično izgle­ dalo, vrlo su retke bile karte koje su prikazivale trase kopnenih puteva [Dainville 1964, str. 261-263]: oblik puta je pratio tokove vode, kojima je često bio paralelan, tako da je kartograf, ne mogavši sve da predstavi, prikazivao vodene a ne kopnene puteve, koji su često bili manje važni. Ali od XVIII veka se putevi, zbog svoje pravosti, osamostaljuju od vodene mreže, tako da počinju da upadaju u oko i na kartama, baš zato što više ne mogu da se stope sa vijugavim vodenim putevima. Teško je naći neposredniji i konkretniji primer razlike između premoderne i moderne epo­ he. U osnovi te razlike stoji potpuno preokretanje odnosa između kartografske slike i stvarnosti. U srednjem veku su kartografske predstave bile kopije sveta, ogledale su veze od kojih se on sači­ njavao, i stoga su bili njegova verska i filozofska interpretacija, a ne samo njegov crtež [Edson 1997]. One su bile portret sveta ali takođe, samosvesno, i autoportet kulture koja je pravila taj portret [Barber 2001]. Nasuprot tome, za Hajdegera [Heidegger 1950], po mnogima najvažnijeg filozofa prošlog veka, moderno doba je „epoha slike sveta”. Prvi moderni čin se sastoji u svođenju sveta na jednu sliku, u našem kontekstu na geografsku kartu. To bi značilo da u modernom dobu, sasvim suprotno nego u srednjem veku, nije karta ta koja je kopija sveta već je svet kopija karte. I ovako se svet zaista preobražava u Zemljino lice [Farineli 1989a],

25

6. Trajanje sveta: Marko Polo. Kao na izolarima, u srednjem veku prostor je retka pojava, i svet je po pravilu jedan skup mestà. Svako mesto ima sebi svojstvenu meru, tako da nijedna od njih nije standardna. Stvari sveta se ograničavaju na to da budu međusobno u proporciji, kao na globusu, za koji ne postoji razmer, i na kome, dakle, strogo gledano, nema nijednog parčenceta prostora. Iz toga sledi da u srednjem veku, uopšteno gledano, sem za glasonošu ili vojnika, problem brzine ne postoji. To važi i za trgovce, čije je oružje tajno­ vitost veza pre nego brzina. Uzmimo za primer Marka Pola (Mar­ co Polo), najslavnijeg srednjovekovnog trgovca i putnika, koji u poslednjoj četvrtini XIII veka od Venecije stiže do Kine prateći „put svile” preko Persije, Avganistana i Turkestana. On jaše duž dugog i opasnog puta, mada poznatog hiljadama godina, i svaki dan se pruža prilika, ili nužnost, da prepravi svoju maršrutu ili da napravi pauzu. U kineskom gradu Kampiku (danas Zangje, pošto se pređe pustinja Takla Makan i zapadno od Žute reke) Marko, zajedno sa svojim ocem Nikolom (Nicolô Polo) i stricem Mafeom (Maffeo Polo), provodi na primer celih godinu dana. Tako shvatamo kako je moguće da je Marko znao sve jezike oblasti kroz koje je prošao: turski kako se govorio u Mongoliji, arabizovan persijski, mongolski, turski koji su pričali Juguri u Sinkjangu. Pre povratka, trgovci Polo su živeli u zemljama pod vlašću velikog kana, mongolskog cara, gotovo sedamnaest godina. Marko dakle jaše bez žurbe, praveći predahe svako veče u karavanserajima ili čak po nekoliko meseci, po potrebi ili iz uži­ vanja, zadržava se u gradovima, učeći jezike i običaje, slušajući informacije i priče. I svakoga dana mu stvari sveta otkrivaju svoje trajanje, i u isto vreme one mere trajanje njegovog života. U izu­ zetnom opisu Markovog puta, Milionu, pustinje, šume, planine još uvek nemaju dužinu, kao što pravci kretanja nisu fiksirani po apstraktnoj rigidnosti četiri strane sveta. Da bi se napredovalo, polazi se u smeru severca ili severnoistočnjaka, dakle prati se

26

pravac vetrova, njihov kurs. U vezi s tim, u Otimovoj verziji ovog spisa iz XIV veka, mogu da se pročitaju ovakva opažanja: „Кагkam je provincija koja traje pet dana”, ili „Pošto je putnik krenuo i prejahao dvadeset dana planina Kunkuma”, i tako dalje. Kao što u Milionu ne postoji prostor, na isti način ne postoji ni vreme, izu­ zev u obliku smenjivanja dana i noći i godišnjih doba. Naprotiv, mesta i dani su ista stvar, poklapaju se u doživljaju putovanja, i jedni služe kao mera za druge i obrnuto. Radi se o jednoj relativ­ noj meri koja se menja od slučaja do slučaja, i koja u sebi nema ništa metričko, linearno, standardno. Kao ni mesta, ni dani nisu u stvari uniformni. Pre svega, vremenski uslovi neprestano variraju: da bi se vratili iz Kine, avanturistima Polo treba tri i po godine, kao posledica snega, kiše i velikih poplava, i stoga što jahanje zimi nije isto kao za vreme leta. Pored toga, stalno se menja i priroda mèsta i samim tim i prevozna sredstva. Po izvorima iz XIV veka zaključuje se da je vreme obično potrebno da se iz Tane na Krimu stigne do Kine tada, za jednog trgovca, iznosilo oko devet meseci, i to podeljeno na sledeće etape: 25 dana volovskim kolima, 9 dana vodenim putem, 50 dana u karavanu kamilama, 115 teretnim magarcima i 75 na konju [Larner 1999, str. 187-190]. Postojala je samo jedna alternativa, zahvaljujući kojoj se za isti put trošilo do jedne desetine redovnog vremena: уат , po­ štanski sistem Mongolskog carstva, zasnovan na mreži stanica za glasonoše koje su se iz prestonice Kambaluka granale kroz ćelo carstvo u razmacima od 25 milja jedna od druge. To je jedini pri­ mer prostora koji Marko opisuje, domen linearnosti i stoga brzine i međusobne jednakosti delova. Ali to sigurno nije njegov svet, ako je on uopšte imao neki. Nesumnjivo bi zapamtio mnogo više stvari, piše u jednom neizdatom rukopisu Miliona, da je jednoga dana odlučio da se vrati istim putem. Samo prostor, koji je unifor­ man i kontinuiran, podrazumeva povratak, reverzibilnost pravca pokretanja. Ali ako je svet napravljen od mestà, delova koji nisu kontinuirani, ni homogeni, ni izotropski, onda nije tako izvesno da će se povratak dogoditi. Štaviše.

27

7. Odisej u prostoru: Kristifor Kolumbo . Kod prvog modernog putnika, Kristifora Kolumba (Cristoforo Colombo), važi sve obrnuto. Njegov problem je žurba, vratiti se što pre. Zbog toga je on u potrazi za Levantom krećući se ka zapadu. U onome što je ostalo od njegovog brodskog dnevnika sa prvog putovanja, u zapisu pod datumom 22. januar, čitamo: „Odatle, nastavih ka severu, četvrta ka severoistoku za prostor od šest ampula, što bi trebalo da čini još 18 milja. Odatle četiri ampule, za vreme druge straže, ka severoistoku, šest milja na sat što čini tri lige ka severoistoku. Odatle, do jutra, nastavih ka istoku-severoistoku, jedanaest ampula, šest milja na sat, što čini sedam liga. Odatle ka istoku-severoistoku, do jedanaest sati ujutro, 32 milje” [Varela 1982]. Dovoljno je znati da su ampule u stvari peščani satovi koji mere pola sata, i da je jedna liga za Kolumba dugačka četiri milje, da se primeti da su u pitanju pogrešni proračuni. Ali radi se upravo o računicama, dakle odnosima između prostor­ nih i vremenskih veličina koje su potpuno konvencionalne (čas, liga, milja), zasnovanim isključivo na činjenici da je važna samo brzina, to jest apstraktni odnos između apstraktnih količina. Ti odnosi se smeštaju unutar jednog podjednako apstraktnog polja koje više nije određeno imenima vetrova, premda oni nastavljaju da duvaju, već je definisano oslanjanjem na nepromenljivu geo­ metriju četiri strane sveta. Ovo se događa stoga što je geografsko predstavljanje već preuzelo ulogu svetu, prostor je već zahvatio i upio sva mesta, karta već zamenjuje ono što bi trebalo da predsta­ vlja, i štaviše anticipira njegovu prirodu i crte, unapred prikazuje njegovo postojanje. Razmotrimo šta je zapisano u dnevniku pod datumom 25. septembar. Kako Kolumbo tako i Martin Pinzon (Martin Alonson Pinzćn), komandant „Pinte”, tada su već uvereni da su blizu kopna. Ovo uverenje se temelji na prostoj činjenici da su obojica „pronašli nacrtana neka ostrva u tim vodama”, najverovatnije na okeanskoj karti koju je Paolo dal Poco Toskaneli (Paolo dal Pozzo Toscanelli), najveći i najmisteriozniji moderni kosmograf, napravio za lisabonskog kanonika Fernanda Martineza (Fernando Martinez), koji je zatim preneo jednu kopiju

28

đenovskom moreplovcu. U sumrak, Martin, popevši se na krmu, „likujući prenese Admiralu vest da je ugledao zemlju, tražeći od njega nagradu”. Zatim se „svi popeše na katarku i pripone; i svi potvrdiše da razaznaju zemlju, i Admiralu se učini da ona nije udaljena više od 25 liga”. Tek sutradan „bi jasno da ono što su pomislili da je kopno, nije bilo zemlja, već nebo” [Varela 1982]. Moglo bi se reći da se radi o pukom nestrpljenju, i da kako god nisu bili predaleko od obale, pošto su već bili prevalili oko tri četvrtine puta. Stoji činjenica da su oni ubeđeni, i kada su stigli, da jesu negde gde nisu. Tek pri kraju života, tokom četvrte ekspedicije, Kolumbo će posumnjati da zemlja koju je dotakao zapravo nije bajkoviti Kitaj o kom je Marko Polo pisao, već neki „drugi svet”, neki „novi svet”, izrazi koji značajno počinju da se pojavljuju tek u izveštaju sa trećeg putovanja. I da u osnovi nisu tragični, ceo niz nesporazuma koji je usledio iz toga bi bio, kao u istinskim tragedijama, na trenutke stvarno zabavan. Ono što na kraju izgleda zaista dirljivo jeste Kolumbovo nastojanje da, onda kada je stvarno opazio zemlju, učini sve da bi ono što on tada vidi, a što Toskaneli nikada nije imao prilike da vidi, poklapa sa crtama i oblicima nacrtanim na njegovoj karti koju nosi sa sobom, i kojoj slepo veruje. Drugim recima: samo da bi učinio Zemlju vernom njenoj kartografskoj slici, on iskrivljuje svet prema njoj. Ako u svetu Marka Pola, gde ni prostor ni vreme ne postoje, stvari imaju svoje trajanje, u Kolumbovom svetu, u kom vladaju vremensko-prostorne apstrakcije, one imaju svoje prostiranje: u zapisima sa poslednjeg putovanja on objašnjava da rudnici Beragve „leže na prostoru od dvadeset dana prema zapadu i nalaze se na jednakoj razdaljini između pola i ekvatora” [Varela 1982], Prostor, kao kod Ptolomeja, ovde znači interval između dva preseka u mreži podnevaka i uporednika, to jest podrazumeva projekciju i time dakle i kartu, a ne globus. Tako stvari stoje sasvim suprotno u odnosu na ono što se i danas često veruje: efekat Kolumbovog podviga nije uopšte bio taj da Zemljinu sliku, koja se do tada smatrala ravnom, učini sferičnom, već naprotiv, da pretvori ćelu Zemlju, od jedne kugle, što i jeste i što se verovalo da jeste, u jednu džinovsku tablu (§ 72).

29

8. Ajkulin zub i centar lavirinta. Rezimirajmo. Iz mita se izlazi zaista samo projekcijom, što će reći uvođenjem prostora, koji pretvara nešto što ne možemo da odredimo, čemu je nemoguće utvrditi entitet, u nešto čemu na­ protiv možemo da kontrolišemo prirodu i identitet. Priča počinje Apolonovim milosrdnim delom kada ponovno sastavlja ostatke brata, i da bi to učinio, prinuđen je da deluje prema onome što mu tabla oltara nameće, prema kartografskoj logici. On raspoređuje delove jedne pored drugih, sledeći poredak koji dakle zavisi od blizine i udaljenosti (stoga od razdaljine) između delova, dok su prvobitno oni bili organski povezani jedni sa drugima, tako da su u najboljem slučaju bili razlučivi, ali ne razdvojeni. Treba primetiti da upravo ovo određuje razliku između geografije i geologije. Ova druga, koja proučava strukturu i evoluciju Zemljine kore, nastaje osamostaljujući se od prve. Ona to čini kada, početkom druge po­ lovine XVII veka, danski naučnik i teolog Nikolas Sténo (Nicolas Sténo) sebi postavlja pitanje koje danas više geografi sebi nikako ne mogu da postave: kako je moguće da se na Malti jedan ajkulin zub nalazi unutar jednog sloja kamena? Ovo pitanje je na dvostruki način zabranjeno geografima, ne toliko zato što se bavi ajkulama već iz razloga što, odnoseći se na fosil, podrazumeva podzemnu dimenziju, htoničnu, i, još više od toga, rekurzivnu logiku. Naslov eseja kojim Steno 1669. odgovara na ovo pitanje, neposredno to pokazuje: De solido intra naturaliter contento dissertationis, koji se prevodi kao „Disertacija o čvrstim telima koja se prirodno javljaju unutar drugih čvrstih tela”. Već smo videli (§ 3-5 ) da, nasuprot ovome, krajem XVI i početkom XVII veka svaki rekurzivni model definitivno nestaje iz prostorne slike na koju geografija svodi svet, i sve preciznije i matematički pouzdanije mape ga zamenjuju. Na njima su stvari raspoređene prema metričkom razmeru, tako da jedna u odnosu na drugu mogu da budu samo blizu ili daleko, nikako jedna unutar druge. Upravo preko ovih slika, vrativši se na Hajdegera (§ 5), istina se pretvara u izvesnost predstavljanja,

30

drugim recima u nauku čija rigoroznost neposredno proizlazi iz mrtvačke ukrućenosti Dionisovog tela ispruženog na tabli. Prvi će to javno kritikovati Karl Riter [1852, str. 34-35]: karte su u odnosu na suštinu sveta isto što i anatomija leša u odnosu na živu supstancu srca. Upravo ovako piše Riter. Treba još pokazati zašto je logika table ta koja zapoveda. Za to je dovoljna figura lavirinta, slika koja odgovara kataklizmi prve projekcije, i pometenosti koja iz toga nastaje. Poreklo lavirinta je, bez ikakve retorike, zaista jednostavno. Lavirint je ono što pro­ izlazi iz kraha Vavilonske kule, vavilonskog zigurata, minojsko-kritske palate, egipatske piramide: ukratko, iz sloma, gnječenja u zemlju svake uspravne strukture čiji različiti nivoi odgovaraju hijerarhijskom sistemu moći. Drugim recima: on je tvorevina transformacije sveta u Zemlju. Na taj način, različiti spratovi, to jest nivoi moći, pretvaraju se u podjednak broj horizontalnih di­ menzija, rekurzivno raspoređenih jedne u drugima, i upravo ova rekurzija onemogućava da se govori o prostoru [Farinelli 2002, str. 227-228], Lavirint će u prostor preinačiti Tezej, izmerivši ga Arijadninim koncem i pronašavši tako njegov centar. Ali od čega potiče ovaj centar, šta ga proizvodi? On nije u Tezejevom posedu niti pripada slomljenoj strukturi već je uključen u strukturu table, u Zemljinu površinu koja prima ostatke sloma i tako preobličava u dve dimenzije trodimenzionalnost početne strukture. Konačno razumemo, dakle, pravi razlog užasa i stoga odbojnosti prema lavirintu u jednoj kulturi kao što je zapadnjačka, za koju znanje nužno prolazi kroz proces prikazivanja. Lavirint se ne može pri­ kazati, može se samo zamisliti: predstaviti ga u bilo kom obliku znači preobraziti ga u njegovu tačnu suprotnost, u nešto obdareno centrom (§ 97-98). U slučaju lavirinta, i samo u njemu, misao i prikaz pokazuju se nespojivi. To ne bi bilo toliko važno kada i površina globusa ne bi bila jedan lavirint, u smislu da, u zavisnosti od toga kako se lopta okrene, sve njene tačke mogu da budu centar.

31

9. Linija želje. Kao i centar, i prave linije proističu iz postojanja table, one su plod kartografske logike koja se ogleda na Zemljinoj površini i koja nju raspoređuje po svojoj slici i prilici. Na početku X X veka Žan Peren [Perrin 1948], tumačeći fundamente atomske fizike, vrlo dobro objašnjava razliku između stvarnosti i njenog kar­ tografskog prikazivanja. Na karti, koja je konvencionalni crtež, svaka krivulja ima jednu tangentu, ali samo stoga što je to jedna od osobina konstrukcije od samog početka. Po istom principu, povlačenjem jedne krivulje pretenduje se dokazivanje toga da svaka kontinualna funkcija dopušta jedan izvod. Pomislimo pak na bilo koji deo morske obale. Za svaku njenu tačku bi na karti mogla da se pronađe jedna tangenta, iako ona varira u zavisnosti od varijacije razmera. U stvarnosti, sa koje god razdaljine da se posmatra jedno priobalje, za bilo koju njegovu tačku je apsolutno teško utvrditi jednu tangentu: kako joj se približavamo, ono što se ispočetka činilo tangentom pretvara se u jednu krivu ili uspravnu liniju u odnosu na profil, zato što u njemu svakim korakom otkri­ vamo nove nepravilnosti. Ali to već znamo: isto kao projekcija, i kartografska slika, koja je njen proizvod, funkcioniše samo stoga što subjekt znanja čini nepokretnim. On tako postaje kopija Dionisovog mrtvog tela, kao što to prvi prepoznaje Leon Batista Alberti kada odvaja oko od ostatka tela (§ 5). Ako stopalo sledi oko i približi se obali, tangenta nije više ono što je bila. To se dešava zato što je dovoljan jedan korak da bi se uvidelo da obala u tački koju preseca imaginarna tangenta više nije prava, jer u prirodi ne postoje prave linije. S druge strane, i još pre toga: zašto smatramo da je obala jedna linija, a ne jedan pojas kao što jeste u stvarnosti? Upravo ovo se pita krajem XIX veka Fridrih Racel [Ratzel 1899], poslednji naslednik nemačke Erdkunde škole. Odgovor glasi: zato što zamenjujemo stvarnost sa njenom kartografskom slikom. Prave linije, međutim, postoje na površini Zemlje, i upravo one su dokaz da je Zemlja kopija karte. Iste godine kada Steno piše

32

svoju disertaciju, u Francuskoj opat Pikar (Jean Picard) započinje izgradnju pariškog meridijana, po želji Luja XIV i pod nadležno­ šću ministra Kolbera (Jean-Baptiste Colbert): od Dunkerka do Parpinjana, dakle duž ćele Francuske, na tlu biva nacrtana jedna džinovska prava linija, da bi omogućila precizno izračunavanje prečnika Zemljine kugle. Po Volteru, sàmo ovo delo, koje je 1720. godine dovršio Đakomo Kasini (Giacomo Cassini), trebalo je da doba Kralja sunca učini večnim [Francheville 1752, str. 161]. Po prvi put jedna linija apstraktne geografske mreže postajala je materijalna, Zemlja je bivala oblikovana po uzoru na svoj crtež, postajala je kopija sopstvene kopije. I ta kopija postaje konkre­ tan model pravolinijske organizacije moderne teritorije. Još pre no što je pariški meridijan bio dovršen, ekonomista Filiber Ori (Philibert Orry) je razotkrio njegovu pravu funkciju: da služi kao osnova i model za ispravljanje svih francuskih puteva (§ 67), za preoblikovanje svih itinerara u prave linije [Vayssière 1980, str. 254-55,257]. To će se i obistiniti tokom XVII veka u gotovo celoj Evropi kada se radi o putevima (§ 5). U XVIII veku će niknuti železničke pruge, pravije od svih dotadašnjih puteva. U X X veku će auto-putevi biti još praviji, ili makar još brži, zato što će omo­ gućiti da se izbegne prolazak kroz gradove. Početkom šezdesetih godina u izveštaju Buhanan [Buchanan 1963, str. 52, 250-51] o stanju saobraćaja na Britanskim ostrvima, „linijima želje” će biti nazvane pravolinijske trase koje u sebi priželjkuje svaki vozač da bi se prevezao od jedne do druge tačke metropole. One su idealne linije zato što su moguće na teoretskom nivou, dok u stvarno­ sti gotovo nikada nisu ostvarive zbog zabrana i jednosmernih ulica, dakle istinski one ne postoje. Prava linija, koju oko sledi u perspektivnom prikazivanju, na početku moderne epohe, jeste virtuelna, u smislu da već postoji ali još uvek nije konkretna, to jest ostvarena. Ona to postaje konstrukcijom moderne teritorije, čiji je ona suštinski element. Potom, u proteklih pola veka, ona ponovo postaje virtuelna zato što više nije stvarna, više je nije moguće doživeti, već se može samo zamisliti.

33

10. Nepromenljivi metar i večni trougao. U predgovoru šeste knjige svog traktata posvećenog arhitek­ turi, Vitruvije, najslavniji od arhitekata Starog Rima, pripoveda o Aristipu, sokratskom filozofu. Nasukavši se na pustu obalu Rodosa i ne znajući gde se nalazi, on shvati da se obreo na civilizovanom mestu kada opazi geometrijske figure ucrtane u pesku. Bez table ili ravne površine koja joj sliči, geometrija, koja je za antičke narode bila jednaka civilizaciji, ne bi postojala. Kasnije je cela moderna nauka sledila Galilea Galileja [Galileo 1623] u uverenju da je knjiga prirode „napisana matematičkim jezikom, čija slova su trouglovi, krugovi, i ostale geometrijske figure”. Mišel Seres [Michel Serres 1993] smatra da geo-metrija znači da metar (mera) jeste Zemlja. U tom smislu, onda, geografija je gotovo uvek značila da (geometrijsko) pisanje jeste Zemlja. Iz ovog razloga Ri­ ter je geografiju nazivao drugim imenom (§ 1). On se uopšte nije slagao sa svođenjem Zemlje na smrtonosnu tablu, istovremeno ogledalo i oltar, koja je geografska karta, i bunio se svim snagama protiv onoga što je on zvao „kartografskom diktaturom” [Ritter 1852, str. 33] u odnosu na geografsko opisivanje. Geometrijsko pisanje Zemlje u stvari nije ništa drugo no njeno kartografsko prikazivanje. Mera postaje Zemlja, i obrnuto, Zemlja postaje mera upravo francuskim meridijanom. Francuska narodna skupština se 1791. godine obratila Akademiji nauka da nađe rešenje za zbrku nastalu činjenicom da su svaki région ili gradska četvrt primenjivali razli­ čit sistem težina i mera. „Deklaracija prava čoveka i građanina” je već učinila jasnim, odmah po padu Bastilje, da svi akti Skupštine imaju univerzalnu vrednost, što će reći da se odnose na ćelo čovečanstvo a ne samo na Francusku. Radilo se dakle o pronalaženju jedinice mere koja bi bila stabilna i nepromenljiva i koja bi, u perspektivi, mogla da važi za ceo svet. I to ne samo u geograf­ skom smislu. Pošto je čovečanstvo najveći subjekt koji se može zamisliti i čine ga sve osobe koje su živele, sve koje žive i sve koje

34

će živeti, ta jedinica je trebalo da važi i za sva buduća vremena. Tako smo dospeli do metra kakvim ga danas poznajemo. On je jednak četrdesetmilionitom delu Zemljinog obima, izračunatom počevši od prvog podnevka, upravo onog koji prolazi kroz Pariz. Ova operacija najbolje ilustruje, zato što anticipira, sudbinu Fran­ cuske revolucije i republikanskih ideala koje je ona deklarisala. Oni će takođe biti predodređeni, u sledećim vekovima, na veliko rasprostiranje na planetarnom nivou, tačno kao što se računi iz kojih je izveden metar sastoje iz produženja lokalnih vrednosti na površinu ćele lopte, dakle u njihovom pretvaranju u opšte vred­ nosti. Sve nastaje iz francuskog segmenta prvog velikog stvarnog meridijana. Međutim on, osovina prve moderne karte, Karte Francuske čije topografsko snimanje se završava upravo uoči Re­ volucije [Gallois 1909], sa svoje strane duguje svoje određivanje postupku triangulacije, jedinom u stanju da osigura tačnost i geometrijsku preciznost crteža. Jedan od poslednjih pronalazača neeuklidskih geometrija, Benoa Mandelbro [Benoit Mandelbrot 1987, str. 19-20], naglasio je pre nekog vremena nedostatak pamćenja kod matematičara, i paradoksalnu situaciju koja iz toga proističe. Oni su se toliko zaljubili u modele koje koriste da više ne pamte da se radi upravo samo o modelima, i stoga ih često brkaju sa stvarnošću. Tako se i dalje smatra da je kontinuitet predmeta u euklidskoj geometri­ ji činjenica koja se podrazumeva a priori, na isti način kao, na primer, kontinuitet krivulja u infinitezimalnom računu. Treba dodati da se ovo događa zato što su euklidski modeli poslužili ne samo da opišu svet već doslovno da ga izgrade, uobliče, zato su oni sami postali konkretna stvarnost. Ako se bolje razmisli, sva kartografija služi da zaista pretvori nevidljivo u vidljivo, softver u hardver, ono što se može nacrtati u ono što se može dotaći, iako se po pravilu veruje upravo suprotno. Trougao na primer nije samo model jednog oblika, nego model jednog proizvodnog procesa. Upravo kao što to priroda triangulacije pokazuje.

35

11. Kartografski trougao. Premda je triangulacija jedan veoma drevan postupak, po­ znat već Egipćanima i Starim Grcima, uzima se da je prvi koji ga je upotrebio Leon Batista Alberti, verovatno stoga što u njegovim Ludi m atem atici, napisanim oko 1445, pruža njegov prvi moderni opis [Vagnetti 1980]. On zapravo čini nešto više, jer njegovo leteće oko (§ 5, 9), odvojeno od ostatka tela u izviđačkom zaletu, jasno i neposredno izražava preduslov koji upravlja funkcionisanjem ovog postupka. Triangulacija koristi jedan od osnovnih zakona trigonometrije u ravni, prema kome, ako su poznati jedna strani­ ca i dva ugla trougla, lako mogu da se izvedu treći ugao i dužine preostale dve stranice. Dovoljno je sa tačnošću odrediti dužinu jedne stranice, nanišati jednu spoljašnju tačku iz koje mogu da se izmere uglovi sa tom stranicom, i bez muke, putem jednostavnog računa, dakle na apstraktan način, moguće je dobiti sve ostale vrednosti. Telo je ćelo u pokretu samo pri merenju prvog poteza, koji ono prelazi korak po korak sa kanapom u ruci, i u penjanju i silaženju na kule, zvonike, uzvišene tačke sa kojih se izvodi po­ sredno merenje, u stvari materijalne tačke koje se podudaraju sa tri temena trougla. Ostatak posla je na uglomeru, kompasu, olovci i listu papira kojima upravlja posmatrač. On je sada pak postao nepokretan, i njegovo oko, ne prost deo već zamenik celog tela, jedini je organ koji se kreće duž stranica trougla suprotnih u od­ nosu na neposredno izmerenu osnovicu. Prednost ove operacije se ne sastoji samo u uštedi vremena i u preciznosti rezultata, već u mogućnosti merenja uglova i razdaljina inače (to jest u stvarnosti) neizmerivih. Zatim, koristeći se susednim trouglovima, iscrtanim jednim na osnovu drugog, dovoljna je jedna jedina osnovica da zasnuje mrežu potrebnu da bi se pokrio čitav jedan région. Ograničenje ovakve redukcije sveta na jedan niz trouglova se sastojao u tome što je svaka mreža bila autoreferencijalna, u smi­ slu da je u sebi sadržavala načelo koje osigurava njenu preciznost i koherenciju. Stoga dve zasebne mreže nikada nisu proizlazile

36

međusobno savršeno susedne, zato što je svaka bila okrenuta u različitom smeru, ka nekom sopstvenom referencijalnom siste­ mu. Svaka je bila zasnovana na nekom drugačijem kontinuitetu, nekoj različitoj homogenosti, nekom posebnom izotropizmu. Nasloniti na istoj karti jednu pored druge dve mreže koje prika­ zuju dve susedne gradske četvrti značilo je fatalno otkriti njihovu međusobnu nesvodivost. Različitosti osnovica po pravilu se pri­ druživala i ona vezana za orijentaciju, što često nije uopšte vodilo računa o magnetnoj deklinaciji. Tek u XV II veku [Pouls 1980] počeo je da se praktikuje drugi metod, za merenje zemaljskih razdaljina nisu se više nišanili najviši objekti datog regiona već su se koristile ugaone razdaljine između zvezda i planeta. Kao sistem korespondencije se dakle uzeo sistem nebeskih tela, koji je, time što se nalazi van Zemlje, osigurao još veću preciznost, i naročito imao (u odnosu na prethodni) prednost da bude zajednički na nivou ćele jedne polulopte, a ne više samo na lokalnom nivou. Na taj način je moglo da se pristupi izgradnji kartografskih prikaza mnogo širih oblasti, kakve su u stvari ispostavljale centralizovane teritorijalne države u odnosu na prethodne političke formacije. Ovako, kao što priča o francuskom podnevku pokazuje, postala je moguća definitivna projekcija na površinu Zemlje jednog poretka po prirodi identičnog onome koji određuje percepciju nebeskih tela: geometrijskog poretka. Upravo ova projekcija je preobrazila Zemlju u modernu teritoriju. Francuski poduhvat je bio prvi primer triangulacije primenjene na razmeri jedne države, i zahvaljujući ovom uspehu taj metod bi usvojen u X IX veku u celoj Evropi i u mnogim kolonijalnim dr­ žavama. Važnost triangulacije se ipak nije ograničila na izgradnju kartografske predstave teritorije, i time i same teritorije. Ona je kao konstruktivni proces obrazovala, poput perspektive od koje je potekla, takođe jedan izuzetno moćan i delotvoran model znanja, čiji efekti su dominirali tokom prošlog veka i još danas zadržavaju kontrolu nad našim odnosom sa svetom.

37

12. Semiotički trougao. Triangulacija funkcioniše tako što hodanje zamenjuje po­ gledom, i upravo na toj zameni se zasniva moderni prelazak sa simbola na znak. Za Stare Grke simbol je bio jedan predmet razlomljen na dve polovine u posedu dve osobe koje su mogle, susrevši se i ponovno sastavivši podudarne komadiće simbola, da tako uzajamno osiguraju identitet jedna druge. Simbol je dakle bio jedan sistem prepoznavanja ali, makar izvorno, ne neki prost znak, zato što je svaki delić predstavljao jedan konkretan odnos, na primer poznanstvo ili prijateljstvo: potomak porodice koja je jednom ugostila nekoga, kada bi se on ovoga puta našao, posle niza godina, u mestu iz koga potiče njihov bivši gost, nosio bi parče sa sobom koje je svedočilo o prethodnom odnosu između njihovih predaka i ono bi mu osiguralo gostoljubivost potomaka druge strane. Viđenje simbola, u ovakvim slučajevima, nije zamenjivalo hodanje, već je naprotiv bilo rezultat i krajnja tačka svih koraka koji su sačinjavali hod putnika nosioca simbola, i tome se pridodaju i koraci kojima je njegov prethodnik začeo odnos prilikom prvog putovanja. Viđenje simbola je dakle nešto što je predstavljalo ukupan broj stvarno napravljenih koraka od počet­ ka veze, i samo zato što ih predstavlja5 (to jest ponovno ih čini prisutnim) bilo je u stanju i da ih i zameni. Znak je takođe nešto što stoji na mestu nečega drugog, upu­ ćuje na nešto (ili nekoga) što nije prisutno, dakle i on pretposta­ vlja neku razdaljinu. Ali drukčije nego kod simbola, objasnio je Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) [1955], u znaku je veza između izraza i značenja u potpunosti proizvoljna, u smislu da je ona spoljašnja i oblička. Vrativši se na naš primer, to je kao da između viđenja znaka i koraka upravo ponestaje bilo kakva veza, i znak zamenjuje korake a da ih više ne predstavlja, nije više proizvod puta već se naprotiv razrešuje stvarnog putovanja, čini ga izlišnim. Upravo kao što se događa samo sa triangulacijom, 5 U tekstu, „reprezentuje” (prim. prev.).

38

to jest sa kartografskim znakom. Za semiologe, svet je sastavljen od neograničene vasione znakova. Ne radi se nikako o slučajnosti da se semiolozi obično služe trougaonim grafikom da bi saželi saznajni model. Prvi koji su upotrebili to sredstvo [Eco 1989, X] bili su, 1923. godine, Čarls Kej Ogden (Charles Кау Ogden) i Ajvori Armstrong Ričards (Ivory Armstrong Richards) u svojoj knjizi Značenje značenja. Gornje teme trougla uopšteno odgovara nekom značenju; donja temena odgovaraju, sa jedne strane označujućem, na primer reči koja na određenom jeziku izražava zna­ čenje, uzmimo „bicikl”, i sa druge strane označenom, ili predmet bicikl ovde ispred mene ili svi bicikli koji postoje, koji su postojali i koji će postojati. Ogden i Ričards [Ogden i Richards 1989, str. 11] govore, po redosledu, o „misli ili referenciji”, o „simbolu” i o „označenom”, i shvataju simbol kao reč i označeno kao predmet. U vezi sa ovim, svaki, ili gotovo svaki, semiolog upotrebljava drugačije termine [Eco 1973, str. 24-28], Svi se ipak slažu da je odnos između označujućeg i označenog posredan, dok je odnos između svakog od ova dva temena i trećeg koje odgovara značenju neposredan. Iz tog razloga se osnovica trougla crta isprekidanom linijom, a strane neprekidanim linijama. Drugim recima, semiotički trougao se raspoređuje tačno po shemi kartografske triangulacije, stoga što se on takođe zasniva na suprotnosti između prirode odnosa između temena koja čine osnovicu i odnosa svakog od ovih temena sa vrhom trougla. Isto­ vremeno se događa i jedna očigledna inverzija, koja bolje od sve­ ga izražava efikasnost i moć kartografskog znaka nad bilo kojim drugim, i objašnjava prirodu modernog doba. Kod triangulacije se osnovica prelazila strpljivo korak po korak, dakle odnos izme­ đu njena dva vrha je bio konkretan i neposredan, sasvim suprotan od onoga što se događa u semiotičkom trouglu. Međutim, ovo znači samo to da je u pet vekova koji se protekli između prve Albertijeve triangulacije i prvog semiotičkog trougla vidljivi odnos, to jest kartografski način gledanja, postao prototip za neposredni odnos, nauštrb odnosa koji je podrazumevao ćelo telo. Quid tum, što znači: pa šta onda? Ovo je bio moto koji je Alberti postavio ispod svog letećeg oka. Semiotički trougao pruža odgovor.

39

13. Logički trougao. Analiza Ogdena i Ričardsa je u osnovi pokušala nešto nemo­ guće: da odstrani iz prirodnog jezika, koji obično upotrebljavamo, dvosmislenost odnosa između reći i predmeta, da svede taj odnos na bijektivnu vezu koja postoji samo u kartografskom predsta­ vljanju gde su sve imenice vlastita imena, što će reći da ona znače, na neposredan i nedvosmislen način, predmet na koji upućuju. Zbog toga, više ili manje svesno, ovi autori uzimaju za model triangulaciju, to jest proces pravljenja savremene kartografske slike. Triangulacija je ta koja određuje da svaki predmet odgovara jednoj tački, jednom temenu trougla, kome zatim odgovara jed­ no jedino ime, isto kao kada na papiru nacrtamo trougao čijem svakom temenu odgovara jedno jedino slovo. Jedina razlika se sastoji u tome što kod geometrijskog trougla ta korespondencija imenice i temena jeste potpuno proizvoljna i konvencionalna, dok naprotiv, kod kartografskog trougla temena odgovaraju stvarnim elementima na Zemljinoj površini. Po Gotlobu Fregeu [Frege 1892], osnivaču moderne analitič­ ke filozofije, vlastite imenice (ali i iskazi) imaju ne samo jedno značenje već i jedan smisao. I ponovo kartografskom trouglu pri­ pada zadatak da ilustruje ovu razliku. Neka su a, b, c, objašnjava Frege, prave linije povučene od teména jednog trougla do središta njima suprotnih stranica. Presečna tačka duži a i b je identična presečnoj tački duži b i c. Značenje koje se odnosi na dotičnu tačku je dakle isto. To ne važi ipak za njen smisao, to jest način kojim se označava, način na koji se prikazuje. Njen smisao je dvostruk, upravo zato što postoje dve moguće oznake: „presečna tačka a i b”, i „presečna tačka b i c”. Po Fregeu, upravo jedinstvenost značenja i višestrukost smisla garantuju efektivan saznajni sadržaj nekog iskaza. Ipak, ovde je poenta, moramo reći, u nečem drugom: ilustrujući razliku između smisla i značenja, Frege ne čini ništa drugo no opisuje prvi čin kartografskog postupka koji se, makar

40

od početka XVIII veka, označava izrazom „popunjavanje trouglova”. On se sastoji od uvršćivanja najvećeg mogućeg broja manjih trouglova, dakle tački, unutar osnovne trougaone mreže, tako da se taj početni kostur pretvori u istinsku i pravu topografsku sliku. Da i ovde model treba da bude upravo kartografski, ponovo manje ili više svesno, sugeriše analogija na koju se Frege poziva da bi razbistrio odnos između značenja, smisla i mentalne slike. Za­ mislimo, piše Frege, da astronom posmatra Mesec kroz teleskop. Mesec, predmet posmatranja, uporediv je sa značenjem. Optička slika koju sočivo projektuje unutar teleskopa odgovara smislu: ona je parcijalna slika, što znači da prikazuje samo jednu stranu, i uz to zavisi od tačke posmatranja, ali je objektivna, budući da ostaje ista i ako se promeni posmatrač. U tom slučaju se menja, i stoga je subjektivna, samo poslednja slika, koja se formira na mrežnjači, ona je vlastita i specifična, to jest drukčija, u zavisnosti od oka koje posmatra. Dovoljno je zameniti Mesec Zemljom i durbin teleskopom da bismo pretvorili astronoma u kartografa. I tako u Fregeovoj analogiji prepoznali i nešto od Anaksimandrove misli, prvog čoveka koji se, po tradiciji, u šestom ili sedmom veku pre nove ere odvažio da predstavi naseljenu zemlju na jednoj pločici [Farinelli 1998], I po Anaksimandru, kao i po Fregeu, ono što vidimo na­ lazi se na dva odstojanja od stvarnosti. Za Anaksimandra postoje stvari i stvari-koje-jesu. Prve ne možemo stvarno da spoznamo, i u Fregeovoj terminologiji one odgovaraju značenju. Možemo da spoznamo samo druge, smislove sveta, premda ono što vidimo nisu prikazi stvari (upravo smislovi) već prikazi prikaza stvari, prikazi stvari-koje-jesu. Najmanje do X X veka čitava Zapadna filozofija će ostati blokirana limitom na koji je ukazao Anaksimandar, nemogućnošću spoznaje onoga što je Kant (Immanuel Kant) nazivao „stvar po sebi”. Upravo Frege pruža objašnjenje ovog fenomena: baš stoga što su smislovi opšti i zajednički, misli mogu da se prenose sa jedne na drugu generaciju.

41

14. Logičko-semiotički trougao. Poput Anaksimandra, i Kant je bio geograf pre nego što je bio filozof (§ 29). Ono što se prenosi sa Anaksimandra na Kanta pa na Fregea jeste kartografska priroda smislova sveta, to jest svođenje saznanja na opis geografskog načina prikazivanja, mape ili karte, kakogod to već nazvali. Ono što kod Fregea odgovara smislu, optičkoj slici u teleskopu, jeste idealni oblik karte. Oboma je zajednička dvodimenzionalnost i zavisnost od određene tač­ ke gledišta. Nijedna mapa međutim ne postiže preciznost slike koju prelama sočivo, iako joj se ona postepeno sve više približava zahvaljujući neprestanom usavršavanju instrumenata za snima­ nje. Tek u drugoj polovini prošlog veka, snimanjem iz aviona i zatim sa satelita, karta uspeva, pretvorivši se u fotografiju, da se približi sopstvenom modelu toliko da postane gotovo nerazluči­ va u odnosu na njega. Umesto topografskih mapa danas se šire orto foto-karte, izvedene iz avionskih snimaka na koje se dodaju izohipse, to jest zamišljene linije koje povezuju sve tačke koje se nalaze na istoj visini u odnosu na nivo mora. Pre nego što je ustupila mesto fotografiji, triangulacija je inspirisala, krajem XIX i početkom XX veka, najartikulisaniju shemu unutrašnjih odnosa za predstavljanje jednog fizičkog predmeta putem znaka kojom raspolažemo do dan-danas. Ona je zasluga Čarlsa Pirsa (Charles Sanders Peirce), možda čoveka najoštrijeg uma ikada rođenog u Sjedinjenim Američkim Državama, zasigurno filozofa dobro obučenog, između ostalog, i u kartografskoj tehnici [Brent 1993, str. 54], Pirs [Harsthorne i Weiss 1978, str. 156-173] razlikuje tri vrste referencije: ikona, indeks i simbol. Zajedno, oni grade jednu hijerarhiju, u smislu da svaki od njih odgovara jednom nivou koji podrazumeva delovanje prethodnog. Mentalne slike za Pirsa odgovaraju ikoničkom nivou, na kome je veza između znaka i označenog predmeta zasnovana na sličnosti. Ali sličnost ne proizvodi ikoničnost. Naprotiv, tek pošto se ikonička veza prepozna, moguće je nadati se raspoznavanju onoga što udružuje dva predmeta ili skupa predmeta. Ikoničnost

42

je stadijum koji odgovara, u kartografskom postupku, držanju onoga ko se priprema da popuni trouglove. Radi se o pretpo­ stavci, nimalo naučnoj, na kojoj su izgrađeni svi drugi oblici kartografskog predstavljanja. Kao takva, ona je istinska i prava pretpostavka, jedno preliminarno interpretativno opredeljenje, kako bi to rekao Riter (§1). Ako je na ikoničkom nivou posredovanje između znaka i označenog predmeta obezbeđeno sličnošću ili istovrsnošću, na nivou indeksa ono je osigurano neposrednom blizinom ili kore­ lacijom. Ona dakle potiče od sastavljanja više ikoničkih veza, i iz povezivanja fizičke ili vremenske prirode koja iz toga proizlazi. Kada se kaže da je nešto indeks nečega drugog (na primer, dim je indeks6 vatre), podrazumeva se da su te dve stvari povezane na uzročnom nivou, ili su združene jedna sa drugom u prostoru ili u vremenu. To je slučaj, na primer, kod termometra koji označava temperaturu vazduha, ili kod goniometra koji prilikom triangulacije meri uglove. Po Pirsu, treći nivo interpretacije je simbolički. Na njemu je veza između znaka i predmeta zasnovana na konvenciji koja je potpuno apstraktna u odnosu na fizičke odlike kako označenog predmeta tako i znaka. Fregeovo razlikovanje značenja i smisla zavisilo je od toga da li reči ukazuju na predmete (i u tom slučaju imamo značenje) ili ukazuju na druge reči (i onda imamo smisao). Za Pirsa, nasuprot, simbol je proizvod jednog logičkog ili katego­ ričkog uopštavanja koje proističe iz prepoznavanja ikoničke veze između dva različita sistema indeksa. Drugim recima: simbolički nivo nije ništa drugo no rezultat smeštanja jednog manjeg trougla u već postojeći osnovni kartografski trougao, ili iscrtavanja jednog drugog trougla počevši od stranice nekog već postojećeg. On je sve u svemu krajnji proizvod kartografskog postupka, omogućen samo prihvatanjem svih njegovih početnih pretpostavki. Ali oda­ kle potiče ova opsesija trouglom, to jest kartografijom, na kojoj se drži ćelo Zapadno znanje, i koja će odvesti Pirsa u propast i očaj? 6 Indeks, na italijanskom, takođe znači i indicija (prim. prev.).

43

15. Trougao i piramida. Tradicija prenosi daje prvi koji je izmerio visinu piramide bio Taies, Anaksimandrov učitelj. Da Taies nije već iz početka sveo piramidu na trougao, taj problem se očito ne bi ni postavio. Ako obratimo pažnju, piramida nema, u suštini, nikakvu visinu: ona je njoj strana dimenzija, u smislu da ne samo što se ne vidi već ju je i nemoguće izračunati na neposredan način. Potpuno je izvodljivo popeti se na piramidu i izmeriti razdaljinu od vrha do tla, ali to rastojanje zapravo ne odgovara njenoj visini, nego visini jedne od njenih strana. U suprotnom, radilo bi se o kuli a ne o piramidi. Stoga postaviti problem visine piramide znači pretpostaviti jednu ikoničku vezu, upravo u malopre spomenutom smislu, između piramide i trougla, ravne figure koja joj najviše sliči i čiju je visinu moguće neposredno i odmah izmeriti. Ta veza podrazumeva metamorfozu trodimenzionalnog predmeta u bidimenzionalnu shemu, istovetno kao kod projekcije, postupka koji barem od Ptolomeja nadalje predstavlja početni čin geografije (§§ 4 -5). Diogen Laertije prenosi da je Taies izmerio visinu piramida počevši od njihove senke, pošto je ustanovio trenutak kada je senka čovečjeg tela istovetna njegovoj visini. Plutarhova verzija je malo drugačija, umesto čovečjeg tela koristi se jedan štap, gno­ mon, koji, po Heronovom objašnjenju, „čini sve sličnim” [Zellini 1999, str. 32-33]. Ono što ostaje isto u obe verzije jeste senka, ona što na zemlju baca piramida i ona koju baca predmet čija se visina već zna. Dužina dve senke, izmerene u istom trenutku, dopušta da se posredno izvede visina piramide, koja je tako jedina nepoznata u proporciji u kojoj su ostale tri vrednosti poznate (visina pira­ mide se odnosi prema svojoj senci kao što se visina štapa odnosi prema svojoj). Tehnički gledano, stvari su zapravo malo komplikovanije [Casati 2000, str. 98-101]. Ali upravo činjenica da tradicija pre­ nosi ovu priču a ne neku drugu potvrđuje da njeno značenje nije

44

isključivo tehničko. Taies je ostao zabeležen u istoriji geometrije po tome što je dokazao sličnost trouglova čiji su uglovi jednaki i stranice proporcionalne. To znači da bi bilo kakva triangulacija bez Talesa bila nemoguća. I legenda o njemu zapravo opisuje kar­ tografski čin kao izvorni proces Zapadnog znanja. Ono postaje iz trougla zato što je bačena senka trougaonog oblika. Ta senka dozvoljava da se izmeri ono što se ne vidi i da se dodeli vrednost sakrivenoj, ako ne čak odsutnoj, dimenziji. Prva stranica tog tro­ ugla je čovečje telo ili štap, druga je senka, i treća je zamišljena linija koja sastavlja vrh prve sa krajnjom tačkom druge. Na taj način, isto kao što je odnos između senke i Zemljine površine (rezultata projekcije) ikoničke prirode, proporcija do koje se na kraju dolazi, i koja omogućava računanje, smešta se potpuno na Pirsov simbolički nivo. Hajdeger piše da se senka uobičajeno shvata kao nedostatak svetlosti, ili poricanje iste, ali u stvari ona je „misteriozno svedočanstvo skrivenog osvetljenja”, ono što je „oduzeto predstavljanju, ali se ipak pokazuje u biću, potvrđujući time bivstvo u svojoj sakrivenosti”. Bez straha: Hajdeger, koristeći se svojim izrazima, nesvesno opisuje Talesovo merenje, u kome je bivstvo (piramida) jednako Anaksimandrovoj stvari i biće (senka) je jednako stvari-koja-jeste. Ali zašto bi ono što važi za piramidu i njenu senku trebalo takođe da važi za štap i njegovu senku? Zašto bi isti odnos koji važi u prvom slučaju trebalo da važi i u drugom? Odgovor se zasniva na blizini dva izvora senke, na njihovom susedstvu. Ovaj odnos stoga zavisi od obuhvatanja dva mesta, onoga gde je piramida i onoga gde je gnomon, u okvir jedinstvenog prostora [Serres 1993]. Međutim upravo smo videli da bez prostora ne može da postoji nikakva indeksna veza. Taies svojim potezom, dakle, objašnjava prvu indeksnu vezu, na osnovu koje će sve dru­ ge moći da funkcionišu.

45

16. Uputstva za upotrebu. Za Pirsa je svaka misao bila svodiva na neki dijagram i razmi­ šljanje o složenosti je bilo jednako beskonačnom procesu triangulacije, ne na jednom nego na tri nivoa. Reći koje on koristi da bi opisao najsloženiji nivo, onaj u stanju da dâ značenje događajima, važe sve, pojedinačno i u celini, kao sinonimi kartografske slike i njene funkcije: „posredovanje”, „svrha”, „opštost”, „red”, „inter­ pretacija”, „predstavljanje”, „hipoteza” [Brent 1993, str. 331-332], Međutim, danas stvarnost nije više potčinjena logici mape, zasnovanoj na sintaksi prave linije i na principu jedinstvenosti centra. Posredovanje, cilj, opštost, red, interpretacija, predsta­ vljanje, hipoteza koje obrazuje kartografija (jednom reči, prostor) ne odgovaraju više načinu na koji svet funkcioniše. Na primer, u slučaju proizvodnje računara, rastojanje između lokaliteta gde se odvijaju različite faze na neznatan način udeluje u određivanju krajnje cene proizvoda [Castells 1996], Ono što danas nazivamo globalizacijom je ništa drugo no jedna celina sačinjena od procesa čije delovanje nije određeno, niti gaje moguće interpretirati, kate­ gorijama prostora i vremena, koji su tokom čitave moderne epohe upravljali shvatanjem svega što se događa. Ako otuda ekvivalencija sveta i kartografske slike sveta više ne važe, ako svet više nije moguće svesti na mapu i time postupak saznanja nije više uporediv sa triangulacijom kakvom je poznaje­ mo, ponovo smo vraćeni u podnožje piramide. Na njenom vrhu onda ispišimo jedno ,,S” koje označava svet. Pri dnu, na donjim temenima trougla koji predstavlja stranu piramide okrenutu ka nama, desno upišimo „М” koje označava mesto i levo „Р” koje označava prostor. Zatim, još uvek u dnu i podudarno sa poslednjim i najdaljim temenom koje treba imenovati, onom koje pri­ pada bočnom trouglu čija jedna stranica je zajednička sa prvim trouglom, i odgovara liniji između ,,S” i „Р”, ispišimo jedno „Т” koje označava teritoriju. Važno je da čitalac svojom rukom skicira figuru iz razloga što, kako je već Edmund Huserl [Husserl 1954] upozoravao, svaka geometrijska konstrukcija povlači za sobom

46

jedan uzročni sistem, jednu hijerarhiju uzroka i posledica. Upravo zbog toga, jedino ako sami napravimo svoj crtež, možemo da ne podlegnemo neprimetno njegovim posledicama i da pokušamo da ih kontrolišemo. Iz istog razloga, ova knjiga poseduje samo dva crteža ali nema nijednu kartu, kao što ih nisu imali ni tekstovi kritičkih geografa Humbolta i Ritera (ne radi se o poređenju, već 0 pozivanju na autoritet). Previše dugo se verovalo daje geografija znanje o tome gde se stvari nalaze, ne primećujući da je u stvar­ nosti, ukazivanjem na njih, geografija odlučivala šta stvari jesu. I ona je to odlučivala na kartografski način, takoreći implicitno i tiho, upravo pribegavajući apsolutnoj moći mape koja ne prihvata kritike ni prepravke. To ne znači da ne bi trebalo da koristimo atlas i, možda pre i još bolje, globus, da bismo razumeli o čemu ovde govorimo. Ali samo da bismo postavili na pravo mesto stvari, fenomene i procese, ali tek nakon što smo već pokušali da razjasnimo njihovu prirodu, nezavisno od njihove kartografske slike. Već smo pružili jednu definiciju sveta, mesta i prostora (§§ 1, 3). Teritorija, o kojoj će se opširnije govoriti u knjizi posveće­ noj političkoj i ekonomskoj geografiji, jeste područje određeno sprovođenjem moći. U korenu ove reći Zemlja i teror se mešaju 1 brkaju.7 Mesto upućuje na odnos ikoničkog tipa shvaćen u najopštijem i najosnovnijem smislu, i odgovara subjektu saznajnog procesa. Prostor upućuje na odnos indeksnog tipa, i odgovara razdaljini i njenoj meri. Teritorija upućuje na odnos simboličkog tipa, i odgovara objektu. Sve ovo je potrebno izneti stoga što samo jedna sveobuhvatna teorija znanja može da zameni modele kar­ tografskog porekla drugim modelima geografskog opisa, danas kada mape više ne predstavljaju svet i kada smo stoga prinuđeni da se ne oslanjamo više na njihovo uobičajeno posredovanje. Ona što sledi je prvi korak ka jedinoj mogućoj globalnoj geografiji: geografiji smislova, tački gledišta, mnogostrukih modela sveta. 7 Zemlja na italijanskom, i latinskom (prim. prev.).

Terra, i teror imaju istu osnovu

47

D R U G I DEO

Pejzaž, subjekt, mesto

17. Ime planine (i Odisejevo ime). Još uvek se u italijanskim udžbenicima kartografije prenosi priča o topografu kog je na teren u blizinu Bergama poslao Vojni kartografski institut iz Firence, institucija koja je od samih početaka zaslužna za kartografiju italijanske države. „Kako se zove ona pla­ nina?” upita topograf seljaka koji obrađuje zemlju. Lako je zamisliti da je topograf propratio pitanje jednim gestom, ukazujući kažipr­ stom prema masivu čije je ime želeo da zabeleži na karti. ,,So mia” odgovori seljak, što na dijalektu Bergama znači „ne znam”. Dobri kartograf, koji nije poznavao lokalni dijalekt, zapisa Monte Somia8, i tako i dalje slovi njen naziv na kartama [Bonapace 1990, str. 14]. „Imena su skamenjeni smehovi”, napisali su Mark Horkhajmer i Teodor Adorno [Horkheimer i Adorno 1947], da bi označili proizvoljni karakter svakog imenovanja. Na karti, gde postoje samo vlastite imenice, svako od njih je plod sistematske falsifikacije, analogne onoj malopre opisanoj. To se događa iz razloga što je svako ime na karti kristalizacija, opredmećivanje, to jest transformacija u jedan predmet nekog odnosa, nekog procesa koji, kao takav, podrazumeva zapravo prisustvo najmanje dva ter­ mina, dve namere, dve kulture koje se međusobno ne razumeju i koje su često suprotstavljene jedna drugoj. Stoga se svaka vlastita imenica ispostavlja, kao i svaki isforsiran prevod, kao nešto što neizbežno skreće sa pravog puta. Primeri mogu da se redaju do mile volje. I reč „kengur” se čini da potiče od odgovora (potpuno istovetnog onom koji je dao seljak iz okoline Bergama) jednog australijskog Aboridžina upitanog od strane nekog istraživača kako se zove ta tako neobična životinja. Topografi i danas navode ime Monte Somije kao jedan zabavan izuzetak, kao retku grešku. On zapravo razotkriva uobičajeni mehanizam svakog kartografskog imenovanja. Pošto bez kartografskog predstavljanja ne postoji vlastita imenica [Bateson 1979], taj mehanizam se podudara sa imenovanjem u apsolutnom smislu, ukratko rečeno. M onte znači „planina” na italijanskom (prim. prev.).

50

Za sve važi čuveni primer, koji se navodi u Odiseji, o imenu koje Odisej iznosi Polifemu. Uspešnost lukavstva grčkog heroja zavisi od činjenice daje Polifem nepismen, ono ilustruje nadmoćnost pisane kulture (kojoj pripada topograf) nad prosto oralnom koja združuje džina sa bergamskim seljakom i australijskim Aboridžinom. Odisej kaže Kiklopu da se zove Niko, tako da kada Polifem priziva pomoć zato što gaje Niko (vlastita imenica) oslepeo, drugi džinovi ne shvataju i stoga ne dotrčavaju, razumevši da niko (neodređena zamenica) ne preti njihovom drugu. Nespora­ zum (najstariji u zapadnjačkoj kulturi) se zasniva na činjenici da u Homerovom tekstu dve reči zvuče jednako ali se pišu na različite načine: Outis, sa velikim početnim slovom i kao jedna reč, i ou tis, sa malim početnim slovom i dve odvojene reči. Kasnije ćemo videti kako Odisej u potpunosti predstavlja kartografski način mišljenja. Primetimo za sada da on, na isti način kao i svaki kartograf, dodeljuje na potpuno proizvoljan način jedno ime, sebi samom. Takođe, lukavstvo sa izmišljenim imenom je delotvorno zato što ukida, kao što to radi gore spomenuti kartograf, svaki razmak između dve različite reči, i na taj način sagovornik biva obmanut. Radi se tačno o istoj operaciji primenjenoj prilikom oslepljivanja Polifema nasilnim zarivanjem vrele motke masli­ novog drveta u njegovo oko: poništenju bilo kakve razdaljine, ukidanju svakog razmaka između onoga što je ovde i što je tamo, putem pokazivanja, jednim gestom, neke stvari kojoj ne može da odgovara nijedan verbalan opis. Upravo kao u slučaju prsta usmerenog ka planini ili kenguru, prsta kome Odisejeva motka predstavlja okrutan arhetip. Taj gest, upravljeni prst, kod Pirsa je upravo prvi primer indeksne veze (upravo one svojstvene kažiprstu)9 između znaka i predmeta, zasnovane na jednoj stvarnoj fizičkoj snazi u stanju da ugrabi pažnju pogleda i da ga odvede do mesta koje odgovara izabranom predmetu. Ali taj potez zasniva prostor (§§ 14-15) i nema nikakve veze sa mestom, sem u smislu da ga prevazilazi. 9 Indeks, pored ostalih značenja, znači i „kažiprst” na italijanskom (prim. prev.).

51

18. Pejzaž i ikona. Dokaz za to je upravo ime Somije. Seljak koji je živeo u njenom podnožju nije poznavao ime planine zato što je ona či­ nila deo njegovog mesta, okruženja u kome je on živeo i radio i koje je tako bilo ceo svet za njega. S obzirom da tu za njega nije postojala neka druga planina, on nije imao potrebu da razlikuje jedan planinski masiv od drugog, dakle Somia za njega nije bila neka planina, već jedina moguća planina. Kao takvoj, nije joj bilo potrebno nikakvo naknadno bliže određivanje, kao što je dava­ nje ličnog imena. Nasuprot njemu, topografov jedini problem je sastaviti geografsku kartu i tako napraviti razliku između jedne i druge planine. Ime koje je za nju ustanovljeno izražava na uzoran način početno stanje, u kome se topograf nalazi u neznanju, i ne govori apsolutno ništa o samoj planini. Pre nekog vremena Denis Kosgrouv [Cosgrove 1984] je napravio razliku između figure insajdera i autsajdera. Prva, na našem jeziku, odgovara stanovni­ ku nekog mesta, tako da ono što on vidi jednako je okruženju u kome živi. Iz tog razloga, on nema potrebu da na nešto pokazuje prstom, izuzev u slučaju kada želi da obeleži nešto što ne poznaje. Druga figura odgovara onome ko dolazi spolja i ko, kao topograf, pokušava da svede ono što vidi prvi put na nešto što već poznaje. Uistinu, Kosgrouv uvodi ovu razliku u vezi sa pejzažem, dakle ne u vezi sa nekim određenim okruženjem već sa jednim posebnim načinom opažanja, jednim specifičnim načinom predstavljanja tog okruženja. On nam skreće pažnju da za insajdera, u suštini, pejzaž ne postoji, zato što onaj ko nastanjuje jedno mesto i ne poznaje drugo ne može da ima svest ni o kakvoj raznolikosti, da­ kle ni o onoj koja se tiče razmatranja Zemljine površine ili nekog njenog delà. Kao što u logici insajdera ne postoji ime stvari, tako ne bi trebalo da postoji, strogo gledano, ni problem modaliteta koncipiranja samih stvari. Ovo pitanje zaslužuje adekvatno razmatranje, utoliko pre što ono pretpostavlja dva idealna subjekta (insajdera koji se nalazi u

52

i samo unutra, i autsajdera koji dolazi spolja) čije postojanje u čistom obliku je veoma problematično, posebno u prvom slučaju i u današnjem dobu (§ 38). Ipak, utvrdimo u međuvremenu ono što se čini implicitnim u upravo rečenom: za razliku od mesta, pejzaž se ne sastoji od stvari nego je samo jedan način posmatranja i stvaranja prikaza (pogleda na) stvari sveta. Pejzaž je način na koji se u modernoj epohi svet posmatra sa tačke gledišta mesta, drugim recima, kao da je svet jedno prosto lokalno okruženje ili jedna kolekcija, niz lokalnih okruženja. Pejzaž je, ukratko, način na koji moderni duh shvata svet u obliku mesta, dakle kao jedno predstavljanje podložno vezi ikoničke vrste i koje načelno isklju­ čuje i indeksni i simbolički nivo. On je, preuzevši ponovo Pirsovu definiciju, jedna mentalna slika, koje se kartograf otarasi čim počne da radi, ali bez koje nijedna moderna kartografska slika ne bi mogla da bude napravljena. Da bi jedan pejzaž postojao, potrebne su najmanje tri, a ne dve stvari: ne samo subjekt koji posmatra i nešto za posmatranje nego i najširi mogući horizont, dakle, jedna uzvišica koja to omoguća­ va, izuzev ako se ne radi o nekom potpuno ravničarskom mestu. Poslednji uslov je najznačajniji. Koliko god to moglo da bude iznenađujuće, tek od početka XIX veka, sa Riterovom Erdkundeom, geografski opis sveta je sistematski počeo da se bavi oblicima reljefa, koji do kraja XVII veka gotovo da nisu bili uzimani u obzir. Štaviše, pre druge polovine XVIII veka, to jest pre nego što su barometri na pritisak postali pouzdani instrumenti, vrlo malom broju ljudi je palo na pamet da izmere visinu neke planine [Dainville 1962], Stoga pejzaž podrazumeva ne samo modernost, nego i pripitomljavanje planina, njihovo priključivanje ekumeni, koje se događa tek krajem XVIII i početkom X IX veka. Subjekt pejsaža, čovek koji sa visine posmatra panoramu koja se prostire niže od njega, stoga je istorijski određeni subjekt. U geografiji, on se poklapa sa nastankom „civilnog društva”, javnog mnjenja koje se u Nemačkoj suprotstavlja aristokratsko-feudalnom svetu.

53

19. Humboltov dar: koncept pejzaža. Ulazak koncepta pejzaža u geografsku analizu zasluga je Alek­ sandra fon Humbolta (Friedrich Wilhelm Heinrich Alexander Freiherr von Humboldt), drugog velikog predstavnika Erdkundea zajedno sa Riterom. U drugoj svesci njegovog glavnog delà Kosmos, objavljenog u Berlinu 1847, dakle godinu dana pre nemira koji će dovesti buržoaziju na vlast, on izlaže istoriju modela koji su rukovodili, od samih početaka, ljudskim pogledom na svet. Cela ova istorijska rekonstrukcija se vrti oko strateške važnosti koju zauzima model pejzaža. U vezi s tim, Humbolt [Humboldt 1845, str. 4-6, 8-10, 17-20, 24, 66-67, 71] pravi razliku između tri stadijuma znanja, tri etape odnosa između čoveka i njegove životne okoline, koji važe ne samo sa gledišta filogeneze, to jest istorije ljudske rase u celini, već i sa stanovišta ontogeneze, istorije pojedinca. Prvi stadijum je sugestija (Eindruck) koja se javlja u ljudskom duhu kao izvorno ispoljavanje, iskonsko osećanje naočigled veličanstvenosti i lepote prirode. Njen saznajni oblik je upravo pejzaž, koji odgovara svetu shvaćenom kao jedan harmonični totalitet estetsko-osećajne vrste kome je svaka racionalna analiza (još uvek) strana, i koji se dakle odnosi samo na psihičku sposob­ nost subjekta. Eindruck je jedna složenica, jednostavna samo na prvi pogled. Druck zapravo znači utisak, i važi takođe i za otisak štamparskih slova na belom papiru. Za Humbolta utisak pak investira osećajnost subjekta koji posmatra: beli papir je njegova duša i obrisi pejzaža su slova koja se na njoj štampaju. Međutim, druga polovina termina, prefiks Ein, od jednake je važnosti. On znači „jedan”, ali u stvari ima dvostruku funkciju. Sa jedne strane se odnosi na jedinstvenost, na individualnost subjekta koji po­ smatra i tako pokreće saznajni proces. U isto vreme, on ukazuje na sklonost subjekta da ujedini gomilu utisaka, na takav način da se već od početka, iako tek samo na estetskom planu i na nivou utiska, polje saznanja uobličava kao jedan totalitet, kao jedna

54

celina pripremljena za otkrivanje poretka „skrivenog ispod opne fenomena”. Zadatak sledećeg stadijuma, koji se naziva Einsicht, drugim recima ispitivanje, biće da raščlani totalitet osećaja i pokrene nje­ govo prevođenje u naučne pojmove. U terminu Ein-sicht, prefiks, koji se čini identičnim, znači zapravo obrnuto od onoga što izra­ žava u Ein-drucku. Sicht ovde znači „vid”, pogled usko povezan sa misaonom razradom, sa racionalnim razmišljanjem. Jedinstve­ nost koju prefiks iskazuje ne odnosi se na subjekt nego na objekt, upućuje na sabranost misli na jedan jedini element među svim prisutnim, u obliku totaliteta, na intimni utisak sa početka. U središnjem stadijumu, koji je onaj naučne analize, ne postoji više ni pejzaž (osećaj, estetski utisak) ni shodno tome totalitet, već samo hladno i racionalno seciranje na pojedinačne komponente. Iščezavanje totaliteta je ipak samo prolazno, dotiče samo drugi od nivoa saznanja. On se potpuno obnavlja u trećem i poslednjem stadijumu, onom koji Humbolt identifikuje konceptom Zusammenhanga, zapravo totaliteta konstituisanog zajedničkim {Zusammen) stajanjem u odnosu uzajamne zavisnosti svih pret­ hodno analiziranih elemenata. Radi se o sintezi, krajnjoj tački, poslednjem pojmu saznajnog postupka. U njemu, na osnovu posredovanja obrazovanog analitičkim ispitivanjem, prvobitni totalitet je transformisan i ponovno uspostavljen, ne više na estetskom nivou i na nivou osećajnog utiska nego na naučnom. Po Humboltu, razvoj svakog znanja je ništa drugo do prevođenje jednog početnog utiska, onog izraženog upravo u pejzažu, u ko­ načno naučne izraze. Taj utisak apsolutno nije naučne prirode, ali bez njega bi bilo koja nauka bila nemoguća. Humboltovom Zusammenfassungu u jeziku savremene nauke odgovara kompleksnost, štaviše globalna kompleksnost. Nesum­ njivo je da kada se zaista bude pisala jedna istorija globalnog na­ čina razmišljanja, to jest globalnosti, Humboltu će pripasti mesto od vrhunskog značaja.

55

20. Pejzaž je ikona. Između Humboltove trodelne saznaj ne artikulacije i Pirsove tročlane artikulacije odnosa između znaka i objekta postoji oče­ vidna analogija, iz razloga što, ako se malo bolje pogleda, postoji jedna precizna uzajamnost između stadijuma prve i načina druge. Međutim u slučaju prvog nivoa, onog na kome se nalaze pejzaž i ikona, radi se o pravoj podudarnosti, jednoj programatskoj jed­ nakosti. Upravo na toj jednakosti zasnivala se Humboltova stra­ tegija koja je težila da čoveka od ukusa preobrazi u posmatrača prirode. Njegov cilj je bio da otrgne nemačko građanstvo od „ispraznih poetičkih igara”, kako će to kasnije reći Franc Mering [Mehring 1910], da bi ga, naprotiv, obdario jednim naučnim znanjem u stanju da mu osigura upravljanje nad svetom. Ali sve ovo počevši upravo od „uglednog književnog obrazovanja” „najviših narodnih klasa”, „svih učenih slojeva” [Humboldt 1845, str. 18]. Poslednji izraz je prevod nemačke reči die Gebildeten, koja doslovno znači „oni koji su vaspitani na slici (Bild ), na prizorima”. „Prizori iz prirode” (Ansichten der Natur) zapravo će biti naziv delà, prvi put objavljenog u Tibingenu 1808. godine, koje će ubediti čitavu evropsku buržoaziju da počne da se bavi proučavanjem fizičkog sveta. Ovim delom se pojam pejzaža, prvi put u Evropi, pretvara iz jednog umetničkog u naučni koncept, prelazi iz umetničke i pesničke književnosti u geografiju i dobija jedno novo značenje, doslovno revolucionarno, sa tačke gledišta istorije znanja. Još i danas pojam Ansicht (doslovno „vidik”) znači dve stvari: ono što se vidi i ono o čemu se misli, kao znak njihovog jedinstvenog smisla, njihove izvorne nerazdvojivosti, njihove potpune funkci­ onalne podudarnosti. Okruženje u kom Humboltov projekat nalazi svoje mesto i ostvaruje se jeste polje javnog mnjenja buržoazije. Prvi čovek koji je u Nemačku, početkom poslednje decenije XVIII veka, uveo modernu ideju javnog mnjenja bio je Georg Forster (Johann Georg Adam Forster), sa kirnje Humbolt 1790. godine posetio Pariz

56

da bi se upoznao sa republikanskom revolucijom. Forster je posle tog iskustva postao ubeđeni jakobinac i pobornik neodložnog ponavljanja francuskog pokreta na nemačkoj teritoriji. Neuspeh bune u Majncu u kojoj je bio u prvim redovima samo je nekoliko meseci prethodio njegovoj smrti. Humbolt se međutim posvetio ne političkoj već kulturnoj revoluciji, zasnovanoj na konceptu pejzaža i na strukturalnoj izmeni njegove funkcije od estetske u naučnu: promena koja je mogla da se izvede isključivo počevši od umetničke slike, jedine slike prirode koju je onda buržoazija poznavala. Radilo se o navođenju glavne figure javne književne sfere, poznavaoca umetnosti, ka jednom načinu gledanja na svet koji je mogao da se razvije u naučno shvatanje samog sveta, zna­ nje koje se ne bi više zaustavilo samo na stadijumu kontemplacije. Drugim recima, stvar je bila u tome da se kultura buržoazije prei­ nači počevši od njene estetske podloge, da se slikarsko i pesničko znanje, na koje je ta kultura bila ograničena, pretvori u nauku o prirodi, sposobnu za vladanje a ne samo za jednostavno pred­ stavljanje. Pejzaž, slikarski vidik, bio je za Humbolta instrument te transformacije. Ukratko, ulazak u polje naučnog znanja, za Humbolta, stratega kritičkog mišljenja buržoazije, pretpostavlja totalni prolazak kroz „carstvo estetskih prikaza”. I upravo koncept pejzaža, poznat celoj građanskoj klasi putem slika i drugih umetničkih opisa, bio je koncipiran kao najpodesniji posrednik tog prelaska [Farinelli 1991]. Georg Forster je kao mladić pratio Džejmsa Kuka (James Cook) tokom njegovog drugog putovanja oko sveta. I kada Humbolt bude naznačio poreklo njegove strastvene želje da poseti tropske zemlje, setiće se, pored opisa Južnih mora koje mu je preneo njegov prijatelj, i Hodžsovih (William Hodges) slika obala Ganga koje je imao prilike da vidi u Londonu u rezidenciji vicekralja Indije Vorena Hejstingsa (Warren Hastings). To je još uvek bilo doba, po recima Hajnriha fon Klajsta [Kleist, str. 76], kada su istraživači oplovljavali svet „da bi videli da on nije slučajno malo otvoreniji u nekoj tački sa zadnje strane”.

57

21. Humboltov pogled i domišljatost piktoresknog. Humbolt ipak nikada nije uspeo da poseti Indiju. Englezima je bilo nezamislivo da se jedan nemački špijun, koliko god on bio veliki prijatelj pruskog kralja, nesmetano vrzma po njihovim posedima. Stoga se Humbolt na kraju okrenuo tropskim predelima Amerike, uloživši čitavo pozamašno nasledstvo dobijeno od majke u poslednje veliko privatno putovanje naučnog karaktera. Posle toga, izviđanje Zemljine lopte postaje, na tom nivou, dr­ žavna stvar. Između 1799. i 1804. godine Humbolt se uputio kroz sliv Orinoka i zatim preko Anda, popevši se preko američkog zemljouza i Kube sve do Vašingtona, čije je projektovanje i izgrad­ nju predsednik Džeferson (Thomas Jefferson) upravo u to vreme privodio kraju. Kao što je izjavio Šatobrijan [Chateaubriand, str. 60], prvi francuski romantičar: u Americi je Humbolt „naslikao i napisao sve”. Antonelo Gerbi [Gerbi 1955, str. 543] je u skorije vreme objasnio da preko Humbolta „zapadnjačka misao napokon izvršava miroljubivo osvajanje i idejno pripajanje svom svetu, jedinom Kosmosu, onih područja koja su do tada bila isključi­ vo predmet radoznalosti, divljenja ili podsmeha”. Dakle, radi se o jednoj pravoj revoluciji pogleda, koja prihvata i primenjuje učenje „piktoresknih putnika” uoči Francuske revolucije posebno opčinjenih vulkanima Mediterana, čijoj „privlačnosti nalik zmiji zvečarki” ni Gete [Goethe 1903] nije mogao da se odupre. Za njih je svet već bio sačinjen doslovce od jednog niza prizora, njegovo opisivanje se zasnivalo na preliminarnom prevođenju zemaljskih obrisa na jedan skup umetničkih ilustracija. Ovako, na primer, Žan Huel [Hoüel 1782, str. 2] opisuje polazak sa obala Kampanije prema Siciliji: ,,U svakom trenu novi objekti se pružaju našem pogledu. Veoma brzo Vezuv sa desne strane, i Pocuoli i Zaliv na levoj strani primakoše se, kako se naš brod udaljio od obale, i zajedno oblikovaše jedinstven prizor sa gradom Napulj em”. Upravo ovo je piktoreskna slika, kao što je objašnjeno u odgo­ varajućoj definiciju u Didroovoj (Denis Diderot) i DAlamberovoj (Jean le Rond dAlembert) Enciklopediji: slika u kojoj prizor u

58

celini proizvodi jak efekat, „ро nameri slikara”, ali u isto vreme pojedinačni objekti se razaznaju sa lakoćom, po cenu smanjenja prisustva ljudskih figura na najmanju meru. Funkcija ovih figura je samo ta da kroz kontrast učine primetnim ogromne dimenzije prizora koji čini pozadinu slike. Stoga je dovoljno prisustvo samo nekoliko malih ljudskih figura, tako da prepuste ceo prvi plan de­ taljnom i tačnom prikazu egzotičnih oblika flore i faune i njihovih neuobičajenih (za evropskog posmatrača) morfologija koje su za umetnika u stvari glavni subjekat. U raskošnim in folio putopisima Huela i Sent Nona kroz Napuljsku kraljevinu ili po ostrvima piktoreskni prizori su sistematski postavljeni pored teksta, u organskom odnosu koji čini nerazdvojivim ova dva elementa. Monumentalni opis Humboltovog američkog podviga, objavljen u Parizu 1810. godine u 35 svezaka, bio je opremljen sa dva atlasa, jednim geo­ grafskim i drugim sačinjenim od prizora: Vues des Cordillères et monuments des peuples indigènes de l’A merique. Ove štampe u boji, u kojima piktoreskni kanon i naučna ilustracija čine jedno, bile su najtananiji i najosetljiviji instrument Humboltove strategije, zato što se upravo sa njima, po Humboltu, pejzaž poklapa. Otvorimo, na primer, središnju ilustraciju koja predstavlja Čimborazo viđen sa visoravni Tapija. Indijske smokve, kaktusi, stene i lame, zajedno sa ponekim domorocem u šarenoj odori, padaju u oču na zaravnini nad kojom se uzdiže vulkan za koga se tada verovalo da je sa svojih oko 6500 metara visine najviša planina na svetu. Njegova veličanstvena masa se moćno ocrtava nasuprot kobaltno plave boje neba, koju još više jarkom čini snežnobeli pokrivač koji krasi vrh i silazi niz obronke sve dok ne nestane, jednom savršeno ravnom ivicom, ispod određene nadmorske visine: granicu večnog snega, koju prvi Humbolt sistematski istražuje, i na koju više od ostalog želi da posmatraču očaranom lepotom prizora i sjajnošću boja skrene pažnju. (Za ove crteže važi isto što i za geometrijske crteže na koje smo se pozvali na početku: nijedna reprodukcija ne može da zameni njihovo di­ rektno posmatranje, ali, u ovom slučaju, ne da ne bismo podlegli pod njihov prikriveni sadržaj već, naprotiv, da bismo zaista bili zavedeni njima, u skladu sa Humboltovom namerom.)

59

22. Neka „maglovita daljina”. Gete u Srodnim dušama i sam prepoznaje Humboltovu izvanrednu sposobnost i umešnost zavođenja. Priča o njihovom međusobnom odnosu nije nimalo jednostavna i sačinjena je, pored perioda tišine, i od razilaženja i razumevanja. Na primer, Gete, za razliku od Humbolta, nikada neće prihvatiti korišćenje instrumenata zarad izučavanja prirode i zastupaće da je za nje­ no posmatranje dovoljno oko takvo kakvo je, bez potrebe da se pribegne dodatnim pomagalima. Ali oko jedne stvari se obojica slažu: oko prisustva, u svakom prizoru pejzaža, dakle svaki put kada se svet gleda sa pejzažne tačke gledišta, nekakve izmaglice na horizontu, postepenog gubljenja bistrine i prozirnosti vazduha sa povećanjem daljine. Ovde se ne radi o nekom prostom atmo­ sferskom fenomenu, rezultatu određenih klimatskih i meteorološ­ kih uslova, kako bismo isprva bili navedeni da pomislimo, već o jednoj političkoj i kulturnoj činjenici. U Putu kroz Italiju horizont se Geteu čini magličast zato što je njegov pogled pod snažnim uticajem pejzažnih slikara kojima se divio u Nemačkoj pre polaska, među kojima su i neki koje će Humbolt uzeti kao uzor za Kosmos: Anibale Karači (Annibale Carracci), Ruisdael (Jacob Isaackszon van Ruysdael), Everdingen (Allaert Pietersz van Everdingen), Pusen (Nicolas Poussin), Klod Loren (Claude Lorrain) [Hard 1969]. Kod Humbolta je ovo pitanje još komplikovanije, jer ono što kod Getea nije u potpunosti svesno i svakako nije namerno, kod Humbolta je naprotiv svrsishodno jednom određenom i rešenom projektu, prati tok jedne proračunate i koherentne metafore. Privlačnost tropskih predela kod Humbolta, kao i kod bur­ žoazije, to jest njegovih sugrađana, potiče, pre svega, od činjenice da u tim područjima ne postoji bilo kakva despotska vlast aristokratsko-feudalne klase koja, s druge strane, vlada u njegovoj domovini. Ta vlast dostiže najviši stepen u ravnici, ali se ublažuje i čak nestaje na reljefima, pa upravo zbog toga za Humbolta, kao i za njegovog prijatelja Šilera (Friedrich von Schiller), nemačke planine predstavljaju kuću slobode, jednu vrstu domaće verzije tropskih predela. I upravo sa vrhova planina se manifestuje

60

„maglovita daljina” koja izaziva „očaranost prepunu misterije”, osećanje koje se odražava strogo i proročki na duh i njegova osećanja: slika „osećajnosti-beskonačnosti” [Humboldt 1845, str. 38], takoreći sudbinski nepotpunog svojstva onoga što vidimo, strukturne nedovršenosti onoga što znamo, programske pristrasnosti (premda usmerene ka totalitetu) onoga što radimo. Za Humbolta, kao i za Getea, izmaglica koja u daljini obavija stvari znak je oslanjanja književnog opisa na slikarsko prikazivanje, ali u isto vreme je i mnogo više. Za stratega, štaviše političara znanja kakav je bio Humbolt, ona je metafora svakog planiranja, svakog političko-društvenog projekta: uvek na horizontu i nikada dose­ gnut, i stoga neodređen u svojim manje bližim oblicima. Kao što Humbolt iskorišćava ambivalentnost termina „pejzaž”, u kome su označujuće i značenje nerazbirljivi, na isti način objekt i koncept predstavljaju, u prvom stadijumu njegove saznajne strategije, isti vazdušasti i neodređeni oblik [Farinelli 1991]. Od oblika i stadijuma znanja, od faze jedne strategije, od sredstva jedne tenzije, pejzaž postaje, naglo i bez objašnjenja, jedan prost skup objekata 1919. godine, sa „fundamentima” Landschaftskunde a (koje bi u stvari trebalo da se prevede kao „geografija pejzaža”), delom Zigfrida Pasarža [Passarge 1919]. Iz teksta se zaključuje da, pošto je pejzaž jedini oblik stvarnosti pristupačan geografu, on odgovara samoj geografskoj stvarnosti. I to je to. Duhovno stanje i saznaj ni momenat, dakle nevidljivo i bivstvujuće (ono što ne može da se dotakne niti prebroji) na taj način postaju stvar, vidljiva i postojeća, na dohvatu pogleda i do­ dira geografa. Prvi svetski rat je bio povod ili, pre će biti, podstrek za takvu do tad nepoznatu i neočekivanu ontološku promenu. Njen instrument je bio fotografski aparat, sredstvo koje svodi na trenutno i objektivno proizveden podatak ono što je prethodno bio rezultat jednog procesa, subjektivno zasnovanog i svesno određenog sa društvene tačke gledišta. Na taj način je svest o procesualnoj i društvenoj prirodi znanja (ne samo geografskog) doživela istu sudbinu kao izmaglica koja je bila njihova metafora: nestaše sa vidika i tako prestaše da postoje.

61

23. Planina i ravnica. Humbolt posvećuje Prizore iz prirode svim „potlačenim duhovima”, definicija koja obuhvata i one koji su u potrazi za planinama kao carstvom slobode i one koji već na njima žive. Ova prividna protivrečnost se može objasniti činjenicom da je tokom čitave čovečje istorije planina veoma često služila kao utočište za manjinske kulture, narode gurane izvan vladaj uče organizacije naseljavanja koja je uvek zahvatala ravnicu. Ovo se događalo i mnogo pre postanka modernih nacionalnih država koje su po pravilu iskristalisale neki već postojeći poredak. Pomislimo samo na grupisanje jeretičkih pokreta Katara i Albižana krajem XIII i početkom XIV veka duž linije koju čine Alpi u Provansi i Pirineji. Ili, na suprotnoj obali Mediterana, na Berbere, zabarikadirane na planinama severne Afrike (Atlasu) i Sahare (Ahagaru): u stanju da na taj način odole svim invazijama putem mora (Feničanima, Rimljanima, Vandalima), ali prinuđeni na povlačenje pred prvim i jedinim upadom preko kopna koji su Arapi izveli početkom X I veka. Ili uzmimo još u obzir i kulturnu geografiju Britanskih ostrva: u njihovoj unutrašnjosti keltski ele­ ment je pre dolaska Cezara zauzimao ćelu zemlju, dok se danas pokazuje ograničen na reljefe, koje su pažljivo zaobišli ne samo južnjački osvajači nego i njihovi naslednici, Angli i Saksonci pri­ stigli iz Skandinavije pet vekova docnije. Zaista, opozicija ravnice i planine pripada začetku Zapadne kulture, i nadmoć prve nad drugom vezana je za postanak prvih gradova. Rimljani su pravili suštinsku razliku između pojmova ager i saltus, to jest, sa jedne strane, ravničarskog i uređenog okru­ ženja stalnih naselja i obrađivanja zemlje (to jest upravo kulture) i, sa druge strane, strmih i neuređenih reljefnih masa, carstva nestalnog pastirskog života i odsustva civilnih vrednosti (to jest, doslovno, vrednosti koje se odnose na grad). Za Stare Grke jedna jedina reč, 6ros, značila je istovremeno i „planina” i „limit”, u znak identične, izuzetno oštre suprotnosti nastale u Sredozemlju, koja je obeležila evropski duh u celosti. To je dovelo i do ponekog zani-

62

mljivog preuveličavanja i gotovo izokretanja: još na prelazu XVIII u XIX vek putnici poreklom iz velike evropske kontintentalne nizije iščuđavali su se, po dolasku u Napuljsko kraljevstvo, kada bi videli naselja i naseobine kako se veru uz obronke ili kraške visoravni Apenina, gde ona zaista cvetaju sve do otprilike 1500 metara nadmorske visine [Farinelli 2000, str. 130-131]. Treba istaći da manje od 8 procenata celokupnog svetskog stanovništva danas živi iznad 1000 metara, dok više od polovine živi ispod 200 [Ortolani 1992, str. 37]. Pored toga, u modernom dobu je teško pronaći ijedan primer potčinjenosti ravnice intere­ sima ili ekonomskim potrebama planine. Najrasprostranjeniji i najočevidniji primer je praksa transhumance, sezonske migracije domaćih životinja i ljudi sa brda u ravnicu i obrnuto, sa letnjih pašnjaka na visini ka nižim zimskim, praksa rasprostranjena u čitavoj ekumeni [Rafiullah 1966], Čak ni njen najsloženiji i naj­ strože kontrolisani oblik, planiran na Iberijskom i Apeninskom poluostrvu od strane Alfonsa od Aragone (Alfonso II dAragona) sredinom XV veka, nije preživeo naknadno pojačanje potražnje za žitaricama, koje je dostiglo vrhunac ustanovljenjem nacionalnih poljoprivrednih tržišta: tokom XIX veka visoravan u Apuliji, do tada jedinstveni džinovski zimski pašnjak korišten za ovčarstvo (ali i govedarstvo i konjušarstvo), počinje da biva obrađen, i od krize koja je usledila, katunsko ovčarstvo na jugu Italije nikada nije uspelo da se povrati [Mercurio 1990]. Ukratko, kada Humbolt poziva potlačene ka slobodi planina, u stvari počinje „oslobađanje od ovčarstva” starog kontinenta, drugim recima, sistematsko podvrgavanje planinskih ekonomija u korist ravničarskih: dakle, zapravo kraj same slobode planina. Do tada odbačeni iz političkog i ekonomskog života, upravo kra­ jem XVIII i početkom X IX veka reljefi privlače pažnju i dobijaju na važnosti u organizaciji državnih teritorija. Razlog je veoma jednostavan. Reljefi su bili prepreka baš svrsi zbog koje su nacio­ nalne države nastale i zbog koje su se učvrstile: napretku u brzini kruženja robe.

63

24. Ako jednog letnjeg dana neki putnik. To ipak ne oduzima validnost saznajnoj funkciji koncepta pejzaža u Humboltovo vreme, i izvan Humboltove strategije. Uzmimo da su prisutni neophodni uslovi za postojanje jednog pejzaža: posmatrač, uzvišenje, panorama i svetao, ako ne savršeno vedar dan. Neposredno ispod, u dolini, stvari se razaznaju jedne pored drugih, i blizina dopušta da se sa određenom sigurnošću izvedu funkcionalni odnosi među njima: grad, na primer, u svojim fabrikama iskorišćava ugalj iz obližnjeg rudnika, i, ako između ova dva elementa postoji određeno odstojanje, trasa železničke pruge i oblak dima koji kulja iz dimnjaka lokomotive jasno i neposredno ukazuju na postojanje veze. Drugim recima, između funkcionisanja sveta i onoga što se vidi postoji dovoljna korespondencija. Da se isti putnik redovno vraćao na isto mesto, recimo svake godine, da bi se divio istom krajoliku, mogao je da osmotri, možda uz pomoć nekog dobrog dvogleda, kontinuirani rast određenih elemenata, selektivno pojačavanje određenih funkcija nauštrb drugih: širenje gradskih blokova na račun polja i livada, udvostručenje železničke linije i tako dalje. Treba primetiti da se „kontinuirani rast” ovde odnosi na materijalni razvoj koji ne samo da ne poznaje pauze nego se ispoljava u skladu sa tri već spomenuta (§ 4) atributa euklidske ekstenzije: upravo kontinu­ itetom, ali i homogenošću i izotropizmom (tramvaji na konjsku vuču, na primer, povezuju u oba smera centar i rub grada). Ovaj opis, međutim, odgovara Humboltovom vremenu, to jest dobu prve industrijske revolucije, zasnovane na sistemu fabri­ ka i sa njim usko povezanim povećanjem gradskog stanovništva, uglju kao izvoru energije i teškim legurama (čelik, liveno gvožđe) kao sirovinama. Pretpostavimo sada da neki putnik posmatra isti predeo jedan vek kasnije, na početku X X veka, kada nastupa druga industrijska revolucija, zasnovana na lakim legurama kao što je aluminijum, na herniji i nešto kasnije plastici, električnoj

64

struji. Bandere i električni vodovi još uvek pokazuju trasu pove­ zivanja izvora energije i mesta gde se ona koristi, ali ta linija je mnogo manja i tananija od železničkih šina. Razdaljina između mesta proizvodnje i potrošnje struje može da bude veoma velika, čak i na nivou hiljada kilometara. Veće ili manje rastojanje među stvarima sveta nema više nikakvu, ili skoro nikakvu, referenciju na veze koje upravljaju njihovim delovanjem, tako da njihova blizina ili udaljenost ne znači više gotovo ništa, ne ukazuje više ni na kakav nužan odnos. Između funkcionisanja sveta i onoga što posmatrač vidi gubi se svaka verodostojna sistematska korespon­ dencija, svaka manje ili više neposredna uzajamnost. Stoga, kada bi treći putnik u naše doba pristigao na isto mesto i pogledao u dolinu, ne bi mogao da se pozove gotovo ni na jednu indiciju, nijedan materijalan trag koji bi mu pomogao da sudi o međusobnoj zavisnosti stvari koje vidi. Ta nemogućnost je proizvod minijaturizacije, dematerijalizacije i informatizacije, to jest zajedničke primene telematike, kibernetike i elektronike na industrijsku proizvodnju i izgradnju mreža komunikacija. Iz toga proizlazi jedan svet u kome, prvi put, delokrug vida više ne prenosi skoro ništa važno o mehanizmima koji uređuju repro­ dukciju aktivnosti samog sveta. Radi se o ogromnom problemu za Zapadnu kulturu koja je vekovima temeljila znanje na vidu i koja je u modernom dobu znanje učinila podudarnim sa izvesnošću predstavljanja. Ipak, još pre toga, radi se o ključnom pitanju po geografiju. Kada je početkom šezdesetih godina Valdo Tobler [Tobler, 1963] napravio poslednji pokušaj, po hronološkom redosledu, da utvrdi zakonitosti geografije sa namerom da dokaže njenu naučnu prirodu, uspeo je da formuliše samo jednu koja gla­ si upravo ovako: svi predmeti koji postoje na Zemljinoj površini deluju uzajamno, ali što su bliži jedni drugima ta interakcija je jača, a što su udaljeniji to je slabija.

65

25. Herodot u Berlinu i misteriozni subjekt. Toblerov zakon je zadesila ista sudbina kao i Berlinski zid, sagrađen u istom periodu da razdvoji zemlje Zapadne Evrope od zemalja Istočne Evrope: ni zid ni zakon nisu funkcionisali ni jedan jedini dan, ili makar ne u svrhu onoga zbog čega su bili smišljeni, što je u prvom slučaju bio pokušaj da se spreči prelazak sa jedne na drugu stranu najvrednijih roba, novca i informacija. I to iz jednog jedinog razloga: upravo tih meseci započinjala je informatizacija sveta. Kroz uzajamni dijalog, od početka šezdesetih godina, prve elektronske računske mašine počele su da dematerijalizuju svet pretvarajući atome u bajtove, dovodeći tako u krizu važnost ma­ terijalne razdaljine (§ 92). Tobler to nije znao, ali model njegovog zakona potiče od Herodota. U Perikleovo vreme, da bi objasnio razliku između Grka i varvara, to jest onih koji nisu govorili grčki, on je nivo različitosti učinio zavisnim upravo od razdaljine: svi oni koji nisu Grci su varvari, objasnio je, ali, što je neki narod dalji od Grčke više je varvarski. Berlinski zid i Toblerov zakon su bliski Herodotu zato što su prihvatili istu logiku kao autor Istorije, po njoj je mehanizam sveta zavisio od metričke linearne razdaljine, ukratko, od jedne prostorne funkcije. Međutim, za razliku od Herodotove Istorije (i od Zida), Toblerov zakon je pretpostavljao postojanje prostora a ne sveta, tako da se odnosio samo na stvari i nije uzimao u ob­ zir muškarce i žene, stanovnike tog istog sveta. To izostavljanje definitivno geografiji oduzima svaku sposobnost refleksije o sopstvenim temeljima, proces započet na kraju Prvog svetskog rata Pasaržovom Landschaftskunde (§ 22) i nastavljen naročitim intenzitetom u anglosaksonskoj geografiji treće četvrtine X X veka. Od načina (u velikoj meri pristrasnog) shvatanja stvarnosti, od strateškog smisla sveta usmerenog ka njegovoj promeni kao kod Humbolta, pejsaž sa Pasaržom postaje jedna kolekcija predmeta, jedan niz elemenata. Od načina interpretacije, on tako postaje jedan prost kompleks osnovnih crta datih u objektivnom obliku

66

jednom zauvek, naposletku ne više zavisnih, u njihovoj konstitu­ ciji, od idejne aktivnosti subjekta obdarenog nekom psihologijom i nekom intencijom, nekim projektom. Tim preokretom je posto­ janje subjekta geografskog znanja porečeno, i to na najodlučniji način: ono je odsečno i jednim potezom ukinuto. Zaista je zanimljiva istorija subjekta geografskog znanja, treba je tek ćelu ispisati. U vreme Humbolta i Ritera ta figura se podudara sa onom koja se na slikama Kaspara Davida Fridriha (Caspar David Friedrich), pionira nemačkog romantičarskog slikarstva, ocrtava uvek sa leđa, upravo usred širokih i pustih pejzaža neograničenih horizonata. Sam Fridrih je političkim pojmovima objasnio to neobično i misteriozno držanje kao znak pripadnosti prikazane figure (kao i njenog autora) grupi onih koji su na početku XIX veka zastupali ideju ujedinjene Nemačke, ute­ meljene na ustavu i vođene saglasnošću građana. Pored političkog značenja, sve Fridrihove slike u najmanju ruku sadrže još neko­ liko napomena o prirodi subjekta, pejzažu i njihovom odnosu, a to su: 1) subjekt čini deo pejzaža, on je unutrašnji posmatrač posmatranog sistema, ne nalazi se izvan njega, 2) upravo zbog toga, naše gledanje je veoma ograničeno, u smislu da ne možemo da vidimo sve, na primer lice onoga ko na slici posmatra pejzaž: videti znači biti privezan isključivo za jednu jedinu tačku gledišta, dok smo u našem postojanju posmatrani sa svake strane. Zbog toga je Fridrihov naslikani subjekt mnogo složeniji no što se čini: on simbolizuje umetnika-putnika koji se tokom hoda zaustavlja i svojim prisustvom naznačava da ono što vidimo nije priroda već iskustvo prirode kako je mi naknadno ponovno zamišljamo [Koerner 1990, str. 179-244], Pejzaž, zapravo „prizor prirode”, kao što je Humbolt govorio, slika koja se kroz ono što se vidi ne ograničava na prikaz onoga što postoji, već predskazuje ono što će se ubrzo zatim dogoditi: upravo krizu postojećeg političkog i društvenog poretka.

67

26. Sistem pejzaža. Alfred Hetner [Hettner 1923, str. 49], poslednji naslednik Erdkunde kritičko-epistemološke tradicije, prvi je potražio u Pasaržovom delu definiciju pejzaža. Te definicije nema zato što na početku X X veka za geografiju više ne postoji ontološko pita­ nje, samim tim ni epistemološki odgovor. Zemljine crte, do tada shvatane kao prazne pojave u iščekivanju značenja koje je trebalo da im dodeli geograf, na taj način postaju jedine zaista postojeće stvari. One poštuju prvo pravilo pozitivizma, kako ga je odredio Lešek Kolakovski [Kolakowski 1966]: pravilo „fenomenizma” po kome, za razliku od onoga u šta je Erdkunde verovao, između suštine i izgleda stvari ne postoji nikakva stvarna razlika. Tako se geografija sužava na prost popis onih oblika od kojih se „misaono zapažanje” Erdkundea kretalo ka „dopunjavanju i kritici” [Kramer 1875, str. 375] postojećeg geografskog znanja. Tako pejzaž kao in­ strument na kraju biva poistovećen sa samim objektom, čijem je razumevanju izvorno trebalo da služi. Ono što je na početku bio saznajni proces, pretvara se u stvar koju treba saznati, opredmećuj e se. Poslužimo se jednom slikom: let strele nestaje i preostaje samo meta, tako da je svaki odnos ubuduće nezamisliv i niko se više ne seća strelca a još manje njegove prvobitne intencije. Drugim recima: iz pejzaža svedenog na skup stvari, kompleks objekata, koji više nije zamišljen kao dijalektički model znanja, kao smisao sveta, subjekt odmah nestaje i sa njim u geografiji iščezava svaka mogućnost tumačenja. Da bismo se u to uverili, otvorimo knjigu koja je i danas, na vremenskoj distanci od pola veka i na međunarodnom nivou, ključno delo geografije pejzaža u analitičkom i sistematičkom smislu: Il paesaggio terrestre (Zemaljski pejzaž) Renata Bjazutija [Biasutti 1947]. U njoj se na prvoj stranici pravi razlika između „čulnog ili vizuelnog pejzaža”, koji oko može da obuhvati u jed­ nom krugu horizonta, i „geografskog pejzaža”, apstraktne sinteze vizuelnih pejzaža, sačinjenog od svojstava koja se najviše pona-

68

vljaju, to jest onih koja su najčešća ,,u nekom većem ili manjem prostoru, u svakom slučaju, većem od onog koji obuhvata jedan vidokrug”. Pejzaž se tako, u očima geografa, sastoji od jednog ma­ log broja karakterističnih elemenata ili malih grupa elemenata. To čini mogućim ne samo njegovo sintetičko opisivanje nego i utvrđivanje i poređenje njegovih glavnih oblika. Bjazuti zasniva svoju analizu na spletu pojava koje mogu da se povežu sa četiri vrste fenomena: klimatski, morfološki (koji se odnose na struk­ turu zemaljske površine, to jest endogeni, i oni koji su izazvani uobličavanjem od strane egzogenih činilaca kao što su tokovi vode, lednici, more, vetar), hidrografski i oni koji se odnose na biljni pokrivač. Iz njihovog spoja proizlaze 34 osnovne vrste pej­ zaža koje u celini iscrpljuju sve oblike prisutne na planeti. I danas se ova analiza pokazuje neprevaziđenom, ali po koju cenu? Pre svega, ona se isključivo odnosi na neke prirodne crte, ne sve, i ni na koji način ne obuhvata kulturne elemente, iako autor, po obrazovanju antropolog, posvećuje završno poglavlje teksta objašnjenju „ljudskog pejzaža” i njegovih područja. Istorija čoveka se ne nalazi pored prirode već u njoj, ponavlja Bjazuti sledeći Ritera. U isto vreme, nastavlja on, čovek je ipak u stanju da se oslobodi neposrednih spojeva između fizičkih i bioloških činjeni­ ca. Što je dovoljno da bi se napravilo razdvajanje prirode i kulture, dakle specifičnost prirodnog pejzaža u odnosu na kulturni i obr­ nuto, iako među njima postoje izuzetno jaki uzajamni odnosi. Ali skuplja je cena odustajanja, držanog za privremeno, od „potrage za uzročnim i drugim vezama među združenim fenomenima” [Biasutti 1947, str. 11, 18]. To odricanje, bolje reći odgađanje, dâ se protumačiti na dva načina. Prvi se tiče opasnosti od površnosti tipične za svaki opis koji se, kao geografski, programski i doslov­ no ograničava na površinu stvari. Međutim, ovo objašnjenje je možda, sa svoje strane, previše površno. Moguće je i jedno drugo, malo tananije.

69

27. Jedan geo gra f imena Kant. Rolan Bart [Barthes 1954, str. 33] je govorio o „nedostatku uzročnosti” u vezi sa istoriografskim shvatanjem Žila Mišlea (Ju­ les Michelet), koji je 1833. godine, neposredno posle objavljivanja prvog toma svoje Istorije Francuske, izjavio sa ponosom da pre njega niko nije razmatrao geografiju iz istorijske perspektive. Ovo nije bilo tačno, ali nije u tome stvar. Misle, objasnio je Bart, nije znao kako da se otarasi mehanističkog poimanja istorijskih pro­ cesa, budući da su za njega predmeti istorije bili „različiti trenuci istog stabla”, ili ,,dve manje ili više udaljene zone na istoj površini vode”. Kao takvi, oni su bili nesvodivi na neko uređenje „zasno­ vano na suprotstavljanju heterogenih objekata kao što su uzrok i njegov efekat”. Isto važi, u nekoj meri, i za pejzaž kod Bjazutija, koji je bio potpuno svestan „da su svi fenomeni i predmeti združeni na određenom zemaljskom prostoru recipročno povezani nekim odnosom”, drugim recima činjenice da blizina sadrži neki eksplikativni princip [Biasutti 1947, izd. 1962, str. 7]. Samo u Kantovoj Physische Géographie („Fizičkoj geografiji”) se tvrdila ista stvar. Kant je pisao o filozofiji ali je predavao geografiju. On sam kao odlučujuću prekretnicu u svom razmišljanju označava prela­ zak sa empiričke geografije onoga što se vidi na „geografiju uma”, kako on naziva kritiku čistoga razuma, to jest geografiju „tamnog prostora našeg intelekta” [Cassirer 1918], Radi se o preokretu gde se tami, to jest nevidljivosti, našeg uma, što je činjenica htonske prirode, pridodaje nematerijalan karakter predmeta proučavanja. Ali i posle tog preokreta prva stvar koju je Kant predavao studen­ tima bilo je razlikovanje logičke i fizičke klasifikacije. Prvi oblik, to jest Linejova (Carl Linnaeus) taksonomija koja je uvela pore­ dak u biljni svet, grupisala je vrste i rodove biljaka po sličnosti onih delova koji teže da ostanu nepromenjeni tokom evolucije. Njoj je Kant priznavao zaslugu zasnivanja ekonomije prirode ali je naznačavao njeno svojstvo inventara „izolovanih stvari”, izvučenih iz njihovog izvornog okruženja i okupljenih veštački,

70

upravo prema jednoj logici: na primer, međusobno daleke biljke, tipične za uzajamno veoma udaljena područja sveta, našle bi se povezane rodnim vezama u istoj porodici biljaka samo zato što njihov reproduktivni organ pokazuje neki oblički afinitet. Nasu­ prot tome, istorija i geografija, koje su za Kanta pre znanja nego nauke, postupaju upravo koristeći se fizičkom klasifikacijom, koja poštuje zakone i uređenje prirode. I geografija, naročito, „predstavlja prirodne stvari prema njihovoj vrsti i porodici”, ali nasuprot naukama koje su pod nadležnošću ekonomije prirode, ona ih prikazuje „prema njihovom mestu nastanka, ili mestima na koja ih je priroda postavila”. Drugim recima, ona ih predstavlja po principu susedstva ili blizine, jednu pored druge kao što se pokazuju u stvarnosti, onako kako se sredozemna makija pruža našem pogledu kao jedna organska jedinica. Dok s druge strane, po Linejovom metodu, još uvek autoritativnom, makija je sasta­ vljena ne samo od esencija koje su različite nego koje pripadaju različitim vrstama, rodovima, porodicama, redovima i klasama [Kant 1807], Kant ne ide dalje u tom pravcu, zaustavlja se na iskazu o su­ protnosti logičke i fizičke klasifikacije, principa sličnosti i principa blizine, i prelazi na prepričavanje dogodovština ribe kola ( Colapesce), sposobne da ostane satima pod vodom Mesinskog tesnaca. Međutim, pitanje koje on postavlja je od ogromne i odlučujuće važnosti i najposle se odnosi na suštinu razlike između naučne slike sveta i one koju dobij amo kada izjutra širom otvorimo pro­ zor, ukratko, kada posmatramo svet kao da je pejzaž. Samo u tom smislu, naime, samo u obliku pejzaža, stvari sveta se pokazuju jedna pored druge, koegzistiraju u njihovom organskom jedinstvu i opažene su kao skup, pre bilo kakvog raščlanjavanja i razmišlja­ nja. Ali kao što smo videli kod Humbolta (§ 19) taj oblik, zapravo, nije nikako naučni, nego samo prethodi naučnom razmatranju sveta. Možda i zbog toga Bjazuti, koji je poznavao Humboltovo delo pored Kantovog, iz pejzaža isključuje svaku uzročnu vezu.

71

28. Geografski tip i idealni tip. Nakon jednog veka, od Humboltovog projekta nije ostalo ništa, čak ni uspomena. Makar ne u geografiji. Isključenje analize uzročno-posledičnog odnosa podudara se sa odbijanjem sklad­ nog karaktera pejzaža, estetskog oblika koji je, po Humboltovoj stregiji, jedini bio u stanju da sprovede prema naučnom diskursu buržoaskog subjekta u trenutku njegovog nastajanja. Za Bjazutija priroda nije skladna ili neskladna, ona je bilo koja stvar. Sve mo­ gućnosti su otvorene. Da jedan lednik usred šume ili dva ogromna zimzelena lista „tumboe”10 u najsuvljoj australijskoj pustinji nisu možda neskladni elementi? U stvari, nastavlja Bjazuti, skladnost zavisi od mogućnosti otkrivanja uzroka koji su izazvali različite fenomene, pravila koja upravljuju igrom njihovih međuodnosa. Dakle ona je svuda i nigde, ali u svakom slučaju, s obzirom da je povezana sa uzročnim principom, ne tiče se pejzaža [Biasutti 1947, izd. 1962, str. 8]. Tako iščezava svaka svest o prvenstvu i sa­ stavnom delovanju (slikarskog) modela u odnosu na sam pejzaž, subjekta u odnosu na objekt, intencije u odnosu na geografsko znanje. Ali iz geografije nestaje takođe, ako ne svaka svest o nuž­ nosti orijentacionog modela istraživanja, onda svaka mogućnost tipsko-idealnih koncepta u smislu koji im je Maks Veber dodelio [Weber 1951] u vezi sa istorijsko-društvenim naukama. Iako bi se naizgled reklo upravo obrnuto. Kao i Maks Veberov „idealni tip”, u njihovoj konceptualnoj čistoti, i Bjazutijevi tipovi pejzaža ne mogu nikada da se pronađu u empirijskoj stvarnosti. Oni su takođe sinteze koje su, da ne bi ispale protivrečne, dobijene jednostranim naglašavanjem jednog ili više karaktera, i grupisanjem drugih koji su udaljeni ako ne čak odsutni. Na primer, u tropskim savanama veći deo vegetacije je sačinjen od zimzelene familije pravih trava11, prosečno visokih oko jednog metra, među kojima vrhom odskače rod Andropogon, koji duž Nila dostiže visinu i od šest metara, i može da se smatra 10 Weltwitschia mirabilis (prim. prev.). 11 Graminacee ili P oaceae (prim. prev.).

72

najvišom poznatom travom. Kao takav, bez obzira što je donekle redak, i on ulazi u određivanje dotičnog tipa pejzaža. Funkcija ovog poslednjeg pojma, opšte gledano, jeste da bude shema prema kojoj bi stvarnost trebalo da se poredi i meri, u cilju tumačenja određenih značajnih elemenata pejzažnog empirijskog sadržaja. Ali upravo u ovome je problem. Tipsko-idealni karakter može u krajnjem slučaju da važi za pojedine pejzaže, ne za koncept pejza­ ža. Upravo stoga što se iz ovog drugog izvode prvi, on dobija na važnosti koja nije samo logička nego i praktična, rekao bi Veber, u smislu da vrši dužnost modela za ono što bi pejzaž trebalo da bude po ubeđenju autora, to jest postaje vrednost koja je uzeta za trajnu. On dakle podrazumeva vrednosni sud, čije postojanje je sasvim nezavisno od višeg ili nižeg stepena svesti kojim biva izrečen. U Bjazutijevom slučaju taj sud se uvrežava, na potpuno neiskazan način, baš na početku, i sadržan je, pre nego u apstraktnom pojmu koji ukazuje na geografski pejzaž, već u ideji vidljivog pejzaža i sastoji se upravo od navodne nezavisnosti ovog poslednjeg pojma od svakog početnog ili opštijeg opredeljenja. Taj sud se sastoji u implicitnom navodnom odsustvu bilo kakvog pred-suda12. Za Lajbnica [Leibniz 1961] je bilo nemoguće percipirati svet bez istovremenog donošenja suda o njemu. Ali ne moramo bez potrebe da pominjemo filozofe, dovoljni su geografi. Vilijem Moriš Dejvis (William Morris Davis), sledbenik Ritera i začetnik teorije ciklusa erozije u geomorfologiji, 1921. godine pisao je Albrehtu Penku (Albrecht Penck): „Da li mi zaista iskazujemo samo ono što vidimo? Verujem da je glupo misliti da može da postoji bilo kakvo opažanje bez zaključivanja. Jedan Kodakov aparat može da opaža” [Chorley, Beckinsale i Dunn 1973, str. 523]. To bi značilo da svako gledanje podrazumeva vrednovanje, ishod je neke dedukcije, proizlazi iz neke pretpostavke. Za Bjazutija, na­ protiv, geografija je induktivna nauka, kreće se od pojedinosti ka opštosti. Tako ona ostaje opisnog karaktera, i matrica geografskog tipa ostaje, za razliku od Veberovog „idealnog tipa”, apsolutno nesvesna i nepromišljena. Ali nije zbog toga, videćemo u nastavku, manje aktivna ili manje jaka. Naprotiv. 12 To jest, predrasude (prim. prev.).

73

29. Oblici pejzaža. Sveden od načina posmatranja na skup elemenata, od sred­ stva jednog društvenog projekta na niz materijalnih crta, od smi­ sla sveta na zbirku stvari, od subjektivne projekcije na objektivan kompleks oblika, pejzaž odmah pokazuje svoja ograničenja. Njih, pre i bolje od svih, pojašnjava Lučo Gambi [Gambi 1973a, str. 148-174] u jednom eseju koji je, uzgred rečeno, prvi od veoma retkih primera gde italijansko geografsko razmišljanje u periodu posle Drugog svetskog rata prethodi međunarodnom. Gambijeva teza je jednostavna, pored toga što je zasnovana: ono što nema vidljiv oblik izgrađuje i vaja ono što je u stvari vidljivo, tako da je ovo drugo, ono što odgovara pejzažu, samo posledica prvog. Stoga koncept pejzaža izgleda sasvim nedovoljnim da ukaže na stvarnost. Njegovi primeri se nadovezuju na izlaganje Marka Bloha (Marc Bloch) tačno gde ga je on na početku tridesetih godina, u njegovom manifestu moderne agrarne istoriografije, ostavio. Pišući o Francuskoj, Bloh je napravio razliku između dva po­ ljoprivredna sistema: jednog zasnovanog na otvorenim poljima (openfield ), bez ikakvih ograda i u obliku više ili manje izduženih traka ili pak zbijenijih i nepravilnijih kontura; drugog zasnovanog na zatvorenim poljima, oivičenim zidićima, tarabama ili drvećem i živicama (bocage). Ovoj obličkoj suprotnosti, odmah vidljivoj oku i stoga očevidno pejzažne prirode, pridruživala se i genetska, i obe su se tumačile jednom donekle jasnom i kompaktnom dis­ tribucijom koja se stoga mogla sažeti u shematski oblik. Otvorena polja, rasprostranjena po celoj centralnoj Evropi, preovlađuju u Francuskoj istočno od meridijana koji prolazi kroz Avr i severno od geografske širine Dižona. Ona potiču od praksi, uobičajenih u srednjem veku, zasnovanih na zajedničkoj rotaciji useva, koje su sledile potrebe i odluke zajednice više no pojedinačnih uzga­ jivača. I oblik nastanjivanja na selu, sačinjen od kuća grupisanih zajedno a ne raštrkanih po poljima, svedoči o preimućstvu kolek­ tivne logike nad individualnom. Na strani Francuske koja gleda

74

ka Atlantiku, i posebno u zapadnoj Francuskoj, preovlađuju pak zatvorena polja, kao znak odsustva kolektivnog duha u poljopri­ vredi i stočarstvu. Isto tako, i način naseljavanja, organizovan u obliku ili izdvojenih domaćinstava ili grupica kuća veoma niske gustine, potvrđuje tradicionalno odsustvo kolektivnog rada, komunalne solidarnosti, i svedoči o individualizmu u poljopri­ vrednim aktivnostima [Bloch 1952], Ko bi danas hteo na uzoran način da se u Italiji uveri o postojanju ovakvog kontrasta može da obrati pažnju na suprotnost između primorskih glinastih i pla­ ninskih krečnjačkih predela u regionu Abruco. U ovim drugima su ostala otvorena polja, decentralizovana naselja, gajenje žitarica, i opstale su zajedničke prakse poreklom iz kasnog srednjeg veka kao što su pravo prolaza i navodnjavanja (pravo svakog seljaka da sprovede svoju vodu preko polja drugih ili da dopusti prolaz vode preko njegovog). Brda okrenuta ka Jadranskom moru su naprotiv vekovima carstvo zatvorenih polja, kuća rasejanih po zasebnim imanjima, samostalno organizovanog rada, intenzivne mešane polikulture svojstvene sredozemnim zemljama. Upravo uključivanjem pejzaža mešanih kultura Gambi usložnjava Blohov binarni sistem, čini ga strukturiranijim i primenjivijim na regione južno od velike kontinentalne evropske nizije. Izraz drevne veštine, sredozemna polikultura na istom polju obje­ dinjuje ne dva, kao što je to slučaj na severu, već tri nivoa kulti­ vacije, jedan iznad drugog: travu, drvenaste biljke (vinova loza) i drveće. Njihovo udruživanje gradi veoma sofisticirane poljske arhitekture, koje su već Latini opisali početkom naše ere. Mada u nestajanju, vinova loza spojena sa maslinom ili crnim jasenom (dakle poredana sa njima i njima pridržana u drvoredima duž polja žita) ostaje i danas ista, od Emilije do Lacija, kao ona koju je opevao Vergilije. Za razliku od prethodno spomenutih oblika pejzaža, ono što u ovom slučaju ispada odlučujuće za njegovo prepoznavanje nije prisustvo ili odsustvo ograde, ili fizički oblik polja ili prebivališta, nego splet drvoreda, zasada, čiji oblik je izraz jedne prave poljoprivredne strukture [Desplanques 1959, str. 29-64], To jest jedne izuzetno originalne istorije.

75

30. Anom alni pejzaži. Toliko originalnoj istoriji da se istoričarima i danas čini potpuno anomalnom. Ako bolje pogledamo, arhitektura zasada ili drvoreda je bila (i u meri u kojoj opstaje, jeste) jedan oblik dosetke da bi se obradiva površina utrostručila, ona uspeva u skoro paradoksalnom poduhvatu da združi tri biljke koje su u osnovi jedna drugoj suparnice. Ako se tome doda da se posle setve na isto polje vodila stoka na ispašu, postavlja se pitanje zašto je mešana zemljoradnja toliko dugo bila smatrana ekstenzivnom, uprkos sofisticiranim i intenzivnim procedurama kojima ona uspeva da koristi zemljište. Odgovor je u kontinentalnom, a ne sredozemnom, poreklu istoriografskih i geografskih modela. Pre nekog vremena Moriš Ajmar [Aymard 1978, str. 1169— 1182] je odredio kao nešto „nemoguće za klasifikaciju” polovinu milenijuma italijanske istorije od XIV-XV do kraja XIX veka, ako se poredi sa klasičnim engleskim modelom prelaska sa feudali­ zma na kapitalizam. U ovom drugom slučaju, prelazak se događa krajem XVII i početkom XVIII veka i poklapa se sa naglašenom i raspostranjenom industrijalizacijom, dakle, tranzicija je jasna i smena modela je brza. U Italiji, međutim, komune Centra-Severa već od srednjeg veka razvijaju oblike kapitalističkog razvoja, pokreću takoreći jedan rani proces „defeudalizacije”. Ali on nije propraćen, kao u slučaju Britanskih ostrva, razvojem teške indu­ strije, koji će se dogoditi tek posle ujedinjenja poluostrva. U tom razmaku, koji traje upravo pet vekova, po Ajmaru, prisustvuje se najdužoj ekonomskoj „fazi neodlučnosti” ikada viđenoj u nekoj zapadnjačkoj zemlji. Radi se tačno o razdoblju rasprostiranja mešane zemljoradnje sa drvoredima, koja nikada nije prešla srednjovekovnu granicu između urbane Italije u ravnici oko Poa i cen­ tralnih regiona sa jedne strane, i feudalne Italije na jugu sa druge strane, sa izuzetkom napuljske oblasti. Ona izražava neodlučnost italijanske moderne poljoprivrede, njeno srednje rešenje, njen središnji i uravnoteženi odgovor, između proizvodnje za sopstve-

76

ne potrebe (koja prethodi kapitalističkom razvoju) i proizvodnje za tržište, svojstveno zrelim kapitalističkim sistemima. I upravo to treće rešenje, obratimo pažnju, sačinjava ono što najviše očarava i privlači strane posetioce u italijanskom pejzažu. Anomalija, čiji je izraz pejzaž sa drvoredima, zasnivala se na napoličarstvu. Po njemu, vlasnik zemlje, koji je obično prebivao u varoši, i glavar neke seljačke porodice dogovorili bi se o započi­ njanju obrade nekog imanja (zemljišta) i o podeli letine otprilike po pola. Iako je ovakvo raspodeljivanje zemljišta bilo spojivo i sa sistemom rente, koji je predviđao fiksnu mesečnu otplatu od stra­ ne zemljoradnika, i uz to su postojali i oblici napoličarstva koji nisu podrazumevali mešani usev, ova dva pojma su bili gotovo neraskidivo povezani. Razlog je jasan: zemljoradnja je trebalo pre svega da zadovolji prehrambene potrebe dve porodice, seljaka i vlasnika, jedan zemljoradnik i drugi građanin, i stoga napoličarstvo nije poznavalo oblike specijalizacije u proizvodnji koji su se kasnije afirmisali i koji su danas uobičajeni. Uostalom, i imanja su bila srednje veličine, u skladu sa radnim kapacitetima jednog jezgra radnika lišenog, sem u skorije vreme, mehaničkih pomaga­ la. Tek ono što je od letine preostajalo posle dvostruke raspodele među porodicama slato je na tržište, zaustavljajući se po pravilu na lokalnoj pijaci koja je jednom nedeljno zauzimala glavni trg varoši. Mala količina namirnica predodređena za kupoprodaju bila je povezana sa malim dimenzijama naseljenih mesta koja su sačinjavala kostur centralno-severne Italije. Sa toliko malim pre­ hrambenim zalihama nije bilo moguće nahraniti i tako podržati neki intenzivan demografski rast. Na taj način je postojala jedna strukturalna, ako ne i očigledna, veza, između veličine naselja, pejzaža i razmera poljoprivredne proizvodnje. Upravo u uskom međusobnom odnosu grada i sela, njihovoj međusobnoj zavisno­ sti, sastoji se suština zasada; tako da njegovo iščezavanje, gotovo dovršeno u današnjem dobu, upozorava pre svega na prekid te veze, cepanje te vekovne i razlikovne solidarnosti.

77

31. Limiti pejzaža i glumačka umetnost. To nestajanje ukazuje, štaviše, na činjenicu da se ta bliska koegzistencija pretvorila, u drugoj polovini prošlog veka, u pro­ past jedinstvenog sistema. Upravo u nemogućnosti objašnjenja bilo kakvog sistema sastoji se, za Gambija, ograničenje pejzaža kao saznajnog instrumenta. On nabraja niz činilaca koji se stiču na neki ne sporedan ili sekundaran način u konstituciji prakse zemljoradnje, ali čije je svođenje na pejzažne termine (to jest na nešto spoljašnje ili upadljivo fizičkim čulima) nemoguće. Ovi činioci, iako ostavljaju pozamašne tragove u vidljivoj stvarnosti, ako ih prethodno ne poznajemo, ne mogu da se na precizan i smislen način dedukuju zato što su posledice onoga što se ne vidi, to jest mentalnih struktura ili društvenih ustanova. Kao primer mogu da se uzmu odrazi religije na iscrtavanje polja i mreže ulica, često sprovedeni po propisima solarnih kultova, to jest određeni po stranama sveta: u tom smislu, dovoljno je pomisliti na rimsku centurijaciju u kolonijama, sistematski precizno trasiranje ulica i kanala pod pravim uglovima, koje često uopšte ne sledi topograf­ sko stanje, raspored reljefa ili rečni tok. Ili psihološki činioci kao što su, na primer, snaga tradicije i navika imitacije, koji neretko određuju način stanovanja ili obrazac poljoprivredih praksi. Ili takođe postojanje ili ne slobodnog tržišta, to jest sudar između srednjovekovnih raspodela zajedničkih imanja, utemeljenih na ravnopravnosti, o kojima smo malopre govorili, i selektivne kapi­ talističke logike, zasnovane na konkurenciji i inicijativi pojedinca. Ili još raznolikost pravnih običaja u vezi sa porodičnom imovi­ nom, na osnovu kojih, na primer, u planinama Južnog Tirola posle smrti glave porodice sva imovina se prenosi na prvorođenog sina, dok se u drugim krajevima imovina deli među svim potomcima, što dovodi do naknadnog rasparčavanja porodičnih preduzeća. Čak i ekonomsko-poljoprivredno upravljanje je u nepreciznoj i površnoj vezi sa onim što može da se zaključi vizuelnim opaža­ njem. Može se primetiti samo da, u poređenju sa ekonomijom ne-

78

posredne potrošnje poljoprivrednih proizvoda [Slicher van Bath 1962], tržišna ekonomija vodi ka većoj uniformnosti u izgledu polja zato što, uopšteno gledano, broj kultura teži da bude manji, i parcele su po pravilu veće i sjedinjenije. Pomislimo, u vezi sa tim, na uticaj grada na svoju okolinu, i vratimo se na primer zasada. Obratimo pažnju, spuštajući se niz Jadransku obalu, na sudbinu spoja drveta i vinove loze, na drvo „venčano” lozom, kako su agronomski tekstovi XIX veka to definisali. U pokrajini Marke, na brdima koja se spuštaju u aluvijalnu dolinu Tronta, istorijske granice između Papske države i Napuljskog kraljevstva, zasad se spušta korak po korak, raspore­ đen kontra brdu, to jest u smeru nagiba, vertikalno u odnosu na izolinije visine. Sa one strane reke, na prvim uzvišicama Abruca, napoličarsko preduzetništvo poprima već tipske odlike južnjač­ kog majura, i na poljima, vinova loza i maslina idu svako svojim putem, bilo kakvo pravolinijsko slaganje grma loze i drveta naglo nestaje: znak slabijeg i kasnog uplitanja gradskog kapitala, slabe sposobnosti projekcije grada, koji u ovim krajevima istorijski gle­ dano nije bio u stanju da u svoju okolinu utisne isto pravilo koje vlada njegovim unutrašnjim uređenjem - pravolinijsku sintaksu njegovih ulica [Farinelli 1976, str. 631, slika 98]. Ono što se od sveta može prikazati na karti, ono što je mogu­ će topografski snimiti, nije jednom reći ono što može da objasni njegovo funkcionisanje. U suštini, Gambijeva kritika koncepta pejzaža se može sintetizovati u ovom iskazu. Kao što je rekao jedan čuveni pozorišni glumac, za koga je istraživanje života značilo pronalaženje oblika, ali istraživanje oblika je značilo nalazak smrti. Poređenje glumačke umetnosti i geografskog znanja nije tako nesmotreno kao što se čini. Na kraju krajeva, i glumac i geograf imaju posla sa tablama: u prvom slučaju, sa pozornicom, u drugom, sa onim što mi nazivamo kartama, ali što se do XIX veka nazivalo tablama. Jedina razlika stoji u tome što je glumac gazi stopalima to jest potčinjava je, dok geograf postupa s njom u rukavicama i stoga, ako nije obazriv, postaje njen plen.

79

32. Varošica, pejzaž, dolarski standard: kraj poretka. Konačnom krizom mešanog useva i poljoprivredne proizvod­ nje za lične potrebe završava se moderna epoha, to jest verovanje u mogućnost svođenja sveta na sliku, i tako počinje epoha dematerijalizacije stvarnosti. U avgustu 1971. godine predsednik SAD prekida konvertibilnost dolara u zlato. Time propisuje kraj sistema koji je Međunarodni monetarni fond ustanovio posle Drugog svetskog rata i započinje era fleksibilnog kursa [Eichengreen 1996], Nekoliko nedelja kasnije u Italiji donet je zakon koji zabranjuje napoličarske dogovore i koji, pretvorivši napoličare u plaćene po­ ljoprivredne radnike, stavlja tačku na ono što je Ajmar nazvao ,,italijanskom anomalijom” (§ 30). Radi se o dva aspekta istog procesa zahvaljujući kome aktivnost sveta ne zavisi više, sem u najmanjem delu, od onoga što možemo da vidimo ili dotaknemo (§ 24): dve funkcije čiji su se rezultati, pre modernosti, savršeno slagali. Za seljaka je njegovo imanje bilo svet. Iskaz ne treba tuma­ čiti samo u smislu ograničenosti i suženosti tog okruženja, dakle mogućnosti iskustva, već u smislu specifičnog načina odnošenja prema stvarima. On se zasnivao upravo na verovanju u to da je odnos između telesnih čula i sveta potpun, drugim recima da je svet u svakom aspektu moguće odrediti i obuhvatiti zemaljskom reprodukcijom stvarnosti. U suštini, isto verovanje je u osnovi ideje po kojoj se u vrednosti monete najveće svetske ekonomske sile i dalje odražava nešto od dragocenog metala par ekselans. Početkom tridesetih godina X X veka konačno napuštanje zlatnog standarda je ukazalo na nemogućnost da se vrednost pojedinih moneta odredi količinom zrna suvog zlata u kovanicama. Nešto od odnosa između težine zlata i vrednosti novca je ipak opstalo, premda u posrednom obliku, u mehanizmu dolarskog standarda: mehanizmu koji je ulivao poverenje da je prevođenje između onoga što je najkonkretnije (zlata) i onoga što je najapstraktnije (nominalne vrednosti jedne novčanice) još uvek moguće, i da jedno objašnjava drugo. Danas je veoma teško ustanoviti na čemu se temelji vrednost monete. Jedna teorija tvrdi da ona za­ visi od količine informacija kojom se smatra da upravlja subjekt (državni ili međunarodni) koji pušta u opticaj određenu monetu

80

[Goldfïnger 1986, str. 239-402], Sigurno je to da više ne postoji jedan standard. Još pre toga, više ne postoji nešto što svojom materijalnošću može da pruži konkretnu meru apstrakcije kakva je vrednost jedne monete, koja može da posluži kao njena opipljiva i vidljiva osnova. Pejzaž i dolarski standard, poslednji odraz zlat­ nog standarda, doživljavaju tako isti proces iščeznuća, izgubivši zajedno, između šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, važnost i konzistentnost. Budući da ako je shvaćen kao skup vidljivih oblika, pejzaž jeste kompleks objašnjiv odnosom između grada i zemljišta izvan grada13, na ovaj način gubi značaj i ono što zovemo „varošica”14, upravo mehanizam koji funkcioniše kao razmera između urba­ nog i seoskog okruženja. Njegova najbolja i najsažetija definicija se nalazi na početku knjige Anrija Deplanka Campagnes ombrie­ nnes („Umbrijska polja”) [Desplanques 1969], najopširnije i naj­ istančanije studije italijanske poljoprivredne geografije: „Dolina sa svojim zasadima u drvoredima, brdo sa svojim maslinjacima i antičkim akropoljima, planina sa svojim golim livadama, paš­ njacima i šibljacima namenjenim seči”. I završava: „Na horizontu radnika u polju se uvek ocrtava jedna varošica”. Ovaj opis, koji se odnosi na centralnu Italiju, vredi kao jedan munjevit opis sre­ dozemnog pejzaža uopšte, konteksta koji je on izražavao i koji ga je u isto vreme određivao. Pšenica, loza i maslina sačinjavaju prehrambenu trilogiju Sredozemlja. Mešana poljoprivreda je razmeštala na različite ali sistematski uređene nivoe ova tri ele­ menta. Pejzaž sa svoje strane, kao što pokazuje Deplankova skica, preuzima i proširuje taj trodelni motiv, potvrđujući istovremeno ovaj poredak i njegovu vidljivu prirodu. Upravo koherentan uza­ jamni odnos svih stvari sveta sa jednim jedinstvenim vidljivim poretkom, dakle sa jednim kulturnim još pre no materijalnim modelom, sačinjavalo je ono što se nekada zvalo varošicom. 13 Ovde Farineli upotrebljava izraz cam pagna, koji istovremeno znači i „zemljište van grada” i „polja”, uopšteno „priroda”, ali u širem smislu znači i „selo” (prim. prev.). 14 Farineli koristi veoma slojevit izraz paese, koji znači „zemlja, država”, ali zatim i „kraj, oblast”, dok je pravo značenje ovde „selo, varošica”, uopšteno rečeno manje naselje (prim. prev.).

81

3 3 . Selo nije jedna kugla, kugla nije jedno selo. U prethodnom citatu „varošica” stoji namesto sela. Njeni sta­ novnici, dakle, po onome što smo rekli, sačinjavaju jednu ne samo audio-taktilnu zajednicu, kako je Maršal MekLuan [McLuhan 1962] defmisao slabo pismena područja, već audio-taktilno-vizuelnu, drugim recima zavisnu od vida isto kao i od dodira i sluha. Ako je ovo ispravno, ono što je MekLuan [McLuhan 1989] nazvao „planetarnim” ili „globalnim selom” ne postoji, uprkos uspehu tog izraza, pre svega zato što ne postoji podela koja bi ga zasnovala. Kakogod, izuzetno važnom ostaje činjenica da ovaj izraz nastaje upravo u šezdesetim godinama prošlog veka i pretpostavlja gu­ bljenje na značaju onoga što se vidi u korist onoga što se čuje. Po MekLuanu, između vizuelnog i zvučnog prostora trebalo bi da postoji jasna opozicija, iako su u osnovi neodvojivi, oni su komplementarni ali neuporedivi. Prvi je nastao grčkom fonet­ skom alfabetizacijom koja je pretvorila reč, time i shvatanje sveta, u nešto vidljivo, linearno, raščlanjivo, homogeno, statično. Drugi, nikao na ostacima alfabetske civilizacije kao rezultat nastupanja sredstava električne komunikacije (radio, televizija) i elektronske tehnologije, u novom obliku bi ponovo konstituisao polje simulta­ nih odnosa, zvučne prirode, svojstveno pre-alfabetskom čoveku. MekLuan [McLuhan 1962] je čuo bubnjanje elektromagnetskih „plemenskih doboša”, koji su istovremeno ograničavali i ujedi­ njavali osnovu naše egzistencije. Na osnovu elektronske dilatacije smislova akustični prostor mu se pokazivao u posedstvu ne jed­ nog jedinstvenog centra već mnoštva sveprisutnih centara, dakle prividno haotične prirode i u kontinuiranom toku. Dovoljno je razmisliti o ovom poslednjem aspektu da bi se razumelo kako je izraz „globalno selo” loša, ali privlačna i uspešna, metafora. Primetimo pre svega da selo po pravilu ima samo jedan cen­ tar, upravo suprotno od kugle15 (§ 8). Što se tiče shvatanja Zemlje kao jedinstvene ogromne skupine osoba, ona nije nova i potiče, 15 Kugle, ali i globusa, imajući u vidu dvostruko značenje koje prati reč u celoj knjizi (prim. prev.).

82

svedok je Plutarh, u najmanju ruku od stoicizma. Tako da ono što na kraju od metafore preostaje nije njena novina ili preciznost, već paradoksalno upravo suprotno od onoga što se obično podrazumeva: potvrda svođenja sveta na prostor (§§ 0, 3, 4). Ona služi tome da prevede globus u prostorne termine, jedna je od mnogih (obično nesvesnih) konceptualnih verzija ptolomejske projekcije. Za MekLuana, i još jasnije za njegove sledbenike, selo znači u stvari krajnje smanjenje međuljudske razdaljine i, samim time, krajnje povećanje komunikacije. Ono je dakle doslovno na impli­ citan način preobraženo u prostor, koji, kako znamo, podrazumeva standard. Na ovaj poslednji termin se onda kradimice globus prevodi, nauštrb njegovih mnogobrojnih nestalnih centara. Bolje rečeno: upravo nepromišljeno pozivanje na prostorni model implicitan u metafori sela onemogućava MekLuanu da se stvarno razračuna sa logikom globalnosti. Netačno je da svi komuniciraju sa svima, to jest, kako je rekao MekLuan, da živimo ,,u zvučnom svetu simultanih događanja i sveopšte svesti”. To dokazuju cifre koje pruža Međunarodna unija telekomunikacija, agencija Ujedinjenih nacija koja se bavi širenjem telekomunikacionih tehnologija. Na početku našeg milenijuma, u državama sa najvećim dohotkom, gde živi samo jedna petina svetskog stanov­ ništva, koncentriše se 70 procenata korisnika Interneta, 60 pro­ cenata vlasnika mobilnih telefona i isti procenat vlasnika fiksnih telefona. U državama sa najnižim dohotkom, međutim, gde živi dvostruko veći broj ljudi, fiksne telefonske linije ne dostižu jednu desetinu na svetskom nivou, i broj korisnika Interneta i mobilnih telefona je neznatan. Možemo pomisliti da je uspostavljanje rav­ noteže samo pitanje vremena. Zapravo izgleda da nije. Naprotiv, nejednakost država sa najvišim dohotkom u odnosu na države sa najnižim dohotkom u ovom pogledu čak raste eksponencijalnom brzinom. Ako smo iznenađeni ovom činjenicom, to je samo zato što smo još uvek naviknuti da mislimo, prema naučnoj teoriji ko­ munikacije [Shannon i Weawer 1949], da je ovaj fenomen jedan sekvencijalan proces, logičan i linearan poput neke matematičke funkcije.

83

34. Nastanjuje se svet, ne jedan jezik. Komunikacija nije jednom reci čak ni pitanje prostora, što je sa tačke gledišta mogućnosti analize, ako ne i svetskog stanja, još gore. Pomislimo šta se dešava u bilo kojoj stambenoj zgradi u bilo kom gradu, koliko malo se komunicira sa komšijama, sa osobama koje su nam fizički ipak sasvim blizu, ponekad i na ve­ oma dugačke periode. Uzgred rečeno, kao što je primetio Vilijam Bunge [Bunge 1969, str. 3]: nije slučajno da se o geografiji bilo kog oblakodera zna mnogo manje nego o najdaljem i najsitnijem selu Ognjene Zemlje ili Laponije, često predmetu podrobnih i brižljivih istraživanja. Ovo se događa stoga što je MekLuan, u jednom smislu, bio mnogo više u pravu nego što se misli, ali, u trenutku njegove prognoze, proces dematerijalizacije sveta je bio tek pri početku, bio je, dakle, veoma nepredvidiv, ne samo u svom razvoju već i u svojoj prirodi. Tačno je da zvučni prostor ne trpi (za razliku od sela) nikakvu hijerarhiju, izuzev u nekom krajnje privreme­ nom i intuitivno kratkotrajnom obliku. Ali je takođe tačno da se informatizacija prostora odvija putem veoma selektivnih procesa kanalisanja, kroz široko diskreciona sjedinjavanja, dakle na osno­ vu pre svega ekskluzivnih, i svakako individualističkih, mehani­ zama. Izraz „urbani pejzaž”, koji se često može čuti ili pročitati, od veoma je sumnjive značajnosti. To ne preči da razlike između dva gradska prizora mogu da budu izuzetno značajne. Jedan od najsvežijih primera se može opaziti u italijanskim gradovima, u obliku nizanja satelitskih antena na prozorima ili balkonima u predgrađima, posebno u doseljeničkim kvartovima, koji se formiraju u okvirima ili na marginama gradova, ali i u seoskim područjima. Na prvi pogled, radi se o potvrdi onoga u šta se još uvek veruje u filozofiji - da se ne nastanjuje svet već jezik: u smislu da svet, drugim recima „krug, čije se nijanse neprestano prelivaju, sačinjen od odluka i delà, akcija i odgovornosti”, dakle od ponašanja, zavisi od „пајizvornijeg” dobra jezika, što će reći

84

od mogućnosti dodeljivanja iména, koje uspostavlja esenciju stvari [Heidegger 1981], Drugim i uopštenijim recima: svet za­ visi od kompleksa kulturnih vrednosti koje u jeziku nalaze svoje sredstvo i sintetički oblik izražaja. Tako bi satelitska antena, koja omogućava imigrantu prijem emisija na njegovom maternjem jeziku, trebalo da ukazuje na izvorni oblik te mogućnosti, koja je za Hajdegera „temelj istorije” i „vrhunski događaj tu-bivstvovanja čoveka”. I naočigled ne tako retkog slučaja seoskih kuća povezanih sa ostatkom sveta samo uskim putićem između polja, ali opre­ mljenih upadljivim instrumentom koji ih povezuje sa satelitima, dođe nam da pomislimo da su MekLuan i Hajdeger, svako na svoj način ali zajedno, stvarno u pravu. Ipak, ako tako razmišljamo, zaboravljamo najvažniju stvar, to da, pre nego što je stanovnik, subjekt koji tu stanuje jeste migrant, njegovo bivstvovanje na tom mestu ishod je jednog događaja koji podrazumeva pomeranje, sudar između prostora i raznih mesta. I razmišljamo tako zato što posmatramo i stoga zamišljamo svet još uvek sledeći pravilo moderne perspektive (§§ 4 ,5 ,9 ), po kome je subjekt koji gleda osuđen na nepomičnost, paralisan kao da je otrovan kurareom, kako je to slikovito opisao Florenski [1967]. Posmatrani subjekt, imigrant, poprima tako iste osobine subjekta koji posmatra. Posmatrati, u tom smislu, znači proširiti na dru­ gog svoje osobine, projektovati na drugog sopstvenu prirodu. U geografiji se dogodila ista stvar koju je Mandelbro (§ 10) žalio u matematici: model je prevagnuo nad stvarnošću. I u ovom slučaju u pitanju je model euklidske geometrije, umešane ovde ne više zbog kontinuiteta njenih objekata nego zbog statičnosti njenih elemenata: subjekt nije ništa drugo no jedna tačka [Natoli 1996, str. 305], tako da je nepomičan i ne može da zauzme dva položaja u istom trenutku. Dakle, tvrditi da se nastanjuje jedan jezik a ne svet jeste drukčiji način da se kaže, na kraju krajeva, da se ne na­ stanjuje svet nego jedna tabla, jedna geografska karta.

85

35 . Lekcija genetike. Da bismo danas stekli ideju o prvim seobama naših pre­ daka (§ 52), pozivamo se na genetsku geografiju, zasnovanu na frekvenciji dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) koja određuje sastav molekula proteina u ljudskom telu. Na osnovu onoga što nam je poznato, izgleda da ljudske migracije otpočinju malo više od 100.000 godina unazad, kada se u istočnoj i južnoj Africi poja­ vio Homo sapiens sapiens, to jest čovek koji se sa anatomske tačke gledište može okarakterisati modernim (§ 53). Za našu raspravu, treba uzeti u obzir najmanje dva rezultata istraživanja iz oblasti genetike čoveka. Prvi se odnosi na pravilno smanjivanje genetske sličnosti među pojedincima sa porastom geografske razdaljine. Drugi je otkriće visokog stepena uzajamne zavisnosti, na nivou ćele planete, između genetske i jezičke evolucije stanovništva, i to bez obzira na činjenicu da se jezici razvijaju mnogo brže od gena: usled progresivnog razdvajanja, dva idioma mogu da postanu je ­ dan drugom nerazumljivi za manje od hiljadu godina. Očevidno, kao i crte DNK, tako se i jezik prenosi nasledno sa roditelja na potomke (takozvana „vertikalna transmisija”), i to ne samo u tra­ dicionalnim društvima [Cavallli-Sforza, Menozzi i Piazza 1994], Kontinent koji se izdvaja po najvećem broju genetskih po­ dataka jeste Evropa, koja je ujedno i najteža za analizu usled komplikacija njene istorije. Barbujani i Sokal [1990] su na njenoj teritoriji ustanovili 33 barijere, shvaćene kao granice između dva različita područja, od kojih se svako odlikuje relativno niskom unutrašnjom promenljivošću gena. Prema njihovoj studiji, ceo kontinent ispostavio bi se podeljen na manje od četrdesetak regiona suštinski određenih granicama koje su istovremeno i genetske i lingvističke (ova podudarnost važi za 31 slučaj od 33). Smatra se da je ovo poklapanje objašnjivo, uopšteno gledano, uticajem jezika na gene pre nego obrnuto: dakle, lingvističke bari­ jere bi trebalo da pojačaju genetsku podvojenost [Cavalli-Sforza, Menozzi i Piazza 1994], Na prvi pogled, ovo bi trebalo da odista

86

potvrdi, na naučnom planu, prvenstvo jezika nad svetom. Stvari, ipak, stoje suprotno tome. Istina je da lingvističke barijere mogu da se suprotstave mešanju raznih naroda, ali upravo Barbujani i Sokal su prinuđeni da prepoznaju prevashodno fizičku prirodu gore spomenutih barijera, tako ponovno uspostavljajući prioritet Zemlje i njenih crta nad jezikom: 18 lingvističko-genetskih gra­ nica se poklapa sa rečnim rukavcima ili morskim tesnacima i 4 sa planinska venca. Preostalih 9 slučajeva potvrđuju prvenstvo sveta (§ 0) u uskom smislu u odnosu na jezik (i gene). Kod njih se granica ne podudara ni sa jednim vidljivim fizičkim elementom, već su one proizvodi kompleksnih procesa političke ili istorijskodruštvene prirode. Od ovih 9 slučajeva, tri granice dele Laponce od nelaponskih naroda, to jest razdvajaju severnu Finsku od Šved­ ske, centralne Finske i poluostrva Kola. Pored primetne izvorne genetske različitosti, u ovom slučaju utiču i velike kulturne i ekonomske razlike, uzroci i, u isto vreme, posledice par milenijuma odvojenog istorijskog razvoja: sve neopipljivi elementi koji su ometali, ali ne i sprečili, mešane brakove između Laponaca i susednih naroda. U preostalim slučajevima se verski i politički faktori odražavaju još jasnije, kroz njihov istorijski razvoj, na geo­ grafiji gena, podižući nevidljive granice koje mogu, a ne moraju, da se podudaraju sa vidljivim. Prvoj vrsti pripadaju genetske ba­ rijere između Holandije i Nemačke, Austrije i Mađarske, severne i južne Jugoslavije. Drugoj vrsti pripada granica između severne i južne Nemačke, gde narodi čak koriste isti jezik. U ovom trenutku nije moguće napraviti jasnu razliku među činiocima koji se stiču u genetskom izdvajanju, ili u podudarnosti genetske i lingvističke evolucije. To može da izgleda kao nauč­ ni poraz, ali ako se prenese u polje genetike, radi se o pomaku napred: isključenje jednostranog objašnjenja je danas svojstveno kritički i refleksivno nastrojenim naučnicima, koji odbijaju da u egzaktnom hemijskom sastavu DNK prepoznaju prost i jedinstven razlog svakog čovečjeg ponašanja.

87

36. Iluzija genom a. Mnogi drugi smatraju upravo suprotno. Svaka ćelija u našem telu trebalo bi da sadrži u svom jezgru dve kopije DNK. Jedna od njih vodi poreklo od oca, druga od majke, i njihova unija potiče od izvornog spoja između sperme i jajne ćelije. DNK je jedan veo­ ma dugačak molekul, diferenciran u segmente odvojenih funkcija koji se zovu geni, dok se skup svih gena jedne osobe naziva zajed­ ničkim imenom - genom. Za mnoge molekularne biologe naše telo i um su isključivo proizvod našeg genoma. Neograničena raznolikost pripadnika jedne vrste je ništa drugo no rezultat razli­ čitih kombinacija između raznih mogućih gena. Kao što je, među prvima, pisao Ervin Šredinger [Schrodinger 1944], geni su u isto vreme i „zakonik i izvršna vlast”, to jest „arhitektonski projekt i ujedno umešni graditelji”. Ovo bi trebalo razumeti doslovno. Još početkom devedesetih godina DNK je bio shvaćen kao nosilac podataka koje ćelija tokom proizvodnog procesa čita, poput niza instrukcija. Gen je, ukratko, bio izjednačen sa jednom živom ma­ pom, obdarenom sposobnošću samoizgradnje na isti način kao telo. Frensis Krik (Francis Krick) je 1957. godine izložio pravilo koje rukovodi tom transformacijom u obliku hipoteze sekvence: specifičnost jednog delà DNK izražena je jedino u sekvenci nje­ nih baza, a ta sekvenca je kôd sekvence aminokiselina određenog proteina. Biohemiji je bilo dato u zadatak da otkrije kôd prelaska sa jedne sekvence na drugu [Keller 2000]. Nadalo se da je iz mape tih sekvenci (jedinici instrukcija, poruka) moguće izvući infor­ macije korisne za objašnjenje svakog procesa biološke varijacije, počevši od bolesti, svedenih na odstupanja od normalnog modela samih frekvencija. Ovo je bila iluzija koju su skoriji razvoji genetike odlučno po­ rekli. Gen čija mutacija izaziva cističnu fibrozu je bio lokalizovan, izolovan i sekvenciran, i protein koji on kodira je bio otkriven: ali on je sličan mnogim drugim proteinima koji čine strukturu ćelije,

88

tako da postaje teško nastaviti u tom smeru. Nasuprot tome, gen čija mutacija izaziva Hantingtonovu bolest do sada je izbegao preciznu lokalizaciju, i nije bilo moguće ustanoviti nijedan de­ fekt biohemijske ili metaboličke prirode koji bi mogao da bude izazivač ove užasne bolesti koja razara centralni nervni sistem. Još neizvesnije je šta se događa sa porukama DNK: ista sekvenca signala može da kodira više različitih instrukcija, u smislu da sve poruke imaju jednu funkciju, ali se ona ne poklapa sa istim znače­ njem [Lewontin 1992, str. 35], Gotovo pola veka smo se zavaravali da bi dešifrovanje poruka u sekvenci nukleotida DNK trebalo da nam otkrije tajnu života, da nam dopusti da shvatimo program koji čini organizam to što jeste. Koliko pre deset godina biolozi su objašnjavali da „sekvenca od tri milijarde baza može da stane na jedan kompakt-disk”, i da je dakle moguće izvući ga iz džepa i reći: „Evo ga jedno ljudsko biće: ovo sam ja” [Gilbert 1992, str. 94], Ova iluzija je bila utemeljena na ubeđenju da se struktura, materijalni sastav i funkcija jednog gena stiču u jedinstvenu fizič­ ku jedinicu. Međutim, otkriveno je da funkcija nije kartografski ucrtana u strukturu, i da uopšte nije moguće dodeliti joj određenu lokalizaciju unutar hromozoma. Od jednog relativno stabilnog i nepromenljivog nosioca linearnih podataka, DNK je postao nešto što varira i neprestano menja poziciju. Nije čak mali broj genetičara koji počinju danas da razmišljaju da gen, za razliku od hromozoma, nije jedan materijalni predmet nego prosto jedan koncept, jedan sada već prevaziđeni model. Sekvencijalna priroda ljudskog genoma se sada, pre nego sa geografskom kartom, poredi sa skupom još uvek nedešifrovanih hijeroglifa [Keller 2000], Prisećamo se onoga što je Riter (§ 8), i još pre njega Aleksander Poup (Alexander Pope), govorio: proučavati život u nečemu što je razdeljeno, što je preliminarno secirano, uzaludan je poduhvat, zato što to znači izgubiti ga baš u trenutku kada mislimo da smo ga pronašli.

89

37. Nasilnost mapiranja. Iluzija genoma zavisi od nasilnosti mapiranja. Ne bez razloga su Anaksimandra, prvog koji se usudio da iscrta obris ekumene, to jest prvu geografsku sliku (§ 13), njegovi savremenici okrivili za bezbožnost, oholost, da je prešao liniju onoga što je dozvolje­ no smrtnicima. Uče nas da se ovo dogodilo stoga što je on sebi dozvolio da predstavi zemlju i more odozgo, onako kako je samo bogovima dopušteno daje vide, ali ne i ljudima. Ova interpretacija nikako nije istinita, ili makar nije samo tako. Pravi razlog optužbe je nešto drugo: svojim crtežom Anaksimandar je paralizovao i dakle ubio nešto (physis, prirodu) što je pak u neprekidnom porastu i kretanju, ona je „poreklo stvari koje rastu”, kao što nas Aristotel podseća, jedan dinamičan proces a ne njegov inertan rezultat. Priroda je život, ona je Dionis pre napada Titana, kao što je mapa njegovo telo koje je Apolon ponovo sastavio (§2). Kompakt-disk koji je biolog proglašavao ekvivalentom ljudskog bića je dakle najskorija i najmoćnija verzija table koju je Anaksimandar izmislio, po tradiciji, pre više od 2500 godina. Princip je potpuno jednak: napraviti mapu nečega podrazumeva, u Anaksimandrovim terminima, preliminarno svođenje neke stvari na prikaz stvari-koja-jeste, dakle njenu transformaciju u jedan entitet koji već poseduje, po definiciji, sve kartografske atribute, entitet već prethodno sveden na jednu tablu. Upravo u tom prethodnom i najčešće neopaženom svođenju se sastoji izvorna i ćutljiva, jer je implicitna, nasilnost mapiranja. Osnovnim matematičkim pojmovima, mapiranje se objaš­ njava kao korespondencija dva skupa koja za svaki element iz prvog određuje jednog parnjaka iz drugog [Fauconnier 1997, str. 1]. Ova definicija, ipak, ima tu manu da uzima zdravo za gotovo preduslove te korespondencije, koji se mogu sažeti u dva verovanja, ista dva na kojima se svaka geografska karta zasniva: prvo, da se svakoj stvari može dodeliti jedno precizno mesto, jedan određeni i jedinstveni položaj; drugo, da svaka reč (u slučaju ge-

90

noma, svaka sekvenca) ima jedno i samo jedno značenje. Malopre smo videli da u slučaju genoma uopšte nije tako. Svaka sekvenca koda sačinjena je od inicijala četiri baze od kojih se svaki molekul DNK sastoji: Adenin, Timin, Guanin i Citozin. Na primer, ćelija može da pročita sekvencu GTAAGT na različite načine, ona je jedna vrsta višeznačne poruke: može da odgovara instrukciji unošenja nekih specifičnih aminokiselina u neki protein, ili može da označava kraj same poruke, ili njena funkcija može da bude jednostavno perifrazna iliti pomoćna, ili pak može da služi da odvoji jedan deo poruke od drugog. Niti išta znamo o tome kako će u određenom slučaju ćelija odlučiti da pročita ovu sekvencu. U jeziku DNK, kao u svakom složenom jeziku, isti pojmovi menjaju značenje promenom konteksta i menjaju funkciju u okviru istog konteksta [Lewontin 1992, str. 35]. Na jednoj mapi se događa upravo suprotno. Kada bismo imali mapu na kojoj imena i stvari nisu povezani bijektivnim odnosom, gde se jedno ime ne odnosi isključivo na jednu stvar i obrnuto, gde se jedna stvar ne odnosi samo na jedno ime, prosto ne bismo znali šta da radimo sa njom. Na mapi svi pojmovi jesu vlastita imena („Gang”), ili, u krajnjem slučaju, njihova bliža određenja („гека Gang”). I njihovo značenje je nešto što uopšte ne zavisi od konteksta, već je dato jednom zauvek, i važi za bilo koga u bilo ko­ joj situaciji. „Ako je jedna država izmerena triangulacijom”, pisao je na kraju XIX veka Tomas Holdih [Holdich 1902, str. 417], jedan od rukovodilaca kartografske službe Britanskog carstva, „nema više potrebe ni za kakvim nepreciznim definicijama, nema više zabune u vezi sa imenima mesta, nikakve opasnosti od budućih sporova”: naprotiv, „svaki predmet od određene važnosti dobija oznaku čija ispravnost može da se dokaže podjednako lako u ne­ koj londonskoj kancelariji ili u nekoj ekspediciji na terenu”. Sada možemo potpuno da razumemo suštinu optužbe upućene Anaksimandru: mapa ne ubija samo Zemlju, već takođe umrtvljuje jezik, zato što ukrućuje ne samo objekt nego i način upućivanja na njega, dakle paralizuje i subjekt.

91

38. Skvant. Međutim, poslužimo se Vitgenštajnovim recima [1956], ,,šta se dešava ako slike [to jest mape] započnu da se njišu?” To je upravo ono što se u poslednje vreme dešava u geografiji, kao i u genetici i antropologiji: kartografske predstave su počele da se klimaju, to jest gube diktatorsku moć (kao što se Riter izra­ žavao) nad znanjem, i time subjekt, ne više paralizovan, ponovo dobija slobodu kretanja, isto kao gen. Danas smo prinuđeni da priznamo da gen nikako nije fiksan: njegovo postojanje zavisi od dinamičnog procesa čitavog organizma, i njegova funkcija je, u zavisnosti od konteksta specifičnog programa razvitka, u stanju da promeni sopstvenu strukturu tokom samog razvoja. Na isti način, antropologija, u naše vreme, sve više shvata tradicional­ no selo kao čekaonicu na aerodromu: dakle, smatra pomeranje, putovanje, migraciju, ne pukom slučajnošću čovečjeg postojanja, neki slučajan i sporedan događaj, već naprotiv kao praksu koja sačinjava identitet subjekta, štaviše svakog kulturnog izraza. Obeležje tog preokreta je priča o Skvantu, kao što je prenosi Džejms Kliford [Clifford 1997], Već na pedeset milja od obale, u novembru 1620. godine, hodočasnici su osetili miris jelovine No­ vog sveta. Međutim, kada su se iskrcali sa broda „Mejflauer” da bi osnovali u Plimutu u Masačusetsu prvu stalnu englesku koloniju u Americi, na plaži naiđoše na Skvanta, pripadnika plemena Patukset, koji je savršeno govorio engleski zato što se tek vratio sa Britanskih ostrva. Bez Skvantove pomoći, naseljenicima bi bilo mnogo teže da prebrode svoju prvu, izuzetno hladnu, američku zimu. Uprkos tome, stoji da je njihova prva reakcija pri susretu sa jednim domorocem tako čudno familijarnim bila krajnja zbunje­ nost. Upravo zbog te jezičke familijarnosti on je paradoksalno bio još više uznemirujuć, jer obeležen jednom sasvim neočekivanom različitošću, koja prevazilazi maštu: onom u kojoj najveća mogu­ ća suprotnost nenadano poprima koju crtu, ako ne i oblik, onoga što međutim verujemo da nas razlikuje. Pouka koju istraživači

92

kulturnih procesa izvlače iz Skvantovog slučaja u suštini stavlja pod znak pitanja strategije obeležavanja ne-Zapadnjaka pojmom „domoroci”. Ova definicija je odlučno opovrgnuta u savremenoj antropologiji, koja posmatra subjekt ne više kao izraz nekog uo­ kvirenog polja već jednog niza promenljivih lokalizacija, ne više kao proizvod neke statične situacije već jednog dinamičnog pro­ cesa. Ukratko, subjekt deluje ne više u nekom opsegu okruženom granicama nego u široj ili užoj zoni kontakta, sačinjenoj od veza, interakcija, i trenutnih i međusobno povezanih ponašanja, obično zasnovanih na radikalno asimetričnim, to jest neravnopravnim, odnosima moći, duž tečnih i pokretnih granica. Po Ardžunu Apaduraju [Appadurai 1988, str. 39] domoroci, urođenici, nikada nisu zaista postojali, ako se pod tim pojmom podrazumeva neki čovek ograničen u mestu (i od strane mesta) u kome se nalazi, nekontaminiran materijalnim i idejnim razmenama sa ostatkom čovečanstva. To shvatanje bi bilo rezultat onoga što Apadurai naziva „metonimičko zamrzavanje”, po kome jedan deo ili jedan aspekt života subjekta (u ovom slučaju, njegovo sta­ tično stanje) biva zamenjen totalitetom, i na kraju ga tako označa­ va sa konceptualne tačke gledišta. Iz te perspektive, gen i subjekt su doživeli istu sudbinu, i od strane istog činioca: kartografske slike. Apadurajevo „zamrzavanje” tačan je ekvivalent procesa koji započinje sa Anaksimandrom, u prethodnom poglavlju označe­ nom kao umrtvljavanje objekta i ujedno subjekta, dakle, jednom reči, saznajnog procesa. Ono postaje dominantno afirmacijom moderne perspektive (§§ 4, 34) i samo u Humboltovoj strategiji (§§ 19-22) subjekt povraća kratkotrajnu slobodu kretanja: on je putnik koji se zaustavlja da bi se zamislio nad problemom prika­ zivanja (§ 25). Međutim, ponavljao je Humbolt [Beck 1961, str. 195-196], ako je 1848. godina revolucije, u kojoj je na vlast došla pruska buržoazija, 1849. jeste „godina reakcije”: označava dakle kraj putovanja i povratak u epistemološku paralizu.

93

39. Poznavanje, prepoznavanje, postupanje: slika geografa. Subjekt Erdkundea je bio „moralan čovek”, pojedinac koji se trudio da poštuje pravilnik ponašanja koji je sam sebi propisao [Ritter 1974, str. 41]. Za Ritera [Ritter 1852, str. 26-27], osnov­ no pravilo naučnog rada se zasnivalo na „postupanju od jedne opservacije ka drugoj, ne od mišljenja i hipoteza ka opservaciji”. Upravo na to podseća Ričard Hartshorn [Hartshorne 1939, str. 28] u delu koje je krajem tridesetih godina prošlog veka odredilo oblik, do danas nepromenjen, istorijske svesti anglosaksonske geografije. Međutim, Hartshorn u vezi s tim izostavlja ono što je za Ritera još važnije: „da bi bio metodičan i da bi se kretao ka jednom prirodnom sistemu, poredak svih prikupljenih činjeni­ ca mora da ima idejnu osnovu”, to jest mora da zavisi od neke pretpostavke ili preliminarne teorije (§ 1): samo tako „empirijska činjenica može da bude dovedena u vezu, i višestrukost ponovo dovedena do jedinstva”. Budući da, Riter zaključuje, „upravo naj­ postojanija uverenost da se istraživanju pristupi ne oslanjajući se na neku teoriju sačinjava u osnovi prvu teoriju”. Drugim recima: „odsustvo deklarisane teorije nikako ne vodi brže ka istini, kao što je i veoma daleko od imparcijalnosti”. Iz ovoga proizlazi da, po Riteru, kao i po Humboltu, nikada ne dolazimo do „prostog ne­ zavisnog poznavanja (Kenntniss)” Zemljine površine, nego samo do „prepoznavanja” (Er-kenntniss) te iste [Daniel 1862, str. 18], tačno kao što je, u osvit modernog doba, prvi dokazao Kristifor Kolumbo. Uz razliku, jedinu ali presudnu, da je Kolumbo uzimao za model kartografsko predstavljanje (§ 7). Sledbenici Erdkundea zasnivali su svoje delovanje, suprotno tome (§§ 8, 36), na „uku­ pnom sadržaju svih validnih istina”, na prisnoj i potpunoj viziji koju je naučnik razvio tokom svog življenja ,,u Prirodi i u svetu ljudi”, da još jednom upotrebimo Riterove reći. Odavde proizlazi definicija Erdkunde a kao „jedan previše komplikovan diskurs da bi mogao da bude obuhvaćen bilo kojom kartografijom” [Liidde 1849, str. XI],

94

Uostalom, dovoljno je malo bliže pogledati ikonografiju, sliku geografa. Još neposredno pre Francuske revolucije karte neizostavno prate lik geografa, one su neka vrsta emblema koje ga čine smesta prepoznatljivim kod posmatrača. Međutim, u prvoj polovini XIX veka, iznenada, na mesto te figure dolazi jedna dru­ ga. Zatvoreni prostor studija zamenjen je otvorenim prostorom i mapa je nadomeštena pisaćim perom: gotovo nijedan geograf više nije predstavljen kako razmatra ili iscrtava kartografske prikaze, pa čak ni zajedno sa njima; naprotiv, gotovo svi su prikazani kako, sa perom u ruci, posmatraju prirodu ili dok pišu. Otvoreni prostor, prirodno okruženje, podrazumeva upravo putovanje, pomeranje, pokretnost subjekta: sve elemente koji do tada nisu postojali u kabinetu dvorskog geografa. Sa druge strane, pero naznačava diskurs, to jest njegovu nedovršenost, njegovu programsku pri­ vremenost i parcijalnost, njegovu diskutabilnu prirodu, potpuno suprotnu normativnosti i apodiktičnosti kartografskog crteža, koji ne dopušta ni primedbu ni kritiku [Farinelli 1989b, str. 45-46]. Za Ritera je Erdkunde u stvari bila samo „poznavanje planete koje smo do sada stekli kao istorijski određeni pojedinci”, a nikako ne jedna „dovršena nauka o Zemlji” (Erdwissenschaft). Kod Ritera i Humbolta teorija prethodi i upravlja celokupnim epistemološ­ kim putem, i kao put koji sledi za njim, postupak koji je upravo samo pre-poznavanje, on funkcioniše samo pod jednim uslovom: ako se prvobitno prihvati istorijska i društvena određenost, da­ kle relativnost, sopstvene prirode. Stoga Riter definiše Zemlju „najvećim od živih pojedinaca” [Daniel 1862, str. 32, 17], dakle planeti i kontinentima dodeljuje oblik identičan onome subjekta geografskog znanja: predstavnika „građanskog društva” još uvek protivnog aristokratsko-feudalnoj Državi, činioca „buržoaskog javnog mnjenja”, koji upravo tih godina osvaja, u pravnom smislu i kao glavni akter na tržištu, svoju ličnu emancipaciju, pravo na svoju subjektivnu jedinstvenost, upravo na svoju individualnost [Farinelli 1981a, str. 53].

95

40. Prva sm rt gospodara Balantrea. Ovog subjekta će zadesiti ista sudbina koju je doživeo gospo­ dar Balantre u romanu Roberta Luisa Stivensona (Robert Louis Stevenson). Kao što svi znamo, gospodar Balantre tri puta lažno umire, štaviše tri puta zaredom se spasava prave smrti tako što se svaki put pravi da je stvarno mrtav. U stvari on ostaje samo trenutno paralizovan. Isto se događa sa subjektom geografskog znanja. Njegova prva prividna smrt se poklapa, na prelazu XIX u X X vek, sa izumom „geografije čoveka” Pola Viđala de La Blaša [Vidal de La Blache 1922], geografije okrenute čoveku koja će dominirati tokom celog prošlog veka, adaptacije antropogeografije Fridriha Racela francuskoj kulturi i ukusu [Pinchemel 1972, str. 266]. Izvorni smisao Vidalove geografije se sastojao u „insistirajućem pozivu da se posmatra karta”, kao što su to, ne bez iznenađenja, primetili njegovi savremenici [Bourgeois 1920, str. 19]. Ovo izne­ nađenje proizlazi iz toga da je taj poziv podrazumevao napuštanje svakog oblika „memorije”, to jest (kao što Hegel podučava) svake ideje o postojanju svesti i jezika. Podsetimo samo u prolazu da su, naprotiv, istorija i jezik bili glavna oružja Erdkundea. Paradoksal­ no, Vidalovo obrazovanje je bilo istorijsko i ujedno arheološko. Međutim, posle iznenadnog i ponižavajućeg ishoda francusko-pruskog rata bitkom na Sedanu, Vidal je bio doslovno primoran od strane pariške vlade da uskoči u ulogu geografa i da osnuje jednu modernu nacionalnu školu geografije: među razlozima po­ raza je bilo ustanovljeno da vojska nije posedovala odgovarajuće poznavanje francuske teritorije, tako da je valjalo to popraviti [Berdoulay 1981, str. 30]. Stoga je Vidal [Vidal de La Blache 1904, str. 120] kartografsko predstavljanje video kao „instrument pre­ ciznosti, egzaktan dokument koji ispravlja pogrešne predstave”. Ovo gledište je možda ispravno za vođenje rata, ali nije sasvim prihvatljivo ako se primeni na naučni diskurs, što je bila Vidalova namera. Kako se i dalje uči na univerzitetima u celoj Francuskoj,

96

on je „uvek polazio od stvarnog, izbegavao je sve ono što se činilo teorijom, nekom a priori konstrukcijom. On je naučio da se drži konkretnog, to jest karte” [Claval 1964]. Ovaj iskaz, koji odaje bezrezervno odobravanje, dokazuje dve stvari. Prvo, govori o du­ gotrajnom uticaju Viđala, koji traje u Evropi (sem u germanskim zemljama) tokom celog prošlog veka. Drugo, upravo odbijanjem svake prethodne teorije i neposrednim prihvatanjem kartograf­ skog diktata uzetog za sinonim stvarnosti, geografija čoveka se uobličava kao tačna suprotnost prethodnoj nemačkoj kritičkoj geografiji Erdkunde a. Iz ovoga proizlazi (prividna) smrt subjekta geografskog zna­ nja, njegova paraliza, nepokretnost: svaki epistemološki kritički put, to jest svaki postupak koji kreće od početne teorije zasnovane na relativnom shvatanju sveta da bi stigao do finalnog naučnog opisa, ovako je ukinut kao izlišan, od trenutka kada između teorije i opisa više nema nikakve razdaljine. A nje više nema zato što od samog početka, za Viđala i njegove pristalice, postoji samo jedan opis, zasnovan na kartografskom predstavljanju, koje u svojoj stvarnoj konkretnosti (ili konkretnoj stvarnosti), time što je već naučno po definiciji, svaku teoriju čini nepotrebnom. „Opisivati, definisati i klasifikovati, zatim izvući zaključke” [Vidal 1913, str. 298]: ovo je za Viđala bio korektan „metodološki redosled”, u kome „opisivati” treba razumeti kao pravljenje mape ili izvođe­ nje prirode stvari sa mape, u naivnom uverenju da ona prenosi stvarnost bez teorije (dakle bez nečega što bi moglo da je a priori iskvari). Sa Vidalom, i sa pozitivističkom geografijom koja se u poslednjoj četvrtini X X veka uspostavlja u Nemačkoj, geografska karta iznova postaje ono što je bila u vreme aristokratsko-feudalne geografije [Farinelli 1992, str. 107-150,156-167]: jedna strahovi­ ta ontološka naprava, nečujan instrument za implicitnu, dakle ne podložnu razmatranju, definiciju prirode stvari sveta. Povrh toga, prema njoj više nisu zamislivi ni bes savremenika kao u vreme Anaksimandra (§ 37) niti ironija kao u Herodotovo doba (IV, 36) (§ 79).

97

41. Šta je jedno drvo ? Napravimo prvi primer. Za Viđala je topografska karta bila „instrument preciznosti” u pravom smislu reči. U udžbenicima kartografije, topografska je svaka karta u razmeru (§ 3) između 1:5000 i 1:200000, na kojoj dakle jednom centimetru odgovara najviše dva kilometra u stvarnosti [Selvini i Guazzetti 1999, str. 78], Treba naglasiti, u vezi sa ovim, da se odnos predstavljen razmerom tiče samo dužina, i ne važi ni za jednu drugu dimenziju. Kartografsko predstavljanje, ako je to neophodno, žrtvuje svaku drugu crtu sveta da bi sa najvećom mogućom tačnošću pružilo samo jedan podatak: linearno rastojanje između dve tačke. U svakom slučaju, u istorijskom svetlu, topografska karta nije bilo koja karta: ona predstavlja portret, isključivo poveren vojsci, te­ ritorije modernih nacionalnih centralizovanih država, slika koju su ove država napravile o sebi, i koju su počele da reklamiraju od 1840. godine [Stavenhagen 1900, str. 510-511], Kao i svaka druga mapa, i topografska funkcioniše tako što neizbežno pravi odabir iz neograničenog broja elemenata koji čine stvarnost. Bez ovog izbora svaka karta bila bi prenatrpana, jedna jedinstvena crna mrlja, na kojoj ne bismo bili u stanju da razaznamo bilo šta: najbliže poređenje bi odgovaralo jednoj školskoj tabli bez ikakvog grafičkog izraza, potpuno praznoj. Međutim, takva slika bila bi u potpunosti neupotrebljiva. Tako se za svaku mapu postavlja problem odabira, procesa redukcije ili modifikacije koji se tiče formata, oblika i broja predstavljenih fenomena [Balodis 1988, str. 71; Neumann 1977; Joâo 1998], U tom smislu grafička semiologija pravi razliku između „konceptualne generalizacije” i „strukturalne generalizacije”. Prva odgovara „promeni postavke” fenomena, stoga je ona praćena njegovom novom konceptualizacijom, kao kada se šuma zameni jednim drvetom. „Strukturalna generalizacija”, naprotiv, podrazumeva očuvanje date konceptualizacije. Ona se zadržava na pojednostavljenju njegove strukture [Bertin 1967, str. 300-301],

98

kao kada simbol šume postaje, pretpostavimo, umesto jednog broja stabala proporcionalnog prostiranju šume, jedan određeni i ograničeni broj stabala za svaku šumu. Međutim, ova razlika samo ocrtava prelaz sa jednog razmera na drugi, ne objašnjava nam ništa o izvornom problemu svođenja stvarnosti na kartografski znak. Dokaz toga je različit način obrade istog i pojedinačnog drveta na topografskim kartama iste razmere. Uzmimo, na primer, topografske karte većeg razmera koje pokrivaju celokupnu nacionalnu teritoriju, „table” Vojnog geo­ grafskog instituta razmera 25000. Kao i životinje na Životinjskoj farm i Džordža Orvela (George Orwell), sva stabla su ista, ali neka su sličnija od drugih, u smislu da postoje dva tipa drveta: neka su označena opštim znakom u obliku sićušnog kruga (koji pred­ stavlja jedno stablo), dok se druga odlikuju posebnim grafemom, malim crtežom koji prenosi stilizovani obris drveta (hrast, dud, maslinovo drvo i tako dalje). Odakle potiče takva neravnoprav­ nost u obradi? U osnovi tu nema nikakve posebne suštine, već ova razlika zavisi od jednog kompleksa relativnih merila. Ispitajmo najjednostavniji slučaj. Vratimo se temi zasada ili drvoreda (§§ 29-30), plodu jednog složenog istorijskog okruženja, društvenog i ekonomskog, pre nego određenih fizičkih i klimatskih uslova. On na jugu Italije predstavlja izuzetak, međutim upravo samo u dolini Kampanije zasad je označen jednim specifičnim simbolom (dva jablana povezana vencem loze), dok je na ostatku poluostrva obeležen pravilnim ređanjem dva opšta znaka koji svuda označavaju lozu i drvo. Objašnjenje je jednostavno: na poljima oko Averze, bujni prirodni činioci (klima e teren) omogućuju veličanstvene dimenzije i stabla nadmašuju čak 20 metara, i upravo ova veličina je element koji se topografija trudi da zabeleži i istakne (§ 63). U ovom slučaju to znači da kartografsko prikazivanje pretvara najveštačkiju i najfiniju seosku arhitekturu u delo prirode. I upra­ vo u ovom smislu karta deluje kao autentična ontološka sprava [Farinelli 1976, str. 631-632, ii. 99].

99

42. D ruga sm rt gospodara Balantrea. Jednom reci, sve ono što je rezultat istorijskih i društvenih procesa, transformisano je topografskim predstavljanjem u jednu prirodnu formaciju, u prost materijalni agregat. Može se reći da ono menja prirodu, kada to ne bi izgledalo kao igra reći. To se događa zato što je kartografski sistem očevidno jedan autentičan logički sistem, kao što su Riter i Humbolt vrlo dobro znali, i kao što tek posle Drugog svetskog rata geografi ponovo počinju da priznaju. Predstavljanje na karti je jedna teorija koju su geografi (manje ili više svesno) prihvatili, beleži Edvard Luis Ulman [Ullmann 1953, str. 57]. Međutim, umesto da podstakne ka analizi te teorije, njenoj kritici, prihvatanje teoretskog svojstva kartografske slike, do tada nezamislivo za geografiju, postaje neka vrsta priznanja svršenog čina, iz čega preostaje samo da se izvuku krajnje posledice. To će učiniti Vilijem Bunge [Bunge 1962, str. 33]: „karte su predstavljale logičku strukturu na kojoj su geografi izgradili geografsku teoriju”. One, dodaje, ipak nisu ništa više od jednog matematičkog podskupa, dakle, jedna vrsta nedovršenog prenošenja sveta u matematičke termine, čija jedina mana stoji upravo u toj nesavršenosti, to jest nepotpunosti. Ako su se geo­ grafi, nastavlja Bunge, do sada uzdali u karte, morali bi tim pre da se uzdaju u matematiku, zato što su te iste karte zasnovane na njenim principima. Zašto bismo se najzad zadovoljili jednim delimičnim prevođenjem kao što je kartografsko i zašto ne bismo produžili ka jednoj do kraja formalizovanoj, što će reći matema­ tičkoj, verziji geografije? Upravo ovo je bio program takozvane „kvantitativne geo­ grafije”, koja je dominirala anglosaksonskom scenom, posredno i evropskom, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. U njoj, pojedinačni konkretni fenomeni bivaju zamenjeni apstraktnim, drugim recima, geometrijskim svojstvima modela njihovog raspoređivanja u prostoru: tako rečni basen postaje grafem jedne vodene mreže; gradovi nekog regiona dobijaju oblik

100

jedne više ili manje simetrične mnogougaone matrice; prividan haos eksploatacije zemljišta biva uređen, na primer, crtanjem idealnih koncentričnih krugova. Istovremeno, pribegavanje ma­ tematičkom jeziku, mnogo preciznijem i apstraktnijem od pri­ rodnog, omogućava neposrednu kvantifikaciju empirijskih feno­ mena [Burton 1963; Dematteis 1970], Po Brajanu Beriju [Berry 1960, str. 282], najuglednijem predstavniku ove struje, na ovaj način bi konačno bilo moguće napraviti fundamentalno razliko­ vanje između „činjenica koje čine predmet geografije, teorija koje uvršćuju činjenice u modele zasnovane na opažanju prostornih pravilnosti, i metoda upotrebljenih za povezivanje činjenica sa teo­ rijom, formulišući ovu poslednju tako na najprecizniji i najsažetiji način”. Međutim, ne pominje se ništa o tome šta je to „činjenica” ili „teorija”. Priroda predmeta istraživanja od početka je izuzeta iz razmatranja i određena, na mehanički, što će reći neopažen, način, samim uslovima praktikovanja primenjenog metoda: za kvantitativnu geografiju činjenica je u osnovi samo ono što može da se svede na količinu, dakle što može da se izmeri, i sve ono što je nemerljivo zato biva isključeno iz analize (§ 90). U vezi s tim, kvantitativna geografija je zaista nesvesni pro­ dužetak pozitivističke geografije XIX veka. Ona na definitivan način uklanja subjekt geografskog znanja budući da u celosti ukida pitanje smisla, što će reći namere dodeljene geografskom znanju u kontekstu društvenog totaliteta, u okviru sveta. Za Gregorija Betisona (Gregory Bateson) činjenica je bila rezultat opisa, a teorija je bila opis opisa. Vidal je još uvek polazio od opi­ sa, premda kartografske prirode, koji je, po definiciji, neosporan. Kvantitativna geografija polazi, međutim, od poslednjeg pojma u Vidalovom metodološkom nizu, od dedukcije. Ne zove je, ipak, njenim imenom, već je naziva „činjenicom” i pošto ona zadobija geometrijsko-matematičko ruho, pretenduje se da se njena pre­ ciznost proširuje na celokupan bezličan mehanizam koji od te prerušene dedukcije uzima zamah. Brkajući preciznost oblika sa korektnošću postupka.

101

43. Sta je nula ? Greška Vilijema Bungea leži upravo u početnoj pretpostavci prema kojoj kartografsko predstavljanje jeste jedan grubi derivat matematike, njena još nedovoljno pročišćena vrsta. Pre će biti da je istina upravo suprotno: nije mapa (to jest tabla) izvedena iz brojeva, već, naprotiv, brojevi su ti koji su izvedeni iz table. Uz­ mimo primer najneuhvatljivijeg, najmisterioznijeg i najopasnijeg broja: nule. U računskom sistemu kasne vavilonske civilizacije, nula, označena sa dva kriva i paralelna klina, bila je prosto jedna vrsta međuznaka, simbol zajedno prazno polje na abakusu ili na račun­ skoj tabli. Ona je odgovarala jednoj još uvek praznoj koloni, zato što su svi kamenčići ( calculi) i dalje stajali nagomilani pri dnu. Nula nije imala supstancu niti unutrašnju vrednost, bila je jedna cifra, ne broj. Na Zapadu, upotreba abakusa je dokumentovana od VII veka pre nove ere, dakle, bila bi savremena sa pravljenjem prve kartografske predstave sveta, Anaksimandrove table (§ 13). U oba slučaja se radi o tablama, i osoba koja računa deluje istovetno kao kartograf, obojica popunjavaju površinu koja je na početku bez simbola ili znakova, to jest bela. Tačno kao belina na mapi, nula na računskoj tabli nije neka stvar, broj, nego jedno stanje, po pravilu prolazno ili trenutno, jednog delà same table. Leonardo Fibonači (Leonardo Fibonacci) je svojom Liber Abaci, napisanom 1202. godine, uveo u Evropu arapske brojeve, uključujući i nulu. Međutim, kako je ovaj broj u međuvremenu, na Istoku, uspeo da postane najvažniji od svih brojeva? Po Robertu Kaplanu [Kaplan 1999], prazan krug koji danas označava nulu potiče od traga koji ostavljaju okrugli kamenčići na površini računske table pokrivene peskom, tako da na njoj ostaje obris, to jest sećanje na sam račun. Ovaj momenat je odlučujuć iz najmanje dva razloga. Prvo, ako bliže pogledamo, ovde se radi tačno o procesu projekcije (§ 4): u oba slučaja prisustvujemo

102

transformaciji kugle u dvodimenzionalni znak, sferi se oduzima jedna dimenzija. Za Vitgenštajna, projekcija je način izmene značenja nečega putem menjanja tehnike njegovog predstavljanja [Diamond 1976, str. 43,49], I to je tačno ono što se ovde dešava sa nulom. Drugi razlog koji bi trebalo da razmotrimo je sledeći: ako okrugli kamenčić ostavlja trag, to znači da će posle niza računica sve kolone na koje je tabla razdeljena sada nositi znak nule, ili (što je još važnije) sve mogu da budu obeležene njome. To je jed­ nako priznanju nečeg što je trebalo da bude već jasno, ali što tek prisustvo traga čini očevidnim: nula označava deo table koji nije zauzet kamenčićima, dakle, veoma jednostavno, nula označava samu tablu, ona je sama tabla. Upravo iz tog razloga, usudili bismo se, na tablici množenja ne postoji nula: zato što su Pitagora i njegovi sledbenici već znali da je sama tabla velika nula od koje svaka notacija potiče, prva velika nula koja sama po sebi nema vrednost ali koja svojim posto­ janjem daje vrednost svim drugim stvarima. Za Pitagoru je svaka stvar bila broj, to jest nešto što je poticalo od table, izvanrednog instrumenta nad kojim se, sem njega, nijedan filozof nije ozbiljno zamislio [Kaplan 1999], Između mensa i mens, između latinskog termina za tablu i onog koji označava um, postoji, u krajnjoj liniji, očigledna srodnost, gotovo podudarnost. To ne znači samo da možemo da poredimo naš um sa jednom tablom, već i obrnuto: trebalo bi da zamislimo tablu (ili nulu) kao jedan um, u stanju da pravi ideje. Ako se ovo čini preteranim, možemo se pozvati na reči Mahavire (Mahàvïra), indijskog matematičara iz IX veka nove ere: „Nula postaje ono što joj se doda” [Kaplan 1999]. Ove reči važe u istoj meri i za onu tablu koju, ako joj se dodaju odre­ đeni znaci, zovemo geografskom kartom: zašto bi inače trebalo da verujemo da je grad prikazan na njoj upravo taj, izuzev ako sama tabla nekako ne postaje taj grad?

103

44. Treća sm rt gospodara Balantrea. Lažne smrti gospodara Balantrea se dešavaju zbog zamrzava­ nja, a one subjekta geografskog znanja (koji je, kao i prvi, otet od strane američkih pirata) usled „metonomičkog zamrzavanja” (§ 38). Utemeljena na statističkoj obradi podataka i na računu verovatnoće, kvantitativna geografija zamenjuje istraživanje uzročnih veza (razloga) fenomena onim linijama njihovih verovatnih tendencija, to jest načinom. Istovremeno, ona pokušava da iz višeg ili nižeg nivoa korelacije brojčanih indeksa koji proizlaze iz merenja izvede pretpostavke o uzajamnim vezama, o međusobnoj zavisnosti samih fenomena. Međutim, jedan brojčani indeks, koji predstavlja polaznu tačku, samo je jedna krajnja procena koja u sebi ne sadrži nijedan trag odluka i razmišljanja koji su doveli do njega. Što će reći da u kvantitativnoj geografiji nema mesta ni za jednu vrstu subjekta, ni u jednom momentu analize. Funkcija subjekta se, u osnovi, sastoji u tome da na nevidljivu strukturu procesa primeni jedan poredak koji već u domenu vidljivog (§ 24) nije više funkcionisao: poredak euklidske geometrije, bez razlike primenjivan na fizičke fenomene kao i na istorijsko-društvene pojave. Subjekt ponovo postaje problem geografskog znanja na početku sedamdesetih godina prošlog veka, prilikom nastanka takozvane biheviorističke geografije [Gold 1980]. U stvari i ovo je jedna naknadna smrt, zato što se, ovde pre nego o pravom subjek­ tu, radi o nekoj vrsti zombija, nekoj sorti živog mrtvaca. Po vudu tradiciji, nacionalnom kultu Haitija, zombi je duša preminulog odvojena od tela i upotrebljena u magijske svrhe, ili, nasuprot, mrtvo telo lišeno duše, svedeno tako na automat bez sopstvene volje, koji se kreće samo po naredbi. Upravo ovo se događa u biheviorističkoj geografiji. Za razliku od kvantitativne geografije, u njoj subjekt igra ulogu jedne promenljive postavljene između ambijenta i prostornog ponašanja. Međutim, ovo ponašanje is-

104

pada rezultat jednostavne veze između ambijentalnih stimulusa i reakcija, kao da društveno delovanje nije određeno ciljevima i vrednostima prema kojima se subjekt upravlja, i koji moraju da budu shvaćeni ako želimo da razumemo sàmo ponašanje. Zaista, društveni procesi nisu sačinjeni od mehaničkih ponašanja i ne sa­ drže neko objektivno značenje, već se zasnivaju na nekom smislu, i stoga motivaciji, poseduju subjektivnu vrednost, temelje se na subjektivnoj interpretaciji činjenica. Prema tome, sàmo ponaša­ nje treba da bude shvaćeno kroz interpretaciju interpretacije sveta od strane dejstvujućeg subjekta, iako ova poslednja izmiče nepo­ srednom posmatranju. Ovo je princip „sociologije razumevanja”, koja proističe iz velike lekcije Maksa Vebera o teoriji društvene akcije [Weber 1951]. Ipak, njegova lekcija je ostala strana analizi u biheviorističkoj geografiji. U odnosu na kvantitativnu geografiju, ova druga je ponovo postavila problem na koji je od kraja XIX veka geografija zabo­ ravila: pitanje preliminarne hipoteze koja se tiče prirode objekta ispitivanja (§ 61), u ovom slučaju čoveka. Međutim, oblik po­ novnog uvođenja ovog problema odmah odražava nedostatak te operacije: čovek je shvaćen kao jednostavni obrađivač podataka, a priroda kao skup podataka koji treba du budu obrađeni. Stvarnost je tako svedena na sistem koji deluje na osnovu input-output mo­ dela, ulaza i izlaza, u kome je ambijent samo skup ulaza u odnosu na sistem. Proučavati nešto na ovaj način znači ispitivati izlaz (promenu izvedenu u ambijentu) i njegove odnose sa ulazom (sa događajima i spoljnim faktorima koji menjaju samu stvar). Dejvid Boiter [Boiter 1984] je definisao one koji prihvataju to gledanje na čoveka i prirodu kao „Turingove ljude”, po imenu matematičara koji je 1936. godine prvi pružio simbolički opis logičke strukture onoga što će otprilike deset godina kasnije postati prvi kompjuter. I onoga što i dalje upravlja lep-topom na kome pišem.

105

45. Ko se kreće a ko stoji. U tekstu kineske mudrosti koji se smatra Biblijom taoizma, Tao-te-čing [Duyvendak 1953], na kraju je opisana sreća jedne idealne zemlje: u njoj se, između ostalog, ne koriste instrumenti za rad, ne upotrebljavaju se prevozna sredstva, iz nje se ljudi ne iseljavaju, i, mada postoje sela koja su toliko blizu jedna drugi­ ma da može da se čuje kukurikanje petlova i lavež pasa, njihovi stanovnici se nikada ne susreću. Ovakvo mesto verovatno nikada nije postojalo, barem ne u istorijski zabeleženom dobu i ne na Zapadu. Da Odisej nije začuo glasove Kiklopa i meketanje ovaca sa kopna na čiju je plažu pristao zajedno sa svojim saputnicima, prostor nikada ne bi bio izmišljen, kao što ćemo videti. Štaviše, upravo zemlja Kiklopa, neobrađena i nezasejana, nastanjena džinovima koji žive pored mora ali ne znaju za brodove, veoma podseća na zemlju koju je opisao taoistički učitelj. Sukob Odiseja i Polifema je sukob, s jedne strane, onoga koji poznaje zakone i zborove, dakle deluje u političkim terminima, koji pretpostavljaju postojanje grada, i, s druge strane, onoga koji ne poznaje ništa od svega ovoga. Ali, još pre toga, radi se o sukobu onoga ko se kreće i onoga ko stoji: iskonska suprotnost, čiji ishod, u korist pokretnosti, čini nju fundamentalnim uslovom za sve ono što nazivamo kulturom. Kada bismo nastanjivali ne svet već samo jedan jezik, onda bi bilo moguće živeti stojeći u jednom mestu. Međutim, ako se nastanjuje svet, onda je to mnogo teže. Sam koncept ekumene (§ 1) na neki način podrazumeva kretanje, to jest širenje znanja i shodno tome nastanjenih predela takođe, i pored toga što su antički narodi, iz naše perspektive, možda imali jedno poprilično kruto i sićušno shvatanje toga šta je nastanjena zemlja: po Eratostenu, ekumena se prostire dužinom od oko 9000 kilometara od Iberije, krajnje tačke Evrope prema Atlantiku, do Indije, i širinom od 6000 kilometara, od geografske širine Britanskih ostrva do ostrva Cejlon. Izvan ove zone smatrane „umerenom”, držalo se da

106

uslovi ne bi dopustili čoveku da preživi, ili zbog prevelike toplote ili hladnoće. Geografi prošlog veka podrazumevali su pod ekume­ nom skup zemalja gde čovek stalno boravi i gde se razmnožava. Sledeći ovu definiciju, u naše vreme bi iz ekumene ostao isključen otprilike šesti deo Zemljine kugle, čitava površina južno od zami­ šljene linije koja spaja krajnje tačke kontinenata južne polulopte: u suštini, Antarktik, najhladniji kontinent od svih, područje koje se prostire, preciznije rečeno, ispod linije koja spaja Ognjenu Zemlju i Južnu Džordžiju, Rt dobre nade, Maskarenska ostrva, Stjuartovo ostrvo i Uskršnja ostrva [Ortolani 1992, str. 77], Treba dodati da se poslednjih godina na Antarktiku beleži sve veći broj privremenih boravaka u naučne svrhe ili, još skorije, i u turističke svrhe, na osnovu čega se da pretpostaviti njihov porast u bliskoj budućnosti. Ovo je poslednja epizoda onoga što je krajem XIX i počet­ kom X X veka bilo slavljeno kao osvajanje Zemlje, koje dostiže svoj vrhunac neposredno pred početak Prvog svetskog rata, upravo stizanjem do Polova: Amerikanac Robert Piri (Robert Peary) je prvi, 1909. godine, tvrdio da je stigao do Severnog pola; dok su Norvežanin Roald Amundsen 1911. i Britanac Robert Skot (Robert Scott) 1912. godine prvi dospeli do Južnog pola. U geografskim istraživanjima, ne radi se svakako o neposrednim reakcijama na ambijentalne stimuluse kao što bi to zahtevala bihevioristička geografija, već su ona povezana sa višestrukim i nijan­ siranim oblicima posredovanja ekonomske, političke, društvene i kulturne prirode. Isto važi takođe, samo u različitoj meri, za sve oblike geografske pokretnosti. Istovremeno, svaki oblik migracije je neko preseljenje koje se odvija između dva mesta sledeći neki poredak. Sredinom X X veka, Karl Šmit [Schmitt 1974], čitalac Erdkunde geografa, podsetio nas je da pojam „nomad”, osoba koja po navici nastanjuje svet krećući se, potiče neposredno od grčkog pojma nomos, što znači zakon: poredak upisan na neki način u samu Zemlju. Tačno to je ležalo na srcu Karlu Riteru kada kaže: „zemljani poredak naše planete”.

107

46. „Zemljani poredak naše planete”. Pod ovim izrazom Riter je mislio na asimetričan odnos između „tečnih oblika” i „čvrstih oblika” koji vlada površinom Zemlje, na nejednaku raspodelu morskih voda i suvog kopna. Ova asimetrija pre svega dolazi do izražaja u različitim veličinama njihovih povr­ šina (361 miliona kvadratnih kilometara mora, 149 kopna) ali se u stvari odnosi na njihovo naspramno raspoređivanje na Zemljinoj kugli. Riter je razaznavao kopnenu poluloptu na severoistoku, usredsređenu na Evropi, i jednu relativno veću morsku poluloptu na jugozapadu. One su u međusobnom dodiru preko venca ostrva, prekinutog samo na potezu između rta Horn i Rta dobre nade: od južnog šiljka Amerike do južnog vrha Afrike, odatle preko kinesko-malajskog Sredozemlja (Indonezija, Malezija, Filipini), zatim preko vulkanskih arhipelaga uz istočnu obalu Azije i onda, dalje od Japana, prema poluostrvu Kamčatka, Aljasci, američkom severozapadu, da bi ponovo stigao, putem kalifornijskog poluostrva, do krajnje južne tačke američkog kontinenta. Suprotnost ova dva „univerzuma”, kopnenog to jest kontinentalnog i morskog to jest pelagijskog, sačinjavala je za Ritera osnovni i izvorni kontrast Zemljine kugle, onaj od koga svi drugi potiču [Ritter 1852, str. 104, 204-246], Helford Makinder [Mackinder 1943] je preradio Riterovo gledište (uostalom, i ne citirajući ga) u ono što može s pravom da se smatra prvom geopolitičkom doktrinom, i ona još uvek uživa određeni ugled kod velikih država. Makinder je napravio razliku između „tri prirodna sedišta snage” na svetskom nivou: jedna potpuno suvozemna površina, „najveća kopnena masa”, „Zemljino srce”, unutrašnjost Evroazije u uskom smislu, opasana ledom na severu i svakako nepristupač­ na brodovima, iz koje je izostavljena Evropa zasuta atlantskim kišama; jedan perimetralan unutrašnji polumesec, periferijski pojas sa pristupom moru, rasprostrt od zapadne Evrope sve do Kine i Kamčatke; jedan spoljašnji polumesec koji se podudara sa

108

morskom poluloptom kod Ritera. Kao i za Ritera, Makinderov problem je bio razumevanje „čovečje istorije kao delà života organizma-sveta”. Po Makinderovom gledanju, prvo područje, od obala Arktika do srednjoazijskih pustinja, i na zapadu do ši­ rokog praga koji deli Baltičko more od Crnog mora, sačinjavalo je upravo „geografsku osovinu istorije”, strateški gledano najveću prirodnu tvrđavu na svetu. Kao što će Makinder [Mackinder 1943] upozoriti za vreme Drugog svetskog rata: ako onaj ko za­ uzima područje-osovinu (u tom trenutku: Sovjetski Savez) uspe da se proširi na zemlje unutrašnjeg polumeseca (tada: Nemačka), postaće prva svetska sila, zato što će dosezanjem izlaza na more pomeriti ravnotežu upisanu u poredak sveta. Ali pre nego što će poslužiti kao polazna tačka Makinderovoj geopolitici, Riterovo delo pruža, osniva, uz dužno poštovanje, Hegelovu filozofiju istorije. On sam ukazuje koliko duguje prvoj svesci Riterove Erdkunde, posvećenoj Africi, u kojoj se tvrdi da istorija čoveka prati tok sunca, od istoka ka zapadu [Ritter 1852, str. 10-15], Od njega Hegel preuzima ideju da osnova svakog istorijskog procesa jeste geografske prirode, što će reći da se svetska istorija pokorava jednom razvoju koji zavisi od različite fizionomije kontinenata, zato što njihova konfiguracija uslovljava sudbinu naroda. Međutim, po Riteru, ostvarivanje istorije zahvata ćelu Zemljinu kuglu, dok Hegel, naprotiv, ograničava pozornicu istorije na umereni pojas Starog sveta. Za Ritera su pojmovi istoka i zapada bili relativni i pokretni, primorani da se ponovno odrede usled iznenadnog otkrića Novog sveta. Za Hegela [1837] oni pak ostaju apsolutni pojmovi: prvi se podudara sa Azijom, „kontinentom začetaka”, drugi je Evropa, krajnji cilj istorijskog procesa, područje konačnog ostvarenja „duha sveta”. Na taj način evroafričko Sredozemlje za Hegela postaje „osovina svetske istorije”, jedini geografski centar sveta [Rossi 1975, str. 41]. Nešto nepojmljivo za Ritera, za koga je svet uvek bio jedna sfera, obdarena stoga neograničenim brojem centara (§ 8).

109

4 7 . S red o z em lje i Sredozem lja. Do sada smo prosto pominjali Sredozemlje, ali je sada neop­ hodno bliže odrediti o kom Sredozemlju je reč. Pojam „Sredoze­ mlje”, pisao je Pjer Defonten [Deffontaines 1972, str. 13], trebalo bi uvek koristiti u množini, zato što je ono sačinjeno od jednog skupa odvojenih mora, basena opasanih kopnom, koji se nižu od istoka ka zapadu „kao zrna brojanice”. Defonten je istovremeno u pravu ali i greši, odmah ćemo objasniti zašto. Ko u potpunosti greši je Fernan Brodel [Braudel 1949], kada naglašava, u uvodu u svoje životno delo, da na američkom kontinentu ne postoji ništa što se može porediti sa Sredozemljem. Nije u pravu zato što Sredozemlje nije ništa drugo no uvlačenje okeana određeno nekim profilom u kome kopno nesumnjivo prevlađuje nad tečnim elementom. I takvih zaliva ima puno: eto zašto zaista nikada ne bi trebalo, s tim u vezi, upotrebljavati jedninu. Postoje mnoga potencijalna Sredozemlja, nekoliko mora gotovo u potpunosti opasanih relje­ fom, više nizova „tečnih ravnica koje su povezane preko više ili manje širokih prolaza”, po definiciji koju je Brodel [Braudel 1949] zadržao samo za Sredozemlje Starog sveta. Najmanje jedno takvo postoji i u Novom svetu, jedno američko Sredozemlje sačinjeno od Meksičkog zaliva i Karipskog mora, kao što postoji jedno kinesko-malajsko sačinjeno od Južnog i Istočnog kineskog mora, od Žutog mora i od indonežanskih i filipinskih mora. To su druga dva Sredozemlja koja su se do sada (istorijski gledano) uobličila kao funkcionalne jedinice, oba presečena severnim povratnikom, i oba otprilike istog obima kao i evropsko-afričko: jedan koridor od oko 4000 km dužine i oko 1200 km u svojoj najširoj tački. Ali obratimo pažnju, u severnom delu američkog konti­ nenta, na kompaktnu celinu sačinjenu od Hadsonovog prolaza, istoimenog zaliva i Foksovog basena. Ili razmotrimo, severno od Korejskog prolaza, dva velika basena, uspravno poredana jedan za drugim i međusobno povezana, na Japansko i Ohotsko more. Na nivou fiziografije, dakle na prvi pogled, upravo izneseni primeri s punim pravom ulaze u kategoriju Sredozemlja. Međutim,

110

zašto je slika prvog gore spomenutog sačinjena od jednog niza uvala, dok se u ovim slučajevima radi o pukom sledu različitih mora? Drugim recima: šta pretvara neko obično unutrašnje more u Sredozemlje u pravom smislu reči? Odgovor je jednostavan: pre svega, funkcija dijafragme neophodne za interkontinentalnu ili međuokeansku komunikaciju, kao što upravo nije (još uvek?) slučaj kod Hadsonovog zaliva ili kod mora koja razdvajaju Japan i Kamčatku od evroazijske mase. I kao što naprotiv jeste slučaj, bez izuzetka, u morskom prostranstvu između Evrope i Afrike, onom između Severne i Južne Amerike, i onom između Azije i australijskog kontinenta. Jedina razlika je što su zemlje koje određuju Mare Nostrum Latina primaknute mnogo bliže jedne drugima nego što je to slučaj kod drugih Sredozemlja: Gibraltarski prolaz, koji razdvaja Španiju od Maroka, širok je 13 km, a Bosfor, koji deli Evropu od Azije, kanal je od svega jednog i po kilometra širine. Naprotiv, plaže Floride i Kube udaljene su gotovo 200 km, i skoro dvostruko veća je razdaljina između Tajvana i Filipina, sa ove i one obale Luzonskog prolaza, vrata između Tihog okeana i Južnog kineskog mora. Različitog mišljenja je Iv Lakost [Lacoste 1982, str. 5], za koga postoje samo dva Sredozemlja, pošto ono u jugoistočnoj Aziji ne ulazi u tu kategoriju zato što, za razliku od drugih, nije smešteno između dva velika kontinentalna bloka. Ova interpretacija se ipak čini poprilično ograničenom i trpi preveliki uticaj zapadnjačkog modela. Sredozemlje16 u osnovi znači medium, to jest sredstvo komunikacije između više zemljanih masa. Stoga se radi o jednoj vlastitoj imenici koja neposredno označava jednu ulogu: onu ogromnog „prostora-pokreta”, jedinstvenog sistema cirkulacije u kome se kopneni i pomorski putevi stapaju do te mere daje nemo­ guće razabrati ih, kao što je to Brodel [Braudel 1986] prepoznavao. Upravo zbog te funkcije i iz poštovanja prema toj vrsti opšte teri­ torijalne ekvivalentnosti, Sredozemlje izgleda ne više jedinstveno, i u svojoj unutrašnjosti sve manje različito [Farinehi 1995]. 16 Na italijanskom - Mediteran (prim. prev.).

111

48. Mala četvrtina kruga. Za Ptolomeja (I, 1), geografija je bila opis glave, horografija opis nekog njenog delà, na primer uha. Projekcija je bila sistem koji je garantovao ekvivalentnost skupa svih delova (karti) sa celinom. Svaka karta, svaki deo, ima svoj centar. Stoga na kraju Zemlja ostaje lavirint za Ptolomeja kao i za Ritera. Razlika izme­ đu njih, to jest između geografije i Erdkundea, počiva upravo na činjenici da u prvom slučaju skup karti može da prenese celinu lopte, dok je u drugom slučaju tačno obrnuto: skup svih delova ne odgovara totalitetu. Ona ostaje nešto što je nemoguće svesti na sabiranje pojedinih delova. Geografsko viđenje je aditivno. Vizija Erdkunde a je naprotiv holistička, utemeljena na svesti da čak i da sastavimo sve moguće kartografske predstave Zemlje, nešto uvek ostaje nedostaje: upravo lavirintska priroda sveta, koja je kartografskoj verziji ukinuta. Radi se o još jednoj posledici nesvodivosti sfere u ravan (§ 4 ). Ali njeno razumevanje zahteva razmatranje položaja subjekta znanja. U vezi s tim Ptolomej (I, 20) je izrazito jasan, premda se čini da nešto prećutkuje. On savetuje da pravimo mape i da ne pribegavamo loptastom modelu iz praktičnih razloga: globus je nezgodan za korišćenje, piše on, zato što je neophodno nepre­ stano kružiti oko njega, ili ga treba stalno obrtati rukom. U oba slučaja, primetićemo, subjekt je osuđen na pomeranje baš kao neko ko bez mape kruži po lavirintu. Nasuprot tome, ako je slika jedna mapa, onda subjekt nema potrebu da se kreće zato što ne mora da traži centar i odmah vidi sve stvari (§ 8). U naše vreme se zavaravamo da nismo više sledbenici Ptolomeja, samo zato što smo prestali da verujemo da je Zemlja centar svemira, kao što je Ptolomej u astronomiji podučavao. Zapravo smo i danas njegovi sledbenici i pokazujemo to naše nesvesno verovanje svaki put kada otvorimo atlas, zato što je baš Ptolomej bio taj koji je prvi sveo svet na skup tačaka određenih parom matematičkih koordinata izračunatih astronomskim merama. Pre toga, Ptolomej je bio taj

112

ko je, zabranivši globus, definitivno odredio da subjekt treba da bude nepokretan, da je znanje funkcija jedne dvostruke povezane stabilnosti: one subjekta i one objekta. Danas, kada zapadnjački subjekt posmatra doseljenika, time što je moderni subjekt, on na njega projektuje svoju statičnu prirodu (§ 34). Ali sa njegove stra­ ne ta priroda potiče od nepomičnosti, i usredsređenosti na samu sebe njegove slike sveta, one kartografske. Ukratko, još pre pojave moderne firentinske perspektive, efekat projekcije je bio, već kod Ptolomeja, to da paralizuje pogled, da pretvori ljudsko biće u kip: upravo kao Meduza, čudovište koje je ljudima uzvraćalo istom merom za ono što su oni radili ostatku prirode preobraćajući je u stvari, tako da je pretvarala subjekte koji bi ukrstili s njom po­ gled u inertne kamene predmete. Početkom X IX veka i Hegelova filozofija se prepušta njenoj smrtonosnoj privlačnosti: tok sunca se zaustavlja, Zapad i Istok staju u mestu (§ 46). Samo Erdkunde odoljeva i nastavlja da posmatra Zemlju kao kuglu: zbog ovoga Riter, posmatrajući je iskosa i odozdo nagore, „sa zadnje strane” (§ 20), dakle obilazeći oko nje, može da napravi razliku između pomorske i kopnene polulopte. Hegel, naprotiv, posmatra kuglu kao da je ona karta, čiji je centar jednom zauvek postavljen u Sredozemlju, kao u Ptolomejevo doba. Stoga antropolozi danas mogu da postave zanimljivo pitanje [Clifford 1997]: za Hegela, Minervin ćuk, to jest filozofija, uzleće u sumrak. Ali gde je taj suton ako se Zemlja okreće? Za koga i za koliko njih on važi? Mišel Seres [Serres 1993] zadivljeno primećuje daje dovoljno pomeriti tačku gledišta za jednu četvrtinu kruga, odozdo naviše, da bi se arhaičan model sveta, po kome Zemlja počiva na jednoj važni, poklopio sa Anaksimandrovim geometrijskim modelom, plodom projekcije vertikalne dimenzije u ravan. Ono što Seres ne opaža jeste da taj krug podrazumeva pokretnost subjekta, koga izumom geografske table (§§ 13, 37) upravo Anaksimandar prvi čini nepokretnim.

113

49. Žabe, bara, Zemlja. Kao za Platona, i za Hegela ljudski rod ostaje jedna skupi­ na žaba šćućurenih oko evroafričkog sredozemnog jezerceta. Još i danas se čovečanstvo uglavnom raspoređuje u priobalnim područjima oko svetske bare, kao efekat višestrukih asimetrija. Neke su fizičke vrste, dok druge proizlaze iz odnosa između Zemlje i kolektivne organizacije čovečanstva. Najvažnija, koja se odnosi na neravnomernu podrazdeobu zemaljske površine na more i kopno (§ 46), još više je naglašena njihovim daljim raspodelama i različitim oblicima, zavisno od toga da li se radi o severnoj ili južnoj polulopti na koje uobičajeno delimo našu planetu. U prvom slučaju, na severnoj polulopti, gde kontinenti teže širenju u pravcu arktičke polarne oblasti, koncentrišu se dve trećine kopna i devet desetina od oko šest milijardi osoba koje danas čine svetsko stanovništvo. Krećući se ka jugu preko južne polulopte, kopnene mase teže skupljanju i broj ljudi naglo opada, sa veoma malim brojem zgušnjavanja kao izuzecima: Kalifornija, brazilska obala, estuar Rio de la Plate, ostrvo Java, jugoistočna Australija. Ovo su demografska žarišta koja su, u poređenju sa onima na severnoj hemisferi, neuporedivo manja, po konzistenci­ ji i ekstenziji. Sa svojih 800 stanovnika po kvadratnom kilometru, Java je bez premca najgušće naseljeno ostrvo na planeti, među velikim, čak više i od japanskih ostrva (da bismo stekli sliku, po­ mislimo samo da prosečna gustina italijanskog poluostrva iznosi 191 stanovnik). Međutim, ukupan broj stanovnika Jave, malo više od 100 miliona, jednak je svega sedmom delu evropskog stanov­ ništva, devetom delu indijskog i dvanaestom delu kineskog, koji zajedno sačinjavaju polovinu čovečanstva. Na taj način, polovina trenutnog stanovništva Zemlje se tiska na jednoj šestini ukupne površine kopna, po grubom proračunu zasnovanom na velikim isečcima kakvi su političko-državni organizmi. Zapravo, posebno u Kini i u Evropi, gustina varira, i to u velikoj meri, u odnosu na to koliko se sa obale uđe u zaleđe. Ako od Kine uzmemo u obzir

114

njen istorijski oblik sačinjen od 18 istočnih provincija, gde na 4 miliona kvadratnih kilometara boravi više od milijardu ljudi, i od Evrope njen poluostrvski deo, zapadno od zemljouza između Crnog i Baltičkog mora (§ 54), evroazijska koncentracija stanov­ ništva ispada dvostruko viša: više od dve i po milijarde osoba, skoro polovina svih ljudskih bića, na malo više od dvanaestog delà kopna (iliti ni 2,5 procenata ukupne Zemljine površine). Jedna skorija studija [Mittermeier i dr. 2003] dopušta da se uoči i naličje, da tako kažemo, ove koncentrisanosti demografske presije: 68 miliona kvadratnih kilometara, dakle malo više od polovine svih kontinenata i ostrva, trebalo bi da je i dalje u di­ vljem stanju, podrazumevajući pod ovim atributom svaku zemlju sa sledećim svojstvima: više od 70 procenata njenog zelenila je netaknuto; njeno prostiranje nije manje od 10.000 kvadratnih kilometara; gustina naseljenosti nije veća od 5 stanovnika po kva­ dratnom kilometru. Skoro trećina te površine sačinjena je od leda, pre svega antarktičkog ledenog pokrivača. Arktička tundra, hlad­ na pustinja bez drveća odmah do Severnog pola, čini četvrtinu te površine. Pojas polarnih šuma, koji se prostire južno od tundre, pokriva malo manje od jedne petine. Slede vrele pustinje, sa malo više od šestine, i tropske šume sa malo više od dvanaestine. Pet regiona se izdvaja od ostalih po divljini: Amazonija poseduje više od polovine svih šuma na planeti i ima najvišu koncentraciju živih vrsta; Kongo, takođe bogat šumom; Nova Gvineja, tropsko ostrvo sa najvećim brojem biljnih i životinjskih vrsta; donji sliv Zambezija u Mozambiku, gde živi više od dve trećine svih slonova sveta; vrele pustinje severne Amerike. Ova područja, koja čine malo više od 7 procenata kopna, sadrže više od 60 posto svih biljaka i više od 40 posto svih kičmenjaka na planeti. To nam govori da distribucija biljaka i životinja, kao i ljudi, proizlazi koncentrisana i asimetrična. Ali zašto bi ova distribucija uopšte trebalo da bude, naprotiv, simetrična, to jest uniformna i imuna na neku moguću promenu? [Rosen 1995, str. 1-4]?

115

50. „Krivo drvo čovečanstva”. Ovim izrazom je Kant mislio na urođenu nesavršenost čoveka, njegovu sastavnu slabost i nestalnost. Ali kako i kada u zapadnjačkoj kulturi nastaje ideja pravog, to jest, da je ono što je pravolinijsko takođe i dobro, bolje od onoga što to nije? Da bismo odgovorili, vratimo se u Polifemovu pećinu, gde su Odisej i njegovi saputnici zatočeni. Problem je kako izaći i za to je potrebno mnogo više od laži sa promenom imena (§ 17). Odiseja nije Hiljadu ijedna noć, i Kiklopova jama nije nimalo slična onoj Ali Babe i njegovih četrdeset razbojnika: nijedna tajna formula i nikakva jezička igra nisu u stanju da je otvore. Štaviše, Odisejeva laž izaziva suprotan efekat i ona ostaje zaptivena, zato što na kraju postiže samo to da onemogući drugim džinovima da priteknu u pomoć svom srodniku. U stvari, istinska domišljatost koja grčkoj družini dopušta da pobegne leži u nečem drugom, mnogo manje direktnom, čije posledice su bile presudne, i dan-danas su oči­ gledne. Kao prvo, Odisej odabira jedno deblo maslinovog drveta, među mnogim isečenim stablima kojih je pećina puna. Maslina, kao što se zna, od sveg drveća u Sredozemlju, sigurno je najizuvijanije. Zatim ga seče u dužini od dva lakta. Ova mera podrazumeva primenu onoga što Herman Vejl [Weyl 1952] beleži kao prvo geo­ metrijsko poimanje simetrije: bilateralno, to jest simetrija desne i leve strane svojstvena odrazu u ogledalu ali, još pre, ljudskom telu (§ 0). Kod nje, vertikalna linija sačinjena od glave, trupa i nogu predstavlja ravan u odnosu na koju dve ruke zajedno čine horizontalnu pravu, koja je seče pod pravim uglom. Na toj pravoj, tački P na jednom vrhu odgovara samo jedna tačka P’, koja leži, u odnosu na ravan, sa druge strane. Ovime se odlučno izlazi iz mitskog okruženja, u kome desno i levo nikako nisu ekvivalentni, već odgovaraju različitim i međusobno nesvodivim svojstvima [Hiibner 1985], Naprotiv, mehanizam simetrije sadrži koncepte identiteta, razlike, kao i proces koji stavlja u vezu prvi sa drugim,

116

koji takoreći utvrđuje uslove njihove uzvratnosti i jednakosti. Apstraktna priroda ovog mehanizma izražena je u operaciji koju Odisej odmah pošto je isekao deblo naređuje svojim ljudima da izvrše: tesanje, rektifikacija, u stvari pretvaranje iskrivljenog u ispravljeno, onoga što je krivo, hrapavo i neujednačeno u nešto glatko, uglačano, uniformno ali, pre svega, pravolinijsko. Ukratko, radi se o transformaciji jednog prirodnog oblika, baš onog naj­ udaljenijeg od prave linije, u njegovu tačnu suprotnost, u jednu pravu, jedini oblik koji ne postoji u prirodi (§ 9). Ep navodi da Odisej izabira najnepravilnije drvo od svih baš da bi se naznačio kontrast između izvornog i izvedenog oblika, da bi se podvukla važnost i egzemplarna priroda te metamorfoze. Budući da se ona tiče razlike između prirode i kulture, maslinovo drvo je krivo drvo čovečanstva, drvo od kog ono potiče. Ispravljanje je tako početak tehnike. Ali ono je takođe i početak, za Zapadnu kulturu, primene simetričnog modela na poznavanje sveta. Obilaženjem sredozemne bare vrlo brzo su bila uočena neka periodična ponavljanja, pravilnosti, analogije, i to da samo ako se ovi elementi urede oko jedne apstraktne prave linije, mogu da postanu stvar predviđanja, izračunljivi unapred, drugim recima, bez toga da su neposredno doživljeni. Ta linija, nazvana „dijafragmom”, poklapala se sa uzdužnom osom basena i debla je njega i okolne zemlje na dva sektora, jedan gornji i jedan donji: u prvom, temperature opadaju prema tome koliko se udaljavamo od zamišljene linije ka severu; u drugom, naprotiv, one rastu što se više pomeramo od linije ka jugu [Aujac 1987b, str. 152-154; Bianchetti 1997, str. 73-74], Ovaj model je tako združivao tri osnovna svojstva na kojima se svaka simetrična struktura zasniva: predstavljanje, transformacija, nepromenljivost [Auyang 1995, str. 32-38]. I njegovom primenom, ono što je do tada bio samo jedan skup empiričkih opažanja, postao je ključna ideja za razumevanje raspoređivanja ljudi po planeti: ideja klime.

117

51. Ljudi (žene) i klima. Ako, dakle, tehnologija (makar ona čiji model zasniva mo­ derno doba i stiže do naših dana) počinje rektifikacijom debla, nauka započinje apstraktnom pravom linijom; ona bi bila ne­ zamisliva bez te iste operacije. Tek krajem XIX veka počeli smo da raspolažemo dugoročnim meteorološkim merenjima u tom broju da omoguće pravljenje jednog približnog okvira varijacija Zemljine klime. Prvi pokušaji klasifikovanja različitih klima su stoga skorijeg datuma, kao što je skorašnji i naš trenutni koncept klime, shvaćene kao skup ogleda koji se tiču vremena i atmosfer­ skih prilika koje zahvataju određeno područje tokom nekog niza godina. Ono što ja za nas klima danas počinje da se uobličava sredinom XVII veka, kada se pojavljuju adekvatni instrumenti za merenje njenih činilaca (živin barometar za pritisak, termometar za temperaturu). Pre toga klima je bila nešto drugo, nije bila skup promenljivih fenomena već jedan fiksan i stabilan deo poznatog sveta: bila je parče, štaviše, jedan pojas zemlje, rasprostrt između dve paralelne prave linije, na kojima se, od jedne do druge, u razmacima od pola sata, moglo opaziti različito trajanje najdužeg dana u godini, dakle, između različitih geografskih širina. Klima je za Stare Grke značila „inklinacija”, očito nagib Zemljine ose u odnosu na Sunce. Mnogo pre no što je podelilo Zemlju na sedam kontinenata (§ 3), zapadnjačko znanje je razdelilo ekumenu na sedam klima. Krajem I i početkom II veka pre nove ere, Posejdonije, najučeniji stoički filozof, opisuje sistem klima obuhvatajući pojas od ušća današnjeg Dnjepra, reke koja se uliva u Crno more, do Sudana. Međutim, Posejdonije, kako mu prigovara Strabon (II, 3, 7), pravi razliku između pet klima i dve zone, a ove poslednje dve nemaju nikakve veze sa geografskom širinom. Tako da za opis sedam klima ekumene danas treba da se vratimo na početak X III veka, na traktat o sokolarstvu Fridriha II, cara Svetog rimskog carstva, koji prihvata arapsku verziju al-Idrizija, ali posebno na Liber de natura locorum Alberta Velikog. Po

118

njoj, prva i sedma, to jest tropska i severna, jesu ekstremne klime, druga i šesta malo manje, dok su četvrta i peta blagonaklone i umerene [Glacken 1967, str. 224-29]. U Enciklopediji odrednica 0 klimi, koju je napisao lično Didro, beleži prelazak sa antičke teorije na moderno značenje reči. Ono što kod obe ostaje nepromenjeno jeste zapravo postojanje jedne umerene zone u kojoj se okuplja najveći deo svetskog stanovništva. I ona ostaje ista bez obzira na ogromno proširenje naseljenih zemalja koje se odigralo u međuvremenu. Po Hasingeru [Hassinger 1931, str. 18-36], prvobitna žarišta života su se redala duž pojasa koji je obuhvatao sva mesta u kojima se prosečna godišnja temperatura nalazi između 25 i 15 stepeni (da bismo stekli neku predstavu: u Milanu, koji je na istoj geografskoj širini kao ušće Dnjepra, ona iznosi malo više od 11 stepeni, dok je u Kataniji gotovo 17). U antičko doba, glavna žila naseljavanja protezala se duž pojasa suptropske klime severne polulopte, od Sredozemlja ka Mesopotamiji, ka Indiji i Kini, gotovo sasvim u skladu sa teorijom klima ako se izuzme trouglasti špic Indijskog poluostrva. Ovaj pojas se takođe gotovo savršeno podudara sa Hasingerovom toplotnom zonom ako se isključi jezgro kineske kulture, koje se nalazi malo severnije. Tokom poslednjih vekova, težište evropske demografske mase se pomerilo prema severu, privučeno manje toplim predelima u okviru zemalja umerene kli­ me. Ipak, bez obzira na to pomeranje, i danas polovina svetskog stanovništva živi između 20. i 40. podeoka severne geografske širine, unutar središnjeg pojasa antičkih klima. Ako se uključe 1 umereno hladne zemlje, gde danas prebiva jedna petina svih stanovnika Zemlje, severna polulopta, između 20. i 60. podeoka, dom je dvema trećinama svih ljudskih bića [Ortolani 1992, str. 25-29]. To znači da ako prenošenje značenja klime, od jednog delà Zemljine kugle na jedan kompleks atmosferskih fenomena, dopušta da se ona i dalje shvata kao jedna donekle simetrična she­ ma, to nikako ne važi za ono što se u modernom dobu odvojilo od koncepta klime: skup muškaraca i žena koji nastanjuju Zemlju.

119

52. Kec u Lamanšu. Riter je objašnjavao da, na prvi pogled, nema „nikakve si­ metrije u arhitektonskom skupu zemaljske Celine” [Ritter 1852, str. 206-9, 240]. Ali ovo ne znači da „prostor ispunjen zemalj­ skim stvarima” ne odgovara nekom poretku, nekoj organizaciji. Upravo nepravilno prostiranje i nejednaka raspodela kopnenih i vodenih površina, sa promenljivošću temperatura i naizgled ne­ uređenim kretanjem vetrova koji iz toga proizlaze, čine osnovni razlog sveprisutnosti i povezanosti svih elemenata. Ispod haotične spoljašnosti te opšte međupovezanosti kriju se, po Riteru, oblici koji određuju sudbinu čovečanstva, njegovu avanturu. U vezi s tim, početkom X X veka, francuska sociologija i istoriografija su izmislile bajku determinizma, pripisavši na polemičan način poslednjem Erdkunde geografu, Fridrihu Racelu, ideju sistematskog uticaja fizičkih oblika na istorijske procese. U stvari, ovo pitanje je mnogo složenije [Farinelli 1980] i svakako za Racela, mnogo više no za Ritera, radilo se o jednom dijalektičkom odnosu između prirodnih činilaca i kulturnih elemenata, ali ovde nije u tome poenta. Bolje je, međutim, naglasiti domet, može se reći riterovski, poslednjih saznanja u polju istorije čovečanstva u odnosu na okruženje i na biljno i životinjsko carstvo. Zašto se poljoprivreda raširila drukčijim ritmovima na ra­ znim kontinentima? To se pita Džered Dajmond [Diamond 1997, str. 135-146] u knjizi koja nosi podnaslov: „Sudbine ljudskih za­ jednica”. I odgovor je sledeći: razlika između američkih, afričkih, evropskih razvoja zavisi pre svega od različite usmerenosti ose tih kontinenata. Amerike su dugačke 14.000 kilometara od severnog do južnog vrha i široke 4800 kilometara od zapada do istoka u najširoj tački, a 65 km u najužoj tački koja odgovara Panamskom kanalu: drugim recima, glavna osa američkog kontinenta, koji je duži nego što je širi, usmerena je u pravcu sever-jug. Za Afriku važi ista stvar, mada u manje naglašenoj meri. U slučaju Evroazije se pak događa suprotno: rastojanje između Lamanša i Japanskog mora, koje dostiže gotovo 12.000 km, uveliko nadmašuje odstoja-

120

nje između južnog vrha Indijskog poluostrva i Severnog ledenog okeana, tako da je kontinentalna osa upravljena u smeru istokzapad. Budući da sva mesta raspoređena duž iste geografske širine imaju dan istovetne dužine i istovetne sezonske varijacije insolacije, iz toga proizlazi da evroazijska masa poseduje jedinstven kontinuitet i homogenost klimatskih uslova. Pošto se ovi uslovi neposredno odražavaju na genetski program biljaka, brzina nji­ hovog rasprostiranja se veoma razlikovala od jednog kontinenta do drugog. Gotovo zasigurno, najstarija zona poljoprivredne proizvodnje na svetu se poklapa sa onim što se sada naziva Plodni polumesec, kako su ga prvo imenovali francuski geografi: lûk koji obuhvata zemlje koje od jugoistoične obale Sredozemlja pa do Mesopotamije zaokružuju sirijsku pustinju sa severne strane. Ovde je poljoprivreda dokumentovana počevši od 8000 godina pre nove ere i odavde su se domaći krupnik, ječam, grašak, lan raširili brzi­ nom većom od jednog kilometra godišnje prema Evropi i prema dolini Inda [Ammermann i Cavalli Sforza 1973]. Kako naznačava Dajmond: u Hristovo vreme, bliskoistočne žitarice su rasle ćelom dužinom od 16.000 km koja ide od irskih do japanskih obala, duž najšire neprekidne trake kopna na Zemljinoj kugli. Nasuprot tome, samo radi primera, u novoj eri, kukuruz je stigao brzinom manjom od pola kilometra godišnje od Meksika do istočne oba­ le Severne Amerike. I suprotnost je još oštrija ako se sa biljaka pređe na životinje. Gotovo sve vrste domaćih životinja Polumeseca pratile su širenje lokalnih biljaka. Međutim, nijedna domaća životinja sa Anda (lama, alpaka, morsko prase) nije dospela do susedne Srednje Amerike pre moderne epohe, kao posledica ve­ likog klimatskog kontrasta između planinskih venaca Kordiljera i toplih i kišnih tropskih dolina koje ih dele od meksičkih reljefa: ekstreman primer uopšteno veće teškoće prenošenja životinja i biljaka u pravcu podnevaka nego duž uporednika [Gourou 1982, str. 130-133]. To je pravilo koje je Riter stigao samo da nasluti [Ritter 1852, str. 183-205].

121

53 . Kartografija i geografija gena. Međutim, izgleda da to pravilo važi samo do određene mere, u slučaju genetske transmisije između ljudi, makar po trenutno dostupnoj kartografiji. Genetska sličnost između jednog i drugog naroda se ravnomerno umanjuje povećanjem razdaljine među njima (§ 35). Ovo se dešava zato što se skoro svi narodi mešaju sa svojim susedima putem migracija: vremenom taj fenomen određuje jak uzajamni odnos između genetske i geografske razdaljine [Malécot 1969]. Stvari se komplikuju zbog toga što su genetske frekvencije stalno podložne promenama i od strane druga dva činioca, prirodne selekcije i genetskog odstupanja, što je fluktuacija od jedne do druge generacije usled nasumičnog kombinovanja sperme i jajnih ćelija. Radi se, uopšteno gledano, o veoma složenim međuodnosima. Njihov ishod se, na osnovu odgovarajućih mapa kojima raspolažemo danas [Cavalli-Sforza, Menozzi i Piazza 1994], pokazuje jako izražajan iako je, imajući u vidu trenutni nivo znanja, tek malo više no indikativan. Treba precizirati da se radi o sintetičkim mapama dobij enim putem predstavljanja linearnih kombinacija frekvencija gena svojstvenih nekom datom stanovništvu. Kao takve, ove mape su posebno podobne za isticanje gradijenata nastalih migracijama, zato što ove, za razliku od prirodne selekcije, deluju na sve gene na isti način, same po sebi imaju linearni efekat na frekvencije [Menozzi, Piazza i Cavalli-Sforza 1978]. Da bi objasnili migracije, genetičari se koriste konceptom „ekspanzije” i modelom „napredujućeg talasa” [Cavalli-Sforza, Menozzi i Piazza 1994]. Prvim označavaju pojačanje zauzimanja nekog regiona ili zauzimanja novih područja od strane određe­ nog stanovništva, često usled kulturnih stimulusa koji menjaju njegov odnos sa okruženjem. Ovako celokupna istorija naselja­ vanja Zemlje biva shvaćena kao jedan proces prošaran takvim ekspanzijama ili talasima, koje su otpočele iz Afrike i zapadne Azije. Po onome što znamo, iz ovih predela se Homo sapiens sa-

122

piens raširio ka istočnoj Aziji, Evropi, Americi i Australiji, prema stopama napredovanja zavisnim od lokalne gustine stanovništva i od razdaljine od izvora. Samo u Africi se tri glavne etničke skupine raspoređuju jasno sledeći horizontalne genetske gradijente, odoka poredane para­ lelno u odnosu na liniju ekvatora: na severu, Afrikanci kavkaskog tipa poreklom sa Bliskog istoka; u sredini, etnički crni tip Afrika­ naca; na jugu, Bušmani i Hotentoti, donekle srodni Azijatima. Na drugim kontinentima, suprotno tome, razlika između severnih i južnih naroda je manje-više sekundarna i pretežu vertikalni gra­ dijenti, koji deluju većom snagom na distribuciju komponenti. To važi za Aziju, u kojoj najveća razlika postoji između kavkaskog tipa na zapadu i mongolskog na istoku. Isto tako, Severna Ameri­ ka je podeljena između severnjačkih Indijanaca i naroda na-dene jezika, dok u Južnoj Americi venac Anda razdeljuju dve glavne struje migracija. To se još jasnije vidi na slučaju Australije, iako ovde opšta slika posebno trpi zbog nepotpunosti i oskudnosti podataka. Možda usled postojanja većeg broja podataka, Evro­ pa pokazuje jedan više artikulisan genetski poredak, koji se ne može odrediti pragovima frekvencija usmerenim samo u jednom pravcu. U njoj prevlađuju dva glavna toka migracija: jedan je tok neolitskih zemljoradnika poreklom sa Bliskog istoka, upravljenih ka severozapadu, prema Balkanu, i ka zapadu, to jest Sredozemlju, dok je drugi tok stepskih nomada, usmerenih takođe sa istoka ka zapadu. Čak iako se ograničimo samo na Evropu, može da se zaključi da su genetske migracije mnogo složenije od biljnih ili živo­ tinjskih, ako ni zbog čega drugog onda zato što manje podležu uticaju horizontalnog razmeštaja raznih klimatskih pojaseva (§ 51). Raspored linija koje razdvajaju genetske gradijente u smeru sever-jug dokazuju pre obrnuto. Međutim, jedan skup gena nije ni neki muškarac ni neka žena, nije jedan pojedinac (§ 36). 123

54. Zemljouzi. Bilo koji živi organizam je u stvari jedinstvena posledica neke istorije koja je proizvod determinacije i interakcije unutrašnjih i spoljašnjih sila. Ove druge se obično zajedničkom imenicom nazivaju ambijent [Lewontin 1992, str. 34], Dve trećine evropskih genetskih barijera poklapa se sa geografskim granicama (mora i planine), koje su takođe i jezičke (§ 35). Ali, dosadašnje ilustracije genetskih distribucija potpuno potvrđuju i ulogu jedne kopnene granice koja je manje oštra i očigledna, naizgled manje presudna, zato što ne odgovara nikakvom vidljivom ograničenju. Radi se o zemljouzu. Kao što objašnjavaju rečnici, zemljouz je vrpca zemlje koja povezuje dve kopnene površine znatnih dimenzija. Radi se 0 velikom prirodnom mostu sagrađenom između kontinenata, kao što pojašnjava Racel [Ratzel 1899]. Po njemu, to je geografski oblik koji najbolje dokazuje koncept „geografskog položaja”. On je svojstven svakom parčetu Zemlje: drugim recima, radi se o jednoj rezultanti njegove veličine, njegovog oblika, ali nadasve njegove sposobnosti da zrači (i prima) uticaje i razmene u odnosu na druge delove Zemljine lopte. Krajem X IX i početkom X X veka, Suecki, Korintski i Panamski zemljouzi, najuži i najravniji u evroafričkim 1 američkim sredozemljima, pretvoreni su u prolaze i tako ubačeni u sistem pomorskih komunikacija. Oni su do tada funkcionisali, poput drugih zemljouza, kao pojasi suočavanja i prelaska između različitih naroda i kultura, i genetske mape današnjeg stanja to tačno pokazuju: Centralna Amerika, na primer, prikazuje jedan veoma komplikovan mozaik, očekivan u području kroz koje su više puta prošle razne etničke grupe, dok u Južnoj Americi prevlađuju komponente potpuno odsutne u Severnoj [Cavalli-Sforza, Menozzi i Piazza 1994], Međutim, istraživanje distribucije gena još jasnije potvrđuje razdvajajuću funkciju velikih kontinentalnih zemljouza. Najočevidniji primer čine crnomorsko-baltički zemljouz i onaj koji leži između Šćećina i Trsta, dve velike zamišljene linije koje povezuju,

124

u prvom slučaju, ušće Visle sa ušćem Dnjestra, i u drugom, ušće Odre sa Tršćanskim zalivom. Istočno od ovog suženja leži zdepa­ sto i nabijeno telo Evrope okruženo zatvorenim morima, koje se stapa sa prostranom Azijskom masom; dok, nasuprot, na zapadu, ostaje jedna čipka, korak po korak sve tanja, razuđena i iseckana u ostrva, Evropa zapljusnuta otvorenim morima Atlantika i Sredozemlja. Između ova dva zemljouza se smeštaju i odigravaju prelazi koji omogućuvaju razlikovanje kontinentalne i primorske Evrope. Oni se tiču pre svega klime, biljnog pokrivača i istorije. Među njima leži ne samo linija koja označava 750 mm padavina na godišnjem nivou nego i putanja zimske izoterme koja ozna­ čava dva stepena ispod nule: što će reći da, prema tome koliko se udaljavamo od njih, ka istoku zimska temperatura i padavine ravnomerno opadaju. Naprotiv, naglo se povećava termički skok, razlika između srednje temperature najhladnijeg i najtoplijeg meseca. Iz ovoga sledi da, sa ove i one strane pojasa zemljouza, ka zapadu leži Evropa umerene i vlažne klime, a ka istoku Evropa oštre i suve klime, gde vinova loza i bukovina nestaju i pojavljuju se tundra i stepa. I bez ikakvih čvrstih fizičkih prepreka, posle pada Rimskog carstva nijedna invazija poreklom sa istoka (Huni i Avari, Bugari i Ugri, Turci i Mongoli) nije prekoračila ćelom svojom masom zapadni zemljouz između Baltičkog i Jadranskog mora [Dainelli 1933]. Ovo je precizno dokumentovano geografijom ljudskih gena. Komponenta koja potiče od nomadskih pastira i stepskih naroda zaustavlja se tačno u skladu sa suženjem, dok sa suprotne strane jasno prevlađuju narodi germanskih jezika i Sredozemlja [Cavalli-Sforza, Menozzi i Piazza 1994]. Crnomorsko-baltički i šćećinsko-tršćanski zemljouzi dakle dejstvuju kao genetski pragovi, u znak nemogućnosti razdvajanja specifičnosti biološkog sklopa čoveka od crta Zemljine površine. To takođe znači da su, čak mnogo pre transformacije atoma u bajtove (§ 25), najmoćnije granice često bile one koje nisu mogle da se zapaze.

125

55. Žena (čovek) je u pokretu. Jedna stara izreka u francuskoj geografiji čoveka kaže da je čovek najpokretnije od svih živih bića, i jasno je da ovde čovek označava skup muškaraca i žena. I dalje važi ono što smo napisali 0 paralizi geografskog subjekta, izraza koji se odnosi istovremeno na onoga koji pravi geografsku analizu i na onoga koji je predmet te analize (§§ 37-38, 40-44). Ipak, takođe je istina da pokretnost ljudskih bića jeste jedan toliko važan deo funkcionisanja sveta da čak ni geografija nije mogla da je sasvim ignoriše, iako je dodelila tom fenomenu drugorazredni značaj u odnosu na njenu glavnu temu: oblike naselja, poistovećujući sa njima ne proces već re­ zultat samog procesa, boravišta [Farinelli 1981b], shvaćena kao emblem ljudskog vezivanja za tlo. Najmisaoniji i najsistematičniji potomak Viđala de La Blaša, Maks Šore, posvetio je temi ljudskih migracija ono što i dalje ostaje njena najsloženija i najdetaljnija geografska analiza. Nije slučajno da je u njoj osetio potrebu da raščlani dvojnost kretanja i boravka. Šore objašnjava, između ostalog, kako je jedina stvarnost u stvari kretanje, i kako boravak nije ništa drugo no varka koja potiče od sporosti samog kretanja. Ova tvrdnja je u oštroj suprotnosti sa učenjem njegovog učite­ lja, za koga je kartografsko predstavljanje bilo temelj stabilnosti 1 sigurnosti znanja (§ 40). Za Sorea [Sorre 1955, str. 14], svaka slika, čak i ona prividno najviše definisana i homogena, naprotiv, u stvari je mešanog sastava i prolazne prirode, i njena stabilnost je uvek relativna a nikada apsolutna. Ako bolje razmislimo, radi se o završetku, tihom jer implicitnom, geografije čoveka koju Francuzi i dalje nazivaju klasičnom [Claval 1964]. I ovo se događa samo stoga što predmet geografije ponovo počinje da se kreće i sa njim i um geografa, ne više blokiran prihvatanjem kartografskog modela sveta, po kome se svi elementi od kojih se svet sačinjava pokazuju lišeni života, i stoga nepokretni. Šore pre svega pravi razliku između migracija organizovanih grupa koje se kreću sopstvenim sredstvima, migracija radne prirode na pojedinačnom nivou ili na nivou neorganizovanih

126

grupa, i periodičnih pomeranja koja nisu motivisana radom. Prve mogu da budu definitivne, da imaju neograničen domet, i mogu a ne moraju da podrazumevaju osnivanje novih naselja: u tom slučaju se razlikuju a) migracije ratnika, kao, na primer, Angla i Saksonaca ka Britanskim ostrvima oko sredine prvog milenijuma nove ere; b) migracije lovaca, pastira i poljoprivrednika koji su iscrpli kapacitete zemljišta, kao najveći deo varvarskih najezdi u ranom srednjem veku; c) razvijeni oblici, kao što su, na primer, kolonizacije Amerike, Azije i Afrike od strane evropskih zemalja u modernom dobu. Sa druge strane, grupno organizovane migra­ cije mogu da budu ritmične, u okviru određenog okruženja, ili pak oko nekog manje ili više stalnog boravišta. One u tom slučaju uključuju a) putovanja nomadskih pastira u stepama i pustinjama, kao plemena koja i danas odlaze iz basena Inda ka Hindukušu, da bi se vratile nazad u jesen; b) oblici vezani za tipove letine, lova ili ribolova, ili tehnike putujuće zemljoradnje, još uvek raširene u južnoj Aziji, zasnovane na spaljivanju spontanog rastinja i na kontinuiranom pomeranju; c) polunomadizam zemljoradnika ili pastira u planinskim predelima, kao što je transhumanca, koju su u Italiji praktikovali pastiri centralnih Apenina do sredine prošlog veka, provodeći zime sa stadima u dolinama Apulije ili Lacija (§ 23). Neorganizovane ili pojedinačne radne migracije su (mada sada treba reći: bile su) sezonske, kao one uobičajene u planina­ ma Sredozemlja i Evrope, čiji su se stanovnici zimi preseljavali u doline da bi radili. U nekim slučajevima su ta pomeranja bila širokog dometa, pa čak i između dva kontinenta, i često su bila podstaknuta pozivom kulturnog identiteta. Takav je slučaj émi­ gration golondrina17, radnika koji su krajem XIX i početkom XX veka posle žetve u Italiji odlazili svake godine i do Argentine da obrađuju zemlju, igrajući se tako suprotnošću godišnjih doba između dve polulopte. Baš o ovoj vrsti pokretanja korisno je na trenutak razmisliti. 17 „Emigracija lastavica” na španskom (prim. prev.).

127

56. Život i vrste života. Po jednoj proceni, pred početak Prvog svetskog rata bilo je oko 100.000 golondrinas, to jest „lastavica” [Bade 2000]. Značaj koji se ovim transatlantskim migracijama dodeljuje u udžbenici­ ma [George 1959] obično je vezan za interpretaciju ovog procesa kao jedne folklorne pojave, dok on u stvari dovodi u pitanje, pre svega, logiku geografske klasifikacije pomeranja stanovništva. Ako obratimo pažnju, sva ritmička i sezonska pomeranja podležu, sa izuzetkom malopre pomenutog, euklidskim kriterijumima kontinuiteta, homogenosti (okruženja unutar koga se pomeranje dešava) i izotropizma, što će reći referencije na jedan jedini centar. Ona su, dakle, zamišljena kao da se odvijaju ne u stvarnom svetu već na karti, materijalnom nosiocu kartografskog predstavljanja, od koga na kraju preuzimaju osobine. Geografija, kao što smo rekli, do sada je značila, sem u nekoliko digresija, opisivanje sveta upravo na takav način da bi se sve ovo ostvarilo (§§ 1-2). Ovo se ipak ne događa direktno već posredovanjem, u ovom slučaju, najmoćnijeg i najspornijeg koncepta koji su razradili Vidal de La Blaš [Vidal de La Blache 1911] i njegova škola: koncepta vrste života. On označava celinu praksi, tehnika i mentalnih modela pomoću kojih neka grupa ljudi preživljava u okviru određenog fizičkog ambijenta. Uveden početkom X X veka, ovaj koncept nije odoleo društvenoj analizi zasnovanoj na podeli rada i dvostru­ kom, povezanom razlikovanju između društvene i profesionalne diferencijacije. I to bez obzira na reviziju, delo upravo Maksa Sorea, izvorne formulacije, koja je bila zasnovana na bijektivnoj zavisnosti između okruženja i vrste života. Za Sorea [Sorre 1948; 1952, str. 11-37; 1957, str. 197-199], naprotiv, u svakom okru­ ženju postoji onoliko vrsti života koliko ima zanimanja: rešenje koje zanemaruje artikulaciju društva, zato što, na primer, lekari i inženjeri, pored toga što imaju različite profesije i ritmove života, pripadaju istoj društvenoj klasi, u koju međutim ne ulazi mladi pomoćnik u inženjerskom studiju [Derruau 1961, str. 107-113].

128

Zbog ovoga geografi silaze sa scene na koju odlučno stupaju soci­ olozi [Le Lannou 1949, str. 147-151; George 1966]. Nažalost, nagli izlazak sa scene geografa je onemogućio, u vezi s tim, razumevanje prikrivene ali odlučujuće funkcije ideje vrste života: prenošenje kontinuiteta, homogenosti i izotropizma jednog ambijentalnog kompleksa, sačinjenog od fiksnih i statič­ nih elemenata koji veoma sporo menjaju svoj oblik i svoje mesto, na društveni sastav onih koji prebivaju unutar njega i pomeraju se unutar i van njega. Upravo zbog ovoga je „migracija lastavica”, koja je prestala između dva rata, dovodila u krizu tu shemu, i kao takva shvaćena je pre svega kao fenomen folklora. Ona je prela­ ženjem preko okeana poricala kontinuitet sredine (zemlja i more, ne samo planina i dolina kao u mnogim drugim slučajevima) kroz koju se pomeranje vrši. Taj prelazak sa jedne polulopte na drugu je potvrđivao postojanje jedne ambijentalne homogenosti, u su­ protnosti sa Herodotovim zakonom po kome što je neko mesto dalje to je više različito (§ 25). Razdelivši migrantima godinu na dva perioda i dva mesta boravišta gotovo jednaka po dužini tra­ janja i po svojstvima, „migracija lastavica” je dovodila u sumnju izotropizam u prilog nekog oblika bipolarizma, dvostrukog smera orijentisanja. Zapravo, ako se kolektivni subjekt, koji poseduje euklidska geometrijska svojstva time što je obdaren određenom vrstom života, zameni pojedincem, uopšteno gledano ogromna većina današnjih pomeranja stanovništva izgleda diskontinuirano, ne­ homogeno, anizotropsko. Ova pomeranja, više ili manje trajna i definitivna, jesu ona koja je Šore stavio na kraj svoj klasifikacije. Izuzimajući periodične tokove kretanja turističke ili verske priro­ de, radi se o prinudnim migracijama (ilegalna trgovina ljudima) i svim drugim oblicima pomeranja koja ekonomske potrebe ili pri­ like i politički motivi čine neminovnim. Ovo je fenomen koji ne prestaje da raste po frekvenciji i intenzitetu, i ne zaobilazi nijedno područje Zemljine kugle, i od njega stoga zavisi život jednog sve većeg broja osoba.

129

57 . Hamletov mlin. Najlepšu geografsku knjigu druge polovine X X veka napisali su jedan istoričar nauke i jedan antropolog, Đorđo de Santilana i Herta fon Dehend [de Santillana i von Dechend 1969], Knjiga dobij a naziv od mlina koji, po drevnoj norveškoj legendi, mrvi u pesak morske grebene i udove živih stvorenja. Njega je pokretala iskošenost ekliptike, inklinacija Zemljine ose u odnosu na putanju Sunca u toku godine (§ 51). On, jednom reći, predstavlja Zemlju samu, koja u današnje doba bez predaha kida u paramparčad jedinstvo političkih, društvenih i kulturnih formacija i razbacuje ovamo i onamo tela žena i muškaraca. Oni su tako prinuđeni da ponovo otkriju na svojoj koži i mesu, nasilnim putem, varljivu prirodu bilo kog shvatanja sveta utemeljenog na jedinstvenosti umesto na mnogostrukosti, i na statičnosti stvari umesto na odnosima zasnovanim na tokovima: antinomiju u osnovi svake mitske priče, dakle celokupnog Zapadnog znanja. Nekoliko podataka. Izračunato je da je tokom tridesetih go­ dina ne manje od 600.000 Jevreja napustilo Nemačku bežeći od nacionalsocijalizma, našavši utočište u više od osamdeset država [Bade 2000]. Drugi svetski rat je prouzrokovao prebeg, isterivanje, deportaciju oko 60 miliona ljudi, otprilike jedne desetine celo­ kupnog evropskog stanovništva, uključujući u taj broj i evropski deo Rusije [Fischer 1987, str. 44 i si.]. Ova cifra je jednaka broju evropskih građana koji su od prve četvrtine XIX do prve četvrtine X X veka preko Atlantika otišli u Severnu Ameriku [Nugent 1992, str. 78]. Završetak poslednjeg svetskog sukoba je obeležio i kraj kolonijalnog perioda i početak procesa dekolonizacije, koja je u Evropu privukla oko 7 miliona osoba evropskog porekla [Emmer 1993, str. 309], istovremeno aktivirajući privlačno dejstvo našeg kontinenta. Tokom sedamdesetih godina, od područja iseljavanja, Evropa u stvari postaje oblast doseljavanja, u smislu da je prvi put njen migracioni saldo pozitivan. U međuvremenu, unutar nje, počev od pedesetih godina, premestilo se više od 15 miliona ljudi

130

u potrazi za zaposlenjem [Bade 2000], Pad Berlinskog zida je ras­ plamsao ovu tendenciju: procenjuje se, možda sa preterivanjem [Tonizzi 1999, str. 129], da je raspad Sovjetskog Saveza izazvao priliv od 30 do 50 miliona osoba, to jest između jedne desetine i jedne šestine čitavog stanovništva te države, ka zapadnoj Evropi u prvoj polovini devedesetih godina [Santel 1995, str. 117 i si.]. Tokom prošlog veka i na drugim kontinentima stotine mili­ ona osoba su se premestile, ili su bile premeštene, u okviru ogro­ mnih migracionih pomeranja. Ekstreman primer, ako se uzmu u obzir proporcije, danas je slučaj Palestinaca, koji broje oko 4 i po miliona podeljenih na 3 i po miliona izbeglica i na nešto manje od milion iseljenika: prvi rasejani po Jordanu, Siriji i Libanu, pored same Gaze i Zapadne obale; drugi raštrkani po Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama Persijskog zaliva, na američkom kontinentu, posebno u SAD, u Magrebu, u Evropi [Gresh i Rekacewicz 2000]. Na drugoj krajnosti, i na drugom kraju Arabijskog poluostrva, više od trećine od 600.000 stanovnika emirata Bahreina je pristiglo, na primer, iz obližnjih zemalja i prevashodno iz Indije, privučeno naglim procvatom naftne industrije sedamdesetih i osamdesetih godina [Stork 1996], Opšte gledano, doseljavanje Afrikanaca i Azijaca u evropske gradove i sela, svuda predznak političkih i društvenih tenzija, predstavlja jednu malu kap u džinovskom okeanu preseljenja radne snage iz manje razvijenih zemalja: radi se tek o dvadesetom delu, po najizdašnijoj proceni, svih migra­ cija u drugoj polovini prošlog veka [Bade 2000]. Na kraju veka, napomenimo, samo u Aziji, više od 35 miliona osoba, pretežno žena, kretalo se zbog posla od jednog do drugog kraja kontinenta, i težnja izgleda u neprestanom porastu [Lim i Oishi 1996; Morice 1997]. Očigledno da se Hamletov mlin sve brže okreće. Najposle, kao što je njegovo postojanje za drevne narode zavisilo od razila­ ženja ekliptike i idealne ravni nebeskog ekvatora, tako ga danas pokreće nepodudarnost između pokretanja čovečanstva i jedne ravni potpuno druge vrste: one svetskog državnog poretka, i on je takođe geometrijske prirode i on je takođe izigran.

131

58. Polovina kruga. I Odisej kruži, kao što je objašnjeno u prvom stihu Odiseje, štaviše on pravi puno krugova: pojam polutropos, prvi pridev koji mu je dodeljen u epu, znači upravo da je on puno kružio, bez obzira što su nam kao deci objasnili da bi ovaj pridev trebalo da iskaže njegovo mnogoliko oštroumlje. Pre nego obmane, trikovi i dosetke, Odisejevi krugovi su fizički i materijalni, ne mentalni, podrazumevaju kretanje čitavog tela, ne samo kola nervnih ćelija. Najvažniji krug koji on pravi jeste polovina obrtaja ispod trbuha ovna koji mu služi kao skrovište i za koga se čvrsto hvata da bi se spasio, da bi napokon pobegao iz Polifemove pećine. Ovim okretajem Odisej postaje prvi subjekt: doslovno, zato što taj pojam potiče od sub-iectum, što znači onaj ko stoji ispod. Filozofi Frankfurtske škole u vezi sa tim govore o „mimezi mrtvaka” [Horkheimer i Adorno 1947] i ukazuju na nepokretnost junaka, paralizovanog od straha da ga džin, koji opipava ćelo stado u potrazi za svojim neprijateljima, tako ne otkrije. Uistinu ovaj subjekt je ipak u isto vreme i pokretan, baš zato što ga živo­ tinja prevozi, dakle on se ujedno nalazi u dva stanja, stabilnosti i pokretnosti, pri čemu je prvo svrsishodno i podređeno drugom: ne zaboravimo da je cilj Odiseja i njegovih saputnika da uteknu i isključivo da bi u tome uspeli, oni se prikrivaju praveći se mrtvi. Filozofima je odavno jasno da se subjekt kreće. Njihov problem je kako on uspeva, iako se kreće, da vrši ulogu fundamenta onome što postoji, da obavlja „neizbežnu potrebu zasnivanja, neophodnu da bi stvarima dala smisao” [Natoli 1996, str. viii]. Od pre nekoliko godina uobičajeno je da se za sve pomalo okrivljuje Dekart [Damasio 1994; Devlin 1997], I u vezi sa ovim pitanjem, Dekartova greška je očigledna: sveo je subjekt na razmišljanje i odbacio je telo. Međutim, teži se zaboravljanju da je mnogo pre njega neko drugi već uklonio sve ostalo, što je u Odiseji pak opisa­ no sa krajnjom preciznošću: pećinu, džina, životinju, ukratko ćelu

132

priču, da bi stigao do prirode kretanja od kog ne egzistencija već preživljavanje subjekta zavisi. Svakako je sigurno to da se ovnovo kretanje ne ograničava na to da vodi iz unutrašnjosti pećine ka spoljašnosti, na slobodan vazduh, već prenosi subjekt iz mesta u prostor (§ 3). Tačno u ovom smislu ništa više nije kao pre, za Odiseja i sadruge spasene razjarenosti džina (§ 0). Tvrdili smo da je mesto jedno „polje pažnje”, čija snaga zavisi od investiranja emotivne energije onoga ko ga posećuje. Za razliku od nekog spomenika, ne možemo da se upoznamo sa jednim mestom sa spolja, već isključivo iz unutra. Ono je usko povezano sa našim identitetom, što je nešto odredivo jedino u nadmetanju sa drugima. Upravo zbog ovoga svako mesto je jedan mali svet, u smislu toga da zavisi od jednog skupa odnosa među ljudima [Tuan Yi-Fu 1974, str. 233-46]. Prvo mesto na koje zapadna kultura čuva sećanje jeste Polifemova pećina. Ono zadovoljava sve uslove definicije koju smo malopre izneli, sa tom razlikom da se u ovom slučaju odnosi tiču ne samo Odiseja i njegovih saputnika, već se proširuju na odnose između ljudi i svih drugih oblika života. U isto vreme, primećeno je, označiti danas jedno mesto kao što je kuća, jednim stabilnim i nepromenljivim okruženjem kome se vraćamo, samo je po sebi jedan muški stav [Massey i Jess 1995]. Bilo bi pogrešno tako shvatiti Itaku, koju Odisej u ćelom epu nikada ne spominje sa žaljenjem i nostalgi­ jom. Pre svakog rodnog razlikovanja, u svetu u kome je i sama razlika između onoga što je živo i beživotno problematična kao u slučaju Polifema, mesta su nimalo mirne sredine, ona su po sebi sedišta sukoba i promene: kao što potvrđuje baš primer Itake, po Odisejevom povratku. Njegovo putovanje, od zemlje džinova do Itake, odvija se između dva mesta samo zato što pri izlasku iz pe­ ćine, i da bi se spasio, on izmišlja novi model sveta, koji pretvara u mesta, to jest u suprotno od sebe, sve delove sveta koji mu izmiču: prostor.

133

59. Linija bega. Izaći iz jazbine čudovišta naime još uvek ne znači biti na sigurnom. To će biti postignuto tek kada se družina pridruži ostatku flote, koja ih čeka na plaži naspram zemlje Kiklopa. Upravo u potezu mora koji razdvaja dve obale prostor će se prvi put pojaviti u potpunosti. Odisejeva varka unutar pećine ukida prvo pravilo sveta, ono po kome poredak zavisi od postojanja nivoa i od poklapanja uloge i položaja stvari. Sakriti se ispod trbuha životinja umesto zajahati ih znači, pre svega, tretirati dva nivoa životinjskog tela, gornji i donji, kao proste dimenzije: ne priznaje im se nikakav hijerarhijski odnos, koji je štaviše implicit­ no poreknut i izokrenut, već samo jedna određena, ekvivalentna prostranost. Nije važan njihov odnos, već samo njihova površina. Uporedno, dovodi se u krizu bilo koja mogućnost zaključivanja o funkciji (ljudskih bića) na osnovu njihovog položaja, stvar koja je unutar neke hijerarhijski određene strukture sasvim normalna, zato što je taj odnos neposredno vidljiv. U vezi s tim, pomislimo na sedište bilo kog preduzeća i na kancelarije sa zaposlenima i rukovodiocima, koje su razmeštene na većoj ili manjoj visini u zavisnosti od njihove važnosti; ili, u bilo kojoj stambenoj zgradi, na višu cenu potkrovlja u odnosu na niže spratove: uzgred, ova hijerarhija se uspostavlja tek od pojave lifta, to jest od kada su zgrade konačno preobražene u prostorne mehanizme. Međutim, upravo biti nevidljiv je Odisejev problem, i kao po pravilu u grč­ kom svetu [Detienne i Vernant 1974, str. 10], on primenjuje svoju domišljatost na ono što je pokretno i što izmiče rigoroznom raz­ mišljanju, egzaktnoj računici, preciznoj meri: ukratko rečeno, na sve suprotno onome što znači prostor (§ 3). Da bi se on pojavio, nužna su druga iskušenja, u pravolinijskom pravcu: onom linije bega. Vrativši se pod vedro nebo, Odisej pre svega mora ponovo da nad svojim saputnicima povrati autoritet, doveden u pitanje time što ih je uvukao u strašnu nevolju. I iz tog razloga on silovito

134

apostrofira sada već slepog Polifema koji je ostao na rubu obale, dok njegovi saputnici veslajući hitaju da naprave najveću moguću razdaljinu između čamca i džina. Odgovor džina na Odisejev ver­ balni napad je zastrašujuć: okreće se ka poviku i baca stenu koja pada ispred pramca broda, tako da talas podignut hicem ponovo vraća čamac na početnu tačku. Pošto su se vratili na pučinu, Odisej se ne uzdržava i uzvikuje svoje pravo ime ka Kiklopu, koji iznova baca jednu gromadu u pravcu glasa: ali ovoga puta hitac pada iza krme broda, ne više ispred već iza njega, tako da time proizveden talas gura čamac unapred, odbacivši ga u jednom mahu do plaže gde ih čekaju ostali Grci. Zašto prvi povik ima nesrećno dejstvo i ponovo ih dovodi u najveću opasnost? Zašto je dejstvo drugog, iako posredno, takvo da ih neposredno i u trenutku konačno sprovode na sigurno? Prvi put Odisej viče kada smatra da se od džina nalazi na razdaljini ravnoj domašaju glasa (stih 473), to jest kada se plaši da bi dalje oklevanje ugrozilo mogućnost da ga džin čuje, da bi moglo da onemogući stizanje njegove grdnje do odredišta. Dru­ gim recima, on izvodi ne jedan proračun nego jednu procenu, koja se tiče odnosa između dve fizičke performanse, dve telesne funkcije: njegovog grla i neprijateljevog uha. Međutim, procena ne funkcioniše i ishod je katastrofalan. Drugi put se, naprotiv, radi o jednom pravom proračunu, koji deluje iznad svakog očekivanja: Odisej, po tekstu, sačeka da pređu dva puta veću razdaljinu nego prvi put (stih 491). Kako je u stvarnosti junak uspeo da izvrši po­ stupak novog merenja nije jednostavno ustanoviti. Ono što ipak proizlazi odlučujuće jeste to da je spasenje rezultat apstrahovanja svake materijalne veze, svakog odnosa fizičke prirode. Udvostru­ čiti prvobitnu razdaljinu, jedna isključivo umna radnja, odgovara prelazu sa jedinice na dvojku na Pitagorinoj tablici množenja (§ 43), povlači za sobom postojanje jednog standardnog intervala kao što je onaj koji postoji između jednog i drugog prirodnog broja. Dakle, radi se o pozivanju na jedan strahoviti opšti ekviva­ lent: upravo prostor (§ 85).

135

TREĆI DEO

Grad, mapa, prostor

60. Indeks: put i kuća. „Brod klizi po vodi, razdeljeni valovi se vraćaju u svoj pr­ vobitni oblik i brazda se briše; zemlja je vernija i čuva trag staza koje su ljudi zarana ugazili. Put se utiskuje u tlo; on seje zametke života: kuće i zaseoke, sela, gradove”. Ovako Vidal de La Blaš [Vidal de La Blache 1922, str. 231] zasniva svoju geografiju na­ selja, na vezi indeksnog tipa između saobraćajnica i naselja. Ova veza je još jača i sistematičnija od one koju je Pirs (§ 14) odredio između dima i vatre: strogo gledano, u nekom slučaju dim može da se pojavi bez vatre, ali ne može da postoji mesto stanovanja bez saobraćajne veze, koliko god ona bila tanka i majušna. I radi se o jednom odnosu koji nije utemeljen samo na prostoru i vre­ menu, nego i na jednom povezivanju uzročne prirode, kao što Vidal, upravo upućivanjem na tvorilačko svojstvo puta, stavlja u prvi plan. U stvari, veza kuće i puta toliko je prisna da možemo da se zapitamo na osnovu čega i do koje mere mogu da se odvoje jedno od drugog, i da li to ima smisla. Stoji činjenica da se ra­ zvoj geografije naselja utemeljio naprotiv baš na prekidu odnosa između fenomena nastanjivanja i fenomena saobraćaja [Farinelli 1981b, str. 12-32], Tako da boriti se za organsko shvatanje ovog odnosa znači ući u raspravu sa celokupnom geografijom čoveka X X veka, baš kao što je Džejn Džejkobs (Jane Jacobs) pristupila kritici urbanističke misli, upravo zahtevajući povraćaj neraskidive prirode te veze. Kada razmišljamo o nekom gradu, tvrdi Džejkobsova, prva stvar koja nam pada na pamet su njegove ulice, i kada razmišlja­ mo o prividnom neredu starih gradova, treba obratiti pažnju na složeni društveni poredak osiguran gustom mešavinom različitih gradskih funkcija duž trotoara: poredak sačinjen funkcionisanjem najrazličitijih delatnosti jedne pored druge, svake sa sopstvenim ritmom i radnim vremenom, što stoga ostvaruje neposredno i neprekidno nadgledanje samih ulica. Sav moderni urbanizam se, naprotiv, upravlja suprotnim principom, poretkom zasnovanim

138

na segregaciji, to jest na razlikovanju i odvajanju određenog broja elementarnih upotreba gradskog tla, kojima bivaju dodeljeni autonomni i izolovani položaji. Ovo se događa zato što ne ulica već blok kuća biva uzet za osnovnu arhitektonsku jedinicu. Ishod je taj da, sve i da su nadahnuti najboljim namerama, arhitekti i urbanisti toliko slepo veruju u ono što su naučili u školi o tome kako bi gradovi trebalo da funkcionišu da ne uspevaju da razumeju kako to zaista u konkretnoj svakodnevici izgleda. Suprotno tome, stvarni red, onaj koji svaka ulica nekog starog grada prika­ zuje svakog dana, „sačinjen je od pokreta i promena, on je život” [Jacobs 1961], Kritika Džejkobsove se zaustavlja na ovome, i ako bolje pogle­ damo, slična je onoj Mandelbroovoj (§§ 10, 34) o prevazi modela nad stvarnošću. Ali njena gore pomenuta opservacija neposredno nas vraća na polemiku starog Ritera, na suprotstavljanje života sveta i njegovog mrtvačkog, to jest kartografskog, predstavljanja (§ 8). Upravo to pozivanje odaje logiku mape kao sheme protiv koje, nesvesno, i Džejkobsova reaguje: radi se o istoj shemi čiji protokol geografija naselja najvernije sledi. Hajde da vidimo kako. Racelova antropogeografija [Ratzel 1899] još je uvek imala ambiciju, kao i svest, da bude jedna filozofija istorije. Njen naum je bio razumevanje „međusobnih odnosa koji se vrše između naroda i teritorije i između nje i Države”. Stoga je bilo neophodno „pogledati ka prošlosti da bi se u njoj potražili uzroci koje nam sa­ dašnjost otvoreno ne pokazuje”. Naprotiv, za Ota Šlutera [Schliiter 1906, str. 1 0-11, 2 6 -2 7 ; 1919, str. 18], geografija nije više znanje koje se odnosi na neki niz problematičnih veza, već po prvi put postaje jedna „nauka objekta”. Po Šluteru postoje samo dve vrste nauka: prva posmatra fenomene po njihovom vremenskom postajanju, ovde se radi o istorijskim naukama; druga ih razmatra pak po njihovom postojanju, dakle kao proste objekte, jedine stvari koje možemo da razaznamo, i ovoj vrsti znanja pripada geografija. Kao da je lako utvrditi šta je to jedan objekt.

139

61. Bila jednom jedna slatka kuća. Za geografe prošlog veka ovo je bilo u stvari odista veoma jednostavno: objekt je ono što proističe iz kartografskog, još bolje ako topografskog (§ 41), oblika stvari. Za Humbolta [Humboldt 1845, str. 171] oblik ( Gestalt) svedoči o načinu formacije objekta geografskog razmatranja, „on je njegova istorija”, dakle vidljivi izraz nekog procesa koji bi trebalo rekonstruisati ako želimo da ga razumemo. Šluter [Schliiter 1906, str. 2 2 ,2 4 ] naprotiv više ne trpi upravo opisivanje koje, kao istorijsko, polazi od Gestalta, jer je za njega ono jednako „individualnom gledištu”. Već je Oskar Pešel [Peschel 1876, str. 3 -5 , 68], umesto ove vrste opisa, za polaznu tačku uzeo „geografsku homologiju”, što će reći ispitivanje slič­ nosti među samim konformacijama kao što su one predstavljene na karti: na taj način je sveo, u polju geomorfologije, geografsku analizu na kartografsko opisivanje. Šluter [Schliiter 1952, str. 89; 1899, str. 67] prenosi lekciju svog učitelja na geografiju čoveka, čiji cilj se tako svodi na proučavanje „prostog vidljivog oblika ( Form )” na topografskoj karti. Upravo ova vrsta oblika, karto­ grafski određenog, vladaće čitavom geografijom naselja, koja će, zajedno sa geografijom stanovništva, tokom celog X X veka razdeliti delokrug koji su u X IX veku odredile problematične veze istraživane u Erdkundeu. I to uprkos indeksnoj vezi koju je predložio Vidal. Dokaz za to je klasifikacija seoskih kuća, koju je sastavio njegov učenik i naslednik na čelu francuske geografije čoveka, Alber Demanžon (Albert Demangeon). Radi se o krajnje ubedljivom primeru, zato što Demanžon polazi upravo od prepoznavanja istorijske prirode objekta u pi­ tanju. Seoska kuća je plod jednog dugog razvoja, oruđe rada u kojem su sažeta iskustva pokolenja i pokolenja zemljoradnika. I kod nje stoga treba ispitivati ne materijale od kojih je sagrađena ili njene spoljne oblike već njenu unutrašnju strukturu, odnose koje ona uspostavlja sa ljudima, životinjama i stvarima, što će reći nje­ nu poljoprivrednu funkciju [Demangeon 1942, str. 262, 263]. Pa

140

ipak, tipologija koju je Demanžon razradio unekoliko obezvređuje ispravnost početne namere. Demanžon pravi razliku između dve glavne vrste seoskih kuća: 1) kuća u bloku, iliti unitarna, nazvana i „globalnom kućom” zato što je sačinjena od samo jedne zgrade pod čijim krovom se sve nalazi; 2) dvorišna kuća, kod koje se dve ili više zgrada nalaze združene oko jedne slobodne površine, dvo­ rišta. Prva vrsta je prebivalište siromašnih zemljoradnika, koji žive od obrade nekog malog zemljišta. Treba zabeležiti da je bar do sredine prošlog veka više od polovine svetskog stanovništva živelo u kućama ove vrste, često izgrađenim samo od zemlje i drveta [Gourou 1973, str. 211; Ortolani 1984, str. 53, br. 6]. U za­ visnosti od njihovog oblika određene su četiri osnovne varijante: 1) elementarna kuća, kod koje su stan i štala jedno pored drugog; 2) kuća sa poprečnim, to jest uporednim, elementima, na čijem pročelju su poredana tri suštinska elementa: stan, štala, senik; 3) kuća sa uzdužnim elementima, izdužena u dubinu, ne duž proče­ lja; 4) kuća sa preklopljenim elementima: stan gore, ostali dole. Sa druge strane, dvorišna kuća, izraz složenijih i artikulisanijih eko­ nomskih i društvenih odnosa, javlja se u samo dve varijante: 1) sa zatvorenim dvorištem, gde se zgrade dotiču i potpuno zaokružuju dvorište između sebe; 2) sa otvorenim dvorištem, gde se zgrade ne naslanjaju, tako da delimično ograđuju površinu na koju gledaju [Demangeon 1942, str. 230-235]. Kada bliže pogledamo, iz te klasifikacije proizlazi jedan oče­ vidan paradoks, plod upravo strukturnog ignorisanja bilo kakve indeksne veze: unitarna kuća ne poseduje dvorište. Razume se, to nikada nije slučaj: upravo poštujući Demanžonove premise, ne postoji nijedna seoska kuća, koliko god prosta ili sićušna bila, a da nema jednu nepokrivenu čistinu ispred sebe. Ona je apsolutno neophodna za odvijanje svakodnevnog života i tu se često provo­ di najveći deo vremena [Farinelli 1977, str. 82], Kako je moguće da, uprkos svojim premisama, geografija naselja svom predmetu amputira funkcionalno najvažniji deo?

141

62. Kartografska retorika. Koliko god možda bilo čudno, odgovor je primerno ilustrovan razvojem italijanske geografije. I to je odgovor koji uključuje ćelu prirodu kartografskog znanja. Više od pola veka pre pojave kvantitativne geografije (§ 42), početkom X X veka Olinto Marineli [Marinelli 1902, str. 234-235] prepoznavao je u kartografiji „jednu istinsku alatku misli”, sposobnu da „materijalizuje komplikovane odnose”, to jest da „mehanički pojednostavi ideje”. Shodno tome, produžava Marineli, „kao što možemo da u geo­ grafskoj karti skupimo sve opšte ideje vezane za našu disciplinu, u topografskoj možemo da skupimo sve specijalne”, to jest ideje vezane za pojedine Zemljine regione. Radi se o naučnom progra­ mu koji oseća posledice Pešelovog, kome dodaje viši stepen svesti o kontroli koju mehanizam razmere vrši na nivo koncipiranja (na naše pravljenje ideje) mapiranog fenomena: nešto što će posle Marinelija geografija, ne samo italijanska, potpuno zaboraviti, da bi to ponovo otkrila na traumatičan način početkom poslednje četvrtine prošlog veka [Lacoste 1975]. Značajno, to ponovno otkriće sledi u korak isključivanje iz geografije naselja svih tipologija zasnovanih na planimetriji ili to­ pografiji kao što su to Demanžonova. Predmet rasprave je upravo oblik boravišta sa zatvorenim dvorištem, koje se u Italiji javlja od ravnice oko Poa do ostrva: ali, iako je oblik u opštim crtama isti, ustanovljeno je da je on izraz dubinski različitih pa čak i su­ protnih ekonomsko-društvenih realnosti i istorijskih procesa. Sa tog stanovišta ocrtava se polaritet između, sa jedne strane, velike zgrade kapitalističkog preduzeća, podignutog na monokulturi i najmu radne snage, i sa druge, malog poljoprivrednog preduzeća pod vodstvom jedne ili više kuća direktnih uzgajivača, posveće­ nih prevashodno polikulturi. Na određenim područjima, kao na primer u ravnici Lombardije i Pijemonta, distribucija ova dva tipa se gotovo savršeno slaže sa dva različita prirodna ambijenta: preduzeća prvog tipa se raspoređuju u niskim predelima koji se

142

navodnjavaju, drugog tipa u višim suvim predelima i susednom brdskom pojasu. Ali ova podudarnost fiziografskog područja sa oblikom boravišta nije neposredna, ona ne bi postojala bez razli­ čitosti poljoprivredne strukture čiji plod je kuća [Pecora 1970, str. 2 1 9 -2 2 0 ,2 3 4 -2 3 5 , 237], Zaista, odbacivanje proste obličke ili planimetrijske analize oduzima kartografskom uređaju ćelu njegovu ontološku snagu, njegovu sposobnost da determiniše prirodu objekta ispitivanja. U slučaju tipologije prebivališta ova sposobnost se ne tiče toliko pretvaranja u fizički ili prirodni fenomen ( § 4 1 ) nečega što je pak plod jednog istorijskog ili društvenog procesa, već svođenja objekta, kroz mehaničku upotrebu razmere, na sinegdohu ili me­ tonimiju samog sebe: boravište, to jest zgrada, obeležava preduzeće na kome se ona uzdiže, čiji je dakle ona deo [Farinelli 1976, str. 6 3 4 -6 3 5 , ii. 104]. „Geografska homologija”, ako se nadovežemo na originalni Pešelov izraz, temelji se dakle na retorici i njenim figurama. Upravo stoga što uzrok (preduzeće, skup proizvodnih činilaca i odnosa proizvodnje) zamenjuje posledicom (građevin­ skim kompleksom, kućom) početkom sedamdesetih godina X X veka geografija naselja, jedan evropski izum, zvanično prestaje da postoji. Istih ovih godina u anglosaksonskoj sferi, i kvantitativna geografija (§ 42) ulazi u krizu, u suštini iz istog razloga, zato što je uočena nemogućnost zaključivanja o procesu na osnovu oblika: čak i u domenu matematičkih i geometrijskih simbola, koji su mnogo više apstraktni od topografskih, suprotni procesi proizvo­ de identične oblike, jednake profile. Ovo će navesti najjeretičnije geografe da sebi postave problem značenja sličnih prikaza, oni će sa opisa fizičkih fenomena upraviti svoje razmišljanje na dubinsku strukturu argumentovanja [Olsson 1974]. Ostaje da razjasnimo kako u stvarnosti kartografska retorika deluje, kako topografsko predstavljanje uspeva da uzrok pretvori u posledicu. Jednom reči, ostaje nam da razotkrijemo ubistveno majstorstvo „grafičke predrasude” [Febvre 1922],

143

63. „Grafička predrasuda”. Fevr koristi ovaj izraz da bi opisao pristup onoga kome je dovoljna oblička sličnost da bi samo na osnovu njihovih karto­ grafskih obrisa poredio stvari koje ne dele ništa zajedničko sa stanovišta svog postanka. Njime on kritikuje geografsku homologiju, koja, kao i svaka homologija, izvlači iz sličnosti oblika do­ kaze o evolutivnoj korelaciji dva organizma [Bateson 1979]: baš ona korelacija, kao što je slučaj kod seoske kuće sa dvorištem, čije nepostojanje je objasnio Pekora. Ali pre nego što zauzme mesto u umu posmatrača karte, grafička predrasuda se ugnezdila unutar samog načina predstavljanja, kartografski profil stvari je već njen odraz. Do sada smo uzeli za primer izdvojeno seosko prebivalište i posebnu vrstu zaseoka (to jest veoma suženog jezgra stambenih zgrada) koji odgovara velikom kapitalističkom dvorištu. Pređimo sada na treći oblik naseljavanja koji Vidal nabraja u citatu od koga smo pošli: selo (§ 60). Otvorimo bilo koji rečnik: veoma teško će se definicija sela puno razlikovati od jedne grupe kuća, manje od grada i veće od zaseoka. I svakako će značenje biti ono jedne grupe građevina, građevinskog kompleksa, izgrađene celine. Da­ nas se sve ovo čini normalnim, i u stvari ovde upućujemo ne na geografske rečnike (to bi bilo previše lako) već na one koje obično koristimo da bismo saznali šta reči znače. Pa ipak to ne bi trebalo da bude baš tako normalno, ako je dovoljno da odemo malo kroz prostor ili kroz vreme da bi, za isti pojam, naišli na jedno sasvim suprotno značenje u odnosu na ono trenutno. U Indiji, na primer, selom se smatra neko zemljište ograničeno međama, koje može da bude i bez kuća ali pak svakako obeleženo jednim imenom koje naznačava postojanje korisničkih ili vlasničkih prava nad samom površinom. Selo je, ukratko, zemljišna i poreska jedinica, pre nego što je stambena jedinica [Farinelli 1981b, str. 10-11]. Uostalom, bez zemljišta na kom bi se uzdizale, kuće ne bi ni m o­ gle da postoje. Zbog toga zvuči logično jedna definicija koja pre­

144

poznaje prvenstvo prvog nad drugim elementom, to jest premoć osnovice proizvodnih odnosa (zemlje) u odnosu na proizvod rada (kuće, koje su na indijskim selima po pravilu takođe napravljene od same zemlje). Dovoljno je brzo prelistati Oksfordov engleski rečnik da bismo uvideli da je do pre nekoliko stotina godina i u zapadnjačkoj kulturi selo imalo isto značenje koje danas zadržava u istočnjačkoj. Tako da se postavlja sledeće pitanje: kako, kada i zašto u modernom dobu pojam selo počinje da označava naseobinu a ne više obradivo zemljište? Odgovor se nalazi u najčuvenijem delu polemologije X IX veka, u O ratu Karla fon Klauzevica (Cari von Clausewitz), pruskog generala i Riterovog učenika. Klauzevic objašnjava [Clausewitz 1832] da oblici terena utiču na borbu na tri načina: kao vidna prepreka, kao prepreka prohodnosti i kao zaklon od neprijateljske vatre. U skladu sa tim, upravo na osnovu ovih kriterijuma se krajem X IX i početkom X X veka u Evropi (§ 41) pristupilo pravljenju topografskih karti, odabirajući elemente po merilu veće ili manje taktičke vrednosti i pretvarajući u pre­ preke ili prednosti sve konture Zemljine površine. Kao što će reći Marineli [Marinelli 1902, str. 236]: jedino zbog čega bi geografi trebalo da budu zahvalni vojsci jeste njena aktivnost u kartograf­ skom snimanju. Na taj način ono što je nepokretno, očevidno, glomazno biva sistematski povlašćeno, u geografiji takođe, u odnosu na ono što izgleda nasuprot pokretno, nestalno i male zapremine: drveću se daje prednost nad zeljastim usevima, koji su pored toga što su niži i manje kabasti po pravilu i privremeni; međe zemljišnih poseda (time i sam koncept poljoprivrednog preduzeća) nestaju iz vidokruga, sem ako nisu obeleženi čvrstim materijalnim ogradama, i tako dalje. Zbog ovoga se selo, mehanički ogoljeno svih znakova koji bi ukazali na njegovu prirodu društvene formacije, preobražava, prvo na karti pa zatim u našoj glavi, u jedan prost skup kuća, u jednu zbirku građevina.

145

64. Između mita i arhetipa: staje grad? Isto važi, utoliko pre, za grad, čija najprostija ali i najraširenija definicija i dalje insistira na tome da je on jedan aglomerat građe­ vina prostraniji od sela. Ali šta je zaista grad? „Jedan grad je jedan grad”. Za istoričare ovaj očigledni truizam, koji je smislio Roberto Lopez [1963, str. 9], več neko vreme iskazuje odustajanje od svakog pokušaja da se nađe neki sveobuhvatni odgovor na ovo pitanje, zato što bi koncept grada trebalo da varira od jednog vremenskog perioda do drugog i od jedne zemlje do druge. Naprotiv, kroz epohe i kulture nivo svesti savremenika o postojanju grada se uopšte ne bi promenio, ili bi se promenio u maloj meri. Stoga bi se upoređivanje razvoja i funkcija međusobno različitih gradskih organizama pokazalo mnogo produktivnijim za istraživanje od neke jednostrane, što će rećivanistorijske, formulacije urbanog fenomena [Berengo 1975], Ovaj tip istraživanja je i bio sproveden u toku poslednje četvrtine prošlog veka, iako je uporedni pristup na kraju dao prvenstvo svojstvu političke institucije grada, shvaćenom kao kompleks struktura i funkcija povezanih sa vršenjem vlasti, sa slabim referencijama na njegove unutrašnje mehanizme [Rossi 1987], Ovako stoje stvari kod istoričara. Geografi se, naprotiv, i dalje batrgaju u kontradikciji između obličkog razmatranja, to jest topografskog, i funkcionalnog posmatranja grada, na osnovu sledećeg paradoksa: ako se obrati pažnja na fizičku zapreminu, na kontinuirano širenje izgrađene površine, na sve veći broj grad­ skog stanovništva, izgleda da grad danas raste i širi se; ali, ako se uzmu u obzir funkcije tipične za grad (koordinacija, upravljanje, kontrolisanje okolne teritorije), onda bismo bili navedeni na zaključak da se grad danas razređuje i da nestaje, zato što se te funkcije sve više koncentrišu na ograničenom broju područja na planeti [Dematteis 1978, str. 185]. U vremenu iz kog potiče prethodni citat, veći deo svetskog stanovništva je po statistikama još uvek obitavao na selu, ne u

146

gradu. Danas, tačno u skladu sa prelaskom iz jednog milenijuma u drugi, isto po statistikama, ova proporcija se obrnula, i više od polovine čovečanstva (dakle više od tri milijarde ljudi) stanuje u gradovima, šta god ova reč značila. Zbilja, ona ima poprilično različita značenja od jedne do druge države, u smislu da ono što varira jeste najmanji broj stanovnika potreban da bi se jedno na­ selje klasifikovalo kao urbano: na primer, 250 u Danskoj, 40.000 u Koreji [Ortolani 1984, str. 32]. Ono što ne varira jeste priroda kriterijuma koje popisi primenjuju, ona je uvek strogo kvantitativna. Statistike, ukratko, ne čine ništa drugo no to da svode na jedan drugi jezik, numerički, topografsku ideju naselja. One takođe svode ovaj zadnji pojam, koji je u stvarnosti proces, na jedan niz stvari, i onda razlikuju te stvari, zavisno od njihove veličine, na seoska i gradska naselja. Jedina razlika se sastoji u tome da je sa topografske tačke gledišta važan oblik, dok je u statistici merodavan format, to jest upravo ono što proizlazi iz oblika. Odavde potiče gore navedeni paradoks, stoga što se funkcija grada, izbačena iz definicije, vraća kao bumerang, silovito i neopaženo, otpozadi. Ovo se događa zato što se ,,u našem jeziku nataložila jedna čitava mitologija” [Wittgenstein 1967]: po kojoj su razbacane kuće, zaseoci, sela i gradovi, karakterisani ne samo ra­ stućom veličinom već i rastućom složenošću funkcija koje sadrže, gotovo kao da postoji neposredna veza između njihove važnosti i ekstenzije građevinskog sklopa. Radi se o mitološkom shvatanju pitanja, u smislu da se za mit uzima lažna očevidnost utemeljena na navici, koja sâm koncept pošteđuje analize [Horkheimer i Adorno 1947]. Međutim, kada se radi o postanku gradova, mit nikada nije prva verzija događaja, već uvek ona finalna [Wheatley 1971, str. xv]. I u ovom slučaju mit je u uzajamnoj vezi sa jednim iskonskim arhetipom koji se odražava u nizu oblika naselja rastu­ ćih po dimenziji i složenosti: mit ih stavlja u ovaj redosled zato što ih arhetip reda u genealoškom smislu. I obrnuto.

147

65. „Nevidljiva ruka” i ona sakrivena. Arhetip na koji se pozivamo je taj po kome je nastanak ci­ vilizacije (reč koja potiče od latinske civitas, grad) rezultat jedne sekvence koja započinje skupljanjem opalih plodova i lovom, na­ stavlja se zemljoradnjom i dostiže vrhunac formiranjem gradova i država. Ovo je jedan linearni, kontinuirani i kumulativni redosled koji je tek u drugoj polovini X X veka odlučno doveden u pitanje, i odgovara jednoj verziji istorije čovečanstva podeljenoj na stadijume ili faze. Pripazimo na sledeće: u ovom slučaju takođe, kao što ćemo videti, model zasnovan na nizu stadijuma podrazumeva prostor, bio bi nezamisliv bez nastupanja prostornog poretka sveta (§ 3). Najživlja reakcija protiv ovog arhetipa, koga se na primer čak i Luis Mamford [Mumford 1961] u suštini pridržava, dolazi od Džejn Džejkobs. Zašto bi, pitala se ona, poljoprivreda po svaku cenu trebalo da prethodi pojavljivanju gradova? Kako su antropo­ lozi to utvrdili? Iznenađeni time da ovako jasna i očigledna stvar može da bude dovedena u raspravu, antropolozi kojima je pitanje postavljeno, odgovoriše da su tako ustanovili ekonomisti. Kada su ekonomisti potom bili ispitani, oni odgovoriše pak da su to sazna­ li od antropologa i arheologa. Svako je dakle dodao vruć krompir drugome. Finalna pretpostavka Džejkobsove je da ovaj arhetip ne potiče od Darvinove (Charles Robert Darwin) evolucionističke sheme, kako bismo isprva bili navedeni da pretpostavimo, već od jednog ranijeg izvora: Adama Smita (Adam Smith), čije Istraži­ vanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda izlazi iz štampe 1776. godine [Jacobs 1969, str. 42]. Razvoj impliciran u nizu naselja koji od seoskih formi vodi ka urbanim tako ne proizlazi iz biološke evolucije već iz istorijske, iz ekonomske politike a ne iz zoologije. Ovo bi trebalo da objasni mnoštvo stvari, počevši od strogo kvantitativnog kriterijuma razlikovanja sela i grada. Ono do čega je Smitu stalo jeste tehnička podela rada, što je nešto drugo u od­

148

nosu na specijalizaciju zanata, i uzrok je porasta produktivnosti, dakle svih dostignuća čovečanstva. Međutim, podela rada, koja potiče od prirodne težnje čoveka za razmenom, sa svoje strane za­ visi od tržišta, zato što je njegov zadatak da apsorbuje proizvod. I tako Smit razmatra sela, gradove, velike gradove prevashodno kao izolovana tržišta, čija ekstenzija se meri ne njihovim dimenzijama nego isključivo masom kupaca i mogućnošću plasmana neke robe [Smith 1776], Podela rada, koja pruža tržištu neograničenu spo­ sobnost proizvodnje, tako je funkcija odgovarajuće demografske mase. Isključivo iz ovog razloga, Smit shvata prelaz sa sela na grad samo u terminima povećanja broja stanovnika, i u isto vreme i specijalizovanih delatnosti: zato što su grad i selo uzeti u obzir samo kao izolovana tržišta. Preostaje još da razjasnimo kako i zašto je ovo viđenje zatim postalo jedino prihvaćeno, ne samo u geografiji, i tako napravilo osnovu za jednu opštu evolutivnu teoriju gradskog razvoja. Ako bolje pogledamo, i ona je, isto kao niz geografskih oblika naselja­ vanja, bila definisana po logici podele rada, prema kojoj je svakom stadijumu evolucije i svakom elementu u nizu oblika bio dodeljen jedan specifičan zadatak koji ga razlikuje od drugih. Za Smita je finalni stadijum društva, onaj trgovački, regulisan „nevidljivom rukom” koja vlada ekonomijom, i čije je delovanje opisano u prve dve sveske njegove knjige. Njenom nehotičnom delovanju treba pripisati pomirenje između slobode i želje za napredovanjem pojedinca i društvenog reda, putem mehanizma kompeticije. Ali kao što je pokazao Daglas HofŠtater [Hofstadter 1979] u vezi sa Ešerevom (Maurits Cornélius Escher) litografijom „Ruke koje crtaju”: da bi nevidljiva ruka postojala, potrebno je ispuniti jedan precizan uslov: crtač treba da svede svet na crtež koji obuhvata i samu njegovu ruku, i da stoga izbriše stvarno postojanje te ruke, prenesene tako na „nivo neprikosnoven” oku. Upravo kao što, u delu koji sledi, ideja grada primerno svedoči.

149

66. „Ruke koje crtaju”. Ešerova litografija je ilustracija rekurzivnosti: jedna ruka crta drugu koja sa svoje strane, ukrug, crta prvu. Riba ribi grize rep. Ovo se događa, objašnjava Hofštater, samo zato što ovako slika skriva stvarnost, prikriva ruku crtača (koja je nacrtana ali nije prava) koji je nacrtao sam crtež. Ruka ovako sakrivena je ona nevidljiva, a ona vidljiva, to jest nacrtana, ona je lažna. Ali sve ovo obuhvata samo jednu stranu pitanja, i to ne najvažniju. Mentalni grč koji doživljavamo posmatrajući Ešerov crtež potiče od nečega mnogo dubljeg, dolazi od nužnosti jednog zastrašujućeg prizna­ nja, koje dopunjava ono što je upravo rečeno: upravo sam crtež je nosilac jedne intencije, jedne volje, koja je nezavisna od intencija i volje (ruke) bilo kog crtača. Zbog ovoga Smitova „nevidljiva ruka” postupa nehotično: zato što sledi jednu nameru koja je već upisana, na nevidljiv način, u jednu sliku. Upravo evolucija zna­ čenja pojma „grada” usmerava nas ka shvatanju o kojoj nameri i o kojoj slici se radi. Počnimo od Gradske skupštine Los Anđelesa, sagrađene dvadesetih godina X X veka sa namerom da visinom izjednači, bez obzira na opasnost od zemljotresa, biblijsku Vavilonsku kulu, vavilonski zigurat (§ 8). Natpis na njenom spoljnom zidu podseća na nešto sa čim se Aristotel potpuno slagao, toliko da je on to i napisao: grad je nastao da bi čuvao život, on postoji da bi omogućio ljudima da žive dobro. Do kraja XVI veka se misli na isti način. Traktat koji pokreće moderno teoretsko razmatranje o prirodi grada [Gambi 1973b, str. 3 6 7 -3 7 1 ], O razlozima veličine gradova Đovanija Botera [Botero 1598, str. 329], počinje ovako: „Grad je jedno okupljanje ljudi, koji se stiču zajedno da bi živeli srećno”. Odmah zatim dodaje nešto sa čim će se nekoliko vekova kasnije, iz drugih razloga, Adam Smit bez problema složiti: veli­ čina jednog grada nije data njegovom ekstenzijom ili dužinom obima njegovih zidina, već se nalazi u „mnoštvu stanovnika i u njihovoj snazi”. Međutim, u XVIII veku, ideja grada beleži jedno

150

očigledno i vanredno preokretanje: on počinje da označava ne više ljude nego stvari, kuće. Upravo sa Smitom, ljudi će opstati u ekonomskoj politici, pretvoreni u proizvođače i potrošače. Tako se i definicija grada transformiše u onakvu kakvom je danas poznajemo (§ 64), još uvek onu kodifikovanu u doba prosvetiteljstva. Pod tom odrednicom u Enciklopediji stoji: „skup više kuća raspoređenih duž puteva i zaokruženih nekim zajedničkim elementom koji su po pravilu zidine ili šanci”. I odmah zatim se precizira: „Ali da bi jedan grad bio tačnije određen, krug zidina je taj koji obuhvata četvrti, ulice, javne trgove i ostale građevine”. Posmatrajući fotografije Pariza koje je snimao Eužen Atže (Eugène Atget) krajem X IX i početkom X X veka, Valter Benjamin [1955] se iščuđavao što na njima nema ljudi, gotovo kao da je grad prazan, bez stanovnika. I on je upozoravao na „skriveni po­ litički karakter” ovih slika, karakter čiju prirodu ipak nije uspeo da dešifruje. Da bismo to uspeli, trebalo je početi od promene ideje grada razrađene u prvim vekovima modernog doba: iz te promene proizlazi odsustvo ljudi koje pada u oči prilikom posmatranja prvih gradskih fotografija. Zašto prve fotografije čine svaki grad jednim gradom duhom? Čemu treba pripisati ovo prisilno iseljenje ljudi? Pročitajmo ponovo definiciju iz Enciklopedije koju smo malopre preneli. Zapisana, književna definicija je precizno precrtana kopija kartografske definicije grada, iz koje mehanizam razmere isključuje svako ljudsko biće: prva otpočinje sa zidinama, kartografski najistaknutijim elementom. Njeno početno kolebanje u vezi sa zidinama upravo naglašava njenu pokornost logici gra­ fičke predrasude (§ 63). U vremenskom rasponu između Botera i prosvetitelja u XVIII veka, dogodilo se nešto presudno. To nešto je pravljenje prve topografske karte, Karte Francuske zasnovane na pariškom podnevku (§ 9), na kojoj je rad, započet 1669, dovršen upravo u godini pada Bastilje (§ 10). Posle nje ništa na svetu neće biti kao pre. Razume se, posle ove karte.

151

67. Putevi, rute, putanje. Karta Francuske, prva velika istinski naučna karta, ne modifikuje u stvari samo ideju grada ili oblik puteva već i oblik gradova i ideju puta, pokazujući tako nemogućnost pravljenja razlike, na mapi, između oblika i ideje. Ovo je potvrda silovitog ontološkog delovanja, uz proizvodno, vezanog za kartografski rad i njegov ishod. Uzmimo ponovo Enciklopediju i potražimo stavku „putanja”18 (chemin). Saznajemo da su još sredinom XVIII veka staza, put19 (voie) i ruta20 (route) bili sinonimi. Ipak se određuje da će put označiti način kojim se ide napred, i može biti kopneni ili vodeni. Ruta obuhvata, naprotiv, skup mesta kroz koja treba proći da bi­ smo otišli od jednog do drugog naselja: od Pariza do Liona ide se rutom Borgonje ili rutom Niverne. Najposle, putanja se odnosi na traku zemlje po kojoj se ide svojom rutom. Koji je model ovakve specifikacije? Godine 1669. Kolber, premoćni premijer u službi Kralja Sun­ ca, dodelio je Đandomeniku Kasiniju (Giandomenico Cassini) nadležnost nad velikim operacijama astronomsko-geodetskih merenja upravljenih ka redefmiciji francuske teritorije u geometrij­ skom (to jest prostornom) smislu. Njegov unuk Čezare Frančesko Kasini (Cesare Francesco Cassini), Đakomov sin, zvan di Turi, da bi ga razlikovali od oca i dede, ilustrovao je pred Kraljevskom aka­ demijom nauka 1745. godine najužu vezu između ovih operacija i saobraćajnih puteva. Njegovo izlaganje je polazilo od primedbe da je do tada, usled ogromnih troškova i nedostatka obučenih osoba, samo jedan veoma mali broj karti bio sastavljen geometrijskim putevima (par les voies géométriques). Otuda, poređenjem starih 18 U tekstu Farineli koristi reč cam mino, čije osnovno značenje je „hod, staza” i koja deli isti koren sa chemin (prim. prev.). 19 U originalu Farineli koristi reč via , koja ima čitavu lepezu značenja. Pre svega znači „ulica”, ali ovde se koristi kao „put, drum”, a u tercijarnom značenju jeste i „način, sredstvo”, značenje koje „put” ima i na srpskom (prim. prev.). 20 Farineli upotrebljava reč strada, koja pre svega znači „put, drum”, ali smo izabrali reč bližu francuskom značenju jer ono na šta Farineli misli jeste zapravo „pravac kretanja ili putovanja” ili „maršruta” (prim. prev.).

152

i modernih karti izlazile su na videlo brojne greške, zato što su njihovi sastavljači sledili veoma različite rute (routes). Neki su se zadovoljili time da procene razdaljine na osnovu vremena utroše­ nog na putovanje. Drugi su stvarno izmerili, odmotavanjem jedne vrpce, dužinu putanje (chemin). Napokon, neki su, postupajući brižljivije, vršili neku vrstu primitivne triangulacije, oslanjajući se, međutim, na previše kratke osnovice, i one takođe izmerene konopcem, i nadasve orijentišući njhove karte samo uz pomoć kompasa (§ 11): ovi postupci su bili toliko grubi da, umnožavajući nepreciznosti u slučaju sklapanja više karti u jednu, dolazilo je do skretanja i od 30 stepeni u odnosu na tačan pravac podnevaka. Zatim, kao što Kasini di Turi naglašava, bez tačnog poznavanja ekstenzije, granica i pozicije raznih mesta postaje teško doći do preciznih mera za veliki broj projekata korisnih za državu i trgovinu: izgradnje novih puteva, novih mostova i brana, novih kanala koji bi olakšali prevoz poljoprivrednih proizvoda i druge robe među provincijama, tako sprečavajući oskudice i izazivajući izobilje kao rezultat povećanja saobraćaja i veza. Stoga, da bi se sa preciznošću utvrdila Generalna karta Francuske, on je predložio da se uopšti metod upotrebljen za „opisivanje” Pariškog podnevka (§ 10). Trebalo je, dakle, pokriti celokupnu površinu carstva trouglovima, međusobno povezanim preko redom izmerenih obje­ kata, počevši od jednog ka drugom [Cassini de Thury 1749]. Kao što smo videli, razlika koju Enciklopedija pravi između puteva, ruta i putanja se čini kao da upravo potiče, član po član, od Kasinijevog projekta „geometrijskog opisa Francuske”, od razlikovanja koje on uvodi među pojmove u pitanju. Osnovna ra­ zlika se sastoji u tome da ruta, koju Kasini koristi u apstraktnom smislu kao postupak, postaje naprotiv jedan virtuelni postupak, u Enciklopediji se pretvara u jedno stvarno ali samo hipotetično ređanje lokaliteta, upravo kako se ruta samo na karti pokazuje i na kojoj se može izračunati. Kada ne bi bilo tako, ne bismo mogli da razlučimo ni po čemu rutu od putanje, koja i po Kasiniju i po Enciklopediji odgovara samo onome što se gazi stopalima. To još jednom znači da bismo bez kartografskog predstavljanja brkali značenje jednih reči sa drugima. Ili pak to znači da jezički red zavisi od kartografske logike.

153

68. Taksi! U stvari sve ukazuje na to da je Đovani Botero preuzeo svoju definiciju grada od Torkvata Tasa [Tasso 1958, str. 4 1 4 -4 1 5 , 342], On je već 1587. jasno odredio razliku između sela i grada sledećim recima: selo je „skup ljudi i prebivališta sa stvarima neophodnim za život”; grad je isto to, samo sa „stvarima neophodnim za dobar život”. Pritom dodaje da se sreća kod života u vili sastoji, makar delimično, upravo u oslobađanju od zavisnosti od grada „za stvari koje su neophodne za dobar život, a kamoli za život”. Ono što je svakako nesporno jeste gotovo opsesivna uloga koju figura grada i njegov kartografski prikaz zauzimaju kod Tasa. On se u više navrata, čime se verovatno najviše ponosio, hvali time da je bio prvi koji je od grada napravio centar neke poeme: Ilijada, ističe u vezi s tim, ne opeva Troju i rat koji se vodio za nju nego Ahilov bes [Tasso 1853, str. 86], Kada početkom X IX veka vikont Šatobrijan [Chateaubriand, str. 3 7 4 -3 7 5 ], sa Oslobođenim Jerusalimom pri ruci, bude posetio okolinu svetog grada, ostaće zapanjen preciznošću Tasovog topografskog opisa: „da je bio napisan na licu mesta, ne bi bio tačniji”. Uostalom, preovlađujuća tema pisama koja Taso [Tasso 1853, str. 86, 133] razmenjuje sa svojim rimskim dopisnikom Lukom Skalabrinom (Luča Scalabrino) između 1575. i 1576, u periodu pisanja poeme, samo je jedna: mape Jerusalima koje je moguće nabaviti u Rimu, i koje se ne mogu naći u Veneciji niti bilo gde drugde. Stoga nije slučajno da u Izlaganjima o pesničkoj umetnosti [Tasso 1959, str. 387] on opisuje svoju poemu kao delo u kome su stvari jedna sa drugom povezane kao u jednom „malenom svetu”, kao u jednom gradu, tako da ako jedna stvar nestane ili je pomerena sve ostalo se ruši. Grad, koji poema uzima za model, jeste Ferara. I Ferara i Jerusalim su organske tvorevine unutar kojih je nemoguće pomešati dva različita i suprotna, premda susedna, okruženja: paganski i hrišćanski svet u poemi, srednjovekovni i moderni grad u Ferari, koji je krajem XV veka nacrtao i realizovao Bjađo Roseti (Biagio

154

Rossetti) po volji Erkolea I d’Estea (Ercole I d’Este). Upravo struk­ tura moderne Ferare pruža model za kompoziciju poeme, zato što i Taso i Roseti, prvi moderni evropski urbanista, rešavaju na isti način problem centralnosti: Roseti asimetričnim pozicioniranjem trga novog grada, odstupajući od ose srednjovekovnog zamka [Zevi 1960, str. 161], to jest od starog centra; Taso asimetričnom kompozicijom izlaganja, čiji centar ne odgovara desetom od dvadeset pevanja koja čine poemu, već se podudara sa trinaestim [Raimondi 1980, str. 91]. Da između asimetrije koju primenjuje arhitekta i one kojom se služi pesnik postoji neka veza sugeriše jedno opažanje potvrdivo na mapi Ferare. Podelimo u dvadeset delova (koliko je pevanja u poemi) pravu koja čini kičmu Rosetijevog proširenja grada, duž koje niče novi trg. Sada brojimo sa zapada ka istoku, to jest sledeći pravac krstaša: videćemo da se novi trg podudara sa trinaestim segmentom [Farinelli 1985, str. 7 8 -7 9 ]. To bi značilo da struktura Jerusalima oponaša sklop nove Ferare čak i u mate­ matičkim odnosima. Matematičkim a ne prosto aritmetičkim zato što se radi o modelu koji je ujedno, i prevashodno, geometrijski: Ferara je prvi moderni grad Evrope, kao što tvrdi Burkhart (Jacob Christoph Burckhardt), zato što se u njoj prvi put, posle klasične epohe, pojavljuje na prevlađujući i eksplozivan način pravougaona i pravolinijska sintaksa ulica, jedina u stanju da svede grad na prostornu ekstenziju (§§ 3 -4 ). U Ferari se tako rađa, u susedstvu srednjovekovnog naselja, moderni gradski prostor u užem smislu, onaj na koji smo mi danas toliko naviknuti da ga više ne primećujemo. Prostor koji i danas proslavljamo, kada, želeći da ga što brže savladamo, zovemo taksi, ime koje potiče upravo od Tasovog. Njegova familija je od Karla V dobila u opšti zakup pošte Carstva (Taxis je i dalje ime nemačkog ogranka): familija koja je, dakle, od brzine, uništenja mestà, transformacije sveta u prostor, napravila sebi profesiju. Nju Torkvato ipak ne deli, i možda, do svoje smrti, ne prihvata.

155

69. Teranuova21. Sa više tački gledišta Rosetijevo proširenje Ferare može da se smatra poslednjom i najsjajnijom od svih „novih zemalja”, obeležje hiljada novih varoši koje su u srednjem veku udvostručile broj urbanih centara u Evropi. Baš kao mnoge od njih, pa čak i u većoj meri, nova Ferara je unutar svoje površine sadržala, tik uz zidine grada, jedan prazan pojas bez zgrada, koji je omogućavao vojni­ cima da se brže kreću [Fara 1993, str. 47]. I upravo kao mnoge druge, pa čak i u većoj meri, nova Ferara je bila jedna pravougaona struktura, sačinjena od pravih uglova i pravih linija. Međutim, ime kojim i dalje modernu Feraru zovu njeni stanovnici, Arianuova2122, ukazuje na jednu korenitu razliku, jednu strukturalnu suprotnost, kao što je ona koja postoji upravo između vazduha i zemlje, na jednu novinu drukčiju u odnosu na sve druge teranuove. Ta ra­ zlika je odlučujuća za razumevanje modernosti, prostora, kao i, možda, Tasove sudbine. Oko porekla pravougaone sheme, koja izdvaja teranuove od drugih gradova, suprotstavljaju se dve hipoteze. Prva zastupa nasledstvo, preneseno kroz srednji vek, od znanja rimskih zemljomera, naviknutih da organizuju grad (§ 73) prema ukrštanju pod pravim uglom jedne horizontalne ose ( decumanus ) i jedne vertikalne ( cardo ) [Comba 1993], Druga, potpomognuta otkri­ ćem proporcionalne osnovice u nacrtima [Guidoni 1970, str. 2 1 5 -2 1 7 ], insistira na savremenim izvorima, srednjovekovnoj geometrijskoj praksi i posebno na geometriji sinusa: u teoriji, ali i u praksi, kod crtanja novih srednjovekovnih firentinskih blokova, njihove granice su bile utvrđene sinusnim linijama a njihov centar je određivao tačku ukrštanja dve glavne ulice. Imajući u vidu da se sinusna geometrija zvanično pojavljuje u arhitektonskoj literaturi 1545. godine objavljivanjem prve sveske Arhitekture Sebastijana Serlija (Sebastiano Serlio), postavlja se pitanje: koji crteži su 21 22

156

Terranuova - „nova zemlja” (prim. prev.). A rianuova - „novi vazduh” (prim. prev.).

mogli da inspirišu projektante prve polovine XIV veka? Gde je tada bilo moguće videti geometrijske strukture zasnovane na krugu, u stanju da pokrenu svođenje sveta na prostor? Zasigurno na portolanima, nautičkim kartama čiji prvi primerci potiču iz XIII veka, i na astrolabu, instrumentu koji se u to vreme koristio za računanje kretanja zvezda, čija zadnja strana je imala ucrtanu trigonometrijsku skalu [Friedman 1988]. Iz ove rekonstrukcije se izvodi najmanje par opažanja. Prvo je da mreža radijalnih linija na nautičkim kartama i skala na astro­ labu, služe samo kao vizuelna a ne tehnička sugestija, pomalo kao model nove Ferare za Tasa (§ 68), u smislu da u Firenci u XIV veku niko nije bio u stanju da zaista primeni geometriju sinusa. U oba slučaja, radilo bi se o primernom ostvarenju jednog od pravila „vizuelnog razmišljanja”, na osnovu koga oblici koji nas okružuju i koje vidimo stoje na začetku naših koncepta [Arnheim 1969]. Drugo se pak odnosi na problem modernog postanka prostora, i potvrđuje njegovo suštinsko nepostojanje tokom celog srednjeg veka (§ 6). Struktura teranuovi, mnogo pravilnija od drugih srednjovekovnih gradova, nije još uvek u potpunosti prostorne prirode, bez obzira na njen geometrijski i simetričan karakter. I to ne samo zbog aproksimacije merenja, to jest činjenice da nijedna od njih u stvarnosti nije jednaka sopstvenom projektu, već upravo zbog njihove proporcionalne prirode: proporcija nikako nije stan­ dard, ona samo podrazumeva saglasnost između više elemenata u recipročnom odnosu, u ovom slučaju između luka kružnice i njegove tangente [Friedman 1988]. Baš za razliku od standarda, kod novih zemalja kriterijum njihove proporcije je unutar same strukture naselja, on proističe iz odnosa njegovih sastavnih delova. U San Đovaniju Valdarnu dubina gradskih blokova se smanjuje kako se od ose glavne ulice udaljavamo ka gradskim zidinama. U teranuovi ujedinjujuća dimenzija jednaka je razdaljini, duž ose glavne ulice, između središta glavnog trga i kraja prvog gradskog bloka. Iz nje se izvode sve druge proporcionalne vrednosti struk­ ture [Friedman 1988], Međutim, u Arianuovi ništa od ovoga ne važi, zato što nju od teranuovi deli perspektiva.

157

70. Arianuova. Razliku između stare Ferare i Arianuove je objasnio Bruno Zevi: u prvoj (i to važi za sve teranuove) gradski razvoj se poklapa sa onim građevinskim, tako da bi bilo besmisleno zamisliti njene ulice kao proste saobraćajne trase, „bez treće dimenzije kuća”; u drugoj, naprotiv, važi upravo i isključivo ravan, ono što upravlja je dvodimenzionalnost projekta, i samo u funkciji njegove definici­ je, arhitekture i palate, tamo gde postoje duž ulica, stiču značenje. Ne postoji dakle više nijedno zajedničko pravilo koje, kao kod teranuovi, važi i za zgrade i za ulice, određujući njihove odnose i dimenzije: sada međutim zapremine građevina moraju da se pri­ lagode regularnosti i pravolinijskom karakteru saobraćajnica da bi ublažile njihovo umanjenje u perspektivi, kroz jedno izvanredno doziranje punih oblika i praznina prema kome se između jedne i druge građevine otvaraju široke pauze, kao u slučaju portika između zgrada i ulica [Zevi 1960, str. 143, 158-159]. Teranuove poseduju jedan metrički smisao23 koji je unutrašnji i podudara se sa nekim elementom ili nekim odnosom u planu grada. Arianuova ima metrički smisao koji se ne podudara ni sa jednim elementom ili razmerom u nacrtu, već sa smislom plana samog po sebi, sa logikom koja vlada celinom svih njegovih odnosa: u ovom smislu treba shvatiti tvrdnju da je moderna Ferara grad koji nije vezan ni za jedan tip, zakon, doktrinu, već je konkretno sâm po sebi [Zevi 1960, str. 512]. Sâm je sebi mera, i upravo u ovome i zbog ovoga on je prvi, zato što se u njemu prvi put oprobava moderni gradski prostor (zapravo, smisao plana), i treba napomenuti, upravo pre­ ko onoga što se u prvi mah ne bi učinilo, baš cezurama između građevina duž ulica. Ti prekidi u gradnji ne izražavaju prosto pro­ gresivan karakter izgradnje, njihova priroda nije samo vremenska već doslovno prostorna, oni vrše jednu strukturalnu funkciju, ne privremenu. Oni svečano uvode jedan princip koji preobličava s kraja na kraj prirodu indeksne veze između kuće i puta, ukidajući 23 Farineli ovde koristi reč ragione , koja pored toga što znači „smisao”, znači i „razmera”, dualitet značenja fundamentalan za ovo poglavlje (prim. prev.).

158

njenu neposrednost i sistematičnost. Na ovaj način začeće grada gubi svaku postojanost i može da se razloži, za razliku od onoga što se dešavalo kod teranuovi, u razne faze i operacije, od kojih se prva sastoji u potvrđivanju autonomije saobraćajne mreže u odnosu na ostale elemente. Radi se o raskidu organske veze između saobraćajnih arterija i građevina, predmetu kritike Džejkobsove (§ 60) i izvoru kon­ tradikcije između obličkog i funkcionalnog razmatranja grada (§ 64). Upravo stoga što je usmeren ka svođenju sveta na trajanje putovanja, posledica tog raskida je bila u stvari, paradoksalno, ne ukidanje indeksne veze već, naprotiv, njeno uopštavanje u obliku perspektive koja će obeležiti čitavo moderno doba: oblik zasnovan na prethodnici pravolinijske ose i na manje ili više naknadnom i sledećem širenju u beskonačnost građevina. Po Beloziju [Bellosi 1980, str. 2 3 -2 4 ], otkriće pravila perspektive je bio jedan izrazito firentinski događaj, „građanski”, prouzrokovan vidikom ulica koje funkcionišu kao pozorišne kulise duž kojih se krovovi, prozori, ispusti raspoređuju na različitim nivoima. Ali upravo ta različitost naglašava jednu konstantu: sve te linije se naizgled usmeravaju u dubinu ka jednoj jedinoj tački. Možemo da se zapitamo da li bi bez tada tek ponovno otkrivenog ptolomejskog modela projekcije (§ 4) sve to uopšte bilo uočeno. Ali, u svakom slučaju, dok Firenca otkriva tokom XV veka da je ona grad perspektive, i da je to oduvek nesvesno i bila, Arianuova se podiže ni iz čega kao takav, i kao takav se uobličava na mnogo moderniji način u perspektivnom smislu od same Firence. Zbog ovoga, za razliku od onoga što se dešava unutar firentinske strukture, perspektive Arianuove su otvorene, ulične kulise nikada nisu zatvorene, ose saobraćajnica nikada nisu čeono prekinute građevinama, i na kraju izviru u otvorena polja, spremne da kolonizuju sve ostalo. Baš kružeći po ovom gradu-duhu lišenom kuća i stanovnika i stoga upravo sačinjenom od vazduha, i upravo zbog svoje vazdušastosti prvom modernom gradu Evrope, Taso privodi kraju, između 1572. i 1577. godine, prvu modernu evropsku poemu. I postaje prvi bezumnik modernog doba.

159

71. Pohvala ludosti. Početkom X IX veka Taso postaje tipska figura melanholije jer se, kao Ovidije i Žan Žak Ruso, usudio da zavoli ženu iz viših slojeva, i stoga poludi od ljubavi [Starobinski 1922], Toj legendi, opštem mestu romantičarskog doba, svoj doprinos daje Gete [Goethe 1790] naglasivši nužno dramatičan karakter odnosa pesnika sa društvom, ideala sa realnošću. Ta realnost je bila jesen renesanse, u Italiji pocepanoj i u punom opadanju, jedan svet na zalasku gde je sjaj dvorova služio samo da zamaskira nadolazeću krizu. U ovoj Italiji Taso nije bio građanin nijednog grada [Caretti 1961, str. 92], iščupan iz korena više od postiljana koji su sa druge strane Alpa vozili kočije bogatog ogranka familije, sa jasno istaknutim pramenom jazavičje dlake24 da bi se lakše probili kroz saobraćaj. Fijakeristi su praktikovali svet sa tačke gledišta njegove modernizacije, oni sami su bili izvršioci njegove transformacije u tom pravcu. A Taso, mnogo pre Geteovog Fausta ili istog Rusoa, tragično doživljava prvo strašno iskustvo modernosti, koja upra­ vo u Ferari debituje. „Naša duša je jedan grad”, piše on [Tasso 1875, str. 471], I njegova duša, baš kao grad Ferara, ne samo da je podeljena napola već pokazuje sve znakove modernog sukoba, to jest kontradik­ cije između vrtoglave metamorfoze postojećeg i uništenja, stoga, svega onoga što nam je drago. Maršal Berman [1982] primećuje da se u poslednjem činu Fausta veliča ono što on naziva ,,faustovskim modelom” razvoja, koji privileguje faraonske projekte u polju prevoza nauštrb brzih profita, imajući u vidu naknadni razvoj proizvodnih snaga. Krajem X IX i početkom X X veka ovaj model će zaista promeniti lice ćele Zemlje: pomislimo na presecanje Sueckog i Panamskog zemljouza (§ 54). Ali on nastaje krajem XV veka u Ferari, uništenjem [Bocchi 1982] vrtova, vila i bašti, koje je bilo nužno da bi se naglo udvostručio obim grada. Zai24

prev.).

160

Na italijanskom tasso, to jest Torkvatovo prezime, znači „jazavac” (prim.

sta, moderna Ferara je prvo mesto za koje važi citat iz Manifesta komunističke partije do koga je Bermanu [Berman 1982] veoma stalo, i koji Marks upotrebljava da bi opisao kapitalistički način razvoja: „Sve ono što je čvrsto raspršava se u vazduh. svaka sveta stvar je oskrnavljena. i ljudi su napokon prinuđeni da otrežnieno pogledaju na svoj stvarni položaj i odnose sa svojim bližnjima”. Ovo je novi vazduh koji se po prvi put udiše u Arianuovi, duž njenih pravih i širokih ulica, sagrađenih za stanovnike koji vekovima neće pristići. Još i danas, Ferara je jedini stari italijanski grad u kome drveće i leje stižu do centra, blizu koga, duboko unutar gradskih zidina, mogu i dalje da se primete ne samo bašte već prava pravcata polja, parčići obradivog zemljišta. Taso je izuzetno trezveno opazio uništenje i oskrnavljanje mesta (§ 3) u svrhu pravljenja mesta prostoru [Farinelli 1985]. Njegova ludost je bila u nepomirenju sa nužnošću i neizbežnošću tog procesa, i u tome što nije želeo da ispuni još jedan uslov na koji doživljaj modernosti subjekta: otrežnjenje o sopstvenom položaju i o svojim odnosima sa bližnjima. Ovo se može reći drugačije, ako pribegnemo ne Marksu već najlepšem putopisu ikada napisanom. Putopisi se dele u tri osnovne kategorije: oni koji govore o putovanjima, oni koji su napisani u putu, i oni koji su začeti i napisani u putu ali ne govore 0 putovanju. Ovoj poslednjoj vrsti pripada Pohvala ludosti Erazma Roterdamskog, koncipirana na konju 1509. godine. Prvi deo knjige se zasniva na jednoj ideji: ne postoji nekakav apstraktan smisao, već racionalnost svakog ponašanja zavisi od konteksta. Prevedeno na naše termine: nikakva razmera, poput plana nove Ferare, ne može da diktira pravila koja bi, uništavajući sve lokalne razlike, pretendovala da, kao neka prostorna norma, važe svuda 1 u svakom slučaju. Onda, na kraju, jedina razlika između Erazmove i Tasove ludosti jeste ta što prva uspeva da prihvati ono što druga ne želi ili ne uspeva: iluziju koju ljudi stiču verujući da su figure čije maske nose, svodeći tako ceo svet na jedan džinovski i ironičan osmeh.

161

72. „Raščaranost sveta”, moguće i virtuelno. Izrazom „raščaranost sveta” Maks Veber se odnosio na uki­ danje magije kao tehnike za spasenje čoveka, na nestanak veštaca. Pre nekoliko godina Marsel Goše (Marcel Gauchet) je preuzeo ovaj izraz da bi naznačio „iscrpljenje carstva nevidljivog”, da bi odredio proces koji pokreće političku istoriju vere. Za Gošea suština verskog fenomena počiva na jednoj mnogo dubljoj antro­ pološkoj strukturi, u stanju da, menjajući ruho, preživi čak i kraj same religije: ona se temelji na „principu pokretnosti stavljenog u službu onoga što je nepokretno”, na „principu transformacije mobilisanom da bi garantovao nedodirljivost stvari” [Gauchet 1985, str. II, 10-11]. Burno i posebno promenljivo Tasovo ovozemaljsko bivstvovanje i njegova nadahnuta smrt u manastiru Sant Onofrio na Đianikolu, činila bi se kao ovaploćenje te suštine na polju životnog iskustva. Značajno je to da su oba principa, kao i raščaravajuća težnja, potrebni i dovoljni da bi se definisala moderna perspektiva (§§ 4 ,5 ,9 ,3 4 ), model percepcije-predstavljanja-konstrukcije sveta razrađen u periodu od izgradnje teranuovi do osnivanja Arianuove. Ono što se ne kreće jeste subjekt, u čijoj službi se kreće krilato oko. Metamorfoza oka, koja zahvata ne samo njegov oblik nego i delovanje, služi baš tome da poštedi modernog čoveka od zamor­ nog odnosa sa stvarima, koji iziskuje fizički i neposredan dodir sa svakom od njih. Kolonizacija stvarnosti koja iz ovoga proističe takođe teži ka njenoj raščaranosti, u skladu sa pravilom po kome nevidljivo, koje je u prošlosti učestvovalo u nekontrolisanom obliku u konstrukciji sveta, sada biva ukroćeno na dva načina: ili ostaje sabijeno i koncentrisano iza tačke nedogleda, obuzdano u obliku beskonačnosti, na nivou opažanja i predstavljanja; ili, na nivou materijalne konstrukcije, nevidljivo poprima prirodu mogućeg, i tako oduzima teren virtuelnom. Virtuelno nije ono što se protivi onome što je realno, već onome što postoji, ostvarenom (§ 9), čega je moguće jedna od­

162

gođena kopija. Moguće je isto što i realno, statično je i već je konstituisano, nedostaje mu samo egzistencija [Lévy 1995]. Naprotiv, virtuelno može da se uključi u ono što postoji ali se nikada neće integrisati sa njim, zato što mu nešto uvek nedostaje, ne samo u odnosu na postojeće već i u odnosu na samog sebe: polovina koju mu nedostaje naziva se razlika i odsustvo [Deleuze 1968], upravo ono što osigurava začaranost sveta. Njegova raščaranost se ispunjava, u modernom dobu, preko zamenjivanja mesta pro­ storom, posredstvom širenja indeksne veze između puta i zgrada po modulu firentinske linearne perspektive. Kao u svakom doživljaju nesvesnog ili dubokog, u praksi prostora afirmacija i negacija koegzistiraju [Dupront 1946]. I ovo posebno važi za nje­ gove pionire. Očigledan je mig istorije činjenica da Bjađo Roseti započinje izgradnju Arianuove na leto 1492. godine, baš dok Ko­ lumbo sprovodi poslednje pripreme za svoje putovanje. Obojica, moreplovac i urbanista, rade istovetnu stvar: potvrđuju prostor i istovremeno ga poriču. Kolumbo (§ 7) to radi tako što skoro do kraja odbija da prizna prirodu Novog sveta. Roseti tako što ne priznaje nikakvu apstraktnu nadmoć prostornoj sintaksi, logici prave linije i pravog ugla, i naprotiv pokušava, ne uspevajući u tome, da je stavi u službu jednog živog grada. Ono što povezuje Kolumbov i Rosetijev poduhvat jeste upućivanje na globalnost, na totalitet polja delovanja: Zemlja kod prvog, grad kod drugog. Po Zeviju, Roseti je prvi moderni urbanista upravo zato što je sistematski povezao sve pojedinačne arhitektonske intervencije sa celinom urbanog konteksta Ferare. Upravo zato što u njihovim poduhvatima, kao i u Tasovom, prostorna logika i globalna logika koegzistiraju, za pionire modernosti nevidljivo, koje još uvek postoji, zadobija oblik virtuelnog. Tek za njihove naslednike će poprimiti oblik mogućeg, sve do iščeznuća.

163

73. Začaranost, slika, raščaranost. Ali nijedna priča nije pravolinijska, pa čak ni ona o pravim linijama [Brusatin 1993], štaviše. Pisati istoriju pravih puteva značilo bi ponovo proći kroz čitavu istoriju čovečanstva, čak i ako se ograničimo samo na gradske ulice. U stvari, počevši od paleolita, i to po celoj Zemljinoj površini, ljudska naselja su bila smišljana i pravljena sa neverovatnom istrajnošću i kontinuite­ tom sledeći pravolinijsku i pravougaonu shemu, i po prostornom orijentisanju koje je imalo samo jednu svrhu: učiniti programski vidljivim i opipljivim ono što u stvarnosti to nije, projektovati ne­ beski poredak na zemaljski, prevesti metafizičko u fizičko. Kako objašnjava Džozef Rikvert [Rykwert 1988] uvezi sa dve glavne ose ukrštene pod pravim uglom na osnovu kojih je bio podizan grad u Starih Rimljana (§ 69): krećući se duž karda25, građanin je znao da hoda paralelno sa osom oko koje se vrti Sunce, i šetajući duž dekumanusa26, znao je da prati tok naše zvezde; na taj način grad je bio instrument za dešifrovanje značenja kosmosa i ta izvesnost je činila da građanin prisno oseća svoje mesto u njemu. Grad je jednom reči bio proizvod obreda, njegov oblik je bio simbolič­ ki, dakle nešto što stoji na mestu nečeg drugog (§ 12). Upravo iz njegove simboličke prirode, iz tog upućivanja na nevidljivo i nedodirljivo, proističe njegova začaranost: začaranost koja se, po­ vezujući njegov oblik sa oblikom kosmosa, prenosi na ceo svemir i, istovremeno, pokreće njegovo raščaravanje. Odatle proističe mogućnost treće definicije grada, pokretljive kao i odnos iz koga proizlazi, i različite od obe (ljudi i kuće) koje smo već ispitali (§ 66): grad kao džinovski simbol u službi pamćenja i znanja, kompleks znakova putem kojih se stanovnici fizičkim učešćem u obredima identifikuju sa jednom zajedničkom prošlošću [Rykwert 1988]. 25

Cardo.

26 Decumanus.

164

Očigledno se radi o definiciji analognoj onoj Riterovoj kojom je ćelu Zemlju shvatao kućom za obrazovanje čovečanstva (§ 1 ). Da bismo istinski razumeli razloge urbane raščaranosti, svo­ đenja grada bez izuzetaka na kompleks vidljivih stvari, treba da imamo u vidu još jedno Rikvertovo zapažanje, koje se suprotstavlja svakom svođenju grada na prirodni, fiziološki fenomen: ako grad baš mora da bude povezan sa fiziologijom, on je sličniji snu nego bilo čemu drugom. Prednost ovog opažanja se sastoji u uvođenju posredovanja koje vrši slika grada u razumevanje samog urbanog fenomena. Dakle, sa fiziološke tačke gledišta, u toku sna mi zaista vidimo stvari, tako da nema nikakve razlike između sanjane i m a­ terijalne slike. A koja je to materijalna slika koja odgovara gradu? Ako je grad ono što Rikvert tvrdi, i ono što smo malopre preneli, dakle ako je on izvorno jedan džinovski simbol koji povezuje nebo i zemlju [Duncan 1990], postoji samo jedna slika koja mu izričito odgovara: kartografska slika, čiji razlikovni zadatak i ekskluzivna funkcija jesu upravo transpozicija stvarnosti, zadužena da „vlada jednim objektom koji je sam po sebi nesamerljiv, teško podložan integraciji u vidno polje” [Wunenburger 1997], Dakle, između grada i geografskog predstavljanja postoji je­ dna uzajamno zavisna veza, na osnovu koje jedno podrazumeva drugo. Začaranost grada, i ona sveta, zavise od svesti o nepot­ punom karakteru te veze, od svesti da nesamerljivost i teškoća integracije pogledom jesu odrazi jedne razlike u prirodi, u onto­ loškom statutu, između slike i sveta. Tako pitanje postaje: kako i zašto dolazi do toga da svest o ovome ponestane? Kada slika grada zauzima mesto grada i on postaje kopija svog modela? Jednom reči, kada započinje raščaranost? Da li je to isto kao i upitati se kada indeksna veza između puta i kuće prestaje da bude virtuelna i postaje samo moguća: zaista samo u modernom dobu? Odgovor ne sme da bude ishitren. Pre nego što pokušamo da odgovorimo, ne bi trebalo da propustimo priliku da na jedan nov način definišemo grad.

165

74. Staje grad. Bez grada nema kartografskog iliti geografskog predstavljanja kako već želimo da ga nazovemo, i obrnuto. Ali iznova, onda: šta je to grad? Kao reakcija na vladajući model zasnovan na linearnoj i kumulativnoj evolutivnoj sekvenci, koja od delatnosti skupljanja opalih plodova vodi preko zemljoradnje i sela do grada, i dostiže vrhunac pojavom Države (§ 65), u poslednje vreme afirmiše se njena potpuna suprotnost: težnja da se urbana aglomeracija shvati kao pokretajuća sila ne samo razvoja zemljoradnje nego i same pojave poljoprivrednih sela i ruralnog i pastirskog načina života [Soja 2000, str. 19-49]. Sredinom X IX veka, Karlo Kataneo [Cattaneo 1972] je grad proglasio „idealnim principom” italijanske istorije. Danas arheolozi, urbanisti i geografi, preokrećući svaku prethodnu rekonstrukciju, počinju da grad prepoznaju kao materijalni izvor svetske istorije, mada bez ikakve pretenzije da ovime sasvim zamene staru teoriju. Iz toga proizlazi jedna mnogo komplikovanija i artikulisanija slika nego ranije, ali u isto vreme i mogućnost jednog uprošćenja koje se neposredno tiče pitanja na koje želimo da odgovorimo. Kanonski primer, u vezi s tim, čini Čatal Hejuk (Çatal Hôyük), arheološko nalazište otkriveno na anatolskoj visoravni sredinom prošlog veka, datirano između 7000. i 5000. god. pre n. e. i naseljeno sa 6 -1 0 .0 0 0 stanovnika: broj koji ovaj aglomerat čini najvećim do sada poznatim naseljem na svetu u doba neolita. Podjednako neuobičajena je složenost društvene podele rada koja se da rekonstruisati na osnovu iskopina: pored sakupljača i lovaca, koji su do kraja činili veći deo stanovnika, tu su i zemljoradnici, pastiri, trgovci i jedan vanredan skup manuelnih radnika, visoko specijalizovanih zanatlija i umetnika [Melaart 1967, str. 2 2 -2 3 , 99]. Iz ove poslednje grupe potiče autor ili autori jedinog danas poznatog preistorijskog plana nekog grada iz tog doba [Melaart 1967, ii. 60; Delano Smith 1987, str. 7 3 -7 4 ]. Radi se o fresci, pro­ nađenoj u jednom od najdrevnijih hramova, koji potiče otprilike

166

iz 6150. god. pre n. e. Ona prikazuje Čatal Hejuk, nad kojim se preteći nadnosi masa Hasan Daga u trenutku erupcije. Vulkan je predstavljen u aksonometriji, to jest kao da stoji frontalno od posmatrača dok je naselje pak prikazano odozgo, kao da se oko nadnosi nad njim pod uglom od 90 stepeni, kao da ono nekako zauzima, rekli bismo danas, tačku gledišta vulkana. Samo da su obrisi zgrada (u potpunosti slični onima koji su iskopani) nasli­ kani tek malo pravilnijim potezom, ne bismo oklevali da ovaj plan defmišemo kao geometrijski, bogat detaljima ali u isto vreme, zbog zenitskog pogleda, potpuno apstraktan. Upravo zahvaljujući toj apstrakciji, ova slika je mnogo više od prvog pravog pejzaža ikada naslikanog, ona je pravi čin gradske samosvesti, svesti o specifičnosti prirode jednog gradskog organizma [Soja 2000, str. 40]. Drugim recima: baš zbog ove freske, kojom je u stanju da na apstraktan način ogleda samog sebe, Čatal Hejuk treba smatrati gradom, bez obzira što je bio nastanjen pretežno lovcima, ratari­ ma i pastirima. Da bismo uopšteno definisali grad, dovoljno je proširiti ovu ideju: grad je svako naselje u stanju da napravi materijalnu sliku, javnu i stoga zajedničku, oblika i funkcionisanja sveta ili nekog njegovog delà. Samim tim, svako suparništvo između gradova se iskazuje, na višem nivou, borbom za afirmaciju i difuziju slika koje su proizveli. Nijedan događaj ne svedoči bolje o italijanskoj urbanoj krizi u XVII veku od poziva koji Versaj upućuje Vinčencu Koroneliju (Vincenzo Coronelli) [Scianna 1999, str. 123], poslednjem nasledniku kartografskog znanja na poluostrvu. On 1681. godine dobija zadatak da za Kralja Sunce konstruiše velike globuse koje niko u njegovoj domovini nije mogao ili nije hteo da mu naruči: poziv koji na uzoran način pokazuje konačan gubitak renesansnog primata Italije u kontroli sveta i u poznavanju nje­ govih mehanizama, i transfer tog znanja u gradove kontinentalne Evrope. Kao što ćemo videti (§ 88), proizvodnja specijalizovanih informacija je pokretač urbane aktivnosti [Pred 1977, str. 7 1-74] još pre modernog doba. I tek u naše vreme ona teži da poprimi nematerijalan oblik, kao i samo funkcionisanje grada.

167

75 . Bedolina Siti. Upravo iznesena definicija grada sasvim zadovoljava relativnu prirodu urbanog fenomena koju istoričari naglašavaju i dopušta da izbegnemo paradoksalan kontrast oblika i funkcije koji već duže vreme paralizuje geografsku analizu (§ 64). Pored toga, ona nam dopušta da se konačno oslobodimo topografske predrasude (§ 63) i da potpuno preokrenemo našu ideju urbanog fenomena, dotle da transformišemo u grad ono što smo do sada brkali sa njegovim odsustvom. Razmotrimo još jednu čuvenu preistorijsku mapu, takozvanu „stenu sa njivama” u Bedolini, kamenorez otkriven u srcu Alpa u Valkamonici, između jezera Izeo i lednika Adamela i Čevedalea. On potiče iz srednjeg bronzanog doba (oko 1400 godina pre nove ere) i najpoznatiji je primerak najdrevnijih evropskih geografskih prikaza. Čak i danas zavoji potoka koji silazi niz planinu na kojoj je mapa uklesana, kao i oblik polja, sa kamenim zidićima, malim kanalima i stazama koji ih razdvajaju, odgovara linijama i tačkama urezanim hiljadama godina unazad [Blumer 1964; Anati I960]. Istoričari kartografije se ne kolebaju da povezu ovaj shematski arhetip sa vizuelnim svojstvima savremenih topografskih mapa, izuzimajući zgrade koje su, za razliku od mape Čatal Hejuka, na­ crtane uzdignute i potom prevrnute u ravan stene [Delano-Smith 1987, str. 68]. U stvari ovi poslednji znaci su dodati naknadno, i mogu da se datiraju u gvozdenom dobu, dakle u poslednjem milenijumu pre nove ere, kada u kamunskoj kulturi mape ove vrste gube na značaju sve do potpunog nestanka [Sansoni 1982, str. 68]. Kanali i planiranje eksploatacije vode i zemlje (na mapi se razlikuju polja određena za ispašu i za obradu, i četiri različite vrste useva) navode nas da zamislimo neku vrstu zemljoradnič­ kog kolektivizma po klanskoj ili plemenskoj osnovi [Anati I960]. Ipak, koliko god pokušavali da usložnimo društvenu organizaciju preistorijskih stanovnika ovog mesta, njihovo naselje ostaje jedno selo sačinjeno od koliba. Ovako je sa tačke gledišta antropologa ili izučavaoca preistorije. Jasno je ipak da se, po definiciji grada

168

o kojoj raspravljamo, ovo selo preobražava, sa gledišta funkcio­ nalnosti i u odnosu na nivo materijalne kulture tog doba, u pravi gradski organizam. I upravo umetnost kamenoreza kartografske prirode koju ovaj grad proizvodi ovlašćuje ovaj preobražaj. Kao što je freska u hramu mapa Čatal Hejuka, tako je „stena sa njiva­ ma” mapa Bedoline. Jedina razlika je što u prvom slučaju genitiv ima dvostruku funkciju, označava naselje koje svojim nivoom or­ ganizacije proizvodi tu sliku kao i sam objekt predstavljanja, koji se ovde podudaraju; u drugom slučaju genitiv ima jednostruku funkciju, koja se ograničava samo na prvi smisao od dva prethod­ no navedena: ali zauzvrat, prikaz obuhvata ne samo naselje već i njegovu teritoriju, stoga odražava upravo funkciju dominacije i kontrole koja jedan skup kuća čini pravim gradom. Problem je u stvari još suptilniji. Nije uvek jednostavno usta­ noviti da li jedan skup preistorijskih znakova jeste jedna mapa. Po pravilu se oslanjamo na skup nekoliko kriterijuma, na ispunjenje niza uslova ustanovljenih na sumnjiv način: 1) da je autorova namera da predstavi prostorne odnose između objekata (ovde prostorno treba shvatiti u metaforičkom a ne specifičnom smislu, podrazumeva samo razdaljinu i udaljenost, ne nužno i merenje po nekom standardu); 2) da su svi znakovi napravljeni u isto vreme (međutim kod mape Bedoline se događa suprotno); 3) da su znakovi usvojeni i da se ponavljaju, to jest da su učestali i identični unutar samog prizora; 4) da njihov broj prelazi neki određeni naj­ manji prag; 5) da među njima postoji neko maksimalno rastojanje, iliti da nisu previše rasparčani [Delano-Smith 1987, str. 6 1 -6 2 , 74], Ako izuzmemo prva dva uslova, koji su predmet rasprave ili su opovrgnuti upravo analizom klasičnih primera, ovi principi se u stvarnosti sužavaju na poslednja tri. Pogledavši pažljivije, radi se o istim onima koji važe za utvrđivanje toga da li više zgrada čini jedinstveno naselje. Tako se postavlja još jedno pitanje: da li ideja mape zavisi od ideje grada ili obrnuto. Da li mape i gradovi proizlaze međusobno konstitutivni, drugim recima, da li se one i njihovi modeli „hrane” jedne drugima.

169

76. Idealni grad. Pored stvarnog i sanjanog grada, koji su jedan te isti, postoji još jedna vrsta - idealni grad. To je grad koji ostvaruje model geo­ metrijske jednakosti, svemoćne za bogove kao i za ljude, o kome Platon govori u Gorgiji [507e-508b] i koji opisuje u Zakonima [745b-e]: sačinjen od donjeg grada u kome su kuće i polja svih pojedinačnih stanovnika ukupno raspoređena oko centralnog gornjeg grada (akropolja) kružnog oblika tako da se nalaze na istoj prosečnoj udaljenosti od njega u odnosu na kuće i polja svih drugih. Dakle i ovaj grad je kružnog oblika, idealan kako sa tačke gledišta oblika tako i funkcionisanja, štaviše idealan upravo zbog apsolutnog podudaranja ova dva elementa što ih stoga čini lako čitljivim: grad za kojim upravo zbog ovoga urbanisti i dalje žale. Ovakav grad nikada nije zaista postojao. Čak ni u antičkom svetu jedan prosto kružni grad nikada nije postojao, sa delimičnim izu­ zetkom polukružnog oblika Mantineje [Rykwert 1988]. Odakle onda potiče Platonov model? Ne iz sna, već od same mape, i to po jednoj veoma poučnoj putanji. Da bismo je razumeli, treba ponovo krenuti od Anaksimandra i njegovog izvornog geografskog poduhvata, pravljenja prve mape (§§ 13, 37, 40, 48). Radilo se o jednoj tabli, verovatno od pečene gline, čiji okrugao oblik, koji tako postaje oblik sveta, podseća na onaj zbora ratnika opisan više puta u Homerovim epovima: jedna kružna sredina koja, dakle, poseduje i jedan centar. Njega redom zauzimaju govornici, od kojih se svaki, pošto bi završio svoje izlaganje, vraća na svoje mesto da bi prepustio trenutan cen­ tralni položaj narednom (§ 0). Po Mihailu Bahtinu [1975], model centra i kruga svojstven je epopeji kao književnom rodu, velikoj književnosti klasičnog doba. Po Žan-Pjeru Vernanu upravo ovo je model koji izdvaja grčki grad u odnosu na druge gradove antičkog sveta. Nijedan od njih (od feničanskih do Vavilonije) nije imao centralni trg, koji su Grci nazivali agom, mesto javne rasprave i

170

time kolevka svake političke institucije. U slobodnoj raspravi koja se događa na njemu učesnici se definišu kao „jednaki”, „bližnji”. Ovako se rađa jedno društvo u kome odnosi među građanima poprimaju oblik jednakosti, simetrije, povratnosti, ravnoteže, reciprociteta: kvaliteti koji su u osnovi sistema koji još uvek nazi­ vamo demokratijom [Vernant 1966], Najupečatljiviji opis takvog grada, grada izonomije, jednakosti bližnjih pred zakonom, pružio je Horhe Luis Borhes [Borges 1985]: dva Grka, koji su se konačno oslobodili mita i metafore i zaboravili molitve i magije, razgova­ raju i slažu se samo oko jedne stvari, da se dijalogom može stići do istine. Ovakav razgovor podrazumeva jedno centralno mesto, podrazumeva praksu rasprave i proizvodi nešto veoma vredno informaciju. Prepričava Majk Dejvis [Davis 1990], da, došavši u Los Anđeles da sklope poslove, Japanci, dezorijentisani nehomo­ genim funkcionisanjem ogromnog urbanog agregata, upituju: ko ovde upravlja? U slučaju izvornog grčkog polisa odgovor bi mogao biti samo jedan: ne neka osoba već jedna stvar, mehanizam. Rezimirajmo: iz modela zbora proističe model grada, čiji centar (agora) jeste pandan centru prvoga, i iz ovog prevođenja jednog nematerijalnog obrasca u materijalne elemente u Sredoze­ mlju nastaje jedan novi urbani plan, u kome su sve kuće usmerene u istom pravcu. Do ovog trenutka geometrija ne utiče sem kao odraz, centar i krug, elementi koji potiču od jednog običaja, zbora, postaju model grada i, sa Anaksimandrom, model sveta i svemira. U njegovo vreme društvena praksa proizvodi obličku shemu znanja, i ujedno i materijalni lik grada: arhetip, onaj zbo­ ra, konkretan je i deskriptivan. Dva veka kasnije, sa Platonom, kružni model postaje naprotiv apstraktan i preskriptivan, zapravo geometrijski, i primenjen je da bi opisao jedan nepostojeći grad, da bi konstruisao jedan oblički model grada. Zašto? Šta se to u međuvremenu dogodilo što bi opravdalo ovu inverziju između zemlje i njenog simulakruma?

171

77. Grad, teritorija, demokratija. U međuvremenu se dogodila jedna presudna stvar: krajem VI veka pre nove ere nastao je prvi geometrijski grad, Atina po volji Klistena, bez koje Platon nikada ne bi mogao da pribegne kru­ žnom obliku kao tehnici za ostvarenje nekog društvenog projekta. Već u Platonovo vreme klistenski grad, racionalan i homogen kao Anaksimandrovo geometrijsko viđenje vasione [Lévêque i Vidal-Naquet 1964, str. 123], više ne funkcioniše, tako da u Platono­ vom vraćanju na idealni model može da se primeti i žaljenje. Ali u svakom slučaju, kako Anaksimandrov prikaz tako i Klistenov izonomijski grad poprimaju oblik kruga, baš kao jonski novčići tog vremena ili mape kojima se Herodot podsmeva (§ 40). Odnos između prvog i drugog pojma se postavlja po obrascu G - M - G’, grad - mapa - grad, što će reći: polis - Anaksimandrova mapa koja uzima za model polis - Klistenov polis koji uzima za model Anaksimandrov model. Drugim recima: Klistenova konkretna politička konstrukcija potiče, još pre Platonove idealne, od jednog modela koji nije konkretan već po prirodi apstraktan, plod pre­ nošenja jedne forme iz njenog izvornog okruženja u jedno drugo. Klistenov polis, Atina krajem VI i početkom V veka, uređen je u stvari po ekvivalenciji koju Anaksimandar prvi u grčkom svetu uspostavlja: ona između sveta i slike (geometrijske, to jest karto­ grafske) sveta, ako se poslužimo Hajdegerovim terminima (§ 5). I sve ovo dva milenijuma pre doba koje sam Hajdeger određuje za trenutak nastanka ove ekvivalencije. Klistenova reforma je u stvari njeno prvo, m oćno ispoljavanje, i upravo stoga je začetak modernog koncepta političkog identiteta prvi izuzetni ishod ove reforme. Pre Klistena, identitet građana se zasnivao na poreklu od neke loze ili na pripadanju određenoj kultnoj zajednici. Politička igra se vodila među klanovima, sačinjenim od piramide članova koja je odgovarala aristokratskom vrhu. Međutim, sa Klistenom, počevši od 508. god. pre n. e., osnovna administrativna jedinica Atike postade „demos”: selo, lokalitet, gradska četvrt, čiji visoki

172

činovnici, izabrani demokratskim putem, zameniše najvažniju porodicu na lokalnom nivou [Forrest 1963]. Ovime, politički identitet bi doslovno ponovno osnovan na drugim terminima, drugim recima po prvi put na osnovu termina27, to jest granica: poče da zavisi pre svega od pripadnosti datoj teritoriji i, u isto vreme, od priznanja svog položaja unutar jedne do tada potpuno nepostojeće ravni. Ova ravan je bila ono što se po prvi put po­ stavlja između društvenog i političkog poretka. Društvo, sa svim svojim nejednakostima, ostalo je isto kao što je bilo: žene su ostale žene, robovi robovi, stranci stranci, i niko od njih nikako nije uži­ vao puna prava, to jest nije prisustvovao zboru. Ali pored društva nastao je jedan drugi nivo, na kom je zavisnost od društvenih veza bila uklonjena, plemići i obični građani (muškarci i dobrostojeći) prvi put su svi bili jednaki, uprkos njihovoj nejednakosti. Ova ravan, koja je carstvo slobode u političkim terminima, nema ni­ kakve veze sa carstvom nužnosti sačinjenim od skupa društvenih odnosa, već se preklapa sa njim [Meier 1980]. Stoga, da bi od svog mesta stanovanja otišli do trga, povlašćenog mesta za sprovođenje prava povezanih sa građanstvom, Atinjani su svaki put morali da prekorače preko jednog ambisa [Arendt 1958], i onda kada je staza bila potpuno ravna: morali su, i dalje ostajući ista osoba, da se popnu uz nepremostivu visinsku razliku između društvene različitosti i političke jednakosti i ponovo siđu niz nju. Ali odakle potiče mogućnost takve ontološke modifikacije sopstvenog stanja, koja je priroda te nove jednakosti, tog uopštenog ali po sebi tako ekskluzivnog identiteta? Odakle potiče ovaj novi nivo, novi poredak, čiji nastup Herodot [VI, 131] poklapa sa nastupom novog demokratskog načina vladavine? Odakle nastaje autonomija političke realnosti u odnosu na društvenu realnost? Jednom reči: odakle potiče demokratija, ako ne od iste karto­ grafske matrice iz koje nastaje, zajedno sa prvim geometrijskim gradom, teritorija? 27

„Termin” na italijanskom znači i granica, međa (prim. prev.).

173

78. Nomos mape. Izonomija pre svega povlači za sobom činjenicu da o proble­ mu vlasti u gradu ne odlučuje jedan čovek već samo funkcionisanje institucija. Osobu tako zamenjuje jedan bezličan mehanizam (§ 76), nomos. Karl Šmit [Schmitt 1974] nam skreće pažnju da je nomos, pre Platona, reč čije izvorno značenje jeste neraskidivo povezano sa prostorom, i označava prvo merenje iz kog proizlaze svi ostali kriterijumi merenja. Uistinu Šmit zastupa strogu deri­ vaciju termina iz konkretnog zauzimanja i razdeobe zemljišta, ali se radi o značenju koje je reč očigledno već u V veku pre n. e. izgubila. Izonomija je, bar od Klistenovog doba pa nadalje, čisto politički pojam, jasno razdvojen od pojma isomoiria, reči koja makar od Solonovog vremena nadalje naznačava specifično razdeobu njiva [Lévêque i Vidal-Naquet 1964, str. 31]. Iz ovoga proističe nešto što nam je i dalje teško da prihvatimo: odlučujuća funkcija mape u transformaciji značenja ovog termina u opšti smisao zakona, pravilnika ili propisa na neki način postavljenog ili donesenog, i svakako u njegov čisto politički smisao. Što je jednako potvrdi geometrijske, dakle kartografske, prirode samog političkog zakona, i političkog, to jest doslovno urbanog, poretka, na kome Klisten temelji jednakost između građanskog okruženja i teritorijalne strukture: jednakost na osnovu koje se moć zapravo meša sa površinom zemljišta (§ 16). Tako se teritorija definiše kao površina kojom jedan politički subjekt, razgraničavajući je i vla­ dajući nad njom, nastoji da odlučuje o fenomenima, ponašanju ljudi i odnosima [Sack 1986, str. 19]. Upravo u Klistenovo doba veština postaje tehnika, oslo­ bađa se takoreći svakog magičnog i verskog elementa i postaje racionalna [Vernant 1996], Ali ovo, što se zbiva u prvom gradu čija unutrašnja odstojanja jesu geometrijski izmerena [Lévêque i Vidal-Naquet 1964, str. 2 1 -2 2 , 78], nikada se ne bi dogodilo da za primer nije uzeta Anaksimandrova osionost i slika vasione i sveta

174

koja je iz nje proistekla (§§ 37, 40). Stoga se radi o preokretanju onoga što se obično veruje u vezi sa klistenskom revolucijom: ona se događa ne prosto kada nove realnosti mogu da se ucrtaju na mapu [Lévêque i Vidal-Naquet 1964, str. 13]. Naprotiv, baš zato što posle Anaksimandra mapa postaje mašina svake konstrukcije, nove realnosti i nove ideje mogu da niknu, uključujući i Platono­ ve. Nije tehnika začetak mape nego je mapa začetak sve tehnolo­ gije (§ 0). U arhaičnom polisu, dakle pre Anaksimandra i još i u njegovo vreme, jednakost građana proizlazila je iz fundamentalne homogenosti građana, koji su bili homoiotes, to jest bližnji, zato što su bili srodni ili slični sa kvalitativne tačke gledišta. Nasuprot, izonomija koja se afirmiše u V veku zasniva se na kvantitativnoj jednakosti, zato što određuje „nešto što može da se podeli na potpuno jednake delove, kao neki plen” [Meier 1980]. Odmah ćemo videti o kakvom se dragocenom plenu ovde radi. Primetimo pre svega da u zboru kod Homera, kao i u okviru polisa za vreme njegovih prvih vekova, ne postoji prostor, zato što odnosi između subjekata i objekata izmiču bilo kakvoj apstrak­ tnoj ili standardnoj meri, svakoj razdaljini utvrđenoj bezličnim merilima. Koje je rastojanje, u zboru, između besednika i ostalih ratnika? Ono je ravno poluprečniku čija dužina je potčinjena, kao uostalom i kružni oblik skupa, potrebi da osigura najravnopravniju distribuciju informacije svim učesnicima. Isto kao kada grupa osoba sedne da se ugreje oko vatre, krug je oblik u stanju da omogući svakom članu najpribližnije jednaku količinu onoga što izvor zrači. I kod zbora odstojanje zavisi, kao i kod prvog Odisejevog povika upućenog Polifemu (§ 59), od odnosa između dve telesne funkcije: glasa govornika i sluha njegovih bližnjih. Stoga je Klistenova Atina poslednji grčki grad po meri čoveka, zato što u njoj, gradu koji počinje da uzima za model mapu, ta mera počinje da biva nadvladana apstraktnom prostornom metrikom.

175

79. Herodotov podsmeh. Izonomija je tvorevina Anaksimandrove operacije, izvođe­ nja mape iz urbanog oblika. Budući da na toj operaciji Klisten zasniva građansko okruženje (§ 7 7 ), ono ostaje diferencirano sa kvalitativne tačke gledišta [Lévêque i Vidal-Naquet 1964, str. 77]. Perikleova demokratija, pola veka kasnije, potiče pak od prevage kartografske slike nad gradskom realnošću, od njenog uobličavanja po uzoru na ovu sliku. Da bismo razumeli razloge za ovo treba da u raspravu uvedemo, pored Herodota, drugog Perikleovog prijatelja, Hipodama iz Mileta, koji je prvi veliki arhitekta urbani­ sta grčkog sveta, ujedno i prvi politički teoretičar u užem smislu reći. Njegovo ime danas se pamti prevashodno po tome što je bio autor, ali bolje bi bilo reći kodifikator, pravougaonog urbanog plana, u kome se ulice ukrštaju pod pravim uglom unutar jednog četvorougaonog prostora: shema šahovske table [Morachiello 2003, str. 5 9 -6 9 ], Nije slučajno da se Herodot, rođen u Halikarnasu, ponosno proklamuje, u prvom redu svog delà, građaninom jednog takvog grada: građanin Turija, panhelenske kolonije osnovane 444. god. pre n. e. u južnoj Italiji sa namerom da osigura čvrstu vezu izme­ đu istočnih i zapadnih Grka. Turij je bio grad koji je sjedinjavao sliku sveta u službi atinskog imperijalizma sa njenim projektom stvaranja zajedničkog sredozemnog tržišta, unutar koga bi čak i antiteza između Grka i varvara bila poništena. O tome svedoči jedan drugi Perikleov prijatelj, Antifont, kada tvrdi da su po pri­ rodi svi bili jednaki, stranci i Grci [Diels i Kranz 1922, 87, B44]. Perikleova politika vladavine nije se zasnivala samo na prostom teritorijalnom proširenju već i na širenju atinskog viđenja sveta [Nenci 1979, str. 4 5 -4 6 ], oslanjala se takoreći na izvoženje i na­ metanje egzemplarnih modela: počevši upravo od najupadljivijeg i najveličanstvenijeg - urbanog modela. Ne zaviseći, za razliku od Atine, ni od kakvog urbanističkog nasleđa iz prošlosti, ni od kakvog istorijskog uslovljavanja, Turij je jednom reći bio ono što

176

je po Perikleu Atina trebalo da bude, otelovljavao je njen idealni tip, ili mu se svakako najviše moguće približavao. Stoga on nije bio kružan već potčinjen jednoj neviđenoj shemi, bar u Grčkoj: bio je pravougaonog oblika. Pravi razlog za primenu ovog oblika biće razotkriven tri veka kasnije, manje ili više svesno, kada stoik Gemin u svom Uvodu u fenomene [16.5] piše: „Ne treba da verujemo razdaljinama zapisa­ nim na okruglim kartama pošto ekumena ne može da bude obu­ hvaćena jednim krugom, budući d aje ona deo lopte čija dužina je dvostruko veća od širine”. Stoga što je zapadnjačko poznavanje sveta pratilo konture evroafričkog Sredozemlja, odavno je bilo primećeno da se ono prostire više od zapada ka istoku nego od severa ka jugu [Aujac 1987a, str. 135], I zaista sve karte kojima se Herodot koristi u svojoj Istoriji jesu četvorougaonog oblika, konstruisane po linearnoj osi koja se podudara sa saobraćajnim putem, kao što je bio persijski običaj [Myres 1986, str. 628], Evo zašto se Herodot podsmevao jonskim mapama, koje je nalazio priglupo oblim kao da su tek izašle iz ruku lončara (§ 40): zato što, kao što Gemin ističe, mana kružnih mapa jeste bila ta da što se više udaljavamo od centra, to relativno odstojanje između dve tačke (prva nužna informacija za organizaciju nekog funkcionalnog tržišta) neizbežno biva više krivotvoreno. To se, naprotiv, ne događa ako, kao na mapama koje Herodot koristi, svet poprimi oblik četvorougaonika, zato što u tom slučaju i tačke pri ivicama, i ako su udaljene jedna od druge, razdvojene su jednim pravolinijskim segmentom. Nije li i danas mapa onaj model sveta koji žrtvuje, zarad vemosti linearnom odstojanju između tačaka, svaku drugu informaciju? Upravo kako Levek i Vidal-Nake [Lévêque i Vidal-Naquet 1964, str. 77] tvrde, novo viđenje političkog uređenja, koje od Hipodama stiže do Platona, nije više utemeljeno na samom gradu, nego na „poretku sveta”. Ispravno: ali samo ako se pod „svetom” shvati mapa, stoga što se jednakost sveta i mape pretvorila u do­

minaciju mape,to jest prostora,nad zemljom. 177

80. Kvadratura kruga. Da bismo razumeli o kakvom poretku se ovde radi pogledaj­ mo ilustraciju 1 koja prikazuje idejnu shemu izonomijskog grada, i povežimo je sa trouglom koji je konstruisao Frege da bi protu­ mačio razliku između smisla i značenja (§ 13). U kružnom gradu smislovi28 su bezbrojni, a vektori smerova, ulice, to jest zraci čija trasa odgovara hipotetičkoj maršruti građana usmerenih ka cen­ tru, ka trgu, proizlaze po definiciji međusobno sasvim jednaki. Rastojanje između dve tačke (između boravišta dva građana) po­ većava se u skladu sa pomeranjem od agore ka periferiji: segment ab je kraći od segmenta a2b2. Upravo iz ovog razloga, verovatno, Platon osmišlja model koji smo prethodno izložili (§ 76). Među­ tim, odlučujuća ostaje činjenica da u odnosu na sam centar, što će reći na javni prostor, udaljenost ostaje apsolutno istovetna za obojicu, i ovo je najbolja definicija onoga što bi stvarno trebalo da se podrazumeva pod izonomijom. Uzgred rečeno, radi se o najboljem objašnjenju toga kako je trg mesto u kome se mnogo­ strukost smislova pretvara u značenje (§ 76). Pogledajmo sada ilustraciju 2, četvorougaonu shemu hipodamskog grada: odnos između centra i građana, i između jednog i drugog građanina, proizlazi preokrenut u odnosu na prethodni primer. Pre svega treba istaći nešto što na shemi nije očigledno: dok se u kružnom gradu geometrijski centar poklapa sa funkcio­ nalnim, sedištem svih najvažnijih delatnosti, u četvorougaonom gradu, koji je složeniji, ova podudarnost više ne važi, i hram, agom, tržnica se razdvajaju i smeštaju na različitim tačkama. U svakom slučaju, odstojanje pojedinačnih građana od centra (geo­ metrijskog) programski je različito, zato što njihovi vektori imaju tri različite dužine. Nasuprot, rastojanje između pojedinačnih građana ostaje uvek istovetno, nezavisno od njihovog rastojanja od centra: segment ab je jednak segmentu a2b2. Tako se ocrtava jedna istinska opozicija: unutar kružnog grada građansko odsto28 U ovom poglavlju treba imati na umu da reč senso na italijanskom znači i smisao i smer (prim. prev.).

178

janje jednako je od centra, nejednako među građanima; unutar četvorougaonog grada ono je, tačno suprotno, jednako među građanima, nejednako od centra. I prelaz sa izonomije na demokratiju ostvaruje se upravo ovom inverzijom. Jedinstvena prednost ove druge sheme odnosi se na brzinu kruženja informacija, koje se u hipodamskoj shemi pokazuje mnogo većom nego u klistenskom gradu, upravo zbog jednake razdaljine među građanima. Dakle, informacija je dragocen plen koji treba razdeliti (§ 78), i njeno kretanje postaje brže samo stoga što je rastojanje između građana sada standardno, samo zato što shema grada sada prvi put postaje u potpunosti prostorna. Za Periklea demokratija je izonomija plus brzina informacija, osigu­ rana pravolinijskim i pravougaonim osobinama osa, po principu koji uređuje transformaciju čitavog Mediterana u jedinstveno tržište: onaj koji se sastoji u ispravljanju krivih linija, svođenju sveta i gradova u njemu na jednu džinovsku četvorougaonu mapu (§ 79). Klistenov grad, idealno kružan, još uvek je grad u kome su građani jednaki pred zakonom i učestvuju u odlučivanju, u centru koji jemči, sopstvenom jedinstvenošću i sopstvenim geo­ metrijskim karakterom, koherenciju urbanog poretka i poredak vasione (§ 73). U Perikleovom gradu, u kome je ova koherencija izgubljena i centar više ne postoji kao jedinstven, informacija je brža ali odlučivanje više nije kolektivno, i malo je njih koji znaju šta se uistinu događa. Kao što objašnjava Tukidid [2, 65, 9]: „Na recima je to bila demokratija, ali u stvarnosti je bila vladavina prvog građanina”. Perikleov projekt nije uspeo, zato što se ispostavilo nemogu­ ćim naći rešenje za problem koji još uvek pogađa i nas: kako usaglasiti demokratska prava sa funkcionisanjem tržišta. Što je zatim, iako se toga više niko ne seća, pravo pitanje skriveno iza problema kvadrature kruga, konstrukcije kvadrata čija površina je jednaka površini prethodno datog kruga, to jest problemu ispravljanja obima kruga. Samo naizgled se radi o problemu geometrijske prirode, ali to je u stvari priča o dva grada koji su nesvodivi jedan na drugi: kružni i četvorougaoni, grad izonomije i onaj prostora [Farinelli 1994],

179

81. Razmišljanje o baroku. Po Vernanu [Vernant 1966] Hipodam još uvek nastoji da u istom razmatranju drži zajedno fizičku, političku i gradsku sferu. Ovo je otvoreno pitanje. Ali zasigurno njegovim planom grad prestaje da bude delo prirode i bogova i postaje nešto sasvim drugo. Mnogo pre Hipodama već Babilonija je imala, na primer, nacrt u obliku šahovske table, i u njoj su se ulice ukrštale pod pravim uglom. Ali je vrlo verovatno da upravo Hipodam preinačuje vrednost i funkciju pravog ugla, oslobodivši ga, zajedno sa pravom linijom, svake verske simbolike i dodelivši mu suprotan zadatak: uspostaviti poredak razuma u građanskom okruženju. Aristotel objašnjava u Politici da je Hipodam izmislio geometrij­ ski nacrt gradova. Kao što je napisao Žan-Bernar Rasin [Racine 1993, str. 141], on „postavlja ljudsko stanovanje na jednu novu zemlju, matematičku”. Na taj način on obesvećuje grad, ali ga u isto vreme organizuje u sistem, zato što gradska shema postaje rezultat jednog računa apstrahovanog od bilo kakve referencije na oblike spoljne samom gradu i njegovom funkcionisanju. Već 434. godine kolonija Turij neće više priznati Atinu kao metropolu, grad-maticu, u znak predstojećeg kraja Perikleovog sna: izvoziti politikom sile jednu formulu vladavine zasnovanu na najradikal­ nijoj i najdirektnijoj demokratiji. Međutim, i u modernom dobu, od španskih novih gradova u Južnoj Americi do holandskih i engleskih u Severnoj Americi, hipodamski nacrt će označiti na­ predovanje zapadnjačkog kolonijalizma u Novom svetu. Po istoj osnovi, u Evropi će se raširiti gradovi prosvetiteljskog obrasca: pomislimo samo na četvrt izgrađenu u Bariju početkom X IX veka koja i danas nosi ime Đoakina Murata, napuljskog kralja u vreme Napoleonovog osvajanja italijanskog poluostrva. Plan Muratove četvrti, upravo oblika šahovske table, nagovestio je program urbanističkog obnavljanja koji će se afirmisati u mnogim italijanskim gradovima nakon Ujedinjenja [De Seta 1976, str. 406]. Međutim, celokupni urbanizam XVII i XVIII

180

veka, kao i onaj koji je za njim usledio, zavisi od prirode baroknog grada. On predstavlja vrhunac identifikacije grada sa prostorom, organizacije urbanog fenomena po kartografskom principu. Ba­ rokni grad je taj koji je preuzeo i do krajnosti razvio operaciju koju je započeo Hipodam: transformaciju grada u mapu samoga sebe. Ostaje klasik analiza baroknog regulacionog plana koju je pružio Luis Mamford [Mumford 1938]: grad je žrtvovan zarad arterije, to jest saobraćaja; apstraktna geometrijska shema odre­ đuje društveni sadržaj u smislu da prethodi životnim potrebama i uslovljava institucije zajednice; ako je teren izabran za izgradnju nepravilan, on biva izravnan (očigledno, isto kao što se kompleks zgrada uobličava po već postojećem crtežu, tako, i još pre njega, osnova grada se uobličava prema osnovi samog crteža, to jest tabli). Između ostalog iz ovoga proizlazi, usled prekomerne sime­ trije i rigidnosti plana, takođe i izbacivanje bilo kakve vremenske dimenzije, bilo kakvog prilagođavanja urbane formacije tokom vremena potrebama narednih generacija. Barokni grad je morao da bude izgrađen onako kako je bio projektovan: u samo jednom potezu, i pod rukovodstvom jednog arhitekte tiranina. Kao što rezimira Žil Delez [Deleuze 1988]: grad postaje jedna informaciona tabla. Upravo u ovom gradu priroda indeksne veze između puta i kuće postaje nepovratno moguća, a ne više virtuelna (§ 6 0 ,7 2 ,7 3 ), drugim recima, poprima oblik prostorne veze u pravom smislu reći. Grad postaje dijagram u kome je postojeće već kolonizovalo sve oblike budućnosti. Ovo se događa zato što u baroknom gradu prave ulice vrše upravo funkciju mapa, kao što je to Robert Herbinson [Harbinson 2000, str. 60-64] primetio na raskršću Kvatro Kanti u Palermu: one izmiču neposrednom doživljaju okolne krivudave realnosti, omogućavaju da se vidi sve i odmah, i da se u trenutku pristupi delu koji najviše interesuje, kao u nekom do­ brom sistemu fajlova. Dakle, krajem XVII i početkom XVIII veka, preko posredovanja ulica, gradovi postaju, kao i Zemlja sama (§§ 5, 9), kopija svoje kopije.

181

82. Im aginarni prostor. Sa funkcionalne tačke gledišta, barokne saobraćajnice su protivrečne u odnosu na njihov oblik: one pravom linijom razbijaju srce grada, ali su u stvari jednake zaobilaznicama čiji zadatak je da izbegnu trenje prolaska kroz grad (§ 9). Iza te protivrečnosti dejstvuje veoma moćno otkriće imaginarnog prostora, neophod­ no za razradu modernosti. On je delo Tomasa Hobsa, filozofa zaslužnog i za razmišljanje koje prati i osniva centralizovanu teritorijalnu državu. Za Hobsa je svet zaista jedna geografska karta. Koncipirati neku stvar po njemu znači zamisliti je u nekom mestu, sa određe­ nom ekstenzijom, deljivu na sastavne delove i takvu da ne može da koegzistira u isto vreme na dva različita mesta, kao što dve stvari ne mogu da stoje u isto vreme na istom mestu. Jedina na­ uka koju je Bog podario čovečanstvu jeste geometrija, i sa njom započinje fiksiranje značenja stvari, kako ljudi zovu definiciju. Takvo fiksiranje odgovara zakonu, u smislu da namera zakona, njegovo značenje, jeste njegov doslovan smisao, koji je jedan i samo jedan [Hobbes 1651]: tačno kao na karti i samo na njoj, gde sve imenice jesu lična imena [§ 17; Farinelli 1992, str. 3 -1 4 ] i gde postoji bijektivna korespondencija između imena i stvari, „ime označava stvar i ta stvar je njeno značenje”, kao što piše Vitgenštajn u Traktatusu [3.203], Na osnovu ovih kriterijuma, to jest na osnovu kartografske slike, barokno doba pristupa materijalnoj konstrukciji Države kao veštačkom proizvodu ljudskog računanja i mehanizaciji državnog predstavljanja: odlučujući korak u od­ nosu na koji sav ostatak modernog sveta, „od vodene pumpe do hemijskog procesa, proizlazi iz toga, i nema nikakvu potrebu za nekom naknadnom metafizičkom odlukom” [Schmitt 1982, str. 53, 59]. Za Hobsa naučno znanje nije bilo izvorno, nije se ticalo ontološkog polja, nije bilo u neposrednoj vezi sa strukturom ili prirodom spoljašnjeg sveta, već je, naprotiv, poticalo, u svojoj

182

mogućnosti, iz jednog pravog poništenja sveta. Subjekt naučnog znanja je bio zamišljen kao čovek kome su, pošto je svet nestao, preostale samo ideje i slike stvari koje je prethodno video i opa­ zio. Stoga nije mogao ništa sem da računa na osnovu sopstvenih ideja, sopstvenih privida, kao da su oni spoljašnji i da nisu proizvodi njegovog uma. Odavde potiče nametanje svetu, u cilju upravljanja njim, shema koje su veštačke zato što su zasnovane na nekom unutrašnjem kriterijumu vrednosti. Ne iznenadimo se sada ponovnom pojavom sveta: Hobsova hipoteza nije imala u sebi ništa egzistencijalno, nije se odnosila na stvarno postojanje stvari, već je bila samo ilustracija načina gradnje znanja. Shema dobijena poništenjem spoljašnje stvarnosti je bio imaginarni prostor, jedna nestvarna ekstenzija, privid onoga što stvarno postoji. On je bio „apstrakcija one dimenzije zbog koje se tela, lišena svojih akcidencija i osobina, pokazuju prosto kao spoljašnji objekti”, veštački sistem tačaka i položaja koncipiran kao jedino sredstvo za razumevanje ponašanja fizičkih objekata. Imaginarni prostor je tako omogućavao da se odredi kretanje tela, koja nisu uopšte imaginarna, zato što je omogućavao da se odredi mesto, to jest deo prostora sa kojim se telo podudara ili sa kojim se pokazuje koekstenzivno [Gargani 1971, str. 138]. Kao što Hobs piše: „mesto nije ništa izvan uma; fizička veličina nije ništa unutar uma”. Unutar njega nalazi se jedan „prazan beli papir”, tabula rasa [Hobbes 1651]. Izvan njega, u ravni izvornog znanja ili činjenice, tela se pokazuju prema zakonu i poretku koji se povinava jed­ nom sistemu mehanički određenih interakcija, kao što je Bekon odredio [Gargani 1971, str. 131]: objekti, dakle, već poprimaju kartografski oblik. Za Hobsa se znanje tako već raspoređuje, na kraju, sledeći model mapiranja (§ 37), odnos između dve mape. Upravo stoga što onaj unutrašnji, koji odgovara imaginarnom prostoru, nadvladava spoljašnji i u sebi ga ponovno obuhvata, veštački pravolinijski oblik preuzima na sebe celokupno funkcionisanje sveta.

183

83. Ishod modernosti. Ishod modernosti sastoji se dakle zaista u svođenju sveta, pu­ tem mapiranja, na jednu mapu, na jednu tablu. Preko tog postup­ ka nestvarno se pretvara u stvarno, Zemljino lice se preobražava u Hobsov imaginarni prostor, poprima takoreći crte euklidske ekstenzije: ona postaje jedna površina potčinjena pravilima kontinuiteta, homogenosti, izotropizma (§ 4). Rezultat i ujedno pokretač te transformacije jeste moderna teritorijalna država, čija se konkretna artikulacija odvija po sledećem redosledu: prav put - železnica - auto-put. Prvi, čija afirmacija je zreo plod baroknog doba (§ 5), deluje kao model za drugu, i druga za treći: i danas se u Nemačkoj auto-put zove Autobahn, što znači „železnica za automobile”. Najposle, ako nastupanje pravolinijskih putnih trasa odgovara prvobitnom stadijumu formiranja države (§ 9), razvoj železnice se poklapa sa njenom zrelošću, a auto-put sa početkom njenog opadanja. Pravi putevi se pre svih pokoravaju, po obliku, jednom veštačkom modelu, ali životinjska vuča kola koja do prve polovine X IX veka prevaljuju te puteve još uvek odgovara logici prirodnog pomeranja. Tek mehanizacija saobraćaja na kopnu (i na vodi) usled upotrebe snage vodene pare preokreće ovu vezu između prirodne sredine i prevoznog sredstva. Sa njom brzina i svojstva kretanja ne zavise više od okruženja već od sredstva, zato što mehanička vuča sebi gradi svoju sredinu, emancipovanu od svih fizičkih crta pri­ rode. Ona se u svemu i po svemu podudara sa ishodom Hobsove operacije: ona, time što je polje mehaničkih veza, jeste zapravo jedno telo lišeno svih kvaliteta i svedeno na prostu apstraktnu ekstenziju. Dok je Hobs govorio o „annichilatio mundi” [Gargani 1971, str. 138], prvi očevici širenja železničke pruge govore o „annihilation of time and space” [Schivelbusch 1977], brkajući tako ono što se rađalo sa onim što je umiralo: zato što je upravo železnica ta koja konačno transformiše svet u prostor.

184

To je veoma dobro objasnio Volfgang Šivelbuš [Schivelbusch 1977]: parna lokomotiva proizvodi uniformno mehaničko kretanje i jedinstvo točka i šine prenosi ovaj pokret na zemaljsku površinu. Železnica je stoga tehničko sredstvo primene prvog Njutnovog (Isaac Newton) zakona na lice Zemlje, po kome svako telo istrajava u svom stanju mirovanja ili uniformnog i pravolinijskog kretanja, sem ako ga dejstvo neke druge sile ne primora da promeni stanje. Iz ovoga sledi da ako bi između dve tačke bilo moguće izgraditi jedan put koji je savršeno gladak, ravan, čvrst i prav, da bi se po njemu neko vozilo pokrenulo, dovoljan je pogon u stanju da prevaziđe otpor vazduha. Drugim recima, upravo sa železnicom, koja je model idealnog puta stoga što je oslobođena trenja, mehanizacija kretanja prenosi na koru ćele Zemlje odluču­ jući atribut za njeno prevođenje u prostorne pojmove: standard. I ovo važi i sa ekstenzivne i sa intenzivne tačke gledišta. Vidal de La Blaš [Vidal de La Blache 1922, str. 2 4 7 -2 5 0 ,2 5 3 -2 5 6 ] slikovito opisuje suštinsku i neraskidivu vezu između železnice i procesa kolonizacije američkog kontinenta i između železnice i obrazo­ vanja evropskih nacionalnih država. Zaista, sistem železničkih pruga i moderna Država deluju tačno po istim principima, po­ našaju se kao jedna velika mašina i iziskuju unitarno upravljanje i koordinisane pokrete, upravo zato što su obe izvršioci i u isto vreme prozvodi prostornog modela: oba sistema podrazumevaju jednu prostranu površinu, kontinuiranu, homogenu i na kojoj su sve tačke usmerene ka jedinstvenom centru. Protivpredlog: kriza prostornog modela povlači za sobom krizu kako Države tako i železnice. Samo jedno poređenje: 1840. godine dužina železničkih pruga na celoj Zemlji nije dostizala 8000 km, 1870. godine ona je iznosila 206.000, 1900. godine 790.000, 1911. godine više od 1.300.000 km, dužina veća od 25 obima Zemljine lopte [Vidal de La Blache 1922, str. 244]: potpuno identična onoj današnjoj na osnovu podataka Međunarodne železničke unije (International Union of Railways).

185

84. Beše jednom more, bese jedn om Zemlja. Prethodni podatak u stvari ne pruža uvid u razliku između ukupne dužine železničke pruge, to jest koloseka, i dužine sistema, koji je u mnogim potezima sačinjen od više paralelnih koloseka. U svakom slučaju, zamah železnice se zaustavlja neposredno pred početak Prvog svetskog rata, upravo kao posledica svog razvoja. Vidal objašnjava [Vidal de La Blache 1922, str. 250] da se tek posle nekog vremena uvidelo da se železnička revolucija sastojala više u premeštanju stvari nego putnika, i ovo je zasigurno tačno, iako na početku niko nije mislio o ljudima [Capot-Rey 1946, str. 9 8 -9 9 ], Međutim, u isto vreme, baš napredovanjem železničkih trasa, stvari su otpočele da se pretvaraju u nematerijalne impulse, i da se kreću od jedne do druge tačke mnogo brže nego što je to sama lokomotiva mogla da postigne. Upravo železnička pruga je vodila nastanak telekomunikacija i time pružila prvi zamajac ka dematerijalizaciji sveta (§ 24), i shodno tome, procesu koji je tek u skorije vreme, u drugom kontekstu, našao svoju najprecizniju definiciju: „despacijalizacija”29 [Abu-Lughod 1999, str. 272], Železnicajebila ta koja je odista podsticala i usmeravala napredovanje električnog telegrafa. U Sjedinjenim Američkim Državama, počevši od tridesetih godina X IX veka, njihovo rasprostiranje se odvijalo u nekoj vrsti simbioze. Telegraf je omogućio železnici sa jednim kolosekom da izbegne kako nezgode tako i dodavanje drugog koloseka, zato što je omogućio železničkim kompozicijima koje su putovale u suprotnim smerovima da izbegnu sudare bez predugog čekanja na stanicama, već samo onoliko koliko je potrebno [Hugill 1993, str. 320], On je, dakle, izazvao uštedu vremena i novca, koji upra­ vo ovako konačno postaju ista stvar. Tako se model železničkog sistema preneo na telekomunikacije, i već krajem prve polovine X IX veka u vezi s tim biva kodifikovan koncept mreže shvaćene 29

Radi se o veoma važnoj reci za literaturu koja se bavi prostorom:

spazializzazione (spazio - prostor), znači dodeljivanje prostornog karaktera nečemu. U ovom kontekstu Farineli koristi antonim, despazializzazione, što bi značilo oduzimanje prostornog karaktera (prim. prev.).

186

kao „splet objekata raspoređenih po linijama” [Mattelart 1994], Ova definicija bolje od bilo koje druge izražava svođenje Zemljine površine na njenu kartografsku sliku. Godine 1855. počelo je polaganje podmorskih kablova i Velika Britanija, koja tako gradi prvi globalni sistem informacija, zadržaće hegemoniju na polju komunikacija čitav jedan vek, u stanju da poveže sve kontinen­ te, mora i okeane, izuzimajući polarne: tek instalacijom prvog transatlantskog telefonskog kabla, dovršenog 1956. godine, ta dominacija će početi da se premešta ka Sjedinjenim Državama [Hugill 1999, str. 2 7 -5 1 , 228-2 3 1 ]. Na ovaj način kopno i more, lišeni svakog akcidenta i kvali­ teta kako bi rekao Hobs, postaše tačno ista stvar, barem u onome što se tiče prenošenja najvrednijih roba, novca i informacija, onih koje su najvažnije za funkcionisanje sveta. Međutim, ova stvar već nije samo prostor, upravo zato što je to funkcionisanje postalo sve manje objašnjivo samo jednom metrikom, ili problemom brzine. Stiven Kern [1983] podseća daje psihijatar, koji je uveo dijagno­ stičku kategoriju „neurastenije”, tvrdio da su telegraf, železnice i snaga vodene pare omogućili da se, u odnosu na XVIII vek, broj transakcija izvršenih u datom vremenskom opsegu ustostruči. Železnica i telegraf, iako sarađuju na izgradnji novog sveta (i njegovim specifičnim bolestima), ipak ne funkcionišu, svaka po­ naosob, na isti način. Telegraf, kao i železnica, na prelazu X IX u X X vek doživljava povećanje brzine: od kapaciteta transmisije od 2 5 -2 8 reči u minutu do više od 100 početkom prošlog veka, pa do više od 300 dvadesetih godina [Hugill 1999, str. 35]. Ali za razliku od železnice, telegraf menja prirodu stvari, na polaznoj tački dematerijalizuje poruku na papiru i zatim je na ciljnoj tački ponovo stvara, razdvaja kruženje specijalizovanih informacija od ljudskog opštenja, od konkretnog međuljudskog odnosa. On takoreći pre­ obražava ono što postoji, ono što se može dotaći i izbrojati, u nešto što bivstvuje, što se može pomisliti ali ni izbrojati niti dotaknuti. Upravo ovo cepanje i podela rada (ono što postoji dodeljeno je železnici i, uopštenije gledano, materijalnim saobraćajnim putevima, dok je ono što bivstvuje domen elektronske transmisije, nematerijalne komunikacije) jesu prvi uzroci krize prostora.

187

85. Gospođice iz M idija30. Glas o gospođicama iz Midija potiče barem od Gvida Kavalkantija (Guido Cavalcanti), Danteovog (Dante Alighieri) prija­ telja, koji u jednom sonetu opisuje svoje pobožno hodočašće od Firence ka svetilištu Santjaga de Kampostele, prerano prekinuto u Tuluzu upravo zbog ljupkosti žiteljki tog grada. Stanovnice Avinjona su 1907. godine dale naslov Pikasovom (Pablo Picasso) delu kojem se obično pripisuje kriza modernog slikarskog načina predstavljanja upravo rušenjem tradicionalnih vremensko-prostornih odnosa: nestaje slika kao imitacija objektivne stvarnosti, prirode, zato što iščezava linija horizonta, dubina polja, razlikova­ nje između različitih planova, dakle nestaje model perspektive, i otuda i jedinstvenost subjekta i unitarnost objekta [Lefebvre 1974; Kern 1983]. Sve ovo se događa zato što kubizam pre svega sliku pretvara u geografsku kartu. To su primetili, ne znajući da su u pravu, carinici koji 1917. godine zaustavljaju Stravinskog na granici između Italije i Švajcarske i optužuju ga da želi da prokrijumčari jednu mapu, samo zato što u prtljagu nalaze portret kompozitora, crtež upravo Pikasa [Stravinskij 1935], Na njemu, kao na kubističkim delima i kao na kartama, jedinstvena površina potpuno pokriva sliku, i u taj jedinstven plan biva svedena i treća dimenzija, ona koja pripada visini objekata, koji se tako pokazuju svedeni na niz geometrijskih oblika. „Gospođice iz Avinjona” su prilikom svog pojavljivanja uzburkale duhove zato što su imale iskrivljene noseve i oči, kao da ih subjekt posmatra istovremeno sa dve različite tačke gledi­ šta: i upravo dovođenje u pitanje jedinstvenosti tačke gledišta i nepokretnosti subjekta koje proističe iz slike (§§ 4, 34) izazvalo je skandal. Sve ovo se, međutim, ne bi desilo da Pikaso prethodno nije ćuteći na frontalno gledanje preneseno na platno primenio ista pravila koja kartograf, čije oko se statično nadnosi pod uglom 30 30

188

Le Midi - jug Francuske (prim. prev.).

od 90 stepeni, primenjuje na mapu. Radi se o još jednoj polovini kruga (§ 58), ovaj put ga opisuje samo oko što je za modernost normalno (§ 5, 9, 11), ali upravo zbog toga je skandalozno. Ovim poluobrtajem se izlazi iz modernosti, iz sveta svedenog na prostor, kao što se Odisejevim, koji je uključio ćelo telo, ušlo u njega. Od njega zavisi razbijanje i objekta i subjekta, koji pogađa i samog Pikasa, prvog slikara čije delo je moguće razumeti samo kroz niz različitih „perioda”, mnogih i raznolikih izražajnih sti­ lova. Sa svoje strane, ovo razbijanje zavisi od sloma centralnog i odlučujućeg elementa u sistemu subjekt - standardno metričko odstojanje - objekt, koji je krunisao bekstvo od Polifema (§ 59): onog sistema koji u ukupnom mehanizmu sveta, na prelazu X IX u X X vek, telegraf ugrožava mnogo više od lokomotive, i koji u posmatranju umetničkog delà kubistički potez dovodi u sumnju, zato što prisiljava na posmatranje slike sa iste distance sa koje se gleda karta. U isto vreme, Pikaso razglobljava ne samo objekte već i samu površinu slike-mape, baš zato što su to godine krize prostorne sheme koja je rezultat nametanja kartografskog modela svetu. Upravo u tom smislu Pikaso pruža način gledanja koje je svet sam iščekivao, kako tvrdi Lefevr [Lefebvre 1974]: značeće biva razdvojeno od izražajnog, znak (označujuće) od onoga što ozna­ čava (značenja), znak nije više „objekt” već predmet na platnu, postaje takoreći obrada koju objektivna činjenica, raščlanjena i svedena, doživljava. Radi se, obratimo pažnju, o tačno onome što se događa sa recima tokom telegrafske transmisije, sa jedinom razlikom da hartija stoji namesto platna. Sa ove strane, dakle, odista je posredi uništenje prostora, kako se pogrešno tvrdilo u vezi sa železničkom mrežom (§ 83), uništenje njegovih svojstava kontinuiteta, homogenosti i izotropizma. Prostor tako snosi istu sudbinu koju u svom najmisterioznijem i najaluzivnijem spisu Humbolt [Humboldt 1849] dodeljuje konceptu „vitalne snage”: dan njegovog trijumfa (železničkog, u ovom slučaju) je takođe dan početka njegove smrti (telegrafske).

189

86. Metropolis: od železnice do auto-puta. Za Stare Grke metropola je značila grad-maticu, i implicirala je vezu sa jednim gradom-detetom, sa jednom kolonijom, kao u slučaju Atine i Turija (§ 79). Ovde pod metropolom podrazumevamo grad u kome se opaža trijumf i istovremeno smrt prostora, uzetom ne samo u njegovom uopšteno tehničkom značenju upotrebljenom još od početka (§ 3), nego i kao specifičan oblik moguće indeksne veze između puta i naselja (§§ 72, 81). U unutrašnjosti američkog kontinenta, kao u brazilskom sertau31 nasuprot priobalskog pojasa sa starim naseljima, železnica je zaslužila titulu „sadilice gradova” [Deffontaines 1938, str. 323], stvarateljke gradskih realnosti ni iz čega. I u svim velikim aglome­ racijama koje su nastale tokom prethodna dva veka u umerenom području na obe polulopte, ona je svakako odigrala odlučujuću ulogu u njihovom razvoju i širenju. U njima je železnica zaslužna za razvoj predgrađa, prema jednom procesu koji svuda pokazuje iste osobine i koji je, pre pojave automobila početkom X X veka, bio podstaknut pre svega nužnošću snabdevanja hranom [Capot-Rey 1946, str. 2 5 4 -2 5 8 ], Možda je najočitiji primer, u ovom smislu, formiranje Velikog Berlina 1920. godine spajanjem grada Berlina sa 7 drugih gradova i 85 okolnih ruralnih opština u samo jednu administrativnu jedinicu. Ova fuzija ne samo da je prihvatila pravce postojećih železničkih trasa nego su preduzeća za trgovinu nekretninama, sa ciljem parcelisanja periferija, povezala ove zone sa centrom novim linijama nazvanim „linije kolonizacije” [Le Roy 1935], One su u svom imenu sačuvale spomen na njihovu prvobitnu funkciju, koja se i dalje odražava na model današnjih metroa, raširen po ćelom svetu. Berlinska nije bila prva gradska železnica: London je počeo sa izgradnjom svoje šezdesetih godina X IX veka, početna trasa njujorške je svečano otvorena 1904, i obe su služile, kao i berlinska, da prethode i predvode razvoj grada, čvrsto spajajući već postojeća naseljena jezgra. Uopšteno gleda­ no, u prvoj polovini X X veka železnička pruga još funkcioniše 31

190

Na portugalskom: sertđo - zaleđe (prim. prev.).

kao indeks gradskog naselja, u smislu da upućuje na njega i da ga usmerava. U razvoju savremenih metroa (pomislimo samo na primer Los Anđelesa), naprotiv, naselje ide ispred pruge, koja više ne uspeva da kanalizuje građevinski rast. Ova inverzija, mnogo značajnija nego što se čini, odvija se preko potpunog raskida veze između saobraćajnih osa i gradske strukture. Ona otuda naznačava totalni gubitak funkcionalnog značaja prostornog modela, prouzrokovan pojavom auto-puteva: puteva sa kojih se programski ne pristupa nijednoj zgradi. U Evro­ pi, kontinentu vekovima i milenijumima prebogatom gradovima, auto-put služi da bi se gradovi izbegli, da bi se uštedelo vreme (§ 9), za razliku od železnice koja, naprotiv, ojačava vezu između gradskih naselja i puteva [Gambi 1984, str. 136]. Prvi auto-putevi su bili izgrađeni u Italiji, Nemačkoj i Holandiji u periodu između dva svetska rata, da bi se posle Drugog svetskog rata raširili po ostatku Evrope. Veoma drugačiji se ispostavljaju priroda i razvoj američkih auto-puteva, i, u poređenju sa evropskim, ovo je indi­ cija duboke različitosti njihovog odnosa sa gradskim centrima. U SAD, otadžbini individualne motorizacije, auto-putevi a ne samo železnice, na sebe su u X X veku preuzele zadatak da, preko urbanizacije periferija, pretvore gradove u metropole. Godine 1911. je u Njujorku otvoren Long Ajland Motor Parkvej32, prvi auto-put sa „ograničenim pristupom”33 na svetu, izgrađen da bi omogućio ljudima koji svakodnevno putuju do posla da stignu do kancelarija na Menhetnu od njihovih kuća u radijusu od 50 do 55 kilometara. Pedesetih godina u Los Anđelesu se pojavljuju prvi freeways, prvi urbani auto-putevi koji, zamenivši gradske linije masovnog prevoza po šinama, pretvoriše ulice u njihovu tačnu suprotnost: u zidine, pregrade podignute između bogatih i siromašnih četvrti [Abu-Loghod 1999, str. 198, 253-2 5 4 ], I tako, sa putevima namenjim za automobile, koji razdvajaju umesto da sjedinjuju, prostor zaista, kao i grad, počinje da se bliži kraju, i metropola otpočinje da u samoj sebi gradi svoje kolonije. 32 33

Long Island Motor Parkway. Limited-access road.

191

87. Mezopolis: od puta do železnice. Međutim, u Evropi, zemlji antičkog naseljavanja, već mnogo pre telegrafa i automobila, postojali su skupovi solidarnih grado­ va, sačinjeni od niza manjih ili većih međusobno zavisnih jezgara tako da se svaka značajna promena u ekonomskoj delatnosti, u strukturi zapošljavanja, u dohocima ili u demografskom sastavu u okviru neke jedinice odražavala neposredno ili posredno na druge. Jedan od najizvanrednijih istorijskih primera predstavlja, u Italiji, „neponovljivi dvomilenijumski fenomen Vie Emilije” [Kormoss 1978, str. 42]: jedno ređanje centara, tik uz Apenine, koje skoro pravom linijom ide od Riminija do Pjaćence. U celini, oni konstituišu jednu konurbaciju, upravo u smislu koji je ovom terminu 1915. godine dao njegov izumitelj Petrik Gedes: ne jedna urbanizovana površina bez prekida [Fawcett 1932, str. 100] već jedna „galaksija gradova”, „prirodni savez gradova”, jednom reći „grad-region” [Geddes 1915], U slučaju Emilije ovaj poslednji izraz treba shvatiti doslovno: Via Emilija je jedan džinovski dekumanus (§§ 69, 73) koji deli région na dve polovine, ravnicu i planinu [Nissen 1902, str. 243], Početkom II veka pre nove ere, Rimljani su iz mediteranskog sveta izvirili u onaj kontinentalni, našavši se lice u lice sa neuhvatljivim prostranstvom nizije oko Poa, neizmernim u odnosu na skučene planinske basene na koje su bili navikli, behu prinuđeni da pro­ mené razmeru svojih programa [Chevalier 1980, str. 141-143], I da bi se prilagodili novoj i proširenoj dimenziji, njihove tehnike kolonizacije, zasnovane na urbanoj strukturi, doživeše odgova­ rajuće i gotovo mehaničko proširenje: tako nastade jedan région kao da je jedan jedinstveni grad i obrnuto, sa superdekumanusom dugačkim oko 260 km i mnoštvom osa u pravcu sever-jug, koje su sledile doline reka koje se spuštaju ka Pou. Upravo na presecima tih tokova sa Via Emilijom razvila su se naseljena jezgra, na razdaljini između 10 i 25 km jedno od drugog, što je jednako najviše dva dana hoda pri prevozu robe. Na osnovu pravougaone

192

osnovice saobraćajne strukture Vidal [Vidal de La Blache 1922, str. 295] povlači paralelu između američkog grada i onih Rimskog carstva. Ova paralela se ipak izlaže opasnosti da prikrije jednu dubinsku razliku, naročito vidljivu u slučaju emilijskog koridora: organsko jedinstvo koje rimski kolonijalni sistem uspostavlja između grada i sela i koje čini prvi proizvodom drugog. Grad je ovde neka vrsta kvrge na raskrsnici lokalnih i regionalnih tokova sa onim kontinentalnim, i zadužen je da osigura njihovu vitalnost razmenom sa spoljašnošću. Na emilijskim selima se proizvodilo; u gradovima, od kojih nijedan nije nikao zarad eksploatacije nekog određenog prirodnog bogatstva, organizovale su se i sprovodile usluge kratkog i dugog dometa: vojne, administrativne, kulturne, verske i naravno trgovinske, i uopšteno sve onih vezane za op­ ticaj ljudi i vesti. Najveće blagostanje su doživeli gradovi koji su bili centri jedne strukturirane lepeze uloga, uglavnom tercijarne prirode, koje je Rim, uvek obazriv da nijedan centar ne razvije previše u odnosu na druge, modulirao regulacijom tokova u nji­ hovom smeru [Chevallier 1980, str. 247]. Iz ovog mehanizma upravljanja nad gradom-regionom, za­ snovanom na programskoj decentralizaciji proizvodnih funkcija, proistekla su dva glavna svojstva. Prvo je ne prevelika konzisten­ cija centara, od kojih nijedan nije odlučno prevagnuo nad dru­ gima: odatle naziv Mezopolis, koji pre svega znači skup srednjih gradova [Farinelli 1984, str. 16, 50]. Drugo je njihova prirodno „transakcijska” funkcija, kako se to danas obično kaže ovim ter­ minom koji se greškom smatra primenjivim na najnovije oblike velegradskog razvoja [Gottmann 1982; Согеу 1982], ali koji pak savršeno defmiše prvobitni karakter emilijskih gradova. Emilija - Romanja je jedini région na svetu koji dobija ime po jednom putu, zato što je baš taj put, više nego Rim, njegova metropola, istinska matica njegovih gradova. Kada zatim, posle nacionalnog ujedinjenja, Emilija takođe bi uključena u nov železnički prostor, ovaj bi primoran da se prilagodi već postojećoj trasi, kao kopija originalu.

193

88. Gradska samoorganizacija i nastanak kvarternog sektora: srednji vek. Drugim terminima: validnost, sa funkcionalnog stanovišta, indeksne veze između puta i naselja traje tokom dve hiljade go­ dina sve do druge polovine X X veka, odolevši tako i na početku doba telekomunikacija [Farinelli 1984, str. 4 7 -8 4 ]. Uostalom, bez obzira na sav tehnološki napredak i na ekonomske ustanove, razvoj jednog urbanog sistema danas ostaje utemeljen na istom mehanizmu koji je važio u dobu pre telegrafa, na kontinuiranoj i uzastopnoj interakciji tri komponente: ekonomskih odnosa koji već postoje na lokalnom i međugradskom nivou; konformacija koje određuju sa prostorne tačke gledišta međugradsku cirku­ laciju specijalizovanih informacija; širenja postojećih odnosa na lokalnom nivou i između gradova i uspostavljanja novih [Pred 1977, str. 174], Ali kako je reagovao emilijski koridor na slom Rimskog carstva, na nestanak, između III i IV veka nove ere, tokova koje je u njega usmeravala prestonica sa spolja? Ako se zadržimo na suštinu, istorija Vie Emilije u poslednjih hiljadu i po go­ dina sastoji se od pokušaja prelaza sa elementa u komandnom sistemu, što će reći jednog heteronomnog elementa, na jedan samoorganizujući sistem: to jest na sistem u stanju da preko svog rastućeg usložnjavanja transformiše svoju konkretnu strukturu, ne menjajući ipak logiku sopstvene organizacije, i uz nju ni svoj identitet [Varela 1983; Livet 1983], Samoorganizacija se hrani neredom, koji zna da pretvori u red. Da bi ona bila efektivna a ne samo prosto prilagođavanje na izmenu uslova koji određuju život sistema (u ovom slučaju nestanak komandnog centra) jedan uslov je apsolutno neophodan: urbana osovina treba da uspe da izvuče korist iz poremećaja da bi se na drukčiji način zatvorila sama oko sebe, stvorivši nove uloge i delatnosti u stanju da održe i ojačaju prvobitnu prirodu funkcionisanja, tako da sačuva svoj konstitucionalni identitet. Pre svega je dakle nužno jedno materijalno

194

„operativno zatvaranje” [Dupluy 1982, str. 2 3 1 -2 3 2 ], o kome u tekućem slučaju postoji nepobitno svedočanstvo u topografskom razvoju, zabeleženom neposredno pre i posle 1000. godine pola­ zeći od krajnjih gradova Vie Emilije: duž ove trake Pjaćenca se širi prema istoku i Rimini prema zapadu, kao da su se, izašavši iz oluje kasnog srednjeg veka, oni iznova okrenuli jedno ka drugom [Farinelli 1984, str. 2 4 -2 5 , 28]. Ono što je pak suštinski jeste či­ njenica da za svaki organizam mehanizmi samoorganizacije jesu mehanizmi kognitivne aktivnosti [Maturana i Varela 1980]: jedini koji svojim razvojem omogućavaju, prepoznavanjem i prevazilaženjem krize, nastanak novih funkcija u stanju da organizmu osiguraju opstanak pa čak i napredak. Šta je bilo, u osvit XI veka u Bolonji, osnivanje „Studija”, univerziteta, ako ne ispoljavanje te aktivnosti od strane bolonjskog organizma-grada? U životu grada funkcija univerziteta jednaka je nekoj finansijskoj funkciji višeg nivoa, iz koje nastaju sve druge više funkcije, one kvaternarne koje interpretiraju, analiziraju, recikliraju i ob­ navljaju informacije [Gottmann 1976a i b, str. 35; 1978, str. 29]. To bi trebalo da znači da razvoj centara duž Vie Emilije podriva i gotovo preokreće dominantan model kojim se, u geografiji, i dalje pretežno objašnjavaju modaliteti urbanog razvoja u zemljama razvijene ekonomije: model zasnovan pre svega na podudar­ nosti ovog razvoja sa industrijskim [Lampard 1955]. Naprotiv, stavljanjem u pokret kulturnih funkcija višeg ranga Bolonja je u srednjem veku utvrdila svoj primat duž koridora, mada on nikada nije izazvao uklanjanje drugog strukturalnog svojstva Mezopolisa, koje se odražava u njegovom imenu. Pojam mésos kod Herodota [III, 142] izražava, još pre središnjeg stanja, pojam centralnosti, izonomije (§ 76), to jest odsustva vladavine: čak ni dolazak železnice nije uspeo da unutar koridora u Emiliji nametne nekakvu istinsku dominaciju Bolonje nad drugim gradovima, neku njenu izraženu ulogu hijerarhijskog upravljanja. Matica gradova je osta­ la Via Emilija, matica i železničke pruge kao što će, kasnije, biti i auto-puta, koji će takođe biti kopija njene trase.

195

89. Megalopolis: od mape do metropole. Kada su, međutim, u Sjedinjenim Državama metropole počele, tokom pedesetih godina, da obavljaju pretežno tercijarne funkcije, govorilo se o revoluciji „belih kragni”, suprotstavljenih „plavim kragnama” radnika. Osetila se potreba da se za ove gradove nađe neko novo ime: megalopola, sugestivna kovanica, predodređena za veliki uspeh [Mumford 1961]. Megalopolis je ime koje je Žan Gotman [Gottmann 1961] dodelio koncentraciji gradova rasprostrtim duž severoistočne obale Atlantika od Bo­ stona do Filadelfije, i još danas u geografskim rečnicima [George 1970, str. 271] ovaj termin označava „urbani région”. Drugim terminima: Megalopolis bi bio rezultat recipročne integracije više metropolskih područja [Gottmann 1961], ukratko jedan „urbani sistem” [George 1978, str. 143], Da lije baš tako? Da li Megalopo­ lis stvarno postoji? Na začetku koncepta mégalopole [Gottmann 1957, str. 189] nalazi se slika koju Aristotel u Politici [III, 3, 1276a, 25] pruža o Vaviloniji: „urbana formacija koja ima domet jedne nacije pre nego jednog grada”. Ipak, odmah zatim dodaje, Vavilonija je bila osvojena već dva dana pre nego što je to jedan njen deo primetio. Vavilonija je ukratko bila nešto što je izgledalo kao jedna jedinica samo zato što je bila opasana zidinama, zato što je tako izgledala sa topografske tačke gledišta. Ali u stvari ona uopšte nije delovala na unitaran način, štaviše nosila je u sebi frakture između centra i periferije, o čemu Herodot [I, 191] takođe svedoči. Isto ovo izgle­ da važi za severnoameričku megalopolu. Gotmanovo uverenje o efektivnom zajedničkom funkcionisanju, dakle o postojanju jedinstvene američke supermetropole koja bi obuhvatala, između ostalih, Boston, Njujork, Filadelfiju, Baltimor i Vašington, zasnivala se na samo jednom konkretnom podatku, koji se odnosio na komunikacije. Po Gotmanu, razmena telefonskih poruka je bila mnogo intenzivnija, apsolutno i broj-

196

čano po glavi stanovnika, između gore pomenutih centara nego između njih i ostalih gradova Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, drukčijom obradom istih podataka Hans Blumenfeld [1979] je dokazao da su dotični centri posedovali mnogo veću razmenu sa centrima svojih regiona i svojih država nego sa dru­ gim centrima mégalopole. Pored toga, po Blumenfeldu, nijedno veće pomeranje dobara i osoba nije odlikovalo okruženje mé­ galopole u odnosu na nivo metropole. Nijedan fenomen jasnog preklapanja ili spajanja među gradovima mégalopole nije bio očit. Unutar nje najzad, izuzevši jedan lanac pekara, nije bilo moguće pronaći nijednu ustanovu niti preduzeće koji ne bi bili prisutni i van njega, ili koje bi snabdevalo robom ili uslugama sve delove Megalopolisa, ali nijedno područje van njega. Blumenfeldov zaključak je odlučan: ako termin megalopola ukazuje na jedan skup metropolskih područja, on označava jednu činjenicu; ali ako bismo hteli da on ukazuje, kao što je Gotman želeo, na neku novu i više integrisanu jedinicu naseljavanja u odnosu na nivo metropole, onda on označava jedan privid. Njegov cilj bi bio taj da opravda, putem opsene o nekoj široj dimenziji upravljanja, na­ puštanje analize na nivou metropole, koji za Blumenfelda ostaje jedini stvarni nivo urbane intervencije. Ovako je Gotman takođe upao u zamku onoga što bi m o­ glo da se nazove topografskim aksiomom, nesvesnim odrazom „grafičke predrasude” (§§ 6 2 -6 3 ), po kojoj geografski objekt nije ništa drugo do objekt koji proizlazi iz skupa topografski odredivih linija. Upravo iz navodne i preliminarne individualnosti u topografskom smislu, one vidljive na mapama, Gotman je došao do zaključka o nastanku jednog novog urbanog entiteta, o specifičnosti Megalopolisa u suštinskom smislu. Jedinstvenosti dimenzija aglomerata (topografskom primatu, posebnosti oblika) on je pripisao jedinstvenost unutrašnjeg mehanizma, funkcional­ ni primat (§ 64). Čineći to, nije izvukao nikakvu pouku upravo iz vavilonske lekcije na koju je ovaj slučaj ipak pre svega podsećao.

197

90. Urbani sistemi. Onda u kom smislu se može govoriti o urbanim sistemima, da li je moguće razaznati ih danas? Da bismo pokušali da odgovorimo, treba odmah napraviti dva bliža određenja. Prvo se tiče okruženja u kome se, u tehnič­ kom smislu, izraz u poslednjih četrdeset godina afirmisao: regio­ nalno i nacionalno okruženje. Urbani sistem je skup međusobno povezanih gradova u okviru neke državne teritorije ili nekog njenog delà [Berry 1964; Pred 1977; Bourne i Simmons 1978]. Drugo određenje se odnosi na prirodu naselja, to jest na nestanak iz urbanog sistema svake informacije o materijalnoj konstituciji grada, njegovoj telesnosti, njegovoj stvarnoj dimenziji. Radi se o svojevrsnoj revoluciji, koja se konačno obistinila sredinom sedamdesetih godina (§ 42). Njen začetak se verovatno može utvrditi u ideji „urbanog po­ lja” [Friedmann i Miller 1965; Friedmann 1973], shvaćenog kao osnovna teritorijalna jedinica postindustrijskog grada, ona koja je koncentrisana više od drugih na tercijarne i kvaternarne delatnosti (proizvodnju usluga i specijalizovanih informacija). Urbano polje je površina širih dimenzija koja se razlikuje od tradicionalnog gra­ da iz dva razloga. Pre svega ono se ne može vizuelno doživeti kao jedna celina već, zbog njegovih dimenzija, može da se vidi samo deo po deo, dakle u sekvenci. Pored toga, ono se dâ prepoznati ne po kontinuitetu tkiva gradnje, kao što je to slučaj kod urbanog regiona, već, naprotiv, po tome kako ljudi koriste to okruženje, do te mere da se njegove spoljne granice poklapaju sa prostorima koje njegovi stanovnici periodično koriste u rekreativne svrhe. Na prvi pogled ovakvo područje se ne udaljava puno, uključenjem ruralnih zona unutar urbanog okruženja, od konurbacije (§ 87), koncepta teoretisanog pred početak Prvog svetskog rata kako bi prevazišao „tradicionalnu ideju sela i grada kojom smo bili vaspitani” [Geddes 1915], Međutim, razlika stoji u funkcionalnom a ne više topografskom određivanju granica, i ono započinje uništenje samog koncepta urbane granice, ako ništa drugo onda njegove

198

materijalne varijante. Do tada je ekstenzija grada ostala idealno euklidska (§ 4 ). Uklanjanje statičke i geometrijske definicije nje­ govih granica povlači za sobom krizu homogenosti i topografskog kontinuiteta grada, i jedino izotropsko svojstvo njegovih delova ostaje, na početku, nepromenjeno. Ovako otpočinje prepoznavanje urbanizovanog ili urbanog prostora kao jednog prostora funkcionalno određenog tokovima osoba, novca i robe, što na nivou modela podrazumeva jednu korenitu promenu, kojom vremenska dimenzija preuzima glavnu ulogu od prostorne. Istraživanje se koncentriše na analizu velikog broja pojedinačnih ponašanja vezanih za ekonomije aglomeracije, na brzinu reakcije stanovništva, na njegovu sklonost ka segregaci­ ji, na osetljivost prema razdaljini ili zagušenosti i tako dalje. Ova ponašanja su specifikovana a priori jednim nizom kvantitativnih parametara, to jest shemama čije uobličavanje ne zadržava nika­ kvu vezu sa samim urbanim oblikom. U stvari ovi parametri, a ne gradovi koji sadrže aktere na koje parametri upućuju, jesu ti koji se ispostavljaju povezani na sistematski način [Pumain, Saint-Ju­ lien i Sanders 1989; Béguin 1991]. Možda nije slučajnost da se ova revolucija, ta autentična dematerijalizacija urbanog fenomena, to naglo uklanjanje fizičkog grada iz plana analize, odvija baš naporedo sa svetskim krahom tržišta nekretnina početkom sedamdesetih godina (§ 32). Po Dejvidu Harviju [Harvey 1985, str. 6 -7 ], radi se o događaju koji svečano otvara jednu novu fazu procesa urbanizacije kapitala. U svakom slučaju, očigledan paradoks se sastoji u tome da upravo u trenutku svog najvećeg širenja, često posle stagnacije koja je bar u Italiji trajala vekovima [Carozzi i Rozzi 1980], uporedo sa svojim najvećim građevinskim poletom, grad upada u krizu u pogledu svog izvornog zadatka: elaboriranje slike samog sebe u kojoj može da se prepozna i kojom tako može da upravlja svojim razvojem. I upravo ovaj paradoks, zbog koga grad u krajnjoj liniji prestaje to da bude, jeste poslednji znak raskida indeksne veze između puteva i zgrada. To je jedina sistematična stvar koja se odigrala na urbanom polju tokom X X veka.

199

91. Fordistički grad. Od kraja Prvog svetskog rata pa do osamdesetih godina bile su prihvaćene, pa onda opovrgnute ili izmenjene, razne hipoteze ili generacije prostornih modela koji se odnose na korišćenje ze­ mljišta unutar gradova. Svi su bili osmišljeni da odgovore na jedno pitanje: da li je moguće u unutrašnjem rasporedu urbanih funkcija utvrditi neku vrstu poretka čije periodično ponavljanje bi implici­ ralo sličnost prirode i mehanizama razvoja samih gradova? Prvi odgovor je bio model „koncentričnih zona” Ernesta Bardžisa [Burgess 1925], sačinjen od centra i pet kružnih venaca, svaki obdaren jednim posebnim zadatkom. Centralno jezgro vrši ulogu upravljanja građanskim životom, njegovim ekonomskim i društvenim aspektima. Oko njega se pruža jedna prelazna zona, prsten u degradaciji u kome se trgovinske delatnosti i laka industri­ ja mešaju sa stambenim kvartovima. Ovaj prsten je zatim okružen kompaktnom aureolom radničkih kuća. Iza nje se razvijaju venci kuća srednjih i viših klasa, da bi se sa druge strane usko rečeno gradskih granica rasprostro prsten malih predgrađa-spavaonica u kojem stanuju oni koji dnevno putuju do posla. Sa vremenske distance od nekoliko decenija [Beaujeu-Garnier i Chabot 1963], lako je bilo kritikovati preteranu rigidnost tog modela, upravo poredeći ga sa razvojem Čikaga, grada koji je bio cilj Bardžisove analize. U isto vreme, pokušaji primene ovog modela u drugim kontekstima ukazali su na dejstvo raznih iz njega odsutnih faktora, počevši od značaja istorijske inercije, od istrajnosti nekih upotre­ ba zemljišta prouzrokovanih pre svega fiksnom prirodom kapitala investiranog u grad [Racine 1971, str. 4 0 0-402], Nijedna od ovih kritika, premda ispravnih, ne shvata osnovni nedostatak uvrežen u samom poreklu modela, nedostatak prisutan i u drugoj shemi nastaloj iz istraživanja čikaške sociološke škole. Radi se o shemi koju je sugerisao Mekenzi [McKenzie 1933] i koju su preuzeli i de­ taljno razradili dvojica geografa, Heris i Ulman [Harris i Ullmann 1945], poznatoj pod imenom teorije „mnogostrukih jezgara”. Po njoj se upotreba gradskog zemljišta funkcionalno organizuje ne

200

više oko jedinstvenog srca nego oko mnogobrojnih ganglija. One su udaljene jedna od druge ali svaka je obdarena privlačnom moći, izazvanom unutrašnjom specijalizacijom njenih funkcija. Iz ovoga proizlazi potpuno uništenje kružnog poretka, i niz koncentričnih krugova zamenjen je nekom vrstom pečvorka34. Gramši je objasnio [Gramsci 1948-51, izd. 1975, str. 2145­ 2146] da se fordizam, praksa serijske proizvodnje za masovnu potrošnju, koju je 1914. godine uveo automobilski magnat Henri Ford, zasniva na uključenju grada, posebno njegovog prevoznog sistema, u sam proizvodni proces. I upravo na gradskom prevozu temelji se treći model, takozvani model „zrakastih sektora”, koji je uobličio ekonomista Homer Hojt [Hoyt 1939]. Njegova ori­ ginalnost se sastoji u prepoznavanju težnje razvoja delova grada duž osa, to jest duž glavnih saobraćajnica, tako da se pravi jedno uređenje zvezdastog oblika. Po Hojtu, rast grada duž neke arterije obično se zasniva na identičnoj vrsti korišćenja zemljišta, na za­ mahu pojedinačne delatnosti. Tako bi snop zrakova saobraćajnica, nastalih iz centra, dejstvovao kao glavni element defmisanja ur­ banih funkcionalnih zona, koje bi zadobile upravo izgled kružnih sektora. Hojtov model takođe, kao i prethodni, rezultat je jednog uopštavanja koje pokazuje dva glavna obeležja: nastao je na osno­ vu empirijskih istraživanja u jednoj američkoj metropoli i usmeren je ka celokupnoj rekonstrukciji gradskog aparata, zasnovanoj na bijektivnoj korespondenciji između pojedine zone i pojedine funkcije. Upravo ovo je poenta, zato što se radi tačno o istoj korespon­ denciji između pojedinačne jedinice radne snage i pojedinačne funkcije na kojoj je ustrojen Fordov model montažne trake [Marazzi 1994, str. 17]. Još pre toga, ipak, u toj korespondenciji sažima se ono što može da se nazove kartografskom logikom, koju svaki od prethodnih pasusa, od prvog do poslednjeg, ilustruje u različitoj verziji, u različitom aspektu. Stoga urbani modeli formulisani između dva rata jesu opet topografski: zato što grad još uvek oponaša kartu, i zato što se njegovo funkcionisanje još pokorava njenoj logici. 34

Patchwork.

201

92. Kijnsovski grad. Međutim, ovo je poslednji put. Za čikašku školu „grad je bio jedno sazvežđe prirodnih oblasti, svaka sa svojim karakte­ rističnim okruženjem i svaka sa svojom specifičnom funkcijom u okviru gradske ekonomije kao celine”. Pod prirodnom oblasti treba shvatiti, sa sociološke tačke gledišta, zonu u kojoj teže da se koncentrišu individualni tipovi koji po jednoj osobini ili nečem drugom mogu da se smatraju homogenima. Bez ovog postulata sàmo naučno posmatranje društvene realnosti bilo bi nemoguće [Pizzorno 1967, str. xvii-xviii]. Sa svoje strane, homogenost u pitanju je samo refleks one povezane sa euklidskom ekstenzijom o kojoj smo do sada u više navrata diskutovali, potiče neposredno, iako nesvesno, od svojstava mape (§§ 4 ,9 0 ), čija valjanost počinje da jenjava prelaskom sa fordističkog grada na kijnsovski grad. Fordistički grad je grad proizvodnje, kijnsovski grad je grad potrošnje. On dobija ime po Džonu Majnardu Kijnsu (John Maynard Keynes), engleskom ekonomisti koji je tridesetih godina teoretisao intervenciju Države u rukovođenju fiskalnom i m o­ netarnom politikom, usmerenu ka stimulisanju urbanizacije sa strane potražnje, da bi se tako rešio problem nezaposlenosti. Posle Drugog svetskog rata, kapitalizam bi teško opstao bez potrošnje promovisane od strane Države i fmansirane dugom [D. Harvey 1985, str. 2 0 6 -2 0 7 ], Ta potrošnja je povukla za sobom restrukturaciju teritorije, i ostvarila se putem beskrajnog rasta periferija: način da se učine potrebnim proizvodi građevinskih preduzeća, naftnih i automobilskih industrija, fabrika gume. Jednom reči, ona je preobrazila grad u jedan džinovski artefakt za preraspodelu prihoda. Urbani okviri se promeniše, i aglomerati se proširiše sledeći jedan stil koji je u Evropi, i u Italiji posebno, poprimio mnogo manje nego u Sjedinjenim Američkim Državama vrednosti niske gustine naseljavanja. Iz toga su, u Italiji, proistekli pravi regioni, funkcionalni sa ekonomske i urbanističke tačke gledišta, usredsređeni, posebno na severu, oko sposobnosti zračenja veli­ kog grada, u stanju da vrši ulogu koordinacionog centra mreže srednjih i velikih naselja oko njega [Gambi 1972, str. 5 5-58],

202

Ostavivši po strani različitosti od zemlje do zemlje, koje su izražavale težinu različitih istorijskih nasleđa, radilo se o jednom kontinuiranom procesu tokom čitavih sedamdesetih godina u ćelom svetu, sve jasnije usmerenom po logici i interesima veli­ kih preduzeća. Ona su počela da se oslobađaju obaveza vezanih za referentni okvir države-nacije i da koriste punom snagom, prema logici univerzalnosti apstraktnog rada, raznolike odnose nove artikulacije svetske ekonomije: nacionalne, internacionalne (između samo dve države), multinacionalne (između više od dve države), planetarne [Beaud 1987]. Tako može da se razume nasta­ nak koncepta „urbanog polja”, verne slike jednog razvoja usmerenog ka razlikovnim potrošačkim okruženjima, i zasnovanog na rasplinjavanju čvrstine svake prethodne granice. U isto vreme ap­ strakcija finansijskog kapitala kome se kijnsovski grad potčinjava objašnjava matematičku apstrakciju modela koji su rukovodili njegovom analizom. I dok pri početku on delimično zadržava bar izotropski kvalitet (§ 90), konačno ga gubi sedamdesetih godina sa funkcionalne tačke gledišta, zato što je njegovo telo sve manje izraz odluka donetih u njemu, i sve više rezultat onih donetih van njega: kao što su na primer otvaranje neke filijale banke ili osni­ vanje neke marketinške agencije, po nahođenju matičnih kuća multinacionalne prirode od kojih one zavise i prema kojima su stoga, kao urbane komponente, upravljene. Nasuprot fordističkom gradu, nacionalnom, topografskom i vidljivom, kijnsovski grad počinje da se preobražava u jedan transnacionalni organizam nesvodiv na topografski model, i ne­ vidljiv u svojim mehanizmima. On je takav zato što 1969, tačno iste godine prvog sletanja na Mesec, u Sjedinjenim Američkim Državama nastade prva mreža elektronskih komunikacija [Gillies i Cailliau 2000], tako da materija oko nas poče da se pretvara u nematerijalne jedinice informacija. Događaj uporediv samo sa mitskim sukobom Odiseja i Polifema (§§ 0, 50, 58, 59): onda se prostor rađao; sedamdesetih godina, uhvaćen u mrežu, on počinje da umire.

203

93. Informacioni grad. Informacioni grad, koji se formira sedamdesetih i osamdese­ tih godina, ne nalazi se više, funkcionalno gledano, unutar nekog nacionalnog kompleksa pa još manje regionalnog, i mnogo manje od kijnsovskog svodiv je na prost topografski model. Informacio­ ni grad je vidljiv samo dopola. Od početka sedamdesetih godina, sama logika kijnsovskog grada ulazi u krizu, bar u Sjedinjenim Državama (§ 32), i urbani proces ponovo počinje da bude rukovo­ đen pitanjima vezanim ne za organizaciju potrošnje već proizvod­ nju [D. Harvey 1985, str. 2 1 2-221], Ovo pak nikako nije značilo povratak topografskom obliku kao principu definicije urbanog fenomena, ili okretanju ka građevinskim izrazima kao principu rekonstrukcije generativnih fenomena grada. Naprotiv. A razlog rastuće apstrakcije analitičkih modela naspram vidljivih činjenica proističe maskiran: on zavisi od toga što sam proces proizvodnje, uključujući i onu samog grada, biva postepeno progutan nema­ terijalnim i nevidljivim, informatičkom revolucijom. Pod ovim izrazom treba shvatiti sve veći zahvat koji u funkcionisanju sveta vrši sistem elektronskih tokova, koji određuje područje informacione ekonomije i koji stoga silovito iznova iscrtava ćelo Zemljino lice. Nastupanje ovog sistema je nerazdvojivo od jednog niza uporednih fenomena, povezanih sa njim na tako prisan način da često uopšte ne može da se razazna šta je uzrok a šta posledica: 1) na­ puštanje kijnsovskog programa društvene preraspodele od strane država; 2) ubrzanje internacionalizacije ekonomskih procesa; 3) decentralizacija proizvodnje spojena sa fleksibilnom lokalizacijom postrojenja; 4) razvoj novih tehnologija obrade podataka. Ishod ovakvih preokreta se koncentriše u diferencijaciji dva podjednako dinamična sektora rada: formalne ekonomije zasnovane upravo na informacijima, i neformalne ekonomije, što će reći ilegalne, koja iskorišćava sve degradirane oblike rada [Castells 1989, str. 13,

204

2 5 -2 7 ,1 2 7 -1 3 7 ,2 2 5 ]. I baš iz ilegalnosti neformalne ekonomije, i ujedno iz elektronske a ne materijalne prirode tokova informaci­ ja, proističe polovična nevidljivost novog urbanog oblika. Logika sistema tokova dezartikuliše, u društvenom još pre nego u pro­ stornom smislu, svaku lokalnu strukturu. Međutim, u isto vreme lokalne vrednosti su i dalje neophodne, zato što upravo na njima informaciona ekonomija počiva. Zato što je baš informacija njena sirovina, ona se zasniva na nematerijalnoj sposobnosti simboličke manipulacije, drugim recima, na kulturi: nečemu što zavisi od celokupnog ambijenta u kome se ljudi vaspitavaju, koji varira od mesta do mesta i glavni je resurs kojim radna snaga raspolaže na planetarnom tržištu [Castells 1989, str. 351]. Kada se, na primer, ponavlja da doseljenici iz zemalja van Evropske unije imigriraju u nju da bi radili poslove koje lokalno stanovništvo više ne želi da radi, u stvari to znači nešto drugo: da su neki mentalni stavovi i običaji (pomislimo na brigu o starim ljudima) kod nas iščezli, iako se potreba za njima još oseča na društvenom nivou; zbog ovoga je nužno obratiti se osobama koje, dolazeći iz mesta različitih od Evrope, i dalje poseduju takve kulturne dispozicije. Tokom osamdesetih godina je rast sistema elektronskih to­ kova, sprovodeći u delo konačnu krizu topografsko-euklidskog modela, preobličavao odnos između njega i pluralizma mestà, između modela prostora i modela mestà. I ovakvo preoblikova­ nje je, kao svi odnosi, podrazumevalo mogućnost razaznavanja jednog od drugog pojma, postojanje recipročnog odstupanja izazvanog raznolikošću njihovih priroda, kao što je bilo tokom čitavog modernog doba. Na taj način je funkcionisanje sveta još moglo da se zamisli u terminima dijalektičke artikulacije izme­ đu različitih a ipak integrisanih okruženja, između dva smisla (§ 13) koji se mogu pripisati istom značenju: upravo kao što je informacioni grad sačinjen od dvodelnog modela, sastavljen iz dva različita društvena i topografska segmenta, svaki pokrenut jednom sopstvenom logikom.

205

94. Ceo krug. Danas više nije tako, ili je sve manje tako. Vratimo se Ptolomeju i njegovom savetu da uzmemo mapu, a ne globus, za model sveta (§ 48), savet tako bespogovoran da liči na pravu zabranu, do te mere da kada je 1492. godine monah Martin Behaim napravio prvi moderni globus Zemlje, nazvao ga je „jabukom”: baš kao plod drveta poznanja dobra i zla, plod istočnog greha. Za ljude u srednjem veku bog je bio jedna kugla35, sfera koja je imala centar svugde i obim nigde. I u zlatnom dobu pravljenja globusa, u XVII veku, Paskal će tu definiciju primeniti na prirodu. Globus je u stvari prototip barokne skulpture, delo koncipirano tako da posmatrač kruži oko nje celih 360 stepeni. Ali ako je on statua Zemlje, kuda hoda posmatrač koji tako ostaje izvan Zemlje, ako ne u nečemu što treba zamisliti kao beskonač­ no i prazno, suprotno od ograničenosti i ispunjenosti globusa sa koga je posmatrač izuzet? I kako je moguće ovo stvarno misliti pre prvog kosmonauta, to jest prvog subjekta istinski postmodernog, zato što je prvi ko je izmakao, svojim kolom naokolo Zemlje, modernoj ekvivalenciji (§ 5) između sveta i njegove kartografske slike? Kružiti oko globusa, što Ptolomej ne preporučuje, ne navodi samo na implicitno priznanje postojanja apsolutne praznine, ne proizvodi samo horror vacui koji do XVIII veka paralizuje zapad­ njačku kulturu, već odgovara jednoj specifičnoj praksi: onoj po kojoj znanje jeste rezultat procesa koji podrazumeva vreme, ono je doslovno ishod jednog perioda, to jest kružne staze oko nečega, koja na kraju ne vodi nigde drugde sem tačno do polazne tačke. Stajati pak u mestu i vrteti globus rukom, što je jedina druga al­ ternativa, podrazumeva ideju da se znanje zasniva na isti način i na pogledu i na dodiru, a ne na njihovom razdvajanju. Ostaje svakako odlučujuće da u oba slučaja (to jest pod uslovom da se ne posluša Ptolomej) bila bi pobijena fundamentalna pravila moder35 Kao i prethodno, treba imati na umu da reč globo istovremeno znači i „kugla, lopta” i „globus” (prim. prev.).

206

ne epistemologije, rigidnog protokola odnosa između subjekta i kartografskog predstavljanja, fiksiranog perspektivnim viđenjem: subjekt stoji nepomično i da bi došao do saznanja dovoljan mu je pogled, kojim prevaljuje u trenutku, što će reći vanvremenski, rastojanje do objekta (§§ 4, 5, 9, 34, 72). To bi značilo da ako upotrebljavamo globus ne možemo biti sledbenici Kanta, ne m o­ žemo razaznati vreme od prostora, i upravo zbog ovoga je Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) tvrdio da treba da razmišljamo plešući, to jest tako da ne odvajamo jedno od drugog. Za subjekta koji kruži oko globusa prostor ne postoji, ni tamo gde se subjekt nalazi ni na lopti: koraci subjekta podležu nekoj meri koja nikako nije standardna, i na globusu ne postoji razmera, već proporcije njegovih delova zavise od unutrašnjih uzajamnih odnosa, poštuju jednu isključivo autoreferencijalnu logiku (§§ 0, 3, 8). Po logici globusa, na kome ne postoje prave linije (§ 9), jednoj maloj po­ vršini odgovara jedna velika zapremina [Volk 1995, str. 10-13], Ovaj princip saglasan je sa principom kapitalističke akumulacije koja, dok se u prošlosti koristila prostorom (§ 4), danas izgleda sve više uobličena svojom suprotnošću: ona je selektivna i stoga diskontinuirana, fragmentarna i stoga nehomogena, anizotropna zato što je ustrojena bez jednog centra, i zasnovana, naprotiv, na postojanju množine mogućih virtuelnih centara, baš kao što se zapravo događa na površini globusa (§ 8). Isto tako selektivan i stoga diskontinuiran, fragmentaran i zato nehomogen, i nimalo izotropski, jeste grad današnjice, onaj koji se pojavio na licu Zemlje u protekloj deceniji i koji već upravlja njome: upravo globalni grad, u čijem mehanizmu vreme i prostor više ne objašnjavaju gotovo ništa, i čiji topografski izgled, ono što je vidljivo, jeste samo ruho iz koga se više ne zaključuje ništa verodostojno ili konkretno o funkcionisanju sveta (§ 24). To je grad u kome svi mi u stvari živimo čak i kada imamo utisak da se nalazimo zbilja veoma daleko od njega, da smo na drugom kraju planete: onaj u kome, kao u hotelima u Hong Kongu, časovnici otkucavaju vreme u nanosekundama, po meri neupotrebljivoj za bilo kakav sastanak.

207

95. Globalni grad. Posle avionskog atentata na Kule bliznakinje na Menhetnu 11. septembra 2001. godine, o geografiji nebodera u stvari znamo nešto više (§ 34). U decembru 2002. godine broj žrtava rušenja Svetskog trgovinskog centra utvrđen je na 2792. Malo manje od dve trećine žrtava poreklom je bilo iz države Njujork, nešto manje od četvrtine iz susedne države Nju Džersi, samo stotinak iz ostat­ ka Sjedinjenih Američkih Država i sve ostale, više od tri stotine, vodile su poreklo iz ostatka sveta, posebno iz Azije. U urbanom životu gotovo svi odnosi počinju razmenom sa tuđincima [Meier 1962], ali nikada u istoriji čovečanstva ovi odnosi nisu bili, na tako velikom dometu, tako intenzivni. Tragične posledice napada na Menhetnu pružaju, ako i dalje ima potrebe za tim, još jedan dokaz o maloj važnosti fizičke blizine za funkcionisanje sveta. Ona je dala potvrdu kraja Megalopolisa, ako je on ikada zaista postojao (§ 89). Među žrtvama 11. septembra, nevelik je broj ljudi iz država koje bi trebalo da čine njegov deo, sa izuzetkom šezdeset osoba iz Konektikata: više od dvostruko više ljudi poginulih u padu kula je bilo poreklom iz Bangladeša nego iz susedne Pensilvanije. Ova m račna kartografija u velikoj meri pokazuje prirodu gradova koji danas upravljaju globalnom ekonomijom, glavnih sedišta finansijske delatnosti i inovacije u tom polju: globalni gradovi, kako ih nazivaju od početka devedesetih godina [King 1990], Globalni gradovi nisu nužno najveći gradovi na Zemlji. Kada su prvi bili označeni tim terminom, po klasifikaciji Ujedinjenih nacija bilo je više od 13 gradova koji su premašivali 10 miliona stanovnika: Tokio sa 25 miliona, Sao Paulo sa 20, Njujork i Meksiko Siti sa 15, zatim Šangaj, Bombaj, Los Anđeles, Buenos Aires, Seul, Peking, Rio de Žaneiro, Kalkuta i Osaka. Od ovih se samo prva četiri trenutno ubrajaju u globalne gradove, i njima se pridružuju London, Pariz, Frankfurt, Cirih, Amsterdam, Sidnej, Hong Kong [Sassen 1994]. Kao što se uviđa prostim i brzim po-

208

ređenjem, evropski i severnoamerički gradovi upravljaju, azijski i južnoamerički nesrazmerno rastu, dok se Afrika ne pominje. Iako spisak globalnih gradova treba shvatiti dinamično, isto kao i spisak megagradova, u njemu se izmene događaju sporo, pored ostalog i zbog specifične logike finansijske industrije, tipično selektivne i hijerarhijske: dok se njene aktivnosti neprekidno šire na nižem nivou, istovremeno raste koncentracija pri vrhu. Ovo se događa zato što su globalni gradovi međusobno integrisani u jednu pravu finansijsku proizvodnu liniju: sredinom osamdesetih godina, na primer, Tokio je bio glavni izvoznik sirovine zvane novac; Njujork najveći centar njene obrade, zasnovane na pretvaranju novca iz njegovog sirovog i kreditnog oblika u nove proizvode usmerene ka maksimiranju dobiti; London, oslonjen na administrativno nasleđe Britanskog carstva, čvorišna tačka za manja finansijska tržišta rasejana po ćelom svetu [Sassen 1994], Međutim, ove funkcije zavise prevashodno od informatičke revolucije sistema komunikacija, njegove transformacije u jednu elektronsku mrežu. Otuda sledi da ne postoji srazmera između malog obima radne snage i enormne veličine finansijskih trans­ akcija koje prolaze kroz čvorove mreže [Abu-Lughod 1999, str. 32 7 -3 2 8 ], Drugim recima: globalni gradovi, kao i megagradovi, „povezani su globalno i nepovezani lokalno, fizički i društveno” [Castells 1996], što važi sa tačke gledišta euklidskog grada, onog nastalog iz table i završenog krizom fordističkog grada (§§ 4, 24, 61, 63, 7 2 -7 3 , 7 6 -7 9 , 81, 91). Egzistencija globalnih gradova se odvija, većim delom, u nekom nevidljivom prostoru, onom koji pripada elektronskim tokovima. I upravo zato što se sastoje, kao i ostatak državnih teritorija, od fragmenata onoga što je prethodno težilo da bude jedan vidljiv prostor, kontinuiran, homogen i izotropan, oni udomljuju stanovništvo koje je društveno fragmentirano i kulturno nehomogeno: kao što je smrtonosna geografija 11. septembra 2001. naglo pokazala svetu.

209

96. Elektronski grad. Euklidski grad i onaj elektronski stoje u istom odnosu kao analogna i digitalna stvarnost - druga nije suprotnost prve nego njen razvitak: tačno kao što digitalna tehnologija, koja se sastoji u obradi informacija u diskretnom obliku (upravo diskontinuira­ nom) sledeći binarni kôd, potiče od logike koja upravlja odnosom znaka sa tablom, na kojoj on može samo da se nalazi ili da se ne nalazi. Jedino što se ovde radi o jednom razvoju koji se čini da razara sve ono što postoji, i od čega on potiče. Elektronski grad je problematičan za svoje stanovnike zato što on ponovo uvodi nevidljivo, začarava u funkcionalnom obliku svet koji, makar u urbanim realnostima na Zapadu, tek što je bio raščaran (§§ 7 2 -7 3 ). On sa jedne strane pravi ograničene prostore neviđenog bogatstva za mali broj ljudi, one koje Kastels [Castells 1997] na­ ziva „globopolitama”, visoki funkcioneri mreže koji su pola živa bića a pola tokovi, a sa druge, sve veće siromaštvo za sve ostale [Kotkin 2000, str. 182], Sredstva međuljudskog sporazumevanja, proizvodnje i potrošnje su minijaturizovana, dematerijalizovana i oslobođena svake fiksne lokalizacije. Adresa elektronske pošte jednaka je ličnom imenu nekog pojedinca, u znak istovremene redefinicije prostora, ličnog identiteta i subjektivnosti koja izlazi na površinu rastom mreže [Mitchell 1995, str. 8], Sa te strane, kartografska logika, za koju postoje samo lična imena (§§ 17, 82), biva potpuno oborena. I zajedno sa njom izgleda da nestaje odlučujući preduslov za svaku mogućnost saznanja, uverenje da postoji neka veza između onoga što vidimo i funkcionisanja sveta (§ 24). Najbolja definicija svega toga, ovog novog sveta, ostaje jedna ne tako skorašnja, skovana u prvoj polovini šezdesetih od strane Melvina Vebera [Webber 1964, str. 7 -3 7 ], koji je već tada govorio o „razmeštenom urbanom području” (nonplace urban realm). Ovim izrazom Veber nagoveštava ono što će se zatim obistiniti: dodelu superiornih funkcija, tradicionalno vezanih za grad, me-

210

stima potpuno lišenim ne samo bilo kakvih gradskih obeležja već i lokalnih, koja je nemoguće precizno locirati čak ni u terminima mesta. Ovo je ono što se, na primer, devedesetih godina dogodilo u Nju Džersiju, tik van Njujorka, duž ruralnog koridora imena Sikoukus, do tada poznatog samo po uzgoju svinja. Međutim, ovo je danas prestonica elektronskog novca u SAD, i od 1998. godine ona pokreće više novca nego sam grad Njujork, prestonica kapita­ lizma, zato što se duž Sikoukusa regulišu sve operacije koje se vrše putem automatskih mašina koje zovemo bankomat [Abu-Lughod 1999, str. 530 -5 3 1 ], Ili pomislimo na najnoviju granicu američ­ kog grada, edge city, ivični grad, iznikao u okolini starih velikih centara u Kaliforniji, na obali Atlantika, u Arizoni, Teksasu, i različit od svih gradova do sada viđenih na Zemlji. On je bilo koje mesto koje ispunjava sledeće uslove: ima najmanje tri miliona kvadratnih metara iznajmljivih kancelarija, koje su radno mesto informatičkog doba; ima više od desetine te površine iznajmljive za maloprodajnu upotrebu; ima više radnih mesta nego spavaćih soba; oni koji tu žive doživljavaju ga kao jedinicu; povezan je ne železnicom ili metroom već auto-putevima, avionskim linijama, satelitskim antenama [Garreau 1991, str. 6 -7 , 4], ali pre svega informatičkim mrežama. Poslednje navedenom elementu ove pe­ riferne oblasti duguju svoj oblik i svoju prirodu, mogućnost svoje egzistencije. I upravo ovo nas na kraju navodi da ne mislimo da smo pred oproštajem od jučerašnjeg sveta, i pred ulaskom u neki potpuno novi i stoga nepoznati svet. Štaviše. Jedna informatička mreža podrazumeva jedan put, čak jednu mrežu puteva, koja služi kao vodilja za instalaciju podzemnih kablova potrebnih za njeno napajanje. Ali kada su kablovi insta­ lirani, odnos između onoga što je iznad i onoga što je ispod se obrće, zato što prvi počinje da zavisi od drugog koji do malopre nije bio tu, ali koji ga sada svodi na svoj odraz. Rezimirajmo: ovde nema više centra i stoga nema ni prostora, individualni identitet je u opasnosti, i ono što vidimo nije nam dovoljno da bismo se orijentisali. To je trenutno stanje: ali je takođe i ono arhaično.

211

97. Nemogući lavirint. Da li smo ikada stvarno shvatili šta je lavirint? Na početku (§ 8) smo ponudili jedno njegovo moguće objašnjenje. Anri Fosijon je o arhitekturi [Focillon 1943] pisao da je njen najčudesniji aspekt taj da je osmislila i kreirala svoj sopstveni univerzum: po­ darivši definisan oblik onome što je šuplje, ona je napravila nešto „obrnuto” u odnosu na ono što je bilo van, u odnosu na spoljnu dimenziju koja je na početku bila jedina pristupačna čoveku, koji tada nije imao nikakvu vezu sa svim stvarima. Revolucija srodna po važnosti i dometu bila je, na začetku grčke kulture, podvrgava­ nje vertikalne dimenzije horizontalnoj, poništenje prve u drugu, koje se upravo izražava u figuri lavirinta. Iz te kataklizme izranja na površinu mehanizam čiji cilj je da pokuša da „razume prirodu kao organizovani skup sila koje se mogu izračunati”, koje bi trebalo da „sredi imajući u vidu njihovo korišćenje”, i čiji način postupanja je „egzaktnost predstavljanja” [Heidegger 1954]: tabla, mapa, karta, iz koje, mnogo pre moder­ nog doba, proizlazi sva tehnika. Već na nju se primenjuje prva od Krancbergovih zakonitosti [Kranzberg 1985, str. 50] u vezi sa tehnološkom revolucijom koja u naše doba pogađa proizvodnju i kruženje informacija, ona koja tvrdi da tehnologija nije ni loša ni dobra, ali nije ni prirodna. Da mapa nije neutralna svojstvo je koje se dokazuje njenom strahovitom ontološkom moći, drugim recima sposobnošću odlučivanja o postojanju ili nepostojanju stvari: o čemu upravo figura lavirinta treba da posvedoči. To je bilo napomenuto na prvim stranicama: prikazati lavirint je ne­ moguće, zato što svako predstavljanje povlači za sobom, svojom materijalnom objektivnošću, svojim konkretnim statutom stvari, neki centar, ili svakako određivanje nekog sistema centara. Na­ protiv, po definiciji lavirint odgovara odsustvu centralnosti. Crtež (kao ni skulptura) lavirinta ne postoji, zato što ako je lavirint izvajan ili nacrtan, drugim recima sveden na tablu, on sam od sebe

212

prestaje da bude takav, stoga što je tako neizbežno centriran. Tako ovaj termin označava arhetipsku protivrečnost između onoga što se može misliti, između životnih situacija koje mogu da nas zadese (ko se bar jednom nije izgubio?) i onoga što se pak može prikazati, između onoga što postoji i onoga što bivstvuje. Lavirint manifestuje nemoć sistema tabla-grafija da prevede svako stanje u crtež, svaku situaciju u shemu. Međutim, u isto vreme, upravo strah prema njemu nas opominje na to da je ceo naš svet izgrađen na njegovoj suprotnosti, upravo na tabli. Sa tog stanovišta, u vezi s tim izvornim gestom, modernost ne izmišlja ništa, već samo nastavlja u već utvrđenom pravcu. Pismo u obliku koji poznajemo danas, nastalo je u Mesopotamiji pre više od 3000 godina prikazivanjem stvari sveta na jednoj tabli, putem jednog manje ili više shematičnog skiciranja, to jest jedne piktografije [Bottero i Kramer 1990]. Piktografija je tako postala model interpretacije prirodnih pojava, u smislu da fenomeni shvaćeni kao nagoveštaji počinju da budu smatrani nekom vr­ stom božanskih piktograma: stvari u stanju da ukazuju na druge stvari, kojima su se bogovi služili da bi anticipirali ono što će se naknadno obistiniti. Na ovaj način je ceo zemaljski svet počeo da se smatra jednom podlogom za božje pisanje [Botero 1987]: sa jedne strane je bila tabla jezika bogova, sa druge je svet ostao ono što je bio, ali sada je bio interpretiran na osnovu prve. Samo asimilacija sveta u jednu ravan, čega je grčki lavirint ujedno i izvr­ šitelj i nacrt, transformiše znanje u kontinuiranu funkciju između dve table, jedne koja pripada alfabetskom pismu i druga svetu: prelaz koji neposredno prethodi mapiranju (§ 37). Grčki lavirint, izvorno prikazivanje koje upravo zbog toga ne može da bude prikazano, izvorno pismo koje upravo zbog toga ne može da bude napisano, odražava pobedu horizontalne dimen­ zije, to jest geografske, nad vertikalnom strukturom sveta. Jedan drugi lavirint, manje poznat, ima zadatak da sačuva sećanje na pravu prirodu našeg sveta.

213

98. Kritika kartografskog uma. Uzmite jednu olovku (onu koju Odisej zabada u oko Polifemu) i nacrtajte jednu pravu liniju (onu na koju Odisej naređuje da se svede deblo maslinovog drveta) na belom listu papira (onom na koji Hobs svodi svet). Ovako je nastala Zemlja, ona što imamo u i na glavi, jedina koja je važna, i ovako je nastala geografija. Ako iznad linije ispišete jedno malo ,,z”, i ispod nje jedno veliko ,,Z”, dobićete znak kojim se Ferdinand de Sosir [de Saussure 1916] po­ služio da odredi znak znaka: odnos između značećeg i Značenja, to jest rezultat strašne priče na koju smo podsetili na početku, one 0 rasparčavanju Dionisa od strane Titana i naknadnog sastavljanja rukom Apolona. Uzgred rečeno: Apelej, koji je po poznatoj dečjoj brojalici njegov sin36, mora da je naučio od oca nešto o tehnici ponovnog sastavljanja u loptasti oblik jednog tela pocepanog i rastavljenog na delove. Ali ako umesto malog i velikog ,,z” napišete malo i veliko „Г, dobićete jedan još drevniji i gotovo praiskonski model: model egipatskog lavirinta opisan od strane Herodota [II, 148], koji još više od piramida prevazilazi ono što je izrecivo, jednu kon­ strukciju veću od svake druge ljudske tvorevine. Na prvi pogled on je zdanje veoma različito od grčkog, ali je u stvari isto. Ono što se pak menja jeste najvažnija stvar: proces je taj koji vodi do oblika, uprkos izgledu istovetnom Minotaurovoj kući. Egipatski lavirint je savršeno geometrijski: sastavljen je od dvanaest susednih pokrivenih dvorišta, raspoređenih šest sa severne strane 1 šest sa južne, tako da se vrata jednih otvaraju pravo na vrata drugih, i jedan spoljašnji zid, od kamena kao i sve ostalo, sve ih opasava. Svako dvorište je okruženo jednom belom kolonadom koja pruža ulaz u niz soba, ukupno 1500, i svako dvorište i svaka soba je toliko prenatrpana stvarima koje mogu da se vide da ih je 36 Farineli se ovde poziva na italijansku dečju pesmicu: Apelle, figlio di Apollo / Fece una palla di pelle di polio / Tutti i pesci vennero a galla / Per vedere la palla di pelle di polio / Fatta da Apelle figlio di Apollo („Apelej, sin Apolona / Napravi loptu od pileće kože / Sve ribe izroniše / Da vide loptu od pileće kože / Napravljenu od Apeleja sina Apolona”) (prim. prev.).

214

nemoguće proći pravom linijom: baš kao u luksuznim ulicama rezervisanim za šoping kroz koje se krećemo cikcak od jednog do drugog izloga. Ali ako je svaka stvar geometrijska, orijentisana i simetrična, u čemu se sastoji lavirintska priroda ovog kompleksa, gde je lavi- rint? U vezi koja postoji između onoga što stoji iznad, na površini, i onoga što je ispod zemlje. Vidljiva struktura je u stvari odraz, vema kopija onoga što leži ispod, nevidljivo i nepristupačno, pod nadzorom sveštenika i gde se čuvaju grobnice dvanaest kraljeva koji su izgradili zdanje, kao i grobnice svetih krokodila. U svim ostalim pričama u Istoriji, Herodot se obično ograničava na opis spoljašnjosti zgrada. U ovom slučaju on međutim jasno naglašava to da je video šta se nalazi unutra, i pada nam na pamet Humbol- tov ponos kada tvrdi da je proputovao i unutrašnjost američkog kontinenta, za razliku od prethodnih putnika koji su se ograničili na njegove obale. Ipak, za Herodota, prvog koji je opisao ekumenu koristeći se prostornim terminama (§ 79), ono što stoji ispod, i što objašnjava sve ostalo kao što podzemne informatičke mreže danas objašnjavaju globalni grad, ostaje neumoljivo zaprečeno, i stoga isključeno iz viđenja i opisivanja sveta. Zbog ovoga je on otac geografije. I zbog ovoga njena istorija počinje sa Egiptom, a priča o Egiptu se završava lavirintom. I od njega danas treba krenuti dalje, zato što uopšte nije tač- no da je postmodemo doba, kako se uobičajeno označava naše, determinisano „precesijom simulakruma”, prethođenjem mape u odnosu na teritoriju [Baudrillard 1981, str. 10], Ovoje zasigurno bilo istinito u čitavoj modernoj epohi, i već je bilo istinito i za Anaksimandra. Naprotiv, naš svet se temelji upravo na kraju te anticipacije, zato što sada karta i teritorija više nisu međusobno razlučive, u smislu daje ono što od druge vidimo u celosti poprimilo oblik i prirodu prve, i stoga razumemo malo o tome kako svet ftmkcioniše. Upravo zbog toga moramo da ponovo otkrijemo lavirintski karakter ne zemaljske površine već naše planete, onoga što stoji iznad i onoga što stoji ispod, Gee i zajedno i Htona: koji, iako smo to već odavno zaboravili, jesu jedna jedinstvena stvar. Kao što priča o lavirintu dvanaest kraljeva i svetih krokodila još uvek go­

vori onome ko želi da je razume.