Filip Arijes - Eseji o Istoriji Smrti Na Zapadu

Filip A rijes E SE JI O IS T O R IJ I S M R T I NA ZAPADU OD SREDNJEG VEKA DO NAŠIH DANA

Sadržaj

Predgovor 9 STAVOVI PREMA SMRTI 19 1. Ukroćena smrt 21 2. Svoja smrt 38 3. Tvoja smrt 51 4. Zabranjena smrt 67 Zaključak 80 PRAVCI 1966— 1975. 83 1. Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku, 1974. 85 2. Hojzinga i makabrističke teme, 1973. 106 3. Tema smrti u Morasovom »Putu za raj«, 1972. 123 4. Čuda koja stvaraju mrtvi, 1974. 132 5. O modemom osećanju porodice u testamentima i prema stanju grobova, 1969. 142 6. Doprinos proučavanju kulta mrtvih u današnje doba, 1966. 153 7. Život i smrt kod današnjih Francuza, 1972. 167 8. Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u zapadnim društvima, 1967. 174 9. Bolesnik, porodica i lekar, 1975. 209 101 »Time for Dying«, 1969. 221 11. »The Dying Patient«, 1973. 225 12. Kolektivno nesvesno i jasne ideje 233 Pogovor (J. A.) 237

Sadržaj 7

Predgovor

ISTORIJAT JEDNE KNJIGE KOJA NIJE ZAVRŠENA Može se činiti da je pretenciozno objavljivati zaključke o nekoj knjizi pre same te knjige! Mene, međutim, na to primoravaju zamke dvostruke životne aktivnosti, u kojoj istoričar mora da računa s nizom drugih obaveza. Četiri moja predavanja na Univerzitetu Džons Hopkins (Johns Hopkins University) bila su svoje­ vremeno namenjena američkoj publici. Kad su se ova predavanja pojavila na engleskom, 1974. godine, smatrao sam da sam pogodio suštinu stvari i da sam stavio tačku na svoj rad o stavu prema smrti, koji sam pripremao vrlo dugo i čija je redaktura već bila poodmakla, a globalni plan završen. Bio je to, na žalost, »račun bez krčmara« u kome sam zaboravio na obaveze jedne karijere koja je iznenada postala iscrpljujuća. Treba priznati: dan završetka još nije stigao* Ipak, predmet koji sam počeo obrađivati pre petnaest godina u klimi opšte ravnodušnosti, pokreće od tada nova razmišljanja, osvaja knjige i * Čovek pred smrću (L'Homme devant la mort) je studija objavljena u ediciji Seuil upravo u času kad u džepnom izdanju (Points Histoire) počinju da se štampaju ovi Eseji... (prim. izd.).

Predgovor 9

časopise, radio i televizijske emisije. N i sâm nisam uspeo da se oduprem iskušenju učešća u debati, pa zato izlažem i francuskoj publici teze koje ću uskoro podržati s više argumenata, ali koje neće biti modifikovane. Rađanje ove knjige bilo je slučajno. Orest Re­ nam (Orest Ranum), profesor na Univerzitetu Džons Hopkins, dobro poznat u krugovima francuskih stručnjaka za sedamnaesti vek po svojim studija­ ma o Rišeljeu i o Parizu, zamolio je autora Vreme­ na istorije (F. Arijesa — prim, prev.) za predavanje o istoriji i nacionalnoj svesti, omiljenoj temi nje­ govih trenutnih istraživanja. Odgovorio sam mu, predlažući umesto toga je­ dinu temu o kojoj sam tada mogao govoriti, jer me je potpuno zaokupljala. On je pristao, i to je bilo rađanje, istovremeno, jedne knjige i jednog prijateljstva. Ali, pripremanje ovih predavanja nije bilo mar­ ginalna epizoda u mom radu. Ono me obavezivalo da izvršim sintezu, da otkrijem osnovne crte i opšte okvire u jednoj strukturi čija me je spora, ali ne­ strpljiva izgradnja tokom godina sprečavala da vi­ dim jedinstvo i koherenciju. Tek pri kraju ova če­ tiri predavanja prvi put sam jasno i celovito sagle­ dao ono što sam osećao i želeo da kažem.1 Može izgledati čudno što je trebalo toliko vre­ mena da se dotle dođe: petnaest godina istraživa­ nja i razmišljanja o stavovima prema smrti u na­ šim zapadnim hrišćanskim kulturama! Sporost mog napredovanja ne treba pripisati samo mate­ rijalnim preprekama, nedostatku vremena, zamo­ ru pred obimnošću zadatka. Postoji i drugi, dublji razlog koji proizilazi iz metafizičke prirode smrti: polje m ojih istraživanja izmicalo mi je kad god sam pokušavao da ga ograničim i svaki put sam bi1 Orig. izdanje: Western Attitudes toward Death: from the Middle Ages to the present, Baltimor i London, The Johns Hopkins University Press, 1974.

10 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI N A ZAPADU

vao odgurnut sve dalje od polazne tačke. To zaslu­ žuje izvesno objašnjenje. M oja prvobitna namera bila je skromna i ogra­ ničena. Upravo sam završavao izradu obimne stu­ dije o porodičnom osećanju, u kojoj sam primetio da je ovo osećanje, za koje se tvrdilo da je vrlo staro i ugroženo modernim životom, u stvari sko­ rašnjeg porekla i vezano za jednu odlučujuću etapu modernog doba. Zapitao sam se zato da li bi trebalo uopštavati i da li, možda, nismo u X IX i na početku X X veka još sačuvali naviku da drevno poreklo pripisujemo i kolektivnim fenomenima koji su sasvim novi; to bi se u stvari, svelo na priznanje da je i epoha naučnog progresa, ova naša, sposobna da stvara mitove. Tako sam došao na ideju da proučim savremene pogrebne običaje i vidim da li njihov istorijat potvrđuje moju hipotezu. Ranije sam se već interesovao za stavove pre­ ma smrti u svojoj Istoriji francuskog stanovništva. S druge strane, bio sam zaprepašćen značajem koji je u savremenom senzibilitetu, u razdoblju 1950— 60. godine, pridavan poseti grobljima, oplakivanju mrt­ vih, poštovanju grobova. B io sam impresioniran, svakog novembra, migracijama koje su odvlačile či­ tave gradove na groblja, kao reke hodočasnika u re­ ligioznim pohodima. Nešto mi je u tom stilu nagoveštavalo da kontinuitet nije sasvim izvestan: vredelo je da se to dokaže. Tako sam došao do polazne tačke avanture čije rizike nisam slutio, niti pretpo­ stavljao dokle me mogu dovesti. Kad je problem tako postavljen, orijentisao sam svoja istraživanja na istoriju velikih urbanih grobljâ: uništenje groblja Innocents, osnivanje groblja Père-Lachaise, kontroverze oko preseljenja grobljâ s kraja X V III veka . . . Da bi se razumeo smisao ovih kontroverzi i osećanja koja one izražavaju trebalo ih je razvrsta­

Pređgovor 11

ti. Imao sam pri ruci terminus ad quem, zapažanja koja sam lično mogao izvesti iz današnjih hodočaš­ ća po grobljima. Ali morao sam da rekonstruišem i terminus a quo, tj. da vidim kako su se ukopi obavljali pre velikih odluka koje su odredile duh današnjeg zakona o grobljima. Brzo ispitivanje do­ velo me je do otkrića stare pogrebne prakse, tako različite od naše, do anonimnosti i beznačajnosti nadgrobnih spomenika, do običaja zajedničkog pokopavanja tela i, ponovnog iskorišćavanja rake, a sve su to znaci koje sam protumačio kao izraz rav­ nodušnosti prema telasnom. Tada sam mogao dati odgovor na postavljeni problem: pogrebni kultovi iz antike, čak i ako su ostavili neke tragove u fol­ kloru, iščezli su potpimo. Hrišćanstvo se otarasilo tela i prepustilo ih Crkvi koja ih je, sa svoje stra­ ne, zaboravila. Tek krajem X V III veka novi senzibi­ litet ne toleriše više tradicionalnu ravnodušnost, a javlja se i novo osećanje pijeteta, tako popularno i široko rasprostranjeno da se smatra vajkadašnjim. Mogao sam ostati pri tome. Ali nisam bio zado­ voljan i osećao sam da je taj odgovor suviše provi­ zornog karaktera. Dokazao sam originalnost roman­ tičarskog kulta mrtvih, ali moje zapažanje o srednjovekovnoj i savremenoj ravnodušnosti u odnosu na pogrebe, zasnovano na dokumentima s kraja X V III veka, činilo mi se površno i pojednostavlje­ no: zato sam hteo da osmotrim problem izbliza. Neoprezna radoznalost! Testamenti su najbolji izvori ukoliko želimo da se upoznamo sa starim pogrebnim običajima. M o­ ja žena i ja radili smo oko tri godine u centru Miriitje (Minutier), vršeći istraživanja u pariškim beležničkim dokumentacijama od X V I do X IX veka. Stavio sam tako prst u zupčanike, izgubio slobodu i otada sam uvučen u tokove istraživanja koje se neprestano proširuje. Voleo bih da sam mogao og­ raničiti svoja istraživanja na izbor pogreba u testa-

12 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI N A ZAPADU

mentima; no, kako se odupreti tim pasionantnim svedočanstvima, tako raznovrsnim ispod prividne nepromenljivosti, kao što je s pravom primetio M. Vovel? Blizina religioznih odredbi uhvatila me kao neka zaraza i zainteresovala za religiozne obrede, za fondacije namenjene misama, za pogrebne po­ vorke, za odnose sa porodicom i sveštenstvom... Konstatovao sam i veliki prekid oko 1740. godine, od čega je M. Vovel napravio dobar prilog u svojoj

Baroknoj pobožnosti.2 Ali testamenti nisu do kraja zadovoljili moju radoznalost. Oni su postavljali više pitanja nego što ih je bilo moguće razrešiti. Stalno su me sve bliže upućivali drugim izvorima — literarnim, arhe­ ološkim, liturgijskim. I svaki put sam se utapao u bujicu novih, interesantnih dokumenata koje sam napuštao kad bih stekao osećaj da se ponavljaju i da mi ne donose više ništa novo. Navešću primer grobova: pokušao sam kad je ova tema u pitanju, da se u početku, držim nekoli­ ko knjiga, na primer Panofskog.3 Ali grobovi su isto tako prim am ljivi za istoričara kao i testamenti. Slučaj me na mojim putovanjima odveo u crkve Italije, Holandije, Nemačke, Engleske (katoličke i protestantske): sve su crkve latinskog hrišćanstva, izuzev možda onih u ikonoklastičkoj Francuskoj, živi muzeji ličnih biografija, natpisa i portreta. Svaki crkveni zbornik me upućivao dalje, na neki drugi. Prvobitni cilj mog istraživanja izgubio je snagu motivacije pred drugim, suštinskim problemima ko­ ji su me odvodili u srž stvari. Naslućivao sam u stavu prema smrti odnose između onoga što je u njoj zajedničko i uzvišeno i varijacije svesti o sebi i o drugima, kao i odnose između osećanja lične 2 M. Vovelle — Piété baroque et Déchristianisation, Pa­ ris, Plon, 1973. 3 E. Panofsky, Tomb sculpture, London 1964.

Predgovor 13

sudbine i velike zajedničke sudbine. Ulazio sam u tokove istorije, srećan što sam nabasao na pogreb ad sanctos, na granični slučaj kulture jednog dru­ gog sveta. Dok sam putovao kroz srednjovekovnu i savremenu istoriju, desila se velika promena koju sam iznenada otkrio oko 1965. godine, vođen knjigom Džefrija Gorera.4 Smatrao sam na početku svojih istraživanja da, baveći se kultom groblja i hodočaš­ ćem po grobovima, polazim od jedne savremene či­ njenice. Ali ono što sam držao za savremeno bilo je, bar delimično, potisnuto pred m ojim očima u prošlost zbog pojave fenomena, potpuno novih po senzibilitetu, kao što je izmenjena smrt. Izučavanju zabrana u vezi sa smrću koje su iz SAD i Severozapadne Evrope u X X veku prodirale u Francusku, koje je već duboko zadiralo u prošlost, data je ne­ predviđena dimenzija. Međutim, poslednjim okretom mahnitog točka istorije, tek što se zabrana nametnula našem indu­ strijskom društvu, i sama je bila ukinuta, ne toliko zbog opscenog prestupanja koliko zbog ozbiljnih argumenata specijalista za antropologiju, lekara, etnologa, psihologa i sociologa. Smrt je danas po­ stala tako brbljiva da ja i sâm žurim da izađem iz poluilegalnosti svoje usamljeničke avanture i uklo­ pim svoj glas u mnogobrojni hor »tanatologa«.

Polje istraživanja koje obuhvata trajanje duže od milenijuma mora da probudi umesnu opreznost dobrih istoričara. Robert Damton iz SAD izrazio je, tim povodom, zabrinutost u jednom članku u New York Review of Books u kojem me je pred­ stavio kao površnog esejistu, nasuprot mom prija­ 4 Geoffrey Gorer, Death, Griaf and Maurning in Con­ temporary Britain, New York, Doubleday, 1965. Ključna knjiga.

14 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI NA ZAPADU

telju i saučesniku M. Vovelu, naučniku čije su me­ tode kvantitativne. Stavio je pod sumnju i korišćenje pojedinih crkvenih izvora radi poznavanja za­ jedničkih mentaliteta. Moram da se izvinim što ću zbog toga ovom prilikom ponoviti nekoliko ideja koje sam o licima smrti u savremenom društvu izneo na kolokvijumu, održanom 1974. u Strazburu u organizaciji Univerzitetskog centra za protestant­ sku sociologiju. Promene čovekovog stava prema smrti su, ili same po sebi vrlo spore, ili su situirane u duge vre­ menske periode u kojima se ništa ne dešava. Savremenici ih ne primećuju jer se vreme koje ih deli proteže na nekoliko generacija i zahteva ve­ like kapacitete kolektivne memorije. Današnji posmatrač, ukoliko želi da dođe do saznanja koje iz­ miče savremenicima, mora da proširi svoj vidokrug i da ga prenese u trajanje duže od onog koje deli dve velike uzastopne promene. Ukoliko se drži su­ više kratke hronologije, čak i ako ona izgleda duga u klasičnoj istorijskoj metodi, posmatrač rizikuje da pripiše originalne karakteristike neke epohe fe­ nomenima koji su, u stvari, mnogo stariji. Zato istoričar koji proučava smrt ne srne da se plaši da preskače stoleća i da barata pojmovima kao što su »m ilenijum i«: greške koje on tom prili­ kom ne može izbeći manje su opasne od anahronizama u razumevanju kojima se izlaže ako koristi suviše kratku hronologiju. Smatrajmo, dakle, trajanje od jednog milenijuma kao prihvaćenu činjenicu. Kako odrediti danas, unutar tog trajanja, promene koje su se desile i ko­ je, to treba ponoviti, savremenici nisu opažali? Da se do toga dođe postoje bar dva načina koji nisu kontradiktorni već, naprotiv, komplementarni. Prvi se sastoji u kvantitativnoj analizi homogenih dokumentarnih serija. Model je dao M. Vovel u svo-

Pređgovor 15

jim proučavanjima srednjovekûvnih testamenata i iskupnica za duše u čistilištu. Jasno je šta može doneti takva statistička metoda primenjena na oblike grobnica, na stilove nadgrobnih natpisa, na zadužbine. Drugi metod, moj, subjektivniji je i intuitivniji, ali možda globalniji. Koristeći se njim, posmatrač pregleda heteroklitnu (a ne više homogenu) masu dokumenata i pokušava da u umetničkim delima, nezavisno od volje pisaca i umetnika, dešifruje nesvesni izraz kolektivnog senzibiliteta. Ova me­ toda se danas sumnjiči je r se koristi i »ekskluziv­ nim« materijalom, pa se misli da taj estetski kvalitet koji se pripisuje eliti ne izražava opšte osećanje. U stvari, teološka misao, umetnička ili literarna te­ ma, ukratko — sve što liči na plod individualne in­ spiracije, ne mogu da nađu ni formu ni stil ako nisu istovremeno vrlo bliske i vrlo različite od opšteg osećanja epohe. Ako su manje bliske, autori neće ni razmišljati o njima, niti će biti shvaćeni (ni u eliti ni u masi). Ako nisu nimalo različite, proći će nezapaženo i neće preći prag Umetnosti. Bliske te­ me nam otkrivaju vulgatu, zajednički imenitelj epo­ he; one različite sadrže, istovremeno, anahronizme bez budućnosti i proročke najave budućih promena. Istoričar mora biti u stanju da razlikuje to blisko od različitog. Pod tim uslovom, istina pogibeljnim, on ima pravo da prisvaja podatke iz šire i hetero­ gene materije kako bi mogao da poredi dokumente različite prirode. Ova dijalektika bliskog i različitog čini vrlo de­ likatnom analizu dokumenata crkvenog porekla ko­ j i su značajan izvor za izučavanje stavova prema smrti. Istoričar smrti ne možć da ih čita kroz iste naočare kao istoričar religijâ. On ne srne da tretira dokumente u onom smislu koji su oni imali u mi­ slima svojih tvoraca, tj. kao duhovne i moralne po­ uke. On mora da ih dešifruje da bi pronašao ispod crkvenog jezika banalni fond zajedničke predstave,

16 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI N A ZAPADU

koji je sam po sebi razumljiv i koji lekciju čini ra­ zumljivom publici: dakle, zajednički fond pismenog klera i drugih ljudi, a koji se izražava tako naivno. Uz četiri predavanja na Univerzitetu Džons Hop­ kins koja izražavaju m oje teze, priključio sam neko­ liko tekstova — izvore mog putovanja kroz vreme. Oni su nastali od 1966. do 1975. godine. Obraćaju se različitoj publici i pisani su u različitim vremen­ skim periodima; otuda sam bivao prinuđen da se vraćam na iste predmete. U više navrata sam morao posebno da evociram temu koja se u ovom delu vraća kao lajtmotiv, temu ukroćene smrti, tu vanvremensku osnovu iz koje proizilaze uzastopne pro­ mené. Uprkos ponavljanju i heterogenosti, mislim da ovi tekstovi mogu da ilustruju izvesne zaključ­ ke, suviše uopštene ili uprošćeno iznete u američkoj knjižici. Maison—Laffitte, 2. mart 1975.

2

Predgovor 17

UKROĆENA SMRT

Nove humanističke nauke — i lingvistika — uvele su u upotrebu pojmove đijahronija i sinhronija koji će nam možda biti od pomoći. Kao mnoge činjenice mentaliteta, koje karakteriše trajnost, i stav pred smrću može nam se učiniti skoro nepromenjenim tokom dugih vremenskih perioda. On čak izgleda potpuno ahroničan. Ipak, u nekim trenuci­ ma, dešavaju se promene, najčešće spore, ponekad neprimetne, u današnje vreme nešto ubrzanije i svesnije. Teškoća istoričara je što treba biti osetljiv na te promene a, istovremeno, ne biti opsednut njima i ne zaboraviti ulogu inertnosti koja umanju­ je stvarne domete inovacija.1 Ovo obrazloženje nije suvišno i služi da bih objasnio u kakvom sam stanju duha odabrao pred­ met za svoja četiri predavanja. Prvo od njih će biti situirano pretežno u ravni sinhronije. Ono se odno­ si na dugi niz vekova, na hiljade godina. Nazvaćemo ga ukroćena smrt. S drugim predavanjem ući ćemo u dijahroniju: koje su to promene u srednjem veku, računajući od XII veka otprilike, počele da mo-1

1 Savremeni istoričari su otkrili da su tradicionalne kulture kvazi-statične. Demografske i ekonomske ravnoteže ne podležu eyoluciji, i, ako ih neki iznenadan događaj uzne­ miri, pokazuju tendenciju povratka prvobitnim datostima. Videti radove E. Le Roy Ladurie, naročito le Territoire de l’historien, Paris, Gallimard, 1973. i P. Chaunu Histoire sci­ ence sociale, Paris, SEDES, 1975. ’

Ukroćena smrt 21

difikuju ahroničan stav prema smrti i kakav smisao možemo dati tim promenama? Najzad, dva poslednja predavanja biće posvećena savremenim stavovi­ ma, kultu grobljâ i grobnica, zabrani bačenoj na smrt u industrijskim društvima. Počinjemo od ukroćene smrti. Upitajmo se najpre kako su umirali vitezovi u junačkim pesmama i u srednjovekovnim romanima. Pre svega, bivali su upozoreni: ne umire se pre vremena potrebnog za spoznaju sopstvene smrti. Smrt je mogla biti strašna, kao kuga, ili iznenadna: nju je trebalo, u svakom slučaju, predosetiti kao nešto izuzetno; o njoj se nije govorilo. Normalno je, međutim, čovek bivao upozoren. »Znajte«, kaže Goven, »da neću živeti ni dva dana.«23 Kralj Ban je nesrećno pao; kad se osvestio opa­ zio je da mu rujna krv teče iz usta, iz nosa, iz uši­ ju. »On pogleda u nebo i jedva izgovori: ,Ah, Go­ spode, pomozite mi, jer vidim i znam da je kraj blizu’.« (Vidim i znam).1 Na Ronsevou, Rolan »oseća da ga smrt celog obuzima. Od glave mu se spušta ka srcu«. On »oseća da je njegovo vreme isteklo«.4 Tristan takođe oseća da mu život nestaje i »shvata da će brzo umreti«.5 Pobožni monasi ponašaju se isto kao vitezovi. U Sen-Martenu de Turu, u X veku, posle četiri go­ dine zatočeništva, neki časni pustinjak »oseća«, pri­ ča nam Raul Glaber (Raoul Glaber) »da će uskoro 2 »La Mort d’Arthus« (»Arturova smrt«), Les Romans de la Table ronde, Paris, Boulenger, 1941, str. 443, skraće­ no izd. 3 »Les Enfances de Lancelot du Lac« (»Podvizi iz detinjstva Lanselota od Jezera«), ibid, str. 124. 4 La Chanson de Roland (Pesma o Rolanu), Paris, Bédier, 1922. 5 Le Roman de Tristan et Iseult (Roman o Tristanu i Izoldi), Paris, Bédier, 1946, str. 233.

22 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

napustiti ovaj svet«. Isti autor pripoveda kako je drugi monah, pomalo lekar, koji je negovao ostalu braću, osetio da mora da požuri. On više nije imao vremena: »Znao je da mu je smrt blizu.«6 Naglasimo da je upozorenje dolazilo preko pri­ rodnih znakova ili iz intimnog ubeđenja, mnogo če­ šće nego putem natprirodnog ili magijskog predosećanja. To je bilo nešto vrlo jednostavno što je nadživelo stoleća, što srećemo i u naše doba, u najma­ nju ruku nešto što je ostalo da traje u industrijalizovanim društvima. To »nešto« je podjednako ne­ poznato u verovanju u čudesno, kao i u hrišćanskoj pobožnosti: to je spontana spoznaja. U njoj nije postojala mogućnost obmanjivanja i pretvaranja da se ništa nije videlo. Godine 1491, usred humanistič­ ke renesanse — koja se po lošoj navici suprotstav­ lja srednjem veku — u urbanizovanom svetu, vrlo dalekom od onog Rolanovog ili Tristanovog, neka juvencula (devica — prim, prev.), vrlo mlada, lepa, koketna devojka, zaljubljena u život i njegova zado­ voljstva, pogođena je bolešću. Da li će ona tada, uz saučesništvo svoje okoline, da se »zakači« za život, igrajući komediju, praveći se kao da uopšte nije svesna ozbiljnosti svog stanja? Ne! Ona se doduše buni, ali njen revolt ne liči na odbijanje smrti. Cum cerneret infelix juvencula, de proxima situ imminere mortem. Cum cerneret: kad je videla, nesrećna devojka, da je smrt blizu i da je neumitna . . . Tada, u očajanju, dade svoju dušu đavolu.7 U XVII veku, Don Kihot, mada luckast, ne po­ kušava da umakne smrti u snovima u kojima, za­ pravo, živi svoj život. Naprotiv, znaci koji prethode smrti vraćaju ga razumu: »Nećako« — kaže on vrlo razborito — »osećam da sam blizu smrti«.8 6 Citirao G. Duby, L’An Mil, Paris, Julliard, 1967, str. 89. 7 Citirao A. Tenenti, Il senso della Morte e I amorè della vita nel Rinascimento, Torino, Einandi, coll. »Francia e Italia« 1957, str. 170, n. 18. 8 Servantes, Don Quichotte, Paris, Gallimard, coll. »Ple­ jade«, II deo, LXXIV poglavlje (cil. F. Ay).

Ukroćena sm rt 23

Sen-Simon priča o gđi de Montespan da se plašila smrti. Ona se, u stvari, mnogo više bojala da neće biti upozorena na vreme, a isto tako — vra­ timo se našoj temi — da ne umre sama. »Išla je na počinak razgmuvši sve zastore, sa mnogo upa­ ljenih sveca u sobi, sa čuvarkama pored sebe, koje je htela da vidi, svaki put kad bi se probudila, kako razgovaraju, doteruju se ili jedu, da bi se uverila kako nisu pospale.« No, uprkos svom strahu, 27. maja 1707. shvatila je da će umreti i izrekla poslednju volju.9 Tako su iste reči prelazile s generacije na ge­ neraciju, nepromenjene, kao poslovice. Nalazimo ih i kod Tolstoja, u vreme kad je njihova jednostav­ nost već bila narušena. Ipak, Tolstojeva genijalnost je u tome što ih je ponovo otkrio. Na svojoj samrt­ noj postelji, u seoskoj stanici, Tolstoj je ječao: »A mužići? Kako li to umiru mužići?« Međutim, muži­ ći su umirali kao Rolan, Tristan, Don Kihot: oni su znali. U Tolstojevoj priči »Tri smrti« stari kočijaš umire u kuhinji krčme, uz veliku zidanu peć. On zna. Kad ga jedna dobra žena zapita ljubazno šta mu je, on odgovara: »Smrt je tu, eto u čemu je stvar.«10 To se dešavalo mnogo puta u racionalističkoj i pozitivističkoj Francuskoj, i u romantičarskom, egzaltiranom X IX veku, kao u slučaju majke M. Pužea (М: Pouget): godine 1874. ona dobi »kolerinu« (jednu tešku bolest). Kroz četiri dana reče: »Idite potražite mi sveštenika, ja ću vas obavestiti kad bude trebalo.« A posle dva dana: »Idite i recite svešteniku da mi donese poslednje pomazanje.« Zan Giton (Jean Guitton) koji je pisao o ovome slučaju 1941 — komentariše: »Vidimo kako su Pužeovi u ta davna vremena (1874!) prelazili s ovog sveta na onaj drugi, kao praktični i jednostavni ljudi, dobri 9 Saint-Simon, Mémoires, Paris, Boislisle 1901, tom XV. str. 96. 10 L. Tolstoj, Tri smrti (Cit. F. A.).

24 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

posmatrači znakova, najpre u sebi samima. Oni ni­ su žurili da umru, ali kad bi videli da im se primiče sudnji čas, umirali su bez žurbe i odugovlačenja, tačno kako je trebalo, poput dobrih hrišćana.«11 Me­ đutim, i ostali, nehrišćani, umirali su s istom jedno­ stavnošću.

Znajući da mu je kraj blizu, samrtnik je preduzimao potrebne mere. Sve bi se potom odvijalo jednostavno, kao kod Pužea ili Tolstojevih mužika. U jednom svetu koji je bio ispunjen čudesima, kao svet Romana okruglog stola, smrt je bila sasvim jednostavna stvar. Kad Lanselot, ranjen i izgubljen, primeti »da je izgubio i telesnu snagu« on zna da će uskoro umreti. I šta tada čini? Vrši gestove koje mu nalažu prastari običaji, ritualne gestove koji moraju da se čine kad dođe vreme umiranja. On odlaže svoje oružje i ispruža se mirno na zemlju: trebalo bi, u stvari, da to bude u postelji (izraz »le­ žeći u bolesničkoj postelji« ponavljače se tokom više vekova u testamentima). Zatim ispruža ruke u obliku krsta — to već nije uobičajeno. Ali, evo i nove navike: ispružen je tako da mu glava bude okrenuta na Istok, prema Jerusalimu.1 12 Kad Izolda pronađe mrtvog Tristana ona zna da će i sama uskoro umreti. Tada leže pored njega, okrenuta ka Istoku. U Ronsevou nadbiskup Tirpen čeka smrt leže­ ći: »Preko grudi, tačno po sredini, ukrstio je svoje bele ruke, tako lepe.« To će biti položaj nadgrob­ nih statua počev od XII veka. (U prvobitnom hrišćanstvu, umrli je bio predstavljen ispruženih ruku, u položaju moli telja.) Čovek očekuje smrt ležeći ispružen. Ovaj ritualni položaj su opisali liturgisti 11 J. Guitton, Portrait de M. Pouget, Paris, Gallimard, 1941, str. 14. 12 »La Quête du Saint Grâal« (»Traganje za Svetim Gralom«), Romani okrugolog stola, str. 347.

Ukroćena smrt 25

XIII veka. »Samrtnik«, kaže biskup Gijom Diran de Mend (Durand de Mende), mora biti ispružen na leđima tako da mu lice bude okrenuto nebu.13 Ovaj položaj nije više isti kao kod Jevreja koji nam je poznat iz opisa u Starom zavetu: Jevreji su se okre­ tali prema zidu da bi umrli. Tako pripremljen samrtnik može da pristupi izvršenju poslednjih delova tradicionalnog ceremo­ nijala. Uzmimo primer Rolana iz Pesme o Rolanu. Prvi čin je žal za životom, prizivanje (tužno, ali vrlo diskretno) dragih bića i stvari, kratak prikaz, sveden na nekoliko slika. Rolan »poče da se priseća mnogih stvari« (»de plusieurs choses à remembrer le prist«). Najpre, »tolikih zemalja koje je junak osvojio« (de tant de terres quil a conquis, le vail­ lant), pa onda mile Francuske, ljudi iz svog roda, Karla Velikog, svog gospodara koji ga je othranio, i svojih drugova (»compains«). Ali nijedne misli ni za majku ni za verenicu! Prizivanje je tužno, dir­ ljivo. »On plače i uzdiše i ne može da se umiri.« Ali ova bolećivost ne traje dugo — kao ni potonje jadikovanje preživelih. To je samo jedan trenutak u ritualu. Posle tužbalice u kojoj se žali za životom, dola­ zi traženje oproštenja od drugova, od prisutnih — uvek vrlo brojnih — koji okružuju samrtnikov kre­ vet. Olivije traži od Rolana oproštenje za zlo koje mu je protiv svoje volje učinio: »Opraštam vam ovde i pred Bogom. S tim recima pokloniše se jedan drugom.« Samrtnik preporučuje Bogu one koji će ga nadživeti: » . . . da Bog blagoslovi Karla i milu Francu­ sku, a pre svih Rolana, njegovog druga«. U Pesmi o Rolanu nema govora o ukopu i o izboru ukopa: biranje pogreba pojavluje se kao tema tek u pesmama nastalim posle ciklusa Okruglog stola. 13 G. Durand de Mende, Rationale divinorum officiorum, C. Barthélémy, Paris, 1854.

26 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Došao je i čas da se zaboravi na svet i da se misli na Boga. Molitva se sastoji iz dva delà. Prvi je kajanje: »Bože, tvojom milošću, priznajem krivi­ cu za svoje grehe . . . « skraćena verzija budućeg confiteora. »Olivije glasno izgovara svoje pokajanje, sklopljenih ruku, podignutih ka nebu, i moli Boga da mu dâ Raj.« To je gest pokajnika. Drugi deo mo­ litve je preporučivanje duše (commendacio animae), parafraza jedne vrlo stare molitve, pozajmljene, mo­ žda, od Jevreja iz Sinagoge. U francuskom jeziku od XVI do XV III veka ove molitve nazivaju se recommendaces . .. »Oče istiniti, koji nikada ne lažeš, ti što oživljavaš Lazara među mrtvima, ti koji si spasao Danila od lavova, spasi m oju dušu od svake opasnosti. .. « U tom trenutku odvijao se jedan religiozan čin (ili bolje, eklezijastički) — odrešenje. Davao ga je sveštenik koji je čitao psalme, Liberu, kadio trup i prskao ga svetom vodicom. Ova molitva bila je po­ navljana i nad mrtvim telom, u trenutku ukopa. Mi je zovemo »odrešenje«. Ali ta reč nikada nije bila upotrebljavana u običnom govoru: u testamentima se govorilo recommendaces, Libera . . . Kasnije, u Romanima Okruglog stola, samrtnicima se daje Hristovo telo (Corpus Christi), pričešće. Poslednje pomazanje je bilo rezervisano za kler i davano je svečano monasima u crkvama. Nakon poslednje molitve, ne preostaje ništa dru­ go sem da se sačeka smrt, a ona nema više nikakvog razloga da kasni. Tako Olivije kaže: »Srce ga izdalo, telo mu se svalilo na zemlju. Grof je mrtav, nije mo­ gao da produži svoj ovozemaljski boravak.« Ako bi se desilo da smrt dolazi sporo, samrtnik je čekao u tišini: »On izgovori (svoju poslednju molitvu) i po­ sle toga ne prozbori ni reci više.«14 14 Pesma o Rolanu, Pogl. CLXVI; G. Durand de Men­ de, »Du cim etière... X X X V III, X X X IV ; Rationale d ivin o rum officiorum, op. cit. tom IV, pogl. V.

Ukroćena sm rt 27

Zaustavimo se tu i izvucimo neke opšte zaključ­ ke. Prvi je već izveden: smrt se čeka u krevetu, »po­ činuvši na samrtničkoj postelji«. Drugi zaključak je da je smrt javna i organizovana ceremonija. Nju organizuje lično samrtnik, koji »predsedava« i dobro poznaje protokol. Ako bi mu se desilo da nešto zaboravi ili namerno izostavi, duž­ nost prisutnih, lekara i sveštenika, sastojala se u to­ me da ga podsete na red, hrišćanski i običajni, isto­ vremeno. Isto je s javnim ceremonijalom. Samrtnikova soba pretvarala se u javno mesto. U nju se slo­ bodno ulazilo. Lekari s kraja XVIII veka, koji su otkrivali prva pravila higijene, žalili su se na prisu­ stvo gomile ljudi u sobama samrtnika.15 Još na po­ četku X IX veka prolaznici, koji bi na ulici sreli malu povorku sveštenika sa pričešćem za bolesnika, sledili bi je i ulazili za njom u bolesničku sobu.16 Značajno je bilo prisustvo rođaka, prijatelja, suseda. Dovodila su se i deca: do XVIII veka nije se mogla zamisliti samrtnikova soba bez dece. Kad samo pomislimo na napore koji se danas čine da se deca odvoje od svih stvari vezanih za smrt! Najzad, poslednji zaključak, najvažniji: jedno­ stavnost s kojom su obredi smrti bili primani i iz­ vršavani, ceremonijalno, doista, ali bez dramatizovanja, bez preteranog uzbuđivanja. Najbolju analizu ovog shvatanja potražićemo kod Solženjicina, u Odeljenju za rak. Efren je mislio da o tome zna više nego njegovi preci: »Stari nisu u svom životu nogom kročili u grad, nisu se ni usu­ đivali, dok je sâm Efren znao da jaše u galopu i da 15 »Čim se neko razboli, kuća se zatvara, pale se svećnjaci i svi se skupljaju oko bolesnika« (lekarska anketa koju je sproveo Vicq d'Azyr 1774—1794, u delu J. P. Petera, »Malades et Maladies au X V III s.«) Annales, économies, société, civilisation (Annales ESC) 1967. str. 712. 16 P. Craven, Récit d'une soeur, Souvenir de famille, Paris, J. Clay, tom II, str. 197. Akademsko slikarstvo druge polovine X IX veka puno je prizora ovog tipa.

28 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

puca iz pištolja već u 13. godini. . . a sad, evo . . . Prisećao se načina na koji su umirali njegovi stari, u svom zapećku, t am o . . . isto kao Rusi, kao Tatari, ili kao Udmurti. Bez buke, bez problema, bez zava­ ravanja da neće umreti: svi su prihvatili smrt smi­ reno (podvukao autor). Ne samo da nisu odugovla­ čili sa časom svođenja računa već su se za njega pri­ premali unapred, polako, i pri tom određivali kome će pripasti kobila a kome ždrebe. . . i gasili su se, sa izvesnim olakšanjem, kao da se radilo samo o to­ me da promene svoju izbu.«17 Bolje se ne može reći. Tako se umiralo vekovima i milenijumima. U jednom svetu podložnom ргоmenama tradicionalni stav pred smrću liči na iner­ tan i kontinuiran masivni blok. Prastaro shvatanje po kome je smrt istovremeno bliska, blaga i indife­ rentna suprotstavljeno je našem shvatanju po kome smrt izaziva strah, tako veliki da se ne usuđujemo više izgovoriti ni njeno ime. Zato ću na ovom mestu tu vrstu bliske (intimne) smrti nazvati ukroćena smrt. Neću da kažem kako je smrt ranije bila divlja; hoću, naprotiv, da pokažem da je upravo danas ona postala divlja. Obradićemo sada drugi vid nekadašnje intimno­ sti sa smrću: koegzistenciju živih i mrtvih. To je nov i iznenađujući fenomen. On je bio ne­ poznat u vreme paganske, pa i u vreme hrišćanske antike. Nama je potpuno stran do kraja XVIII veka. Uprkos saživljenosti sa smrću, stari su se pribo­ javali mrtvaca i držali su ih što dalje, po strani. Uka­ zivali su veliku pažnju grobovima: naša saznanja o starim prehrišćanskim civilizacijama potiču iz pro­ učavanja predmeta koji su u njima nađeni. Među­ tim, jedan od ciljeva pogrebnih kultova sastojao se u sprečavanju pokojnika da se vrate i uznemire žive. Svet živih morao je biti odvojen od sveta mr­ tvih. 17 A. Solženjdcin, Odeljenje za rak.

Ukroćena smrt 29

U Rimu je zakon Dvanaest tablica zabranjivao pokopavanje u gradu (in urbe). Reč funus označava istovremeno mrtvo telo, ubistvo i pogreb: funestus označava skrnavljenje koje se čini nad lesom. Na francuskom je odatle izvedena reč »funeste« (zloko­ ban, prim, prev.).1* Stoga su groblja bila smeštena izvan grada, uz iviciu puteva, kao Via Appia u Rimu, kao Myscamps u Arlu. Sveti Jovan zlatousti osećao je istu odbojnost kao i njegovi paganski preci kad je u jednoj propovedi podbunjivao hrišćane da se suprotstave no­ vom, još neutemeljenom običaju: »Pazi da nikad ne napraviš grob u gradu. Šta bi ti radio kad bi drugi počeli da polažu mrtve, ne samo tu gde ti sam jedeš i spavaš, već i na Hristove udove«,*19 tj. u crkvu. Međutim, mora biti da se običaj koji napada sveti Jovan Zlatousti raširio i učestao, uprkos za­ branama iz kanbna i crkvenog prava. Mrtvi će ući u gradove iz kojih su bili udaljeni tokom milenijuma. Ovaj običaj je uveden, ne toliko sa hrišćanstvom, koliko sa kultom mučenika, koji je afričkog porekla. Mučenici su bili pokopavani u vangradskim nekropolama, zajedničkim za hrišćane i pagane. Mesta koja su proslavili mučenici bila su, sa svoje strane, privlačna za ukope. Sveti Paulin je preba­ cio telo svoga sina u blizinu mučenika iz Aekola u Španiji kako bi mladić »bio spojen sa mučenici­ ma vezom groba i kako bi u blizini krvi svetaca mo­ gao crpsti onu vrlinu koja prečišćava naše duše kao vatra.«20 13 »Ad sanctos«, Dictionnaire d’archéologie chrétienne e t de liturgie, Paris, Letouzey, 1907, tom I, str. 479. 19 Saint Jean Chrysostom, O p era ..., Paris, éd Montfaucon, 1718— 1738, tom V III, str. 71, propoved 74. 20 »Ad sanctos, Disticionnaire. . . , cit. delo, tom I, str. 479.

30 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

»Mučenici«, objašnjava jedan drugi autor iz V veka, Maksim iz Torina »čuvaće nas, koji živimo u svojim telima, i preuzeće brigu o nama, u trenutku kad budemo napustili telo. Ovde nas sprečavaju da padnemo u greh, tamo nas čuvaju od užasnog pa­ kla. Eto zašto su naši preci vodili računa da spoje naša tela i kosti mučenika.«21 Ovo povezivanje je počelo na vangradskim grobljima gde su bili položeni prvi mučenici. Na mestu svečevog veroispovedanja dizana je bazilika, koju su opsluživali monasi i oko koje su hrišćani tražili da budu pokopani. Iskopine rimskih grado­ va iz Afrike ili iz Španije pružaju nam izuzetan pri­ zor nečega što je na drugim mestima potonja ur­ banizacija uništila: višeslojne gomile kamenih sar­ kofaga kojima su okruženi zidovi apside najbliži ispovedaonici. Ova gomila sarkofaga svedoči o sna­ zi želje ljudi da budu pokopani blizu svetaca, ad sanctos. Došao je i trenutak kada je nestalo razlika iz­ među predgrađa, gde se pokopavanje vršilo ad san­ ctos, i između grada, oduvek zabranjenog za ukope. Poznato nam je kako se to odvijalo u Amijenu u VI veku: biskup, sveti Vast (umro 540. godine), iza­ brao je za svoj grob mesto izvan grada. Ali kad su nosači hteli da ga podignu, nisu mogli ni da pomere trup koji je iznenada postao pretežak. I tada arhisveštenik zamoli sveca za dozvolu »da telo odne­ su na mesto koje smo mi (tj. sveštenstvo iz kate­ drale) spremili za sebe«.22 Izgleda da je dobro pro­ tumačio svečevu želju jer je telo namah postalo la­ ko. Da bi sveštenstvo moglo da izmeni tradicional­ nu zabranu i da omogući čuvanje svetih grobova u katedrali morale su mnoge stare zabrane sasvim da oslabe. 21 Patrologia tatina, tom LVII, zb. 427—428. 22 Citirao E. Salin, La Civilisation mérovingienne, Pa­ ris, J. Picard, 1949, tom II str. 35.

Ukroćena smrt 31

Razlika između grobljanske opatije i katedrale bila je, znači, izbrisana. Mrtvi, već odavno pomešani sa stanovnicima narodskih četvrti predgrađa ko­ ja su nicala oko opatija, prodrli su tako i u istorijsko srce gradova. Ubuduće neće više biti razlike između crkve i groblja. U srednjovekovnom jeziku reč crkva nije ozna­ čavala samo crkvenu zgradu već i celokupni prostor oko crkve. Uobičajeno je da izraz »parohijalna cr­ kva« označava brod, zvonik i groblje (chimitir). U dvorištu ili atrijumu crkve, koji je takođe bio po­ svećen, držale su se propovedi, delila se sveta tajna, održavala procesija za vreme verskih praznika. U isti mah, u crkvi su se obavljali i ukopi duž zidova, u blizini ulaza, in portion, ili ispod trema, sub stillicidio. Reč groblje označavala je posebno spoljni deo crkve, atrium ili aître. »Aitre« je jedna od dve reči iz govornog jezika kojima se označava­ lo groblje (cimetiere), a reč cimetiere pripadala je do XV veka gotovo isključivo latinskom jeziku ko­ jim se služio kler.23 Tirpin požuruje Rolana da dune u rog kako bi kralj i njegova vojska došli i osvetili ih, oplakali i pokopali u crkvenom groblju (aître). Ova reč je nestala iz modernog francuskog jezika. Ali njen germanski ekvivalent se zadržao u engle­ skom, u nemačkom i holandskom: churchyard. Postojala je i jedna druga reč koja se u fran­ cuskom upotrebljavala kao sinonim: kosturnica (le charnier). Nalazimo je već u Pesmi o Rolanu: carnier. Zadržala se u svom najstarijem obliku, najbli­

23 C. Du Cange, »Cemeterium«, Glossarium mediae et infimae latinitatis, Paris, Didot, 1840—1850, 1883—1887, E. Violett-le-Duc, »Tombeau«; Dictionnaire raisonne de l’archivecture du X I au X V I siecle, Paris, B. Baucé (A. Morel), 1870. tom IX, str. 21—67; Pesma o Rolanu, ibid., glava X X X X II.

32 Filip Arijes: ESEJI O ÏSTORIJI SMRTI NA ZAPADU

žem latinskoj reci carnis, u narodnom govoru: (»une vieille carne«) (staro mesto, trulež) i bez sumnje je još pre Rolana pripadala nekoj vrsti argo govora koji je služio da označi ono što klasični latinski nije imenovao, a što je u crkvenom latinskom označa­ vano učenom grčkom rečju, cemeterium. Može se zapaziti da je u antičkom mentalitetu nadgrobna građevina — tumulus, sepulcrum, monumentum — bila važnija od samog prostora koji je zauzimala, semantički manje bogatog. U početku je reč kosturnica (charnier) bila si­ nonim za groblje (aître). Na kraju srednjeg veka označavala je samo deo groblja, tj. galerije koje su se protezale duž crkvenog dvorišta i u kojima su bile gomile kostiju. Groblje Nevinih u Parizu u XV veku je bilo »veliko groblje zatvoreno kućama zva­ nim kosturnice u kojima su slagani mrtvaci«.24 Lako je, prema tome, zamisliti groblje u sred­ njem veku, pa i u XVI i XVII veku — sve do doba prosvećenosti. To je po pravilu četvrtasto crkveno dvorište, čiji jedan zid obično čini jedna strana cr­ kve. Uz ostale tri strane su bile arkade ili kosturni­ ce. U njihovim usecima ljudske kosti i lobanje bile su umetnički raspoređene: traženje dekorativnih efekata pom oću kostiju dostići će vrhunac u XVIII veku, u baroknim i makabrističkim prikazivanjima, koja još uvek mogu da se vide, na primer, u Rimu, u Crkvi Kapucina ili u Crkvi della Orazione e della Morte koja se nalazi iza palate Fameze: lusteri i ornamenti su u ovim crkvama pravljeni isključivo od kostiju. Odakle su poticale kosti tako izložene u kostur­ nicama? Najvećim delom iz ogromnih zajedničkih raka, zvanih »sirotinjske jame«, širokih i dubokih više metara u koje su slagani leševi, samo ovlaš 24 G. le Breton, Description de Paris sous Charles VI, citirali J. Leroux de Lincy i L. Tisserand, Paris et ses hi­ storien au X IV et au X V siècl, Paris, lmp. impériale, 1867, str. 193.

3

Ukroćena smrt 33

ušiveni u mrtvačke pokrove, bez kovčega. Kada bi se jedna rupa napunila zatvarala se, a otvarala ne­ ka stara, iz koje bi se najpre suve kosti odnele u kosturnicu. Zemni ostaci bogatijih pokojnika, koji su pokopavani u unutrašnjosti crkve — ne u zasvođenim podrumima, već neposredno u zemlju ispod ploča na podu — otpremali bi se, takođe, jednog dana u kosturnice. Nije bilo ni govora o modernoj ideji da se mrtvac smesti u neku vrstu sopstvenog prebivališta, čiji će on biti vlasnik (ili bar dugo­ godišnji stanar) kako bi imao svoje boravište iz kojega ga niko ne može isterati. U srednjem veku, kao i u XVI i XVII veku, poreklo kostiju bilo je od malog značaja, samo ako su se nalazile u blizini svetaca ili u crkvi, blizu Bogorodičinog oltara ili blizu sakramenta. Telo se poveravalo crkvi. Bez ikakvog je značaja bilo šta će crkva učiniti sa njim, pod uslovom da ga zadrži u svom posvećenom kru­ gu. Činjenica da su mrtvi ušli u crkvu i u njeno dvorište nije sprečila pretvaranje ovih prostora u javna mesta. Pojam azila i pribežišta potiče iz ove ne-pogrebne funkcije groblja.25 Za jednog leksiko­ grafa, kakav je bio Di Kanž (Du Cange), groblje nije moralo biti samo mesto na kome se obavljaju sa­ hrane, već je moglo biti, nezavisno od svake pog­ rebne odrednice, mesto azila i bivalo je čak definisano pojm om azylus circum ecclesiam. Tako su u tom azilu nazvanom groblje, gde su ponekad i sahranjivani mrtvi, počele da se podižu i naselja­ vaju kuće. Groblje je tada označavalo, ako ne baš četvrt, o ono ostrvce kuća koje su uživale izvesne fiskalne i krunske privilegije. Napokon, taj azil je postao mesto susreta i skupova kao Forum kod 25 C. Du Cange, »Cemeterium«, op cit.; E. Lesnes, »Les Cimetières«, Histoire de la propriété ecclesiastique en France, Lille, Ribiard. (Desclée de Brouwer), 1910, tom III. A. Bernard, La Sépulture en droit canonique du decret de Gratien an concile de Trente, Paris, Loviton, 1933; C. Enlart, Manuel de l’archéologie française depuis les temps mérovingiens jusqu’à la Renaissance, Paris, Picard 1902,

34 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Rimljana, kao Piazza Major ili Corso u mediteran­ skim gradovima, da bi se na kraju tu razvila trgo­ vina i da bi se na njemu plesalo i igralo, prosto iz zadovoljstva što se svi nalaze zajedno na okupu. Duž kosturnica su se ponekad nalazile prodavnice sa robom. Na groblju Nevinih (des Innocents) u Parizu pisari su nudili svoje usluge. Godine 1231. ruanski koncil zabranio je da se igra na groblju ili u crkvi, pod pretnjom ekskomunikacije. Jedan drugi koncil iz 1405. zabranjuje ple­ sanje na groblju, igranje bilo kakvih igara, zabra­ njuje pantomimičarima, žonglerima, prikazivačima maski, muzičarima i šarlatanima da obavljaju svoj sumnjivi zanat. Ali, evo gde se u jednom tekstu, čak iz 1657. godine, pokazuje kako se u blizini pogrebne po­ vorke smatra »nepriličnim« prisustvo »pet stotina besposličara koji se vide ispod galerije«. Usred te gužve (javni pisari, izrađivači rublja, knjižari, preprodavci toaletnih proizvoda) trebalo je vršiti ukop, otvarati grob i dizati iz njega leševe koji se još nisu sasvim raspali, pri čemu su se, čak i na najvećoj hladnoći, iz grobljanskog tla širili kužni zadasi.26 Iako se, dakle, na kraju XVII veka poči­ nju primećivati znaci netolerancije, mora se priz­ nati da su se ljudi u toku više od jednog milenijuma savršeno bili prilagodili jednoj vrsti promisku­ iteta između živih i mrtvih. Prizor mrtvačkih kostiju koje izviruju na povr­ šinu zemlje, kao lobanja u Hamletu, nije delovao na žive ništa impresivnije od ideje o sopstvenoj smrti: oni su bili intimni sa mrtvima isto toliko ko­ liko su se srodili sa sopstvenom smrću. To je prvi zaključak na kojem treba da se zadržimo.

26 Berthold, La ville de Paris, en vers burlesques. Jou­ rnal d’un voyage à Paris, en 1657, cit. V. Dufour. Paris à travers les âges, Paris, Laporte, 1875—1882, tom II.

Ukroćena smrt 35

г. SVOJA SMRT

Videli smo u prethodnom poglavlju kako je zapadna civilizacija prihvatila jednu uopštenu sli­ ku smrti. Sada ćemo videti da ova slika Vulgata, nije bila zaboravljena ni izbrisana, već samo delimično izmenjena u toku ranog srednjeg veka, tj. počev od X I—XII stoleća. Ne radi se — to treba dobro precizirati — o novom stavu koji bi se nadovezivao na onaj prethodno razmotren, već o suptil­ nim modifikacijama koje će, malo-pomalo, uvesti dramatično i lično osećanje u tradicionalnu pomirenost i bliskost sa smrću. Da bi se dobro razumeli ovi fenomeni potrebno je stalno imati na umu shvatanje da je ta tradicio­ nalna bliskost dovela kolektiv do poimanja ideje o sudbonosnom. Čovek tog doba bio je duboko i najneposrednije socijalizovan. Porodica nije nikada odlagala ni sprečavala socijalizaciju deteta; s druge strane, taj proces nije odvajao čoveka od prirode, na koju je on, međutim, mogao uticati samo nekim čudom. Prisnost sa smrću je bila, u neku ruku, prihvatanje prirodnog poretka, izvesno pristajanje na njega, u isti mah naivno (u svakodnevnom ži­ votu) i naučno (u astrološkim spekulacijama). Čovek se u smrti potčinjavao jednom od veli­ kih zakona vrste i nije ni pomišljao da mu umakne, kao što se nije ni opterećivao njime. Ponašao se sa onoliko dostojanstva koliko je bilo potrebno da

36 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

se obeleži značaj velikih etapa koje je svaki živi stvor morao iznova da pređe. Analiziraćemo sada seriju novih fenomena koji vraćaju u upotrebu staru ideju o zajedničkoj sud­ bini vrste i brigu za posebnost svake individue; fe­ nomeni koje smo odabrali za ovu demonstraciju su: predstavljanje Strašnog suda na kraju Vreme­ na, pomeranje Strašnog suda na kraju svakog ži­ vota (tačno u čas smrti), makabrističke teme, interesovanje za prizore fizičkog raspadanja, povratak posmrtnoj epigrafiji i početak personalizovanja grobova. Predstavljanje Strašnog suda Episkop Ažilbe (Agilber) bio je sahranjen 680. godine u kapeli čiju je gradnju sâm naložio, u bli­ zini manastira u Žuaru, u koji je trebalo da se po­ vuče i umre. Njegov sarkofag još uvek stoji na tom mestu. Šta vidimo na njemu? Na jednoj od užih strana je Hristos, u punoj slavi, tj. slika pre­ uzeta iz Apokalipse o Hristu koji se vraća na kraju Vremena: izabrani stoje uspravno, dignutih ruku i dozivaju Hrista-povratnika, koji u ruci drži svitak, Knjigu života.1 Nema ni suđenja ni presude. Ova slika odgovara zajedničkoj eshatologiji prvih vekova hrišćanstva: mrtvi koji su pripadali crkvi i koji su jo j zaveštali svoja tela (tj. zaveštali ih sve­ cima) zaspali su kao sedam efeskih spavača (pausantes, in somno pads) i počivaće, (reguiescant) sve do dana Njegovog drugog dolaska, do velikog pov­ ratka kada bi trebalo da se probude u nebeskom Jerusalimu, u raju. U takvoj koncepciji nije bilo mesta* za individualnu odgovornost, za svođenje dobrih i loših delà. Zli — oni koji nisu pripadali Crkvi — ne mogu da nadžive svoju smrt, neće se1

1 J. Hubert, Les Cryptes đe Jouarre, IV kongres umetnosti ranog srednjeg veka, Melun, Imprimerie de la pré­ fecture de Seine-et-Marne, 1952.

Svoja sm rt 37

probuditi i biće napušteni u ne-biću. Čitava jedna kvazi-biološka populacija, populacija svetaca, bila je sasvim sigurna da će pobedonosno nadživeti, posle dugog čekanja u snu. , U X II veku scena se menja. Na izvajamim tim­ panima romanskih crkava u Bolijeu ili u Konku prikaz Hristovog trijumfa, inspirisan vizijom iz Apokalipse, još uvek je dominantan. No, van toga, pojavljuje se i nova ikonografija, inspirisana Jevanđeljem po Mateji: uskrsnuće mrtvih, odvajanje pravednika od prokletnika, suđenje. U Konku, na Hristovom oreolu, ispisana je reč Judex — merenje duša koje vrši Sveti Mihailo.2 U X III veku apokaliptička inspiracija i evoka­ cija velikog povratka bile su skoro odbačene.3 Ideja o suđenju preovladava i svuda se predstavlja pravi pravcati sud pravde. Hrist sedi na sudijskom tro­ nu, okružen svojom svitom (apostolima). Dva pri­ zora dobijaju istovremeno sve veći značaj: mere­ nje duša i posredovanja Bogorodice i sv. Jovana ko­ ji kleče, sklopljenih ruku, sa obe strane Hrista-sudije. Svakom čoveku se sudi prema bilansu njego­ vog života, dobra i loša delà se brižljivo odvajaju na dva tasa terazija. Ona su, uostalom, zapisana u Knjizi. Franciskanski autori iz XIII veka prikazuju u prizoru veličanstvene provale Božjeg besa (Dies irce) kako se sudnjeg dana pred Sudiju iznosi jedna knjiga u kojoj se nalazi sve što je potrebno da se sudi ćelom svetu. L iber scrip tu s p ro feretu r in quo totu m con tin etu r unde mundus ju đ icetu r

(Prilaže se knjiga sa zapisima u kojoj se nalazi sve , iz čega se svetu sudi) 2 Timpani iz Bolijea, Konka, Otina. 3 Timpani katedrala u Parizu, Buržu, Bordou, Amijenu itd.

38 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Ta knjiga, liber vitae, trebalo je najpre da bude svojevrsni popis univerzuma, neka vrsta kosmičke knjige. Međutim, krajem srednjeg veka ona je pos­ tala knjiga pojedinačnih računa. U Alibiju, na og­ romnoj fresci (kraj XV ili početak XVI veka), koja predstavlja Strašni sud,4 oni koji su vaskrsli nose je (knjigu — prim, prev) okačenu o vrat kao neku legitimaciju, ili, tačnije, kao »terazije« za račune koje treba podneti pri ulazu u večnost. Čudna stvar: trenutak kad se vrši ovo merenje ili bilans (balancia, ital.) nije sam trenutak smrti već je to dies ilia, poslednji dan sveta, na kraju vremena. Primećuje se tvrdoglavo odbijanje da se kraj jednog ljud­ skog bića poistoveti sa njegovim fizičkim raspada­ njem. Verovalo se u postojanje jednog sveta iznad smrti, koji nije morao da se poklapa sa samom večnošću, ali koji je bio neka vrsta produžetka u periodu između smrti i kraja vremena. Tako je ide­ ja o Strašnom sudu, prema ovom mišljenju, veza­ na za individualnu biografiju, ali se ova biografija završava na isteku vremena, a još uvek ne u času smrti. U samrtnikovoj sobi Drugi fenomen koji sam predložio za razmatra­ nje sastoji se u ukidanju eshatoloških vremena iz­ među smrti i kraja vremena. Suđenje se više ne odvija u ogromnom etarskom prostoru sudnjeg da­ na već u sobi, oko kreveta umirućeg. Novu ikonografiju nalazimo na drevnim gravurama, u knjigama koje predstavljaju traktat o umetnosti umiranja, artes moriendi, iz XV i XVI veka.5 4 U apsidi. . 5 Tekstovi i gravure jedne Ars moriendi, reprodukovani su u đelu A., Tenetija, la Vie et la Mort à travers l’art du X V siècle, Paris, Colin 1952, str. 97—120.

Svoja smrt 39

Ova ikonografija nas, međutim, vraća tradicio­ nalnom modelu smrti u krevetu, koji smo proučili u prethodnom izlaganju. Samrtnik leži okružen svojim prijateljima i ro­ đacima. On prilježno obavlja ritual koji tako dobro poznajemo. Ali dešava se i nešto što remeti jedno­ stavnost ceremonije a što prisutni ne vide; taj pri­ zor rezervisan jedino za samrtnika koji ga, uosta­ lom, posmatra pomalo uznemireno, a mnogo više ravnodušno: natprirodna bića su ispunila sobu i pojavljuju se uz samrtnikovo uzglavlje. S jedne strane se nalaze sveta Trojica, Bogorodica, čitava nebeska svita, a s druge strane Satana i vojska ču­ dovišnih demona. Veliki skup koji se u X II i XIII veku održao na kraju vremena, odvijače se ubudu­ će, u XV veku, u bolesničkoj sobi. Kako tumačiti ovu scenu? Da li je to još uvek istinsko suđenje? Pravo govoreći, nije. Terazije gde se mere dobro i zlo ne služe više ničemu. Još uvek postoji knjiga, no često se dešava da je demon prigrabi jednim pobedničkim gestom — ako mu odgovaraju podaci i bilansi biografije. On je arbitar ili svedok u obe interpre­ tacije koje se mogu ponuditi i koje se, verovatno, prepliću. Prvo tumačenje ove scene odnosi se na kosmičku borbu između snaga dobra i zla koje se spo­ re oko posedovanja samrtnika, a sam samrtnik pri­ sustvuje borbi kao neki stranac, bez obzira na to što je on glavni ulog u njoj. Ovu interpretaciju sugeriše kompozicija scene na gravurama na kojima se prikazuje umetnost umiranja — artes moriendi. Ali ako se pažljivo čitaju legende uz ove gra­ vure, može se primetiti da se radi o nečem drugom odakle proizilazi i novo tumačenje. Bog i njegova svita su prisutni da bi konstatovali kako će se sa­ mrtnik ponašati u toku iskušenja koja mu pred­ stoje, pre nego što ispusti zadnji dah, i to će odre­ diti njegovu sudbinu u večnosti. Ova proba sastoji

40 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

se u poslednjem iskušavanju. Samrtnik će videti ceo svoj život, onako kako se nalazi u Knjizi i biće iskušan, bilo kajanjem zbog svojih grešaka, bilo u beskorisnoj pohvali sopstvenih dobrih delà, bilo u strasnoj ljubavi prema stvarima i bićima. Poslednje iskušavanje zamenilo je Strašni sud. Nameću se dva značajna zapažanja. Prvo se odnosi na približavanje tradicional­ ne predstave o smrti u krevetu i predstave o indivi­ dualnom suđenju svakom životu. Smrt u krevetu, videli smo, bila je umirujući ritual kojim se slavio neizbežan prelaz, »počinak« i kojim su se smanji­ vale razlike između pojedinaca. Nije se vodila po­ sebna briga o sudbini tog i tog samrtnika. Sa njim se imalo desiti ono isto što se desilo i sa svim dru­ gim ljudima, ili u najmanju ruku, sa svim svetim hrišćanima koji žive u miru sa crkvom. To je, pre svega, kolektivni ritual. Naprotiv, suđenje je, čak i kad se odvijalo u jeku velike kosmičke akcije na kraju vremena, bilo posebno za svakog pojedinca i niko nije mogao sa­ znati svoju sudbinu pre no što bi sudija doneo ko­ načnu odluku nakon merenja duša i pledoajea po­ srednika. Ikonografija artes morienđi sjedinjuje, znači, u istoj sceni sigurnost kolektivnog obreda i pojedi­ načnu zabrinutost. Drugo zapažanje odnosi se na sve bližu vezu koja se uspostavlja između smrti i biografije sva­ kog pojedinca. Bilo je potrebno izvesno vreme za uspostavljanje ove veze. U XIV i XV veku ona je postala konačna. Ubuduće će vladati verovanje da svaki čovok u času umiranja sagledava ceo svoj ži­ vot u jednom sažimanju. Verovalo se, takođe, da će njegovo držanje u tom času dati biogrifiji njen ko­ načni smisao, njenu završnicu. Shvatamo da je, mada se održala do kraja X IX veka, ritualna svečanost umiranja u krevetu dobila pri kraju srednjeg veka, kod obrazovanih klasa,

Svoja sm rt 41

onaj dramatični karakter, emotivni naboj, koji ra­ nije nije imala. Primetićemo da je ovakva evolucija olakšala ulogu samog samrtnika u ceremonijalu sopstvenog umiranja. On je još uvek u centru rad­ nje koju nadgleda kao i ranije, štaviše — on je određuje po svojoj volji. Shvatanje će se promeniti u XVII i XVIII veku. Pod uticajem delovanja katoličke reformacije duhovni oci će se boriti protiv popularnog verovanja prema kome nije bilo neophodno činiti velike napore da bi se živelo kreposno, budući da dobra smrt iskupljuje sve grehe. Ali nije nestala praksa da se ponašanju samrtnika pripisuje moralno zna­ čenje, kao i okolnostima njegove smrti. Trebalo je sačekati X X vek da bi se ovo ukorenjeno verovanje odbacilo, makar samo u industrijskim društvima. Leš Treći fenomen koji, po našem mišljenju, zavre­ đuje pažnju pojavio se u isto vreme kad i artes moriendi: to je pojava leša (govorilo se i »lešina«) u umetnosti i književnosti.6 Lako se da zaključiti da je u umetnosti od XIV veka pa do XVI veka predstavljanje smrti u obliku mumije ili poluraspadnutog leša bilo manje uobi­ čajeno nego što se veruje. Predstavljanje leša na­ lazimo u ilustracijama opela, u rukopisima iz XV veka, zatim na zidnim dekoracijama crkava i grobIjâ, a mnogo je rede u umetnosti umiranja. Postav­ ljanje skulpture na grob koja prikazuje ispruženog mrtvaca (letransi), ograničeno je na neka područja kao što su istok Francuske, Zapadna Nemačka, a samo se izuzetno javlja u Italiji i Španiji, i nikad

6 A. Tenenti, La Vie et la Mort à travers l’art đu X V siècle (cit. delo); od istog autora: Il Senso delta m o r te ... cit. delo, str. 139— 148); J. Huizinga, L’Automne du Mayen Age, Paris, Payot, 1975 (prevod na franc.)

42 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

nije bilo prihvaćeno kao zajednička tema u umetnosti umiranja. Tek kasnije, u XVII veku, skelet i kosti, morte secca, a ne više leš u raspadanju, po­ stali su uobičajeni na grobovima, a prodrli su čak i u domove, na kamine i na nameštaje. No, vulgarizacija makabrističkih objekata u formi lobanje i kostiju, počev od kraja XV veka, ima drugačije zna­ čenje od onog koje ima leš u raspadanju. Istoričari su bili krajnje iznenađeni pojavom leša i mumije u istoriografiji. Veliki Izenga (Hui­ zinga) je u tome video potvrdu svoje teze o moral­ noj krizi »jeseni srednjeg veka«. Tenenti danas pre­ poznaje u strahu pred smrću znak ljubavi prema životu (»pun život«) i izvestan poremećaj u hrišćanskoj shemi. Moja interpretacija nalazi se na Tenetijevoj liniji. Pre nego što krenemo dalje, treba da se osvr­ nemo na šturost podataka u testamentima. Dešava se da ostavioci testamenta u XV veku govore o svom lešu, ali ta reč nestaje u XVI veku. No, uopšteno go­ voreći, smrt se u testamentima odnosi na umirujuće shvatanje smrti u krevetu. Strah od fizičke smrti, koju bi mogao da simbolizuje leš, u njima uopšte ne postoji, što dozvoljava pretpostavku da on ne postoji ni u zajedničkom mentalitetu. Nasuprot tome (to je kapitalno zapažanje), strah od fizičke smrti i raspadanja predstavlja omi­ ljenu temu u poeziji XV i XVI veka. »Vreća sa iz­ metom« (Sac â fiens), kaže P. Neson (P. de Nesson), 1383— 1442. ' O charoigne, qui n ’es mais hom, qui te tem a lors com pa ign ée? Ce qui istra de ta liqueur vers engendrés de ta pueu r de ta ville chair en ch aroignée? 1 1 P. de Nesson, Vigiles de morts, parafrazirano po Jovu, citat iz L'Anthologie poétique française, Moyen Age; Paris, Garnier, 1967, tom II, str. 184.

Svoja smrt 43

(O, strvino što više čovek nisi, ko će ti tada praviti društvo? Oni što će izaći iz tvojih sokova crvi rođen i u sm radu tvog gadnog, tru log mesa.)

Ali strah nije rezervisan samo za prizore ras­ padanja post mortem, on se nalazi i intra vitam, a to je strah od bolesti, od starenja. Je n ’ay plus que les os, un sq u elette je sem b le décharné, démuselé, dépou plé. . . m on co rp s s ’en va d escen d re où tout se désessem biefi (Im am jo š sam o kosti, ličim na skelet, bez mesa, osušen, m o je telo silazi tam o gde se sve m ora raspasti.)

Ne radi se više o moralizatorskim namerama, 0 argumentima propovednika: pesnici postaju svesni sveprisutne truleži. Ona se nalazi u leševima kao 1 u životnom ciklusu, u »delima prirode«. Crvi ko­ ji izjedaju leševe ne dolaze iz zemlje već iz unu­ trašnjosti tela, iz njegovih prirodnih »sokova«: Chascun con d u it (du corp s) puante m atière prod u it h ors du corp s con tin u ellem en t.8 9 Svaki kanal (tela) sm radne m aterije p rovod i neprestano van trupa.

8 P. de Ronsard, »Derniers vers«, sonet I (Sabrana delà) éd. P. Laumonier, Paris, Silver et Le Begue, 1967, tom XVIII, str. 176—177. 9 P. de Nesson, citirao A. Tenenti u II Senso della m o rte. . . , cit. delo, str. 147.

44 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Raspadanje je znak čovekovog poraza i u tome se, béz sumnje, nalazi duboki smisao makabrističkog poimanja koje smrt pretvara u nov i origina­ lan fenomen. Da bi se on dobro razumeo, potrebno je poći od značenja koje danas ima ovaj poraz u modernim, indus tri jalizovanim društvima. U današnje vreme čovek oseća, ranije ili kas­ nije (a sve češće ranije!), da je promašio, da se u njegovom životu zrelog čoveka nije ostvarilo nijedno obećanje mladićkog doba. Ovo osećanje se nalazi u osnovi depresivne klime koja vlada u dobrosto­ jećim klasama industrijskih društava. To osećanje je bilo sasvim nepoznato mentali­ tetima tradicionalnog društva, gde su ljudi umirali kao Rolan ili kao Tolstojev seljak. Ono već nije bilo sasvim nepoznato bogatom, moćnom i učenom čoveku s kraja srednjeg veka. Međutim, između na­ šeg savremenog osećanja ličnog neuspeha i onog koje je vladalo krajem srednjeg veka postoji jedna vrlo interesantna razlika. Mi danas više ne dovodi­ mo U vezu lični životni poraz i našu ljudsku smrt­ nost; izvesnost smrti i krhkost života nepoznati su našem egzistencijalnom pesimizmu. Naprotiv, čo­ vek s kraja srednjeg veka imao je jasnu svest o to­ me da je njegova smrt samo odložena, da je rok odgodbe kratak, da je ona uvek prisutna u njemu i da ruši sve ambicije, zagorčava zadovoljastva. Čo­ vek tog doba osećao je strast za životom koju jedva možemo da shvatimo danas, možda zato što je naš život postao mnogo duži. »Treba ostaviti kuću, i voćnjak, i vrtove .. ,«10 govorio je Ronsar, misleći na smrt. Ko bi od nas, suočen sa smrću, žalio za svojom vilom u Floridi, ili za farmom u Virdžiniji? Čovek pretkapitalističke epohe, u kojoj se tek stvarao kapitalistički i tehnicistički mentalitet (taj mentalitet neće biti formi­ ran pre XVIII veka), osećao je iracionalnu, grešnu ljubav prema zemaljskim, ovovremenskim stvari­ 10 Ronsard, »Derniers vers«, cit. delo, sonet XI, str. 180.

Svoja smrt 45

ma, »temporalijama«, a pod »temporalijama« su se podrazumevali, u isti mah, i stvari, i ljudi, i konji, i psi. Stižemo tako u našoj analizi do trenutka kada treba izvući neke zaključke iz ranije razmatranih fenomena, a to su: Strašni sud, poslednje kusanje iz artes morienđi, ljubav za životom naslućena u makabrističkim temama. U drugoj polovini sred­ njeg veka, od XIV do XV veka, došlo je do pribli­ žavanja tri kategorije mentalnih predstava o smrti, o spoznanju izuzetnosti sopstvene biografije i o strasnoj vezanosti za stvari i bića koja je čovek za života posedovao. Smrt je postala tačka na kojoj je čovek mogao najbolje da spozna samog sebe. Grobovi Poslednji fenomen koji preostaje da se razmot­ ri potvrđuje opštu tendenciju: on se odnosi na gro­ bove, ili — da budemo precizniji — na individuali­ zaciju grobnica.11 Nije daleko od istine ako kažemo da je u antič­ kom Rimu svako, ponekad i rob, imao mesto za grob (loculus) i da je to mesto najčešće bilo obeležavano natpisom. Na početku hrišćanske epohe po­ stoje brojni nadgrobni natpisi kojima se izražava želja da se sačuva identitet groba i uspomena na nestalog. Oko V veka natpisi su redi i nestaju, brže ili sporije, zavisno od mesta na kome su nastajali. Pored imena pokojnika na sarkofazima su se često nalazili i njihovi portreti. Portreti su, među­ tim, nestali rano, tako da su grobnice postale potpu­ no anonimne. Ovakva evolucija nas neće začuditi posle onoga što smo u prethodnom poglavlju rekli o sahranjivanju ad sanctos: pokojnik je bivao pre­ pušten crkvi koja je na sebe preuzimala odgovor­ nost za njegove zemne ostatke, od dana uskrsnuća.1 11 E. Panofski, cit. delo.

46 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Groblja iz prve polovine srednjeg veka, kao i neka poznije ustanovljena groblja na kojima su se odr­ žali raniji običaji, predstavljaju gomilu kamenih sarkofaga, ponekad sa reljefima, gotovo uvek bez imena, tako da im — u nedostatku pogrebnih re­ likvija — nije lako utvrditi starost. Međutim, počev od X II veka, a ponekad i pre, pronalazimo na grobovima natpise koji su bili pot­ puno iščezli u razdoblju od osam ili devet vekova. Oni su se ponovo pojavili najpre na grobovima poz­ natih ličnosti, tj. svetaca i njihovih družbenika. Ovakvi grobovi, iz početka veoma retki, sve su češći u XIII veku. Kamena ploča kraljice Matilde, prve normanske kraljice u Engleskoj, ukrašena je kra­ ćim natpisom. Pored natpisa ponovo se pojavljuje bista, ko­ ja nije portret: ona evocira blaženog izabranika ko­ ji počiva u očekivanju raja. U doba Svetog Luja ona će postati realističnija; vidljivi su napori da se na njoj reprodukuju crte žive osobe. Napokon, u XIV veku, otići će se tako daleko u realizmu da će bista biti reprodukcija maske uzeta sa lica po­ kojnika. Za jednu određenu kategoriju poznatih lič­ nosti — klera ili profanih lica — onih koji su imali velike grobove sa skulpturama, umesto potpune anonimnosti pojavljuju se kraći natpisi i realistički portreti na grobovima. Umetnost umiranja je evo­ luirala u pravcu veće personalizacije do početka XVII veka, kada pokojnik može biti i dvaput pred­ stavljen na istom grobu: kako počiva i kako se moli. Ove monumentalne grobove dobro poznajemo zato što pripadaju istoriji umetnosti skulpture. Pravo govoreći, oni nisu dovoljno brojni da bi karakterisali civilizacijske činjenice. Međutim, imamo neke indicije koje nas navode na pomisao da se i opšta evolucija odvijala u istom smislu. U X III veku vidimo kako, uz velike monumentalne gro­ bove, raste broj malih ploča od 20— 40 cm, prislo-

Svoja smrt 47

njenih uz crkveni zid (unutrašnji ili spoljašnji). 0 ovim pločama se vrlo malo zna, jer su ih istoričari umetnosti ignorisali, a mnogo ih je i nestalo. Ovo više interesuje proučavaoce istorije mentalite­ ta jer predstavljaju onu vrstu nadgrobnih spomeni­ ka koja je bila najraširenija do XVIII veka. Negde su to obični natpisi na latinskom ili na francuskom: ovde počiva taj i taj, umro tada i tada, njegova druš­ tvena funkcija. Druge ploče, nešto veće, sadrže, po­ red natpisa, prikaz scene u kojoj se nalazi pokojnik, bilo sâm, bilo sa svojim svetim zaštitnikom, pred Hristom ili kao posmatrač nekog religioznog pri­ zora (raspeće, Bogorodičino milosrđe, uskrsnuće Hrista ili Lazara, Hrist u maslinovom vrtu, na Gol­ goti itd.). Ovakve zidne scene bile su vrlo česte u XVI, XVII i XVIII veku: naše crkve su bile pot­ puno prekrivene njima — one su izraz želje da se individualizira mesto sahrane, da se na tom mestu produži uspomena na pokojnika.12 U XVIII veku ploče sa jednostavnim natpisima postaju sve brojnije, bar u gradovima, gde su za­ natlije, srednja klasa tog doba, težile da izađu iz anonimnosti i sačuvaju svoj identitet i posle smrti.13 Ipak, ove grobljanske ploče nisu predstavljale jedini način očuvanja uspomena, a možda ni najraspostranjeniji. Samrtnici su u svojim testamen­ tima predviđali stalne službe u crkvama za spas svojih duša. Od XIII do XVIII veka zaveštavaoci su za života (ili njihovi naslednici) davali da se na kamenoj ili bakarnoj ploči urežu odredbe zaveštanja i obaveze paroha i parohije. Fondacione ploče značajne su skoro koliko i ploče sa natpisom »ovde počiva. . . « Ponekad su se oba načina kombinovala, ponekad je fondaciona ploča bila dovoljna i nije 12 Veliki broj ovih tablica ili ploča nalazi se u kapeli svetog Ilariona u Marvilu, u francuskim Ardenima. 13 U Tuluzi, u tremu jakobinske crkve, može se videti grob majstora-bačvara i njegove porodice.

48 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

bilo onoga »ovde počiva . . . « Ono što se htelo postići ovini pločama jeste podsećanje na identitet pokoj­ nika, a u drugom planu je namera da se tačno od­ redi i kasnije prepozna mesto polaganja tela.14 Proučavanje grobova potvrđuje nam bho što je nagoveštavano pojmovima kao što su Strašni sud, artes moriendi, makabrističke teme: jedna re­ ligija, prethodno nepoznata, učvrstila se od X I veka dovodeći u vezu nečiju smrt i svest koju je eovek sticao o sopstvenoj individualnosti. Danas smo svi sàglasni da se između godine hiljadite i trinaestog veka odvijala vrlo značajna istorijska promena ili, kako kaže naš savremenik medij avelista M. Pako: »Način na koji su ljudi primenjivali svoja razmiš­ ljanja na ono što ih je okružavalo i što ih se nepo­ sredno ticalo duboko se promenio, a istovremeno su radikalno evoluirali i mentalni mehanizmi: način 14 U crkvi u Andresiju, blizu Pontoaza, može se videti »tablica« čija je uloga da podseti na testamentarne odred­ be zaveštaoca. Ispod njegovog grba urezan je sledeći zapis: » U slavu Boga, u spomen na pet rana (G)ospoda (N)ašeg (I)susa (H)rista. Klod Lepaž, konjušar, domar Kapele, bivši vođa Akeneja, glavni peharnik Kralja, bivši sobar u garderobi po­ kojnog Gospodina, jedinog brata (Nj)egovog (V)isočanstva Luja XIV, koga je služio četrdeset osam godina do njegove smrti a posle nastavio istu službu kod Monsenjera V ojvo­ de od Orleana, njegovog sina, ustanovljava večno, radi od­ mora svoje duše, svojih rođaka i prijatelja, svakog meseca u godini, svakog 6. u mesecu službu u kapeli Sv. Jovana, kojoj će prisustvovati petorica siromašnih i jedan dečak koji će odgovarati na datoj službi, a kojima će crkveni tutori dati po šezdeset pet Hardi svakom, od kojih će oni jednu priložiti za crkvu. Za sve izloženo dali su saglasnost gospoda parosi i crkveni tutori, sadašnji i bivši, iz parohije Sv. Žermen , u Andresiju, što je šire objašnjeno u ugovoru sklopljenom 27. januara 1703. pred advokatima Bajem i Deforzdm, notari­ ma iz Šatlea kod Pariza.« Ovaj epitaf je postavljen po želji fohdatora, starog sedamdeset devet godina, 24. januara 1704. Nekoliko godina kasnije dodato je: »pokopan 24. de­ cembra iste godine«.

4

Svoja sm rt 49

rezonovanja, shvatanje konkretne stvarnosti ili apstraktnih stvari, kao i način prihvatanja ideja.'5 Tu promenu posmatramo u ogledalu smrti: speculum mortis, mogli bismo reći u maniru auto­ ra iz tog doba. U ogledalu svoje sopstvene smrti svaki čovek iznova otkriva tajnu svoje individual­ nosti. I ta veza koja je otkrivena u grčko-rimskoj antici, naročito u epikureizmu, a potom se izgubila, nije prestala da impresionira zapadnu civilizaciju. Čovek tradicionalnog društva, kakvo je, na primer, bilo ono iz ranog srednjeg veka, ali i čovek svih društava narodnih oralnih kultura, mirio se, bez mnogo problema, sa idejom da smo svi smrtni. Od sredine srednjeg veka, zapadni čovek — bogat, mo­ ćan i pismen — prepoznavao je samog sebe u svojoj smrti: otkrio je sopstvenu smrt.1 16 5

15 M. Pacault, »De l’aberration à la logique« (eseji o promenama nekih crkvenih struktura), Revue historique, tom CCXXXII, 1972, str. 313. 16 P. Aries, »Richesse et pauvreté devant la mort au Moyen Age«, u delu M. Mollat, Etudes sur l'histoire de la pauvreté, Paris, Publications de la Sorbonne, 1974, str. 510—524 (videti ovaj članak infra, str. 85), P. Aries, »Huizinga et les thèmes macabres«. Colloque Huizinga, Gravengage, 1973, str. 246—257 (videti članak infra, str. 106).

50 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

J. TVOJA SMRT

U dva prethodna izlaganja izneli smo dva sta­ va prema smrti. Prvi, koji je ranije nastao, dugo­ trajniji je i svima bliži: on se sastoji u rezignaciji pred zajedničkom sudbinom vrste i može se svesti na formulu: Et moriemur, svi ćemo umreti. Drugi, koji se pojavio u X II veku, dokazuje značaj koji je tokom modernog doba pridavan sopstvenoj egzi­ stenciji i može se izraziti sintagmom sopstvena smrt. Počev od XVIII veka čovek u zapadnim druš­ tvima želi da pruži novi smisao smrti. On je uzdiže, dramatizuje, u njegovoj predstavi ona je uzbudlji­ va i sveobuhvatna. No, u isto vreme, on je već ma­ nje obuzet sopstvenom smrću, a romantična, reto­ rička smrt je pre svega smrt drugog, onog Drugog čija će uspomena inspirisati u X X veku novi grob­ ljanski kult. Značajan fenomen zbio se između XVI i XVIII veka (ovde ga treba navesti čak i ako ne bude vre­ mena za njegovo detaljno analiziranje). On se nije odigrao u svetu realnih činjenica koje su lako uoč­ ljive i samerljive za istoričare. On se dogodio u tamnom i neobičnom svetu pretpostavki, u svetu imaginarnog i istoričar tu mora postati neka vrsta psihoanalitičara. Počev od XVI veka, pa čak i na kraju XVII, vi­ dimo kako se tema smrti puni erotskim značenji-

4*

Tvoja smrt 51

ma. U najstarijim mrtvačkim plesovima smrt jed­ va da dodiruje živu osobu — i to samo zato da bi je upozorila i obeležila. U novoj ikonografiji XVI veka ona je oskrnavljuje.1 Od XVI do XVIII veka bezbrojne scene i mo­ tivi u umetnosti i u književnosti povezuju smrt i ljubav, Tanatos i Eros: erotično-jezovite teme, ili prosto morbidne teme, svedoče o izuzetnom uživa­ nju u prizorima smrti, patnje, mučenja. Atletski razvijeni, obnaženi dželati kidaju kožu svetom Bartolomeju; kad Bernini predstavlja tajanstvenu po­ vezanost svete Tereze i Boga on nesvesno poistovećuje izraze agonije i izraze ljubavnog zanosa; barok­ no pozorište smešta svoje zaljubljene junake u grobove, kao što je grob Kapuletovih.1 2 Crna knji­ ževnost XVIII veka erotski sjedinjuje mladog mo­ naha i lepu mrtvu devojku nad čijim telom on bdi.3 Kao seksualni čin i smrt se sve više smatra prekršajem koji odvaja čoveka od njegovog svako­ dnevnog života, od razumnog društva, od monoto­ nog posla, da bi ga dovela do paroksizma bacivši ga u iracionalan, žestok i okrutan svet.' Kao seksu­ alni čin kod Markiza de Sada, smrt je jedna vrsta razaranja. Ideja o razaranju je sasvim nova. U prethodnim poglavljima insistirali smo na bliskosti čoveka sa smrću i mrtvima. Ova bliskost nije bila hinjena, čak ni kod bogataša i moćnika, zbog po­ rasta individualne svesti od X II veka. Smrt je po­ stala događaj sa brojnim posledicama i na nju se moralo više misliti. Ali ona još nije postala zastra­ šujuća ni opsesivna. Ostala je bliska, ukroćena. 1 Videti sliku Hansa Baldunga Grina (umro oko 1545), »Vitez, njegova verenica i smrt«, u muzeju Luvr, i »Smrt i devojka«, u muzeju u Balu. 2 J. Rousset, La littérature de l’âge baroque en Fran­ ce, Circé et le Paon, Paris, Corti, 1954. 3 Mnogo puta citiranu anegdotu koju je ispričao (dr Louis) dr Luj u »Pismu o nesigurnosti znakova smrti«, 1752, naveo je Foederé u »Signes de la mort« za Dictionnaire des sciences médicales, Paris, 1818, tom LI.

52 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Ubuduće, ona će biti razaranje.4 Pojam razaranja nastao je i razvijao se u svetu erotskih maštarija. On će potom preći u svet re­ alnih delotvornih činjenica. Razume se, ovaj pojam će izgubiti erotske ka­ rakteristike, bolje reći, one će biti sublimirane i podvedene pod pojam lepog. Smrt neće biti pri­ željkivana kao u crkvenim romanima, ali će jo j se ljudi diviti zbog njene lepote: to je smrt koju na­ zivamo romantičnom, kod Lamartina u Francuskoj, kod sestara Brônte u Engleskoj, kod Marka Tvena u Americi. Literarna svedočanstva su prilično brojna. Lamartinove Meditacije su meditiranja o smrti. Po­ stoje i mnogi memoari i pisma koji nas upućuju na ovu temu. Oko 1840. godine francusku porodicu La Ferone desetkovala je tuberkuloza. Jedna od preživelih, Polina, objavila je intimni dnevnik i pre­ pisku svoje braće, sestara i rođaka u kojima se na­ laze, najvećim delom, priče o bolestima, o agoni­ jama, o mrtvima i razmišljanja o smrti. Mnogi detalji još uvek podsećaju na stare obi­ čaje. Ceromonijal smrti u krevetu, kome »predsedava« samrtnik, okružen gomilom rođaka i prija­ telja, još se zadržao i predstavlja obavezan kadar mizanscena. Ali vidne su i neke promene. U staro vremenskom umiranju u krevetu bilo je nečeg svečanog, ali i banalnosti tipičnih za pri­ godne svečanosti. Smrt je bila očekivana i čovek se podvrgavao uobičajenim ritualima. Međutim, u X IX veku nova strast je obuzela prisutne u samrtnikovoj okolini: pokreće ih nova osećajnost, oni plaču, mole, gestikuliraju. Ne ustručavaju se od pokreta koje im diktira duga tradicija, naprotiv, oni ih ponavljaju oduzimajući im njihov banalni i običajni karakter. Ubuduće će ovi običaji biti opi­ sivani kao da su spontani i prvi put izmišljeni, inspirisani jakim bolom, jedinstvenim u svojoj vrsti. 4 G. Bataille, L'Erotisme, Paris, Éd. de Minuit, 1957.

Tvoja smrt 53

Žestoko izražavanje bola preživelih nastalo je kao posledica nepodnošljive pomisli na razdvaja­ nje. Čoveka više ne uznemirava samo boravak uz uzglavlje samrtnika ili sećanje na nestalog: uzne­ mirava ga sama ideja smrti. Jedna devojčica iz porodice La Ferone, »tinej­ džerka« iz epohe romantizma, beleži, sasvim prirod­ no, misli sledećeg tipa: »Umreti je nagrada, pošto je to put u n e b o . . . Omiljena ideja celog mog života (života deteta! prim. F. A.) bila je smrt a pri pomi­ sli na nju uvek sam se osmehivala. Nikad ništa ni­ je moglo da mi učini kobnom reč smrt.« Dvoje verenika iz te iste porodice, koji nemaju ni dvadeset godina, šetaju Rimom, kroz divne vr­ tove Vile Pamfili. »Mi razgovaramo«, beleži mladić u svom dnevniku, »po ceo sat o religiji, o besmrt­ nosti i o smrti, koja mora biti tako slatka u ovim lepim vrtovima.« I još dodaje: »Umirem mlad, a to sam uvek želeo.« Želja će mu biti uslišena! Ne­ koliko meseci posle venčanja bolest veka, tuberku­ loza, odnela ga je. Njegova žena, Nemica — pro­ testantkinja, ovako opisuje njegove poslednje tre­ nutke: »Njegove oči, već staklaste, okrenule su se ka meni . . . i ja, njegova žena, osetila sam da je smrt sreća.« U Americi naših dana jedva se usuđu­ jem o i da čitamo jedan takav tekst. Kako samo da­ nas mora izgledati morbidna porodica La Ferone! No, da li su stvari zbilja tako različite u Ame­ rici godine 1830? Devojčica od petnaest godina, savremenica male La Feronove, koju Mark Tven opi­ suje u Haklberi Finu, živela je sa istom opsesijom. Ona je crtala mourning pictures: žene kako plaču na groblju ili kako čitaju pismo koje im donosi tužnu vest. Vodila je i dnevnik u koji je zapisivala imena mrtvih i nesreće o kojima je čitala u listu Presbiterian Observer i dodavala svoje poeme na­ dahnute svim tim nesrećama. Bila je pri tom neis­ crpna: »Mogla je pisati povodom bilo čega, samo

54

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

da to bude tužno«, govori Mark Tven, smejuljeći se potajno.5 Padamo u iskušenja da ovu preteranu sklonost ka jezovitom objašnjavamo religijom, emotivnom religijom romantičnog katolicizma i pobožnošću metodizma. Svakako, religija tu ima izvesnog udela, no morbidna fascinacija smrću izražava u religioznom obliku sublimaciju erotsko-jezovitih maštarija iz prethodnog perioda. Takva je prva velika promena koja se dešava na kraju XVIII veka i koja je postala jedna od ka­ rakteristika romantizma: nalaženja zadovoljstva u ideji smrti. Druga velika promena tiče se odnosa samrtnika i njegove porodice. Do XVIII veka smrt je bila isključivo problem onoga kome je pretila. Svako je imao dužnost da sam iskaže svoje ideje, svoje osećanje, svoje želje. S tim u vezi stajalo mu je na raspolaganju sred­ stvo: testament. Od X III do XVIII veka testa­ ment je za svakog čoveka predstavljao sredstvo ko­ jim je izražavao (često na vrlo specifičan način) svo­ je skrivene misli, svoju pobožnost, svoju privrže­ nost stvarima, bićima koje je voleo, Bogu, odluke koje je preduzimao da bi zagarantovao spas svojoj duši i odmor svome telu. Testament je, dakle, bio način da čovek iskaže svoje najdublje misli i ubeđenja, u istoj meri (pa čak i više!) u kojoj je bio akt privatnog prava. Cilj verskih klauzula, koje su ponekad sačinja­ vale najveći deo testamenta, bio je da se njima jav­ no obavežu izvršilac testamenta, parohijalni sveštenik ili monasi iz manastira, da izvrše sve pokoj­ nikove želje. U suštini, testament u ovoj formi svedoči o nepoverenju u naslednike, bliske rođake i sveštenstvo.

5 Mark Tven, Avanture Haklberi Fina (prema srpskohrvatskom prevodu, izdanje Novo pokolenje, 1949).

Tvoja sm rt 55

(ili o njihovoj ravnodušnosti, u najmanju ruku). Putem akta, deponovanog kod notara, koji su pot­ pisivali svedoci, zaveštalac je nametao volju svojoj okolini, a to je zapravo bio dokaz njegove bojazni da mu nalozi neće biti izvršeni. S istim ciljem, zaveštavalac je davao da mu se ureže u crkvi, na ka­ menu ili na metalu, odlomak iz testamenta koji se odnosio na crkvene obrede i na zaostavštinu iz koje su oni imali biti finansirani. Trajni zapisi na zido­ vima i na stubovima crkve predstavljali su svoje­ vrsnu odbranu od zaborava ili nemarnosti parohije i porodice — tako su Oni imali veći značaj od smis­ la uobičajene formule »ovde počiva ...«. U drugoj polovini XVIII veka došlo je do zna­ čajne promene prilikom sastavljanja testamenta. Prihvatljiva je pretpostavka da je ova promena bi­ la jedinstvena za ceo hrišćanski zapad — katolički i protestantski. Verske klauzule, izbor pogreba, fon­ dacije namenjene misama i religioznim obredima, kao i milostinja, nestaju i testament se svodi na ono što je i danas, na zakonski akt o raspodeli nasledstva. To je bio izuzetno značajan događaj u istoriji, kome je francuski istoričar M. Vovel poklo­ nio zasluženu pažnju.6 Testament je, prema tome, potpuno lišen verskç suštine u XVIII veku. Kako objasniti taj feno­ men? Smatralo se (a to je teza M. Vovela) da je taj proces bio jedan od znakova dehristijanizacije društva. Ja bih predložio drugo objašnjenje: autor tes­ tamenta je pravio razliku između delova zaveštanja koji su se odnosili na prenos prava na imanje i onih delova koje su mu diktirali njegova osećajnost i milosrđe. Prvi su bili obavezno zapisani u testa­ 6 M. Vovelle, Piété baroque e t Déchristianisation (cit. delo). Videti od istog autora (u saradnji s G. Vovelle) Vi­ sion de la m ort et de Vau-délà en Provence, Paris, Colin, »Cahiers des Annales«, № 29, 1970, i Mourir autrefois, Paris, Juillard-Gallimard, »Archives«, 1974.

56

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

mentu, a drugi su usmeno saopštavani bliskima, porodici i prijateljima. Ne bismo smeli zaboraviti ni velike promene u porodici koje su u XVIII veku dovele do novih odnosa zasnovanih na osećanju, na nežnosti. Ubuduće će onaj koji počiva u kreve­ tu, bolesnik, ukazivati svojim bližnjima poverenje koje im je u glavnim crtama uskraćivano do kraja XVII veka. Ubuduće će samrtnik sve manje osećati potrebu da svoje bliske, koji ga nadživljavaju, ve­ zuje bilo kakvim pravnim aktom. Tako stižemo do vrlo značajnog momenta u istoriji stavova prema smrti. Ukazujući poverenje svojim najbližima, samrtnik im je zaveštavao jedan deo svoje moći kojom je do tada ljubomorno ras­ polagao. Svakako, on je još uvek zadržavao pravo na inicijativu u ceremonijalu svoje smrti: u roman­ tičarskim pripovestima on je ostao glavna ličnost spektakla smrti kojim je lično upravljao i tako će biti sve do prve trećine dvadesetog veka. Staviše, kao što je već rečeno, romantičarska zavodljivost daće nešto zanosa njegovim recima i gestovima. Ali najveće promene su se zbile u ponašanju pri­ sutnih. Tako je samrtnik sačuvao glavnu ulogu, pri­ sutni uz njegovu postelju nisu kao nekada samo statisti, pasivni posmatrači utonuli u molitve, koji — najkraće rečeno — od XIII do XVIII veka nisu ni pokušavali da izraze i ponove ogroman bol jed­ nog Karla Velikog ili kralja Artura. Od kraja dva­ naestog veka otprilike, žalost je bila u neku ruku ritualizovana. Ona je počinjala tek posle konstatovanja smrti i ogledala se u odeći i u navikama, u trajanju oplakivanja, koje je takođe bilo precizno fiksirano i uobičajene dužine. Na taj način, žalost za pokojnikom je imala, od kraja' srednjeg do sedamnaestog veka, dvostru­ ki smisao. S jedne strane, njom se obavezivala po­ rodica preminulog da manifestuje, makar za izvesno vreme, tugu koju nije baš uvek osećala. To vreme je moglo biti svedeno na minimum (brzim

Tvoja smrt 57

ponovnim venčanjem, na primer), ali nikad nije bilo sasvim ukinuto. S druge strane, žalost je imala za cilj da zaštiti iskreno ožalošćenog čoveka od preteranih izliva tuge. Ona mu je nalagala izvestan tip društvenog života, posete rođaka, suseda, prijate­ lja, tokom kojih se njegova tuga mogla osloboditi, ne prelazeći nikad u svom manifestovanju granicu koju su postavile konvencije. Međutim, u X IX veku ova granica nije više bila poštovana i žalost se odvijala izvan uobičajenih konvencija. Čak se na iz­ vestan način i afektiralo nepriznavanjem društve­ nih i mondenih obaveza i izražavanjem spontanih i neprebolnih posledica teške rane: plakalo se, pa­ dalo u nesvest, čeznulo, postilo, kao što su nekada činili drugovi Rolana i Lanselota. To je svojevrstan povratak preteranih i spontanih izliva — makar samo prividan — kasnog srednjeg veka, posle se­ dam stoleća umerenosti. Devetnaesti vek je vreme žalosti koju savremeni psiholog naziva histeričnom; ona često završava u ludilu, kao u priči Marka Tvena »Kalifornijska bajka« (»The Californian’s Tale«) iz 1893. godine; u njoj neki čovek, koji nikad nije prihvatio smrt svoje žene, očekuje svake godine na dan njene smrti, tokom devetnaest godina, njen ne­ mogući povratak, u društvu bolećivih prijatelja ko­ ji mu pomažu da održi svoju iluziju. Preterivanje u žalosti u X IX veku svakako ima neko značenje. Ono znači da preživeli prihvataju smrt druge osobe mnogo teže nego nekada. Smrt koje se čovek boji nije znači sopstvena smrt, već smrt druge osobe, tvoja smrt.

Ovo osećanje se nalazi u osnovi modernog kul­ ta grobova i grobljâ koji ćemo analizirati. Reč je o fenomenu verskog karaktera, specifičnom za to doba. Njegova važnost može se činiti beznačajna savremenim Amerikancima kao i žiteljima indus­ trijske i protestantske Evrope na severozapadu: oni

58

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

to osećanje smatraju stranim svojoj kulturi. Jedan Englez ili Amerikanac neizostavno će podvući dis­ tancu u odnosu na barokne ekscese pogrebne arhi­ tekture u Francuskoj ili u Italiji. Ipak, mada se taj fenomen kod njih manje ispoljio, nije ih ni sas­ vim zaobišao. Interesantno je videti šta je bilo prihvatano a šta odbacivano iz religije smrti koja je bila raširena u katoličkoj i pravoslavnoj Evropi. Recimo najpre da kult grobova u X IX i X X veku nema ničeg zajedničkog sa antičkim, prehrišćanskim kultovima mrtvih, niti sa ostacima njiho­ vog upražnjavanja u folkloru. Setimo se onog što smo već rekli o srednjem veku, tj. o pokopavanju ad sanctos u crkvama ili uz crkve. Postoji veliki razlaz između mentalnih stavova pred smrću u an­ tici i srednjem veku. U srednjem veku mrtvi su bili povereni, bolje reći prepušteni, Crkvi i malo se značaja pridavalo tačnom mestu njihovog uko­ pa koje, najčešće, nije bilo obeleženo ni spomeni­ kom ni običnim natpisom. Od XIV, a naročito od XVII veka, može se uočiti življa i učestalija bri­ ga oko izbora mesta grobova, a ta tendencija svedoči o novom osećanju, koje se sve više ispoljavalo iako se nije nametnulo do kraja. Pobožna ili melanholična poseta grobu dragog bića još uvek je ne­ poznat čin. U drugoj polovini XVIII veka stvari su se promenile: imao sam priliku da proučavam tu evo­ luciju u Francuskoj.7 Polaganje mrtvaca na gomilu u crkvama ili u malim crkvenim dvorištima postalo je najednom nepodnošljivo, bar što se tiče prosvećenih duhova oko 1760. godine. Ovaj običaj, koji se održao skoro hiljadu godina i prema kojem niko nije imao re­ zerve, postao je i predmet žestoke kritike. Od toga

7 P. Ariès, »Contribution à l’étude du culte des morts à l’époque contemporaine«, Revue des travaux de l'Acadé­ mie des sciences morales et politiques, tom CIX, 1966, str. 25—34; videti ovaj tekst infra, str. 153.

Tvoja smrt 59

je načinjena cela literatura. S jedne strane, zdrav­ lje građana bilo je ugroženo zbog kužnih isparenja i odvratnih mirisa koji su dopirali iz rakâ; s druge strane, grobljanska zemlja, prezasićena leševima, i kosti u kosturnicama počeli su odjednom da vređaju dostojanstvo mrtvih. Crkvi se počelo preba­ civati da sve čini za dušu a ništa za telo, da uzima novac za mise a da se uopšte ne interesuje za gro­ bove. Počela su podsećanja na običaje predaka, na njihovu poštu prema mrtvima, o čemu su svedočili ostaci drevnih grobova i rečitost posmrtne epigrafije. Mrtvi nisu više smeli da truju žive, a živi su morali potvrditi svoje poštovanje kroz pravi svetovni kult. Grobovi su počeli postajati znaci čovekovog prisustva iznad same smrti, prisustva u ko­ me nije morala da se pretpostavlja besmrtnost, ne­ ophodna u religijama koje se bave spasom duše, kao što je hrišćanstvo. Prisustvo mrtvih predstav­ ljalo je odgovor na ljubav preživelih i na njihovo odbijanje da prihvate nestanak druge osobe. Ljudi su se grčevito držali zemnih ostataka voljene osobe. Išlo se tako daleko da su se ti ostaci čuvali u veli­ kim posudama sa alkoholom, izloženi pogledima, kao što su bili izloženi čuveni Neker i njegova žena i rođaci gospođe de Stal. Slična praksa, iako isti­ cana od strane nekih autora utopijskih projekata koji su se odnosili na sahranjivanje, nije bila opšteusvojena. No, javno mnjenje je išlo za tim da se mrtvi sačuvaju u blizini doma, da budu sahranjeni na porodičnom imanju, ili da se mogu bar posećivati, ukoliko su pokopani na zajedničkom grob­ lju. A da bi ih mogli posećivati, morali su biti u njihovoj blizini, što nije bio slučaj u tradicionalnoj pogrebničkoj praksi kada su oni bili sahranjivani u crkvi. Nekad su bili pokopani pred slikom Bogo­ rodice, ili u kapeli Svetog Sakramenta. Ljudi su želeli da posećuju mesto gde je položeno telo po­ kojnika i da istovremeno znaju da to mesto sasvim pripada mrtvome i njegovoj porodici. Tako je kon­

60

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

cesija na grob postala neka vrsta vlasništva, pod­ ložna zakonima trgovine ali i sa zagarantovanom dugovečnošđu. To je bila velika novina. Ubuduće će se posećivati grob drage osobe kao što se ide u posetu rođacima ili u svoj stari rodni dom, prepun uspomena. Održavanje uspomene donosi umrlom neku vrstu besmrtnosti koja je nepoznata u ranim epohama hrišćanstva. Od kraja XVIII veka, a na­ ročito u X IX i X X stoleću, u tim antiklerikalnim i agnostičkim vremenima, nevemici će biti najrevnosniji posetioci grobova svojih rođaka. Poseta groblju je bila — i još uvek jeste, u Francuskoj i Italiji, na primer — veliki i permanentni verski čin. Oni koji ne idu u crkvu redovno odlaze na groblje, gde po ustaljenoj navici ukrašavaju grobove cvećem. Oni se tamo klanjaju senima, što će reći da evociraju i neguju uspomenu na mrtve. To je od samog početka bio intimni, no isto tako i javni kult. Kult uspomene se, kao posledica jačanja senzibiliteta, odmah proširio sa individue na društvo. Autori projekata groblja u XVIII veku želeli su da groblja budu i parkovi pogodni za poro­ dične posete i istovremeno muzeji značajnih ljudi, kao što je na primer, Katedrala svetog Pavla u Lon­ donu.8 O grobovima heroja i slavnih ljudi brinula je država ukazujući im na taj način poštovanje. To je sasvim različita koncepcija od one koju vidimo u kapelama i dinastičkim suverenskim grobnicama kao što su Sen-Deni, Vestminster, Eskorijal ili Kapusin u Beču. Na kraju XVIII veka stvara se nova predstava o društvu koja će se u X IX veku potpuno razviti i naći svoj izraz u pozitivizmu Ogista Konta, naučnoj formi nacionalizma. Smatra se, a ljudi ta­ ko i osećaju, da je društvo sastavljeno od mrtvih i živih u isti mah i da su mrtvi isto toliko značajni 8 Projekat podnet na uvid generalnom prokuratoru pariškog parlamenta, posle edikta iz 1776. predviđao je da se očiste sva groblja i nalagao njihovo preseljenje izvan grada; dokumentacija Joly de Fleury, Bibliothèque natio­ nale, ms. fr. 1209, folios 62—87.

Tvoja smrt 61

i potrebni koliko i živi. Obitavilište mrtvih je dru­ ga strana društva živih, tj. i više nego druga strana — njegova slika, njegova vanvremenska slika. Jer, mrtvi su prošli trenutke promena i njihovi spome­ nici su vidljivi znaci trajnosti njihovog prebivališ­ ta. Tako je groblje ponovo u gradu zauzelo mesto koje je izgubilo na početku srednjeg veka, a koje je imalo u antičko doba. Šta bismo znali o antič­ kim civilizacijama bez predmeta, natpisa i ikono­ grafije koje su arheolozi našli u iskopinama grobo­ va? Naše grobnice su prazne ali su naša groblja postala rečita. To je vrlo značajan podatak o civili­ zaciji i o mentalitetima. Od početka X IX veka, predlagalo se raščišćava­ nje pariških grobljâ koja su bila obuhvaćena ur­ banističkom ekspanzijom i tražilo se njihovo izmeštanje van grada. Administracija Napoleona III najozbilnije se zanosila ostvarenjem ovog projekta. Ona se mogla pozvati na jedan presedan: pri kraju vladavine Luja XVIII staro groblje Innocents, koje se koristilo više vekova, bilo je izravnano, preko­ pano, obrađeno i rekonstruisano a da je stanovniš­ tvo pri tome ispoljilo krajnju ravnodušnost. No, u drugoj polovini X IX veka, mentaliteti su se promenili: celokupno javno mnjenje je bilo tako jedin­ stveno da su se katolici našli u ovoj pobuni zajedno sa svojim neprijateljima pozitivistima. Postojanje groblja biće ubuduće neophodno u jednom građu. Kult mrtvih je danas jedan od oblika izražavanja pat­ riotizma. Tako se godišnjica I svetskog rata slavila u Francuskoj kao praznik mrtvih vojnika. Komemo­ racije se odvijaju pred spomenikom mrtvima, koji postoji u svakom, i najmanjem, francuskom selu. Bez spomenika palima, tog važnog delà scenarija, nezamisliva je proslava pobede. U novim gradovi­ ma, nastalim u vreme industrijskog razvoja, pos­ tavljalo se ozbiljno pitanje nepostojanja spomeni­ ka mrtvima. Izlaz se nalazio tako što se u moral­ nom smislu prisvajao spomenik iz obližnjeg, napuš-

62

Filip Arijes: ESEJI O ISTORTJI SMRTI NA ZAPADU

tenog seoceta.9 Takav spomenik je obično samo grob, nesumnjivo prazan, ali i takav on pomaže da se očuva sećanje: on postaje monumentum. Stižemo u ovoj drugoj evoluciji do trenutka kad treba da zastanemo i uvedemo jedan novi faktor. Pratili smo brojne varijacije u dugom i promenljivom periodu. Možemo reći da su fenomeni koje proučavamo bili manje-više isti u celoj zapadnoj civilizaciji. Međutim, u toku X IX veka sličnost u mentalitetu se menja i pojavljuju se značajne raz­ like. Vidimo kako se Sevema Amerika, Engleska i jedan deo severozapadne Evrope odvajaju od Fran­ cuske, Nemačke i Italije. U čemu se sastoji ta dife­ rencijacija i kakav je njen smisao? U X IX veku, pa sve do rata 1914. (tada se de­ šava velika revolucija u navikama) razlike se uopšte ne pojavljuju, ni u ritualu sahranjivanja, ni tokom žalosti za pokojnikom. No, one se primećuju na grob­ lju i u umetnosti konstruisanja grobova. Naši en­ gleski prijatelji zameraju nama, kontinentalcima, baroknu ekstravaganciju groblja, kao na Campo Santo u Đenovi, na starim grobljima iz X IX veka u većim francuskim gradovima, na grobnicama sa statuama koje su prikazane u pozi naricanja i pat­ nje. Nema nikakve sumnje da je tada počela velika razlika. Krajem XVIII veka pošlo se od jednog zajed­ ničkog modela. Današnje englesko groblje mnogo liči na francusko groblje do kraja XVIII veka, ka­ da je zabranjeno sahranjivanje u crkvama, pa čak i u gradovima; ono liči i na groblja koja danas vi­ dimo netaknuta s druge strane Atlantika, na primer u Aleksandriji (Virdžinija): to je parče prirode, lep engleski vrt, ponekad još uvek blizu crkve (ali ne obavezno), utonuo u zelenilo trave, mahovine, pap­ rati i drveća. Grobovi iz ove epohe predstavljaju 9 Slučaj Laka, blizu Poa. Istražio H. Lefebvre.

Tvoja smrt 63

kombinaciju dva elementa koji su do tada bili korišćeni odvojeno: zaravnjen, horizontalan grob na tlu, i natpis »ovde počiva« ili fondaciona ploča, predviđena da bude pričvršćena vertikalno, na zid ili na stub. U Francuskoj, na nekoliko grobljâ s kraja XVIII veka, koja su još očuvana, oba ele­ menta se nalaze jedan uz drugi. U Engleskoj i u kolonijalnoj Americi vertikalni element u obliku stele je često jedini sačuvan, a horizontalni element je zamenjen travnatim masivom koji je obeležavao položaj groba; ponekad je samo položaj nogu bio označen malom kamenom ivicom. Natpis, u isti mah biografski i elegijski, bio je jedini luksuz na tim grobovima koji su hinili jed­ nostavnost. Jednostavnost se narušavala samo u izuzetnim slučajevima: prilikom smrti slavnih po­ kojnika čija je sudbina služila kao primer u nacio­ nalnoj nekropoli i povodom dramatičnih i izuzet­ nih smrti. Groblje je uglavnom predstavljalo vrhu­ nac stremljenja ka jednostavnosti koja se može pra­ titi u različitim oblicima u čitavoj zapadnoj civili­ zaciji, pa čak i u papskom Rimu gde su se zadržale barokne navike. Ova jednostavnost nije podrazumevala pomanj­ kanje ljubavi i osećajnosti. Naprotiv. Ona se vrlo dobro prilagođavala melanholiji romantičarskog kulta mrtvih. U Engleskoj je taj kult našao i svog pesnika: »Elegija napisana na seoskom groblju« Tomasd Greja (Thomas Gray): The Elegy! Prevedena na francuski, naročito u verziji Andrea Šenijea (André Chénier), poslužila je kao model. U Americi, u Vašingtonu, mnogo više nego u Panteonu u Parizu, susrećemo prve impresivne ma­ nifestacije pogrebnog kulta nacionalnog junaka. U istorijskom centru grada, ispunjenom komemorativnim spomenicima kao što su Vašingtonov, Džefersonov i Linkolnov (koji su zapravo prazni gro­ bovi), savremeni evropski posetilac vidi i jedan drugi čudan pejzaž: groblje Arlington, čiji je javni

64

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

i nacionalni karakter dobro uklopljen u kadar .pri­ vatnog vrta kuće Li-Kastisa. Ipak, ma koliko izne­ nađivao savremenog Evropljanina, građanski i isto­ vremeno pogrebni izgled Arlingtona i Mala izražava isto ono osećanje koje je u Francuskoj dvadesetih godina dovelo do postavljanja ogromnog broja spo­ menika mrtvima. Polazna tačka na kraju XVIII i na početku X IX veka je, prema tome, ista, bez obzira na razli­ ke između katolicizma i protestantizma. Sjedinjene Države i severozapadna Evropa os­ tade više ili manje verne starom modelu, kojem su konvergirali senzibiliteti XVIII veka. Kontinental­ na Evropa, naprotiv udaljila se od njega stvarajući za svoje mrtve sve komplikovanije i figurativni je spomenike. Izvesni američki običaj, ako ga pažljivije pro­ učavamo, može nam pružiti objašnjenje: to je tzv. mourning pictures. Ovo »slikarstvo žalosti« može se videti u muzejima: to su litografije i vezovi koji služe za ukrašavanje domova. Mourning pictures preuzimaju jednu od funkcija grobova — memorijalnu funkciju; one su neka vrsta malih pokretnih grobova, prilagođenih američkoj pokretljivosti. Slično tome u muzeju u Jorkširu, u Engleskoj, vidi se viktorijanska mementa, u stvari, reprodukcije neogotskih pogrebnih kapela: ove kapele su služile kao model francuskim graditeljima grobnica iz iste epohe. Kada su i Englezi i Amerikanci hteli da pred­ stave na papiru ili na svili (trošna podloga!) ono što su Evropljani sa kontinenta predstavljali u ka­ menu nad grobovima. Padamo u iskušenje da tu razliku pripišemo razlici u religijama, suprotnostima između katoli­ cizma i protestantizma. Ova pretpostavka sumnjiva je istoričaru, bar na početku istraživanja. Razlici u pogrebnim obi­ čajima prethodila je mnogo ranije podela na kon­ cilu u Trenti. Tokom celog XVII veka pogreb se

5

Tvoja sm rt 65

obavljao na isti način — u Engleskoj Samjuela Pejpisa (Samuel Pepys), u Holandiji, postojbini sli­ kara crkvenih en terijera, i u francuskim i italijanskim crkvama. Mentalni stavovi bili su svuda isti. Postoji nešto istinito u objašnjenju koje uzro­ ke ovih pojava traži naročito u veri, ako se ima u vidu da je katolicizam tokom X IX veka razvio sen­ timentalne i dirljive manifestacije od kojih se bio udaljio u XVIII veku, posle perioda barokne reto­ rike: bila je to neka vrsta romantičarskog neobaroka, vrlo različita od reformisane i pročišćene re­ ligije XVII i XVIII veka. Uz sve to, ne smemo ipak zaboraviti da egzal­ tirani i uzbudljivi karakter kulta mrtvih nema hrišćansko poreklo. On je pozitivističkog porekla, a katolici su ga kasnije usvojili i, štaviše, tako ga dobro asimilovali da su ga uskoro zatim smatrali primarnim. Trebalo bi, pre svega, ispitati karakteristike so­ cioekonomske evolucije u X IX veku. Više od uticaja religije tu se oseća uticaj porasta stope indus­ trijalizacije i urbanizacije. Neobarokni pogrebni običaji razviće se u kulturama u kojima su, čak i u vrlo velikim gradovima, ustrajali seoski običaji i odakle nisu bili izbrisani, između ostalog, i zbog sporijeg ekonomskog razvoja. Ovo pitanje ostaje otvoreno i čini mi se da može biti vrlo interesantno, naročito za istoričare američkih naravi. U svakom slučaju, pojavljuje se jedna linija prekida koja će ponovo biti nastavljena oko polo­ vine X X veka. Veliko odbijanje smrti u X X veku nerazumljivo je ako se o tome ne vodi računa jer je rođeno i razvilo se samo sa jedne strane te gra­ nice.

66

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

ZABRANJENA SMRT

U dugom vremenskom periodu kroz koji smo »preleteli«, od ranog srednjeg veka do sredine X IX veka, stavovi prema smrti su se menjali, ali tako sporo da savremenici i nisu bili toga svesni. Od pre četvrt veka, otprilike, prisustvujemo nagloj, revo­ lucionarnoj promeni ideja i tradicionalnih osećanja; smrt je bila tako brutalna da je šokirala izučavaoce društva. Fenomen je do tada bio nepoznat u stvar­ nom životu: smrt, ranije sveprisutna, povući će se i nestati. Nje se stidi i postaje predmet zabrane.1 Ova revolucija se odvijala u jasno definisanoj kulturnoj atmosferi koju smo prikazali u poslednjem poglavlju: tamo gde kult mrtvih i groblja ni­ je imao razvoj zabeležen u Francuskoj, u Italiji, u Španiji. . . Čini se čak da je ona započeta u Americi šireći se potom na Englesku, Holandiju, na indus­ trijsku Evropu, a danas i sami vidimo kako zahvata Francusku i širi se dalje, kao mrlja zejtina. Na početku se nalazi jedno osećanje, izraženo već u drugoj polovini X IX veka: u samrtnikovoj okolini postoji tendencija da se samrtnik poštedi i da se od njega prikrije ozbiljnost stanja u kojem se nalazi; prećutno se, međutim, prihvata da pri­ krivanje ne srne trajati suviše dugo (izuzev u po­ sebnim slučajevima kao što je onaj koji opisuje

1 P. Ariès, »La mort inversée«, Archives européennes de sociologie, tom VIII, 1967, str. 169—195; videti infra str. 170.

5»

Zabranjena smrt 67

Mark Tven, 1902. godine, u delu Was it Heaven or Hell?). Samrtnik jednog dana mora saznati, ali tada rođaci neće više imati snage da mu lično kažu su­ rovu istinu. Ukratko, postavlja se pitanje istine. Prva motivacija ovog laganja bila je želja da se bolesnik poštedi i da se preuzme teret njegovog is­ kušenja. Ali vrlo rano, ovo osećanje — čije nam je poreklo poznato (nepodnošljiva pomisao o smrti druge osobe i poverenje samrtnika u svoju okoli­ nu) — nadvladalo je jedno drugo, karakteristično za modernu epohu: treba poštedeti, ne samo samrtni­ ka već i društvo i njegovu okolinu od uzbuđenja i jakih, nepodnošljivih emocija koje su prouzroko­ vane ružnim scenama agonije i samog prisustva smrti, baš u cvetu srećnog života (pošto je usvo­ jeno da život mora biti srećan, ili da tako bar mo­ ra izgledati!). Još ništa nije promenjeno u rituali­ ma smrti koji su se, makar prividno, očuvali, i još se ne pomišlja na to da se izvrše promene. Ali već je počeo da im se oduzima njihov dramatičan na­ boj; početak prikrivanja sasvim se lepo primećuje u Tolstojevim pripovetkama o smrti. Između 1930. i 1950. godine evolucija će teći ubrzanije. Za to se mnogo duguje jednom značaj­ nom materijalnom fenomenu, promeni mesta smr­ ti. Ne umire se više u svom domu, među svojima: čovek umire u bolnici i to sâm. U bolnici se umire, ali je ona istovremeno pos­ tala i mesto gde se pruža nega koja se više ne može dobiti kod kuće. Ona je nekada bila azil za sirotinju i skitnice; zatim je postala medicinski centar gde se lečilo i borilo sa smrću. Ona je još uvek sačuvala tu isceliteljsku funkciju, ali postoji i izvestan tip bolnice koja se smatra povlašćenim mestom za umiranje. U bolnici se umire zato što lekari nisu uspeli da izleče čoveka. U bolnicu se do­ lazi i dolaziće se, ne više radi izlečenja, već — tačnije rečeno — radi umiranja. Američki sociolozi su

63

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

konstatovali da danas ima dva tipa teških bolesni­ ka:2 oni najkonzervativniji, skorašnji imigranti, još čvrsto vezani za tradiciju smrti, trude se da izvuku bolesnika iz bolnice kako bi umro kod kuće; s dru­ ge strane, najzagriženije pristalice modernosti do­ laze da umru u bolnici zato što je »neprilično« umreti kod kuće. Smrt u bolnici nije više prilika za ritualni ce­ remonijal kojim rukovodi samrnik okružen gomi­ lom rođaka i prijatelja o čemu smo već govorili. Smrt je postala fenomen tehničke prirode i nastu­ pa zbog obustavljanja nege, posle manje-više jav­ ne odluke lekara i bolničkog osoblja. Uostalom, u najvećem broju slučajeva, samrtnik je odavno nesvestan. Smrt je raskomadana, podeljena na niz malih etapa i na kraju se ne zna koja od njih stvar­ no predstavlja smrt: da li ona tokom koje je boles­ nik izgubio svest, ili pak ona kad je ispustio dah. Sve te male, tihe smrti zamenile su i izbrisale dra­ matičnu akciju smrti i niko više nema snage ni strpljenja da sedmicama čeka na trenutak koji je delimično izgubio svoj smisao. Počev od kraja XVIII veka, stiče se utisak, došlo je do sentimentalnog pomeranja kojim je inicijativa preneta sa samrtnika na porodicu u ko­ ju on ima puno povernja. Danas je inicijativa prešla sa porodice — koja je otuđena isto toliko koliko i samrtnik — na lekara i bolničku ekipu. Oni su gos­ podari smrti, časa i okolnosti umiranja, a već je konstatovano kako se oni trude da navedu boles­ nika na acceptable style of living while dying, je­ dan acceptable style of facing death. Akcenat je stavljen na reč »prihvatljiv«. Prihvatljiva je smrt koju mogu podneti i prihvatiti oni koji će nadživeti. Ona ima i svoju suprotnost: zbunjenost živih (singly graceless dying) zbog prejakih emocija, a emocije su ono što treba izbegavati, kako u bolnici

2 B. G. Glaser i A. L. Strauss, Awareness of Dying, Chicago Aldine, 1965, videti infra str. 184.

Zabranjena smrt 69

tako i u društvu. Covek ima pravo da bude potresen samo kad je sam sa sobom, to će reći kad je van očiju javnosti. Eto na šta se danas svela velika scena smrti koja se tako malo menjala tokom vekova, ako ne i tokom milenijuma. Pogrebni rituali su takođe modifikovani. Ostavimo za trenutak po strani američ­ ki primer kojem ćemo se opet vratiti. Na drugim mestima, u zonama nove i moderne smrti, pokuša­ vaju se na minimum svesti neizbežne operacije uklanjanja mrtvog tela. Važno je, pre svega, da društvo, susedstvo, prijatelji, kolege, deca primete što je moguće manje da je smrt prošla pored njih. Ukoliko su neke formalnosti i sačuvane (izvestan ceremonijal obeležava »odlazak«), one moraju biti diskretne i ne smeju služiti kao pritisak za bilo kak­ vu emociju: tako se i saučešće porodici izjavljuje na kraju pogrebne ceremonije. Vidljive manifesta­ cije žalosti se osuđuju i nestaju. Više se ne nosi požalbena odeća i ne prihvata se ponašanje koje bi bilo različito od svakidašnjeg. Suviše vidljiv jad ne izaziva sažaljenje već od­ bojnost; on je znak mentalne poremećenosti ili lo­ šeg vaspitanja: to je nešto morbidno. Unutar po­ rodičnog kruga ljudi se ustručavaju da se prepuste bolu iz straha da ne uplaše decu. Čovek više nema pravo na plakanje, sem ako ga niko ne vidi i ne čuje: stidljivo oplakivanje u samoći je jedini izlaz, kao neka vrsta masturbacije (poređenje je Gorerevo). Kad je mrtvac konačno odnesen nema više ni pomena o posećivanju njegovog groba. U zemljama gde je pramena stava prema smrti radikalno izve­ dena, u Engleskoj na primer, spaljivanje postaje najčešći način sahranjivanja. Tamo gde preovladava spaljivanje (ponekad sa rasipanjem pepela), uz­ roci se ne nalaze samo u želji za prekidom sa hrišćanskom tradicijom, ni u manifestovanju moderniteta, enligtenment: dublju motivaciju treba tražiti

70

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

u tome što je spaljivanje shvaćeno kao najradikal­ niji način da se ukloni i zaboravi sve što je preostalo od tela, da se ono anulira — too final. Uprkos na­ porima uprave groblja, danas se urne uopšte ne posećuju, dok se grobovi, međutim, još uvek posećuju. Spaljivanje isključuje hodočašće. Prevarili bismo se mnogo ako bismo ovo bekstvo od smrti pripisali ravnodušnosti živih. Istina je suprotna. U drevnim društvima eksplozija žalos­ ti jedva je prikrivala brzu utehu: koliko se samo udovaca ponovo oženilo, jedva koji mesec posle že­ nine smrti! Naprotiv, danas kada je žalost zabra­ njena, konstatovano je da je smrtnost udovaca i udovica u godini posle smrti bračnog druga mno­ go veća nego kod drugih ispitivanih »uzoraka« iste starosti. Moglo bi se čak poverovati, prema Gorerovim posmatranjima, da potiskivanje tuge, zabrana jav­ nog ispoljavanja osećanja i obaveza da se tuguje sâm i u tajnosti, pojačavaju traumatizam koji pro­ uzrokuje smrt voljenog bića. U porodici gde je osećanje vrednovano, gde preuranjena smrt postaje krajnje retka (izuzev u slučaju saobraćajne nesre­ će), smrt bliske osobe se još uvek duboko preživlja­ va, kao u doba romantizma. »Jednog bića nema i pusto je sve.« (Lamartin) Ali čovek više nema prava da to glasno kaže. Celina fenomena koje smo upravo analizirali nije ništa drugo do ustanovljavanje zabrane: ono što je nekada bilo preporučljivo, sada je zabra­ njeno. Engleskom sociologu Džefriju Gorem3 pripada zasluga što je prvi otkrio ovaj nepisani zakon naše industrijske civilizacije. On je dobro pokazao kako je smrt postala tabu i kako je, u X X veku, zamenila seks kao glavni predmet zabrane. Nekada se deci 3 G. Gorer, cit. delo.

Zabranjena smrt 7 t

govorilo da su rođena u kupusu, ali su ona prisus­ tvovala velikim oproštajnim scenama kraj uzglav­ lja samrtnika. Danas su ona od malih nogu upu­ ćena u psihologiju ljubavi, ali kad ne vide više svog dedu i začude se tome, kaže im se da se odmara u lepom vrtu, među cvećem: »The Pornography of Death« (»Pornografija smrti«) naslov je jednog članka koji je Gorer objavio 1955. godine.4 Što se više društvo oslobađalo viktorijanskih zabrana u seksu, to je više odbacivalo stvari vezane za smrt. U isto vreme kad i zabrana, rađa se transgresija: u literaturi »prokletih pisaca« ponovo se pojavljuje kombinacija erotike i smrti — koja je bila tako na ceni u periodu od XVI do XVIII veka — a u svako­ dnevnom životu — nasilna smrt. Ustanovljavanje jedne zabrane ima duboki smi­ sao. Nije lako otkriti smisao zabrane u seksu, koju je dugo vremena stvarala hrišćanska konfuzija oko greha i seksualnosti (ne učinivši je nikada tako teš­ kom kao u X IX veku). Zabrane oko smrti dolaze najednom posle vrlo dugog, viševekovnog perioda kada je smrt bila javni prizor od kojeg nikome nije padalo na pamet da beži, koji se (dešavalo se i to!) namerno tražio. Kakav brz preokret! Odmah se može otkriti i neposredna uzročnost: to je potreba za srećom, moralni zadatak i druš­ tvena obaveza da se doprinese kolektivnoj sreći ko­ ja isključuje svaki razlog za tugu ili nelagodnost; potreba koja zahteva da se stalno zadrži srećan iz­ gled, čak i kad se čovek nalazi u krajnjem očajanju. Pokazujući neke znake tuge, čovek greši protiv sre­ će, dovodi je u pitanje, a društvo na taj način rizikuje da izgubi smisao postojanja. U jednoj knjizi namenjenoj Amerikancima, ob­ javljenoj 1958. godine, Žak Mariten (Jacques Mari4 G. Gorer, »The Pornography o f Death«, Encounter, oct. 1955. (Ovaj članak je preuzet iz dodatka poslednje knji­ ge istog autora Death, Grief and Mourning, New York, Doubleday, 1963, str. 193.

72

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

tain)5 navodi neuništivi optimizam zubara iz jed­ nog gradića u Sjedinjenim Državama: »Dođe vam da pomislite, kao u nekom snu, da bi to što se umire uz srećne osmehe i belu odeću sličnu krilima anđela moglo biti pravo zadovoljstvo . .. « »a mo­ ment o f no consequence. Relax,t take it easy, it's nothing.« (» . . . trenutak bez posledica. Opusti se polako, nije to ništa.«) Ideja o sreći nas vodi u Ameriku, te sada valja pokušati da razumemo veze između američke civi­ lizacije i modernog stava prema smrti. Izgleda da je moderan stav prema smrti — tj. interdikcija nad smrću, sračunata da održi sliku sreće — rođen u SAD, negde početkom X X veka. Međutim, u zemljama rođenja novopečenih stanov­ nika Amerike, zabrana se nije protezala do kraj­ njih konsekvenci. U američkom društvu pojavile su se zabrane koje nisu važile u Evropi i ograni­ čenja koja su na drugim mestima bila prevaziđena. Američki stav čini nam se danas kao čudan kom­ promis između tokova koji su ga usmeravali u dva, gotovo suprotna, smera. Razmišljanja koja tim povodom slede, inspirisana su prilično siromašnom dokumentacijom; tek proučavanje na licu mesta može nas odvesti dalje. Zadovoljićemo se time da postavimo problem, priželjukujući komentare, ispravke i kritike američ­ kih istoričara. Kad sam prvi put čitao Dž. Gorera, J. Mitforda, H. Fejfela6 itd., činilo mi se da u današnjoj Ame­ rici u mentalitetu pronalazimo crte koje su postoja­ le u Francuskoj, u epohi prosvećenosti. 5 J. Maritain, Réflexions sur l’Amérique, Paris, Fay­ ard, 1959. 6 J. Mitford, The American Way o f Death, New York, Simon and Schuster, 1963; franc, prevod. J. Parsons, La mort à l’américaine, Paris, Plon, 1965; H, Feifel et al., The Meaning o f Death, New York, McGraw Hill, 1959.

Zabranjena sm rt 73

Groblje Forist Lou (Forest Lawn), koje je mno­ go manje futurističko nego što smatra Ivlin Vo (Evelyne Waugh)i1 podsetilo me je na opise groblja o kojima su sanjali autori francuskih projekata s kraja XVIII veka, a koji nisu ugledali svetio dana zbog revolucije i koji su početkom X IX veka zamenjeni deklamatorskom i figurativnijom arhitek­ turom romantizma. Sve se dešavalo kao da roman­ tičarski intermedijum nije postojao u SAD i kao da se duh prosvećenosti iz XVIII veka održao bez prekida. Ovaj prvi utisak, prva hipnoza, bila je pogreš­ na. Ona o značava ogoljenost američkog puritaniz­ ma i nespojiva je s poverenjem u čoveka, u njego­ vu dobrotu, u njegovu sreću. Mnogi vrsni američki istoričari ukazali su mi na to i rado prihvatam ovu primedbu. Sličnost između jednog delà današnjeg američkog stava pred smrću i onog koji je vladao u prosvećenoj Evropi XVIII veka nije ništa manje uzbudljiva. Treba, međutim, priznati da su men­ talni fenomeni koje smo upravo prepoznali, nastali mnogo kasnije. U XVIII veku i tokom prve polovi­ ne X IX veka, naročito na selu, američki pogrebi bili su saobraženi tradiciji: stolar je pripremao san­ duk, porodica i prijatelji obezbeđivali su prevoz i povorku, pastor, crkvenjak i grobar vršili su služ­ bu. Raka je, na samom početku X IX veka ponekad bila kopana na imanju, što je znak modernosti, mitiranje starih, nepoznato u Evropi pre sredine XVIII veka i u njoj vrlo brzo odbačeno. Groblje je u selima i manjim gradovima najčešće bilo pored crkve; u većim gradovima, baš kao u Evropi, ono je bilo smešteno van naselja (oko 1830), ali je, za­ hvaćeno urbanističkim proširivanjem, bilo napušta­ no u korist novog naselja. Uskoro bi od groblja os­ tajale ruševine i Mark Tven nam priča kako su jed-7 7 E. Waugh, The Loved One, Londres, Chapman and Hall, 1950; franc, prevod D. Aury, Ce cher disparu, Paris, Laffont, 1949.

74

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

no takvo mesto napuštali skeleti, odnoseći noću sa sobom ostatke svojih humki (»A Curious Dream«; »Čudan san«, 1870). Stara groblja bila su vlasništvo crkve, kao ne­ kada u Evropi, kao što je još uvek pravilo u En­ gleskoj; nova groblja pripadala su privatnim fir­ mama, kao što su priželjkivali francuski projek­ tanti iz XVIII veka, ali ne zadugo, pošto su u Ev­ ropi groblja postala opštinska, tj. javna i nikada nisu bila prepuštena privatnoj inicijativi. U gradovima u razvoju u X IX veku bivši pog­ rebnici i grobari, kao i vlasnici taljiga i konja, pos­ tali su »preduzimači« (undertakers), što će reći da je manipulacija mrtvima postala profesija. Njihov istorijat u potpunosti je sličan onima u Evropi, u najmanju ruku sličan sa jednim delom Evrope koji je ostao veran kanonima jednostavnosti iz XVIII veka i koga nije dodirnuo romantičarski zanos. Stvari izgledaju nešto drugačije u vreme secesionističkog rata.8 Današnji mrtvozornici, koji po­ kazuju pismene dokaze o svom otmenom poreklu iz tog perioda, navode kao začetnika profesije izvesnog lažnog doktora isključenog iz Medicinske škole, Dr Holmsa, koji je gajio strast prema đisekciji i leševima. On je nudio svoje usluge porodica­ ma pokojnika sasvim sâm i balsamovao je, smatra se, četiri hiljade leševa u toku godine. Odakle ta želja za balsamovanjem? Da li je ono upražnjavano i ranije? Da li se tradicija nastavlja i posle XVIII veka, epohe kada je u celoj Evropi vladala moda balsamovanja? Ta moda je u X IX veku u Evropi odbačena a ratovi je nisu ponovo vratili. Zanimljivo je da je balsamovanje u Sjedinjenim Državama pos­ talo zanimanje pre kraja veka, iako nije bilo mno­ go rašireno. Navodi se slučaj Elizabete »Ma« Grin, rođene 1884, koja je veoma mlada, sa dvadeset go­ dina, počela da pomaže preduzimaču iz svog grada; ona je bila zvanični »balsamer« (licenced embalmer) 8 J. Mitford, op. cit.

Zabranjena sm rt 75

i napravila je lepu karijeru u tom zanimanju. Go­ dine 1900. balsamovanje se kao zanimanje pojavlju­ je u Kaliforniji.9 Poznato je da je to danas omiljeni način opremanja mrtvaca, skoro nepoznat u Evro­ pi i karakterističan za »american Way of Death«.101 Čovek se ne može oteti pomisli da ova prihva­ ćena sklonost ka balsamovanju ima i nekog dub­ ljeg smisla, ma kako ga teško bilo interpretirati. Smisao se može nalaziti u izvesnom odbijanju da se prihvati smrt, bilo kao neminovan svršetak sa kojim se čovek ne miri, bilo kao dramatičan predznak u romantičarskom maniru. Taj smisao postaje utoliko jasniji što i smrt postaje predmet trgovine i profita. Ne prodaje se dobro ono što ne­ ma vrednosti, ni ono što je suviše blisko i obično, ni ono što izaziva strah, užas i tugu. Da bi se smrt prodavala treba je učiniti prijatnom; mora se pri­ hvatiti činjenica da funeral directors (upravnici pogrebnih zavoda) — novo ime za undertakers od 1885. godine — ne bi postigli uspeh da im javno mnjenje nije bilo pomalo naklonjeno. Oni se ne predstavljaju kao obični prodavci usluga, već kao doctors of grief (iscelitelji žalosti) koji imaju po­ sebnu misiju, isto kao lekari i sveštenici; njihova misija se, od početka ovog veka, sastoji u pružanju pom oći ožalošćenima da se priberu i vrate u nor­ malno stanje. Novi funeral director (»novi« zato što je zamenio starog, običnog, undertakera) jeste »doc­ tor of grief, an expert in returning abnormal minds to normal in the shortest possible time, member o f an exalted, almost sacred calling«п (iscelitelj tu­ ge, stručnjak za vraćanje nenormalnih stanja svesti u normalno za najkraće moguće vreme, vršilac uz­ višenog, gotovo svetog poziva.). 9 Ne radi se o balsamovanju koje treba da sačuva telo od raspadanja, već o postupku privremenog očuvanja sa ciljem da izvesno vreme pruži privid života. 10 J. Mitford, op. cit. 11 Ibid.

76

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Za žalost više nije potrebno vreme, koje je ra­ nije u takvim prilikama nametalo društvo i o či­ jem se striktnom poštovanju brinulo: ona je posta­ la morbidno stanje koje treba lečiti, skratiti, izbri­ sati. Vidimo kako se u nizu malih promena rađaju ideje, koje će dovesti do sadašnje zabrane zasnova­ ne na ostacima puritanizma u jednoj urbanizovanoj kulturi kojom dominira traganje za srećom, vezano sa željom za profitom i za brzim ekonomskim rastom. I tako stižemo do Engleske naših dana, onakve kakvu je opisuje, na primer, Dž. Gorer, stižemo do kvazi-radikalnog potiskivanja svega što podseća na smrt. Međutim (tu se ogleda originalnost američkog stava), američki običaji nikad nisu otišli tako dale­ ko; njihova praksa je zastala negde na pola puta. Postoji očigledna želja da se smrt transformiše, na­ šminka, sublimira, ali niko neće da je sasvim uklo­ ni. To bi očigledno predstavljalo kraj profita, ali treba znati da ni visoke zarade trgovaca pogrebnim ceremonijama ne bi bile tolerisane kad ne bi odgo­ varale najintimnijim potrebama. Očuvaće se čak i bdenje pored mrtvaca — viewing the remainsu, ko­ ja se sve više odbacuje u industrijskoj Evropi. Posete groblju i izvestan pijetet prema grobu takođe su se održali. Zato i javno mnjenje i pogreb­ na preduzeća nerado prihvataju kremaciju u kojoj zemni ostaci nestaju suviše brzo i suviše radikalno (too final). Pogrebi nisu nešto čega se treba stideti i što treba kriti. Uz karakterističnu mešavinu komercijalizma i idealizma oni postaju predmet vidljive rek­ lame, kao bilo koji drugi upotrebni predmet. Video sam, na primer, u autobisima Njujorka 1965. godi­ ne, slogan: The dignity and integrity of a Gawler. Fu­ neral costs no more. Easy access, private parking1 2 12 J. Mitford, cit. delo.

Zabranjena sm rt 77

for over 100 cars. (Dostojanstvena i kompletna us­ luga kod Gaulera. Pogreb više nije skup. Dobar pri­ laz, obezbeđen parking za više od 100 vozila.) Fune­ ral homes, pogrebna preduzeća, reklamiraju se duž puteva vrlo uočljivo i personalizovanim oglasima (sa slikom direktora). Moramo zato prihvatiti činjenicu da su se, i po­ red tradicionalnog otpora, zadržali specifični rituali koji su napušteni, ili se sad napuštaju, u industrij­ skoj Evropi, naročito kod srednje klase. Međutim, tamo gde su se ovi rituali očuvali oni su bili transformisani. American way of death je sin­ teza dve tendencije, jedne tradicionalne i druge umirujuće. Tako, na primer, na bdenje pored mrtvaca i na ispraćaj posetioci dolaze bez zazora i odbojnosti, ali pravo govoreći — oni se više i ne obraćaju mrtvacu, kao što je to bio tradicionalni običaj, već kvazi-živom čoveku koji je, zahvaljujući balsamovanju, stalno prisutan, kao da čeka posetioce da ih ugosti ili po­ vede u šetnju. Tuga i oplakivanje su prognani iz ovog umirujućeg okupljanja. Možda baš zato što nikada u potpunosti nije prihvatilo zabranu, američko društvo lakše može da je stavi pod sumnju. Ona se zapravo proteže na drugim prostorima, u starom svetu, u kojem se, međutim, čini da je kult mrtvih duboko ukorenjen. Poslednjih desetak godina sve brojnije američ­ ke sociološke i psihološke publikacije bave se uslovima smrti u savremenom društvu, a posebno u bol­ nicama.13 Bibliografija delà The Dying Patient (Pa­ cijent na samrti) ostavlja po strani važeće uslove pogreba i običaje u žalosti: oni se smatraju zado­ 13 The Dying Patient, New York, Russel Sage Fonda­ tion, 1970; kolektivno delo pod mentorstvom O. G. Brima sadrži bibliografiju od 340 skorašnjih naslova; u njemu se ne navodi nijedan rad o pogrebima, grobljima, žalosti ili o samoubistvu.

78

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

voljavajućim. Zauzvrat, autori ove knjige su bili frapirani načinom na koji se umire, nehumanošću, užasom usamljeničke smrti u bolnicama i u onim društvima gde je smrt izgubila istaknuto mesto koje joj je po običaju pripadalo tokom milenijuma, gde zabrana nad smrću parališe i inhibira reakcije me­ dicinskog osoblja i porodice. Bili su, takođe, zao­ kupljeni činjenicom da je nečija smrt postala pred­ met svesne odluke lekara i porodice, odluke koja je danas sramna, nedozvoljena. Ta paramedicinska literatura, kojoj nema ravne u Evropi, vraća smrt u govor, iz kojega je bila prognana. Smrt, dakle, po­ novo postaje nešto o čemu se govori. Interdikt je doveden u pitanje, ali samo tamo gde je ponikao ili gde je naišao na ograničenje. S druge strane, u ostalim industrijskim društvima on je zadržao ili proširio svoj uticaj.

Zabranjena smrt 79

ZAKLJUČAK

Pokušajmo, umesto zaključka, da shvatimo opšti smisao promena koje smo zapazili i analizirali. Najpre smo uočili jedno prastaro, trajno i vrlo snažno osećanje bliskosti sa smrću, bez straha i očajanja, osećanje na pola puta između pasivne re­ zignacije i mističnog prepuštanja. U smrti mnogo više nego u značajnim trenuci­ ma egzistencije, otkriva se sudbina i samrtnik je prihvata tokom javnog ceremonijala čiji je ritual utvrđen dugim upražnjavanjem. Ceremonijal umi­ ranja je značajan onoliko koliko i pogreb i žalost. Smrt je za svakog pojedinca prihvatanje Sudbine u kojoj njegova sopstvena ličnost nije uništena, već samo primirena, requies. Ovaj pojam, requies, pret­ postavlja život posle smrti, nadživljavanje, ali os­ labljeno, prigušeno i sivo nadživljavanje senki ili zametaka paganizma, duhovno prastarog narodskog hrišćanstva. U ovom verovanju vreme pre i vreme posle, život i nad-život ne suprotstavljaju se jedno drugom onoliko koliko mi to danas verujemo. U narodnim pričama mrtvi su isto toliko prisutni u životu koliko i živi, a živi imaju isto toliko malo lič­ nosti kao i mrtvi. I jednima i drugima podjednako nedostaje psihološke realnosti. Ovaj odnos prema smrti izražavao je prepuš­ tanje Sudbini, ravnodušnost prema suviše posebnim i različitim oblicima individualnosti i održao se ono-

SO

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

liko dugo koliko je trajala bliskost sa smrću — sve do romantizma. Ali kod pismenih ljudi (litterati) u višim sloje­ vima, taj odnos'je bio suptilno modifikovan, pri če­ mu su se sačuvale njegove uobičajene karakteristike. Smrt je prestala biti zaborav snažnog ega lišenog svesti i prihvatanje uzvišene ali neodređene sudbine: ona je postala mesto na kome se poseb­ nosti svojstvene svakom životu, svakoj biografiji, otkrivaju u svetlu jasne svesti u kojoj je sve odmereno, izračunato, zapisano, u kojoj sve može biti promenjeno, izgubljeno ili spaseno. U kasnom sred­ njem veku, od X II do XIV veka, kada su postavljene osnove onoga što će postati moderna civilizacija, jedno ličnije osećanje — osećanje sopstvene smrti — izražavalo je snažnu vezanost za svakodnevni život: to je smisao makabrističke ikonografije u XIV veku: gorko poimanje poraza, koje je, greš­ kom, poistovećeno sa osećanjem smrtnosti: strast đa se bude, nespokojstvo đa se ne bude dovoljno. U moderno doba je smrt, uprkos prividnom kontinuitetu tema i rituala, stavljena pod sumnju i kao da se krišom udaljava iz sveta običnih, život­ nih stvari. U mašti se ona povezuje sa erotikom da bi se označio raskid sa uobičajenim redom stvari; u religiji označava, više nego u srednjem veku (u kome je, međutim, rođen taj stav) prezir prema sve­ tu i predstavlja sliku ništavila. U porodici, čak i kad se verovalo u drugi život, i to u realističan drugi život, smrt je bila neprihvatljiv rastanak, smrt Drugog, voljene osobe. Tako je smrt, malo-pomalo, dobila drugi lik, udaljeniji, a u stvari dramatičniji i napetiji; bivala je povremeno predmet egzaltacije (lepa smrt kod Lamartina), da bi zatim postala omražena (ružna smrt gđe Bovari). U X IX veku, činilo se da je smrt svuda prisut­ na: pogrebne povorke, crnina, proširivanje groblja, posete grobljima — prava hodočašća, kult uspome-

Zaključak 81

ne na umrlog. Ali ne skriva li zapravo ova pompeznost nestajanje prastare saživljenosti sa smrću, je­ dine koja je bila stvarno ukorenjena? U svakom slučaju, elokventni dekor smrti uzdrman je u naše vreme i smrt je postala bezbojna. Sve se dešava kao da ni TI, ni ONI, koji su nam bili bliski, niste smrt­ ni. Mi prihvatamo da u čisto tehničkom smislu mo­ žemo umreti i obezbeđujemo se tokom života da poštedimo naše najbliže materijalne bede. Ali, u stvari, duboko u sebi, osećamo kao da nismo smrtni. I iznenađenje! naš život nije zbog toga lakši. Možda postoji stalna veza između ideje o smrti i ideje koju čovek ima o sebi? U tom slučaju, treba prihvatiti, s jedne strane, slabljenje volje za posto­ janjem kod savremenog čoveka (suprotno od onoga što se dešavalo u srednjem veku), a s druge strane, nemogućnost naših tehnicističkih kultura da pono­ vo obezbede naivnu veru u Sudbinu, koju su obični ljudi tako dugo manifestovali umirući.

82

Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

1

.

BOGATSTVO I SIROMAŠTVO PRED SMRĆU U SREDNJEM VEKU

Odnos između smrti i bogatstva ili siromaštva može se posmatrati na dva načina. Jedan, onaj de­ mografski, posmatra nejednakost pred bolešću, na­ ročito pred kugom. Drugi, jedini na kojem ćemo se zadržati, ističe razliku između egzistencijalnih stavova bogataša i siromaha prema smrti. Eliminišimo odmah anahronično tumačenje koje se sastoji u suprotstavljanju rezignacije jednog patnji onog drugog. Zli bogataš se boji isto kao i bedni Lazar; seljak iz makabrističkog plesa nije ništa manje is­ prepadan od svog vladara. Tek od X IX i u X X veku, odbijanje smrti i strah od nje zapljusnuće obale zapadne civilizacije. Ranije su tokovi promena bili sasvim drugačiji: zavisili su od svesti koju je čovek imao o svojoj individualnosti ili, naprotiv, od osećanja kolektivnog fatuma kojem se prepuštao.

U prvoj polovini srednjeg veka utvrđen je ri­ tual smrti na osnovu drevnijih elemenata. On je zatim pretrpeo velike promene kroz istoriju, naro­ čito u višim klasama; potom se, pošto je bio delimično otkriven, ne spominje neko vreme — i po­ novo se na njega nailazi u Lafontenovim basnama i u Tolstojevim pričama. Ovaj ritual govori najpre kako treba umreti. Rolan zna da mu vreme ističe, i ratar kod Lafon-

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 85

tena predoseća svoju blisku smrt. Tada bi ranjenik ili bolesnik legao, opružao se na zemlji ili u krevetu, okružen prijateljima, drugovima, rođacima, susedima. To je prvi čin javne liturgije. Obično mu je još ostajalo vremena za žaljenje za životom, samo ako je bilo kratko i diskretno. Na to se kasnije više neće vraćati: vreme besposličenja je prošlo. Samrtnik je, potom, morao da ispuni neke oba­ veze: da traži oproštoj od svoje okoline, da naloži da se isprave sva zla koja je naneo, da preporuči Bogu one koji će ga nadživeti i, ponekad, da iza­ bere sebi pogreb; on izgovara jasno i glasno ono što će od X II veka govoriti u pero parohu ili no­ taru. To je drugi način, najduži, najznačajniji. Posle opraštanja od sveta, sledi molitva. Sa­ mrtnik počinje s ispovedanjem svih grehova, pra­ veći pokajničke gestove: obe ruke su mu sklopljene i dignute prema nebu, zatim recituje prastaru mo­ litvu, koju je hrišćanska crkva nasledila od Sina­ goge, i kojoj je dala prikladno ime commendacio animae (preporučivanje duše — prim. prev.). Uko­ liko je prisutan sveštenik, on daje odrešenje (abso­ lution praveći znak krsta i škropeći samrtnika sve­ tom vodicom: asperges me cum hysopo et mundabor (poprskaj me hipzopom i očistiću se) — kaže se u ritualu odrešenja, koji je kod nas dugo vremena prethodio velikoj misi. Konačno, usvojiće se navika da se samrtniku daje telo Hristovo (Corpus Christi) ali ne i poslednje pomazanje. Treći i poslednji čin je završen, samrtniku ne preostaje ništa drugo ne­ go da čeka smrt koja je obično vrlo brza. Liturgisti, kao na primer episkop Demand (de Mende), Durand (Diran) propisuju da samrtnik mo­ ra biti opružen na leđima, glave okrenute prema istoku. Zato se samrtnik obično polagao na krevet na rasklapanje koji se lako okreće i koji je, nesum­ njivo, imao i funkciju nosila na kojima će se mrt­ vac poneti.

86 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Čim bi pokojnik ispustio dah počinjala je sa­ hrana. Posmrtne ceremonije su se jedine zadržale do danas, ali je ritualizovana scena smrti, sada na­ puštena, dugo vremena bila isto tako važna. Sahranu čine četiri delà, nejednaka po važnos­ ti. Pravi, Ttajspektakularniji i jedini dramatičan u ćelom ritualu smrti bila je žalost. Posle smrti davalo se maha najžešćim izrazima bola. Prisutni su sebi ki­ dali odeću, čupali bradu i kosu, grebali' obraze, strasno ljubili leš, padali u nesvest i, u pauzama svog transa, izgovarali pokojniku pohvalu u kojoj se, možda, krije poreklo nadgrobnih beseda. Drugi deo je jedini religiozan. On je bio sveden na ponavljanje odrešenja, izricanog nad pokojni­ kom još dok je bio živ. (U francuskom jeziku se pravila razlika; ako je odrešenje izricano živim on­ da se zvalo absoute, za razliku od odrešenja za mrtve, koje se nazivalo absolution). Oko kreveta ili sarkofaga nalazili su se vršilac obreda i njegovi akoliti (pratioci): jedan je nosio krst, drugi držao antifonar, ostali su nosili posude sa svetom vodi­ com, kadionicu, svece. Treći deo je pogrebna povorka. Posle odreše­ nja, kad bi se izlivi žalosti stišali, telo se uvijalo u plahte ili u pokrov (lice je ostajalo otvoreno) i nosilo, obavezno položeno na nosila, do mesta gde će biti ukopano u zemlju, u pratnji nekolicine po­ kojnikovih prijatelja. Izuzev u slučaju kad je pokoj­ nik bio crkveno lice, u povorci nije bilo ni sveštenika ni redovnika. Ceremonijal je bio laički, nasleđen iz paganske prošlosti. On je dugo vremena sa­ čuvao svoj značaj u folkloru: za pogrebnu povorku važila su jasna pravila: određivani su pravac kre­ tanja, zastoji i odmorišta. Najzad, četvrti deo je, prosto rečeno ukop. On je bio veoma kratak i bez ičeg svečanog. Dešavalo se, ipak, da se na sarkofagu ispiše neko novo od­ rešenje.

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 87

Sve navodi na zaključak da je ovakav ritual bio zajednički i za bogataše i za siromahe. Onakvog kakvog ga zamišljamo iz viteških pesama i sa srednjovekovnih skulptura, nalazimo ga još uvek pri­ likom seoskih pogreba u XVIII i X IX veku. Ovi pogrebni običaji čine koherentnu celinu i pripada­ ju jednoj homogenoj kulturi. Nesumnjivo, sarkofazi velikaša bili su od mermera, njihove pogrebne povorke pratile su boga­ to odeveni vitezovi (crnina se još nije nosila), nji­ hova odrešenja čitana su uz više sveca, uz prisus­ tvo brojnijeg klera, sa većom pompom, pokrovi su im šiveni od skupocene tkanine. Ali ovi spoljni zna­ ci bogatstva nisu predstavljali tako veliku razliku. Gestovi su bili isti i izražavali su istu rezignaciju, isto prepuštanje sudbini, istu želju da se stvari ne dramatizuju. Tokom kasnog srednjeg veka, jednakost u smr­ ti je nestala. Oni moćniji po rođenju, po bogatstvu, po kulturi, ispunili su zajednički model novim osobenostima, koje označavaju veliku promenu men­ taliteta. U čemu se sastoje izvršne promene? Prvi deo radnje, smrt, izgleda nepromenjen do kraja X IX veka, čak i u višim klasama gde je sačuvao svoj javni i ritualni karakter. U poznom srednjem veku, predstava o smrti bila je skoro neprimetno izmenjena pod uticajem novih shvatanja, naročito onih o Strašnom sudu. Uz bolesnikovo uzglavlje još uvek su 'se okupljali rođaci i prijatelji. Ali oni kao da su odsutni, samrtnik ih više ne vidi; on je prosto ushi­ ćen jednom pojavom o kojoj njegova okolina ne­ ma pojma. Nebo i pakao su se spustili u sobu: s jedne strane stoje Hrist, Devica i svi sveti, s druge strane demoni koji ponekad drže knjigu računa gde su zabeležena dobra i loša delà. To je ikonografija artes moriendi od X IV do XVI veka. Suđenje se ne obavlja više u interplanetarnom prostoru, već po­ red kreveta i počinje onda kad je »optuženom« ži­

88 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

vot već na izmaku. A dok je još živ on se obraća svom »advokatu«: »U vas polažem nadu, device Ma­ rijo, majko Božja . . . « Iza kreveta već stoji đavo i traži svoj deo: »Zahtevam svoj deo, prema pravdi i zakonu, od duše koja odlazi iz ovog tela, koje je puno nečisti.« Devica otkriva grudi, Hrist pokazuje svoje rane. Tada Bog daruje svoju milost: »Šest je razloga što će tvoja molba biti u celosti uslišena.« Ali dešava se i to da je Bog u tom trenutku mnogo manje sudija koji izriče presudu, kao u ovoj opisanoj sceni iz 1340. godine, a više arbitar u poslednjem iskušenju kojim se čovek iskušava pre ne­ go što će umreti. Slobodan čovek je zapravo postao sâm svoj sudija. Nebo i pakao su svedoci borbe čoveka sa zlom: samrtnik ima, u času umiranja, m oć da sve dobije ili da sve izgubi. Postoje dve vrste iskušenja. U prvom slučaju je samrtnik potaknut nekim očajanjem ili zadovolj­ stvom: u drugom, jedinom koje nas ovde zanima, demon izlaže pred samrtnika sve ono čime mu smrt preti i čega će ga lišiti, nabraja sve što je posedovao i ludo voleo za života. Ako pristane da se toga odrekne, biće spasen, a ako poželi da to ponese sa sobom na onaj svet — biće proklet. Ovozemaljska dobra koja ga vezuju za svet, omnia temporalia, is­ tovremeno su stvari, omnia alia ejus mundi desiderabilia, kao i bića, žena, deca, bliski rođaci.- Lju­ bav za jedne i za druge zove se avaritia, a to nije želja za sticanjem i odbijanjem da se stečeno tro­ ši, što se izražava našom današnjom reči »pohle­ pa« (avarice). To je silna strast za životom, duboko osećanje prema ljudima i stvarima, čak i prema onim ljudima za koje danas smatramo da zaslu­ žuju neograničenu privrženost, ali koji su u ono vreme važili kao otpadnici od Boga. Dva veka pre nego što je nastao tekst koji analiziramo, sveti Bernand je već suprotstavljao ohole (vani) i tvrdice (avari), onima koji su jednostavni (simplices) i

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 89

pobožni (đevoti). Oholi su tražili taštu slavu, u sebi samima, nasuprot poniznima i pobožnima. Tvrdice su voleli život i svet, za razliku od onih koji su se posvetili samom Bogu. Samrtnik je želeo da ponese svoja dobra za sobom. Crkva ga je pri tom upozoravala da će ga te stvari pratiti u pakao: u slikovnoj predstavi Strašnog suda tvrdica, u gomili grešnika, nosi kesu oko vrata; on će večno sačuvati ljubav za zemaljska bogatstva. Na jednom platnu Jeronimusa Boša de­ mon s mukom, zbog težine, diže nabijen džak sa zlatnicima, izvlači ga iz jednog kovčega i stavlja na krevet samrtnika da bi ga ovaj imao na dohvatu ruke dok se rastaje s dušom. Istina je u tome da je čovek s kraja srednjeg veka i na početku modernog doba ludo voleo obič­ ne, svakodnevne stvari i život. U času smrti ta strast narasta do paroksizma što je i predstavljeno na sli­ kama artes moriendi, a još bolje u komentarima tih slika. Zajednička predstava o smrti daleko je od mir­ nog i rezigniranog modela u Pestni o Rolanu. Ona je postala dramatična i ubuduće će izražavati nov od­ nos prema zemaljskim dobrima. Nisu sva bogatstva prolazna. Čovek je zapravo naučio da ceni bogatstvo i u sticanju Božje milosti: takvo bogatsvo je bez sumnje, duhovno, u suprot­ nosti sa prolaznim dobrima: bogatstvo, u osnovi, sa­ svim različite prirode. U prvom milenijumu istorije hrišćanskog osećanja, vernik koji je predavao svoje telo ad sanctos postajao je i sam (od dodira sa svetim) — svetac. »Vulgata« kaže »sveti« tamo gde mi danas u prevodu upotrebljavamo reč »vernik« ili »pobožan«. Briga oko spasenja nije mučila u to vreme »svetog« čoveka kome je bio obećan večni život i koji je m im o dremao u očekivanju dana povratka i uskrs­ nuća. U poznom srednjem veku, naprotiv, spas ni­ kome nije bio zagarantovan, ni kleru, ni monasima,

30 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

ni papama koji su se takođe kuvali u kazanu pakla. Trebalo je obezbediti duševnu snagu iz riznice mo­ litvi i milosrđa koju je posedovala Crkva. Potreba čoveka da se osigura morala se roditi najpre kod monaha iz karolinškog doba. Tada su se razvila re­ dovnička bratstva oko opatija i katedrala. Ta činje­ nica nam je poznata po popisu umrlih, po kome­ moracijama sa molitvama, po misama za mrtve, kao u Kliniju. Počev od XIII veka — zahvaljujući, van svake sumnje, redovnicima-pros jacima, koji su do XIII veka igrah veliku ulogu u stvarima vezanim za smrt — običaji, čije je poreklo isključivo klerikal­ no i monaško, proširili su se u mnogoljudnoj po­ pulaciji urbanizovanih svetovnih laika. Pod pritis­ kom Crkve i u strahu od drugog sveta, čovek koji je osećao da mu se smrt primiče želeo je da obezbedi sebi neke duhovne garancije. Već smo videli da je čovek tada imao sledeću alternativu: ili da sačuva ljubav za zemaljska dobra (temporalia) i da izgubi dušu, ili da ih se odrekne u korist nebeskog blaženstva. Pri tom je preovladalo shvatanje o nekoj vrsti kompromisa koji bi čoveku pomogao da sačuva dušu ne žrtvujući sas­ vim svoje »temporalije« i to zahvaljujući trajnoj garanciji (aeterna), testament je postao taj religi­ ozni, kvazi posvećen način kojim se i bogatstvo uključivalo u lični čin spašavanja duše. Ovakvo shvatanje sasvim dobro ilustruje dvosmislenost srednjovekovonog odnosa prema »ovom« i »onom« svetu. Testament je osiguravajući ugovor sklopljen iz­ među zaveštaoca i Crkve, Božjeg vikara, ugovor ko­ ji ima dva cilja: prvo, da bude »pasoš za nebo« — prema recima Ž. Legofa (J. Le Goff)1— koji bi obez-

1 I. le Goff, La Civilisation de l’Occident medieval, Paris, Arthaund, coll »Les grandes civilisations«, 1964. str. 240.

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 91

beđivao vezu sa večnošću, a premije su bile ispla­ ćivane u ovozemaljskom novcu, putem pobožnih zaveštanja; i drugo: da bude propusnica na zemlji, dozvola za uživanje dobara stečenih za života, koja su na taj način dobijala legitimnost. Premije za ovakvu vrstu garancije bile su isplaćivane duhov­ nim novcem: misama, molitvama, milosrdnim delima. Najekstremniji i najfrapantniji slučajevi su oni, često citirani postupci bogatih trgovaca koji su us­ tupali najveći deo svojih bogatstava manastirima i zatvarali se u njih da tamo umru. Vrlo dugo se zadržao običaj da se pre smrti navlači manastir­ ska odeća. Zaveštaoci iz XVII veka još uvek su na­ glašavali u testamentu da pripadaju trećem redu2 i da u tom svojstvu imaju pravo na specijalne mo­ litve zajednice. Međutim, mnogo češće se prenos prava predvi­ đenih testamentom obavljao post mortem. U svakom slučaju, samo jedan deo ostavštine pripašće naslednicima. Istoričari su već izrazili ču­ đenje »zbog brisanja svih efekata jednog grešnog života . . . što . . . pokazuje, pa makar in extremis, kako su i oni najpohlepniji na zemaljska blaga u srednjem veku, na kraju života, po pravilu izraža­ vali prezir prema svetovnim stvarima«;3 Plemić iz X IV veka osiromašuje svoje naslednike trošeći no­ vac na pobožne i milosrdne fondacije; na zavešta­ nja siromasima, bolnicama i svešteničkim redovi­ ma, na mise za pokoj sopstvene duše, koje se broje na stotine, pa i na hiljade.4 Isti običaj imali su tr­ govci. U jednom, često navođenom, Saporijevom tekstu o Bardijevima podvlači se »kontrast između 2 Treći red (tiers-orđre), asocijacija vemika koji žive svetovnim životom a istovremeno pripadaju nekom verskom redu. (Prim, prev.) 3 J. le G off La civilisation. . . , cit. delo. str. 241. 4 J. Heers, L’Occident au XIVe siècle. Aspects écono­ miques et sociaux, Presses universitaires de France, »Clio«, 1966 (II izdanje, str. 96).

92 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

svakodnevnog života ovih hrabrih i marljivih ljudi, tvoraca ogromnog bogatstva, i straha od večne kaz­ ne, zbog toga što su nagomilali bogatstva sumnji-i vim sredstvima«. Može li se prepoznati u jednoj takvoj preraspodeli dohotka opšti karakter predindustrijskih društava, gde je bogatstvo bilo čuvano u trezori­ ma? Evergetizam antičkih društava predstavljaju religiozne i milosrdne fondacije na hrišćanskom za­ padu od X III do XVII veka. Problem je precizno postavio P. Vejn (P. Veyne)5: »Od početka industrij­ ske revolucije višak proizvoda može se investirati u produktivni kapital, mašine, železnice itd. Ranije se ovaj višak, čak i u sasvim primitivnim civiliza­ cijama, obično pretvarao u javne, religiozne gra­ đevine«, a ja bih dodao, i u riznice, u kolekcije zlatnih predmeta, umetničkih delà i dekorativnih predmeta: omnia temporalia. U ranijim vremeni­ ma, kad ne bi, spiskali svoj dohodak, bogataši bi ga stavljali u riznicu. Ali svaka riznica nužno se ispraz­ ni jednog dana: tog dana se po pravilu nije oklevalo (mnogo manje nego što bismo mi to činili danas!) da se blago upotrebi za gradnju hrama ili crkve, da se usmeri u religiozne i milosrdne fondacije. Evergeti i pobožni zaveštaoci predstavljali su tip homo oeconomicus, vrlo rasprostranjen pre indus­ trijske revolucije. »Riznica se svakako mora isprazniti«; ali dan koji je izabran za njeno pražnjenje nije uvek isti. U antičko doba on je zavisio od toka donatorove karijere; od polovine srednjeg veka i u moderno doba, *naprotiv, on së poklapao sa časom smrti ili sa osećanjem da se taj čas približava. Uspostavljen je odnos, nepoznat od antičkog doba, kao i od in­ dustrijskih perioda naovamo između stavova pre­ ma bogatstvu i prema smrti. To je jedna od glavnih originalnosti homogenog društva, koja traje od po­ lovine srednjeg veka do polovine XVII veka. 5 P. Veyne, Annales ESC, 1969. str. 805.

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 93

Maks Veber (Max Weber) je suprotstavio ka­ pitalistu — koji ne nalazi nikakvo direktno uživanje u svom bogatstvu, već shvata profit i akumulaciju svojih bogatstava kao cilj po sebi — pretkapitasti koji je zadovoljan samom činjenicom što ima. On, piše: »Činjenica da jedno ljudsko biće može odabrati kao svoju delatnost, kao jedini cilj života, ideju da siđe u grob natovareno zlatom i dragocenostima, za njega (pretkapitalističkog čoveka) ob­ jašnjiva je samo naknadnim delovanjem jednog perverznog instinkta, auri šarca fames, (glađu za zla­ tom).« Tačno je, izgleda, da je baš pretkapitalistički čovek želeo da siđe u grob, natovaren zlatom i dragocenostima, i da se nije mirio s tim da »ostavi ku­ ću, voćnjake i vrtove«. Zauzvrat, malo je primera — posle Balzakovog čiča Goria, dvostruke ličnosti neodređenih godina — da je neki poslovni čovek X IX veka ispoljavao toliku privrženost svojim preduzećima i svojim vrednosnim papirima. Savremeno shvatanje bogatstva ne daje smrti ono mesto ko­ je jo j je bogatstvo obezbeđivalo od srednjeg pa sve do XVIII veka, bez sumnje zato što je smrt sada manje hedonistička a više metafizička i moral­ na pojava. ' I monasi su gajili specifično osećanje zahval­ nosti prema osnivaču fondacije, koje je izražavalo želju da njegov primer i drugi slede, ali i pošto­ vanje bogatstva i svetovnog uspeha fondatora, tih »iskušenika u dvanaestom času«. Njima su dodeljivane najistaknutije grobnice — što je izuzetno i suprotno pravilu — i posvećivani epitafi puni po­ hvala. Poznat je epitaf koji su monasi Sen Vasta sastavili za Boda Krepena, bogatog građanina iz Ara, na početku XIV veka. Taj nije bio, kaže se u natpisu, monah kao drugi: »Nikad se neće videti njem u sličan, od njega je zivelo, s velikom počašću, više ljudi nego od stotine drugih.«

94 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

U opatiji ц Londonu mogao se pročitati epitaf koji je postavio Genjijer de Gregoar (Gaignières de Grégoire),6 zaštitnik opatije iz XIII veka: Ostavio je svoju decu, prijatelje i sve što je posedovao (omnia temporalia) da služi po­ nizno Bogu, i ustrajao na ovom mestu kao re­ dovnik, u pijetetu, u velikoj veri i odanosti i predao Bogu svoju dušu, svetački i radosno. Felix avaritia! — pošto je veličina greha uslovljavala veličinu njegove ispravke i pošto je on bio uzrok tako primerne konverzije i dobročiniteljskog transfera bogatstva. Ali, nije samo zbog poslednjih korisnika — crkava, bolnica, kulturnih ustanova — bogatstvo bilo opravdano. U testamentima se pojav­ ljuje teza koja, pod izvesnim uslovima, uklanja skrupule i čini legitimnom određenu namenu bo­ gatstva: — . . . Dobra, koja mi je Bog, moj tvorac, poslao i ponudio želim da naredim da se razdele putem testamenta ili poslednje volje, na na­ čin kako sledi. (1314) — . . . Ushtevši i zaželevši da raspolažem sobom i dobrima koja mi je Gospodin Isus Hrist dosudio zarad koristi i spasa duše moje. (1399) — . . . Želeći da raspodelim, zarad časti i slave Boga, dobra i stvari i da mu ih poklonim na ovom svetu kroz njegovog zastupnika, spa­ sioca Isusa Hrista. (1401) — . . . Brinući za spas svoje duše i raspolažući samim sobom i svojim dobrima, koja je Bog dao i dodelio. (1413) Slični argumenti su se zadržali u testamentima XVI i XVII veka. Njima se, od sredine XVII veka, otprilike, priključuje i jedna nova ideja: »Ovim pu­ 6 B. 2518.

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 95

tem podržati mir, prijateljstvo i slogu među svo­ jom decom«. (1652) Na kraju ove evolucije, raspodela dobara je postala obaveza savesti koja se pos­ tavljala čak i pred siromašne ljude. Dvosmislenosti pojma avaritia (pohlepa), koji se izražavao testamentima, odgovara jedan drugi »ventil« srednjovekovne psihologije: dvosmislenost izraza fama (ugled) ili gloria (slava), koji se nalaze i na grobovima i u epitafima. Nebeska besmrtnost teško se mogla odvojiti od zemaljskog ugleda. Ova konfuzija je neumitno nasleđe iz antičkih religija. Ona se pojavljuje u galo-rimskim natpisi­ ma, koji, mada hrišćanski, ostaju vem i paganskoj, pitagorejskoj tradiciji, prema kojoj je večni život trebalo da bude slika ugleda stečenog na zemlji. Izvesni Nimfijus čiji je epitaf sačuvan u crkvi Augustinovaca u Tuluzu, bio je ugledan građanin, everget, dobročinitelj svog grada kojeg je njegova smrt ba­ cila u tugu. Njegova slava (gloria) nadživeće ga (vigebit) u budućim pokoljenjima, koja neće prestati da ga hvale i uznose, kaže se u epitafu. S druge strane, ugled (fama) koji su mu obezbedili njegove vrline osigurače mu besmrtnost na nebu. (Te tua pro m entis virtutis ad astra vehebat intuleratque alto débita fama polo: immortalis eris.) Epitaf koji je sastavio papa Damaz u spomen na Grgura Velikog bio je u X III veku još uvek to­ liko popularan da se navodi i u Zlatnoj legendi. Iz­ dvojimo odatle ovaj stih: qui innumeris semper vivit ubique bonis. Nebrojena dobročinstva svetog pape bila su mnogo duhovnije prirode nego one mérita virtutis (zaslužne vrline) uglednog građanina Nimfiusa. One mu nisu toliko olakšavale život na zemlji, koliko su obezbeđivale raj njegovoj duši: spiritus astra petit. Epitaf opata Begona iz Sent-Foa od Konka da­ tiran je početkom X II veka. U njemu se izražava ista dvosmislenost. Nabrajaju se opatovi kvaliteti i razlog zbog kojih bratstvo čuva njegovu uspome-

96 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

nu: bio je stručnjak za teologiju, sagradio je samo­ stan. Hic est laudandus in saecula, slaviće ga vekovima generacije monaha, a istovremeno će ovaj sve­ ti čovek sam slaviti nebeskog kralja: vir venerandus vivat in aeternum Regem laudando supernum: Nema nikakve sumnje da je nebeska slava »naj­ trajnija«, kako se kaže u Životu svetog Aleksisa; za­ to se -ona razlikuje od druge, ovozemaljske, po trajnosti i po kvalitetu. U Pesmi o Rolanu, srećnici se nazivaju slavnima, »kao jednaki među slavni­ ma« (stih 2899). Da li je to nebeska slava ili zemalj­ ska, ili i jedna i druga zajedno? Petrarka je u Tajni (Secretum) poredio odnos između slave i besmrtnosti sa odnosom koji postoji između tela i njegove senke: virtutem fama, ceu solidum corpus umbra consequitur (»za vrlinu je ug­ led ono što je za snažno telo senka koja ga prati«). Oko 1480. godine dominikancu Spanjoliju pri­ pisana su sledeća razmišljanja o raju:7 rajska sreća ima dva uzroka: to je najpre, razumljivo, božanska vizija, ali i premio accidentale, sećanje na dobro učinjeno na zemlji. Jedan plemić visokog porekla, Frederik de Montfeltr, dao je da se u drevnim intarzijama njegovih odaja izrazi ista vera u besmrtnost, koja je istovre­ meno zemaljska i nebeska: virtutibus itur ad astra (»vrlinom ćeš stići do zvezda«). , Tek u XVI veku religiozna ideja o »životu posle života« odvojena je od ideje o zemaljskoj slavi, a njihovo nerazlikovanje sve se manje tolerisalo. Do tog vremena, u vrlo dugom periodu istorije, biće zabeležena dva različita načina izražavanja ambi­ valentne besmrtnosti. U epitafu svetog Grgura, kao i u epitafu Begona iz Konka svetlost na zemlju pa­ da s neba od svetlosti pokojnika. U galo-rimskim epitafima, i u epitafima posle nekoliko stoleća, na 7 Gaveo Tenenti: II Sense delta m orte. . . , cit. delo str. 38.

7

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 97

kraju srednjeg veka, naprotiv, nebeska besmrtnost zavisiće od ovozemaljskih delà. Vidljiv grob, koji je bio prava retkost u ranom srednjem veku, opet se pojavljuje u X II stoleću: to je, zapravo, bio način da se obezbedi stalno pri­ sustvo pokojnika, na nebu i na zemlji istovremeno. Razmetanje grobom, koje je poraslo od X II do XVI veka, da bi se nakon toga smanjilo (ova krivulja je vrlo sugestivna), izražava želju da se ljudima na zemlji objavi besmrtna slava pokojnika, slava koja je dolazila koliko od njegove viteške hrabrosti i hu­ manističke erudicije, toliko i od negovanja hrišćanskih vrlina i od božje milosti. Nadgrobna obeležja od XV do XVI veka pro­ izvodili su u serijama specijalizovani majstori pre­ ma određenim socio-ekonomskim modelima. Ona su imala da potvrde prestiž slavnih pokojnika na ovom i na onom svetu. Veliki dinastički spomeni­ ci Anžuvinaca u Napulju i Valonaca u Sen-Deniju imaju isto značenje. Epitafi su sadržali mnogo »sli­ ka«, koje su od obične oznake pokojnika u početku postale prave biografske beleške; od XVII veka natpisi su postali izuzetno značajan element groba, više nego i sâm spomenik, a ponekad su stavljani i na mesto spomenika. Deo groba koji se vidi nije, prema tome, prosta oznaka mesta ukopa: on simbolizuje komemoraciju pokojniku, besmrtnom među svecima i slavnom me­ đu ljudima. U takvim okolnostima istaknut i uočljiv grob bio je rezervisan za manjinu svetih i znamenitih ljudi; ostali — bilo da su sahranjivani u sirotinj­ sku raku, bilo na groblju koje su sami odredili — ostajali su anonimni kao i ranije. Jasno je: mesto koje zauzimaju avaritia i superbia u ljudskim razmišljanjima o smrti odražava (ili izaziva) promenu u shvatanjima čoveka o sebi. Pod tim uticajem i sahrane su poprimale svečani

98 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

i klerikalni karakter, koji nisu imale u ranom srednjem veku. Učešće crkve u posmrtnom obredu bilo je tada, već smo rekli, diskretno: ono se svodilo na odrešenje, koje je sledilo posle ispovesti, i od preporučivanja duše, koje je moglo da se ponovi i nad mrt­ vim telom. Od XIII veka, naprotiv, razrešenje gre­ hova koje nije smatrano za pobožan čin, prelazi u drugi plan i kao da se utapa u ogromnom mnoštvu molitvi i religioznih radnji. Sa njima smo se već upoznali: one su naknade koje crkva deli zauzvrat za dobij anja zaveštanja i fondacije naznačene u testamentu pokojnika; smrt bez testamenta bila je znak ekskomuniciranosti. Za vreme kratkog bdenja oko pokojnika, umesto plača ožalošćenih srodnika, čuli su se redovni­ ci kako recituju zadušnu molitvu. Sem toga, mno­ gobrojne mise su sledile jedna za drugom, gotovo bez prekida — ponekad od početka samrtnikove agonije, satima i danima, nekad i nedeljama. Neverovatno veliki broj odsluženih misa omogućavao je da od njih živi kvazi-socijalizovan sveštenički red. Pojedini sveštenici su imali svakodnevne ili sedmične službe koje je trebalo držati za večno spasenje oporučitelja: ti sveštenici su dobijali pri­ hode od fondacija. Lanac službi odvijao se najpre nezavisno od sahrana. Od XIV veka ove dve manifestacije nisu se više isključivale: to je znak da sahrana postaje sve manje civilni a sve više religiozni ceremonijal. De­ šavalo se tada da se pojedine mise pevaju nad te­ lom — nova praksa koja je postala opštevažeća u XVII veku. Umesto da se vozi direktno na mesto ukopavanja (koje je moglo biti i u crkvi), telo je bivalo izloženo pred oltarom za vreme nekoliko »ve­ likih misa«, namenjenih pokojniku. U slučajevima najsvečanijih, kraljevskih sahrana telo je ostajalo preko ćele noći u crkvi, gde su se recitovale zadušne molitve. Uopšteno govoreći, postojale su tri uza­

7*

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 99

stopne velike mise: za Blaženog Svetog duha, za Našu Gospu Beata i, najzad, za Pokojnika. U XV i XVI veku stečena je navika (koja do tada nije bila sasvim u upotrebi) da se telo donese pre treće mise, a tek se u XVII veku »služba« — kako će se nazivati ubuduće! — svela na misu za Pokojnika; gotovo uvek nad mrtvim telom; druge dve mise su izašle iz upotrebe. Odmah posle mise za Pokojnika (naša današnja ukopna misa), izricalo se odrešenje greha i telo se spuštalo u grob. Ali reč »odrešenje« nikad se nije pojavljivala u testamentima, čak ni kod sveštenika; ovaj pojam je sadržan u reći Libe­ ra, a dopunjavao ga je precizan izbor psalama, antifona i »uobičajenih beseda«, uz škropljenje svetom vodicom. Deo zvani odrešenje, od kojega se nekada sastojala cela ceremonija, sveden je, znači, na naj­ manju meru i — čini se — nije bio ništa više zna­ čajan od molitvi kojima se preporučivala duša (recommendaces), vrlo popularnih u to vreme. U časovima i danima posle smrti dominiralo je recitovanje molitvi i čitanje misa. Ovakav napo­ ran ceremonijal zahtevao je učešće mnogobrojnog klera. Ali, sveštenici su sahranama obezbeđivali drugu funkciju od one koju su slavili. Oni su bili traženi — i plaćeni! — samo zato da budu prisutni: sveštenici i monasi. Ovom, u svakom slučaju mno­ gobrojnom IsJeru priključivala se i jedna druga, vrlo karakteristična kategorija učesnika: siromasi. Zaveštaoci testamenta precizno su predviđali, uz druga dobra delà, davanja za milostinju, prilog bol­ nicama . . . Ali uočljivo je da se oni nisu zadovolja­ vali samo* da prilažu izabranim bolnicama: prisus­ tvo siromaha na pogrebu podrazumevalo se samo po sebi kao i prisustvo monaha. U jednom testa­ mentu iz 1202. godine traži se prisustvo centum presbyteri pauperes .(stotine »siromašnih iz parohi­ je) d neograničen broj Domini pauperes (Božjih si­ romaha). Takav zaveštalac određivao je da »na dan kada mu se drži opelo izvestan prilog bude, radi

100 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Boga, dat svakome ko bi hteo da ga, radi Boga, ožali« (1403). Ponekad se planiralo prisustvo trideset siromaha, onoliko koliko je bilo godina u Hristovom životu. Uz obavljen obred, najpre bez tela, potom nad telom, ide i povorka sveštenika i siromaha. Konvoj više nije bio prosta pratnja nekolicine drugova i rođaka, već svečana povorka u kojoj su učestvova­ li statisti: kler, duhovnjaci i svetovnjaci koji su no­ sili na desetine, ponekad i stotine, sveca i baklji. I tako je pratnja zamenila u ikonografiji odrešenje greha kao najznačajnija scena pogreba. Pratnja je uključivala još jednu značajnu funk­ ciju sahrane, oplakivanje, koje je ranije bilo osi­ gurano spontanim ili na izgled spontanim izrazima žalosti bližnjih. Nema više vriske, preteranih pok­ reta, jadikovki, i to sve u doba Pijete, Polaganja u grob, Marije Magdalene, onesvešćenih Bogorodica. U najmanju ruku, toga nema u gradovima, izuzev možda na jugu Sredozemlja. Ali čak i u Španiji, pro­ fesionalne narikače su preuzele uloge članova po­ rodice i prijatelja, iako se zna da njihov plač nije autentičan. Suprotno takvom običaju, Sid daje prednost Šimeninim suzama: »Naređujem d an e uzimate narikače da me oplakuju. Šimenin plač je dovoljan, druge ne morate kupovati.«

U Francuskoj su profesionalci oplakivanja bili sveštenici, monasi i siromasi koji su išli u povorci i nosili telo, najpre na nosilima, zatim u drvenom sanduku. Osećanje žalosti nije se više' izražavalo gestovima i kricima već odećom i bojom . Boja ža­ losti bila je crna i to je opšte pravilo u XVI veku. Odeća se sastojala od široke haljine sa kapuljačom koja je, kad nije spuštena, pokrivala deo lica (videti, na primer, oplakivanje nad grobom Filipa Po-

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 101

ta). Siromasi iz pratnje dobij ali su često svoj deo milostinje pod formulacijom »crna haljina«. Pratnja je, znači, do kraja XVIII veka bila sas­ tavljena od narikača a što je pokojnik bio uvaženiji, bogatiji i moćniji to je u njoj bilo više sveštenika, monaha i ubožnika; porast broja siromaha odgovarao je umnožavanju misa i molitvi. Monasi su bili birani naročito među prosjačkim bratstvi­ ma: prisustvo »četiri prosjaka«, tj. bar po jednog predstavnika dominikanaca, kapucina, avgustinaca i karmelićana bila je uobičajena stvar na svim pogrebima. Bogatstvo ili m oć privlačili su dve ka­ tegorije sirotinje na poslednje putovanje svog zaš­ titnika: jednu prinudno, drugu dobrovoljno. Siro­ masi su morali da budu prisutni, ne samo zato da bi bili potpomognuti a njihovo siromaštvo malo ublaženo već i da bi to siromaštvo bilo vidljivo, kao primer neophodne kompenzacije.

Počev od XIII veka, razmetljivost pogrebnom pompom, istovremeno profana i mistična, učinila je pogrebe bogataša različitim od pogreba siroma­ ha mnogo više nego što su bili ranije. U seoskim zajednicama čak je i sirotinji, prema prastarim obi­ čajima, bilo zagarantovano prisustvo suseda i pri­ jatelja u pratnji. Ali u gradovima, čiji je razvoj bio tako veliki u drugoj polovini srednjeg veka, nije se, prilikom posmrtnih obreda, moglo više računati ni sa starom solidarnošću grupe, ni sa novouvedenim prisustvom delilaca inudlgencija, pa ni sa učeš­ ćem drugova ili narikača, sveštenika ili siromaha. Nema više pratnje. Nema mise. Samo zbrzani op­ roštaj grehova. Tradicionalni običaj, dosta izmenjen, pretvara se u nepodnošljivu samoću, duša je napuštena. Eto zašto se veliki milosrdni pokret s kraja srednjeg veka proširio na sahrane siromašnih ljudi. Poznata je važnost koju su u srednjem veku imala milosrdna delà. U početku je bilo šest ovak-

102 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

vih delà, kako ih nabraja sveti Matija u predskazanju Strašnog suda (25, 34). Ali njima se sad pripaja i sedmo: mortuus sepellitur (pokop mrtvih) — pot­ puno strano evangilističkom poimanju sahrane koja liči na pogrebe iz Pesme o Rolanu i na one u našim selima. Sahraniti mrtvaca značilo je učiniti milosr­ đe istog ranga kao što je nahraniti gladne, napojiti žedne, odenuti gole, dati smeštaj hodočasnicima, posetiti bolesne i zatočenike. Nova tema pojavljuje se u ikonografiji u XIV veku, na bareljefima Dota, na Kampanili u Firenci. Bratstva osnovana da vrše milosrdna delà doš­ la su u XV i XVI veku do shvatanja da je prisustvo sahranama i njihovo organizovanje jedna od nji­ hovih osnovnih funkcija. Čovek je postajao član bratstva iz dva razloga: zbog beneficija koje će mu doneti molitve braće na dan smrti i zbog želje da sopstvenim molitvama pomogne drugim pokojnici­ ma, naročito siromasima lišenim svih materijalnih sredstava koja bi im omogućila da nađu duhovne posrednike. Bratstva su bila, na mnogo mesta gde nije bilo cehova pogrebnika, zadužena da obavljaju službu pogrebnih obreda u parohiji. Odeća braće liči, uosta­ lom, na odeću koja se nosi u žalosti: duga haljina sa kapuljačom koja se spušta preko lica. U Južnoj Fran­ cuskoj od nje će postati čuvena fratarska kukuljica. Na slikama koje ukrašavaju oltarske naslone u kapelama bratstva predstavljeni su često, među ilu­ stracijama ostalih milosrdnih delà, dolasci na grob­ lje, pogrebne povorke sastavljene isključivo od čla­ nova bratstva. Zahvaljujući bratstvima,, sahrane siromaha ni­ su bile više lišene crkvenih počasti koje su svečano praktikovane na bogataškim ukopima. Ljudi su postali svesni velike razlike između bogatstva sahrane jednih i krajnje oskudice dru­ gih. Da bi se desila neka promena u tom pogledu, trebalo je da se pokrene pitanje ove razlike. Zašto

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 103

se ne odreći preterivanja prilikom sahrana, tim pre što su neki već razdelili svoja bogatstva na pobožna delà? — Zato što to izobilno rasipništvo nije bilo bogatstvo ža osudu, već znak Božje volje. U hijerarhizovanom društvu s kraja srednjeg veka pog­ rebni rituali poštovali su i produžavali stanje koje je Bog odredio pokojniku na samom rođenju. Sva­ kome je bilo dato u zadatak da tokom života i posle svoje smrti (razlika između života pre i posle smrti nije se osećala u starim društvima — hrišćanskim ili nehrišćanskim) — sa apsolutnom strogošću na­ šeg industrijalizovanog mentaliteta — odražava dostojanstvo ranga koji mu je po zakonu bio od­ ređen. < Ovo osećanje ometalo je težnje za većom jed­ nostavnošću, bolje reći za afektiranjem siromaštva, težnje koje su stare isto toliko koliko i sklonost prema pompeznom a nisu — kao što se obično smatra -— protekle u vremenu reformacije ili kontrareformacije. Oni najumniji pokušali su da nađu ravnotežu, kao jedan zaveštalac iz 1399: »Želim i naređujem da m oje telo bude pokopano na odgova­ rajući način, prema mom stanju (da bi se udovo­ ljilo očuvanju poretka koji ,je po volji Proviđenju), po nalogu mog izvršioca testamenta (prepuštanje inicijative ima smisao potvrde nekoristoljublja u jednom voljnom činu kakav je testament), bez pom­ pe i najjednostavnije što se može (ustupak hrišćanskoj pokornosti).« Neki su, međutim, bili toliko po­ nizni da su odlazili u drugu krajnost i tražili da bu­ du sahranjeni u zajedničkoj, sirotinjskoj grobnici. Ova tendencija ka jednostavnosti nije nikada prestala: ona se čak pojačala u XVII veku koji je izveo na scenu, baroknu pompeznost sahranjivanja. Ovde još uvek prepoznajemo dvosmislenost pojma bogatstvo, koji smo već uveli u ustrojstvo testamenata i groblja. . , Pravo govoreći, nije reč o bogatstvu u smislu koji mi podrazumevamo u našef vreme, sa našim

104 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

kapitalističkim mentalitetima. Bogatstvo je bilo sa­ vršeni privid jednog života, strasno prijatnog, koji se ni u trenutku smrti nije deformisao. Elementarni i laički rituali prastarih pogreba odražavali su pripadanje kolektivnoj sudbini, od ko­ je se bogat i moćan čovek nikada nije sasvim odva­ jao. U poznom srednjem veku, naprotiv, na to osećanje nadovezala se neodređena mešavina divlje ve­ zanosti za stvari i ljude na zemlji i patetično poverenje u prisustvo sveštenika, monaha, siromaha, svih onih koji su delili duhovnu riznicu Crkve. Posedovanje neodređenih bogatstava, istovremeno ze­ maljskih i nebeskih, davalo je životu, svakom ži­ votu, novu cenu. Može se pretpostaviti da je ta cena bila takva da je smrt postajala predmet straha i užasa. Mi ne verujemo da je ona to i postala, uprkos interpretacijama istoričara- makabristike, ali ova tvrdnja bi zahtevala drugačiju i dužu demonstra­ ciju. U punoj epohi makabristike, čovek se, nije bo­ jao smrti ni .manje ni više nego pre, samo je čas smrti smatrao kondenzacijom čitavog života sa celokupnim bogatstvom, kako zemaljskim tako i du­ hovnim. I tako je, pogledom koji je bacao unazad na svoj život, svaki čovek sticao svest o posebnosti svoje biografije, a prema tome i svoje 'ličnosti.*

* Ovaj tekst je bio objavljen u Études sur l'histoire de la pauvreté, kolektivno delo pod vodstvom M. Mollat, Paris, Publications de la Sorbonne, serija »Etudes«, tom VHP i V H P, 1974, str. 510—524.

Bogatstvo i siromaštvo pred smrću u srednjem veku 105

Z. HOJZINGA I M AKABRISTICKE TEM E

1. Postavljanje problema Tekuća istraživanja o stavovima smrti navela su me da ponovo pročitam (na žalost, posle dužeg vremena od prvog otkrivanja iz doba mojih ranih studija) Sumrak srednjeg veka; bio sam iznenađen njegovom svežinom. Treba se prisetiti da se ova knjiga pojavila u Francuskoj pre četrdeset godina, 1932, u doba kad činjenička istorijska nauka još nije kapitulirala i kad se smatralo da nova istorija, ova ovdašnja, uprkos nekim pionirskim radovima, treba da bude pre svega ekonomska i socijalna: pomenimo kao prvi naslov Anale Lisjena Fevra (Lu­ cien Febvre) i M. Bloha (M. Bloch), Tek od pre de­ set godina, istorija mentaliteta koju su zasnovali upravo Hojzinga, Fevr, Bloh, a kojima bih priklju­ čio i Marija Praca (Mario Praz),1 uspela je da okupi pre ili posle, dovoljan broj istraživača koji su bili u stanju da ovoj disciplini daju ozbiljan naučni vid. Upravo zbog toga je Hojzinga, u vreme punog raz­ voja socio-ekonomske istorije, otkrivao njene nedo­ statke, ili njene prednosti: »Moderni istoričari, koji pokušavaju da u dokumentima prate razvoj činje­ nica i situacije na kraju srednjeg veka, pridaju vr­ lo malo značaja viteškim idejama, koje smatraju 1977.

1 M. Praz, La Chair, la Mort et le Diable, Paris, Denoël,

106 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

područjem bez vrednosti.« Da li je cilj istoričara socio-ekonomista trebalo da bude upravo istraživa­ nje dubljih motivacija, van pojavnih manifestacija koje se čine beznačajnim? Svakako, priznanje Hojzinge, »ljudi koji su u ono vreme stvarali istoriju, vladari, velikaši, sveštenici i buržuji, nisu bili sa­ njari već javne ličnosti, hladnokrvni trgovci i računđžije«. U XV veku »trgovačka moć buržoazije potis­ kivala je monetarnu moć vladara«. On, međutim, dodaje: »To je nesumnjivo, ali istorija civilizacije mora da se bavi i snovima o lepoti i romantičarskim iluzijama, isto koliko i podacima o građanstvu i o vi­ sini poreza.« (Oko 1930. godine demografska isto­ rija još nije bila preplavila naše biblioteke!). »Za upoznavanje civilizacije jedne epohe«, dodaje on napokon, »čak i iluzija u kojoj su živeli savremenici, ima vrednosti istine.«2 Rečenica za koju bi se reklo da je izgovorena danas, a kojom se autor zalaže za pravo na istorije iluzije, imaginar­ nih stvari, na primer, istorije koja se danas naziva istorijom »mentaliteta«. Upravo jednu od tih »iluzija«, makabrističku ilu­ ziju, želeo bih da proučim ovde, ostajući veran Hojzinginom duhu, čak i kad se malo udaljavam od slova njegovog delà. »Ples smrti« iz XIV i XV veka Hojzinga je stavio u red činjenica ustanovljenih na bazi sinhroničnih podataka, tj. onih koji potiču iz jedne jedine epohe, od XIV do XV veka. U jednom takvom nizu, u tako stvorenom zborniku, one su bili elementi među mnogim drugim elementima, kao npr. alego­ rije, prijemčivost za neke boje, emotivnost itd. Hojzingin cilj bio je, u stvari, da se shvati originalni ka­ rakter određene epohe u njenoj ukupnosti i da se ona posmatra kao jedna homogena celina. Uspeo je, kao što se zna, da stvori patetičnu, dramatičnu pred­ stavu o tom vremenu. Ta crna verzija se danas još uvek prihvata. Mišel Mola (Michel Mollat) i Žan Gle2 J. Huizinga, cit. delo, str. 98.

Hojzinga i makabrističke teme 107

nison (Jean Glénisson) nalaze, štaviše, njenu potvr­ du3 u velikim epidemijama i ekonomskim krizama. Drugi istoričari, naprotiv, kao Dž. Hirs (J. Heers)4 osporavaju taj katastrofični karakter pojedinih epo­ ha: grammatici certant. Upućeniji od mene bolje će odrediti ishod ove debate. Za mene je dovoljna konstatacija da Hojzinga i njegovi sledbenici situira­ ju makabrističke činjenice u kriznu perspektivu. U naše vreme, Alberto Tenenti5je sa svoje strane pružio jedan drugi doprinos. Nije nimalo jednostav­ no svesti na prostu formulaciju raznovrsnost Tenetijevih analiza. Ne znam da li ću ga mnogo izneveriti ako izdvojim u njegovom delu dva sledeća pravca: s jedne strane je suprotnost između srednjeg veka na izmaku, gde se zemaljski život smatrao za pred­ soblje večnosti, i renesanse, gde smrt više nije bila iskušenje koje treba pobediti po svaku cenu, a često ni početak novog života. S druge strane, postoji sup­ rotnost između strasne ljubavi za ovozemaljski svet i gorkog, očajničkog osećanja njegove nepostojanosti, koja se tumači preko znakova vezanih za fizičku smrt. U ovim sistemima mišljenja makabrističke činjenice su situirane u svom vremenu i povezane sa njegovim drugim komponentama, u cilju boljeg razumevanja tog doba. Cilj koji bih ovde predložio je različit od onog kome su težili Hojzinga i Tenenti. Iste makabris­ tičke činjenice pokušaću da smestim u seriju poda­ taka organizovanih na drugi način. Hojzingina se­ 3 M. Mollat, Genèse médiévale de la France moderne, XIVe — XVe siècle, Paris, Arthaud, 9170; Ed. du Seuil, »Po­ ints Histoire«, 1977; J. Glénisson et al., Tehtes et Documents d'histoire du Moyen Age, XIVe — XVe siècle. I. Perspectives d’ens’emble: les ' »crises« et leur cadre, Paris, Société d’édi­ tion d’enseignement supérieur, coll. »Regards sur l’Histo­ ire«, 1970. t 4 J. Heers, cit. delo, 1970. (3. izdanje) str. 118—121, 231—233, 321—326 i passim. 5 A. Tenenti, La Vie et la Mort à travers l’art du XV siècle, cit. delo istog pisca II Senso della...

108 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

rija bila je sinhronična, moja će biti dijahronična, tj. sastavljena od činjenica koje liče na makabrističke činjenice iz XV veka, ali su jedne anteriorne a druge posteriorne toj epohi. Recimo jednostavni­ je, želim da skiciram komparativnu istoriju makabrističkih tema u dugom vremenskom toku, od XIII do XVIII veka. Ubuduće ćemo stalno polaziti od či­ njenica iz XV veka. Kad je reč o makabrističkim temama, misli se sasvim spontano na XV vek — na vreme malo pre ili malo posle njega — pošto su ih istoričari uočili i analizirali u toj epohi i inter­ pretirali ih tumačeći to doba. Dovoljno je zato da se ukratko podsetimo elemenata zbornika koji su istoričari već sastavili. Kompletiraćemo ga prouča­ vajući prethodno doba — vreme oko XII veka i kasnije doba — oko XVII i XVIII veka. Pre nego što se vratimo XV veku, ponudićemo eksplikacioni esej i najzad ćemo doći na početak XIX veka, da bismo shvatili evoluciju na njegovom završetku. Osnovni zbornik sastavljen je na bazi dve vrs­ te izvora: ikonografskih i literarnih. Ikonografski izvori su znatniji mada možda ne i značajniji: to su grobovi sa likovima pokojnika koji su prikazani u raspadanju, izgrizeni crvima. Napomenimo (jer je to značajno) da su takvi spomenici malobrojni i prilično lokalizovani. Najveći broj grobova rađen je po uzorima ria druge modele, druge kanone. Tu je zatim mrtvački ples, trijumf smrti, freske namenjene dekorisanju kosturnica, tj. grobalja (one su bile dosta proučavane). Napokon, tu su ilustracije za molitve, koje se nalaze u »časovima«,* Frapant­ nim crtežima na rukopisima često se priključuju i drvene gravure, sa prozorima artes morienđi koje su pravi udžbenici pobožnih priprema za dobru smrt. Posle ikonografskih izvora, slede literarni izvo­ ri: poeme i propovedi, kao što su Dešamove, Šatlenove i Vijonove, sve do Ronsara. Među ovim pes* Knjige koje sadrže tekstove molitvi {prim. prev).

Hojzinga i makabrističke teme 109

nicima, jedni se mogu smatrati samo ilustratorima makabrističke ikonografije, pošto ne donose ništa novo ovoj temi. Drugi vide dalje jer uspostavljaju značajnu vezu između raspada tela posle smrti i uobičajenih životnih situacija. Oni prikazuju, pod kožom živog bića koje veruje da je zdravo, stra­ vične organe, nečistu tečnost, »buve i šugarce«, ko­ ji će na dan smrti slaviti pobedu nad telom i uniš­ titi ga. Ovi pesnici daju poseban značaj opisima bo­ lesti i agonije. Interesantno je da oni neće imati sledbenike, da ih neće imitirati umetnici, slikari i vajari. Na­ protiv, ljudi će se ustručavati da predstavljaju ek­ stremne znake patnje i agonije. Bolesnik u krevetu, u prizorima artes moriendi, ne pokazuje uopšte da mu se kraj primakao. Slike iz XV veka ne prikazu­ ju, uopšteno govoreći, čoveka koji umire. Original­ na karakteristika, zajednička za sve ove manifesta­ cije, ikonografske i literarne, i koja je od suštin­ skog značaja, jeste raspadanje. U predstavljanju raspadanja otkriva se želja za prikazivanjem onoga što se ne vidi, što se dešava pod zemljom i što je najčešće skriveno od živih. Razume se, duhovni pis­ ci iz XII i XIII veka, asketski autori contempus mundi nisu propuštali da spomenu propadanje ko­ je ne mogu izbeći ni najlepša tela, ni najsjajnije ka­ rijere: ubi su n t. .. Ali još nikad ranije slika »vreće sa izmetom« nije bila tako prisutna u ljudskom senzibilitetu. Tematika religioznog porekla promenila je karakter; Hojzinga priznaje da je ona »vrlo daleko od prave pobožne aspiracije«. Van svake sumnje je da se nalazimo suočeni sa novom činje­ nicom u načinu mišljenja, »sa jakim obeshrabre­ njem prouzrokovanim ljudskom bedom«, piše Hoj­ zinga. Ona nam ukazuje put; kasnije ćemo se na to vratiti, a sada ćemo uporediti makabrističke či­ njenice XV veka sa činjenicama koje su im pretho­ dile ili sledile. Najpre sa onima koje su prethodile.

110 Filip Arij es: ESEJI O I STORIJI SMRTI NA ZAPADU

2. Prikazivanje smrti u X II i XIII veku Ostavimo po strani stare religiozne prethodni­ ce stavova contemptus munđi i memento mori i vratimo se uobičajenom predstavljanju smrti i realizmu ovog predstavljanja. Nameću nam se dva zapažanja. Prvo proishodi iz velikih promena u pogrebnim običajima koje su se morale desiti oko XIII veka ili nešto ranije. Do XII veka, i još dugo nakon toga, u mediteranskim zemljama, kao i u primorskim krajevima Francuske i Italije, mrtvac je prebacivan direktno u kameni sarkofag gde je ležao izložen, otkrivenog lica, čak i u slučaju kad je — pošto je bio bogat i moćan za života — bivao umotavan u skupocene tkanine. Ali počev od XIII veka lice smrti je sakrivano od pogleda, bilo da je trup ušivan u pokrov, bilo da je zatvaran u sanduk od drveta i olova: mrtvački kovčeg. Stečena je navika, odavno nagoveštena kao mogućnost u ri­ tualima ali vrlo malo praktikovana, da se telo iz­ loži pred oltarom za vreme najmanje tri velike mi­ se, namenjene pokoju duše. Kovčeg, već zatvoren, bio je sakrivan ispod neke plahte (pallium), ili, iz­ među ostalog, ispod drvene konstrukcije koja se izgledom nije promenila do današnjih dana i koja se od XVII veka naziva katafalk (od italijanskog catafalco), no koja se ranije zvala kapela, ili, još češće, reprezentacija. Kapela — zato što se ispred nalazio svećnjak, kao pred oltarom kapele; repre­ zentacija zato što je — ukoliko se radilo o velika­ šima — ta konstrukcija bila nadvišena statuom od drveta i voska koja je reprezentovala (predstavljala, prim, prev.) pokojnika na mestu gde se sad nalazi leš. Statua je ostala u upotrebi do početka XVIII veka, isključivo prilikom kraljevskih pogreba. Za jednostavnije pogrebe njena zamena je bio kata­ falk, a sve do kraja XVII veka reč »reprezentacija« bila je upotrebljavana u testamentima i u zaveštanjima pobožnih ljudi kao sinonim za katafalk.

Hojzinga i makabrističke teme 111

Tako se znači, oko XIII veka leševi u crkvi vi­ še ne izlažu pogledima. Napomenimo, uzgred, da su zemlje gde je trup ostao najduže otkriven, kao npr. Italija, bile najnetrpeljivije prema morbidnim pred­ stavljanjima smrti iz XV veka, tj. prema prikazi­ vanju leševa i mumija. Drugo zapažanje je izvedeno iz prakse izrade posmrtnih maski koje se pojavljuju u XIII veku. Maska se uzimala prema licu mrtvaca kako bi mu bila sasvim slična. Maska je služila, takođe, da se postigne sličnost portreta pokojnika na njegovom grobu. Posle, smrti svetog Luja, u vreme povratka krstaša u Francusku, kraljica Izabela Aragonska umrla je od pada sa konja u Kalabriji. Na grobu u kojem je bio sahranjen jedan deo njenog tela (kos­ ti su prebačene u Sen-Deni), ona je predstavljena kako moli, na kolenima, skrštenih ruku, kraj Bogorodičinih nogu; iako njen stav podseća na žive, nje­ no lice je kao u mrtvih: ružno, obraza razderanog od pada i loše ušiveno vidljivim prošivima, sklop­ ljenih očiju. Ovo delo očigledno pokazuje da crte tipične za leš nisu reprodukovane da bi se izazvao strah, niti da bi se razvilo užasavanje od smrti, kao neka vrsta memento mori, već i da bi se te crte reprodukovale kao realistične, ekspres-fotografije ličnosti. Danas kažemo da je neki portret snimljen »u živo«. U to vreme je »skidan« sa mrtvaca i nije se videla nikakva razlika: to je bilo radi stvaranja predstave o izgledu živog čoveka. Epoha zvana makabristička, od XIV do XV ve­ ka, nije ništa izmenila u toj praksi. U Sen-Sernenu u Tuluzu postojale su statue od pečene zemlje koje su predstavljale bivše grofove od Tuluza. Nastale na početku XIV veka, figure su napravljene prema posmrtnim maskama. Zvali su ih »mumije grofo­ va«; međutim, u to doba koje karakterišu mrtvač­ ki plesovi i zastrašujući leševi one nisu bile namenjene zastrašivanju već samo oživljavanju uspome­ ne na stare dobročinitelje Crkve. Isto je bilo i u

112 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

potonjim vekovima; ni pobornici makabristike iz XV i XVI veka, ni ljudi baroka iz XVII veka, tvor­ ci emfatičnih pogrebnih pompi, nisu imali nameru da se vrate stavu usvojenom u XIII veku prema kojem se trup zatvarao u kovčeg i sakrivao od pog­ leda. Između odbijanja da se vidi pravi leš i želje da se živa osoba predstavi sa crtama tog lesa, kon­ tradikcija, možda, nije baš tako velika kao što se veruje; ne rekonstruiše se, u stvari, leš već živ čovek, pomoću crta mrtvaca, i konačno, od umetnosti se traži da zameni okrutnu stvarnost. 3. Eros i Tanatos od XVI do XVIII veka Upotpunimo sada naš zbornik makabrističkim činjenicama nastalim posle XV veka. Recimo najpre da se ubrzo pojavila jedna značajna činjenica: evokacija realistične, stvarne smrti i prisustvo leša koje srednji vek, čak ni u doba zenita makabristike nije tolerisao, u nastupajućem periodu — od XVI do XVIII veka — biće traženi sa uživanjem. Neće ih tražiti ni u posmrtnim obredima ni u grobnica­ ma. Grobovi su sledili evoluciju koja ih je vodila osiromašenju i »ništavnosti« (koja ima drugačije značenje i koju ćemo ovde ostaviti po strani). Evolu­ cija se ogleda mnogo više u svetu fantazmi, »roma­ nesknih iluzija«, kao što je govorio Hojzinga. Smrt je postala tada, a ne u XV veku, predmet fascinacije, o čemu postoje vrlo brojna i značajna dokumenta. Ovom prilikom mogu samo ukratko da ih okarakterišem; ona se svode na dve velike međusobno srodne kategorije: jedna se odnosi na makabristički erotizam, druga na morbidnost. Od XVI do XVIII veka u zapadnoj kulturi došlo je do novog približavanja Tanatosa i Erosa. Jezovite teme iz XV veka ne poseduju ni trunku erotizma. No, krajem tog veka i u XVI veku one primaju erot­ ska značenja. Skeletska mršavost konja jahača Apo­

8

Hojzinga i makabrističke teme 113

kalipse od Direra, koji je sama Smrt, nije ni dotakla kapacitete njegovih genitalija, koji se ne mogu ignorisati. Smrt se ne zadovoljava samo da dodirne ži­ vot, kao u mrtvačkim plesovima, ona ga napastvuje. Smrt kod Baldunga Grina dočepala je mladu devojku, pipajući je na najizazovniji i najpohotniji način. U baroknom pozorištu nižu se sve brojnije ljubavne scene na groblju i u grobnicama. Neke od njih ana­ lizirane su u delu Littérature de V âge baroque (Li­ teratura baroka) Žana Rusea (Jean Rousset).6No, do­ voljno je setiti se najslavnije, svima poznate priče, o ljubavi i smrti Romea i Julije u grobnici Kapuleta! U XVIII veku prepričavaju se priče o mladom monahu koji spava sa lepom mrtvom devojkom ko­ ju čuva noću, a ona je samo prividno mrtva. Ova jeziva veza ponekad čak ne ostaje bez ploda. Navedeni primeri pripadaju poretku stvari ko­ je su se tada nazivale »galantnim«. No erotizam prodire čak u religioznu umetnost, kao u inat stro­ gim moralistima, kakvi su bili kontrareformatori. Dve rimske svetice od Beminija, sveta Tereza i sve­ ta Ludovika Albertoni, predstavljene su u trenut­ ku ekstaze uzrokovane mističnim sjedinjavanjem s Bogom, ali njihova samrtna ekstaza ima sva obeležja ushićenja i surovosti ljubavnog zanosa. Posle De Brosea u to više niko ne sumnja, čak i uz pret­ postavku da su Bernini i njegovi papski klijenti bili zbilja naivni.7 Ovim erotsko-jezovitim temama treba priklju­ čiti scene nasilja i torture čiji je broj tridentska re­ forma uvećala i čija nam se dvoličnost čini flagran­ tnom, budući da smo dobro obavešteni o dubinskoj psihologiji: sveti Bartolomej koga živog deru atlet­ ski građeni i goli dželati, sveta Agata i device mu­ čenice kojima »seku isturene dojke«. Poučna lite6 J. Rousset, cit. delo. 7 C. de Brosses, Lettres historiques et critiques sur l’Ita­ lie, Paris, an VIII (1799).

114 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

ratura čestitog biskupa Kamija ne kloni se brojnih primera o nasilnim smrtima i o užasnim mukama, iz kojih želi, rekao bih, da izvuče moralne pouke. Jedna od knjiga ovog autora nazvana Spectacles cl’ horreur (Prizori užasa) predstavlja zbirku crnih pripovedaka.8 Ovo nekoliko primera biće dovoljno da se okarakteriše makabristički erotizam. Druga tematska kategorija odgovara onome što danas smatramo morbidnim. Morbidnim nazivamo, manje ili više perverznu, sklonost (koja nije svesna niti je ljudi priznaju) ka fizičkim prizorima smrti i patnje. Od XVI do XVIII veka mrtvo i golo telo postalo je istovremeno predmet naučne radoznalos­ ti i morbidne naslade. Teško je odeliti jednu od druge — hladnu nauku, uzvišenu umetnost (čedna golotinja) i morbidnost. Leš je dopadljiva tema na časovima anatomije, predmet izučavanja: kad su, na primer, boje u pitanju, na početku raspadanja tela one nisu ni strašne ni odbijajuće, već se porede sa suptilnim i dragocenim zelenim tonom Rubensa, Pusena i mnogih drugih. Na grobovima na kojima su se održale skulptu­ re golih tela, leš više ne predstavlja prvi stepen ras­ padanja: on je jedan vid lepote. Lepi aktovi Anrija II i Katarine Medici, delà Žermena Pilona, zamenili su leševe izgrizene crvima. Anatomski crteži nisu bili rezervisani samo za medicinsku klijentelu; njih su tražili i amateri — ljubitelji lepe knjige. Isto tako i disekcija je obav­ ljana van amfiteatra. Amateri su imali kabinete za disekciju u kojima su kolekcionirali ljudski krvo­ tok, muskulaturu. Inspirisan jednom kratkom vešću, Markiz de Sad priča u jednoj svojoj, sasvim decentnoj knjizi kako je markiza od Ganža, zatoče­ na u jednom zamku, uspela da pobegne iz svoje so­ be, noću, i kako je pala na otvoren leš. U Didroovo vreme, žalili su se u Velikoj enciklopediji da su ras­ 8 R. Godenne: »Les Spectacles d’ horreur de J. P. Ca­ mus«, XVIII v. 1971. str. 25—35.

8*

Hojzinga i makabrističke terne 115

položive leševe prigrabili bogati amateri i da ne os­ taje više ništa za medicinske potrebe. Fascinacija mrtvim telom — tako frapantna u XVI veku, u doba baroka, nešto diskretnija krajem XVII veka — ispoljava se u XVIII veku sa opsesivnom upornošću. Leševi postaju predmet čudnih ma­ nipulacija. U Eskorijalu, kad se radilo o infantima Španije, ali i kod Kapucina iz Tuluza, kad se radilo 0 običnim pokojnicima, leševi su premeštani s mesta da bi bili osušeni, mumificirani, očuvani. To nas navodi da se setimo, uz sve ogromne razlike, rituala preokretanja mrtvih na Madagaskaru. U Tuluzu su leševi izvlačeni iz kovčega, ostavljani neko vreme na prvom spratu zvonika, a jedan vrli pripovedač priča da je video monahe kako ih snose na svojim leđima. Tako mumificirani mrtvaci mogli su biti izloženi na grobljima ukrašenim kostima koje su imitirale šljunak. Svetiljke i ornamenti u grobljan­ skim crkvama bili su napravljeni od sitnih ukomponovanih kostiju. Sličan prizor još uvek je mogu­ će videti na groblju kapucinske crkve Santa Maria della Morte u Rimu ili u katakombama u Palermu. Posle ovog kraćeg pregleda zbornika makabristike modernog perioda, može se postaviti pitanje — šta bi o tome mislio jedan Frojd, ceo vek kasnije. Međutim, jedan Frojd je postojao i u to doba i zvao se Markiz de Sad, a samo navođenje njegovog imena dovoljno je da pokaže kuda nas je odvelo preplitanje erotsko-jezovitih i morbidnih činjenica. Smrt je tada prestala da se smatra događajem, strašnim bez sumnje, ali i toliko neodvojivim od svakodnevnice da je postao, u neku ruku, intiman 1 prihvatljiv. Ali smrt je izgubila ta svojstva u svetu imaginarnog, gde su počinjale velike promene u sen­ zibilitetu. Kao što nam je pokazao jedan od naših ukletih pisaca, Žorž Bataj (Georges Bataille),9 erotska knji­ 9 G. Bataille, Le Mort, Oeuvres, Complètes, Paris, Gàllimard, 1971, tom IV (od istog pisca L' Erotisme).

116 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

ževnost XVIII veka (a ja bih pomenuo i onu iz XVII veka), približila je jednu drugoj dve transgre­ sse običnog života: orgazam i smrt. »Razvrat i sm rt su đevojke mile, kovčeg i ložnicu grehom bremenitu, nude nam naizmenice, ko nudilje vrle: strašna zadovoljstva i užasne slasti.« (Bodler)

Novi erotski senzibilitet u XVIII veku i. na po­ četku XIX veka, čiji je istoričar Mario Praz, isklju­ čio je smrt iz običnog života i dodelio joj novu ulogu u oblasti imaginarnog, ulogu koja će trajati kroz romantičarsku literaturu sve do nadrealizma. Ovo pomeranje ka imaginarnom uvelo je u mentalitete distancu između smrti i običnog života koja ranije nije postojala. 4. Značenje makabrističkog od XIV—XV veka Sad kad,smo pregledali dugu listu makabrističkih činjenica od XII do XVIII veka, možemo se vratiti na polaznu tačku, u XV vek, dalje, Hojzinginim analizama. Izgleda da je jezovitost u XV ve­ ku držana za pojavu praiskonskog porekla i ona se pred nama pojavljuje u drukčijem svetlu od onoga koje joj je dato u istoriografskoj tradiciji. Posle svega što je rečeno o XII i XIII veku zaključujemo da u vremenima smrtnosti i velikih ekonomskih kri­ za ne postoje dokazi posebno jakog iskustva sa smrću. Nesumnjivo je samo da su se Crkva, a na­ ročito prosjački redovi, služili makabrističkim te­ mama (koje su postale popularne iz drugih razlo­ ga, kao što ćemo videti) i da su im izvrnuli smisao, kako bi izazvali strah od prokletstva.

Hojzinga i makabrističke teme 117

Strah od prokletstva a ne strah od smrti, kao što kaže Ž. Le Gof.10 Mada su se slike smrti i raspa­ danja koristile da se probudi taj strah, one su mu, u stvari, bile tuđe. Suštinski, one nisu označavale ni strah od smrti ni od zagrobnog života, već su mnogo više bile znak strasne ljubavi prema životu i bolnog saznanja o njegovoj krhkosti na pragu re­ nesanse. Tu se nalazi jedan od pravaca Tenetijevih istraživanja. Po mom mišljenju, jezovite teme iz XV veka izražavaju pre svega živo osećanje ličnog neuspeha. Hojzinga je to dobro shvatio kad je napisao: »Da li je zbilja pobožna ona misao koja se tako čvrsto drži zemaljske strane smrti? Da ona nije, u stvari, reakcija na preteranu senzualnost?« Preterana sen­ zualnost, ili bolje reći — strasna ljubav prema ži­ votu, o kojoj sam upravo govorio pozivajući se na Tenentija? »Da li se to strah od života provlači kroz epohu (radije nego strah ja bih rekao: spoznaja o životnom neuspehu), osećanje da se gube iluzije i hrabrost?«11 Da bi se dobro shvatio pojam razočaranja, po­ raza, treba ostaviti za trenutak po strani dokumenta iz prošlosti i problematiku istoričara, pa ispitati nas same, ljude XX veka. Svi ljudi današnjice, verujem, imaju u jednom trenutku života jače ili sla­ bije, manje ili više priznato ili potisnuto, osećanje poraza: porodičnog, poslovnog... Svako je od ra­ ne mladosti gajio mnoge ambicije a onda jednog dana konstatovao da ih nikada neće ostvariti. Pro­ mašio je, znači, svoj život! Ovo otkriće, ponekad sporo, često grubo, strašno je iskušenje koje poje­ dinac ne može uvek prebroditi. Razočaranje može da ga odvede u alkoholizam, u samoubistvo. Vreme tog iskušenja stiže po pravilu oko njegove četr­ desete godine, nekada kasnije a nekada ranije, na 10 J. Le Goff, cit. delo, str. 392. 11 J. Hojzinga, cit. delo, str. 144.

118 Filip Arijes: ESEJI O I STORIJI SMRTI NA ZAPADU

žalost! Međutim, ono uvek prethodi fiziološkoj klo­ nulosti —- posledici starosti — i smrti. Današnji čovek jednog dana sagledava sebe kao promašenu lič­ nost. On sebe, po pravilu, ne vidi, nikada mrtvog. Osećanje poraza nije konstantna crta u ljudskoj sudbini. Čak i u našem industrijskom društvu, ono je rezervisano za ljude, tj. muškarce, dok ga žene još ne poznaju. To osećanje bilo je nepoznato u ranom srednjem veku. Nesumnjivo je da se ono pojavljuje u mentalitetu tokom poznog srednjeg veka, počev od XII veka, najpre stidljivo, pa se po­ tom nameće kao opsesija u svetu željnom bogat­ stva i počasti od XIV do XV veka. Međutim, ono se izražavalo drukčije nego da­ nas. Današnji čovek ne dovodi svoje ogorčenje u vezu sa svojom smrću. Naprotiv, čovek s kraja sred­ njeg veka identifikovao je svoju nemoć sa svojim fizičkim uništenjem, sa svojom smrću. Slike raspa­ danja i bolesti označavaju ubedljivo novu vezu iz­ među straha od raspadanja i slabosti naših ambici­ ja i sklonosti. Duboka ubeđenost u tu vezu daje epohi intezivno i oštro »osećanje melanholije«, ko­ je dobro evocira Hojzinga. Smrt je nekada bila vr­ lo bliska ljudskom mišljenju i nije nikoga užasava­ la. Ona je postala uznemirujuća ne sama po sebi, već zbog svoje povezanosti sa pojmom neuspeha. Pojam neuspeha zaslužuje, prema tome, svu našu pažnju. Kad se kaže neuspeh, automatski se kaže prog­ ram, plan za budućnost. Da bi se dobio program trebalo bi posmatrati pojedinačni život kao pred­ met dobrovoljnog predviđanja. Nije uvek bilo tako. Nije bilo tako u XV veku za najveći deo društva koji nije posedovao ništa. Život je siromahu bio nametnut sudbinom sa kojom on nije imao nikakve veze. Ali, od XII veka otprilike pratimo rađanje ideje da svaki čovek poseduje sopstvenu biografiju i da se do poslednjeg časa može uticati na nju, kako bi se zaključak ispisao u trenutku smrti. Tako je

Hojzinga i makabrističke teme 1.19

stvorena fundamentalna veza između ideje o svojoj sopstvenoj smrti i lične biografije. Međutim, skrenimo pažnju (bez straha da ćemo se ponoviti) na činjenicu da smrt tada nije pričinjavala ni strah ni zadovoljtsvo, kao što će se desiti u XVII i u XVIII veku. Ona je najpre, vrlo prozaično, označa­ vala trenutak svođenja računa, čas kada se pravi bilans celog života. Eto zašto je prva simbolička predstava odnosa između ideje o smrti i svesti o sebi pripadala ikonografiji suđenja, činu u kome je život bivao odmeren i procenjen. Najpre dolazi strašni sud a potom poseban sud, baš u samrtnikovoj sobi! Ovo osećanje o sebi sazrelo je i pretvo­ rilo se u jesenji plod, da govorimo kao Hojzinga, pri čemu je strasna ljubav za bića i stvari, avaritia, bila nagrižena i uništena izvesnošću o njihovoj kratkotrajnosti. »Treba ostaviti kuće i voćnjake i vr­ tove ...« I tako je na kraju razvoja individualizma kroz dva stoleća, smrt prestala biti finis vitae, svo­ đenje životnih računa, i postala fizička smrt: lešina i trulež — jezovita smrt. No, tako neće ostati za­ dugo. Asocijacija između smrti, individualnosti i truleži oslabiće u toku XVI veka. Bilo bi lako pokazati kako su od XVI veka je­ zovite predstave gubile svoj dramatičan naboj i po­ stajale banalne, skoro apstraktne. Leš je zamenjen skeletom, a sam skelet se najčešće delio na veći broj manjih elemenata — lobanja, cevanice, kosti — da bi ponovo bio sklopljen uz pomoć neke vrste algebre. Ovaj drugi procvat jezovitog, od XVII do XVIII veka, otkriva osećanje ništavnosti, vrlo dale­ ko od bolne žalosti za voljenim životom, koje se pojavljuje pri kraju srednjeg veka. Iste slike mogu imati sasvim različita značenja. To je zato što sli­ ke fizičkog nestajanja još ne izražavaju duboko i tragično osećanje smrti. One su korišćene jedino kao znaci i izazivaju novo, egzaltirano osećanje in­ dividualnosti, svest o sebi.

120 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

5. Gde počinje, u XIX veku, strah od smrti Trebalo je očigledno sačekati kraj XVIII i po­ četak XIX veka pa da smrt zaista počne da zadaje strah i da ljudi prestanu da je prikazuju. Bilo bi interesantno, i za razumevanje stava pred smrću u XV veku, da se shvati originalnost romantične smr­ ti. Ona se pojavljuje u dokumentima zbornika koje smo analizirali: sasvim dovoljno da možemo pre ikakvog zaključivanja navesti neke od njenih karak­ teristika. Došli smo do dve značajne konstatacije. Prva je da se, s jedne strane, ceo srednji vek saživeo s idejom i s mrtvima i da je, s druge strane, pri kra­ ju XVIII veka, smrt smatrana — na isti način kao i seksualni čin — za prestup u svakodnevnom lič­ nom životu, istovremeno privlačan i strašan. To je velika promena u stavu čoveka prema smrti. Nema sumnje da je ova promena mogla da se primeti samo u svetu imaginarnog. Ali, ona se zatim prenela i u područje činjenica, uz velike modifika­ cije. Postoji ipak jedna veza između ova dva sveta — stvarnog i imaginarnog, a to je strah čoveka da ne bude živ pokopan, pretnja prividne smrti. Ovaj strah se pojavljuje u testamentima iz druge po­ lovine XVII i traje do sredine XIX veka. Pod izra­ zom prividna smrt podrazumevalo se stanje vrlo različito od današnje kome. Bilo je to stanje neosetljivosti koje je ličilo na smrt ali i na život. Život i smrt su bili podjednako očigledni i pomešani. Po­ neki mrtvac je mogao pobuditi želju ali je i poneko živ mogao biti zatvoren u tamnicu groba i probu­ diti se u neizrecivim patnjama. Eto, to je izazivalo ogroman strah, iako su verovatnoće jednog takvog nesporazuma (nesrećnog slučaja) morale biti veoma retke. Ali u stvarnosti se izražavao jedan suštinskiji strah. Do tada je društvo koristilo sve svoje snage da održi umirujuću tradicionalnu prisnost sa smr­ ću. Strah od prividne smrti bio je prvi priznati i prihvaćeni oblik straha od smrti.

Hojzinga i makabrističke teme 121

Strah od smrti izražava se u odbijanju da se predstavi i zamisli smrt i svoj sopstveni leš. Fascinacija mrtvim raspadnutim telom nije se održala u romantičnoj i postromantičnoj umetnosti i književ­ nosti, sent nekoliko izuzetaka u belgijskom i nemačkom slikarstvu. Ali makabristička erotika ušla je u redovan život, naravno, ne sa svojim uzbuđujućim i brutalnim karakteristikama, već u sublimira­ nom obliku koji je možda teško prepoznati: pažnja se poklanja fizičkoj lepoti smrti. Ova lepota je bila jedno od opštih mesta žalosti, jedna od tema u banalnim konverzacijama o smrti u XIX veku — skoro do naših dana. Mrtvi su postali lepi u druš­ tvenoj vulgati onda kad su počeli da ulivaju strah, tako dubok da se o njemu i ne govori. Otada neće više biti prikazivanja smrti. Slike smrti otkrivaju stavove ljudi prema njoj jezikom koji nije ni jednostavan ni direktan, već pun lukavstva i obrta. Umesto zaključka možemo rezimirati njihovu dugu evoluciju na tri značajne etape: 1) Na kraju srednjeg veka makabrističke slike su izražavale, kao što su mislili Hojzinga i Tenenti, strasnu ljubav za život i istovremeno (kao što smat­ ram i ja) kraj svesti nastale u XII veku o poseb­ nosti tipičnoj za smrt svake jedinke. 2) Od XVI do XVIII veka erotske slike smrti potvrđuju raskid hiljadugodišnje bliskosti čoveka i smrti. Kao što kaže La Rošfuko — čovek ne može da gleda u lice ni suncu ni smrti. 3) Počev od XIX veka, slike su sve rede i ne­ staju potpimo u toku XX veka, a tišina koja od tada vlada nad smrću znači da je ona raskinula okove i postala divlja i neshvatljiva snaga.* * Ovaj tekst objavljen je u Bijđragen en mededelingen Betreffende de geschiendenis der Nederlanden, Kolokvij po­

svećen Hojzingi, Gravenhage, 1973, 88 (2), str. 246—257.

122 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

TEMA SM RTI U MORASOVOM »PUTU ZA RAJ«

Put za raj je mladalačka knjiga. Ona se pojavi­ la 1895, predgovor joj je datiran 1894. ali je naj­ manje jedna od filozofskih priča od kojih je sastav­ ljena objavljena u jednoj književnoj reviji 1891. go­ dine. Napisao ju je mlad čovek, od dvadeset pet godina otprilike, koji uprkos svojoj starmalosti i preranom sazrevanju još nije ovladao zanatom. Teš­ ke fabule njegovih priča inspirisane su onovremenskim helenizmom Renana i Lekonta de Lila. U manirizmu, u pretencioznom stilu tipa »fin de siècle«, ne prepoznaje se Morasov zahvat, ona mekoća izra­ žavanja koja prati ozbiljnost njegovih ideja. Uostalom, ta knjiga bi ostala u zaboravu u koji je brzo i pala, uz pristanak samog pisca, da je neki teolozi nisu iskopali i lukavo iskoristili kao ratno oružje u manevrima koji su prethodili pontifikatskoj osudi Francuske akcije (L'Action française):* Moras, snabdeven osobinama četvorice opskurnih Jevreja (četvorice evangelista, ako baš hoćete!), apologet neslobode, izašao je iz zakasnele ekshuma­ cije jedne mladalačke knjige. Pa i ako je možda žalio zbog te knjige, Moras se nje nije odrekao. Vo­ đen osećanjem koketerije, ponovo ju je objavio, do­ * Književnik Šari Moras, vođa konzervativnog desni­ čarskog pokreta u Francuskoj, l’Action française, zbog sàradnje s okupatorima osuđen je 1945. godine na doživotnu robiju (prim. prev.).

Tema smrti u Morasov om »Putu za raj« 123

dajući predgovor kao opravdanje i isecajući neke delove iz ranijeg teksta. Ovo prigodno izdanje je, znači, pružalo priliku za alibi i postavilo stvari na mesto: mi se njim nećemo služiti. Put za raj je, zatim, opet utonuo u zaborav koji je, činilo se, zaslužio. Danas ćemo ga izvući na videlo zato što ovo delo, pored svih promašaja i ne­ spretnosti, krije ključ za razumevanje jedne ličnos­ ti, mnogo omražene i mnogo voljene u isti mah. To je ličnost, u suštini, slabo poznata, manje možda zaslugom svojih neprijatelja i sledbenika, a više zbog sopstvene prevrtljivosti; ličnost dostojna Ulisa, njegovog neuhvatljivog junaka. Da li ćemo taj ključ tražiti u ideološkom skele­ tu knjige? Klasične, tradicionalne metode tražile bi u njemu elemente buduće doktrine; poneki od njih nalaze se u tezi da čovek ne srne da prevaziđe gra­ nice svoje prirode, ni da pokvari poredak stvari u svetu niti Božju volju koja je data njegovom ra­ zumu i čije je nužnosti pametno priznati; verski zanosi, kao i ljubavne strasti i ekscesi neograničavanog zadovoljstva, navode čoveka da pogazi vrhun­ ske zakone Bića, tj. vode ga sopstvenoj propasti. Ogroman broj ljudi mora se čuvati iskušenja slo­ bode, osećajnosti i saznanja, koja mogu podneti sa­ mo oni retki privilegovani po rođenju, ili bogovi: za ljude je zato bolje da na miru uživaju u potčinjenosti, nepravednoj i surovoj, ali uvek zaštitničkoj, koja ih štiti sve dotle dok ostaju na svojim mestima u nužnoj hijerarhiji nejednakosti. Pravi metod bi se sastojao u istraživanju veli­ kih tema koje ne postoje u Putu za raj, a koje će imati značajno mesto u kasnijem Marasovom delu. U tom slučaju, bili bismo frapirani odsustvom značajnog nasleđenog pojma, vrlo važnog za ovu knjigu, u kojoj, reći ćemo odmah, dominiraju smrt, pojam nesigurnosti i krhkosti ljudskih tvorevina. Konačno, moglo bi se odrediti i ono što postoji u Putu za raj, ali što će kasnije nestati, ona suštin-

124 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

ska ničeovska rezonanca — nadčovek, i besmisao hrišćanskog milosrđa koje oduševljava slabe i na­ vodi ih na preterivanje, dok bi im, naprotiv, antički pijetet, koji ih zadržava na određenom mestu u uni­ verzalnoj harmoniji, osiguravao mirnu sreću. Posao analiziranja i klasiranja ne bi bio neza­ nimljiv: to se vidi na prvi pogled. Napravili bismo, međutim, grešku, ako bismo sami sebe uverili da smo razumeli Morasovo mladalačko delo. To je, na žalost, vrsta školske vežbe, omiljena među istoričarima književnosti i istoričarima političkih ideja. One prve su, pravo govoreći, pokolebali formalisti »nove kritike«. Ništa, na žalost, još nije uznemirilo druge koji istrajavaju u metodama transformističkih objašnjenja, prema kojima se proučavanje poli­ tičkih mišljenja svodi na prepoznavanje uzastopnih sedimenata koji ih sačinjavaju, i na određivanje njihove hronologije. Možemo se, ipak, složiti da ovaj postupak nije nekoristan, naročito u Morasovom slučaju. Misao Š. Morasa je toliko malo koherentna u odnosu na ono u šta je on verovao i želeo da ubedi druge, da je prirodno što istoričari padaju u is­ kušenje da najpre potraže njene varijacije. Ta de­ mistifikacija će biti nužna etapa, koju, međutim, tre­ ba brzo prevazići, jer će se inače Moras svesti na niz uticaja od kojih se jedni priznaju, a drugi briž­ ljivo kriju, i nikada se neće otkriti prava i duboka priroda njenog delà. Tu originalnost koja nam izmiče u genetičkom proučavanju ideja i izvora naći ćemo u očiglednoj temi knjige, smrti. Treba odlučno podvući: Put za raj je knjiga o smrti, pre svega. Da je njen autor tada prestao da piše, malo bi se pažnje posvetilo njegovim tezama iz socijalne filosofije, koje se mo­ gu pronaći i u drugim savremenim reakcijama pro­ tiv popularnih pokreta iz sredine XIX veka. Prava tema je smrt i jedino nas time začuđuje dvadeset-

Tema smrti u Morasovom »Putu za raj« 125

petogodišnji mladić. Samo, to zaslužuje da se bliže razmotri. Od osam priča, sedam govore o smrti. Fidija se ubija zato što su mu bogovi oduzeli moć da oživ­ ljava kamene oblike, da bi ga kaznili zbog bezbožništva. Mladog roba Sirana ubio je gospodar jer je upoznao »smrtonosnu požudu« i preživeo, kršeći ta­ ko vrhunski zakon po kojem »savršenstvo povlači smrt«. Mirto, otmena kurtizana iz Arla, umire zato što je stavila ljubav iznad zadovoljstva: episkop Trofim otkriva joj, tokom njene agonije, hrišćansku mudrost koja odbacuje ljubav ali je potom i sam ubijen zato što je propovedao »užas samotničke smrti« i »prazninu i strah od života« i od zado­ voljstva. Ponizni grešnik davi se u vodama svog ribnjaka pošto mu je život postao nepodnošljiv ot­ kad je izgubio srećnu neosetljivost za svoj položaj i otkrio opasnu privilegiju uživanja u Lepoti, Lju­ bavi, Saznanju. Simplicijus je gurnut u surovu smrt zbog sramnog izučavanja čulnih zadovoljstava, zbog preuranjene posvećenosti u čaroliju smrti: njega su zadavile dve ljubavnice od kojih je tražio samo povr­ šno zadovoljstvo. Oktav, mladi učenik bogoslovije, obesio se gajtanom sa zastora oltara, brinući jedino da sačuva talisman na telu (Moras ga zove Skapiler), koji obezbeđuje raj: ova pripovest je nazvana »Dob­ ra smrt« i Moras ju je u celini povukao iz ponovlje­ nog izdanja 1927, zbog njene drskosti. Nas danas ne čudi drskost mladog čoveka, već tragična ne­ običnost priče, mešavina erotizma, pobožnosti i smrti u njoj. Poslednja priča se dešava u paklu, među senima, pa ipak, ona je u suštini neznatno makabristička: smrt je samo pretekst. Kritonovi ro­ bovi odbijaju da ponovo siđu na zemlju i da žive u jednom naopako obrnutom svetu, u kojem je »hebrejski Hristos svrgnuo jake i uzneo slabe«. U ovim pričama, Moras je hteo da pokaže kako je strast smrtonosna: izvan trenutka božanske pu­ noće, radosti, ljubavi i lepote, koji je takođe sazna­

126 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

nje, čovek može da bira samo između harmonične smrti i ružnog, bolnog poraza. Ako dostigne ovu punoću, on, znači, prirodno teži »večnom odmoru«, »zavidnom spokoju«. Simplicijus je postao, videćemo odmah kako, ljubavnik smrti, koja je vezana za ljubav ili bolje rečeno za ono što danas zovemo erotizam. »Patiti i umreti, neka ova dva pojma budu u ravnoteži. Meni su, istina, poznata druga dva pojma koja ne poka­ zuju ništa manje harmonije: uživati i umreti.« »Vezivao sam se strasno samo za ona mesta na kojima se u miru sanjari o smrti, za crkve, za grob­ nice, te za postelje sna i ljubavi.« Čudan tekst, zar ne? U njemu prepoznajemo isti odnos jezovitosti i erotizma kao u baroknoj epohi, u preromantizmu, ili pak danas, neo-sadizmu jednog žorža Bataja. Ovo poređenje čini se para­ doksalno, zbog našeg poznavanja jednog drugači­ jeg, zrelog Morasa. Tema smrti se ne pojavljuje samo u pasažima u kojima se o njoj govori nominalno i otvoreno: na nju se nailazi iznenada, pojavljuje se bez razloga, kad se najmanje očekuje, kao neka dubinska opse­ sija. Smrt je samo tema za razmišljanje, ona je go­ vor, način da se kaže nešto drugo. Evo dva pri­ mera. Simplicius priča kako je u detinjstvu otkrio čar Smrti. Bilo mu je sedam godina. Jedna od njegovih rođaka, sasvim mlada devojka, umrla je. On je pra­ tio majku, najpre do uzglavlja pokojnice, zatim na sahranu. Bio je zaprepašćen lepotom leša ispruže­ nog na velelepnom krevetu, igrom sunca i dima tamjana na puti, »sjajnoj i svoj rascvetaloj«, oča­ ran »prekrasnim alabasterom tog ugašenog lica«. Išao je zatim za sprovodom, »sa ustreptalom radoznalošću kojoj je slučaj išao naruku«. U kov­ čegu je nošena pokojnica otkrivenog lica, prema prastarom običaju u Sredozemlju. »Usledio je uda­ rac, pošto se jedan od nosača sapleo o kamen, a

Tema smrti u Morasovom »Putu za raj« 127

potres se preneo do pokojnice kroz čije se usne pro­ bila jedna kap krvi, za kojom je sledio dug mlaz krvave pene. Udubljenja u obrazima i očne duplje takođe su se obojile u crveno.« Ovaj slučaj je Simplicijusu otkrio da je smrt mir i nepokretnost. Ali, niko se nije uzbudio: pokojničin brat je »istupio iz povorke i mirno obrisao batistanim kvadratićem taj talas ledene krvi«. »Razmišljao sam u sebi šta bi bilo da se ista pojava, umesto na tom hladnom licu, zbila meni ili mojoj majci, nama koji smo živi. Koliko bi samo bilo povika i uzbuđenja. Te neza­ boravne večeri, u svojoj osmoj godini života, potaj­ no sam priželjkivao bledu ravnodušnost smrti.« Postoje ovde dva različita fenomena: nešto što je viđeno i urezano u sećanje deteta i ideja smrti koja je data kroz konceptualizaciju vidljivog. Od­ nos ova dva fenomena smatramo proizvoljnim, a zapravo imamo utisak da se viđeno nameće samo po sebi: ideja je postala samo pretekst. Nešto viđeno je moglo biti i nešto pročitano očima adolescenta, koji je zatim tome promenio smisao: pročitano u Gospođi Bovari. Ema je umrla, starice je oblače: »Pogledajte j e ... kako je još uvek ljupka. Čovek bi se smeo zakleti da će se svaki čas dići.« Ema Bovari ne pru­ ža primer mrtvačke nepokretnosti koju je uočio Simplicijus, ona je zapravo živa freska američkog »funeral home-a«. »Zatim su se sagle da joj stave krunicu. Tre­ balo je malo odignuti glavu i tada mlaz crne krvi pljušnu kao povraćanje iz njenih usta. ,0, Bože! Ha­ ljina, pazite!’ — povika gđa Lefransoa, .pomozite nam', govorile su apotekaru. ,Da se ne bojite, slu­ čajno?'« Krvarenje leša nije tako često u savremenoj literaturi i to je dovoljno da se čovek zaprepasti kad na njega naiđe kod Flobera i kod Morasa, is­ tovremeno. Međutim, njegov smisao nije isti u oba primera. U Gospođi Bovari krvarenje simbolizuje

128 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

prljavu smrt, onu koju opisuju i Barbis, Remark, Sartr i Žene. U Putu za raj ona je transformisana u apologiju srećne neosetljivosti. Ali šta u osnovi znače interpretacije: i tu i tamo nailazi se na pod­ jednako brutalne prizore smrti. Drugi primer je odlomak iz priče nazvane »Ešer s ostrva«. Ešer je ribar u močvarama Bera. U toku jednog od svojih noćnih ribolova on otkriva pod vodom telo nekog utopljenika. Po predanju, utopljenikovo telo simbolizuje Lepotu, Slavu, Ljubav, darove koje Usud daje na rođenju. Ešer tako otkri­ va čudesa koja su mu bila skrivena i umire zbog otkrića koje ga izvodi iz njegove neosetljivosti. Mit vredi onoliko koliko vredi, ali da li je baš bilo pottrebno, da bi se sve prevelo na parabolu, izmiš­ ljati smrtni zagrljaj starog ribara i raspadnutog le­ sa utopljenika? »Lepi pokojnik bio je ispružen na ivicu barke i ribar mu je mogao pokriti ruke i lice poljupcima, oplakati ga slatkim naricanjem tepa­ jući mu: 'slatko obličje' i 'ljubljena glavo’. Nije obraćao ni najmanje pažnje na to što su dronjci raspadnutog tela otpadali sa svakim dodirom i što je u rukama stezao neku neodređenu masu koja se pretvarala u tečnost.« »Onaj koga je tako čvrsto privijao na srce, daleko od toga da bude nepokvarIjiv, točio se kao blato i počinjao da se modelira tačno prema Ešeru, ispuštajući pri tom najužasnije zapahe smrti.« , t, , Reč smrt i ljubav poistovećene su ovde, kao što su kod mističara u XVI veku bili poistovećeni izrazi posvećena ljubav i profana ljubav. 1 Mnogo više nego precizne ideje, prizori smrti koji su izronili iz najskrivenijih dubina prastarih sećanja, kao reći iz govora, pokazuju nam koliko je mladi Moras (oko 1890) bio opčinjen i obuzet smrću. To se vidi iz najpovršnijeg čitanja Puta za raj. Moras se na tu temu,,više nije vraćao. Ali ipak mu se, jednom, trideset pet godina kasnije, omakla diskretna ispovest. Zahvalan sam Anri Mesiu (Hen-

Tema smrti u Morasovom »Putu za raj « 129

ri Massis) i Fransoa Ležeu (François Leger) što su mi dozvolili da je spasem od zaborava. Ova ispovest se nalazi u poslednjoj priči zbirke Četiri noći u Provansi, objavljenoj 1930. godine. Probudivši se zbog nevremena, Moras se seća kako ga je jedne večeri, slične ovoj, uhvatila oluja u čamcu na vesla. »Posmatrajući bez straha buru, prolazio sam kroz ma­ lu moralnu krizu, u kojoj je moja intelektualna razmetljivost — dostojna čitaoca Šopenhauera (filosofa smrti, da primetimo uz put) — bila uvećana opo­ rim, obilato prežvakanim sećanjima i ponekim ve­ likim jadom lične prirode (njegova gluvoća). Život mi više nije bio sladak. Izgledao mi je sve manje i manje sjajan. Cela budućnost mi se činila zatvore­ na. Već tri godine primenjivao sam svu umešnost za koju sam znao da bez besa i očajanja predočim sebi kako mi čulo sluha neće biti vraćeno i kako ću biti sveden na stanje otuđenosti, u kojem mi se ni najdraža, birana prijateljstva, ni najmoćnije prirodne sklonosti nisu činile značajnim. U sedam­ naestoj godini sve su mi se misli dobrovoljno kre­ tale oko ničeg više nema (podvukao Moras). Za či­ me bih imao da žalim? Čega bih se, prema tome, morao bojati? Rado bih zaronio poslednji put, bez žaljenja.« »Moje jasne misli.. . moja svesna ubeđenja . . . vrteli su se oko želje za večnim odmorom.« Nesvesno priznanje iz Puta za raj pokazuje nam da su najskrivenije namere njegove podsvesti išle ka smrti. Štaviše, Moras dodaje ovih nekoliko reči ko­ je kao da su, bez izmene, izvučene iz njegovih mla­ dalačkih priča: Voleo sam smrt. Autor Puta za raj voleo je smrt. Onaj čovek koji je pisao Četiri noći u Provansi odavno je pres­ tao da je voli, ali je nije zaboravio, a njegova mrž­ nja ličila je na ljubav. Anri Masi je dokazivao kako je u čitavom Morasovom delu dominirala volja da društvo odbrani od smrti. Prilično sam sklon da verujem kako je osećanje smrti velika Morasova originalnost. Da li je ikad pre postojalo tako jako

130 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

i stalno osećanje izuzetne krhkosti ljudskog borav­ ka na zemlji? Anri Masi je imao pravo kad je u nji­ ma video ključ Morasovog delà. Ja sam, sa svoje strane, želeo da pokažem.kako je stav zrelog Morasa bio suprotan stavu Morasa-adolescenta. U periodu 1890—1900, koji je bez sum­ nje odlučujući za njegovo formiranje, duboko u se­ bi osećao je iskušenje čarolije smrti. Kako joj se odupirao i kako je svim svojim snagama preduzimao borbu protiv nje, to je, eto, drama koju će tumači Morasovog delà imati zadatak da opišu jed­ nog dana.*

* Ovaj tekst je objavljen u Études maurrassiennes, I, 1972, Centre Charles-Maurras, Aix-en-Provence.

9*

Tema smrti u Morasovom »Putu za raj« 131

ČUDA KOJA STVARAJU MRTVI

Danas nam je poznato da se u drugoj polovini X V III veka prosvećena javnost uzbudila zbog »opasnosti od ukopa«. To je i naslov jednog eseja Vika Dazira (Vicq d 'A zyr) — lekara dobro pozna­ tog današnjim istoričarima — koji je objavljen 1778. gadine. To je zbirka najraznovrsnijih činje­ nica koje prikazuju snagu zaraznog pustošenja izaz­ vanog leševima i koje opisuju žarišta otrovnih gaso­ va oko grobova. Neke sahrane, hvaljene u analima prvih higijeničara, postale su prekonoć uzročnici masovnih ubistava. Tako se, na primer, jednog vrelog avgustovskog dana 1744. godine srušio jedan nosač dok je otvarao grobnicu reda Belih pokajnika u Monpeljeu, da bi u nju sneo telo jednog umrlog brata. »Tek što je sišo u grobnicu, spopadoše ga‘ grčevi.« Brat-pokajnik koji je hteo da mu ukaže pomoć s božjom milošću, umakao je opasnosti. »On se silazeći, držao za kraj svoje torbe i pojasa, koje je dodao jednom dru­ gom bratu pokajniku. Samo što dodirnu nosačevu odeću, on izgubi dah. Izvukoše ga polumrtvog. Usko­ ro, zatim, on dođe svesti ali se zadrža stanje nesvestice i ošamućenosti koje je prethodilo grčevima i klonulosti, koji se pojaviše četvrt sata kasnije.« Ove nevolje, srećom, prođoše kad mu pustiše krv i dadoše okrepljujuće napitke. Ali, »još dugo potom bio

132 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI N A ZAPADU

je bled i unakažen a ceo grad ga je od tada zvao vaskrsli«. Druga dva brata-pokajnika pokušavahu i dalje da spasu nesrećnog nosača koji je beživotno ležao na dnu jame. Prvi, »osećajući kako se guši«, imao je vremena da dâ znak da ga izvuku. Drugi, znažniji, beše žrtva sopstvene snage i hrabrosti: »Umro je maltene čim se spustio.« Zatim je došao red na nosačevog brata da umre, kao poslednji u ovoj seriji katastrofa; tada je svako razumeo čemu se izlaže i niko više nije želeo da rizikuje i pokušava iznova, uprkos »najžešćim nagovaranjima« sveštenih lica. U Nantu, 1774. godine, za vreme jednog pog­ reba u crkvi pomerili su neki kovčeg: odmah se ra­ širio odvratan smrad; »petnaestorica od prisutnih umreše kratko vreme nakon obreda; četiri osobe, koje su pomerale kovčeg, podlegoše prve, a šest sveštenika koji su prisustvovali ovoj ceremoniji za­ malo nastradaše«. Postoje parni džepovi pod pritiskom koji eks­ plodiraju: u dnevniku Opata Rožijea može se pro­ čitati kako je »jedan grobar, radeći na groblju u Monmoransiju, udario 'pijukom leš koji je tu bio pokopan pre godinu dana i kako je odmah pao nauznak zbog isparenja koja su se iz njega dizala« — bio je odbačen eksplozijom. »Kužna« isparenja su ona koja šire kugu i dru­ ge zarazne bolesti kao što su male boginje: navodi se primer jednog leša koji je »raširio jako opasnu bolest po ćelom manastiru«. I naš opat zaključuje: »Cesto vidimo kako maligne i truležne groznice i periodične boleštine, haraju po najnaseljenijim gra­ dovima, a da se ne mogu pronaći njihovi skriveni uzroci; zar nije verovatno da taj uzrok, koji ne znamo i koji nam se otkriva samo kroz nesrećne posledice, nije ništa drugo do sahranjivanje u gra­ dovima?« ■ ' Postoji čitava literatura o ovom predmetu. Pomenimo, posle Vika d’ Azira, jednog drugog autora,

Čuda koja stvaraju mrtvi 133

slavnog po svojim knjigama o vaspitanju i o trgo­ vačkom plemstvu, opata Koajea (Coyer); on je 1768. objavio Dar živima i mrtvima. Kampanja u štampi dovela je vrlo brzo do pro­ pisa: režimom koji je tada uspostavljen regulišu se i đan-danas sahrane. Tu su: ukaz parlamenta Pariza od 21. maja 1765. kojim se utvrđuje princip preno­ šenja groblja van područja grada Pariza; ukaz skup­ štine Tuluza od 3. septembra 1774. godine, donet pod uticajem Monsenjera Lomeni de Brijena (Loménie de Brienne); kraljeva deklaracija od 10. mar­ ta 1776, kojom se zabranjuje sahranjivanje u crk­ vama i gradu; odluka o rušenju groblja Inosan od 1785. do 1787. godine; i konačno, dekret od 23. preri"'jala X II godine, koji ostaje osnova naše sadašnje regulative. U vremenu od skoro tri decenije uzdrma­ ne su hiljadugodišnje navike i glavni razlog koji su savremenici navodili kao nužnost za te promene, bila je infektivna priroda tradicionalističkih grobalja i opasnosti koje su ona predstavljala po zdravlje stanovništva. Prva ideja koja nam pada na pamet je sledeća: napredak znanja koja se odnose na medicinu i higi­ jenu učinio je da postanu nepodnošljive manifesta­ cije fenomena kojima su se ljudi prilagodili tokom stoleća. Novoj higijeni smetali su i stanje stvari i si­ tuacije koje se ranije nisu ni primećivale. U najgrubljim crtama ovo tumačenje je prilično tačno, ali stvari se nisu tako prosto odigravale. Otkrivanju zakona higijene prethodila su posmatranja čudnih fenomena čije su pozornice bili grobovi i groblja. Preokupacije zdravljem ljudi nisu bile isključene ni u X V I i X V II veku, ali one nisu bile ni jedine ni odlučujuće u smeštanju groblja. Fenomeni koje su, Vik d'Azir i njegovi savremenici objašnjavali poznavanjem prirode i nauke bili su već poznati, ali su pripadali jednom drugom svetu, istovremeno prirodnom i natprirodnom, u kojem su delovale, tada još prihvatljive, kauzalnosti koje su

134 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI N A ZAPADU

krajem X V IIÏ veka svedene na rang praznoverica dostojnih prezira. Modernističko oko lekara higijeničara nije bilo prvo koje je videlo smrtonosna isparenja i eksplo­ zije gasova prilikom tradicionalnih ukopa. Pa ko onda? To pokušavam ovde da pokažem.

Jedan autor i jedna knjiga izvode nas na pravi put.1 Autor je Garman, nemački lekar, koji je živeo od 1640. do 1708. godine. On je bio luteran. Medi­ cinski rečnici s kraja X V III veka pominju ga kao kompilatora, bez kritičkog duha prema raznim »ču­ desnim« podacima, prema neverovatnim pojavama, prema pričama koje su izmislili sujeverje i narod­ na lakovernost. Ti rečnici nemaju ni reci poštova­ nja za Garmanov jezik i stil, a on je, međutim, pisao izvanrednim Ciceronovim ili Erazmovim la­ tinskim, poznavao je sve izvore i koristio se njima. U suštini, Garman nije tako smešan kao što tvrde prosvećeni lekari s kraja veka. On je samo, na našu istoričarsku radost, pomalo zakasneli svedok nauč­ nih shvatanja koja su trijumfovala od kraja sred­ njeg veka do sredine X V II veka. Alhemija i astrolo­ gija mešale su se tada sa modernizovanom medi­ cinom, priroda je bila slabo odvojena od praeter-naturel** i od natprirodnog a znanje se baziralo na masi informacija, ab mondo condito in hoc usque momentum (od postanka sveta pa do ovog trenutka), u kojima je nauk Plinija Starijeg imao istu težinu kao i nauk nekog savremenog lekara. Pošto su se ove informacije prenosile štampanim knjigama, istorijske epohe koje ih dokumentuju 1 L. C. F. Garman, De miraeulis mortuorum, Drezden, 1709. Posebno, str. 106— 142. * Praeter-naturel — nešto nedokučivo razumu, s druge strane razumnog poimanja (tumačenje dato prema Web­ ster’s Third New International dictionary, 1981. str. 1797).

Prim. prev.

Čuda koja stvaraju mrtvi 135

bile su klasična antika ili pozno doba, X V I vek i početak X V II veka, neki autori iz X V I veka pri­ hvatili su podatke iz srednjeg veka (o srednjem veku se dugo znalo samo prema navodima iz X V I veka). « Garmanova knjiga ima naslov De miraculis m ortuorum (O čudesima koja stvaraju m rtvi). Ona obrađuje sve fenomene uočene na leševima. Dosta neobičan naslov jednog poglavlja, na kojem ćemo se ovde zadržati, može se prevesti otprilike ovako: 0 zvucima koje ispuštaju leševi u grobovima, slič­ nim onima koje ispuštaju svinje dok jedu; na nemačkom Schmaetzende Tode. Garman polazi od niza »opservacija, većinom iz­ vučenih iz literature, ali izvesne potiču od savremenih autora, a jedna je čak i njegova. Poznato je da u izvesnim trenucima zvuci do­ piru iz nekih grobova. Prema Baleusu (1495— 1563), zvuci su dopirali (ossa crépitasse) iz grobova Pape Silvestra I I svaki put kad bi neki papa trebalo da umre. Pojave ove vrste su česte. U Gucenu su 1665. otvorili kovčeg koji se »oglašavao« i u njemu nisu našli ništa, pa su ga zatvorili, ali fenomen se opet javio. Sam pisac je bio svedok istovetnog fenomena prilikom sahrane nekog papiste, znači, sumnjivog ovom protestantu. I tom prilikom je, otvoren kovčeg 1 nije primećeno ništa što bi moglo biti uzrokom zvu­ kova ipulsatio). Ti zvuci nisu odgovarali ničemu vidljivom. Ali nije bilo tako u slučaju koji navodi jedan luteran: »N eki grobar, ,Gotanos\ priprema­ jući sahranu upade u jedan istruleli kovčeg u kojem su bile samo kosti (meso je znači istrulilo, a kosti su bile spremne da se prenesu u kosturnicu pod vedrim nebom, kako je bio običaj). Kada je hteo da izađe odatle začuo je .pištavi’ zvuk, sasvim sličan šištanju guske, a istovremeno je video kako se po ivicama kostiju formira penasta masa velika kao

136 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI N A ZAPADU

pesnica, iz koje se dizao takav smrad da je on mo­ rao zatvoriti usta i zapušiti nos. Ostao je, ipak, u svom ćošku da vidi šta će se desiti. Malo, zatim, ma­ sa od pene je eksplodirala kao bomba, stvarajući oblak plavičastog dima, a zagađenje vazduha je toli­ ko naraslo da bi se on sigurno onesvestio da nije uspeo izaći iz groba; kad se vratio kući lečio se ne znam više kojim lekom«. Ta vrsta priča privlačila je pažnju lekara-higijeničara s kraja X V III veka. Ona je kod Garmana, na kraju X V II veka, jedan slučaj među mnogim drugim. Garman teži da pruži posebnu važnost »mrtva­ cima koji hropcu« — Schmaetzende Tpde, jer je po njima nazvao poglavlje svoje knjige. To je nešto užasno: magis animum tenet suspensum (tajna du­ ša stvara paniku). »Pre naleta neke smrtonosne epi­ demije (to je predskazanje kojim se najavljuje i kuga) u X V I i X V II veku pokopani mrtvaci, naro­ čito oni slabijeg pola (pažnja: poznato je da su veštice gotovo uvek žene), proždiru svoj pokrov i ukupnu odeću, ispuštajući pri tom oštre krike, slič­ ne groktanju svinja kad jedu, odakle i potiče popu­ larni naziv Schmaetzende Tode. Oni ih šišaju, žvaću, gutaju, proždiru dokle god mogu.« N ije bilo moguće osporiti tapnost jednog takvog fenomena. On je često bio predmet posmatranja: u okolini Friburga 1552, u Lauzicu i u Šleziji 1553, u Martisborgu 1565, u Šlifelbajnu 1581— 1582, i drugde. Kad se nešto slično desi, to je znak strašne epidemije koja će se sručiti na grad ili na neku porodicu. Upozoreni, ljudi iz tog kraja pokušavaju da se suprotstave nasilju, nasiljem. »Oni otvaraju grobo­ ve, čupaju iz mrtvačkih čeljusti pokrove koje mrt­ vaci proždiru. I, jednim udarcem lopate, odvajaju glavu sa proždrljivog leša, verujući da na taj način okončavaju, kako žderanje i isisavanje, tako i epi­ demiju koju ove pojave nagoveštavaju.« To se desilo

Čuda koja stvaraju mrtvi 137

u Poljskoj 1572. godine, gde kuga nije prestala sve dok leševi nisu bili obezglavljeni. Da li su to bila tela veštaca? Garman upućuje na jedan pasus u Malleus maleficarum koji navodimo u skorašnjem prevodu A. Danea (A. Danet): »Jedan od nas, inkvi­ zitor, stigao je u jedan grad (utvrđen) koji je smrt gotovo očistila od žitelja. Međutim, pronosili su se glasovi da je jedna žena mrtva i pokopana, malo-pomalo, jela pokrov u kojem je bila sahranjena i da epidemija ne može prestati sve dok ona ne po­ jede pokrov i ne svari ga. (Garman ne obraća paž­ nju na ovo verovanje). Odmah je održano savetovanje o tom pitanju. Predstojnik i gradonačelnik su otkopali grob, našli polovinu već svarenog pok­ rova u ustima lesa, u grlu i u stomaku. Uzbuđen ovim prizorom predstojnik je izvukao mač i odsekavši glavu izbacio je iz rake, a kuga je prestala.« Istinu govoreći, Garman ne veruje ni u moć mrtvih veštica (životinja je mrtva, mrtav je i njen otrov), ni u efikasnost mere koja napada znake a ne njihov uzrok. To, međutim, ne ometa činjenice da postoje, i naš autor pokušava da ih objasni: akci­ je vampira ili veštica i životinja nekrofaga, posledice epidemija leproznih leševa (uzrok između mno­ gih drugih kojem Garman ne daje očiglednu pred­ nost), posledice velike unutrašnje zemljine vatre. Ali svi ovi uzroci, u kojima se mešaju čudesno i prirodno, nisu dovoljno ubedljivi. Pravi tvorac svih makabrističkih fenomena je Demon, instrument božjeg besa i osvete: corporum princeps, (vladar tela) kaže Garman citirajući Kabalu, a Dei Carnifex, citirajući Lutera. On je taj koji, sub persona m ortuorum , viče, grize, ujeda u grobovima. U izrazu sub persona tre­ ba razumeti: pod vidom leša, jer Garman razvija, najpre stidljivo, hipotezu da ovi fenomeni možda ne pripadaju svi realnosti; već iluziji koja se rađa kod stanovništva, izludelog od straha od kuge:

138 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI NA ZAPADU

»Demon možda ne galami u grobovima mrtvih, već pored uha sujevernih živih.« To je jedna hipoteza među mnogima, ali koja ne menja ništa u osnov­ nom: u intervenciji demona koji se raduju jadima ljudi i pokušavaju raznim čudesima da ih odvrate od bogobojaznosti. Ostavimo Garmana u demonološkim spekulacijama, koje se nalaze na liniji često navođenih Bodenovih tumačenja. Za naša razmat­ ranja važno je da konstatujemo kako je groblje, pa čak i crkva kao mesto pogreba, postalo prostor u kojem živi đavo, mesto slabo zaštićeno ritualnim blagosiljanjem (jer blagosiljanje spomenika tada se smatralo egzorcizmom, načinom da se udalji đavo). Takva predostrožnost, čini se, ne sprečava Ruse, prema Tomasu Bartolenu (Thomas Bartholin) da još i »čiste vazduh« na grobljima, izričući formulu kojom se prisutni demoni šalju u pakao. U stvar­ nosti, to nam je poznato, posvećivala se crkva, i nje­ no dvorište, atrium, kako bi se odvojili od profanog sveta. Taj prostor nije blagosiljan zbog mrtvih, ali su mrtvi sahranjivani u tom prostoru zato što je on bio blagoslovljen. Autori iz X V I i X V II veka za­ boravili su ove naslove i tumačili blagosiljanje u funkciji zamišljene privlačnosti između đavola i groblja. Reč je, u stvari, o novom konceptu, rođenom krajem X V i u X V I veku; taj koncept nije nastao u narodu nego kod litterata, ljudi od nauke i crkve, istih onih koji su organizovali lov na veštice. U srednjem veku, groblje je bilo javno mesto, mesto susreta i igara, uprkos izloženim kostima u kosturnicama, uprkos što su slabo pokriveni leševi izvirivali na površinu zemlje. Zadasi, kasnije progla­ šeni za kužne, pa za zarazne, morali su se i tada osećati a ipak niko na njih nije obraćao pažnju. S druge strane, Demon se pojavljivao na groblju samo zato da bi tražio telo koje mu je izmaklo lu­ kavstvom pokojnika, kome su inače njegovi gresi

Čuda koja stvaraju mrtvi 139

uskratili pravo da počiva u posvećnoj zemlji. Jer sahranjivanje ad sanctos podrazumevalo je večno spasenje duše. Papa Gregoar I priča šta se dešavalo monasima iz njegovog manastira. Ukleti mrtvaci nisu se vraćali u groblje: priviđali su se na mestu svoje smrti, kao na primer na bojnom polju na kojem su nastradali. Može se shvatiti zašto se ovak­ vo stanje srednjovekovnog duha zadržalo dugo u širokim slojevima naroda: u X V II i u X V II I veku groblje Inosan bilo je još uvek mesto namenjeno su­ sretima i šetnji. Eto, zašto pretpostavljam da je pro­ mena došla najpre iz redova Litterata, iz njihovih naučnih interpretacija popularnih osećanja. Prostor groblja i grobnice zazuzeo je, znači, oko X V I veka, đavo; fenomeni koji su, nesumnjivo, oduvek posto­ jali, uz sveopštu ravnodušnost, pripisani su tada đa­ volu i postali su fascinantna i zastrašujuća čudesa. Naučnici, lekari, astrolozi, alhemičari, kompilatori prirodopisa posvetili su tome duge analize. Poglav­ lje De cadaveris. . . sonantibus od Garmana iznosi trideset šest stranica zgusnutog teksta! Interesovanje za ove manifestacije uvećano je strahom od epidemije, od kuge, čije je sprečavanje bilo sveopšta preokupacija. Od tada je uspostavlje­ na stalna povezanost između kuge, demona i čuda koja stvaraju mrtvi. Rođena je nauka o leševima i grobovima, razbacana u mnogim knjigama koje na­ vodi Garman, nauka vezana istovremeno za medici­ nu, demonologiju, astrologiju, prirodopis i za na­ ivna, posmatranja; nauka čiji bi priručnik trebalo da bude De miraculis mortuorum. Slučajevi infekcija, ispuštanje gasova i smrada našli su mesta u ovom priručniku, ali među mno­ gim drugim fenomenima čiju fizičku realnost da­ našnje kritičko osećanje ne prihvata. U drugoj polovini X V II I veka lekari su, u ime nove koncepcije (koja je zapravo ova naša) odbaci­ li humanističku nauku o leševima i napravili izbor

140 Filip Arijes: E S E J I O IST O R IJI SM RTI N A ZAPADU

iz repertoara fenomena koje su im predali njihovi prethodnici. Odbacili su čuda, koja su pripisali lakovemosti, tj. odbacili su različite činjenice koje su potvrđivale nezdravost groblja i vladajućih pog­ rebnih običaja. t Tako su ove činjenice proglasili dijaboličnim najpre oni koji su ih prvi primetili, pre nego što su ih krajem X V III veka ljudi opisali higijeničarskim terminima, u skladu sa naučnom koncepcijom vrlo bliskom našoj.*

* Saopštenje u Društvu za istorijsku demografiju, maj 1974.

Čuda koja stvaraju mrtvi 141

O MODERNOM OSEĆANJU PORODICE U TESTAMENTIMA I PREMA STANJU GROBOVA

Ovaj članak iznosi neka razmišljanja o moder­ nom osećanju porodice koja su inspirisana religioz­ nim klauzulama u testamentima kao i stanjem gro­ bova. Ali, pre svega, utvrdimo o kakvoj je »porodici« reč? Ne radi se ni o patrijarhalnoj porodici, koja obuhvata više brakova i više generacija i koja, možda, nije ni postojala, sem izuzetno, niti o savremenoj nukleusnoj porodici, svedenoj na roditelje i na decu koja još zavise od njih. Jedna Lafontenova basna lepo nam govori ko je spadao u porodicu 1660. godine, u vreme kada je basna napisana. Ševa je svila gnezdo u žitu, jednog kasnog leta, i budno motrila kad će stići dan žetve da se tada tiho odseli. Ona zadužuje ptiće da dobro slušaju reći gazde tih polja i da jo j jave kad on bude kre­ nuo u obilazak sa svojim sinom: »Vlasnik polja dođe sa svojim sinom; žito je zrelo, reče on, pođite prijateljima, zamolite ih da svako ponese srp i priskoči nam u pomoć, sutra, čim svane dan.«

Najpre su pozvani prijatelji. Ali oni su suviše ravnodušni i udaljeni: »Zora svanu, a prijatelja niotkud.«

142 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Gazda shvata da ne može računati na prijate­ lje. Pa ipak, prijateljstvo je tada u životu imalo veću ulogu nego u naše doba i u testamentima je prijateljima ukazivano poštovanje jednako onome koje se duguje rođacima. Jedan zaveštalac iz 1646. godine moli svoju ženu i decu »da prime mišljenje i savet (u vezi sa sahranom i spomenikom) od gospo­ de (nečitko), njegovih dobrih prijatelja, koje ponizno moli da, kao što su mu činili čast voleći ga živog, budu ljubazni i nastave da ukazuju istu takvu nežnost njegovima«. Nehaj prijatelja bio je, prema to­ me, ozbiljna i neuobičajena pogreška. Gazda mora da se mane prijatelja: »Sine, pođite rođacima da ih za isto zamolite.«

Jasno je iz ovoga da rođaci ne žive sa gazdom i njegovim sinom (»pođite rođacima«), ali bi mogli biti vrlo bliski po krvi i po orođavanju. Zato se mo­ že shvatiti panika malih ptica: »Rekao je: njegovi rođaci!« Ali ni rođaci nisu došli. Gazda tada izvlači pouku i govori sinu koji je uvek uz njega: »Nema boljeg prijatelja i rođaka od sebe samog, zapamtite to, Sine moj. I znate li šta treba činiti? Ćela naša porodica već sutra će se latiti srpova...«

Tekst je jasan. Porodica, u ovom slučaju, is­ ključuje »rođake« koji žive drugde, ali podrazumeva sve one koji žive pod istim krovom, računajući tu i sinove i sluge koji zavise od istog gospodara: »naša porodica«. Glava porodice je i gazda imanja. Dugo vremena nije se pravila razlika između, danas jasno odeljenih pojmova, očinstvo i vlasništvo, po­ rodica i očevina. Lafonten je u XVII veku stvarao istu zabunu kao sveti Zerom u IV veku, koji je izra­ zom pater familias prevodio grčku reč, oikodespotes, što bukvalno znači »gazda kuće«. Pater familias

O modernom osećanju porodice u testamentima i . . . 143

u vulgati nije obavezno morao biti otac porodice u današnjem smislu, već neko ko poseduje ljude i dobra, gospodar loze. Iz toga treba zaključiti da ne­ ki siromašak nije mogao biti pater familias. Tokom prve polovine XVIII veka stil i ton u testamentima su se promenili kao i njihova funk­ cija: ova promena je u vezi sa porodičnim osećanjem. Do početka XVIII veka, ta funkcija bila je ona ista kakva je bez prestanka vladala od srednjeg ve­ ka: religiozna. Svrha testamenta bila je da se čovek primora da misli na smrt dok za to još ima vreme­ na. Bez sumnje, u XVII veku testament više nije bio ubeležavan kod paroha, nije se više smatrao kao dovoljan »pasoš ža nebo«,1 a crkvena zemlja nije više bila zabranjena za pokojnika bez testamen­ ta, kao da je reč o ekskomuniciranome. Ali, iako tes­ tament nije više bio posvećeni čin, on je ostao re­ ligiozni akt kojim je zaveštalac izražavao, sponta­ nije nego što se veruje, svoju veru, poverenje u po­ sredovanje »Nebeskog dvora«, i raspolagao onim što mu je bilo najdraže: svojim telom i svojom du­ šom. Najduži teo teksta je uvek bio ad pias causas: versko uverenje, ispovedanje loših delà, izbor spo­ menika; konačno, tu su bile i brojne odredbe u ko­ rist spasa duše: mise, molitve koje su počinjale to­ kom agonije i koje su se izgovarale neprestano, raspoređene po određenim datumima. Današnji čo­ vek je iznenađen brižljivim i sitničavim izborom de­ talja: zaveštalac ništa nije prepuštao slučaju ni bolecivosti svojih bližnjih. Sve se odvijalo kao da ori nema poverenja ni u koga. Naravno, njegovu »bo­ lesničku postelju« okružavali su rođaci, duhovni i telesni prijatelji. Samrtnikova soba bila je javno mesto. Ali rođaci i prijatelji postajali su stranci u drami koja se tamo odvijala i koju oni nisu ni viđeli; ova drama uvodila je na scenu samrtnika, božji sud, dijabolične tužioce, svete branitelje. Sa1 Izraz je upotrebio Le Goff.

144 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

mrtnik je bio potpuno sam. Jedino on je mogao dobiti garanciju za svoje spasenje dajući pravna uveravanja, prema klauzulama ugovora o spasenju, što je zapravo bio testament. On je mogao da raču­ na samo na sebe, morao je da nametne svoju volju naslednicima, ženi i deci, manastiru ili fabrici. Sa žestinom pravog parničara, a to je do francuske re­ volucije bio svaki čovek u društvu, on nije pokla­ njao ništa: ni gram voska, ni jedan jedini De profundius. On je određivao da njegovi pobožni legati i njihova namena moraju biti navedeni u crkvi, is­ pisani u trajnom materijalu, kamenu ili bronzi, da bi prkosili zaboravu budućih generacija. Vrlo retko se zaveštalac u toj stvari pouzdavao u supružnika, prijatelja, a i kad je to činio, činio je više iz želje za poniznošću, nego zbog potpunog poverenja. Porodica nije učestvovala u pripremama koje je ostavilac testamenta vršio radi pokoja svoje du­ še i u izboru ukopa. Dođe nam čak da se upitamo da li je ona obavezno prisustvovala i samom pog­ rebu. Žalost je obavezivala udovice da ostanu u ku­ ći. Ali zašto je ostavilac testamenta morao u nekim slučajevima da zahteva prisustvo svoje dece, kao da se ono nije podrazumevalo samo po sebi? Bilo kako bilo, porodica je odsutna, ako ne baš iz ukupnog ceremonijala, a ono iz religioznih klau­ zula testamenta (izuzev iz onih o izboru pogreba, kao što će se videti kasnije). Šta se događalo u XVIII veku? Porodica, pri­ vidno, nije prisutnija nego ranije, ali njeno ćutanje ima drugi smisao, jer su se promenili funkcija i cilj testamenta, a porodica zamenjuje testament u ispu­ njenju pokojnikovih želja. Primećuje se da su religiozne klauzule, ukoliko nisu sasvim iščezle svedene na nekoliko konvencio­ nalnih fraza. Testament je postao ono što predstav­ lja i u naše doba: čin privatnog prava sačinjen radi podele pokojnikovog imetka. Kako objasniti ovu promenu? Odmah se mora pomisliti na porast religiozne ravnodušnosti u doba

O modernom osećanju porodice u . .. 143

prosvećenosti. Ali znamo i da je tada upražnjavanje religioznih običaja bilo rašireno, ništa manje nego u XVII veku, a verovatno više nego u XV ili XVI veku. Pobožne fondacije bile su i dalje vrlo zna­ čajne. S druge strane, postojali su, naročito u kon­ tinentalnoj Francuskoj, nedvosmisleni znaci pobož­ ne vernosti smrti: gotovo svaka crkva imala je ka­ pelu posvećenu dušama u čistilištu, a u tom periodu nastala je i nova ikonografija čistilišta.2 Nemoguće je, dakle, objasniti nestanak pobož­ nih klauzula iz testamenta anahroničnim laiciziranjem religioznih osećanja. Promenio se odnos između čoveka i njegovih najbližih: čovek koji zna da mu je smrt blizu nije više sâm pred svojom sudbinom. Rođaci i porodica koji su udaljavani iz završne scene, pratili su samrtnika do njegovog poslednjeg boravišta, a samrtnik je sa svoje strane prihvatao da sa njima podeli tre­ nutak koji je nekada posvećivao isključivo Bogu ili sebi samom. Tu se nesumnjivo desila promena u za­ jedničkoj eshatologiji, smanjio se strah od Strašnog suda i pakla, od drugog sveta, ali se, naročito kod pobožnih kao i kod nevernika, desila promena u po­ rodičnom osećanju. Samrtnik više ne ispoljava nepoverenje u svoje bližnje, više mu nisu potrebne le­ galne garancije, svedoci i notari da bi obezbedio poš­ tovanje svoje poslednje volje, bar ne one koja se odnosi na njegovo telo i dušu. (Što se tiče njegovog imetka, stare predostrožnosti su još uvek legitimne.) Bilo je dovoljno da se ta želja usmeno izrazi, pa da se njom obavežu bližnji. Nežno poverenje zamenilo je nepoverenje. U starim društvima, samrtnik je izra­ žavao nezavisnost u odnosu na svoje bližnje i nji­ hovu zavisnost u odnosu na sebe samog. Od XVIII veka, samrtnik se telom i dušom prepuštao svojoj po­ rodici. Nestajanje sentimentalnih klauzula iz testa­ 2 G. i M. Vovelle: »La mort et l’au-delà en Provence d’ap­ rès les autels des âmes du Purgatoire«; Annales ESC, 1969. (str. 1601—1634; ovaj tekst je pisan pre nego što je proči­ tana Vovelova studija Piété baroque et Déchristianisation).

146 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

menta je znak pristajanja bolesnika ili samrtnika na povlačenje i na prepuštanje i svojoj porodici. Rekli smo da je u starim društvima, do XVII ve­ ka, čovek postajao usamljen približavajući se smrti ili pri pomisli na smrt. Duša je uistinu ostajala sama. U toku prvog milenijuma, smrt se nije shvatala kao razdvaj anj e duše i tela već kao misteriozni san j ednog nedeljivog bića. Zato je bilo od suštinske važnosti da se izabere sigurno mesto na kojem će se dan uskrs­ nuća sačekati mirno, in pace. Od X II veka verovalo se da duša napušta telo posle smrti i da istog časa dolazi pred pojedinačni nebeski sud, ne čekajući kraj vremena: usamljenost čoveka pred smrću je momenat u kojem on stiče svest o svojoj individu­ alnosti, a pobožne klauzule testamenta predstav­ ljaju način da se ova individualnost sačuva od ovo­ zemaljskog uništenja i da se prenese na onaj svet. Nova pravila koja se odnose na pokoj duše prido­ daju se tradicionalnim pogrebnim detaljima: »Da­ jem svoju dušu Bogu, ostavljam svoje telo Crkvi augustinovaca i prepuštam ga svojima da ga ukopa­ ju« — piše 1648. godine u testamentu neki savetnik parlamenta u Tuluzi. Dok je duša bivala sama pred smrću (»dajem je«), dotle je telo »ostavljano«, istovremeno, crkvi i porodici. Na početku srednjeg veka eklezijastičko zakonodavstvo još je bilo neodlučno u davanju prednosti izbora porodici ili parohiji: porodica je ipak pobedila. Od XIV do XVIII veka izbor pogre­ ba uslovljen je dvema činjenicama: religioznim uva­ žavanjem parohije, crkvenog reda, sveca ili brat­ stva, i porodičnim pijetetom: »U crkvi Sen-Sernen, njegovoj parohiji u grobnici njegovih predaka« (1690); »u dvorištu crkve Sen-Sernen gde su moje dve sestre« (1787); »na groblju Sent-Inosan, gde su pokopani njegova pokojna žena i deca« (1604). Kad bismo se držali tekstova testamenta, rekli bismo da je porodično osećanje bilo rezervisano za period post mortem. Da li se varamo? Porodica

m*

O modernom osećanju porodice u . . . 147

tada nije činila okvir svakodnevnog života, ona je priskakala kad je prestajala »svakođnevnost«, bilo u velikim životnim krizama, bilo u smrti. Tek od XVIII veka porodica je ušla u »svakođnevnost« i potpuno je zauzela. Tako je prividno porodični karakter grobnica od kraja srednjeg veka u stvari više znak tradicio­ nalne kolektivne solidarnosti nego izraz moderne bolećivosti. Odluke testamenta na treba, prema to­ me, čitati sa osećanjem današenjeg čoveka. Šta je konačno trebalo da znači: biti pokopan pored svojih predaka i žene? Zaboravimo načas ono čemu nas uči tako bo­ gata umetnost nadgrobnih spomenika. Grobovi, ma­ terijalizo vani spomenicima, dugo su bili retki i rezervisani za crkvene velikaše, za plemstvo i sudski stalež. Većina testamenata ne govori ništa o spo­ menicima. Oni označavaju mesta grobova ali se naj­ češće ne vodi briga kako da se oni učine vidljivim. Mesto groba ostajalo je bezimeno. Pa kad je zaveštalac birao istu grobnicu u kojoj su bili njegovi preci, ili mesto blizu njih, on time nije hteo da iz­ razi želju da svi budu sjedinjeni u istom grobu, već da kaže da će im se tela nalaziti u istom religioznom okruženju, u zoni koju određuje osećanje pobožnosti. Pri tom se imalo u vidu samo jedno: biti što je moguće bliže — »U crkvi u Val-Dezekoljeu na mestu koje je blizu pokojne gospođe njegove žene« (1401); »Na Sent-Inosanu, blizu mesta gde bejahu pokopam njegov otac i majka, ili na nekom drugom mestu blizu ovoga« (1407); »Što je moguće bliže«, kaže se često u XVI i XVII veku. Ukoliko je neko mesto bilo odabrano zbog posebne pobožnosti, to će se precizirati mnoštvom detalja. Od X III do XVII veka postajalo je sve uobiča­ jenije da se mesto ukopa ili njegova blizina označe natpisom, slikom, spomenikom. U ovim oznakama pominjaće se i porodica dodavanjem porodičnog

148 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

grba ili portreta pokojnika i njegove dece ti pobož­ nom stavu, na kolenima. Ali mi ćemo se ovde baviti jednim drugim vi­ dom evolucije koja je izvukla mrtve iz anonimnosti i sjedinila ih u prostoru koji će u X IX i X X veku u Francuskoj postati »porodična grobnica«; to je istorijat zajedničkog groba, »pogrebne kapele«. Taj naziv za pogrebnu kapelu savremenici nisu pozna­ vali. Govorilo se kapela, osnivala se ili namenjivala kapela što je podrazumevalo u isti mah, građevinu, kult koji se u njoj slavio u određene svrhe, sveštenika ili kapelana koji je primao platu i, najzad, nadsvođenu grobnicu. Bilo je privatnih kapela, tj. onih koje pripadaju porodici i kapela bratstva. U XVII veku ne govori se samo kapela već se pominje i »grob«, kao da je pogrebna funkcija prevla­ dala. Godine 1604. tutori crkve Sen-Žan-an-Grev dodeljuju Žeromu Segijeu (Jérome Seguier), držav­ nom savetniku, predsedniku velikog veća, »grob« »ispod i blizu« oltara kapele podignute pored grob­ lja, sa pravom da može postaviti jedan ili više epi­ tafa, »u znak zahvalnosti za poklon rečenog Predsednika koji je dao jedan vitraž za kapelu«. Nema sumnje da se prema vladajućem običaju predsednik-donator dao uslikati kako moli u jednom uglu ovog vitraža. Svi ti vidljivi znaci svedočili su o pogrebnom i porodičnom karakteru kapele, pri čemu nije bilo uvek neophodno da se doda neki eksplicitniji spo­ menik: cela kapela bila je grob. U Sen-Žan-an-Grevu godine 1642, tutori dozvo­ ljavaju da tri deteta Žana od Timerija »prenesu telo svoga oca sa mesta na kojem je pokopan u na­ vedenu crkvu (usred zemlje, ali možda u olovnom kovčegu) u jednu od grobnica kapele koja je četvrta po redu i poslednja do vrata koja vode u kosturnicu, da tamo trajno ostane i da se u nju polože tela nje­ gove porodice. U toj kapeli su im tutori dozvolili i da postave epitaf, poštujući odredbe rečenog po­ kojnika«.

O modernom osećanju porodice u testamentima i . . . 149

U Sen-Žerveu je 1603. godine gospodin Nisron dobio pravo da podigne »kapelu i predikaonicu o svom trošku«. Gospa Nisron, njegova deca i potom­ stvo tu će »moći uvek da slušaju božju službu i da naprave grobnicu iste širine, kad god zažele, da u nju sahrane tela rečenog gospodina i dece mu«. Često su u ovakvim kapelama, na klupama koje su bile rezervisane i posle smrti osnivača, živi čla­ novi porodice prisustvovali misama. Jedan testament iz 1652. godine pokazuje da je budžet jedne kapele obuhvatao istovremeno gradnju grobnice i izdržavanje jednog kapelana: zaveštalac testamenta želi da posle smrti njegovo telo i telo »moje vrlo drage i voljene mi nekad supruge budu odnesena u moju crkvu u Kursonu i tamo ostavlje­ na, u podzemnoj grobnici m oje kapele koju sam dao da se sagradi u ove svrhe putem donacije . . . , radi izdržavanja neka se uzme tri stotine livri svake god in e. . . za izdržavanje jednog kapelana, koga že­ lim da čujem kako govori stalno, svih dana u go­ dini, svetu misu u m ojoj kapeli u crkvi rečenog Kursona, u spomen na mene i pokojnu m oju ženu«. Te kapele su ostajale u porodici. Evo, na primer jedne koja je od 1661. godine pripadala porodici To­ ma više od jednog veka: Šari Toma, prokurator u Šatleu, želi da bude pokopan u »crkvi prečasnih karmelićanskih očeva, na trgu Mober, u grobnici svojih predaka, koja se nalazi u kapeli Svetog-Žozefa, ispod jednog velikog groba (bez sumnje ispod ogromne ka­ mene ploče kakve još uvek postoje sa natpisom: »Grob Х-а i njegovih« — prim. F. A.) u kojem su po­ kopani Žan Toma i Nikol Ž i l . . . njegov pradeda i prababa, kao i Žan Toma poreznik u Nemuru, i žena mu Pjeret Kuse, njegovi roditelji; rečeni Žan Toma, predak, u pomenutoj kapeli ima epitaf od bakra i mermera, koji predstavlja fondaciju za misu koja se čita svakog petka, u devet časova, više od sto­ tinu godina, od kako je epitaf postavljen; u nave­ denom grobu su pokopane i Katarina i Marija To­ ma, njegove sestre«.

150 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Ovakve kapele bile su jedine poznate porodične grobnice do francuske revolucije. Bilo je uobičaje­ no da bočne kapele crkve pripadaju nekoj porodici ili bratstvu. Kad je u Nici u XVII vèku rekonstruisana katedrala u nižim četvrtima, u koje se grad spus­ tio iz srednjovekovnog akropolisa, sagrađene su bočne kapele o trošku porodice Dorija, Turati, Torini, i o trošku bratstva zidara i kamenorezaca. Bočne kapele crkve koje su imale pogrebnu funkciju bile su malobrojne da bi mogle postati opšti model sahranjivanja. One su pripadale isklju­ čivo aristokratskim i bogataškim porodicama. Uprkos njihovoj malobrojnosti, one su u XVIII veku odgovarale idealnoj slici grobnice jer su poslužile kao model grobovima u doba romantizma. Poznato je da je na kraju XVIII veka u Fran­ cuskoj zabranjeno sahranjivanje u crkvama i gra­ dovima: groblja su premeštena blizu ulaza u Pariz. Na njima su se dizale dve vrste spomenika: jedni, manji, bili su namenjeni pojedincu ili bračnom pa­ ru i inspirisali su se antičkim formama, tradicio­ nalnim simbolizmom stela, slomljenih stubova, sar­ kofaga, piramida . . . Drugi, veći, bili su kopije got­ skih grobnica i predviđani su za ćelu porodicu. Na groblju Per-Lašez, prvom ovog tipa, oko 1815. go­ dine postoji »pogrebna kapela porodice Grefil« reprodukovana u vodičima iz tog vremena. I tako, u toku prve polovine X IX veka korišćenje porodičnog groba je postalo nešto obično, a grob je dobio oblik »kapele«. Prvi zajednički grobovi na novim grobljima bili su, znači, neka vrsta imitacije manjih dimenzija bočnih crkvenih kapela. Zatim, sredinom veka, po­ stupak postaje banalan: prave se minijaturne ka­ pele; kapela se svodila na sasvim malo zdanje koje je, međutim, sačuvalo njene forme i elemente: ko­ vanu rešetku na ulazu, vitraže, oltar, svece i klecalo. U porodičnim grobovima ponekad bi se, tokom više od jednog veka, nakupilo dvanaestak tela, za­

ci modernom osećanju porodice u testamentima i . . . 15f

hvaljujući zakonu koji je dozvoljavao ovakva grupisanja. Oblik gotske kapele napušten je krajem veka. U X IX i početkom X X veka i dan-danas se u narodu, u Francuskoj, pokazuje velika sklonost ka porodičnim grobovima, u kojima često leže tri do četiri generacije. U svetu koji se men ja, u jednom pokretljivom društvu, grob je postao prava porodična kuća. Na jednom lokalitetu pariškog predgrađa, pre nekoliko godina, jedna stara pralja kupila je sebi za života grob, kao neki renesansni princ. ' Namenila je grob i svojoj deci. Jednog dana posvađala se sa zetom. I da bi ga kaznila, izbacila ga je sa jedinog mesta koje je smatrala svojim za vjeki vjekov: »Rekla sam mu da nikad neće biti sahranjen u moj grob!« Eto tako se prešlo od kapela donatora u crk­ vama od XIV do XVIII veka na porodične grobni­ ce naših savremenih grobalja. Od samog početka »privatna« kapela je smat­ rana mestom rezervisanim za porodicu i njene mrtve članove. U jednom od gore navedénih teksto­ va zabeleženo je da je vlasnik jedne kapele iskopao telo svog oca da ga prebaci u grobnicu u koju će, kad dođe njihov red, sići i drugi članovi porodice. Sahranjivanje u grobnici rezervisanoj za jednu po­ rodicu u suprotnosti je sa običnim ukopom, samotnjačkim i anonimnim. Potreba da se zauvek sjedi­ ne, na zatvorenom i unapred određenom mestu, svi mrtvi članovi jedne porodice odgovara novom osećanju koje se kasnije proširilo na sve društvene slo­ jeve u X IX veku: ljubav koja vezuje žive članove prenosi se i na mrtve. Tak© je porodična grobnica možda jedino mesto koje odgovara patrijarhalnoj koncepciji porodice u kojoj je pod istim krovom sjedinjeno više generacija i više domaćinstava.* * Ovaj tekst je deo saopštenja na Kolokvijumu 0 po­ rodici, Cambridge, Groùp for Population Studies, sept. 1969.

152 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

DOPRINOS PROUČAVANJU KULTA MRTVIH U DANAŠNJE DOBA

Čini se da u hrišćanskom srednjem veku i u kasnijim dugim stolećima, mrtvi nisu stvarali veće probleme živima. Danas nam nije uvek lako da pre­ cizno zamislimo pogrebne običaje tog vremena i da im dokučimo smisao. Tekstovi koji se mogu naći u kanonskim zbirkama povodom poseta episkopa, u statutima bratstva, ne dozvoljavaju da se vidi kako su se stvari zaista događale. Ali i ćutanje je rečito. Izgleda da je društvo tada bilo zadovoljno svojim odnosom prema mrtvima, da nije imalo nikakvog razloga da ga menja, pa prema tome ni da ga opi­ suje. O intimnim stvarima ne govori se, ukoliko one nisu vidljive. Tišina, samo načas, prekinuta u vreme verskih ratova radi zabrane reformisanja katoličkih grobalja, prestaje najednom sredinom XVIII veka. Tada postoji veliki pokret osporavanja; mnogrobrcjne publikacije, memoari, peticije, istraživanja bave se pogrebima i grobljima, a njihov kvantitet i ozbilj­ nost pokazuju koliko je javno mnjenje postalo zainteresovano, duboko zainteresovano, za pogrebne običaje na koje je bilo neosetijivo tokom vekova. Mrtvi su počeli da stvaraju probleme. Da bi se razumelo novo osećanje u XVIII veku — uznemirenost — treba znati kakvo je tada bilo »sta­ nje groblja« (izraz je iz onog vremena) i njegovo mesto u senzibilitetu i mentalitetima srednjeg veka.

Doprinos proučavanju kulta mrtvih u današnje doba 153

Reći ćemo, da ubrzamo stvari, da su u sred­ njem veku ukopi vršeni ad sanctos, što je moguće bliže grobovima svetaca ili njihovim relikvijama, u posvećenom prostoru koji je podrazumevao isto­ vremeno crkvu, njen klaustor i crkvene zgrade. Reč coemeterium nije označavala samo mesto rezervisano za sahranjivanje, već azyîus circum ecclesiam, svaki ograđen prostor koji je opasivao crkvu i uži­ vao pravo azila. U ovom prostom svuda se sahra njivalo, u crkvi i oko crkve, u dvorištu, u atrijumu, u klaustorima koji su dobili ime kosturnice i posta­ li groblja u užem smislu, onom koji smo sačuvali do danas. Svi zaveštaoci precizirali su u testamen­ tima mesto koje su odabrali za svoje poslednje pre­ bivalište, prema ličnim sklonostima: u brodu crkve Kordelje, blizu Bogorodičine kapele, na groblju Sartre u Parizu (između dva kamena krsta koja se tamo nalaze), na groblju Inosan pored krsta naše Gospe . . . Najtraženija su bila rnesta u najneposrednijoj blizini svetinja i oltara gde se služila božja služba. Najsiromašniji i najponizniji bili su skla­ njani tamo gde je kasnije postalo pravo groblje a to znači što je moguće dalje od crkve i njenih zidi­ na, na kraju ograđenog prostora, u klaustorima u dubokim zajedničkim rakama. Čovek jedva može da zamisli slaganje leševa jedan na drugi, kako su tokom stoleća propisivale crkve i njihovi manasti­ ri! Periodično su, da bi se napravilo mesta, vađene ispod podova crkava i iz grobaija jedva sasušene kosti i ubacivane, u džakove, pa u vertikalne pro­ kope kosturnica, na crkvene tavane ispod lučnih svodova, ili su se njima zatrpavale neupotrebljavane rupe pored zidova i stubova. I tako su posetioci crkve, mušterije grobljan­ skih radnjica — jer su koridori na grobljima slu­ žili za trgovinu — mogli svaki čas da nalete na neki deo čovečjeg tela koji je pao sa obližnje gomile ko­ stiju ili ga je grobar zaboravio. Ovo mnogo govori o istoriji srednjovekovnog mentaliteta.

154 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

U grčko-rimsko antičko doba vladala je zabra­ na sahranjivanja u unutrašnjosti pomerium-a: gro­ bovi su bili postavljani duž puteva koji vode iz gra­ da. Ni prvobitno hrišćanstvo nije dozvoljavalo sahranjivanje u crkvama, izuzev u precizno utvrđenim izuzecima. Ali osećanje je bilo jače od kanonskih zabrana i ono je pretvorilo crkvu i njenu okolinu u neverovatnu aglomeraciju leševa i kostiju. Sahranjivanje u crkvi ili blizu crkve odgova­ ralo je u početku želji da se uživa zaštita sveca ili svetilišta kome se poveravalo mrtvo telo. Zatim je kler, uznemiren praznovernim tendencijama ovak­ ve pobožnosti, preduzeo mere da se pobožnost iska­ že na drugi način. Mrtvi su sahranjivani na mestu koje je istovremeno kultno i prolazno, kao što je crkva, kako bi živi mogli da ih pomenu u svojim molitvama i da se sete da će, kao i mrtvi, jednom postati pepeo. Sahrana ađ sanctus smatrana je pa­ storalnim načinom razmišljanja o smrti i zalaga­ njem za mrtve. Od XVI veka, a naročito u XVII veku, pod uticajem katoličke reformacije, razvoj ide u novom pravcu. Pobožni autori ne ustručavaju se da oštro osude lažnu pogrebnu pobožnost srednjeg veka. Čuveni odgojitelj za vreme vladavine Luja XIV, otac Pore, jezuit, pisao je: »Ljudi misle da će nji­ hove duše dobiti veći deo molitvi i žrtava ako im tela budu bliža oltaru i svešteniku. Odatle njihova hitanja da budu stavljeni u crkvu, blizu svetilišta jer su ubeđeni kako molitva deluje na njih efika­ snije zbog manje razdaljine. I tako se molitvama i i ceremonijama pripisuje sfera uticaja čiji nepo­ sredni efekat isključuje moralni.« Nešto spiritualnija pobožnost, ali osetljiva na fizičke znake, pozivala je na zanemarivanje zemalj­ skog, telesnog prebivališta. Naravno, dešavalo se, od davnih vremena, od pamtiveka, da su, u znak pokornosti, pobožne osobe odustajale od privilegi­ je sahranjivanja u crkvi, pored svojih predaka ili

Doprinos proučavanju kulta mrtvih u današnje doba 155

supružnika. Izbor sahrane prepuštao se u tom slu­ čaju izvršiocu testamenta, izražavala se želja da se sahrana obavi tamo gde je smrt zatekla čoveka, po­ nekad čak sa siromasima, u zajedničkoj raci. Ali to je sve bilo zbog hrišćanske poniznosti. Testamentarne odredbe postaće češće, a promeniće im se i smisao: one neće izražavati samo tradicionalno osećanje poniznosti, već i potpunu nebrigu za sopstveno telo. Religija, prema tome, ne pridaje mnogo zna­ čaja grobu, ni njegovom mestu pored svetaca, niti snazi zaštite živih koju on ima. Naprotiv, ona pre­ poručuje ravnodušnost u pogledu pogreba i grob­ nice. Groblje vrlo malo znači u pobožnom senzibi­ litetu. Iako ostaje deo crkvene zemlje, ono jo j se, neumoljivo, sve više oduzima. U XVII veku u Parizu više crkava se proširilo da bi se moglo odgovoriti liturgijskim i pastoral­ nim potrebama kontrareformacije. Građene su ka­ pele za pričest ili sale za izučavanje katehizma na mestu starog napuštenog groblja a za njegovo izmeštanje kupovan je teren koji je trebalo da bude što je moguće dalje i koji više nije bio u blizini crkve. I tako je često u velikim gradovima, više zbog kultnih potreba nego zbog demografske nuž­ nosti, prekinuta fizička veza između groblja i crkve. Moralna veza je takođe popustila i odnos prema groblju je pokazivao tendenciju laiciziranja. Tadaš­ nji sudski organi često su intervenisali i dozvolja­ vali da na njemu budu sahranjivani, mada bez ikakve ceremonije, ekskomunicirani javni grešnici, kojima je crkva uskraćivala religioznu sahranu. Evolucija je tekla neosetno, u tišini koja mno­ go liči na ravnodušnost. Međutim, ova ravnoduš­ nost ne objašnjava se u celini religioznim motivima. Rekao bih, štaviše, da postoje dve vrste ravnoduš­ nosti: jedna religiozne prirode o kojoj smo upravo govorili i druga, naturalističkog porekla. Stiče se utisak da srednjovekovno hrišćanstvo nije pridava-

156 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

lo značaja prastaroj osnovi primitivnog naturalizma. Današnji istoričari srednjeg veka pokazuju ka­ ko se on iznova javlja uvek kad popuste disciplin­ ske stege Crkve ili vladara. Kad se radilo o mrtvi­ ma, on je dugo bio maskiran jakim eshatološkim osećanjem koje se u hrišćanstvo prenelo iz prasta­ rih verovanja: pobožno poštovanje mesta gde telo počiva (ad sanctos) i poverenje u vrlinu molitvi (samo ako ih je mnogo i naročito ako su pravovre­ mene: one su morale početi da se izgovaraju od poslednjeg daha samrtnika kako bi se na nebeskom dvoru čule na vreme, pre suđenja duši). »Čistka« u pobožnosti XVII veka udaljila je iz tradicionalne eshatologije sve detinjasto što je bilo u njoj. Dopušteno je da opstane samo naučna eshatologija, nepoznata religiji laika, pa čak i najve­ ćem delu klera. Popularni naturalizam oslobodio se tako verovanja kojih je bio prepun i koja su se pre­ tvorila u praznoverice. Sve se odigralo tako kao da ga je od njih oslobodila asketska i teološka duhov­ nost vernika. Već samo zajedničko održavanje na istom mestu (na srednjovekovnom groblju) i u isto vreme, sahrana i javnih skupova, sajmova i trgovina, ple­ sova i igara na rđavom glasu pokazivalo je da mrt­ vima nije ukazivano ono poštovanje koje mi danas smatramo da im dugujemo: prema njima su se lju­ di odnosili sa familijarnošću koja nam se danas čini gotovo nepristojnom. Religija, ipak, nije do­ zvoljavala da se sasvim zaboravi da je groblje i po­ svećeno mesto, izvor natprirodnog života za mrtve kao i za žive. Kad je religija zanemarivala sahrane i grobnice zbog teološkog čistunstva u XVIII veku, a naročito za vreme francuske revolucije zbog po­ manjkanja sveštenika, tela pokojnika bila su često predmet prostačkog ponašanja, kao da su obično smeće. Takva je bila situacija sredinom XVIII veka, tako su je u stvari opisivali autori druge polovine veka, a da mi, zapravo, i ne znamo da li je njihovo

Doprinos proučavanju kulta mrtvih u današnje doba 157

negodovanje izazvano stvarnom, skorašnjom nepristojnošću, ili nepristajanjem da se i dalje podnosi vrlo staro stanje stvari, prihvaćeno tokom vekova. Prelazak preko praga tolerancije uvek je bučan. Stanje groblja postalo je iznenada aktuelan pro­ blem koji je ostrašćivao javno mnjenje. Stanovnici koji su živeli u susedstvu groblja počinjali su da se žale, da šalju peticije, da pozivaju pred sud crk­ vene odbore od kojih su tražili odgovornost za ne­ zdravo stanje svojih nastambi. Lekari, slavni hemičari objavljivali su istovremeno svoja naučna zapa­ žanja o smrtnim opasnostima od pokopavan ja u crkvama: pričali su o zastrašujućim slučajevima dece, učenika katehizma, koja su nastradala posle ot­ varanja jedne rake, o grobarima, naprosto pokoše­ nim posle nespretnog otvaranja stomaka jednog leša. Sudski činovnici i prosvećeni sveštenici davali su doprinos u debati svojom erudicijom i pameću i dokazivali da je sahranjivanje u crkvama, suprot­ no rimskom i kanonskom pravu, bilo zakasnela posledica srednjovekovnog praznoverja. Sa svoje strane, Vrhovni sud (Cour đu Parlement), tumač opštćg osećanja, odlučio je da se prihvati ovog proble­ ma i 1763. godine doneo je nalog da se ispita stanje stvari na pariškim grobljima i mogućnost njihovog izmeštanja van grada. Jedno osećanje dominira u bogatoj literaturi punoj memoara, činjenica, izveštaja: to još uvek ni­ je skandalizovanje zbog preterane bliskosti živih i mrtvih, zbog nepoštovanja mrtvih, iako se i ovo ose­ ćanje tu već nalazi skriveno. To osećanje sadrži pre svega užas i strah od raspadnutih tela, od nji­ hove zastrašujuće hernije. Verovalo se da se njihovo truljenje širi na ćelu prirodu: ono je /ahvatalo i žive klice i ubijalo ih. Susedi groblja su u svojim žalbama upozoravali da ne mogu da sačuvaju ni piće ni jelo. Čak su se i metali kvarili. »Čelik«, kaže nam jedan lekar, »srebro, gajtani (gajtani u pozamanterijskim trgovinama) tu lako gube svoj sjaj.«

158 Filip Arijes: ESEJI O I STORIJI SMRTI NA ZAPADU

Pod isti epitet podvodili su se u to vreme zadasi kuge i zadasi smrti: zadasi koji će se ubuduće nazi­ vati kužni. Zdravlje stanovništva bilo je, znači, ugroženo: poluraspadnuta tela bila su proglašena za jedan od izvora epidemije koje su zarazna isparenja, »mijazme«, raznosile po uskim, zbijenim uličicama. Hemičari su ispitivali prezasićenu zemlju crkava i grobalja i u njoj su, kao u laboratoriji, posmatrab čudovišne etape raspadanja. Bizarna radoznalost probija ispod zdravorazumskih, praktičnih razloga ovih istraživanja. Činjenica je da je vek prosvećenosti opsednut i fasciniran fizičkom smrću, tajnom tela lišenog života. Opet se pojavljuju slike skeleta i mumije koje su krajem srednjeg veka, u epohi mrtvačkih plesova umnoža­ vane, doduše u drugom duhu koji više nije strah od onog sveta, već bojazan zbog kratkoće vremena, punog misterija, koje deli kraj života od početka raspadanja. Iz razloga koji nisu svi naučni, u pretsobljima rezidencija zamkova vršila se disekcija le­ ševa, najčešće ukradenih; ljudi su se ushićavali slu­ čajevima prividne smrti, i ponekad erotskim dvo­ smislenostima života i smrti. Pod makabrističkim osećanjem podrazumcva­ lo se mnogo drugih stvari koje su se kasnije otkri­ le; ono je u osnovi značilo sticanje svesti o prisu­ stvu smrti među živima, o mrtvim telima, koja nisu samo omotač besmrtne duše. Ali trebalo se najpre osloboditi nejasnog straha koji je prikrivao sve dru­ go. Taj strah se vezivao za groblje. Za javnog tuži­ oca iz 1763. godine groblje ne predstavlja mesto po­ štovanja i pobožnosti, što će postati kasnije: u tom trenutku ono je bilo ognjište truleži i zaraze ili, kao što on kaže, »nečisto boravište mrtvih usred prebi­ vališta živih«. Treba ga dakle uništiti, preorati nje­ govo tie, izdrljati ga, izvaditi iz njega tela i kosti koje se moraju skloniti u podzemne dubine daleko od pogleda ljudi i od svetla dana. Treba prečistiti

Doprinos proučavanju kulta mrtvih u današnje doba 159

vazduh plamenom buktinja, sravniti, najzad, sa zemljom užasno mesto, da nikakva uspomena na njega ne ostane. Upravo tako se radilo tokom dve uzastopne zi­ me od 1785. do 1787. godine na starom groblju Inosan; odatle je povađeno više od deset pedalja zem­ lje zaražene ostacima leševa; otvoreno je četrdeset ili pedeset zajedničkih raka iz kojih je iskopano vi­ še od 20000 leševa, zajedno sa njihovim kovčezima, i prevučeno je u pariške kamenolome, prekrštcne za tu priliku u katakombe, više od 1000 dvokolica s kostima. Zamislimo to: mrtvi pokopavani tokom osam do devet vekova, izvađeni iz grobnica, koje su mnogi od njih pobožno odabrali u poslednjem času, prevučeni su noću na drugo mesto, uz svetlost buktinje, u prisustvu sveštenika — neka bude! — ali njihovo prisustvo uopšte ne ublažava osećanje nelagodnosti od kojega se niko danas ne može odbraniti čitajući ove opise; ta nelagodnost je, uo­ stalom, sama po sebi značajan pokazatelj promena u mentalitetima. Uništenje groblja intra muros, o kojem je odlu­ čeno pod vladavinom Luja XVI, prekinula je revo­ lucija, a obnovio termidor. Vlada Konzulata, posle jedne ankete Instituta na koju ćemo se vratiti, donela je odluku o njihovom definitivnom preselje­ nju, izmeštajući slavne nekropole koje su i danas poznate stanovnicima i posetiocima Pariza: groblja Per-Lašez, Monmartr i Monparnas. Primećujemo da su u trenutku nastanka, grob­ lja bivala smeštena van grada. Njihovo udaljavanje odgovara profilaktičkim merania parlamentaraca oko 1760. godine. Ali uprava Konzulata nije predvidela da će se za nekoliko desetina godina Pariz pro­ širiti i stići do groblja koja je trebalo da budu van grada, da će ih uključiti u nove gradske granice, granice Pariza od Bulevara Osmana do dvadesetog arondismana. Od tada je situacija koja je smatrana katastro­ falnom u XVIII veku poboljšana, vladalo je više

160 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

uljudnosti i higijene, ali da li su se skrupulozni i aktivni činovnici gradske uprave mogli zadovoljiti ovim podacima, varljivim van svake sumnje? Os­ man (Haussmann) i njegovi suradnici nasledili su od parlamentaraca iz XVIII veka ideje o opasnosti­ ma koje sa sobom nose sahranjivanja u gradu. Ra­ zumljivo je, onda, što su se zabrinuli zbog povratka zloglasnih žarišta zaraza i epidemija. Zato je Osman predložio da se zatvore groblja u Parizu, već ionako prepuna, kao što je nekada Parlament odlučio da ukloni groblje Inosan, i to sa istom motivacijom. U isti mah, on je preduzeo mere predostrožnosti koje su parlamentarci u XVIII veku zanemarivali, što je znak razlike između tih epoha. Nije više bilo go­ vora o tome da se Per-Lašez sravni sa zemljom, kao što je sravnjeno groblje Inosan. Dovoljno je bilo da se na njemu obustave sahranjivanja i da se da­ leko od uvećanog Pariza stvori jedna široka i veli­ čanstvena nekropola. Osman je izabrao Meri-sir-Oaz, u upravi Pontoaz, ubeđen da se grad nikada neće proširiti dotle. Tehnički napredak i čuda par­ ne mašine omogućili su da, bez ikakvih neprijatnos­ ti za porodicu, razdaljine postanu manji problem ne­ go ranije: specijalna linija trebalo je da povezuje nekropolu sa prestonicom; tu liniju su Parižani ubr­ zo prozvali: pruga mrtvih. Ali dogodilo se nešto značajno: mada su upra­ ve okružnih oblasti pod Drugim carstvom a zatim i na početku III Republike usvojile doktrine XVIII veka o štetnosti groblja, javno mnjenje nije ih prihvatalo. Projekti Osmana, zatim prefekta Divala (Duval) iz 1881. godine, izazvali su opšte suprotstav­ ljanje i to tako jako da se od njih moralo odustati; isto pitanje će se ponovo postaviti tek posle rata iz 1914. u drugačijim geografskim i moralnim uslovima. Šta to znači? Strah iz XVIII veka nadživeo je kao doktrina ali je bio egzorciran i javno mnjenje ga više nije razumevalo. Naučne publikacije, napro­

11

Doprinos proučavanju kulta mrtvih u . .. 16t

tiv, pokazuju da groblja nikad nisu bila nezdrava, da su izuzetni slučajevi koje navode autori XVIII veka bili u domenu legende ili loše protumačeni usled pomanjkanja pravog poznavanja fenomena. Štaviše: ne samo da susedstvo groblja više nikog ne uzbuđuje, već stanovnici gradova zahtevaju njihovo ustanovljivanje u svojoj sredini i smatraju njegovu funkciju zaštitničkom. Oni navode i svoje razloge: »Čovek nastavlja trajanje svih onih koji su umrli pre nj ega. . . u spomen na njih on stvara kult (tu smo: kult!), u kojem se njegovo srce i duh angažuju da mrtvima obezbede večnost.« Kult mrtvih i grobova je »sastavni element ljudskog poretka«, spontano vezivanje generacija za društvo i za poro­ dicu. Prefekt Osman hoće da zatvori pariška groblja, znači hoće da uništi kult mrtvih; Pariz bez groblja neće više biti grad. Francuska će biti obezglavljena! U navodima iz knjige dr Robinea (dr Robinet) Pariz bez groblja, objavljene 1869. godine, bez ima­ lo muke se prepoznaju rečnik i ideje Ogista Konta. Ali važno je primetiti da se tu ne radi o komentarisanju usamljenog filosofa, da nije reč samo o slabo angažovanom intelektualcu: ovde pozitivizam izra­ žava osećanje narodnih masa, zanatlija i sitnih tr­ govaca koji su još uvek činili građanstvo Pariza iz­ među 1860. i 1880. godine, Pariza iz vremena Ko­ mune. Evo jedne molbe opštinskom veću od 29. ma­ ja 1881. godine. Potpisali su je Lafit »direktor pozitivizma« kao i Manj in (mehaničar), Bernar (računo­ vođa), De Gaze, predsednik kružoka socijalnih nau­ ka i udruženja kuvara Pariza. »Već drugi put«, kažu autori, »moli se opštinsko veće Pariza da glasa o jednom od najozbiljnijih pitanja koja mogu biti predmet njegovog razmatranja (oni ne minimiziraju subjékt), to je pitanje izgradnje konačne prestoničke nekropole u Meri-sir-Oaz, izvan granica departmana Sene, na sedam vrsta od centra grada. Po drugi put, takođe, dole potpisani, koji pripadaju grupi pozitivista, preklinju zastupnike gradskih in-

162 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI MA ZAPADU

teresa da im očuvaju dotadašnja ukopna mesta.« Po­ zitivistički krugovi su se stavili na čelo opozicije. »Kult mrtvih, kao i prostori sa grobovima i grobni­ cama delovi su prastarih institucija svojstvenih svim civilizovanim društvima: valja prihvatiti kao fundamentalni politički princip da je groblje, ništa manje nego bilo koja druga javna ustanova (škola ili hram), jedan od integrativnih elemenata skupina porodica ili opština i da, prema tome, ne bi moglo biti gradova bez groblja.« U XVIII veku se govorilo: nema gradova sa grobljima. Na kraju X IX veka govoriće se: nema gradova bez groblja. Ova dva stava deli distanca ko­ ja postoji između zavereničkog straha od mrtvih i nove religije, izmišljene u međuvremenu, ove naše, koja još uvek vlada na našim današnjim grobljima, privlačeći na njih gomile sveta u novembru i svaki­ dašnje, ožalošćene posetioce. Klica ovog religioznog osećanja nalazila se očigledno skrivena u osnovi straha koji je ljude XVIII veka nagonio da zauzmu srednjovekovni odnos prema mrtvima: novo se osećanje pojavilo čim je nestao strah od fizičkih posledica raspadanja. Ovo nas navodi da se vratimo malo unazad, poslednjim godinama XVIII veka, kad su postrevolucionarni režimi želeli da ponovo uvedu red u dru­ štvo, u njegov moral za koji su smatrali da je po­ ljuljan. Tako je 1799. godine ministar unutrašnjih poslova Konzulata, Lišjen Bonaparta, tražio od tek ustanovljenog Nacionalnog instituta Francuske da otvori konkurs za spomenike. Institut je primio če trdeset podnesaka, što nam daje predstavu o interesovanju za taj predmet. Autori štampanih podne­ saka jedinstveno su konstatovali žalosno stanje groblja i spomenika. Oni to pripisuju ekscesima re­ volucije, dok je, po mom mišljenju, ta pojava sta­ rijeg datuma i posledica je ravnodušnosti stanov­ ništva. Oni su se pitali kako bi se moglo izaći iz stanja revolucionarnog materijalizma i ponovo uvesti po­

Doprinos proučavanju kulta mrtvih u , . . 163

grebne običaje, a da se ne vrate užasna praznoverja katolicizma. Rešenje im se ukazivalo, prema recima jednog učesnika na konkursu, u ustanovljenju »kul­ ta grobova«. »Ako se tako možemo izraziti«, dodaje on, ali uprkos ovoj jezičkoj opreznosti, reč kult je upotrebljena u smislu koji će joj dati pozitivizam u modernom značenju. Drugi jedan kandidat na istom konkursu opisu­ je »polja mrtvih«, kako ih on zamišlja, a u tim sli­ kama otkriće se mešavina našeg Per-Lašeza, roman­ tičnih groblja, pa čak i američkih današnjih grob­ lja — mislim pri tom na Forist Lou (Forest Lawn) poznato groblje u Los Anđelesu. »Teren na kome će se izgraditi staze po kojima će melankolija šetati sa sanjarenjem . . . sve to smešteno u prirodi.« Tada se, zapravo, daje drugi smisao grobljima van gradova. Njihova udaljenost ne ide u prilog sa­ mo gradovima, koji se tako oslobađaju jednog iz­ vora zagađenja, već se i groblja udaljavaju od pokvarenosti grada, od njegovih poroka i bede i vra­ ćaju se prirodi — čistoti i nevinosti prirode. Nova groblja će postati lepi engleski vrtovi, še­ tališta za porodice i pesnike. »Ona će biti«, kaže naš autor, »oivičena kiparisima, topolama čije lišće stalno drhti, žalosnim vrbam a.. potoci će žuborit i . . . , ova mesta će postati zemaljska Jelisejska po­ lja gde će se čovek, umoran od šetnje stazama živo­ ta, odmarati zaštićen od svih udaraca.« Taj engle­ ski vrt biće istovremeno neka vrsta Panteona, mu­ zeja slavnih ljudi: simbolični grobovi i spomenici održavaće sećanje na velike ljude, a individualni grobovi biće, naprotiv, zatravnjeni, skoro anonim­ ni, kao na savremenim američkim grobljima. »Želeo bih«, pisao je Bernarden de Sen-Pjer (Bernardin de Saint-Pierre), »da se u blizini Pariza izabere mesto koje će se zatim posvetiti da primi u sebe pepeo najzaslužnijih ljudi Otadžbine: među drvećem i tra­ vama bilo bi tu spomenika svih vrsta, prema razli­ čitim zaslugama: obeliska, kolonada, piramida, ur­

164 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

ni, bareljefa, medaljona, statua, postolja.« Groblje je naličje grada, znak solidarnosti živih, posvećeno mesto patriotizma. Konačno, to je mesto na koje čovek može doći da se pokloni mrtvima i da misli na njih, da pro­ duži njihovo trajanje u svojim sećanjima. »Supruž­ nik će se bez bojazni prepustiti čaroliji bola i moći će da posećuje sen svoje ljubljene supruge. Otac koga će trajna i istinita žalost stalno vući na mesto gde počiva pepeo njegovog sina, moći će slobodno da pruži oduška suzama na njegovom grobu. I oni koje drage uspomene vezuju za njihove dobročini­ telje naći će kutak spokoja u ovom utočištu posve­ ćenom sećanjima i zahvalnosti.« Tema posete grob­ lju nalaziće se ubuduće svuda pomalo: »Dođi đa me obiđeš u mom sumornom staništu«,

moli Delil svoju ženu u poemi napisanoj umesto epitafa, »đa me razonodiš u mom tužnom počinku; doći ćeš u smiraj jednog lepog dana da pohodiš moj poetični mauzolej.«

Koji nam se gest može činiti banalnijim od po­ sete groblju, porodičnoj grobnici? On nam je danas tako običan i prisan da smo spremni da ga vežemo za prastare običaje. Ali tako je i sa kultom u kojem je poseta groblju glavni ritual. Mi smo obično ubeđeni, i ja lično bio sam ubeđen, da se taj kult nado vezuje na prastaru prak­ su, da izražava jednu od najnepromenljivijih kon­ stanti ljudske prirode. Cilj ovog saopštenja je da pokaže koliko je on zapravo skorašnji. Rezimirajmo! Šta je bio predmet naših prouča­ vanja? Pošli smo od toga da antička verovanja u prisustvo i uticaje mrtvih nisu preživela, sem u p o­ pularnim tradicijama koje su gotovo iščezle, da su u srednjem veku mrtvi telom i dušom bili prepušta­

Doprmos proučavanju kulta mrtvih u današnje doba 165

ni svecima i crkvi, da se zatim (posledica progresa i religiozne svesti) razlikovalo, ili tačnije, suprotsta­ vilo jedno drugom telo i duša pokojnika: brinulo se o besmrtnoj duši, o čemu svedoče pobožne zadužbine u testamentima, dok je telo, naprotiv, prepu­ šteno anonimnosti kosturnica. Moderan kult mrtvih ima druge korene i druk­ čije je prirode. Nema sumnje da se on može uočiti već kod otmenih, bogatih i slavnih porodica s kraja srednjeg veka koje su svojim mrtvima posvećivale velelepne grobove i često im namenjivale bočne ka­ pele u crkvama. To su prva trajna mesta za grob, prve porodične rake. Ti spomenici bili su relativno malobrojni a borba za ugled igrala je veću ulogu nego vernost uspomeni. Moderan kult mrtvih je kult uspomene vezane za telo, za telcsni privid. Videli smo kako se on iznenada pojavio u XVIII veku, ka­ ko se preneo i u X IX vek. Njegova jednostavnost, bez dogme, bez natprirodnog, i gotovo bez misterije, podseća na kineski kult predaka. Pošto su ga asimi­ lirale podjednako dobro hrišćanske crkve kao i ate­ istički materijalizam, kult mrtvih je danas postao jedina religiozna manifestacija, zajednička vernicima svih veroispovesti. Rođen u svetu prosvećenosti, on se razvijao u svetu industrijske tehnike, malo sklonom religioznim izražavanjima; međutim, bio je tako dobro naturalizovan da se zaboravilo njegovo skorašnje poreklo: bez sumnje zato što je ovaj kult odgovarao situaciji modernog čoveka, a naročito što je odgovarao mestu koje su u njegovom senzibilite­ tu zauzele porodice i društvo.*

* Ovaj članak objavljen je u Revue des travaux de l’Académie des sciences morales et politiques, tom CIX, 1966, str. 25—34.

166 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

.

7

ŽIVOT I SMRT KOD DANAŠNJIH FRANCUZA

Prema smrti i mrtvima današnji Francuzi za­ uzimaju dvosmisleni stav u kojem istoričar prepo­ znaje istovremeno karakteristike nasleđene iz X IX veka i one druge, koje je unela postindustrijska kul­ tura. Pokušajmo da ih definišemo. Tokom pedesetih godina, mladi američki profe­ sor Lorens Vili (Laurence Wylie) došao je da u Fran­ cuskoj provede svoju slobodnu školsku godinu. Smestio se u jednom malom seocetu u Gornjoj Provanši gde se u početku trudio da mu se deca suviše ne otuđe; zato nije hteo da ih lišava radosti koje nosi Halloween,* neka vrsta maskarađe malih Ame­ rikanaca, koja je slična našem pokladnom utorku, i krajem oktobra pripremio im je tradicionalni ma­ skenbal. Ali na dan praznika sa zaprepašćenjem je otkrio da je čitavo selo preplavljeno čudnim stran­ cima u crnom. Žitelji u nedeljnom ruhu i/ašli su da ih sače­ kaju a onda su se u grupama ozbiljno uputili pre­ ma groblju. Raspitavši se, Lorens Vili je saznao da je dan Halloween-a ovo neobično stanovništvo iza­ bralo da proslavi sećanje na mrtve. Kakô onda na * Halloween (31. oktobar) u srednjem veku dan svih svetih, u moderno doba neka vrsta poklada za decu. (Prim,

prev.)

Život i smrt kod današnjih Francuza 167

ulicama kojima hodaju ove svečane prilike prirediti skandaloznu radost malih Amerikanaca? Zadovolji­ li su se time da proslave Halloween u skrovitosti svojih kuhinjskih prostorija. Ova anegdota je poučna. Ona nam pokazuje is­ tovremeno da je taj dan praznik mrtvih u Francu­ skoj i da je on nepoznat u drugim širokim domenima zapadne civilizacije. Naravno, Dan mrtvih nije ograničen na Francu­ sku. On se sa mnogo više pompe slavi u Rimu, u Napulju . . . čovek pada u iskušenje da ga dovede u vezu sa rimskim katolicizmom i da u njemu vidi laicizaciju jednog religioznog praznika. U stvari, molitve za duše u čistilištu, koje se od XV do XVIII veka tradicionalno vezuju za dan Svih svetih, nisu tada imale'karakter velike, jedinstvene proslave kao danas; taj karakter potiče tek iz X IX veka, kad su gomile, pristigle često iz daleka, počele svoje velike seobe prema grobljima. Velika razlika u proslavi praznika Svih svetih pre X IX veka i posle sastoji se u tome što u prvom periodu fizička blizina groba nije bila neophodna, dok je u drugom periodu to prisustvo bilo važno. Između ova dva shvatanja o svim svetima desio se značajan fenomen: ustanovljen je kult groba vezan za uspomenu na pokojnika. Ne pokušavajmo, stoga, da otkrijemo u toj pogrebnoj svečanosti neprekinu­ tu pagansku tradiciju: to je nova činjenica religije koja se javlja na kraju XVIII veka i širi se svuda u X IX veku; nju su katolicizam i pravoslavlje pri­ hvatili, mada im je zapravo bila tuđa. Zadušnice nisu ništa drugo do izraz jednog mnogo raširenijeg kulta, kulta grobova, svojstvenog katoličkim zemljama. U Sjedinjenim Državama u epohi velikih se­ oba stanovništva, u prtljazima su se redovno mogli naći proizvodi pogrebne ikonografije, slike koje će se okačiti u novoj kući i koje su na simbo­ ličan način evocirale grob voljenog pokojnika, ona-

168 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

kav kakav je ostavljen na crkvenom groblju, ili mnogo češće, u kućnom vrtu: u državama na istoku američkog kontinenta još postoje ta napuštena groblja iz XVIII veka koja su morala ličiti na da­ našnja francuska groblja, ili na protestantska grob­ lja u oblasti Sarant i u Sredozemlju, i na katolička groblja na Korzici. To, međutim, nije predstavljalo smetnju da kult mrtvih primi specifičan karakter u katoličkim zemljama Evrope u X IX veku, koji ne­ ma ničega čisto katoličkog pa ni hrišćanskog. Ni sam ne znam da li bi Lorens Vili, kad bi se vratio u svoje provansalsko selo na zadušnice 1971, u njemu video toliko sveta kao na svom prvom pu­ tovanju. Sigurno je da se kult groblja primirio: ad­ ministracija koja se od sredine X IX veka stalno bo­ rila protiv zauzimanja prostora od strane mrtvih, koristi se novonastalom ravnodušnošću živih da po­ vrati napuštene grobove. Na groblju u Nici, na starim grobovima koji su najčešće pravi muzeji, preteći se kočopere mali nat­ pisi, (rezultati javne rasprave), koji najavljuju nji­ hovo skoro uništenje. Pre samo pedeset godina niko se ne bi usudio na tako nešto, bojeći se reakcije javnog mnjenja. Osetljivost u pogledu groblja i mr­ tvih se smanjila, pre svega u intelektualnim krugo­ vima koji danas čine moćnu klasu. Religija mrtvih koja se povlači iz ove klase, opstaje još uvek u slo­ jevima prostog naroda i u srednjim, ne previše in­ telektualnim klasama: oni još uvek novac obilato troše na grobnice i spomenike. Posete grobljima su još uvek česte, grobovi stalno okićeni cvećem. Kult mrtvih ne karakteriše danas paroksizam, koji je podržavan u X IX i početkom X X veka, sve do rata iz 1914. godine. On se stabilizovao, ohladio, smirio. Ali još uvek je taj kult duboko ukorenjen: za najveći broj Francuza on je jedini poznati oblik religije — jedne religije koju je katolicizam X IX veka asimilovao, ali koju je onaj vatikanski odbacio. To odbacivanje je, uostalom, znak duha vremena,

Život i smrt kod današnjih Francuza 1S9

jer crkve umeju tako dobro da odgonetnu zaokrete jedne epohe, da mogu poslužiti i istoričarima kao dobar indikator. Još pre petnaestak godina jedna analiza stavo­ va prema smrti držala bi se ovih nekoliko naznaka. Danas se više ne možemo zaustaviti na tome. Ja sam lično iskusio promenu: 1964. izgubio sam maj­ ku. Kad sam tog leta svratio u malo selo u kojem su nas odavno svi znali, dočekali su me tradicional­ ni izrazi saučešća: »Ah! sirota gospođa! Mora da vam je strašno teško! Da li se mučila?« itd. Godine 1971. izgubio sam oca. Isti ugledni ljudi u selu, isti oni koji su pre sedam godina saučestvovali sa sudbinom »sirote gospođe« (nisu to bili ni mladi zanesenjaci, ni progresisti željni modernosti po svaku cenu, već uglavnom nostalgični sedamdesetogodišnjaci), ili su me izbegavali, ili su skraćivali razgovor ne bi li izbegli izraze saučešća u kojima su nekad uživali. Moj otac nije više imao prava na pohvalu i na ritualno žaljenje, čak ni na epitet »si­ roti« koji je osećanje pijeteta iz romantičarskog X IX veka predodredilo za mrtve. On je nestao pot­ puno, a ono što je od njega preostalo stavljalo je ljude u nepriliku u prisustvu pokojnikove dece. U razmaku od sedam godina mala grupa sedamdesetogodišnjaka, za koju se mislilo da je po strani od velikih tokova u modernom senzibilitetu, usvojila je nov način ponašanja prema smrti. Bilo je, van svakog očekivanja da se u selu na­ iđe na taj novi stav, ali on je bio dobro poznat, uo­ čen već ranije u SAD, u Engleskoj, u Holandiji, u skandinavskim zemljama — ukratko, u svim društvi­ ma koja su prevazišla etapu industrijalizacije, u ko­ jima su tehnologije tercijarnog sektora dostigle svoj puni razvoj. Ovde se nećemo upuštati u detalj­ nu analizu i pomenućemo samo njegove glavne crte. U Francuskoj, do tridesetih godina, smrt je bila velika, kvazi-javna ceremonija kojom je rukovodio

170 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

samrtnik. On je prvi bio upozoren i znao je da je smrt blizu. Zatim je uvodio red u svo>e poslove, sa* stavljao poslednju volju, delio svoja dobra kako bi se izbegla svađa među naslednicima, i sve to »leže­ ći u postelji«, »bolestan« kako se govorilo u testa­ mentima iz XVII stoleća. Porodica i prijatelji okup­ ljali su se u njegovoj sobi oko kreveta, da se opro­ ste. Sveštenik je donosio Corpus Christi i, sve češ­ će, poslednju pričest, praćen ponekad i neznancima koji bi ga sretali na ulici. Vladao je običaj da se samrtnici okružuju i — izraz je banalan a sad je izašao iz upotrebe — da se »asistira pri njihovoj agoniji«. I zaista, pažljivo su se pratile sve faze agonije, koje su često bile bolne, ali nikada dugotrajne. Kad bi sve bilo gotovo, obavest istaknuta na vratima, ili usmeno razglašavanje, pozivalo je sve poznanike preminulog da dođu da ga vide. Ove posete imale su svrhu da uteše porodicu pokojnika. Ali, pre svega, na taj način se odavala pošta mrtva­ cu, koga su prisutni škropili svetom vodicom gleda­ jući ga poslednji put. Uoči smrti, umirući je onaj koji upravlja i zapoveda. Posle smrti, mrtvac se pohodi i slavi. U ovoj etapi usledile su dve velike promene. Sa­ mrtnik je prvo lišavan svojih prava, stavljan pod starateljstvo, kao da je maloletno dete ili kao da je izgubio razum: on više nema prava da sazna da će umreti. Njegova okolina mu do kraja sakriva istinu i raspolaže njim — za njegovo dobro. Sve se deša­ va kao da se ne zna da će neko umreti; to »ne zna« ni najbliža porodica, ni lekar — čak ni sveštenik — u slučaju da se našao izgovor za njegov dolazak. Konačno stiže čas kad više nije potrebno da se igra komedija, kad je samrtnik već izgubio m oć pre­ poznavanja a potom i svest, sačuvavši još samo dah. Porodica, iscrpena od umora, prisustvuje danima, nekad i nedeljama, nečemu što je ranije — manje dramatično i manje bolno — trajalo nekoliko sati; ona stoji uz uzglavlje jedne bedne stvari, načičkane

Život i smrt kod današnjih Francuza 171

cevima u ustima, u nosu, na zglobovima udova. A čekanje traj e. . . i jednog lepog dana život se zaus­ tavlja, obično onda kad se na njega više ne obraća pažnja, kad više nikog nema pored kreveta. Malo-pomalo interesovanje ili sažaljenje — ako je preostalo takvih emocija — pomerili su se sa samrtnika na porodicu, na preživele. Skorašnje modi­ fikacije katoličkog pogrebnog rituala, a naročito komentari koji se povodom njih čuju, podvlače pre­ nošenje interesovanja sa pokojnika na žive. U pra­ staroj liturgiji, izgleda, slavili su se mrtvi; u no roj je obraćanje upućeno živima, da se oni pouče i uteše. , Opšte je prihvaćeno mišljenje da preživeli ima ju prava na utehu. U društvu odnedavno postoji ten­ dencija da im se to pravo uskrati: to je druga veli­ ka pramena do koje se došlo u stavovima vezanim za smrt. Danas je sramota govoriti o smrti i o svo­ jim patnjama, kao što je nekada bilo sramota go­ voriti o seksu i o svojim uživanjima. Kad se neko udalji od vas zato što ste u žalosti ili udesi da izbegne i najmanju aluziju na vaš nedavni gubitak, ili svede neizbežne izraze saučešća na nekoliko zbrzanih reči, to ne znači da je neosetljiv, da nije potre­ sen, to je naprotiv zato što je potresen, a što je čovek više dirnut više će kriti svoja osećanja i izgle dati hladan i ravnodušan. Dobro vaspitanje'. zabranjuje svako pozivanje na smrt, koje bi bilo morbidno. Govori se kao da smrt ne postoji. Postoje samo ljudi koji nestaju i o kojima se više ne govori, a o kojima će se, mož­ da, govoriti kasnije, kad se zaboravi da su mrtvi. Između dva stava koje smo definisali u glavnini crtama, između kulta grobova i udaljavanja mrtvih iz svakodnevnog govora, postoji čini se kontradik­ tornost i nespojivost. Tako u nekim zemljama i u nekim društvenim slojevima jedan od postojećih

172 Filip Arijes: ESEJI O I STORIJI SMRTI NA ZAPADU

stavova tera drugi. U Engleskoj i tamo gde je zabra­ na vezana za smrt prihvaćena bez îezerve, vrlo'1'je prošireno spaljivanje, ne samo iz higijenskih, lilosofskih i ateističkih razloga već jednostavno zato što se veruje da se spaljivanjem telo uništava mno­ go potpunije, da je preživeli mnogo manje vezan za mesto sa urnom i da teže pada u iskušenje da ga posećuje. U Francuskoj obe tendencije postoje uporedo. Jedna teži da oslabi, druga sve više osvaja prostor. Čovek bi mogao da pomisli kako će jedan stav zameniti drugi, kako je kult grobova osuđen da ne­ stane i kako će se Francuzi otarasiti mrtvih sa dis­ krecijom svojih suseda iz severozapadne Evrope. Ništa nije manje sigurno od toga! U SAD, prisustvu­ jem o već pokušajima da se raskine sa zabranom ba­ čenom na smrt. Čovek se može upitati da li ove dve tendencije, koje nam se čine kontradiktorne, neće uskoro koegzistirati na najracionalniji način, kao što se i u drugim stvarima često zbivalo u zemlji koja se hvali Dekartom. Ista osoba koja se ustruča­ va da govori o smrti ili p nedavno preminulom, ići će bez kompleksa na groblje da okiti cvećem grob svojih roditelja, preduzeće mere da sebi obezbedi solidnu grobnicu na koju će naslednici prikačiti njen, emajlirani i neizbledivi portret.4 '

* Ovaj članak je objavljen u Ethno-psychologie, mart 1972 (27. godina), str. 39—44.

Život i smrt kod današnjih Francuza 173

IZMENJENA SMRT. PROMENA STAVOVA PREMA SMRTI U ZAPADNIM DRUŠTVIMA

Ova studija bi mogla da se zove: savremena kriza smrti, da taj naslov već nije dao Edgar Moren jednom od poglavlja u svojoj knjizi Čovek i smrt pred istorijom.1 To su, zapravo, iste reći i iste stva­ ri: »panično sučeljavanje u klimi punoj straha, ner­ voze, nihilizma« koje uzima »oblik prave krize indi­ vidualnosti pred smrću« i, kao što ćemo videti na kraju, krize individualnosti, prosto rečeno. Edgar Moren se namerno drži u granicama »knjiške smrti«: »literatura, filosofija, tj. nespecijalizovana oblast civilizacije, ili specijalizovana u opštem smislu reći«. Predmet je ovde očigledan: knji­ ževnost i filosofija nisu nikada sasvim prestale da govore de morte et mortuis, a dešavalo se da budu i vrlo brbljive! Danas je poznato kako se govor o smrti prekinuo i postao jedan oblik neodređene zeb­ nje, samo jedan oblik među mnogima. Od pojave knjige Edgara Morena 1951, nastala je nova literatura, ne više uopštena već specijalizovana: istorija i sociologija smrti. Bilo je i pre zapi­ sano ponešto o tome na stranicama Emila Mala (Emile Mâle) i drugih istoričara umetnosti o iko­ nografiji smrti; tu je zatim čuvena Hojzingina knji­ ga o jeseni srednjeg veka1 2 i esej Rože Kajoa (Roger 1 E. Morin, L’Homme et la Mort devant l’histoire, Pa­ ris, Corréa, 1951. Paris; Éd. du Seuil 1970 (novo izdanje). 2 Citirano delo.

174 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Caillois) o američkim stavovima prema smrti.3 Ali još nisu stvarno postojale ni istorija ni sociologija smrti. Začuđuje to što su posebne grane nauke o čoveku — tako govorljive kad se radi o pmodici, poslu, politici, zabavama, religiji, seksualnosti — bile tako diskretne kad je reč o smrti. Naučnici su lutali i kao smrtni ljudi i kao stručnjaci koji su proučavali taj problem. Njihovo ćutanje je samo deo velikog ćutanja koje je karakteristično za men­ talitete tokom X X veka. Pa iako je literatura nasta­ vila svoj govor o smrti, na primer sa pojavom smr­ ti kod Sartra ili Ženea, obični ljudi su postali nemi: oni se ponašaju kao da smrt više i ne postoji. Raz­ laz između knjiške smrti, koja ostaje i dalje brbljiva, i stvarne smrti, samotne i prevučene velom ću­ tanja, u stvari je jedna od čudnih ali indikativnih karakteristika našeg vremena. Tišina koja je posta­ la deo naravi glavni je predmet ovog teksta. Primetno je da, kao što je najčešće slučaj kad se o nečemu ćuti, smrt ostaje nezapažena i ignorisana. Međutim, evo već nekoliko godina kako se o tome postavlja pitanje. Istorija smrti je počela dvema, već citiranim knjigama Alberta Tenentija, jednom objavljenom 1952, godinu dana posle eseja Edgara Morena Život i smrt kroz umetnost X V veka, i drugom objavlje­ nom 1957, Il Senso della morte at l’amore dette vita nel Rinascimento (Osećanje smrti i ljubavi u živo­ tu u renesansi). Sociologija smrti počela je člankom Džefrija Gorera »The Pornography of Death« (»Pornografija smrti«) iz 1955. godine. Zatim je došla zbirka inter­ disciplinarnih studija (antropologija, umetnost, književnost, medicina, filosofija, psihijatrija, religi­ ja) koju je objavio H. Fajfel (H. Feifel) pod naslo­ vom The Meaning of Death (Značenje smrti). Ova istraživanja su izložena na kolokvijumu koji je 1956. 3 R. Caillois, Quatre Essais de sociologie contemporaine, Paris, Perrin 1951. ■

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 175

organizovalo Američko psihološko udruženje (Ame­ rican Psychological Association), a sama ideja o kolokvijumu posvećenom smrti svedoči o novom interesovanju koje vlada za dotle zabranjen predmet. Čini se da današnji sociolozi primenjuju na smrt i na zabranu govora o njoj primer koji je dao Frojd povodom seksa i zabrana nad seksom. Jednim jedinim obrtom, koji se desio kod ljudi od nauke, ugrožen je sadašnji tabu smrti. Što se tiče književ­ nosti, ona je i dalje konzervativna i nastavlja sa starim temama. Zauzvrat, sociologija i psihologija daju prve do­ kaze da savremeni čovek ponovo otkriva smrt. Ti­ ražna štampa, nedeljnici, ilustrovani časopisi, dale­ ko od toga da zanemaruju ova naučna delà, popularišu ih u velikom tiražu. Usledila je i kritička lite­ ratura koja je doživela uspeh sa knjigom Džesike Mitfor (Jessica Mitford) The American Way of Death.4 Danas gotovo ne prođe ni mesec dana a da francuska, engleska ili američka štampa ne nagoveste neku interesantnu knjigu ili neku bizarnost ve­ zanu za smrt. Smrt pred našim očima opet postaje ono što je prestala da bude od kraja romantizma: neiscrpan izvor anegdota. To bi moglo da znači da se čitaoci novina počinju interesovati za smrt, pre svega kao za proskribovanu i pomalo opscenu po­ javu. w Nova sociologija smrti nije značila samo poče­ tak naučne bibliografije o smrti, već predstavlja, tu nema sumnje, i datum u istoriji stavova prema smr­ ti. Ona se, međutim, slabo osvrće na istoriju. Edgar Moren je bio primoran da uključi u istoriju smrt filosofa pošto njihova filosofska i književna delà već čine deo istorije, pošto su odavno deo istorije ideja i tek od pre par decenija deo socijalne istori­ je. Nasuprot tome, čini se da su zajednički stavovi prema smrti, oni koje sociolozi, psiholozi i lekari otkrivaju kod današnjih ljudi, tako novi i zbunjuju4 J. Mitford, cit. đelo.

176 Filip Arij es: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

ći da posmatrači još nisu u stanju da ih izdvoje iz modernog doba i da ih uključe u istorijski kontinui­ tet. Ipak, pokušaćemo da baš то učinimo ovom pri­ likom, krećući se u okviru tri teme: razvlašćenje samrtnika, odbijanje oplakivanja, ustanovljenje novog pogrebnog rituala u SAD. 1. Kako je samrtnih lišen svoje smrti Ćovek je bio, tokom milenijuma, suvereni go­ spodar svoje smrti i okolnosti u kojima se ona de­ šava. Danas je to prestao da bude, a evo kako. Pre svega, podrazumevalo se, kao nešto sasvim normalno, da čovek zna kada će umreti, bilo da je to sâm spontano primetio, bilo da ga je trebalo upo­ zoriti. Za naše stare pripovedače bilo je normalno da čovek oseća svoju blisku smrt, kako to kaže Lafontenov ratar. Smrt je tada retko bivala iznenadna, čak i u slučaju nesreće ili rata, a iznenadnog umi­ ranja se čovek veoma bojao, ne samo zato što mu ono nije pružalo priliku da se pokaje, već zato što ga je lišavalo sopstvene smrti. Smrt je, znači, gotovo uvek bila nagoveštena — u vreme kada su ozbiljnije bo­ lesti obavezno imale smrtonosan ishod. Trebalo je biti lud pa ne videti njene znake i zato su moralisti i satiričari bili zaduženi da ismevaju ekstravagantne koji odbijaju ono što je očigledno. Rolan »oseća da ga smrt celog obuzima«, Tristan »oseti da se život gubi i shvati da će umreti«, Tolstojev seljak odgo­ vorio je dobroj ženi koja ga je pitala kako mu je — »smrt je tu«. Tolstojevi seljaci, dakle, umiru kao Tristan ili kao Lafontenovi ratari: svi oni prihvataju isti familijarni i rezignirani stay, što ne znači da je određeni stav prema smrti bio isti tokom tog du­ gog perioda koji ih deli jedne od drugih, već da je istrajavao u izvesnim društvenim slojevima, iz veka u vek, uprkos postojanju i drugih vidova smrti. Kad glavni zainteresovani ne bi sam primetio svoj bliski ishod, drugima je padalo u deo da ga o

12

Izmenjena smrt. Promëna stavova p rem a ...

177

njemu obaveste. Jedan biskupski dokument iz sred­ njeg veka govori da je to obaveza lekara, koju je on izvršavao dugo i sasvim prostodušno. Lekara na­ lazimo pored Don Kihotovog uzglavlja: »Nije bio najzadovoljniji pulsom koji mu je napipao. I tada mu je rekao da, bilo šta bilo, treba da misli na spas svoje duše, pošto mu je telesno zdravlje u velikoj opasnosti.« U prizorima artes moriendi iz XV veka briga je prebacivana na »duhovnog prijatelja«, na­ zvanog nuncius mortis, imenom tako strašnim za našu savremenu delikatnost. Što se više odmičemo u vremenu i što se više penjemo po društvenoj i urbanoj lest vici to sâm čovek manje oseća svoju blisku smrt i sve više ga je za nju potrebno pripremati: prema tome, on sve vi­ še zavisi od svoje okoline. Lekar se odrekao uloge koja mu je dugo vremena bila namenjena, verovatno negde u XVIII veku. U X IX veku on govori sa­ mo ako ga pitaju, pa i tada već sa izvesnom rezer­ vom. Prijatelji nisu više tu da intervenišu kao u vreme Žersona ili Servantesa. Od XVII veka tu brigu preuzima porodica: to je znak napredovanja poro­ dičnog osećanja. Evo jednog primera: nalazimo se u 1848. godini u porodici La Ferone. Gospođa La Ferone se razbolela. Lekar izjavljuje da je njeno stanje ozbiljno a jedan sat posle — da je »beznadežno«. Njena kći piše: »Kad je izašla iz kupatila. .. reče mi najednom, baš dok sam razmišljala na koji način bi bilo najbolje da joj saopštim ono što misli lekar: »,Ali ja više uopšte ne vidim, verujem da ću uskoro umreti.’ Odmah zatim započela je s molitva­ ma. ,0 Isuse', primeouje tada njena kći, ,kakvu izuzetnu radost mi pričinjavaju u ovom strašnom trenutku njene mirne reči’.« Kći je osetila olakšanje jer je bila pošteđena mučnog otkrivanja istine, koje je, međutim, bilo neophodno. Olakšanje je moder­ na crta, nužnost otkrivanja istine je stara karakte­ ristika. Samrtnik nije bio samo obavešten o svojoj smr­ ti: trebalo je i da njom rukovodi. Kao što se čovek

178 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

javno rađao, on je javno i umirao, i to ne samo kra­ ljevi, kao što je dobro poznato sa čuvenih stranica Sen-Simona o smrti Luja XIV, već i bilo koji čovek. Na koliko je samo gravura i crteža predstavljena ta scena! Čim bi neko »ležao u postelji«, tj. bio bole­ stan, njegova soba se punila svetom, rođacima, decom, prijateljima, susedima, članovima bratstva. Prozori su bili zatvoreni, kapci na njima spušteni. Palile su se svece. Kad lsi prolaznici na ulici sreli sveštenika sa pričešćem za samrtnika običaj i pobožnost su im nalagali da krenu za njim, do samrtnikove sobe, čak i kad im je ovaj bio nepoznat. Blizina smrti pretvarala je samrtnikovu sobu u neku vrstu javnog mesta. Zato su razumljive Paskalove i'eči: »Čovek će umreti sam«; one su za naše savremenike izgubile mnogo od svoje snage, pošto danas čovek skoro uvek umire sam. Paskal je hteo reći da je uprkos gomili oko njegovog kreveta samrtnik sam. Prosvećeni lekari s kraja XVIII veka, koji su verovali u vrline čistog vazduha, žalili su se mnogo na loš običaj tiskanja u bolesničkoj sobi. Oni su savetovali da se otvore prozori, da se ugase svece, da se istera sav taj svet. Ne treba verovati kako je prisustvovanje neči­ jim poslednjim trenucima bilo pobožan običaj koji je nametnula crkva. Prosvećeni ili reformatorski sveštenici pokušavali su, mnogo pre lekara, da uve­ du reda u tu zbrku, da bolje pripreme bolesnika za spasonosan kraj. Od pojave prvih artes moriendi iz XV veka preporučivano je da se samrtnik ostavi sam sa Bogom, da ne bude uznemiravan u brizi za svoju dušu. I u X IX veku dešavalo se još uvek da izuzetno pobožne osobe, nakon što su popustile pred običajima, traže od brojnih prisutnih da napuste sobu, sa izuzetkom sveštenika, kako ni­ šta ne bi ometalo njihovo predavanje Bogu. Ali u ovim slučajevima se radilo o primernoj i retkoj pobožnosti. Običaj je nalagao da smrt bude pri­ lika za ritualni ceremonijal u kojem je i sveštenik

12*

Izmenjena smrt. Promena stavova prem a. . . 179

imao svoje mesto, ali među ostalim učesnicima. Glavnu ulogu imao je samrtnik. On je predsedavao i nije uopšte imao tremu, jer je znao kako se treba držati: ta, toliko je puta i sâm bio svedok sličnih scena! On je prizivao sebi, jednog po jednog, sve svoje rođake, bliske prijatelje i sluge, »do najnižeg« — kaže Sen-Simon opisujući smrt Gdje de Montespan. Opraštao bi se, zatim, od njih moleći ih za oproštaj, davao im svoj blagoslov. Budući da mu je sama blizina smrti obezbeđivala suvereni autoritet, on je davao naloge i preporuke (čak i u slučaju kad je taj samrtnik bila mlada devojka, gotovo dete). Danas nije ostalo više ništa ni od poimanja ko­ je svako ima, ili bi trebalo da ima, o svom bliskom kraju, ni od svečanog, javnog karaktera kcji. je imao čas umiranja. Ono što bi trebalo da se sazna ubu­ duće će se kriti, ono što bi trebalo da bude svečano počelo se zabašurivati. Danas je zadatak porodice i lekara da se od osuđenog bolesnika sakrije ozbiljnost njegovog sta­ nja: to se razume samo po sebi. Bolesnik nikako ne sme da sazna (sem u izuzetnim slučajevima) da mu se kraj primiče. Nov običaj zahteva da on umre ignorišući svoju smrt. To više nije samo novina u mentalitetima već je postalo moralno pravilo. Jankelevič (Jankélévitch) je to potvrdio bez oklevanja na nedavnom lekarskom kolokvijumu na temu »Tre­ ba li lagati bolesnika?« Lažljivac je, izjavio je on, »onaj koji kaže istinu« (...) »Ja sam protiv istine, svim srcem protiv istine (...) Za mene postoj; jedan zakon, važniji od svih, zakon ljubavi i milosrđa.«5 Da li su ljubav i milosrđe bili zanemareni do X X veka, sve dok je moral nalagao da se bolesnik obavesti? Po toj opoziciji može se mcriti izuzetan pre­ 5 V. Jankélévitch, Médecine de France, № 177, 1966, str. 3— 16; videti od istog autora: La Mort, Paris, Flammarion, 1966.

180 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

okret u osećanjima, a potom i u idejama. Kako se on dogodio? Bilo bi brzopleto reći da u jednom dru­ štvu sreće i izobilja nema više mesta za patnju, tugu i smrt. Očigledno, ova evolucija je vezana za progres u porodičnom osećanju i za afektivni kvazi-monopol koji porodica ima u našem svetu. Treba, u stvari, tražiti uzroke promene u odnosima između bolesni­ ka i porodice. Porodica više nije tolerisala udarac koji bi se iskrenošću naneo voljenom biću i koji bi nanela sama sebi čineći tako smrt još prisutnijom, još izvešnijom, zabranjujući simuliranje i svaku iluziju. Koliko smo samo puta čuli nekog supruga ili rođaka kako govore: »Imam bar satisfakciju što on (ona) ni u jednom trenutku nije osetio(la) da će umreti.« Formula »nije osetio da umire« zamenila je u našem svakodnevnom govoru formulu »osećajući da mu se smrt bliži« iz XVII veka. U stvarnosti se, ipak, često moralo dešavati (ali mrtvi se više ne ispovedaju) da je bolesnik dobro znao čemu se ima nadati i da se pravio da to ne zna iz sažaljenja prema okolini. Jer, pošto je porodica ubrzo odbila da igra ulogu nuncius mortis, koja u srednjem veku i na početku modernog doba nije dodeljivana nikom iz njenih redova, glavni intere­ sent, samrtnik, sa svoje strane takođe je abdicirao. Iz straha od smrti? Ali taj strah je oduvek posto­ jao, samo su mu se pre smejali: »Kako žurite, o, okrutna boginjo!«, a društvo je nametalo prestra­ šenom samrtniku obavezu da odigra veliku scenu opraštanja i odlaska. Kaže se da je taj strah praiskonski, ali i njegovo potiskivanje je praiskonsko. Strah od smrti ne objašnjava odricanje samrtnika od sopstvene smrti. Objašnjenje treba ponovo tra­ žiti u istoriji porodice. Čoveku kasnog srednjeg veka i renesanse (za razliku od čoveka ranog srednjeg veka, od Rolana koji živi i u Tolstojevom seljaku) bilo je važno da učestvuje u sopstvenoj smrti zato što je u njoj vi­

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 181

deo izuzetan trenutak u kojem je njegova individu­ alnost dobijala svoj konačni oblik. On je bivao go­ spodar svog života samo u onoj meri u kojoj je bio gospodar svoje smrti. Njegova smrt je pripadala sa­ mo njemu. Međutim, počev od XVII veka on je iz­ gubio suverenitet nad sopstvenim životom, pa pre­ ma tome i nad svojom smrću. Taj suverenitet je po­ čeo deliti sa svojom porodicom. Ranije je njegova porodica bila udaljena od ozbiljnih odluka koje je on imao da donosi pred smrt i koje je sam i do­ nosio. Takav je slučaj sa testamentima. Od XIV do početka XVIII veka testament je za svakog pojedin­ ca bio spontani način izražavanja, a u isto vreme znak nepoverenja prema sopstvenoj porodici. Te­ stament je izgubio svoj karakter moralne obaveze i ličnog izraza kad je u XVIII veku osećanje poro­ dične privrženosti trijumfovalo nad tradicionalnim nepoverenjem zaveštaoca testamenta prema naslcđnicima. Ovo nepoverenje je kasnije bilo zamenjeno apsolutnim poverenjem, kome nisu potrebni pisani tekstovi. Poslednja volja izrečena usmeno postala je, mnogo kasnije, svetinja za žive, koji će se ubudu­ će osećati obaveznima da je doslovce poštuju. Sa svoje strane, samrtnik je bio siguran da može otpočinuti ne brinući za datu reč svojih bližnjih. Poverenje rođeno u XVII i XVIII veku, razvijeno u XIV, pretvorilo se u X X veku u pravo otuđenje. Od časa kad ozbiljna opasnost zapreti nekom članu po­ rodice, ona odmah počinje da pravi zaveru kako da mu uskrati informaciju i slobodu. Bolesnik tada po­ staje maloletnik, kao dete, ili debil o kome se sta­ raju supružnik ili roditelji i odvajaju ga od sveta. Oni znaju bolje od njega šta on treba da zna i da čini. Bolesnik je lišen svojih prava a naročito os­ novnog, nekad važećeg prava, da se upozna sa svo­ jom smrću, da je pripremi i organizuje. I on se pre­ pušta, jer je ubeđen da je to za njegovo dobro: pre­ daje se staranju najbližih. Smrt je nekada bila tra­ gedija, često komična, koja se igrala za onoga koji

182 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

će umreti. Danas je smrt komedija — često drama­ tična — u kojoj se glumi zbog onoga koji ne zna da će umreti. Pritisak porodične osećajnosti ne bi sam bio dovoljan da tako potpuno prikri je smrt da nije bilo napretka medicine. Ne radi se toliko o stvarnim do­ metima ove nauke koliko o činjenici da je ona u svesti pogođenog čoveka smrt zamenila bolešću. Ova supstitucija javlja se u drugoj polovini X IX veka. Sigurno je, međutim, da se sa napretkom terapeutike i hirurgije sve manje i manje može pozitiv­ no znati da li je teška bolest i smrtonosna: šanse da se najgori ishod izbegne toliko su se povećale! Čak i sa smanjenim vitalnim sposobnostima čovek mo­ že da živi. Međutim, u našem svetu u kome se po­ stupa kao da medicina ima odgovor za sve slučaje­ ve, neizlečiva bolest, na primer rak, dobij a odvrat­ ne i zastrašujuće oblike starih alegorićnih predstav­ ljanja smrti. Mnogo više nego skelet ili mumija u makabrističkim prizorima XIV i XV veka, više nego gubavac sa zvonom, rak je danas sâma smrt. Po­ trebno je da bolest bude neizlečiva (ili da se sma­ tra neizlečivom) pa da se iza nje vidi smrt i da se smrt nazove njenim imenom. Strah koji ona tada donosi prisiljava društvo da stalno uvećava broj naučnih pravila i pouka, ne bi li konkretan, suviše dramatičan slučaj, svelo na banalno pravilo sa do­ brim ishodom.

Čovek, znači, umire gotovo krišom, usamljeniji nego što je Paskal ikada mogao pretpostaviti. Ova ilegalnost je posledica odbijanja da se sasvim pri­ hvati smrt voljenih bića, a uz to i posledica povla­ čenja smrti pred bolešću koja se tvrdoglavo leći. Smrt ima i jedan drugi aspekt koji su američki so­ ciolozi uspeli da definišu. Tamo gde mi dolazimo u iskušenje da vidimo samo vesto prikrivanje, oni

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 183

ukazuju na empirijsko stvaranje jednog stila smrti u kome se diskrecija pojavljuje kao moderan oblik dostojanstva. Sa nešto manje poezije, to je smrt Melisande, koju prihvata i Jankelević. Glase (Glaser) i Štros (Strauss)6 proučavali su u šest bolnica u zalivu San Franciska kako reaguju na smrt međuzavisne grupe sastavljene od bolesni­ ka, porodice i medicinskog osoblja (lekari i bolni­ čari). Šta se zbiva kada se sazna da je bolesniku kraj blizu? Treba li izvestiti porodicu, obavestiti sa­ mog bolesnika i kad? Koliko će se vremena produžavati život veštačkim sredstvima i u kojem će se trenutku omogućiti samrtniku da umre? Kako se bolničko osoblje ponaša pred bolesnikom koji ne zna, ili se pravi da ne zna, a kako pred onim koji zna da će umreti? Ovi problemi se nesumnjivo po­ stavljaju u svakoj modernoj porodici, ali u bolnič­ kom prostoru pojavljuje se jedna nova m oć — moć medicine. Jer, sve se manje i manje umire u kući, sve više i više u bolnici. Bolnica je postala mesto moderne smrti i odatle je jasan značaj proučavanja Glasea i Strosa. Ali značaj njihove knjige prevazilazi analize empirijskih stavova. Autori otkrivaju novi ideal smrti koji je zamenio teatralnu pompeznost romantičarskog doba i, na uopšteniji način, tradicionalnu javnost smrti. Novi model smrti, ka­ kav oni gotovo naivno izražavaju, poredeći u njemu svoja konkretna zapažanja. Vidimo kako se formi­ ra style of dying, ili bolje reći »acceptable style of living while dying, ili acceptable style o f facing death (prihvatljiv stil pristojne smrti.) Akcenat je stavljen na reč acceptable, prihvatljiv. Važno je da smrt bude takva da je mogu prihvatiti i podnositi oni koji ostaju posle samrtnika. Ukoliko lekari i sestre (one sa nešto više otpo­ ra) odgađaju što mogu više trenutak obaveštavanja porodice, ukoliko odbijaju da obaveste samog bo­ lesnika, to je iz straha da će biti uhvaćeni u lanac 6 B. G. Glaser i A. L. Strauss, cit. delo.

184 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

sentimentalnih reakcija koje će ih navesti da izgube (oni sami, kao i bolesnik ili porodica) kontrolu nad sobom. Usuditi se na govor o smrti ne znači više, kao nekada, ostati u okvirima svakodnevice: to sad znači stvoriti izuzetnu situaciju, neuobičajenu i oba­ vezno dramatičnu. Smrt je ranije imala blisko i znano lice koje su moralisti učinili odvratnim da bi smrt zadavala strah. Danas je dovoljno samo da se pomene njeno ime pa da se izazove emotivna nape­ tost, nespojiva sa regularnošću svakodnevnog živo­ ta. Acceptable style of dying izbegava status forcing scenes, prizore koji izvlače ličnost iz njene društve­ ne uloge, koji je nasilno menjaju. Takve scene su krize očajanja bolesnika, njihovi krici, suze i, uopšte, sve preterane, egzaltirane manifestacije, suviše bučne i uz to suviše dramatične, koje prete da po­ mute mir bolnice. Tu je lako prepoznati ono što se na engleskom zove embarrassingly graceless dy­ ing, a izraz je skoro neprevodiv i označava, suprot­ no od prihvatljive smrti, onu smrt koja dovodi preživele u nepriliku. Da bi se to izbeglo, odlučeno je da se bolesniku ništa ne govori. Ali u osnovi je ma­ nje važno da li bolesnik zna ili ne zna od toga da — ako zna — ima hrabrosti i elegancije da bude di­ skretan. On se ima ponašati tako da bolničko osob­ lje može zaboraviti da on zna i komunicirati sa njim kao da smrt već ne obilazi oko njih. Komuni­ ciranje je vrlo važno jer nije dovoljno da samrtnik bude diskretan: potrebno je da bude i otvoren i prijemčiv za poruke. Njegova ravnodušnost preti da stvori kod bolničkog osoblja istu »zabunu« kao preteranost u iskazivanju emocija. Postoje znači dva načina da se loše umre: jedan se sastoji u tome da se traži razmena emocija, drugi u odbijanju ko­ municiranja. Autori navode slučaj jedne stare gospođe koja se najpre dobro vladala, prema ustaljenim pravili­ ma: sarađivala je sa lekarima i sestrama, borila se hrabro protiv bolesti. Ali jednog dana je zaključila

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . .. 185

da se dosta borila, da je došao čas da se opusti. Ta­ da je zatvorila oči da ih više ne otvori: na taj način je poručivala da se povlači iz sveta i da čeka kraj, sama sa sobom. Nekada taj znak povlačenja u sebe ne bi nikoga iznenadio i poštovao bi se. U kalifornijskoj bolnici on je, međutim, bacio u očajanje lekare i sestre koji su brzo pozvali bolesničinog sina da dođe avionom, jedinu osobu koja bi bila u sta­ nju da je ubedi da ponovo otvori oči i da ne bude više hurting everybody (da ne vređa sve oko sebe). Dešava se, znači, da se bolesnici okrenu zidu i više se ne pomeraju. U tom se prepoznaje, ne bez emo­ cija, jedan od najstarijih gestova čoveka koji oseća da mu se kraj približava. Tako su umirali Jevreji u Starom zavetu, a u XVI veku španska inkvizicija prepoznavala je po tom gestu one loše preobraćene, nekadašnje nevernike. Tako je umro i Tristan: »Okrenu se zidu i reče: ’Ne mogu još dugo zadrža­ vati život u sebi'.« Međutim, u tom praiskonskom gestu lekari i sestre jedne katoličke bolnice ne žele" danas da vide ništa drugo sem asocijalno odbijanje komuniciranja, grešno odustajanje od životne borbe. Odustajanje bolesnika nije sramota samo zato što demorališe bolničko osoblje — što je đeontološka greška — već i zato što je ono u stanju da uma­ nji i opovrgne sposobnosti samog bolesnika. On ta­ da postaje isto tako opasan kao oni koji su opisani izrazom status forcing scenes. Eto zašto američki i engleski lekari danas sve rede prikrivaju od osu­ đenih bolesnika ozbiljnost njihovog stanja. Britan­ ska televizija je prikazala ove godine bolesnike od raka koji su vrlo precizno bili obavešteni o težini svog stanja; ovu emisiju treba shvatiti kao ohrabrenje da se kaže istina. Lekari, nesumnjivo, misle da će upozoren čovek, ukoliko je uravnotežen, bolje podnositi lečenje u nadi da će životi punim intenzi­ tetom poslednje dane koji mu preostaju i da će, na kraju krajeva, umreti isto tako diskretno i dosto­

186 Filip Arijes: ESEJI O I STORIJI SMRTI NA ZAPADU

janstveno kao da ništa nije znao. To je smrt dobrog Amerikanca, kako je opisuje Žak Mari ten (Jacques Mari tain) u jednoj engleskoj knjizi, namenjenoj američkoj publici. To je takođe, sa nešto manje komercijalizovanog smeška i sa više muzikalnosti, hu­ manistička smrt, dostojna savremenog filosofa: Ne­ stati »pianissimo i, tako reći, na vrhovima prstiju« (Jankelevič).

2. Odbijanje oplakivanja Upravo smo videli kako je moderno društvo lišilo čoveka njegove smrti i zaključili da ono ne namerava da mu je »vrati«, sem ako se on njome ne služi da uznemirava žive. I obratno, društvo za­ branjuje živima da pokazuju kako ih je uzbudila smrt drugih, ne dozvoljava im da oplakuju premi­ nule, niti da se pretvaraju da ih oplakuju. Žalost je do naših dana označavala bol par ex­ cellence, čije je manifestovanje bilo legitimno i po­ trebno. Stara reč za bol (douleur) — dol ili d.oel, os­ tala je u našem jeziku (francuskom, prim, prev.) ali sa suženim značenjem (deuil, oplakivanje). Pre nego što je stekla određeno ime, bol zbog smrti ne­ ke bliske osobe bila je najjači izraz vrlo spontanih osećanja. Tokom ranog srednjeg veka najhrabriji ratnici i najblistaviji vladari padali su u nesvest nad telima svojih prijatelja ili rođaka, danas bismo re­ kli — kao žene, i to histerične žene. Kralj Artur se obeznanjuje više puta uzastopno, lupa se u grudi, grebe lice »tako da krv teče u mlazevima«; na b o j­ nom polju, isti kralj »pade sa konja sav obezna­ njen«. Karlo Veliki na Ronsevou »naričući«. uze da traži tela svojih prijatelja; pronašavši jednog od njih »on lupi dlanom o dlan vičući da je već dosta živeo« (...) zatim »strže mrtvacu kacigu sa lica i pošto ga dugo gledaše poljubi mu oči i usta koja behu ledena«. Koliko grčeva i padanja u nesvest!

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 187

Koliko strasnog grljenja već ohlađenih i akrućenih leševa! Koliko očajničkih ogrebotina, koliko samo pocepane odeće! Ali — sem nekolicine retkih koji su se povlačili u manastir — kad bi prestala velika gestikulacija žalosti, preživeli su nastavljali život tamo gde su ga na trenutak prekinuli. Počev od X III veka manifestacije žalosti su iz­ gubile spontanost i ritualizovale se. Velike gestove iz ranog srednjeg veka otada su simulirale narikače iz sredozemnih i kontinentalnih krajeva koje su se održale do naših dana. Sid iz Romancera zahteva u testamentu da na njegovom pogrebu ne bude nari­ kača, ni cveća, ni venaca. Grobljanska ikonografija iz XIV i XV veka prikazuje nam oko izloženog tela povorku narikača u crnim haljinama, glava uvuče­ nih u kapuljače slične kukuljicama pokojnika. Kasnije, u testamentima iz XVI i XVII veka otkrivamo da su pogrebne povorke bile sastavlje­ ne prvenstveno od učesnika sličnih narikačama: bi­ li su tu prosjaci-monasi, siromasi i deca iz sirotišta koja su za tu priliku oblačena u crne haljine i koja su dobijala posle ceremonije porciju hleba i nešto novca. Može se postaviti pitanje da li su najbliži ro­ đaci uopšte prisustvovali sahranama. Za prijatelje je priređivana gozba — prilika za razmetanje i preterivanje, koju je crkva težila da ukine. U testamen­ tima se o njima govori sve manje i manje, sem ako se ne zahteva da se izričito zabrane. Primećuje se, međutim, da zaveštaoci u testamentima povremeno traže, insistirajući na tome, prisustvo brata ili sina u pratnji; najčešće je reč o detetu. Zaveštalac je ostavljao poseban legat, kao cenu za ovo tako že­ ljeno prisustvo. Da li bi se tako moralo navoditi da je porodica bila u pratnji i prisustvovala pogrebu? Pre francuske revolucije (1789) neučešće žena u pratnjama je neosporno. Čini se da je od kraja sred­ njeg veka, kad se žalost ritualizovala, društvo na­ metnulo porodici jedan period povlačenja iz živo­ ta; ona je isključivana čak i iz sabrane, na kojoj su

188 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

je zamenjivali brojni sveštenici i profesionalne na­ rikače, članovi bratstva ili neznani učesnici privu­ čeni deljenjem milostinje. Povlačenje je imalo dvostruki cilj: prvo, da se omogući stvarno ožalošćenim da zaštite svoj bol od pogleda sveta, da sačekaju u miru vreme kad će jadi početi da im se ublažavaju. To je cilj koji na­ vodi Kampion (H. de Campion) u svojim Memoa­ rima. U junu 1659. godine njegova žena »predade bogu dušu«, piše on, »donevši na svet devojčicu, ko­ ja umre pet-šest dana posle nje. Bejah očajan i padoh u stanje koje izazivaše sažaljenje. Moj brat (...) i m oja sestra (...) odvedoše me u Konš: ostadoh tamo sedamnaest dana i vratih se potom u Baksfer da naložim kako da se vode m oji poslovi (...) Ne mogavši da izdržim u kući koja me je stalno podsećala na m oje patnje, zakupih jednu drugu, praznu, u Konšu, gde ostadoh do 2. juna 1660, (tj. do ,kraj a godine' — do prve godišnjice smrti njegove žene), a tada sam se, uvidevši da me žalost zbog mog gu­ bitka stalno prati, vratio kući u Baksfer, sa decom, i tu življah u velikoj tuzi.« Druga svrha povlačenja iz sveta trebalo je da bude sprečavanje preživelih da prerano zaborave nestalog, da se tokom oplakivanja isključe iz dru­ štvenih relacija i radosti profanog života. Ova predostrožnost nije bila sasvim nekorisna jer je bra­ nila sirote pokojnike od brzog zaboravljanja. Niko­ li Versoriju, građaninu iz Pariza, kuga je odnela že­ nu, »trećeg dana septembra (1522) u jedan sat posle ponoći«. Pretposlednjeg dana decembra iste godine naš udovac se obećao, a odmah potom se i verio sa udovicom jednog lekara, kojom se oženio čim je mogao, 13. januara 1523, »prvog prazničnog dana posle Božića«. Devetnaesto stoleće nije donelo nikakvo ubla­ žavanje u strogom povlačenju iz sveta. U kućama u kojima je neko umro, ljudi> žene, deca, sluge, pa čak i konji i pčele, bili su odvajani od sveta zaklo­ nima od crnog krepa i velovima. Ali to povlačenje

Iznienjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 189

bilo je više dobrovoljno nego nametnuto; više se nije zabranjivalo učešće bližnjih i porodice u veli­ kim pogrebnim dramama, u hodočašću po groblji­ ma, u egzaltiranom kultu uspomena koji je karak­ terističan za romantizam. Sem toga, nije više tolerisano da se žene, kao nekada, udaljavaju sa po­ grebnih obreda. Njihovo prisustvo je dopušteno najpre u građanskim sredinama: plemstvo je duže vremena ostalo verno običaju njihovog udaljavanja i još dugo je bonton nalagao da udovica ne bude učesnik u ceremonijalu smrti svoga muža. Među­ tim, čak i u plemićkim krugovima, žene su vreme­ nom sticale naviku da prisustvuju sahrani svog su­ pruga, svojih sinova, svog oca, ali iz početka krišom, u nekom kutku crkve ili na galeriji za hor, uz sveštenikovu dozvolu. Tradicionalni običaji povla­ čenja iz sveta morali su da se uklope sa novim osećanjima, kao što su egzaltiranost u vezi sa mrtvima i obožavanje njihovih spomenika. Prisustvo žene pogrebu nije, uostalom, ničim ublažavalo njenu sa­ moću u žalosti: sva uvijena u crno, mater dolorosa, ona je u očima sveta bila samo simbol bola i neutešnosti. Samoća je postepeno bila prenesena sa fi­ zičkog na moralni plan. Ona je manje štitila mrtve od zaborava nego što je izražavala nemoć živih da ih zaborave i da žive kao pre njihovog odlaska. Nije više bilo potrebe da društvo brani mrtvace od rav­ nodušnosti njihovih bližnjih, kao što ni samrtnici ne osećaju više potrebu za testamentom kojim će nametnuti svoju poslednju volju naslednicima, kao što smo videli u ranijim poglavljima. Pomaci u porodičnom osećanju su se tada, na kraju XVIII i na početku X IX veka, kombinovali sa prastarom tradicijom usamljivahja, da žalost ne bi bila nametnut karantin, već pravo da se iskazuje veliki bol. Vraćala se spontanost srednjeg veka a pri tom su se sačuvale ritualne obaveze koje su se nadovezale oko X II veka. Kad bi se mogla nacrtati krivulja žalosti, dobila bi se prvo izražena faza ot­

190 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

vorene i jake spontanosti do X III veka otprilike, zatim druga faza ritualizovane žalosti do XVIII ve­ ka, a u X IX veku period preterano dramatičnog iz­ ražavanja bola i pogrebne mitologije. Nije nemogu­ će da paroksizam oplakivanja u X IX veku ne stoji u vezi sa zabranom u X X veku, isto kao što »prlja­ va smrt« posleratnog perioda, od Remarka do Sartra i Ženea, liči na negativ otmene smrti romantiz­ ma. To značenje upravo ima, više smešan nego skandalozan, Sartrov gest »puštanja vode« na Šatobrijanovom grobu: jedan Šatobrijan bio je potreban ovom Sartru. Ista vrsta odnosa povezuje današnji erotizam sa viktorijanskim seksualnim tabuima.

Danas je (bolje reći sredinom X X veka) hiljadugodišnju neophodnost žalosti, manje-više sponta­ ne ili nametnute — zavisno od osobe — zamenila zabrana. U toku samo jedne decenije situacija je postala obrnuta: ono što je nalagala individualna svest ili opšta volja, postalo je zabranjeno. Ono što je bilo zabranjeno, danas se preporučuje. Više nije preporučljivo isticati svoju muku, pa čak ni poka­ zivati da ona tišti čoveka. Zasluga za otkrivanje ovog nepisanog zakona naše civilizacije pripada britanskom sociologu Džefriju Goreru. On je prvi shvatio da su izvesne či­ njenice, zanemarivane ili loše tumačene, u humani­ stičkom moralu predstavljale globalni stav prema smrti i karakterisale industrijska društva. U auto­ biografskom uvodu u svoju knjigu Gorer priča ka­ ko je otkrio da je smrt postala glavni interdikt u modernom svetu. Sociološka anketa koju je sproveo 1963. godine o stavu prema smrti i žalosti u En­ gleskoj samo je potvrdila, precizirala i obogatila teze koje je već izložio u svom zapaženom tekstu »The Pornography of Death«, a do kojih je tada do­ šao iz svog ličnog iskustva.

Izmerijena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 191

On je rođen 1910. i seća se da je povodom smr­ ti Edvarda VII cela njegova porodica bila u žalo­ sti. Naučili su njega, kao i svu ostalu decu, da skida kapu na ulici kad prolazi pogrebna povorka, da uka­ zuje posebnu pažnju osobama u žalosti — praksa koja izgleda tako čudna Britancima, našim suvre­ menicima. Ali evo 1915. godine, njegov otac je na­ stradao na brodu »Luzitanija«; što se njega samog tiče, tretirali su ga kao neko posebno stvorenje, sa neuobičajenom nežnošću: u njegovom prisustvu go­ vorilo se šapatom ili se ćutalo sažaljivo kao pred bogaljem. Pa ipak, kad je — ohrabren važnošću ko­ ju mu je donela žalost izjavio svojoj učiteljici da nikad više neće moći da se raduje, niti da pogleda cveće, ona ga je prodrmusala i naredila mu da pre­ stane da bude morbidan. Rat je omogućio njegovoj majci da nađe posao koji jo j je postao zamena za tugu. Ranije, konvencije jo j ne bi dozvoljavale da radi, »ali kasnije«, primećuje Gorer, »ona ne bi ima­ la koristi od ritualne žalosti«, koju je, međutim, i dalje upražnjavala. Gorer je, znači, upoznao u svom detinjstvu tradicionalne manifestacije žalosti i one su ga svakako morale pogoditi, jer ih se posle tako dobro sećao. Posle rata, u svojoj mladosti, nije imao drugih iskustava sa smrću. Samo je jednom, i to slučajno, video leš u jednoj ruskoj bolnici koju je posetio 1931. godine, a taj neuobičajeni prizor ga je impresionirao. Odsustvo bliskosti sa smrću je sigurno opšti fenomen, posledica porasta dugovečnosti, dugo vremena neprimećen. Žan Furkasje (J. Fourcassič) je pokazao kako, teorijski gledano, da­ našnji mlad čovek može doživeti zrelo doba a da ni­ kad ne vidi kako neko umire. Međutim, Gorer je bio iznenađen kada je među stanovništvom koje je »obrađivao« u svojoj anketi našao, više nego što je verovao, osoba koje su videle smrt. Oni koji su je već videli usvajaju spontano ponašanje drugih, koji je nisu videli, i žure da je zaborave.

192 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Kasnije je Gorer bio zaprepašćen stanjem de­ presije u koju je pao njegov brat, ugledni lekar, po­ sle smrti svoje žene, Gorerove snahe. Intelektualci su već počinjali da napuštaju tradicionalne posmrt­ ne običaje i spoljne manifestacije žalosti koje su dr­ žali za praznovernu i arhaičnu praksu. Ali Gorer ni­ je tada pronašao vezu između patološkog očajanja svog brata i lišavanja rituala žalosti. Drukčije je bilo 1948. godine. Tada je Gorer izgubio prijatelja koji je za sobom ostavio ženu i troje dece. »Kad sam otišao da je vidim, deset meseci posle Džonove smrti, rekla mi je sa suzama zahvalnosti, da sam ja prvi posetilac koga prima od početka svog udovištva. Društvo je odgurnulo u potpunu samoću, iako je u gradu imala mnogo poznanika koji su tvr­ dili da su joj prijatelji.« Gorer je tada shvatio da promene u ispoljavanju žalosti nisu mali, beznačaj­ ni i anegdotski podaci. Otkrio je značaj fenomena i ozbiljnost njegovih posledica i, nekoliko godina kasnije, 1955. godine, objavio je svoj čuveni članak. Odlučujući dokaz mu je stigao nekoliko godina kasnije: 1961. njegov rođeni brat, lekar koji se po­ novo oženio, razboleo se — napao ga je rak. Od nje­ ga su, naravno, krili istinu a odlučili su da je kažu njegovoj ženi, Elizabeti, samo zato što ju je nervi­ ralo ponašanje muža za koga nije znala da je bole­ stan i prebacivala mu što se previše bavi samim so­ bom. Nasuprot svim predviđanjima, napredovanje bolesti je bilo brzo i Gorerov brat se ugasio naglo, u snu. Svi su bili zahvalni sudbini što je imao tu pre­ dnost, na kojoj mnogi mogu pozavideti, da je umro ne znajući šta mu se dešava. U ovoj porodici visokih intelektualaca nije bilo bdenja nad mrtvacem, ni izla­ ganja tela. Pošto se smrt desila u kući, trebalo je okupati leš. Za to su postojali stručnjaci, bivše bol­ ničarke koje su na taj način ispunjavale slobodno penzionersko vreme. I tako, dođoše dve stare gospo­ đice: »Gde je bolesnik?« Nije postojao više ni mrt­ vac ni leš, samo ’bolesnik' koji čuva svoj status bo-

13

Izmenjena smrt. Promena stavova prema. . . 193

lesnika uprkos biološkoj transformaciji kojoj je podlegao i ostajao je ’bolesnik’ sve dok je bio pre­ poznatljiv i dok se mogao gledati. Posmrtno obav­ ljanje toalete je tradicionalan ritual. Ali njegov smi­ sao se promenio. On je ranije imao funkciju da fik­ sira trup umrlog u idealnu predstavu koja se tada imala o smrti, u položaj pokojnika koji prekrštenih ruku čeka novi život u vekovima koji tek dolaze. U epohi romantizma, otkrivena je originalna lepota koju smrt utiskuje na ljudsko lice i poslednji napo­ ri prilikom toalete imali su za cilj da izdvoje ovu lepotu iz prljavštine i agonije. I u jednom i u dru­ gom slučaju dobijala se slika smrti koju je trebalo fiksirati: lep leš, ali — leš. Kad su dve čestite go­ spođice završile posao oko »bolesnika* bile su tako zadovoljne svojim poslom da su pozvale porodicu da se divi: »The patient looks lovely, now* (»Bole­ snik sad divno izgleda«). Nećete, znači, više naći mrtvaca, već skoro — živu osobu. Naši vilinski prsti su mu vratili privid života. Nestala je ružnoća ago­ nije, ali ne zato da bi se fiksiralo kruto dostojan­ stvo pokojnika ili suviše hijeratična lepota mrtva­ ca: sačuvana je životna draž i pokojnik je prijatan za gledanje, lovely! ■ Posmrtna toaleta ima za cilj da maskira obeležja smrti i da očuva u telu prisne i vedre životne privide. Treba priznati da je u Gorerovoj Engleskoj ova tendencija jedva primetna i da je naša porodi­ ca intelektualaca ostala ravnodušna pred entuzijaz­ mom bolničarki. Ali u SAD posmrtna toaleta ići će do balsamovanja i izlaganja lesa u funeral homes. U ovoj porodici britanskih intelektualaca ne preteruje se ni sa verovanjima iz jednog drugog do­ ba ni sa bučnom razmetljivošću modernizma na američki način. Telo će zato biti spaljeno. Ali spa­ ljivanje je primilo u Engleskoj, a verovatno i na severu Evrope, poseban smisao koji se jasno otkri­ va u Gorerovim istraživanjima. Spaljivanje se više ne bira (kao što je dugo bio slučaj) za inat crkvi i uprkos prastarim hrišćanskim običajima. Ne bira

194 Filip Arijes: ESEJI O ISTORUI SMRTI NA ZAPADU

se ni samo zbog komotnosti i ekonomisanja prosto­ rom (što bi crkva još bila spremna da prihvati), ni kao znak sećanja na jedno vreme kada je pepo bio isto tako poštovan kao pogrebne kosti (primer Antigoninog brata). Moderno spaljivanje u Engle­ skoj predstavlja napor ka modernosti, sigurnost u racionalnost i, konačno, odbijanje da se veruje u onaj svet. Ali ove karakteristike se ne pojavljuju na­ jednom i eksplicitno u odgovorima ispitanika u an­ keti. Od 67 ispitanih slučajeva četrdesetoro je za spaljivanje, a dvadeset sedmoro je protv, tj. za ukop. Razlozi zbog kojih je spaljivanje poželjnije su dvo­ jaki: pre svega spaljivanje se smatra radikalnijim načinom oslobađanja od mrtvih. Eto zašto je jedna žena, čija je majka bila spaljena i koja je ocenila taj pogrebni postupak kao »čistiji, higijenskiji«, od­ bila spaljivanje za svoga muža kao »suviše konač­ no«: njega je pokopala. Drugi razlog se zapravo svodi na prvi: spaljiva­ nje isključuje kult groblja i posete grobu. Ovo is­ ključivanje nije nužna posledica spaljivanja. Napro­ tiv, uprave krematorija trude se svim silama da omoguće porodicama odavanje pošte pokojnicima kao na tradicionalnom groblju. U sporoen-sali može se postaviti pločica koja preuzima ulogu nadgrob­ nog kamena. Ali u četrdeset slučajeva obrađenih an­ ketom samo u jednom je na takvoj pločici bilo izgravirano ime, samo četrnaest pokojnika je bilo upisano u spomen-knjigu koja je svakodnevno izlo­ žena u sali sa otvorenom stranicom na kojoj su na­ vedeni datumi godišnjica (da bi se posetioci podsetili i da bi im se olakšala komemoracija) jer to je prelazno rešenje između potpunog brisanja spome­ na i dugovečnosti gravirane pločice. Za 25 ostalih., nije bio ostavljen nikakav vidljivi trag. Ako se po­ rodice ne koriste olakšicama koje im stoje na ras­ polaganju, to je zato što one u kremiranju vide si­ gurno sredstvo da izbegnu održavanje kulta mrtvih.

13

Izmenjena smrt. Promena stavova p rem a ... 195

Ozbiljno bismo se prevarili ako bismo odusta­ janje od kulta mrtvih i od negovanja njihove us­ pomene pripisali ravnodušnosti i bezosećajnosti. Re­ zultati istraživanja i Gorerova autobiografska svedočenja dokazuju, naprotiv, koliko su preživeli te­ ško pogođeni i trajno ranjeni. Da bismo se u to uverili vratimo se Gorerovoj prići, trenutku spalji­ vanja njegovog brata Pjera. Udovica Elizabeta nije prisustvovala ni kremaciji ni anglikanskoj službi koja joj je prethodila. Elizabetino odsustvo nije uz­ rokovano ni starim ritualnim zabranama, ni nje­ nom hladnoćom, već strahom da ne »popusti«, jed­ nom novom vrstom stida. Ona nije mogla podneti pomisao da bi mogla izgubiti kontrolu nad sobom i javno pokazati svoje očajanje. Nova konvencija zahteva da se krije ono što je ranije trebalo javno izlagati, tj. simulirati: svoj bol. Bilo je još određenijih razloga što se deca od­ stranjuju sa tako traumatizirajućih ceremonija. U Francuskoj, gde su se stari običaji najbolje očuva­ li, buržujska deca i deca iz srednjih staleža ne prisus­ tvuju gotovo nikad pokopu svojih dedova i baba: starce, višestruke dedove, otpremaju na onaj svet od­ rasli, podjednako užurbani, zbunjeni i potresem, bez prisustva ijednog od unučadi. Bio sam zaprepašćen ovim prizorom dok sam istovremeno čitao u »Minuiier central« dokumenta iz XVII veka u kojima zaveštalac, najčešće ravnodušan prema prisustvu svo­ jih bližnjih, zahteva i insistira da njegovi unuci bu­ du u pogrebnoj povorci. Na mnogobrojnim slikama samrtnika okruženog svetom, slikar ili graver nika­ da nisu propuštali da stave poneko dete. Elizabeta i njena deca ostali su, dakle, u svojoj poljskoj kući na dan kremacije. Džofri Gorer im se pridružio uveče, slomljen od umora i emocija. Nje­ gova snaha ga je dočekala vrlo smirena i ispričala mu kako je provela lep dan sa decom, kako su imali piknik na travi a zatim šišali travnjak. Elizabeta, Amerikanka iz Nove Engleske, usvojila je spontano, iskreno i hrabro ponašanje kojem su je naučili nje-

196 Filip Arijes: ESEJI O I STORIJI SMRTI NA ZAPADU

ni sunarodnici i koje su Englezi očekivali od nje: trebalo je, znači, da se ponaša kao da se ništa nije desilo, kako bi omogućila i drugima da čine isto, da bi se društveni život nastavio ne prekidajući se ni­ jednog trenutka zbog smrtnog slučaja. Da se usudila da javno demonstrira nešto od svoje tuge, društvo bi je stavilo na indeks, kao nekada ženu lošeg pona­ šanja. Uostalom, uprkos njenim uveravanjima, Eli­ zabetu su u početku kao preventivno izbegavali pri­ jatelji. Svom deveru je poverila da su je odstranili »kao da je leprozna«. Prihvatili su je tek kada su se uverili da neće dati maha svojim osećanjima. Ova izolacija ju je dovela na ivicu depresije: u trenutku kad je osećala najveću potrebu za pomoći i utehom društvo ju je ostavilo samu. Tada je Dž. Gorer do­ šao na ideju o svom istraživanju o modernoj odboj­ nosti prema žalosti i o njenim traumatičnim posledicama. Jasno je kako su se stvari odvijale. Prema Gorerovom mišljenju, sve je počelo s nestankom dru­ štvenih pravila koja su obavezivala na ritualna po­ našanja i na poseban položaj u društvu za vreme žalosti, a koja su važila istovremeno za porodicu i za ophođenje društva prema porodici. Autor pripi­ suje možda preterani značaj svetskim ratovima kao katalizatorima evolucije. Malo-pomalo nove konven­ cije su se nametnule, ali spontano, tako da ljudi ni­ su bili svesni njihove originalnosti. Ni dan-danas one nisu formalizovane po ugledu na stare navike; zbog toga nisu izgubile ništa od svoje obavezuj uče snage. Smrt je postala tabu, nešto što se ne imenuje (ovaj izraz se pojavljuje u sasvim drugom kontekstu u Jankelevičevoj knjizi o smrti) i, kao nekada seks, ne treba je javno pominjati. Isto tako ne treba dru­ ge siliti da je uzimaju u usta. Gorer pruža frapantne primere kako je u X X veku smrt zamenila seks, kao glavna interdikcija. Nekada se deci govorilo da su se rodila u kupusu, ali su ona zato prisustvovala ve­ likoj sceni oproštaja u sobi, uz smrtnikovo uzglav­ lje. Međutim, od druge polovine X IX veka prisu­

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 197

stvo dece je izazivalo nelagodnost i postojala je ten­ dencija, ne da se ono ukine, već da se što je moguće više skrati. Prilikom smrti Eme Bovari i Ivana Iljiča još uvek su se poštovali stari običaji pozdravlja­ nja sa decom, ali su ona odmah potom izvođena iz sobe, jer se više nije tolerisalo užasavanje koje bi u njima mogle da rode ružne promene u samrtnič­ koj agoniji. Udaljena od samrtne postelje deca su ipak zadržala svoje mesto na sahrani, obučena u crno od glave do pete. Danas se deca od malih nogu uvode u psihologi­ ju ljubavi i rođenja, ali kad više ne vide svog dedu kaže im se, u Francuskoj, da je otišao na dugo puto­ vanje, a u Engleskoj da se odmara u lepom vrtu u kojem raste cveće. Deca se više ne rađaju u kupusu, ali zato odrasli nestaju u cveću. Rođaci pokojnika su prisiljeni da glume ravnodušnost. Društvo zahteva od njih samokontrolu koja odgovara decentnosti i dostojanstvu samrtnika. Za samrtnika i za one ko­ ji ostaju iza njega važno je da ne pokažu osećanja. Čitavo društvo se ponaša kao bolnička celina. Dok samrtnik mora u isti mah da guši svoj nemir i da ljubazno sarađuje sa lekarima i bolničarima, dotle nesrećni rođak mora da krije svoj bol, odbijajući da se povuče u samoću koja bi ga izdala; on mora da produžava bez ikakvog prekida svoje društvene veze, posao i zabave. Ranije bi ga isključivali a is­ ključenje iz društva imalo je sasvim drukčiju posledicu od ritualnog usamljivanja u tradicionalnoj ža­ losti: ono je prihvatano kao neophodan prelazni pe­ riod i podrazumevalo je razne umirujuće rituale kao što su obavezne posete sa izrazima saučešća, »utešna« pisma i »pomoć« koju pruža vera. Udaljavanje danas ima karakter sankcije analogne onoj koja po­ gađa isključene iz društva, zarazne bolesnike i sek­ sualne manijake: ono odbacuje ožalošćene u grupu asocijalnih osoba. Svako ko želi da sebe poštedi ovog iskušenja mora, znači, da zadrži masku u jav­ nosti i da je skida tek u najdubljoj intimnosti: »Čovek plače samo među četiri zida«, kaže Gorer, »kao

198 Filip Arijes: ESEJI O I STORIJI SMRTI NA ZAPADU

što se presvlači, kao što se odmara u potpunoj in­ timnosti«, krišom, »as if it were an analogue of ma­ sturbation« (kao što bi radio dok masturbira.). Društvo danas odbija da prepozna u čoveku ko­ ga je pogodio gubitak drugog bereaved, bolesnika kome naprotiv treba pomoći. Ono odbija da poveže predstavu o žalosti sa predstavom o bolesti. Stara pravila ponašanja imala su više razumevanja u tom pogledu, bila su možda »modernija«, osetljivija na patološke posledice potisnute moralne patnje. Gorer otkriva u našem surovom vremenu dobročini­ telj ske efekte pradavnih običaja koji su štitili čoveka pogođenog smrću voljenog bića. U danima ža­ losti »njemu je potrebnije prisustvo društva više nego u ijednom drugom životnom trenutku, od detinjstva i mladićkog doba; međutim, naše društvo mu uskraćuje pom oć i svoje prisustvo. Cena ovog potiskivanja u bedu, samoću, očajanje, morbidnost vrlo je visoka«. Zabrana žalosti tera preživelog da se satire od rada ili da se, naprotiv, na ivici ludila pretvara da živi u društvu pokojnika, kao da je ovaj još uvek prisutan, ili da se poistoveti sa njim, imi­ tirajući njegove pokrete i reći, njegove manije i simulirajući, ponekad, usled kompletne neuroze, simp­ tome bolesti, koja je pokojnika odnela. Pri tom se mogu videti čudne manifestacije egzaltiranog bola koji se Goreru činio tako novim i modernim, ali koji je dobro poznat istoričaru mentaliteta. On se javljao u preteranim manifestacijama prihvaćenim, preporučivanim i simuliranim tokom ritualnog pe­ rioda oplakivanja u starim društvima. Ali i on bi morao priznati da su samo spoljni oblici ovih mani­ festacija zajednički. One nekadašnje imale su za cilj da oslobode čoveka: čak i onda kad su, kao što se često dešavalo u epohi romantizma, izlazili iz gra­ nica običaja i postajali patološki, ovi izlivi nisu od­ bacivani kao monstruozni i bili su blagonaklono tolerisani. Blagost društva frapantno se izražava u jednoj noveli Marka Tvena u kojoj svi prijatelji pri­ staju, uz mnogo razumevanja i sažaljevanja, da odr-

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . ... 199

žavaju iluziju udovca koji nije prihvatio smrt su­ pruge i na svaku godišnjicu zamišlja i glumi njen povratak. U današnjem kontekstu ljudi bi odbili da učestvuju u jednoj tako nezdravoj komediji. Tamo gde sirovi junaci Marka Tvena izražavaju nežnost i pokornost, moderno društvo vidi samo nepristojnu i zastiđujuću morbidnost ili duševnu bolest koju treba lečiti. Tim povodom nam dođe da se zapitamo, kao Gorer, nije li uzrok velikog delà današnje dru­ štvene patologije u izmeštanju mrtvih iz svakodnev­ nog života, u zabrani tuge i prava da se oplakuju svoji mrtvi.

3. Ustanovljavanje novih pogrebnih rituala u Sjedinjenim Državama Prema prethodnim analizama dolazimo u isku­ šenje da prihvatimo stav kako zabrana koja danas pogađa smrt predstavlja strukturalnu karakteristiku savremene civilizacije. Brisanje smrti iz govora i fa­ milijarnih načina komuniciranja moglo bi pripada­ ti, kao oznaka blagostanja i potrošnje, modelu in­ dustrijskog društva. Malo-pomalo i brisanje smrti je ispunilo široku zonu m odemosti koja se proteže na sever Amerike i Evrope. Naprotiv, otpori mu se pružaju tamo gde su se zadržali arhaični oblici men­ taliteta, u katoličkim zemljama kao što su Francu­ ska ili Italija, u protestantskim, kao prezbiterijanska Škotska, u širokim narodnim slojevima tehnički razvijenih zemalja. Težnja za integralnim modernitetom zavisi u istoj meri od društvenih kao i od geografskih uslova pa je ona u najrazvijenijim regionima još uvek ograničena na obrazovane klase, vernike ili skeptike. Tamo gde još nije prodrla modernost vladaju romantičarski stavovi prema smrti, rođeni u XVIII i razvijeni u X IX veku, kult mrtvih i duboko poštovanje groblja: reč je, međutim, o os-

200 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

tacima običaja koji rađaju iluzije, pošto još uzbu­ đuju veći deo stanovništva, koji su ugroženi. Nji­ ma preti neizbežna regresija istovremeno kao i preživelim mentalitetima čiji su deo. Model budućeg društva nametnuće im se i okončati izmeštanje smr­ ti, već započeto u buržoaskim porodicama, progre­ sivnim ili reakcionarnim. Ova evolucionistička she­ ma nije potpuno netačna i moguće je da odbijanje smrti tako potpuno pripada modelu industrijske civilizacije da se mora širiti istovremeno s njom. Ali to nije apsolutno tačno jer su se otpori tom stavu pojavili tamo gde su se najmanje mogli očekivati, ne među arhaičnim pobornicima starog sveta, već na najplodnijem tlu modernosti, u Sjedinjenim Dr­ žavama. Amerika je prva ublažila tragično osećanje smrti. Samo u Americi su se mogla sprovesti prva ispitivanja o novim stavovima prema smrti koja su inspirisala satirično raspoloženje engleskog katolič­ kog romansijera Evelina Voa (Evelyn Waugh) u knji­ zi The Loved One, objavljenoj 1948. godine.7 Ti sta­ vovi su privukli pažnju Rože Kajoa (Roger Caillois) koji ih je tumačio kao hedonističko skrivanje: »Umi­ ranja se ne treba plašiti, ne zbog niza moralnih oba­ veza koje naređuju da se prevaziđe taj strah, već zato što je umiranje neizbežno i što zapravo ne po­ stoji nijedan razlog da se ono shvati: prosto ne tre­ ba na to misliti, a još manje o tome govoriti.«8 Sve što smo opisali na prethodnim stranama va­ ži za Ameriku — alijenacija samrtnika, ukidanje žalosti — sem onoga što se odnosi na sam pogreb. Amerikanac je odbio da pojednostavi, isto kao En­ glez u Gorerovom modelu, ritual sahrane i ukopa. Da bi se razumela ova specifičnost američkog dru­ štva trebalo bi ponovo otpočeti priču koju smo već ispričali o smrti savremenog čoveka, od trenutka izdisanja. Do pošlednjeg daha, i posle pogreba, za vreme komedije žalosti, stvari se, izgleda, odvijaju 7 E. Waugh, cit. delo. 8 R. Caillois, cit. delo.

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 201

na isti način u Americi i u Engleskoj. Ali to se ne odnosi na period između. Prisetimo se samo zado­ voljstva bolničarki zaduženih za kupanje lesa: »It looks lovely now.« U engleskoj sredini entuzijazam nestaje; tamo je osnovno da se telo skloni, diskret­ no, naravno, ali i brzo i potpuno, zahvaljujući kremaciji. U Americi je, naprotiv, posmrtna toaleta poče­ tak serije novih rituala, komplikovanih i raskošnih: balsamovanje tela, koje mu daje privid života, izla­ ganje u salonu funeral home, gde mrtvac okružen cvećem, uz muziku, poslednji put prima posete ro­ đaka i prijatelja; zatim sledi svečano sahranjivanje, ukop u groblju osmišljenom kao park koji ukraša­ vaju spomenici i koji služi za moralno vaspitavanje posetilaca (češće turista nego hodočasnika). Nećemo više opisivati pogrebne običaje dobro poznate iz ka­ rikatura Evelina Voa, i iz kritika Džesike Mitford u knjizi The American Way of Death. Ova literatura, moralizatorska i polemička u isti mah, može nas navesti na pogrešan zaključak, bilo da nam sugeriše komercijalnu eksploataciju i pritisak različitih in­ teresa, bilo perverziju kulta sreće. Ona nam prikriva pravi smisao koji se sastoji u odbijanju radikalnog odstranjivanja smrti i u negodovanju zbog fizičkog uništenja bez rituala i svečanosti. Eto zašto je kremiranje tako malo rašireno u Sjedinjenim Drža­ vama. Američko društvo je jako vezano za nove po­ grebne rituale koji izgledaju smešni Evropljanima i samim američkim intelektualcima (Dž. Mitford je eho intelektualnih krugova). U američkim autobusi­ ma mogu se pročitati reklamni oglasi tipa: »Kom­ pletna i dostojanstvena usluga kod N. — jeftin po­ greb.« Ovde je smrt, očigledno roba široke potroš­ nje. Ali začuđuje da je ona to mogla postati (i što se reklamira) uprkos zabrani koja pada na nju u društvenom životu. Amerikanac se ne ponaša prema mrtvima kao prema smrti uopšte, ili kao prema

202 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

smrtniku i preživelom. On ne sledi putanju na koju ga upućuje osećanje modernosti i prepušta mrtvima društveni prostor koji su im uvek obezbeđivale tra­ dicionalne civilizacije, a koji su industrijska dru­ štva svela gotovo na nulu. Amerikanac neguje obi­ čaj svečanog opraštanja od mrtvih, koji je u drugim krajevima u svetu blagostanja i razvijene tehnike bačen u zapećak. Jedna okolnost je nesumnjivo ubr­ zala ovu nekomformističku reakciju: današnji čovek sve više umire u bolnici a sve manje kod kuće. Fran­ cuzi, čije bolnice čuvaju još tragove XVII veka kada su bolesnici bili podvrgnuti ponižavajućem i grubom tretmanu kao skitnice, delinkventi, poznaju hladne sobe gde su tela čuvana poput bezličnog mesa; oni su na pravom mestu da bi razumeli kako rasprosti­ ranje bolničkog režima mora učiniti nužnijim vreme za pribranost i praznovanje, između kolektivne mrt­ vačnice i konačnog pokopa. Posmrtna ceremonija mogla bi da se odvija kao nekada u kući. Ali nove zabrane oko smrti suprot­ stavile su se vraćanju tela u blizinu prebivališta ži­ vih: u redovima evropske inteligencije sve manje i manje se toleriše čuvanje tela ako se smrt desila u kući, nešto iz higijenskih razloga, a nešto iz neuro­ tičnog straha da se neće moći podneti prisustvo leša, da će nervi popustiti. Tako je u Sjedinjenim Drža­ vama smišljeno da se telo izloži na neutralnom riiestu koje neće biti ni anonimna bolnica ni kuća (su­ više intiman prostor) a to je funeral home (Pogrebni dom), koji vodi neka vrsta hotelijera specijalizovanog za prijem mrtvih — funeral director. Boravak u Pogrebnom domu je kompromis između decentne ali brze i radikalne deritualizacije u severnoj Evropi i arhaičnih ceremonija tradicionalnog oplakivanja. Novi pogrebni rituali Amerikanaca predstavljaju kompromis između njihovog odbijanja da preskoče ritualna obeležavanja vremenskog zastoja posle smr­ ti i opšteg poštovanja zabrana vezanih za smrt. Zato nam ovi rituali izgledaju tako različiti od običaja na koje smo navikli, pa prema tome i smešni. Dešava

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 203

se bez sumnje da se i u njima pojave tradicionali­ stički elementi. Poluzatvoren kovčeg koji otkriva gornji deo tela, glavu i bistu nije pronalazak ame­ ričkih pogrebnika (morticians); oni su ga »pozajmi­ li« iz mediteranskih običaja koji i danas traju u Marseju, u Italiji, a koji su upražnjavani još u sred­ njem veku: jedna freska iz XV veka u crkvi Svetog Petronija u Bolonji prikazuje nam relikvije svetog Marka izložene u sličnom sanduku. Ali smisao rituala u funeral home je potpuno promenjen: u njegovim salonima ne odaje se više počast mrtvacu, već mrtvacu pretvorenom u kvazi-živog umetnošću stručnjaka za pogreb. Stari po­ stupci balsamovanja služili su da se prenese slavnim i poštovanim pokojnicima nešto od nepokvarljivosti svetaca. Jedno od čuda koja dokazuju svetost pokojnika je čudesna nepokvarljivost njihovih tela. Oni koji su pomagali mrtvom telu da izbegne tru­ ljenje upućivali su ga na stazu svetosti i saučestvovali u činu njegovog posvećivanja. U današnjoj Americi hemijski tehničari koji se bave konzerviranjem imaju zadatak da učine da se zaboravi smrt i da se stvori iluzija živog. »Skoro-živ« primiče poslednji put prijatelje u salonu ukra­ šenom cvećem, uz zvuke nežne ili ozbiljne muzike, ali nikad posmrtne. Iz ovog oproštajnog ceremoni­ jala proterana je ideja smrti, a istovremeno i svaka tuga i patetika. To je dobro primetio Rože Kajoa: »Mrtvaci obučeni od glave do pete, koji su sačuvali fizički integritet i koji kao da su spremni da krenu u šetnju rekom.« Ostaje, međutim, činjenica da bi se ljudi mogli lišiti te poslednje iluzije, kao što je se lišavaju u engleskom društvu koje opisuje Džefri Gorer, kao što bi želeli da je se liše u redovima ame­ ričke inteligencije koju zastupa Džesika Mitford. Ot­ por u Americi odgovara nesumnjivo najintimnijim crtama mentaliteta. Ideja da se od mrtvaca napravi živ čovek kome će se odati pošta poslednji put može nam izgledati

204 Filip Arifes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

nezrela i neumesna. Ona se preklapa, kao što je slu­ čaj u Sjedinjenim Državama, sa komercijalnim pre­ okupacijama i sa jezikom propagande. Uprkos tome, ona svedoči o brižnom, preciznom prilagođavanju kompleksnim i kontradiktornim uslovima senzibili­ teta. Prvi put se dešava da jedno društvo uopšteno odaje poštu pokojnicima, uskraćujući im status mrtvih. To se, ipak, već dešavalo u XV i XVII veku ali za jednu jedinu kateogriju: za kralja Francuske. Posle smrti, balsamovani kralj je oblačen u krunidbeni purpur i polagan na odar sličan prestolu, kao da će se svakog časa probuditi. U istoj sobi su se postavljali veliki stolovi za banket, nesumnjivo u znak sećanja na nekadašnje posmrtne gozbe, ali i u znak odbijanja žalosti. Kralj nije umirao. Primao je poslednji put svoju svitu, odevenu u svečanu odeću, kao neki bogati stanovnik Kalifornije u salonu Po­ grebnog doma. Ideja kontinuiteta krune nametnula je pogrebni ritual, u suštini dosta blizak onom u savremenoj Americi, uprkos vremenskoj distanci: to je komrpomis između počasti koja se duguje pokoj­ niku i odbijanja neimenovane smrti. Amerikanci, ubeđeni u legitimnost svog »stila umiranja« (way of death), kao što su ubeđeni u svoj »način života« (way of life), i, razumljivo, upravnici pogrebnih domova daju svojim ritualima jedno dru­ go objašnjenje, vrlo interesantno, koje na neočeki­ van način preuzima Gorerove hipoteze o traumatizujućim efektima odbijanja žalosti. Taj podatak navo­ di Džesika Mitford: »Nedavno mi je jedan upravnik pogrebnog zavoda ispričao slučaj žene koja je mo­ rala da se podvrgne psihijatrijskom tretmanu jer je njen muž sahranjen u zatvorenom sanduku, bez izlaganja i .prijema’, i to u drugoj državi, bez njenog prisustva. To je slučaj civilizovanijeg Engleza.« Psihijatar je poverio upravniku da je tom prilikom naučio mnogo o štetnim posledicama izostajanja sa pogrebne ceremonije. Bolesnica je bila lečena, izle-

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 205

čena a onda se zaklela da više nikad neće prisustvo­ vati memorial type service-u, tj. službi svedenoj na brzu i tipsku komemoraciju. Upravnici pogrebnih zavoda, čije interese ugro­ žava pokret javnosti u korist pojednostavljenja sa­ hrane, kriju se iza mišljenja psihijatara po kojima lepe sahrane, pune cveća, otklanjaju tugu i zamenjuju je nežnom smirenošću. Industrija pogrebnih pompi i groblja (koja je u privatnim rukama, sem »sirotinjskih raka«, koje su u državnom vlasništvu) ima moralnu i društvenu funkciju. Ona ublažava ža­ lost preživelih i oprema spomenike i vrtove smrti na sreću i zadovoljstvo živih. U Sjedinjenim Državama se današnjim američkim grobljima dodeljuje uloga koju su autori francuskih projekata namenjivali bu­ dućim nekropolama, krajem XVIII veka, kad je kra­ ljevskim ukazom zabranjeno sahranjivanje u grado­ vima. Tada je trebalo planirati nova groblja a či­ tava jedna literatura opisuje šta je trebalo da bude (i šta je postalo groblje Per-Lašez, model modernog groblja u Evropi i u Americi): frapirani smo sličnošću tekstova iz XVIII veka, i proze današnjih uprav­ nika pogrebnih domova i američkih moralista koji ih podržavaju, kao što navodi Džesika Mitford. Ame­ rika je na putu da ponovo otkrije ton i stil vejta prosvećenosti. Samo, da li ih ona tek sad pronalazi ili ih je oduvek održavala? Istoričari američkog dru­ štva misle da puritanizam u XVIII veku nije dozvo­ ljavao razvoj hedonističkog osećanja smrti i da savremeni optimizam nije stariji od početka ovog ve­ ka. Bilo da se radi o direktnom uticaju ili o ponav­ ljanju u intervalu od jednog stoleća, sličnost je vrlo uzbudljiva. U Francuskoj je trebalo sačekati romantizam pa da Per-Lašez prestane da liči na Forist Lou (Forest Lawn) čuveno groblje u Los Anđelesu. Romantizam je deformisao fenomen, a njegove posledice se i da­ nas osećaju u narodnim predstavama o smrti, u kultu grobova. Čovek, međutim, stiče utisak da je Amerika

206 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

brže prošla fazu romantizma i usvojila netaknut duh veka prosvećenosti koji je zaustavilo osećanje puri­ tanizma. Puritanizam je u Americi mogao da igra usporavajuću ulogu koju je imao romantizam u Evro­ pi, ali je on uskoro ustupio mesto mentalitetima bli­ skim veku prosvećenosti, nosiocima modernosti. Ne možemo se oteti utisku da je u ovoj tački, kao i u mnogim drugim, Amerika bliže XVIII veku nego Evropa.

Tokom poslednje četvrtine veka desio se jedan značajan fenomen, koji je tek sad moguće prouča­ vati: smrt, ta bliska pratilja, nestala je iz govora, njeno ime je postalo zabranjeno. Umesto reči i zna­ kova kojima su se naši stari masovno koristili, za­ vladao je nejasan i neimenovan strah. Književnost, sa Malroom i Joneskom, ponovo je otkrila njeno sta­ ro ime, izbrisano iz upotrebe, iz govornog jezika i društvenih konvencija. U svakodnevnom životu smrt, nekada tako brbljiva, tako često prikazivana, izgubila je sve pozitivne odlike: ona je suprotna, ona je postala naličje realnosti, onoga što je stvarno vi­ đeno, upoznato, izgovoreno. Promena je ogromna. Istinu govoreći, u poznom srednjem veku, ali i kasnije, u narodu, smrt nije zauzimala visoko mesto: nije bila odstranjivana za­ branom kao danas, ali njena moć je već bila znatno smanjena jer su se ljudi familijarizovali s njom. Od XII do X III veka, naprotiv, smrt dominira u svesti i mislima, bar što se tiče klera i litterata. To se de­ šavalo u dve etape, oko dve teme starijeg porekla: u X II i X III veku oko teme Strašnog suda, u XIV i XV veku oko teme koja se bavi umetnošću umira­ nja. Na prizorima art es morienđi, u sobi samrtnika se vidi okupljen čitav univerzum: živi sa ovoga sve­ ta su oko kreveta, dok se duhovi iz raja i pakla pre­ piru oko samrtnikove duše u prisustvu Hrista i celog nebeskog dvora. Samrtnikov život je ograničen

Izmenjena smrt. Promena stavova prema smrti u . . . 207

i sveden na taj mali prostor, na taj kratki trenutak; ali ma kakav bio, on je u tom trenutku centar pri­ rodnog i natprirodnog sveta. Smrt je mesto sticanja svesti o individui. Poznato je; s druge strane, da je požni srednji vek epoha u kojoj se individualnost odvajala od naj­ starijih kolektivnih predstava, u kojoj se individu­ alizam afirmisao u svim svojim vidovima — religi­ oznom, ekonomskom (početak kapitalizma), kultur­ nom .. . Najfrapantniji dokaz individualizma je, po mom mišljenju, testament. On se konstituiše kao je­ dan književni rod i postaje izražajno sredstvo indi­ vidue, svedok njenog ovladavanja svešću. Kad se testament bude sveo na svoju finansijsku funkciju to će biti dokaz pada i promena.' Napredak nauke, afirmisanje prava čoveka, razvoj buržoazije u XVIII veku odgovaraju poodnlaklom razvoju individual­ nosti, ali to su jesenji plodovi, pošto je u intimnosti svakodnevnog života čovekovo slobodno raspolaga­ nje samim sobom već ugroženo: ugroženo porodič­ nim pritiscima, pre svih ostalih, a zatim profesional­ nim i cehovskim. Izvesna podudarnost između tri­ jumfa smrti i trijumfa individualnosti tokom poznog srednjeg veka navodi nas da se zapitamo da li slična ili obrnuta veza ne postoji i danas između krize smrti i krize individualnosti.*

* Ovaj tekst je objavljen u Archives européennes de sociologie; tom VIII, 1967, str. 169— 195. •

208 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

BOLESNIK, PORODICA I LEKAR

U ovom tekstu želim da pokažem kako se u na­ šoj zapadnoj civilizaciji prešlo od egzaltacije smrti u epohi romantizma (početkom X IX veka) na da­ našnju odbojnost. Mom čitaocu biće potrebno strp­ ljenje da izdrži do kraja opise običaja koji su vla­ dali pre samo nešto više od sto godina a koji mu se, međutim, moraju činiti stari bogzna koliko vekova. Nalazimo se u 1834. godini, u jednoj otmenoj francuskoj porodici koja je živela u Italiji iz politič­ kih razloga (ovi plemići bogatog roda vezani za Burbone nisu hteli da služe Francuskoj Luj-Filipa) i ko­ ja se sastojala od vrlo pobožnih katolika: porodica La Ferone. Roditelji, bivši emigranti, imali su dese­ toro dece od kojih je četvoro umrlo dok su bili sa­ svim mali. Troje od šestoro žive dece odnela je tu­ berkuloza — bolest veka — u njihovim dvadesetim godinama, između 1834. i 1848. godine. Jedina preživela kći, Polina Kraven, sakupila je pisma i dnevni­ ke svog oca, snahe i sestara i objavila ih 1867. godi­ ne pod naslovom Priče jedne sestre (Récit d’une soeur). Pravi naslov bi mogao glasiti »Porodica za­ ljubljena u smrt«. To je izuzetno svedočanstvo koje opisuje, sa saučešćem i simpatijama, uz pom oć ne­ oborivih dokumenata, stavove prema smrti i način umiranja veoma mladih osoba. Albert de la Ferone imao je 1834. dvadeset dve godine i bio veoma bolestan. »Imam«, piše on u

14

Bolesnik, porodica i lekar 209

svom dnevniku »zapaljenje koje me vodi na ivicu groba.« On se oseća umornim i nervoznim, ali »ko ne bi bio nervozan, posle dve godine lečenja, bdenja, muka, puštanja krvi i poseta lekarima«. To stanje, koje nama izgleda veoma ozbiljno, nije ga sprečilo da se oženi iste godine kćerkom (pro­ testantkinjom) jednog ruskog diplomate, švedskog porekla, čija je majka bila Nemica. Devojčina poro­ dica se u jednom trenutku zabrinula, manje zbog mladićeve bolesti a više zbog njegovog oskudnog imetka i karijere. Ali mladi ljudi su se strasno voleli, u romantičarskom maniru, i venčali su se 18. aprila 1834. godine. Dva dana kasnije, Albert je do­ bio svoje prvo krvoliptanje: lekari mu posavetovaše putovanje u Odesu, u koju su i otišli krajem 1835. Po povratku — novo krvoliptanje, krize gušenja ko­ je se leće ledom i puštanjem krvi. Mlada žena, Alek­ sandrina, veoma se uznemirila. U početku je pomiš­ ljala da je to mladalačka bolest koja će proći s godi­ nama: »Kad dođe u ono srećno doba od trideset go­ dina . . . tada će biti lep i jak.« Ono što nas zaprepašćuje, tokom ovih nekoliko godina, u periodu ozbiljnih i čestih bolesnikovih kri­ za, jeste ravnodušnost te mlade žene, vrlo inteligent­ ne i obrazovane, ne toliko prema manifestacijama bo­ lesti (gušenje, krvoliptanje, groznica), već prema lekarskoj dijagnozi. Govorilo se o zapaljenju, vrlo ne­ određeno. Tek u martu 1836, tri meseca pre kraja, primećuje se kako kod nje raste želja da upozna uz­ rok tog dugog niza patnji. »Pitala sam, s izvesnim nestrpljenjem, kako se zove ta strašna bolest. Suši­ ca, odgovorio mi je napokon Fernan (njen svekar). Tada sam osetila kako me napušta svaka nada.« To je kao kad bi se danas reklo — rak. Ali iako se sma­ tralo da je sušica isto tako smrtonosna kao danas rak, ni bolesnik ni porodica nisu osećali ni najmanju potrebu da saznaju prirodu bolesti. Tada ljudi nisu bili opsednuti dijagnostikom, ne iz straha od rezul­ tata, već zbog ravnodušnosti prema posebnosti bo­

210 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

lesti i njenom naučnom karakteru. Čovek je bolo­ vao, lečili su ga lekari i hirurzi (pijavicama) ali od njih se nikada nije tražilo obaveštenje, čak ni kad se rezonovanjem iz dijagnoze moglo zaključiti ka­ kva će biti evolucija bolesti. Bio je potreban veliki napor da koncept bolesti koja se navodila kao su­ šica uđe u čovekov mentalni univerzum. Aleksandrina sad zna da su Albertu dani odbrojani. Njen prvi poriv je da sakrije istinu od bole­ snika; relativno nov stav, koji nije postojao u XVIII a još manje u XVII veku. »Gušim ovu tajnu koja postoji među nama i, ma kako grozna ona bila, če­ sto veruj em da bih više volela da mu otvoreno govo­ rim o njegovoj smrti, pokušavajući da nas oboje utešim verom, ljubavlju i nadom.« Naglo pogoršanje Albertovog stanja učinilo je ovu komediju beskori­ snom. On, koji je odavno sanjario o smrti, nema nikakvih iluzija i želi da umre u Francuskoj. Tako počinje mučno putovanje: 10. aprila 1836. godine po­ lazak iz Venecije, 13. aprila zaustavljanje u Veroni, 22. aprila zaustavljanje u Đenovi, 13. maja dolazak u Pariz. Tek u tom trenutku lekar upozorava Aleksandrinu na opasnost od zaraze u kojoj se i ona na­ lazi: »Za mene je smrtna opasnost da spavam u is­ toj sobi sa Albertom.« I bilo je vreme! Svi su mislili da je kraj tu. Albert je živeo još par nedelja; 27. juna priređena je misa u njegovoj sobi. Posle poslednje pričesti, napravio je znak krsta u pravcu sveštenika, zatim u pravcu svoje žene, braće i sestara, pri­ jatelja (...). »Tada dade znak sestri (bolničarki) da se približi (ne želeći ni nju da izostavi iz tog tužnog, opšteg oproštaja) i osećajući kao uvek, vrlo delikat­ no, šta kad treba činiti, poljubi jo j ruku, onu ruku koja ga je negovala, da joj tako zahvali.« Ali, smrt pušta da je čekaju. 28. juna je poslednje odrešenje, izlivi nežnosti između žene i njega. Dođe i noć izme­ đu 28 i 29. »Pomeriše ga s mesta i okrenuše mu gla­ vu prema izlazećem suncu.« Zaspao je »u naručju svoje žene«. Probudio se zatim i pričao »vrlo pri­ rodno«. »U šest sati (bio je tada u fotelji pored ot­

14 *

Bolesnik, porodica i lekar 211

vorenog prozora) videh, bolje reći osetih, da je tre­ nutak došao.« Sestra izgovori molitvu. »Njegove oči, već ukočene, bile su okrenute prema meni.« Sve je bilo gotovo. Albert je imao 24 godine. Njegova sestra Olga umrla je, takođe, od tuber­ kuloze 1843, u dvadeset prvoj godini. Videla je kako jo j umiru brat Albert 1836. i sestra Eugeni ja (voj­ votkinja De Mun). Ona je bila u Briselu kod jedine preživele sestre, Poline Kraven: »Slaba sam, kašljem, mogu da napipam vrhove rebara.« . . . »Donela sam odluku da se ponašam kao da znam da neizostavno moram umreti od ove bolesti, da bih se navikla da gledam smrt bez straha.« Lekar je, ipak, pokušavao da joj sačuva iluzije: »Lekar kaže da ću ozdraviti u proleće.« (Zapisano 2. januara 1843). Ali ona nije glupa i na tome se više ne insistira. U svojoj prepisci ona nijednom ne imenuje bolest: nju to ne interesuje, to je posao specijaliste. Patnje postaju jače. Misa u bolesničkoj sobi, poslednja pričest i 10. februara dolazi posleđnji dan. Njena sestra Polina piše: »Podne je. Od časa kad je osetila slabost i gušenje tražila je sveštenika, zatim je uznemireno gledala na vrata očekujući da vidi braću.« (Oproštaj je suštinski čin ceremonije smrti.) »G. Sleven (sveštenik) kroz nekoliko časaka poče molitvu. Olga je skrstila ruke na grudima, šapćući usrdno: ’Verujem, volim, nadam se, kajem se.' Tre­ nutak posle, ona reče: 'Ostavljam svoju Bogorodicu Adrijenu' (mužu njene preminule sestre), i baci po­ gled na Bogorodicu od Saso Ferata, okačenu blizu kreveta, zatim, videći da su jo j tu braća, pozva prvo Sarla i poljubi ga, govoreći mu: 'Voli Gospoda, budi dobar, molim te.' Skoro iste reči uputi Fernandu, in­ sistirajući još više (on je bio pomalo ženskaroš), a dodala je još poneku reč oproštaja i za Maraskenove (njene drage prijatelje). Poljubila je Mariju, Emu, kojoj je prošaputala nekoliko reči, zatim izgovori: 'Hvala, jadna moja Žistina', (sobarici koja ju je negovala).« Svako ima pravo na poneku reč ove

212 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

samrtnice od dvadeset godina! Konačno, okrenula se prema majci za koju je sačuvala, kako se činilo, poslednji poljubac.« Izabrao sam ovaj tekst jer je to realno svedočanstvo koje je jedna sestra pisala o drugoj, nestaloj. To je u isti mah banalna smrt i model smrti u epohi romantizma. U romanima iz tog doba naći će se brojni, gotovo identični opisi, naročito u Balzakovim delima. Ipak, to nije bilo čija smrt, nije ona narodska koja je i dalje ostala jednostavna i intim­ na, kao što je bila tokom stoleća, ako ne i milenijuma. Balzakov »seoski lekar« vodi svog posetioca u prostu seosku kuću u kojoj je upravo umro otac porodice: »Uz vrata te kuće primetiše kovčeg pokri­ ven crnom tkaninom položen na dve stolice, između četiri svece (kovčeg je uvek izložen ispred vrata ili ispod njih); na jednoj klupici bila je bakarna po­ suda sa svetom vodom u koju se umakala grančica šimšira. Svaki prolaznik bi ulazio u dvorište, klek­ nuo pred telom i izgovarao Očenaš, prskajući kov­ čeg sa nekoliko kapi svete vodice.« Stariji pokojni­ kovo sin, mlad seljak od dvadeset dve godine, stajao je nepokretan i plakao. Ali smrt nije zakočila život­ ne potrebe. Neka seljanka je iskoristila svoj dolazak da izjavi saučešće i pri tom kupila mleko kod udo­ vice. »Samo hrabro, umirite se, susetko.« — »O, dra­ ga ženo«, odgovori joj udovica, »kad provedeš dva­ deset pet godina s jednim čovekom« (tada je to bilo vrlo dugo) »teško ti pada da se rastaneš i oči ti se pune suzama.« »Pa ipak, treba ići dalje«, nastavi ona plačući, »sama sebi kažem da moj čovek više neće patiti. A toliko se namučio!« Ali G. Benasi, le­ kar, ili bolje Balzak čiji je on glasnogovornik, nije sasvim zadovoljan. Sve te suze, žalopojke, izrazi saučešća koji su danas izobičajeni, ne zadovoljavaju ga. On bi želeo uverljivije manifestacije. »Vidite li«, kaže, lekar, »ovde se smrt shvata kao moguća nesre­ ća koja ne zaustavlja život porodice.« Ova pomalo

Bolesnik, porodica i lekar 213

gorka primedba dozvoljava nam da shvatimo kako slika egzaltirane smrti nije baš skorašnjeg datuma. Ona je odgovarala moralnom, estetskom i socijal­ nom modelu romantizma, koji je dobro prihvatao tradicionalni ritual smrti: praštanje od preživelih, religiozno ispovedanje, javni karakter agonije i ža­ losti, kakav se održao u narodu. Ali romantizam je svemu dodavao novu dramatizaciju i sentimental­ nost: smrt je postala ono što ranije nije bila — pri­ lika za jake emocije i izlive jakih osećanja i velike ljubavi. Najsuptilnija osećanja se izriču poslednji put sa mnogo vatrenosti. Zato je scena opraštanja, koja je uvek postojala, dobila u X IX veku nečuven značaj koji naš današnji senzibilitet mora smatrati preteranim i morbidnim. Između dopadljivosti smrti u prvoj polovini X IX veka i aktuelne zabrane nad smrću (repressed death) postoji prelazna etapa koja je dobro analizi­ rana u Tolstojevom delu iz 1886. godine — Smrt Ivana Iljiča. Ovo slavno delo je izazvalo komentare savremenih mislilaca koji su se kao Hajdeger bavili enigmom smrti. (Tolstojeve ideje su već skicirane u jednoj ranijoj noveli iz 1859, Tri smrti.) Pročitaćemo u našem istoričarskom maniru Smrt Ivana Iljiča izuzetan dokument koji se stalno mora porediti sa porodičnom prepiskom La Feroneovih i sa Balzakovim romanima, starijim za nekih pedesetak godina. Ivan Iljič je viktorijanski ruski buržuj, opsednut razmišljanjima o pristojnosti, respektu, dru­ štvenom položaju, visoki činovnik, sav »comme il faut«. Upoznajemo ga posle sedamnaest godina bra­ ka, u četrdeset petoj godini života. Brak bez radosti — četiri deteta od kojih je troje umrlo u ranom detinjstvu — »lagodna egzistencija, prijatna, vesela, uvek korektna, blagonaklono prihvaćena u društvu«. U taj mediokritetski i banalan život jedan dan ulazi bolest: najpre beznačajni simptomi koji se po­ goršavaju brzo i progresivno i ta progresivnost je

214 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

vrlo lepo podvučena. Slede pregledi lekara. Daleko smo od Balzaka i od porodice La Ferone gde su oso­ be umirale od anonimnih i nejasnih bolesti koje se niko nije trudio da imenuje i definiše. Sasvim na početku, Ivan oseča globalnu egzistencijalnu nela­ godnost: »Iz doktorovog izlaganja zaključio je da će biti loše; za doktora, za ceo svet, možda, to je bilo bez značaja (jer ono što je bilo važno za doktora i za sve druge jeste dijagnoza), ali za njega lično bilo je veoma rđavo.« Osećanje da se radi o njegovom životu i smrti povući će se u korist jedine dominant­ ne preokupacije lekara: dijagnoze. Nov i značajan fenomen je sledeći: težak bolesnik je izbačen iz svog egzistencijalnog straha i naviknut da više ne misli kao ugrožena individua već kao njegovi lekari: »Ni­ je se radilo o životu Ivana Iljiča, već o dilemi izme­ đu odvaljenog bubrega i slepog creva.« Ivan Iljič izlazi iz životnog i porodičnog ciklusa, tog izvorišta rezignacije, zabluda i straha kome su odvajkada pri­ padali teški bolesnici, i ulazi u medicinski ciklus. »Tokom poseta doktoru glavna briga Ivana Iljiča bila je da se striktno pridržava svega u vezi sa higi­ jenom i uzimanjem lekova i da posmatra pažljivo, tj. objektivno, klinički, svoj bol i sve funkcije svog organizma. Interesovanja Ivana Iljiča su se koncentrisala na bolest i na zdravlje.« Ali Tolstojeva medicina nije ništa efikasnija od Balzakove ili one La Feroneovih: bolest se pogorša­ va. Tada se pojavljuje druga karakteristika, takođe nova u stavu pred teškom bolešću ili smrću: prekid komuniciranja sa okolinom, izolovanost u koju bo­ lesnik počinje da se zatvara. Ceo svet, uključujući i njega samoga, glumi optimizam. Njegova žena se pravi da veruje kako je on bolestan zato što se ne leći dobro, što ne sledi propisani režim i ne uzima propisno lekove. »Prijatelji su počeli da se podsmevaju njegovim strahovima., kao da je ta grozna. . . nečuvena stvar. . . koja se naselila u njemu samo zabavna tema, zgodna za šale.« Izvesno je da u ovom

Bolesnik, porodica i lekar 215

slučaju ravnodušnost inspiriše egoistične buržuje na takvo ponašanje, ali i pažnja i nežnost doveli bi do istih rezultata, jer važno je samo omogućiti bolesni­ ku — i njegovoj okolini — da sačuvaju moral. To je početak novog ophođenja sa bolesnikom sa kojim se svi ponašaju ljubazno, kao sa detetom koje grde što zaboravlja da uzme lekove. Malo-pomalo, on je oslobođen svojih odgovornosti, svojih sposobnosti, mišljenja, posmatranja, odlučivanja, osuđen je da podetinji. Postoji još jedan motiv za odbijanje i jednih i drugih da priznaju ozbiljnost zla: nepriličnost pat­ nje i bolesti (ali još uvek ne i smrti, koja se odupire) u viktorijanskom društvu. Desetak godina posle smr­ ti La Feroneovih, mirisi smrti i noćnih posuda teš­ kih bolesnika postali su neprilični: »Stravičan čin njegove agonije okolina je svodila (on je to dobro video) na nivo slučajne neprijatnosti, nedoličnosti, nalik onoj pri ophođenju prema čoveku koji ulazeći u salon širi od sebe odvratan zadah, i sve to u ime one doličnosti kojoj je i sam robovao celog svog ži­ vota.« Malo-pomalo stiglo se do opijuma i morfijuma. Ivan Iljič je postao bolesnik koji izaziva gađenje. Tada se dešava nešto izuzetno što će sve promeniti. Jednog dana, on slučajno čuje razgovor svoje žene i šuraka: »Zar ne vidiš«, kaže grubo šurak, »da je on mrtav?« Tada Ivan shvata da bol koji ga nagriza nije bolest lekara već smrt. »Bubreg, slepo crevo? Ne, ne radi se o tome, već o životu i . . . smrti. Zašto da lažem samog sebe? Zar nije očigledno svima, a sad (tek sad!) i meni, da umirem?« To je pravi su­ sret sa smrću: istinski i usamljenički. Jer on usam­ ljen, okružen lažima svojih bližnjih, izuzimajući mužika koji ga neguje. »Glavna muka za Ivana Ijiča bila je laž, prihvaćena, ne zna se zašto, od svih, laž koja je tvrdila da on nije bolestan i da nije na sa­ mrti, da samo treba da bude miran i da se leci pa će se sve srediti. Međutim, on je to dobro znao, ma

216 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

šta se činilo za njega će nastati još veće patnje i smrt. I ta laž ga je mučila. Patio je što niko neće da prizna ono što su svi dobro videli, što svi lažu i pri­ moravaju i njega da učestvuje u toj obmani. Ta laž koju su izricali zbog njega, uoči njegove smrti, koja je srozavala divan i svečan čin njegove smrti na nivo njihovog društvenog života, bila je strahovito muč­ na Ivanu Iljiču. A laž se nastavlja i posle konzilijuma uglednih stručnjaka, uprkos pogoršanom stanju: »Svi su se plašili da odjednom ne unište laž i da se ne pojavi jasna realnost.« Konačno, jednog dana Ivan Iljič se buni. On se okreće zidu (položaj koji navode američki sociolozi Glaser i Štros) i šalje u šetnju svoju ženu koja mu govori o leku: »Pustite me da umrem na miru.« Ne trudi se više da sakrije bolove, pobedio je laž, zabo­ ravio konvencije. Sklon sam da poverujem da je to embarrassingly graceless dying, za koju nam Glaser i Štros kažu da dovodi do očajanja bolničko osoblje. Čovek mora biti frapiran razlikom između Tolstoja i Balzaka, odnosno, La Feroneovih, s jedne strane, i sličnošću između istog Tolstoja i najnovi­ jih analiza smrti u bolnicama, s druge strane. Postoje, međutim, dve značajne razlike smrti kod Tolstoja i umiranja danas. Sličnost postoji sa­ mo za vreme teške bolesti, do početka agonije. Tu se ona i završava; kod Tolstoja se još uvek okleva da se samrtnik liši svoje smrti. Na kraju, uvek pobeđuje mišljenje da mu ona pripada, kao pravo i privilegija. Na sahrani jedan prijatelj pita udovicu Ivana Iljiča da li je Ivan bio pri svesti: »Da, do zad­ njeg časa«, mrmlja ona. »Oprostio se od nas četvrt sata pre kraja i čak je zatražio da se izvede Vladimir (sin).« Mi bismo danas želeli da možemo reći obrnu­ to: nije znao da umire. Druga razlika je u tome što su pogrebni rituali i oplakivanje još bili očuvali svoju obaveznost i pu­

Bolesnik, porodica i lekar 217

blicitet. U tom pogledu, nema nikakve promene na kraju X IX veka. Uprkos ovim dvema značajnim rezervama, mo­ že se reći da je jedan deo savremenog modela smrti već naznačen kod buržoazije s kraja X IX veka, po­ sebno sve veće odbijanje da se prihvati smrt — svo­ ja smrt ili smrt drugog — i moralna izolovanost, na­ metnuta samrtniku samom tom odbojnošću i odsu­ stvom komuniciranja koje iz toga proizilazi. Uočljivo je da su osnovni činioci (ali ne svi) za­ brane nad smrću postavljeni na svoje današnje mesto u epohi koja je još uvek bila asketska i moralno represivna. Odnos (danas prihvaćen) između zabra­ ne nad smrću i hedonizma, apsolutnog prava na fi­ zička zadovoljstva, nije očigledan. Jedan novi odnos pojavljuje se sa novim sistemom konvencija viktorijanske buržoazije, veoma različit od onog pre francuske revolucije; njega karakterišu novi tip osećajnosti i veza sa drugima i, konačno, početak medikalizacije ideja o životu.

Napredak medikalizacije moguće je pratiti to­ kom celog X X veka, do naših dana. Knjiga Ivana Ili­ ca Némésis médicale1postavlja pitanje na način koji se mnogim lekarima čini polemičnim. Pitanje, među­ tim, mora biti postavljeno vrlo ozbiljno. Zbirka tek­ stova porodice La Ferone iz 1830. godine sadrži dva toma koji su gotovo u celini posvećeni mrtvima u ovoj desetkovanoj porodici. Ali lekar je iz te hronike gotovo sasvim isključen. Kod Balzaka u istoj epohi on postoji i to ne samo »seoski lekar«, već čuveni pariški doktor kome se ide kad sve krene nizbrdo radi poslednje konsultacije. Ovi lekari, po pravilu, ne lece: oni propisuju ličnu i javnu higijenu, kao njihovi prethodnici u XVIII veku. Oni su ublažavali patnje, oblažući, na primer, opijumom bolna tela 1 Ivan Illich, Némésis médicale, Paris, Éd. du Seuil, 1975.

218 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

bogatih samrtnika. Ali, рге svega, oni su imali mo­ ralnu funkciju koju su delili sa sveštenikom. Njiho­ va veština u Balzakovim očima ne koincidira sa na­ ukom o bolešću, onom bolešću koja ne zanima ni romansijera, ni pacijenta, ni porodicu. Sa Tolstojevim Ivanom Iljičem, pola stoleća ka­ snije, bolest je zauzela prvo mesto (bolest ali ne i lekar). Lekarov uticaj sastoji se u uvođenju u specijalizovani svet bolesti. Ovaj uticaj je uticaj uzora na svoga oponašatelja. Ali on ne poseduje m oć; nju još uvek drže u svojim rukama Ivan Iljič (pomalo) i njegova porodica (mnogo više). Veliki događaj će kasnije predstavljati zamena uloga porodice i lekara, m oć prelazi na lekara i to ne na bilo kog lekara, već na onog iz bolnice. Bivši porodični lekar, onaj Balzakov, bio je, zajedno sa sveštenikom, samrtnikov asistent. Njegov naslednik, lekar opšte prakse, udaljio se od smrti; sem u slu­ čajevima nesreće, on je i ne poznaje: smrt je prese­ ljena iz sobe, ne pozivaju lekara, u bolnicu, u kojoj će ubuduće skončavati svi teški, na smrt oboleli bo­ lesnici. A u bolnici je lekar, istovremeno, naučnik i čovek koji ima vlast i koji tu vlast sprovodi sam. Želeo bih, na kraju, ne umesto zaključka, već kao terminus ad quem, da citiram svedočenje skorijeg datuma o jednoj smrti u 1973. godini. Reč je 0 ocu jezuiti P. Fransoa de Denvilu vrhunskom istoričaru hrišćanskog humanizma, dobro poznatom svima koje zanima istorija obrazovanja, geografija 1 kartografija iz XVI i XVII veka. »Oboleo od leukemije, savršeno svestan svog sta­ nja, i uvidevši sa hrabrošću, lucidnošću i mirom da mu se približava smrt, sarađivao je sa osobljem bol­ nice u koju su ga poslali. Dogovoreno je sa profeso­ rom koji ga je lečio da se, imajući u vidu beznadežno stanje bolesnika, ne preduzima nikakav 'težak' tretman da bi mu se produžio život. Tokom jednog vikenda, zaključivši da mu se stanje pogoršalo, neki internista ga je prebacio u drugu bolnicu, na odelje-

Bolesnik, porodica i lekar 219

nje reanimacije. Tamo je bilo užasno. Poslednji put kad sam ga video kroz staklo sterilizovane sobe, mo­ gao sam da govorim s njim samo interfonom; ležao je na krevetu-nosiljci, sa dve inhalatorne cevi zadenute u nozdrve i sa crevom za izdisanje koje mu je zatvaralo usta, priključen na, ne znam koji, aparat koji mu je održavao rad srca, sa jednom rukom pod perfuzijom, drugom pod infuzijom i sa nogom pri­ kopčanom na veštački bubreg. 'Znam da ne možete da govorite . . . Ostaću neko vreme sa vama’, rekoh mu. Tada sam odjednom video kako se otac Denvil pridigao na svoje vezane ruke i skinuo ekspiratornu masku. Rekao mi je svoje poslednje reči pre nego što je pao u duboku komu: ».Oduzeli su mi moju smrt'.«1Ovo bi bio moj zaključak.

1 Ovu priču duguje jednom od svoje sabraće, B. Ribes, »Éthique, science et mort«, Études, nov. 1974, str. 494.

220 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

10

.

»TIM E FOR DYING«

Sudeći po pravcu u kojem se stvari kreću sigur­ no je da se danas sve odvija kao da smo zaboravili kako se umiralo pre samo tridesetak godina. U zem­ ljama zapadne civilizacije sve se odvijalo vrlo pro­ sto. Najpre osećanje (pre nego predosećanje) da je sudnji čas kucnuo: »Bogati seljak o s e ć a j u ć i da mu je smrt blizu« . . . (Lafonten, prim. prev.). Ose­ ćanje koje nikada nije obmanulo: svaki čovek je bio upozoren na svoju smrt — to je prvi čin intimnog rituala. Drugi čin se sastojao u javnom ceremonija­ lu opraštanja, kome je samrtnik morao da predsedava: »Pozva da mu dođu deca i obrati im se bez svedoka . . . « ili, naprotiv, pred svedokom: najvažnije je bilo da on nešto kaže, da napravi testament, da ispravi svoje nepravde, da traži oproštenje, da is­ kaže poslednju volju i da se napokon oprosti od svih: »Svima je stegao ruke i umro«. To je sve. Tako su se stvari odvijale u normal­ nim prilikama. Bilo je uobičajeno da samrtnik umre bez žurbe, ali i bez preterane sporosti, kako scena opraštanja ne bi bila ni zbrzana ni odužena. Psiho­ logija i medicina su najčešće poštovale prosečno tra­ janje umiranja koje se nametnulo tokom vremena. Praksa se nije remetila osim u izuzetnim slučajevi-1 1 B. G. Glaser i A. L. Strauss, Time for Dying, Chicago, Aldine, 1968 (o ovom delu smo pisali prikaz u Revue fran­ çaise de sociologie, 10 (3) 1969).

‘Time for Dying« 221

ma: u slučaju iznenadne i »improvizovane« smrti (a subitanea et improvisa morte, libera nos, Domine*); u slučaju samrtnikovog »zabušavanja«, ukoliko bi odbijao da shvati uvek jasne znake svršetka (a to odugovlačenje su ismejali moralisti i satiričari); u slučaju nekih neuobičajenih anomalija kad samrtnik ne bi mogao da okonča umiranje. Danas vidimo da su ovi slučajevi, nekad retki i neprijatni, postali tokom vremena modeli smrti. Treba umreti na način koji nekada nije bio uobiča­ jen. Ali ko odlučuje o načinu umiranja? Najpre go­ spodari u novom prostoru, osoblje iz bolnice, lekari i bolničari, koji uvek mogu da računaju na podršku porodice i društva. Kako, prema tome, priliči umreti u našem dru­ štvu? To je predmet istraživanja koje vrši jedna grupa američkih sociologa (A. L. Straus; B. G. Gla­ ser), proučavajući svakodnevnu praksu u bolnicama starog i novog kontinenta, naročito novog (Kalifornija). U citiranoj knjizi Awareness of Dying, ovi au­ tori su dokazali da u industrijskim društvima samrtnik ne oseća više dolazak svoje smrti: on nije prvi koji dešifruje znake; oni će mu ubuduće biti skriveni. Lekari i bolničari, jedini koji znake smrti prepoznaju, neće bolesnika upozoravati na njih, sem u izuzetnim slučajevima o kojima se još diskutuje. Samrtnik je postao onaj koji ne srne da zna. Čak i kad zna da će umreti ni on, a često ni le­ kari, ne znaju kad će se to desiti; trenutak je možda i došao (na primer koma posle saobraćajne nesre­ će: mors subitanea et improvisa), ili se očekuje za nekoliko dana, za nekoliko nedelja. Trajanje umira­ nja (Time for Dying), jeste siže jedne druge knjige Glasera i Štrausa. Stav pred smrću se izmenio, ne samo u otuđe­ nju samrtnika, već i u promenljivosti trajanja smr­ ti: ona više nema svoju nekadašnju »lepu« pravil­ * Od iznenadne i nepripremljene smrti, spasi nas, Gos­ pode (prim. prev.).

222 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

nost, predvidljiv tok, onih nekoliko časova koji sto­ je između pravog upozorenja i poslednjeg zbogom. Napredak medicine neprestano produžava to vreme. U određenim granicama moguće je, štaviše, skra­ titi ili produžiti — to zavisi od volje lekara i od opremljenosti bolnice, kao i od bogatstva porodice ili države. Mors certa, hora incerta (smrt je izvesna, njen čas nesiguran), verovalo se nekad; danas čovek koji je siguran u svoje zdravlje živi kao da nije smrtan. Međutim, ako se razboli, bolničko osoblje ga tretira u zavisnosti od časa njegove smrti (kada je ona iz­ vesna). Bolesnik se održava u iluziji neizvesne smr­ ti, mors incerta, ali bolničko osoblje prognozira zad­ nji čas i pravi, posle dijagnosticiranja, krivulju umi­ ranja dying trajectory, kao što govore neki autori. Ukoliko je krivulja umiranja dobro određena, samrtniku preostaje samo da je prihvati kao činjenicu i tada će sve biti dobro, što znači da ravnoteža bol­ ničke sredine neće biti poremećena. Naprotiv, u bol­ nici će vladati stanje krize, tj. uznemirujućih osećanja, ako bolesnik pokazuje »lošu nameru« da umre drukčije nego što je bilo predviđeno, bilo oslanja­ njem na neko lukavstvo prirode, bilo svojom gre­ škom (u slučaju da umakne nadzoru i svojevoljno uništi aparaturu koja ga održava u životu uprkos njegovoj želji). Međutim, autori priznaju da i u slučaju kada je krivulja smrti brižljivo napravljena, smrt ne stiže u predviđenom času (hora certa), što vređa osećanja porodice, iscrpljene u očekivanju, i demorališe bol­ ničko osoblje i lekare. Samrtnik je samo predmet li­ šen volje, a često i svesti, no u svakom slučaju pred­ met koji deluje potresno, utoliko potresnije što je emocija nepriznatija. Bolničko osoblje ne pominje čas smrti, čak ni kad je on poznat. Prema navodima naših autora, lekari i osoblje govore o tome i među sobom samo polu-rečima, aluzijama, kao da se boje

•Time for Dying« 223

da bi ih neko mogao razumeti: hora cer ta, sed tacita (čas je izvestan, ali se o njemu ne govori). Smrt je ustuknula i napustila kuću da bi je zamenila bolnicom. Ona je odsutna iz savremenog po­ rodičnog sveta. Covek današnjice, baš zbog toga što smrt viđa često i izbliza, zaboravlja na nju: ona je postala neukrotiva, divlja i, uprkos naučnoj apara­ turi koja je pokriva, ona unosi više uznemirenja u bolnicu (mesto zdravog razuma i tehnike) nego u kuću, pozornicu svakodnevnih životnih događanja. Da li bi jedna bolja psihosociološka informaci­ ja omogućila medicinskom osoblju da pripitomi smrt, da je zatvori u okvire novog rituala koji je inspirisan napretkom društvenih nauka? Autori oz­ biljno smatraju da bi.

224 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

11 »THE DYING PATIENT « 1

Značajna karakteristika industrijalizovanih dru­ štava je ta da je smrt zauzela mesto seksualnosti kao vrhunska zabrana. To je skorašnji fenomen, tek nedavno otkriven. Do početka X X veka mesto koje je pripadalo smrti i stavovi prema smrti bili su gotovo identični na ćelom prostoru zapadne civilizacije. Ovo jedin­ stvo je prekinuto posle prvog svetskog rata. Tradi­ cionalno ponašanje odbačeno je u Sjedinjenim Dr­ žavama i u industrijalizovanoj severozapadnoj Evro­ pi: njega je zamenio novi model iz kojega je smrt bila prosto izbačena. Nasuprot ovim zemljama, zem­ lje koje su imale pretežno seljačko stanovništvo os­ tale su verne tradicionalnom ponašanju. Od pre de­ setak godina, primećujemo kako se novi model širi u Francuskoj, nastajući u redovima klase intelektu­ alaca i buržoazije: on upravo osvaja i srednju klasu, uprkos otporu koji dolazi iz najširih narodnih slo­ jeva.1 2 Moglo se, dakle, još pre nekoliko godina, predvideti da je taj pokret bio neminovan, prouzrokovan 1 The Dyning Patient, kolektivno delo autora, iz grupe Orville G. Brim, New York, Russel Sage Foundatio, 1970; o ovom delu dali smo prikaz u Révue française de sociolo­ gie, tom XIV, januar—mart, 1973, str. 125—128, pod naslo­ vom »Smrt i samrtnik u našoj civilizaciji!«. 2 P. Ariès, »La vie et la mort chez les Français d ’aujo­ urd’hui«, Ethno-psychologie, mart, 1972 (27. godina), str. 39—44. Videti o tome na str. 169.

15

>The Dying Patient« 225

napretkom industrijalizacije, urbanizacije, i racio­ nalizmom. Zabrana nad smrću pojavljuje se kao ne­ ka solidarnost modernog doba. Danas se u nju sum­ nja ili se, u najmanju ruku, čini da evolucija nije tako prosta, da se komplikovala samom svešću koja se o njoj počela sticati. Na sticanje ove svesti valjalo je čekati. Tokom druge polovine stoleća istoričari, eksperti za nove nauke o čoveku, bili su saučesnici svog društva: oni su bežali, kao i bilo koji drugi čovek, od razmišlja­ nja o smrti. Ćutanje je prvi put gromoglasno preki­ nuo etnolog Džefri Gorer svojom studijom provoka­ tivnog naslova,3 zatim knjigom4 koja je publici otkri­ vala postojanje jednog bitnog obeležja moderne kul­ ture, brižljivo skrivanog do tog trenutka. Gorerovo delo je bilo znak promene u toj kul­ turi. Sve dok je zabrana nad smrću bila spontano prihvatana, ona je izmicala posmatranjima ljudi od nauke, etnolozima, sociolozima, psiholozima, kao da je ona sama po sebi bila razumljiva, kao da je bila banalnost koja nije zasluživala da jo j se posveti paž­ nja. Ona je postala predmet proučavanja upravo u času kad je počela da izaziva pitanja. Gorerovo delo je osnova obimne literature kojoj pripada The Dying Patient: ovo kolektivno delo sa­ drži m fine bibliografiju od 340 naslova delà nastalih posle 1955. a naročito posle 1959. godine, datu­ ma izdavanja pionirske knjige H. Fejfela5 (ova bi­ bliografija koja se ograničava na izdanja na engle­ skom iz sociologije, psihologije, etnologije i psihija­ trije i koja ostavlja po strani sve što se odnosi na sahrane, groblja, žalost, samoubistvo, biće možda korisna i za francuskog istraživača). Ona, istovreme­ no, predstavlja svedočanstvo o interesovanju koje će ubuduće vladati u Americi za problem smrti i ut­ vrđuje model za koji se verovalo da ga je nametnulo moderno doba. 3 G. Gorer »The Pornography of Death«, (cit. delo).

* Ibid. 5 H. Feifel, cit. delo.

226 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Bili bismo na priličnoj muci kad bismo hteli da izreknemo istu konstataciju za publikacije na fran­ cuskom, uprkos prednosti francuske istoriografije u proučavanju mentaliteta; sve bi se završilo vrlo brzo sa nekoliko naslova,6 a ova oskudica je takođe neki indikator. Mi se još uvek nalazimo u centru zabrane. Promena je, znači, počela u Sjedinjenim Državama od strane intelektualaca: etnologa, psihologa, socio­ loga i čak lekara. Primetićemo ćutanje ljudi iz crkve koji su nekada imali kvazi-monopol nad smrću i nad govorom o smrti, kao i političara. Znamo, međutim, da u Sjedinjenim Državama polemika o ovom pitanju nije više ograničena samo na intelektualce. Ostavimo pri tom po strani duho­ vitu knjigu The American Way of Death (Američki način smrti) Džesike Mitfor, koja se može tumačiti kao reakcija intelektualaca na »američki san«. Da­ nas saznajemo da je predsednik Nikson primio u Beloj kući delegaciju koja je došla da brani prava svakog čoveka da može izabrati sopstvenu smrt, počev od određene starosti. Nešto se očigledno promenilo. Nekadašnji simboli smrti, grozni skeleti i spo­ kojni mrtvaci, isterani su jednom zauvek iz moder­ nog sveta. Ali, smrt se ponovo pojavljuje u podjed­ nako bizarnom obliku bolesnika prikovanog za kre­ vet, načičkanog cevčicama i iglama, osuđenog na mesece i godine inferiornog života. The Dying Patient je zbirka od petnaest studija nejednake dužine, od kojih nijedna ne ide stvarno u srž problema. Njen cilj je da skrene pažnju bol­ ničkog sveta i lekara, na veliku bedu usamljenih i zanemarenih samrtnika: cilj je veoma praktičan. Njena sociološka i naučna vrednost je, po mom miš­ ljenju, tanka, zbog nedovoljnog napora da se pro­ širi siže i da se izloži i poneka teorija. Ali njena do­ kumentarna vrednost je velika: to je izuzetno svedo6 Beležimo nedavno ponovljeno izdanje delà Edgara Morena L’Homme et la Mort i knjigu J. Potela Mort à voir, mort à vendre, Paris, Desclée, 1970.

15 *

■The Dying Patient« 227

čanstvo o sadašnjem ponašanju američkog društva pred smrću, u najmanju ruku o ponašanju intelek­ tualaca, dokument koji treba čitati vodeći računa o onome što se u njemu ne pominje kao i o onome što unutra stoji. U modelu koji pruža američko društvo autori knjige razlikuju deo koji prihvataju: smrt, od delà koji osporavaju: umiranje. Ovo razlikovanje je neo­ bično značajno. Kod ovih autora nije ostalo ništa od rezervi Gorera i Mitfordove prema američkom stilu smrti. Oni su zadovoljni načinom na koji američko dru­ štvo vrši fizičko uklanjanje mrtvih, opremanjem tela kojim se bave pogrebnici, izlaganjem u pogreb­ nim domovima, pobožnim službama za utehu živih. Treba priznati da je američka situacija originalna; američki pogrebni rituali su kompromis između tra­ dicionalnih ispoljavanja nesigurnosti u životu, eshatološke nade, bola preživelih, s jedne strane, i dis­ kretnog, brzog ispraćaja tela, kao što je ono koje se upražnjava u najrazvijenijim društvima industrij­ ske Evrope, s druge strane. U ovom kompromisu sadržan je nekadašnji javni oproštaj živih od mrtvaca (ponegde često uki­ dan, u Engleskoj, u Holandiji) i, istovremeno, pošto­ vanje zabrane koja vlada nad smrću. Onaj kome se čine posete u prijemnoj sali pogrebnog doma nije pravi mrtvac već kvazi-živ čovek koga su pogrebni ceremonijal-majstori našminkali i udesili da pruži iluziju života. Za naše autore, takva situacija je zadovoljava­ juća: oni smatraju da je američko društvo dobro rešilo psihološke i sentimentalne probleme koji se javljaju prilikom pogreba i u žalosti i našlo formu­ lacije koje odgovaraju na zabrinutost današnjeg čoveka, koje uspevaju da ga umire. Društvo je u svo­ joj mudrosti stvorilo efikasna sredstva da se odbra­ ni od svakodnevne tragedije smrti da bi moglo slo­ bodno nastaviti svoje poslove, bez emocija i pre­ preka.

228 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

Kad čovek umre, sve se odvija na najbolji način u najboljem od svih svetova. Ipak, umreti je teško. Društvo produžava što može više živote bolesnika, ali im ne pomaže da umru. Od časa kad vidi da ne može više da ih održava u životu, društvo odustaje, a technical failure (tehnički neuspeh) je sramotno svedočanstvo o njegovom porazu. Pokušava se, najpre, da se bolesnici ne tretiraju kao autentični i priznati samrtnici, a onda se društvo trudi da ih za­ boravi — ili se pravi da je u tome uspelo. Izvesno je da nikada nije bilo lako umreti, ali su tradicionalna društva imala običaj da se bave samrtnikom i da ostaju s njim u vezi do njegovog poslednjeg daha. Danas se u bolnicama, posebno u klinikama, više ne komunicira sa samrtnikom. On se ne sluša kao umno stvorenje već se na njega gle­ da isključivo kao na klinički subjekt koji je izolovan, kad god je to moguće, kao rđav primer prema kome se ljudi ponašaju kao prema neodgovornom detetu, čija reč nema ni smisla ni autoriteta. Sigur­ no je da mu se pruža efikasnija stručna pom oć nego što su mu je mogli pružiti rođaci i susedi. Ali on je sam postao, iako lečen i dugo vremena održavan u životu, usamljena i ponižena stvar. Samrtnici više nemaju status, pa prema tome ni dostojanstvo. Oni su ilegalni, marginalni ljudi, čije očajanje počinjemo da naslućujemo. Prednost humanističkih nauka je u tome što je otkrila to oča­ janje, uprkos ćutanju lekara, sveštenstva, političara. Da bi objasnili tu promenu, naši autori se pozi­ vaju na dve serije činjenica u mentalitetu: najpre na istorijske, a onda na prospektivne činjenice. Istorijske činjenice Samrtnik više nema status jer nema ni društve­ nu vrednost: zato reči izgovorene na samrtničkoj po­ stelji (death bed pronouncements) niko više ne shvata ozbiljno. Nekada je samrtnikov značaj bio

»The Dying Patient« 229

veliki do samog kraja, pa čak i posle njegove smrti, pošto ga je on prenosio i u budući život u koji se verovalo. Opadanje pobožnosti i verovanja u spas duše, ukidanje eshatologije, ukinulo je svako poverenje u brbljanje nekog, gotovo otpisanog čoveka. Takva analiza bila bi potpuno uverljiva kad bi jedi­ ne forme večnog života bili hrišćanski raj ili spaso­ nosne religije. U životu, stvari su bile komplikovanije. Već u hrišćanstvu srednjeg veka i renesanse nije uvek bilo lako razlikovati nebeski prekogrobni život blaženih srećnika od večnog života koji na zemlji obezbeđuju slava i ugled pokojnika: i jedan i drugi život se mešaju i predstavljaju celinu čija je slika pomalo nestala iz savremenog sveta; postali smo ubeđeni u taštinu zemaljske slave u onom času kad smo posumnjali u večnost. Ali jedna druga for­ ma prekogrobnog života istisnula je one oblike koji su bili ukorenjeni u prastaroj hrišćanskoj i paganskoj prošlosti: ona se manifestovala u X IX veku u kultu grobova i groblja, istovremeno laičkom i hrišćanskom, i izražavala novo osećanje koje je cvetalo nekad u rimskoj pogrebnoj epigrafiji a potom bilo zaboravljeno tokom milenijuma — to je odbijanje definitivnog rastanka, odbijanje smrti druge osobe.7 U tom periodu je stvorena nova vrsta prekogrobnog života, bez nadrealnih elemenata, koju je izvanred­ no opisao Verkor.8 »Svako drugo biće sa kojim smo intimno povezani, ulazi u nas, transformiše nas. Pod dejstvom neke posebno jake emocije, posle nečije smrti, na primer, može doći do dihotomije zbog če­ ga će dijalog koji se tada uspostavi biti mnogo više od iluzornog dijaloga sa sobom: pravi dijalog sopstva sa drugim, voljenim bi ć e m . . . koje na taj na­ čin nastavlja da živi, da vodi u nama svoj intelek­ 7 P. Ariès, Le culte des morts à l’époque moderne, cit. delo, vidi supra str. 153. 8 Vercors, in Belline, La Troisième Oreille, Paris, Laf­ font, 1972. (Rezime Rolamd-Žakarda u »Mondu« 8. septembra 1972).

230 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADV

tualni, afektivni i osećajni život i da se, ako je tako moguće reći, razvija u nama za svoj račun.« Međutim, anuliranje samrtnika je izvršeno, uprkos neprestanoj želji da se očuva sećanje na njega i održi iluzija njegovog prisustva. Ali ova želja se ne priznaje kao legitimna, a preživelima se u naše doba uskraćuje mogućnost da je ispoljavaju: zato se dešava da žalost bez utehe, zabranjena i potisnu­ ta, bude za njih smrtonosna. Pravi razlog je sama zabrana, o kojoj su već govorili Gorer, Fajfel, Glaser i Štros, ali koja u su­ štini nije do kraja objašnjena i koja se zapravo svo­ di na odbijanje da se trpi fizičko uzbuđenje koje izaziva prizor smrti ili pomisao na nju. Primećeno je da su do sada prihvaćeni samo oblici nasilne smr­ ti (u Americi dolazi do promena u tom pogledu) za koje se još uvek veruje da su različiti od kraja koji nam je normalno rezervisan. Bolesnici, međutim, ne smeju nikad da izazovu kod lekara i sestara nepod­ nošljivu emociju zbog svoje smrti. Oni će se ceniti po tome koliko doprinose da medicinsko osoblje za­ boravi na njihovu blisku smrt. Na taj način, uloga bolesnika pretvara se u ulogu samrtnika koji se pravi đa neće umreti. Prospektivne činjenice Istorijski razlozi koje smo analizirali nisu sa­ svim novi. Oni su čak počeli da organizuju »vulgatu« koja se priključuje drugim oblicima govora o smrti u industrijskom društvu. Zauzvrat, pojavljuju se nove motivacije, nastale pod uticajem ideje koju danas imamo o budućnosti, a koje dozvoljavaju raz­ mišljanja o presađivanju organa, o verovatnoj ili samo priželjkivanoj pobedi nad rakom i krvnim bo­ lestima. U takvoj perspektivi, koja je manje-više prihva­ ćena u naše doba, nema više preuranjene smrti.

•The Dying Patient« 231

Smrt će stići tek na kraju dugog života. Mors certa (izvesna smrt), u to nema sumnje, ali ne više i hora incerta (neizvestan čas). Naprotiv, hora certa et etiam praescripta (izvestan čas, i čak određen). Iz toga proizlazi alternativa: ili produženje ži­ vota u nedostojnim, uvredljivim, sramotnim uslovima sadašnje prakse, ili priznato i uređeno pravo da se u jednom trenutku prekine produživanje života. Ali ko će o tome donositi odluku — pacijent, lekar? Problem je već izložen u činjenicama. Kao što je objašnjeno u ovoj knjizi, o svakom slučaju odlu­ čuje lekar u funkciji četiri parametra: poštovanje života koje nalaže da se on beskonačno produžava; humanost koja lekara tera da skrati patnje; shvatanje o društvenoj korisnosti jedinke (mlade ili stare, slavne ili nepoznate, dostojne ili prezrene); naučni interes određenog slučaja. Odluka proizilazi iz su­ koba ove četiri motivacije. Ona se uvek donosi in petto, bez uključivanja bolesnika. Porodica je saučesnik u odluci i ona, najčešće, daje svu vlast u ruke lekaru čarobnjaku, spremna, međutim, da se kasni­ je okrene protiv njega. Ostaje, znači, da se pronađe status za samrtnika, s jedne strane, i da se odrede pravila za lekare, gospodare života, s druge strane. O tome se razmiš­ lja a ta razmišljanja vode, malo-pomalo one koji se njima bave, na ponovono otkrivanje, jedno vreme izbrisane, putanje smrti.

232 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

12. KOLEKTIVNO NESVESNO I JASNE IDEJE

Stavljena pod zabranu u svakodnevnom pona­ šanju u postindustrijskom društvu, smrt, međutim, kao da je postala banalna za intelektualce (isklju­ čujući kler). Nižu se članci, knjige, istraživanja o ovom predmetu koji je, još koliko juče, bio sraman ili rezervisan samo za Crkvu. Američka revija »Psy­ chology Today« napravila je za svoje čitaoce anketu o smrti: stiglo je 30.000 odgovora, što je za 10.000 premašivalo rekord ove revije. Najskorija od mani­ festacija vezanih za ovu temu bio je multidisciplinarni kolokvijum koji je u Strasburu organizovao Cen­ tar za protestantsku sociologiju univerziteta, na če­ lu sa direktorom Rože Melsom (Roger Mehls): »Evo­ lucija slike smrti u društvu i religiozni govor Crkve«. Reč »evolucija« otkriva želju organizatora da posta­ vi savremene fenomene u istorijski niz. Odatle slede intervencije istoričara.1 Kao i drugi intelektualci i oni podležu novoj zavodljivosti smrti: doskora su isticali naročito demografski aspekt smrti — smrt­ 1 P. Ariès, »Les grandes étapes et le sens de l’évoluti­ on de nos attitudes devant la mort«, Kolokvijum o evolu­ ciji slike smrti u društvu i religiozni govor Crkve, Strasburg, oktobra 1974; M. Vovelle, »L’état actuel des méthodes et des problèmes et de leur interprétation...« ; B. Vogler, »Attitudes devont la mort dans les Églises protestantes ...« ; ibid; D. Ligou, »L'évolution des cim etières...« , ibid. Ova saopštenja pojavila su se u Archives des sciences des religi­ ons (CNRS), br. 1, 1975.

Kolektivno nesvesno i jasne ideje 233

nost. Od pre nekoliko godina, mnogi od njih usmerili su svoja istraživanja na stavove prema smrti: pomenimo, između ostalih, M. Vovela (M. Vovelle), F. Lebrena (F. Lebrun), P. Šondja (P. Chaunu), Lema Ladirija (Le Roy Ladurie) . . . Neki od njih bili su u Strazburu, međutim njihova rasprava nije pred­ stavljala najistaknutiji trenutak kolokvijuma. Glav­ no izlaganje odnosilo se na reakcije izazvane netole­ rancijom prema zabrani vezanoj za smrt, koja se proširila u postindustrijskom društvu pre nekih dvadesetak godina. U istupanjima slobodnih istoričara istakao bih opšti problem metode i istorijske interpretacije koji je postavio M. Vovel. Proučava­ jući smrt, M. Vovel, i ja sâm, išli smo vrlo bliskim ali nezavisnim putevima. Istraživali smo svako za svoj račun, sigurni da ćemo se sresti na raskrsnici naših puteva, a tada smo se zainteresovali za razlo­ ge našeg privremenog razlikovanja. Obojica mislimo da se smrt promenila, i to više puta, i da je zadatak istoričara da odredi te promene, kao i da opiše duge periode strukturalne nepokretnosti između njih. U tom cilju, morali smo prikupiti svakovrsne činjeni­ ce koje se mogu, kad god zatreba, brojati, organizovati i tumačiti. Razlika koja nas deli pojavljuje se ponekad, ne samo u metodi, već i u generalnoj pri­ rodi tumačenja, kako se to spontano vidi iz naših periodizacija. Sklon sam da umanjim značaj i uticaj religijskih i kulturnih sistema: ni renesansa ni vek prosvećenosti ne pojavljuju se u m ojoj periodizaciji kao konačni vrhunci. Po meni, velika kretanja koja menjaju mentalitete, stavove prema životu i smrti, zavise od dubljih, skrivenijih pokretača, na granici između biološkog i kulturološkog, blizu kolektivno nesvesnog; ono oživljava elementarne psihološke snage kao što su svest o sebi ili, naprotiv, osećanje kolektivne sudbine, društvenosti itd. I M. Vovel pri­ hvata značaj kolektivnog nesvesnog, ali on želi da pruži (kao što je pokazao u svom delu Umiranje ne­ kada) više značaja formiranju jasnih ideja nego što

234 Filip Arijes: ESEJI O ISTORIJI SMRTI NA ZAPADU

sam to ja učinio u našoj kratkoj raspravi; on daje većeg značaja religioznim doktrinama, moralnim i političkim filozofskim gledištima, psihološkim efek­ tima naučnog i tehničkog progresa i socio-ekonomskim sistemima. U Strazburu smo uspeli jedino da ukažemo na problem koji će se možda nekome činiti teorijskim ili spekulativnim, a koji zapravo odre­ đuje istorijsku praksu bez koje se ne mogu razliko­ vati stvari niti kasnije organizovati. To je nemoguće bez klasifikatorske hipoteze a ta hipoteza se ne mo­ že zasnovati bez uvida u celinu, priznali mi to ili ne\*

* Antinea, br. 8, avgust—septembar, 1975, str. 3—4.

Kolektivno nesvesno i jasne ideje 235