UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA
FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT U NOVOM SADU
FIMEK
SKRIPTA IZ PREDMETA
EKONOMSKA DIPLOMATIJA
Autor: Milena D. Đelošević, dipl.polik.-spec.
April 2010.
Sadržaj: I
EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO NAUČNA DISCIPLINA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 6.1. 6.2.
Šta je to ekonomska diplomatija?.....................................................................4 Geneza ekonomske diplomatije........................................................................5 Funkcije i ciljevi ekonomske diplomatije...........................................................6 Definicija ekonomske diplomatije.....................................................................7 Zašto izučavati ekonomsku diplomatiju............................................................8 Uloga diplomatije u ekonomskom razvoju zemlje............................................9 Kako ekonomska diplomatija pomaže razvoju zemlje?............................10 Kako smo mi danas ekonomski predstavljeni u svetu?.............................10
II EKONOMSKA DIPLOMATIJA I MONDIJALIZACIJA 1. 2. 3.
Mondijalizacija................................................................................................11 Globalizacija....................................................................................................11 Različiti vidovi globalizacije.............................................................................12
III MEĐUNARODNO EKONOMSKO KOMUNICIRANJE 1. 2.
Oblici međunarodnog komuniciranja.............................................................14 Internet i elektronsko komuniciranje..............................................................17
IV EKONOMSKO RATOVANJE 1. 2.
Strategija uticaja i manipulisanje znanjima.....................................................21 Nelojalna konkurencija i borba protiv ekonomskih patenata, zaštićenih znakova ili industrijskih tajni...........................................................................22
V EKONOMSKO ILI POSLOVNO PREGOVARANJE 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
Vođenje kolektivne strategije.........................................................................24 Transverzalni pristup informacijama...............................................................26 Poslovni pregovori..........................................................................................27 Metode i tehnike pregovaranja......................................................................28 Poslovni protokoli i ugovori............................................................................29 Uspešno poslvno pregovaranje.......................................................................31 Poslovni sporovi i parničenja..........................................................................32 Međunarodna arbitraža u poslovnim sporovima............................................33
VI KARAKTERISTIKE MODERNOG EKONOMSKOG DIPLOMATE 1.
Sposobnosti ekonomskog diplomate..............................................................34 2
2. 3. 4.
Precizno određivanje ciljne grupe – uslov za uspešno delovanje...................36 Autonomija u komunikaciji sa partnerima i u odlučivanju..............................37 Nova uloga ekonomskog predstavnika u inostranstvu...................................37
VII EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO BUDUĆNOST DIPLOMATIJE 1.
Zašto ekonomska diplomatija predstavlja budućnost diplomatije?................39
3
I
EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO NAUČNA DISCIPLINA
1.
ŠTA JE TO EKONOMSKA DIPLOMATIJA?
Diplomatija ili diplomacija je pojam koji ima mnogobrojna značenja, ali svima je zajedničko dodirivanje sfere međunarodnih odnosa i spoljne politike. Reč "diplomatija" potiče od grčke reči diploma, koja je prvobitno označavala dvostruko presavijenu ispravu koja je služila kao dokaz završenog fakulteta. Kasnije je reč poprimila druga, šira značenja, a označavala je službene dokumente (između ostalog sporazume između vladara). Reč diplomatie nastala je u Francuskoj u 18. veku, odkud se proširila i u druge evropske jezike. Prema Američkim shvatanjima, ekonomska diplomatija podrazumeva promovisanje države i zaštitu interesa nacionalnih firmi na međunarodnom planu, pregovore sa vladama, sprečavanje i izbegavanje ekonomskih konflikata na domaćem i međunarodnom planu, prikupljanje informacija i globalne promocije izvozne ekspanzije preko državnog diplomatskog aparata, uz sadejstvo Američkih kompanija u pregovorima. Diplomatija kao reč koji ima nekoliko značenja:
sposobnost, znanje, veština i metoda , održavanja međunarodnih odnosa,
pregovaranja, rešavanja konfliktnih situacija. vođenje državnih poslova na području spoljne politike putem službenih kontakata s drugim subjektima međunarodnih odnosa.
celokupna državna struktura koja služi predstavljanju neke zemlje u svetu
i pojedinim državama, kao i održavanje službenih odnosa s drugim zemljama i međunarodnim organizacijama. Tu državnu strukturu u prvom redu čine ministarstvo spoljnih poslova te diplomatsko-konzularna predstavništva profesija, karijera, struka predstavljanja države u međunarodnim odnosima kojom se bavi diplomata. U neformalnom, odnosno u socijalnom smislu, diplomatija označava način rešavanja nesporazuma, razmirica, sukoba mirnim putem Diplomatija kao pojam znači: Diplomatija je, pre svega, oblik državnih aktivnosti usmerenih na odnose s drugim zemljama i međunarodnim učesnicima. Isti pojam označava i celokupnu državnu strukturu koja služi za predstavljanje vlastite zemlje u svetu i za održavanje službenih
4
odnosa s drugim subjektima međunarodnih odnosa. Sastavni delovi te strukture su gotovo u svakoj zemlji, ministarstvo spoljnih poslova te diplomatsko-konzularna predstavništva. Diplomatija u subjektivnom smislu označava sposobnost, znanje, veštinu, metod održavanja međunarodnih odnosa, pregovaranja, rešavanja konfliktnih situacija. To su karakteristike koje treba da posedovanje diplomata, odnosno osoba čija je profesija, karijera, odnosno struka predstavljanje države u međunarodnim odnosima. Profesija kojom se bave diplomati naziva se diplomatijom. I na kraju, diplomatija je nauka koja proučava i podučava o relevantnim pitanjima u međunarodnim odnosima i vođenju spoljnje politke. Kao nauka ona je kompilacija raznih naučnih područja pre svega politike, ali istorije, geografije, prava, ekonomije i drugih.
2.
GENEZA EKONOMSKE DIPLOMATIJE
Kolevka ekonomske diplomatije kao eksluzivne delatnosti bila je Francuska, koja je u ovoj oblasti učinila i prve korake. Još 1648. godine u „Instrukciji za Francuske ambasadore“, Francuska je pokušala da sroči precizne instrukcije za svaku zemlju ponaosob u kojoj je Francuska imala svoje predstavnike. U tome se ogledao značaj razlika i specifičnosti zemlje prijema, kao determinirajućeg faktora ponašanja i delovanja ambasadora. Dvadesetih godina XX veka formiran je, u okviru nemačkog Ministarstva inostranih poslova, relativno samostalan Resor spoljne trgovine. Dakle, u nemačkim ambasadama pojavili su se prvi put atašei za trgovinu, finansije, poljoprivredu i šumarstvo. Zatim se objedinjuje diplomatska i konzularna služba SAD-a, ali obe pripadaju pod nadležnost Bele kuće. Po prvi put o ovoj temi piše profesor na Sorboni Anri Auzer, koji utvrđuje da su određujući interesi dobrog diplomatskog rada – ekonomski interesi i raskid sa udvaračkom diplomatijom. Auzer posebno govori o narastujućoj konkurenciji kao faktoru koji određuje ekonomski položaj zemlje i o ulozi diplomata u praćenju tog
5
fenomena. On se zalaže za osnivanje škola u kojima bi se školovale isključivo diplomate budućnosti, u kojima će ekonomski poslovi postati jedan od prioriteta diplomatskog rada. Nakon toga, priprema Francuskih diplomata za odlazak u zemlje službovanja, osim jezika, običaja i kulture, podrazumeva proučavanje ekonomskih specifičnosti, uslova i karaktera programa privrednog razvoja, kao i vrstama i kvalitetima proizvoda određene zemlje. Harmoničan razvoj diplomatije uzdrmala je ekonomska kriza 1929-1933. godine. Kada je prošao i Drugi svetski rat i velika naftna kriza osamdesetih godina XX veka, Francuska je konačno odredila ekonomsku diplomatiju kao apsolutni prioritet francuske spoljne politike. Ovaj primer su sledile i otale članice EU i samim tim označen je kraj klasične, stare diplomatije i sterilnih kontakata.
3.
FUNKCIJE I CILJEVI EKONOMSKE DIPLOMATIJE
Glavna funkcija ekonomske diplomatije je zaštita nacionalnih ekonomskih intresa u međunarodnim ekonomskim odnosima. Kako bi se obezbedila promocija nacionalne privrede u svetskoj razmeni, svaka organizovana država određuje za to nadležne organe i sluđbe, utvrđuje sredstva i mehanizme i zadužuje stručne i spremne kadrove koji će zacrtanu državnu politiku zastupati u inostranstvu i sprovoditi je ekonomskom diplomatijom na bilateralnom i multilateralnom planu. Dakle, prvo, svaka država treba da odredi koji su njeni prioritetni ciljevi u ekonomskom opštenju sa inostranstvom, da utvrdi politiku ekonomskog nastupa, da obezebedi materijalne resurse i da obuči kadrove koji će to sprovoditi. Ekonomske diplomate vode svakodnevnu bitku sa konkurentima u potrazi za poverljivim ekonomskim informacijama, nadmeću se za osvajanje novih ili proširenje na starim tržištima i vode mukotrpne pregovore. Njihov profesionalizam i patriotizam ogleda se u predanoj borbi za ekonomske interese i profit svoje kompanije i zemlje. Funkcije ekonomske diplomatije (prema Mary McBryde) su:
6
a) aktivnosti za obezbeđenje najpovoljnijih uslova u trgovini i drugim formama ekonomskog povezivanja; b) uticaj na uspostavljanje mera stimulisanja izvoza domaćih roba i kontrola prometa kapitala u sklopu ukupnih razvojnih ciljeva i strategije ekonomskog nastupa zemlje u inostranstvu; c) svakodnevna i sistematska analiza prilika na međunarodnom tržištu i ekonomskim odnosima i analiza ekonomskog položaja stranih zemalja; d) uspostavljanje i održavanje ekonomskih i poslovnih kontakata sa poslovnim i preduzetničkim krugovima i nadležnim resorima zemlje prijema; e) vođenje bilateralnih i multilateralnih ekonomskih pregovora; f) priprema i učešće u ekonomskim konvencijama; g) učešće u radu međunarodnih institucija i organizacija; h) stvaranje povoljnih poslovnih prilika za nastup preduzeća sopstvene zemlje u inostranstvu.
4.
DEFINICIJA EKONOMSKE DIPLOMATIJE
Prema prof. M. Raičeviću, ekonomska diplomatija obuhvata korišćenje diplomatskih mehanizama i metoda, u sadejstvu sa strateškim, spoljnoekonomskim ciljevima i instrumentima njihove operacionalizacije od strane države u bilateralnim ili multilateralnim tokovima međunarodne ekonomske saradnje, kao i na domaćem privrednom prostoru, a u cilju aktivnog podržavanja razvoja nacionalne ekonomije i obezbeđivanje spoljnoekonomskih interesa, pozicioniranja i neposredne podrške matičnim preduzećima na mađunarodnom poslovanju. Kraće, prema prof. V. Prvuloviću, ekonomska diplomatija predstavlja specifičan i istančan spoj diplomatije u klasičnom smislu, ekonomskih nauka i nauka menadžmenta, metoda i tehnika pregovaranja sa stranim partnerima, odnosa sa javnošću i prikupljanja
7
ekonomskih informacija od interesa za privredu svoje zemlje ili kompanije, u cilju prodora na svetsko tržište. Najkraće i najednostavije rečeno, ekonomska diplomatija je specifičan spoj klasične diplomatije, ekonomskih nauka i nauka menadžmenta, metoda i tehnika pregovaranja sa stranim partnerima, odnosa sa javnošću i prikupljanja ekonomskih informacija od interesa za privredu svoje zemlje ili kompanije, u cilju prodora na svetsko tržište.
5.
ZAŠTO IZUČAVATI EKONOMSKU DIPLOMATIJU Najveći trag u izučavanju diplomatije ostavili su Francuzi, koji jedini u
svetu obučavaju kadar za kompleksne i riskantne poslove ekonomskog diplomate (škola za ekonomsko ratovanje). Činjenica je da je visokoobrazovana i motivisana diplomatija neophodna za svaku državu koja svoj ekonomski prosperitet vezuje za stalnu i plodnu razmenu na svetskom tržištu, za slobodnu cirkulaciju ljudi, roba i kapitala, za svoj uspešni privredni nastup u svetu. U današnje vreme globalne svetske privrede to je posebno neophodno. Niko od nas ne može da živi i proizvodi sam sve što je potrebno za normalno funcionisanje privrede i zadovoljavanje potreba građana. Kapital, koji je odavno prešao granice jedne države, seli se tamo gde može da se oplodi, gde su obezbeđeni svi potrebni ekonomski, zakonski, organizacioni i infrastrukturni uslovi. I samo ako za to postoje opravdani ekonomski interesi. U svakodnevnoj komunikaciji sa sposobnim ekonomskim diplomatama zainteresovanih zemalja, oni očekuju informacije i garancije da su za njihovo investiranje obezbeđeni svi uslovi i puna sigurnost. Za izvoznu ekspanziju neke zemlje na strana tržišta potrebno je još mnogo više napora , znanja, usklađenosti, uz atraktivne i kvalitetne proizvode, povoljne cene i stabilnost kao i kratke rokove isporuke. Da bi se došlo do faze ulaganja stranog kapitala ili izvoza proizvoda na strana tržišta, naravno da predstoji dug period planiranja i pripreme organizovanja kvalitetne proizvodnje i dostizanja nivao kvaliteta proizvoda ili ponude za investiranje. U
8
privrednom životu, pored svih faktora, ekonomska diplomatija pomaže kvalitetnim informacijama i savetima o aktuelnim trendovima, obimu, vrstama i kvalitetu sličnih ili traženih proizvoda konkurentskih kompanija i zemalja, analizama potreba i zasićenosti stranih tržišta, prihvatljivim cenama i rokovima, pa sve do dizajna ili uzoraka proizvoda konkurentskih firmi.
6.
ULOGA DIPLOMATIJE U EKONOMSKOM RAZVOJU ZEMLJE
Šta je potrebno uraditi da se naša nejaka privreda pomogne kvalitetnom ekonomsko-diplomatskom akcijom i pouzdanim analizama svetskih šansi? Ekonomsko-diplomatska i diplomatska akcija nemaju magičnu moć, niti mogu razrešiti unutrašnje strukturne probleme privrede i zemlje. One moraju biti u službi ekonomskog i političkog oporavka i stabilizacije zemlje, kao i njenog uspešnog predstavljanja i prodora u svetu. Dakle, one ne samo da prate nego i pomažu ekonomski razvoj zemlje, spoljnopolitički i spoljnoekonomski nastup u svetu. Kao i većina zemalja u tranziciji, sa obzirom posebno na potrebu ubrzanog procesa prilagođavanja standardima EU u cilju što skorijeg priključenja EU, neophodno je da na ovom planu učimo od najuspešnijih i najrazvijenih zemalja i nacija. Zapadne diplomatije su još 80-ih godina dale svojim diplomatama trajne naloge da ubuduće njavažniji prioritet u njihovoj aktivnosti bude ekonomska diplomatija. Sa globalizacijom svetske privrede i međunarodne politike, interes pojedinih privreda da budu promovisane u inostranstvu i da se na svetskom tržištu izbore za što veće učešće i udeo u ostvarenom profitu, postaje i državni interes njihovih zemalja. Samim tim, osnovna funkcija državne administracije, mehanizma spoljne akcije, diplomatskih i spoljnotrgovinskih predstavništava, različitih delegacija, ministara, predstavnika vlade i šefova država prilikom boravka u inostranstvu postaje funkcija ekonomskog diplomate – da reklamiraju i prodaju proizvode nacionalne privrede u svetu, da obezbede da kompanije iz njihovih zemalja dobijaju poslove na stranom tržištu.
9
6.1.
KAKO EKONOMSKA DIPLOAMTIJA POMAŽE RAZVOJU ZEMLJE
Danas, ekonomski predstavnik je specijalan ekonomski posmatrač privrednih kretanja na svetskom tržištu i ekonomske situacije u zemlji u koju je poslat. On svoja zapažanja, u vidu argumentovanih analiza i na bazi njih sugestija za uspešan privredni nastup svoje kompanije ili zemlje na tržištu zemlje u koju je poslat, mora redovno da dostavlja svojoj centrali. Naravno, uz preporuke kako da privrednici njegove zemlje što brže i uspešnije prodru na strani tržišni prostor i osvoje ga sopstvenih proizvodima, tehnologijom i ulaganjima.
6.2.
KAKO SMO MI DANAS EKONOMSKI PREDSTAVLJENI U SVETU
Činjenica je da još uvek ne postoji promišljen, racionalan i ofanzivan koncept ekonomskog predstavljanja naše zemlje usvetu, usklađen sa potrebama, interesima i mogućnostima naše privrede i planiranom budućnošću zemlje. Na tome se dosta usporeno radi, po navodima naših zvaničnika, jer to pitanje nije od prioritetne važnosti. Na ovom pitanju trebale bi da rade sve privredne komore, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza RS, preduzetnička i profesionalna udruženja, regionalne privredne komore, ljudi od struke i nauke, naši uspešni privrednici iz sveta i drugi specijalisti za ovu oblast. Pojedinci su ostvarili početne korake, ali veće investicije nisu realizovane jer naši i strani ulagači prate političku i bezbednosnu situaciju u zemlji koja im se ne čini stabilnom, sa razlogom koji je svakako opravdan. Oni čekaju da se usvoje sistemski zakoni koji garantuju sigurnost ulaganja i bolje uslove investiranja.
10
II
EKONOMSKA DIPLOMATIJA I MONDIJALIZACIJA 1.
MONDIJALIZACIJA
Termin mondijaliacija vodi poreklo iz francuskog jezika od reči le monde, što znači svet. Mondijalizacija predstavlja proces uspostavljanja kriterijuma, uslova i pravila ponašanja u produkcionoj, finansijskoj, spoljnotrgovinskoj, bankarskoj i političkoj sferi života, od strane najrazvijenih država Zapada uz njihovo stalno nametanje pomoću međunarodnih, ekonomskih i političkih organizacija i institucija, kako zvaničnih (STO,EU, UN itd.) tako i nezvaničnih (G-8, Trilaterala, masoni i dr.). Ciljevi ovog procesa su ekonomski interesi najrazvijenih da iskoriste svoje prednosti u potpunosti, kao i uspostavljanje različitih vidova eksploatacije nerazvijenih od strane najrazvijenijh (jeftina radna snaga, odliv mozgova, osvajanje velikih tržišta i sl.)
2.
GLOBALIZACIJA
Termin globalizacija potiče iz engleskog jezika od reči the globe, što znači svet, zemljina kugla. Globalizacija je sinonim prethodnog pojma koji potencira neminovnost širenja ovog procesa na čitavu zemljinu kuglu zbog njihovog značenja i primene i radi maksimalnog izvlačenja koristi za kreatore globalizacije. U našim uslovima, globalizacija se ispoljava kao proces ekonomske i političke integracije na globalnom i regionalnom nivou, tj. kao kao potpuna integracija u evropske ekonomske tokove i organizacije.
Šta podrazumevamo pod uslovima i pravilima ponašanja? - Tržišna privreda prema zapadnim merilima; - Liberalna ekonomija, koja podrazumeva: a) slobodu kretanja ljudi, roba i kapitala, b) liberalnu carinsku politiku, po kriterijumima STO,
11
c) zakonsku regulativu koja garantuje sigurnost domaćih i stranih investicija i slobodu izvlačenja dobiti; -
samostalnost ekonomije od politike;
-
politički pluralizam;
-
pravna država;
-
ljudska prava i slobode;
-
članstvo u međunarodnim ekonomskim i političkim organizacijama.
3.
RAZLIČITI VIDOVI GLOBALIZACIJE
a)
U preduzetništvu – multinacionalne poslovne kompanije (Coca-Cola, Mc
Donalds, Microsoft i dr.); b)
U telekomunikacijama – Internet, satelitska TV, mobilna telefonija i dr.;
c)
Međunarodne transakcije na berzi;
d)
Strane investicije u zemljama u razvoju – proizvodne ispostave velikih
svetskih komapanija u zemljama jeftine radne snage; e)
Off shore kompanije ( Offshore kompanija je kompanija koja ne plaća
poreze i koja je izuzeta od administrativnih zahteva i birokratskih ograničenja države u kojoj je osnovana. U svakom drugom pogledu, Offshore kompanija se ne razlikuje od “obične” kompanije i može biti korišćena za obavljanje bilo koje radnje koju može obaviti i “obična” kompanija. Danas preko 60 % svetskog novca kola preko Offshore odredišta, a 35% međunarodne trgovine odvija se preko Offshore kompanija); f)
Prodaja zastave tj. domicijalizacija ino firmi u zemlje gde vlada carinski I
poreski raj; g)
Globalizacija u sferi jezika – dominacija engleskog jezika u
međunarodnom komuniciranju; h)
Mondijalizacija u kulturi – dominacija holivudske filmske indutrije, video
igre, muzički hitovi, TV emisije, itd.; i)
Mondijalizacija u sportu – ukidanje ograničenja u prodaji vrhunskih
sportista iz zemalja u razvoju na zapadnom tržištu, ukidanje ograničenja u broju stranih 12
sportista koji mogu da budu članovi jedne ekipa, davanje statusa slobodnih agenata sportistima po isteku ugovora, kupovina velikog broja igrača radi ugušivanja malih klubova, doping kao sredstvo za postizanje sportskih uspeha, dominacije FIFA, UEFA, korupcija u sportskom suđenju i asocijacijama.
III
MEĐUNARODNO EKONOMSKO KOMUNICIRANJE
Međunarodno komuniciranje danas je najvažniji činilac međunarodnih odnosa u celini. Zbog napretka tehnologije, razdaljine u svetu su potpuno nestale, tako da je međunarodno komuniciranje prevazišlo problem vremenskih zona i postalo istovremeno gde god da se vaš sagovornik nalazi. Svaki događaj bilo gde u svetu, vi u svom domu ili firmi istovremeno sazajete, pomoću komunikacionih satelita, satelitske TV, Interneta ili mobilnog telefona (svet – globalno selo). Međunarodno ekonomsko pregovaranje ili komuniciranje je važan deo međunarodnog komuniciranja, koje se odnosi na ekonomsku oblast, bilo da je reč o proizvodnji, privrednoj saradnji, trgovini, berzanskim poslovima, ulaganju kapitala, izvozu roba i usluga ili različitih oblika saobraćaja. Sa obzirom na različite geografske, klimatske i prirodne uslove, kojima raspolažu različite države i narodi, određena je njihova specifičnost proizvodnje različitih dobara. Zbog potrebe za tim dobrima u državama u kojima ona ne postoje, bila je neophodna razmena i kupovina nedostajućih dobara, što je predstavljalo prve oblike međunarodnog ekonomskog komuniciranja. Iz toga, razvija se trgovina i sve što uz nju ide – saobraćaj (brodovi, železnice, avio prevoz), različiti oblici međunarodnog plaćanja, što je preduslov modernog spoljnotrgovinskog poslovanja. Sa Internet tehnologijom, elektronskim finansijskim transakcijama – glavno sredstvo međunarodnog ekonomskog komuniciranja nije više roba nego informacija.
13
1.
OBLICI MEĐUNARODNOG KOMUNICIRANJA
Međunarodno komuniciranje, a posebno ekonomsko komuniciranje, prema osnovnoj podeli, deli se na: pismeno i usmeno. Pismeno komuniciranje podrazumeva svaki vid razmene poruka sa ino subjektima u pisanoj formi. Osnovne podvrste pismenog međunarodnog komuniciranja su: a)
Putem poštanskog saobraćaja;
1)
Razmena pisama i pisanih poruka. Ranije ovo je bio najvažniji vid
komunikacije, ali je danas zamenjen novim, modernijim i bržim. Međutim, pismo i dalje postoji kao važan vid komunikacije, kao na primer u komunikaciji državnih organa i administracije gde se obavlja samo preko zvaničnih pisama. 2)
Razmena telegrafskih poruka. Nekada, ovo je posle pisama bio
najprimenjiviji vid komunikacije. Danas je ostao u upotrebi najviše kada su u pitanju brodovi koji plove svetskim morima i čekaju naredbu gde treba da iskrcaju ili ukrcaju teret sl. 3)
Razmena faksiranih poruka. Ovde treba napomenuti da je sa tehnološkim
usavršavanjem modema i faks mašina, brzinom gotovo istovremenog prijema i jeftinom komunikacijom, ovo postao najpopularniji vid međunarodone komunikacije. Ipak, anglosaksonsko pravo faks poruku ne smatra zvaničnim dokumentom, za razliku od nekih drugih zakonodavstava, i o tome treba strogo voditi računa u međunarodnom komuniciranju zbog mogućih pravnih i finansijskih posledica takve poruke, koja obavezuje jednu ali ne i drugu stranu. b)
Razmena pisanih poruka preko različitih međunarodnih agencija za brzo
slanje poruka i pošiljki (DHL, Federal Express i dr.) c)
Razmena pisanih poruka preko kurira. U ranoj diplomatskoj praksi ovo je
bio jedini važeći i siguran način da se pisana poruka prenese. Kasnije, smatralo se da je to skupo i manje bezbedno za prenošenje diplomatske pošte. Međutim, danas ovaj vid dobija nove poklonike. U jednom gradu ili okolini namnožile su se mnoge kurirske
14
službe, koje prenose poruke sopstvenim prevozom u jednom gradu ili zemlji, brže od bilo kog drugog vida saobraćaja. Prednost kurira je što može biti ovlašćen da pruži dodatna objašnjenja, razjasni nejasnoće primaocu poruke na licu mesta, sačeka i vrati odgovor ili pošiljku, obavlja pravne radnje i sl. d)
Razmena pisanih poruka preko diplomatske valize. Ovo je uobičajen način
prenošenja poverljivih političkih i ekonomskih poruka i informacija u međunarodnom komuniciranju. Prednost ovog tipa prenošenja pisanih poruka je potpuna bezbednost pošiljki, sa obzirom na nepovredivost diplomatske valize, po važećim pravilima Bečke konvencije. Slabost je sporost, nemogućnost direktnog komuniciranja i stavljanje prepiske na uvid državnoj administraciji. e)
Razmena pisanih poruka preko Interneta. Danas je ovo svakako
najprisutniji oblik razmene informacija, posebno u okviru međunarodnog ekonomskog komuniciranja. Prednosti su brzina, ekonomičnost, trenutna raspoloživost poruke i efikasnost dvosmernog komuniciranja. Ovaj vid komunikacije je osnova elektronske trgovine. f)
Razmena pisanih poruka preko posredničkih službi i misija. Ovo
podrazumeva međunarodno komuniciranje preko privrednih predstavnika u inostranstvu (ili ekonomskih diplomata), zatim preko advokatskih kancelarija i ovlašćenih posrednika i menadžera, dilera i udruženja. Usmeno komuniciranje podrazumeva sve vidove direktnog međunarodnog „teta-teta“ komuniciranja, putem ljudskog glasa, posredstvom raznih tehnoloških pomagala. Ono se takođe može podeliti na podvrste: a)
Direktni razgovori. Ovo je najčešća vrsta direktnog međunarodnog
komuniciranja, posebno ekonomskog komuniciranja, u kojoj se efikasno rešava većina mogućih spornih pitanja i postižu najbolji efekti. Najsavremenija tehnološka pomagala samo pomažu i olakšavaju, ali ne mogu da zamene ovaj vid komuniciranja koji je osnovni u poslovom komuniciranju. Nema sklopljenog poslovnog ugovora ili sporazuma kome nisu prethodili direktni razgovori vlasnika, akcionara ili rukovodilaca firmi.
15
b)
Putem telefona. Veoma je popularan i primenjen oblik međunarodnog
komuniciranja, posebno ekonomskog. Najčešće se koristi u pripremnim fazama elaboracije i sklapanja poslova i služi da bi se fiksirali svi elementi za razmišljanje o mogućim solucijama. To je usmeno komuniciranje dva ili više sagovornika preko običnih, mobilnih ili satelitskih telefona, zatim, videofona sa mogućnošću vizuelnog doživljaja dalekog sagovornika. c)
Razgovori delegacija i izaslanika. Veoma čest i efikasan način usmenog
međunarodnog političkog i ekonomskog komuniciranja. Oni predstavljaju viši, zvaničniji vid usmene komunikacije, kada se inicira rešavanje problema ili ugovaranje poslova, što se posle prepušta ekpertima i funkcionerima zainteresovanih firmi i nadležnih resora da finaliziraju posao. d)
Razgovori preko posrednika. Ovo je takođe čest način usmenog
komuniciranja. Ovaj vid ekonomskog komuniciranja može dati dobre rezultate ali je neophodan visok stepen poverenja, precizne i razrađene instrukcije za posrednika, njegovu sposobnost pregovaranja, ovlašćenja da donosi odluke i potpisuje ugovore. e)
Direktni (chat) razgovori preko Interneta. Danas je ovo veoma
rasprostranjen vid međunarodnog komuniciranja i individualne komunikacije koja iako ima formu pisane, ipak predstavlja usmenu direktnu komuniciranju. Ovaj vid komunikacije je zakazan, najavljen i direktan, gde se istovremeno na pitanje ili iskaz sagovornika može odgovoriti, što se vizuelno pokazuje na monitoru kompjutera. f)
Usmeni razgovori posredstvom ekonomskog diplomate svoje firme ili
zemlje u stranoj zemlji. Ovaj vid komuniciranja ima sličnosti sa već izloženim vidom pod stavkom d. Međutim, razlika je u većem stepenu zvaničnosti i diplomatske etikecije, kao i u tome što se na ovaj način obavljaju više protokolarni diplomatski razgovori, a manje sklapaju dogovori o neposrednoj privrednoj saradnji i poslovima.
Prema obliku komunikacije, međunarodno komuniciranje ekonomskog diplomate u jednoj stranoj zemlji, može se podeliti na:
16
1.
upite ili odgovore na postavljene upite, preko različitih oblika
komuniciranja; 2.
diplomatske note u vezi sa ekonomskim pitanjima;
3.
pisma ili pozive na saradnju;
4.
zvanične pozive za posete privrednih delegacija;
5.
tzv. pisma o namerama;
6.
protokole o saradnji;
7.
projekte sporazuma o saradnji podnete na usaglašavanje;
8.
tendere;
9.
zvanične prijave za učešće na privrednim izložbama ili sajmovima i dr.;
10.
zvanične prijave za učešće kompanija iz njegove zemlje na
međunarodnim konkursima ili tenderima.
2. INTERNET I ELEKRONSKO KOMUNICIRANJE
Efikasnost, brzina, pouzdanost i finansijske uštede prilikom svake transakcije obavljene preko Interneta, glavni su razlozi što se danas većina međunarodnih, ekonomskih komunikacija odvija preko ovog vida elektronskog komuniciranja. Koliki je značaj međunarodne komunikacije preko Interneta, najbolje se može sagledati preko sledećeg primera; ukoliko želite da pošaljete poruku od 42 stranice iz Kanade do Tokija, ekspres poštom, to bi koštalo 39 kanadskih dolara i poruka bi stigla u Tokijo za 24 sata. Istu poruku možete poslati i preko faksa, što bi koštalo 25 kanadskih dolara, a trajalo bi 31 minut. Ako istu poruku šaljemo preko Interneta, to košta 0,11 kanadskih dolara i traje 2 minuta. Dakle, slanje iste poruke preko Interneta je 720 puta brže i 355 puta jeftinije nego slanje iste poruke poštom. Da bi se komuniciralo preko Interneta, nije neophodno imati personalni računar kod kuće. Svaki bolji mobilni telefn ima opciju za komuniciranje preko Interneta. Isto tako Internet komunikacije se ugrađuju u automobile, zatim, tu su notebook, laptop, wireless i sl. Najnoviji su frižideri koji su sposobni da bez gazde naručuju hranu kada
17
senzori registruju da je više nema. Preko Interneta se može primati i slati elektronska pošta (e mail), kupovati i prodavati (e commerce), regulisati lične finansije, poslovati sa bankama, vršiti domaća i međunarodna plaćanja, oglašavati i reklamirati, naručivati i rezervisati, pregovarati (chat), slati dokumenta, ispomagati navigaciju u nepoznatim prostorima, učestvovati u međunarodnim tenderima i konkursima, upisivati škole, polagati ispite, dobijati kvalifikacije, obezbediti dolazak raznih službi i dr. Dakle, Internet je postao nezaobilazno sredstvo komunkacije, a u međunarodnom ekonomskom komuniciranju najbrži i najjeftiniji način za obavljenje svih vrsta poslova. Preko portala podataka, koji će postati vodeće aplikacije modernog doba, ukrštaće se elektronske informacije o svim delovima procesa proizvodnje, trgovine i potrošnje. To će obezbediti da se kapital, robe ili usluge i plaćanja vrše u svakom trenutku i bilo gde da se vi nalazite. Vaša komanda da se neka od tih operacija izvrši može se dati sa radnog mesta, iz automobila, tokom šetnje, sa odmora, iz aviona, preko mobilnog telefona. Prema istraživanjima, u budućnosti, sve će se manje koristiti Internet. Zameniće ga u mnogim stvarima mobilni telefon, pa će se preko mobilnog obavljati elektronska trgovina i elektronsko poslovanje, kao i sve što može da se uradi preko računara. Mobilna telefonija je brža, jeftinija i prisupačnija i sigurno će promeniti način poslovanja na koji smo do sada navikli. Vaše odsustvo iz kancelarije nije više smetnja za obavljanje poslovanja. Malo je reći da su sve ove mogućnosti od velikog značaja za ekonomskog diplomatu. U situaciji udaljenosti od svoje države ili kompanije, sa obavezom da bude dobro informisan da bi mogao da deluje, ekonomskom diplomati je komuniciranje preko Interneta rešenje kojim otklanja većinu teškoća na tom planu, ranije nerešivih. Uz pomoć satelitske mreže i lap-topa, iz najudaljenijih i najnerezvijenih zemalja, ekonomski diplomata može biti u stalnoj vezi sa bankom podataka u svojoj firmi, resoru ili zemlji, pa čak i u direktnoj komunikaciji sa rukovodstvom, ako je potrebno. Samim tim, otvaraju se velike mogućnosti za njegovu kreativnost, na svako pitanje potencijalni partner može dobiti brz i kompletan odgovor. Tako je i sa ostalim vrstama aktivnosti: odgovori na pitanja potencijalnih kupaca ili partnera, štampanje informacija, biltena i izveštaja,
18
zakazivanje susreta i slanje teza za razgovore, slanje faks poruka, proveravanje solventnosti klijenta ili boniteta njegove kompanije. Sve je to olakšano i brzo se može ostvariti uz pomoć Interneta ili međunarodnim ekonomskim komuniciranjem pomoću njega. Pored toga što je jeftin, brz i lako dostupan, Internet je takođe univerzalan i relativno demokratičan. Univerzalnost komuniciranja obezbeđena je time što danas preko 130 zemalja ima potpuni pristup Internetu, a preko 150 zemalja može da dobija elektronsku poštu. Demokratičnost Interneta ogleda se u tome što je dostupan širokoj populaciji, odnosno svima koji poseduju računar. Čak i za one koji nemaju računar, postoje Internet caffe ili cyber caffe, kao i razne uslužne kancelarije odakle, po jeftinijoj tarifi nego za usluge pošte ili faksa, mogu razmeniti poruke sa sagovornikom, bilo gde u svetu. Zatim, zato što se u korišćenju Interneta niste podvrgli nikakvom prethodnom ograničenju i imate utisak diskretnosti i odsustva kontrole vašeg komuniciranja (iako „veliko oko“ uvek ima uvid u vaše poruke i bira one koje su interesantne za kontrolu). Ipak, moramo napomenuti da restrikcije i isključenja svakako ne postoje. Najbolji primer za to smo i mi sami. Setimo se vremena sankcija ili bombardovanja, kada smo bili po mnogo čemu isključeni iz sveta, Internet je uvek radio i bio sredstvo komunikacije i za nekoga „špijunaže“. Moramo zaključiti da nije slučajno da smo samo pomoću Interneta bili uključeni u svet, a sve ostalo je bilo sankcionisano. Naravno, moramo poznavati i moguće zloupotrebe Interneta, koje su opasne po zdravlje korisnika, po bezbednost komunikacije, po interese pojedinaca i zemlje, po svakodnevni život korisnika. Špijunske elektronske mreže, kao što je „Ešelon“, dnevno mogu da kontrolišu dve milijarde poruka poslatih preko faksa, telefona, Interneta i da na bazi veštačke inteligencije i zadatih ključnih reči izdvoje i analiziraju sve one koji ugrožavaju interese zemalja članica. Vešti hakeri mogu preko Interneta prodreti u tajnu bazu podataka nekog ministarstva ili vojske, skinuti sa vašeg računa sav novac ili se mogu baviti sajber terorizmom, ucenama i provalama vaše poverljive prepiske. Reklamne poruke koje niste tražili, a koje svakodnevno stižu u vaše sanduče (što je od skoro postalo kažnjivo u SAD), poruke verskih sekti, agresivni porno sajtovi samo su neke
19
od zloupotreba Interneta koje direktno ugrožavaju privatnost i mir korisnika. Poznato je da je u Evropi nedavno otkrivena čitava mreža Internet makroa, koji su pedofilima nudili zabranjene kataloge i sklapali poslove oko prostituisanja dece, poreklom iz siromašnih istočnoevropskih i azijskih zemalja. Moderni teroristi i njihove organizacije, putem Interneta i kriptovanih informacija ostvaruju neometanu komunikaciju i olakšanu organizaciju terorističkih akcija, izbegavajući na taj način uobičajena ograničenja i kontrole. Kako bi se zaštitile od eletronskih upada, velike organizacije troše godišnje oko 10 milijardi dolara. Ipak, srtučnjaci kažu da je najveće oružije budućeg terorizma upravo Internet i računari. Na listi 25 izuma koji su izmenili svet i pozitivno uticali na njegov dalji razvoj, svetska kompjuterska mreža zauzima naravno prvo mesto, ali svaka sledeća stavka je povezana sa Internetom na neki način; 1. Internet 2. Mobilni telefon 3. Lični računar 4. Optičko vlakno 5. Elektronska pošta 6. GPS 7. Prenosni računar 8. Memorijski disk 9. Digitalna kamera 10. ID 11. MEMS 12. DNK otisak 13. Vazdušni jastuk 14. Automat za gotovinu 15. Dugotrajna baterija 16. Hibridni auto
20
17. Organska svetlosna dioda 18. Elektronski panel 19. HDTV 20. Svemirski taksi 21. Nanotehnologija 22. Flešmemorija 23. Glasovna pošta 24. Savremena slušalica 25. Visokofrekventni radio kratkog dometa
IV
EKONOMSKO RATOVANJE 1.
STRATEGIJA UTICAJA I MANIPULISANJE ZNANJIMA (INFORMACIJAMA)
Zemlja koja pokušava da u ekonomskom ili kulturnom pogledu dominira nad drugom zemljom, mora pronaći najbolju moguću poziciju u hijerarhiji vrednosti, nametnutim pravilima ili pred neumoljivim zakonitostima u tržišnoj ekonomiji. Postupci kojima se nameće strategija uticaja najčešće se ostvaruju preko novih znanja vezanih za tržišnu privredu. Dalje se ta saznanja nameću kao kriterijumi kvaliteta proizvoda, proizvodnje ili spoljnotrgovinskog nastupa koji su norme koje treba zemlja da zadovolji. Ukoliko to ne ostvare onda im se konstatuju nedostaci i to im zatvara pristup na određeno tržište i poraz. Novi zahtevi koje u svetskoj razmeri diktiraju predvodnici mondijalizacije su: 1.
Borba protiv korupcije i „pranja novca“
2.
Zaštita čovekove okoline
3.
Sanitarna ispravnost prehrambenih proizvoda
4.
Socijalna zaštita
5.
Promocija demokratije
21
U svakoj od pomenutih oblasti koje se postavljaju pred učesnike u ekonomskom nadmetanju na svetskom tržištu, koriste se razne manipulacije znanjima i procenama koje su često teške za detektovanje. To su najčešće namešteni, nekompletni ili pristrasni stručni izveštaji o kvalitetu proizvoda ili proizvozdnje i zadovoljavanju gore navedenih kriterijuma, svedočenja potkupljenih eksperata, glasine lansirane na stručnim tribinama i svedočenja koja iskrivljuju suštinu problema, te vrše negativan uticaj na moguće kupce ili potrošače ili javno mnjenje. Kompanije koje su, u nastupu na svetskom tržištu, pretrpele štetu od ovakve strategije uticaja i manipulacije znanjima nisu ni mogle na vreme da se zaštite od ovakvih napada. One obično grade odbrambene mehanizme od klasičnih napada konkurentskih snaga, kao što su industrijska špijunaža ili informativna piraterija. Ovde se stvari postavljaju u interesu borbe protiv korupcije, zaštite javnog zdravlja, zaštite čovekove sredine, promocije demokratije, a istovremeno se konkurenciji zadaju udarci koji direktno pogađaju ekonomske interese suparnika na svetskom tržištu. Zakon jačeg ovde pokazuje svoje pravo lice i dominira nad osnovnim ekonomskim kategorijama kao što su kvalitet, cena, rokovi isporuke, stabilnost proizvodnje i dr.
2.
NELOJALNA KONKURENCIJA I BORBA PROTIV EKONOMSKIH PATENATA, ZAŠTIĆENIH ZNAKOVA ILI INDUSTRIJSKIH TAJNI
U novije vreme, skoro prevaziđen pojam nelojalne konkurencije, ipak predstavlja jedan od najstarijih i najvažnijih vidova borbe protiv ekonomskih suparnika na tržištu. Jedna od definicija konkurencije kaže da je to suparništvo u trgovini. Međutim, pod pojmom nelojalna utakmica nailazimo na definiciju: Primenjivanje u poslovnom prometu načina i postupaka protivnih dobrim običajima; za takva dela učinilac može biti tužen ili osuđen; tu spadaju: nelojalna reklama koja podrazumeva iznošenje neistina o svom ili tuđem proizvodu, njegovim kvalitetima, poreklu, nedozvoljena upotreba raznih žigova, grbova; odavanje poslovne tajne i sl. Još jedna definicija konkurencije kaže da je to međusobna borba robnih proizvođača za osvajanje tržišta i boljih uslova privređivanja
22
uopšte; neophodan element robne privrede, tj. predstavlja jedan od osnovnih instrumenata za sprovođenje ekonomskih zakona robne proizvodnje i raspodele. Iako se konkurencija u liberalnoj ekonomiji smatra neophodnim preduslovom uspešnosti, produktivnosti, kvaliteta, ponude i potražnje i cena proizvoda robnih proizvođača, odnosno odgovor tržišta na poslovne projekte privrednika i mehanizam koji doprinosi privrednom razvoju u celini, oduvek je uz nju išla i prateća pojava – nelojalna konkurencija. U normalnoj ekonomskoj utakmici na tržištu opstaju samo kvalitetni, jeftini i moćni robni proizvođači. Ipak po zakonima ljudske prirode i borbe za opstanak, mnogi se služe nedozvoljenim sredstvima i metodama da bi opstali na tržištu. Na taj način oni pokušavaju da onemoguće sposobnije da vladaju tržištem ili da spreče sopstveno propadanje, po cenu da povrede zakon i interes suparnika, kao i potrošača. U nelojalnoj konkurenciji, da bi se ostvario cilj sve je dozvoljeno: lažno prikazivanje podataka o stanju preduzeća, lažno predstavljanje kvaliteta i reklamiranje svojih ili negiranje kvaliteta suparničkih proizvoda, širenje glasina o lošem stanju suparnika i njegovih proizvoda, vrbovanje najkvalitetnijih kadrova da napuste supraničku kompaniju, pa sve do kriminalnih postupaka kao što su podmetanje požara, nameštanje afera i sl. Sankcije za takve nelegitimne metode nelojalne utakmice na tržištu su drastične, pa se zbog toga sve više pribegava suptilnijim metodama ekonomskog ratovanja. Krađa privrednih patenata i zaštitnih znakova je veoma čest i prisutan vid nelojalne konkurencije. Uspeli proizvodni izum zaštićen u patentnom zavodu druge zemlje, koji je stekao popularnost i značajno mesto kod potrošača, neovlašćeno se kopira i iznosi na tržište u verno imitiranoj ambalaži sa falsifikovanim žigovima i znakovima. Koristeći neupućenost potrošača kojima je proizvod neophodan falsifikator stiče ogromno zaradu, bez plaćanja patentnih ili autorskih prava vlasniku patenta. Ovo je česta pojava u zemljama u razvoju, zemljama koje nisu potpisale konvencije Svetske organizacije za zaštitu intelektulane svojine (WIPO) ili uvele propise za zaštitu poslovnih patenata, kao i u zemljama koje su izvan struktura, pa i bez obaveza koje iz članstva u njima proističu. Najčešći falsifikovani proizvodi su: odevni predmeti poznatih svetskih
23
marki (najčešće se proizvode i prodaju u arapskim zemljama), lažne marke skupocenih ručnih satova, pa do piratskih muzičkih diskova. Sa obzirom da je teško obezbediti zaštitu svojih patentnih prava u udaljenim zemljama, u tu svrhu se najčešće koristi ekonomska diplomatija. Prilikom posete na najvišem nivou razvojni krediti se uslovljavaju masovnim uništavanjem falsifikovanih proizvoda, plaćanjem licencnih prava i prestankom piratske proizvodnje. Iako su kazne za krađu patenata i falsifikovanje zaštitnih znakova veoma visoke, ova praksa i dalje uzima maha u nizu nerazvijenih zemalja. Industrijska tajna podrazumeva čuvanje projekata i podataka o novom proizvodu do momenta njegove promocije, da bi se pojavio kao prvi i jedini na tržištu čime se ostvaruje prednost nad konkurentima. Kada proizvod bude promovisan i dostupan kupcima industrijska tajna u suštini više ne postoji. Vešt informatičar ili haker pretragom javnih ili tajnih sajtova konkurentskih kompanija na Internetu, može pristupiti zaštićenim bankama podataka i „provaliti industrijsku tajnu“. Ukoliko je industrijska tajna zaštićena svim mogućim sistemima elektronske zaštite, ostaju druge metode – podmićivanje službenika da otkriju pripremljeni projekat, vrbovanje glavnih projektanata da za veći honorar pređu u suparničku firmu i prenesu industrijsku tajnu. U oblasti industrije mašina, automobila, tehničke opreme, važan način za legalno dolaženje do industrisjkih tajni su posete tehničkim izložbama i sajmovima gde su izložene makete i prototipovi, kao i stručni skupovi i simpozijumi gde se javno raspravlja o budućim projektima.
V
EKONOMSKO ILI POSLOVNO PREGOVARANJE 1.
VOĐENJE KOLEKTIVNE STRATEGIJE
Suština ovog pristupa jeste da šef ne može sam sve da zna i da sam donosi odluke. Postoje mnogi izvori informacija na svetskom nivou tako da su potrebni timovi kvalitetnih informatičara, analitičara i predlagača, koji će argumentovano i ozbiljno
24
predložiti neku vrstu akcije koja će biti razmotrena na instancama kolektivne pameti (odborima, bordovima, savetima i sl). Šef treba da potpiše ili odobri nalog za sprovođenje kolektivno donete odluke u čijem donošenju i sam učestvuje. On može da naredi izvršenje, ali ne i da sam odluči koje je najbolje i najkorisnije rešenje za kolektiv kojim rukovodi. Ovakav metod kolektivne strategije i rukovođenja, još uvek nije prihvaćen u mnogim zemljama. Izvor ove strategije je vojna praksa i državni poslovi u vanrednim situacijama, kada se formiraju krizni štabovi ili ratni kabineti koji su se pokazali kao najefikasnije sredstvo za vođenje kolektivne strategije i zaštitu nacionalnih interesa. Zato se ova iskustva primenjuju i na ekonomske poslove i ekonomsko ratovanje na svetskom tržištu. Više iskusnih ljudi iz profesije više zna i bolje sagledava situaciju nego jedan čovek, bez obzira na visinu ovlašćenja. Kolektivna strategija u osvajanju svetskog tržišta daje najbolje rezultate. U američkim multinacionalnim kompanijama svaki predlog podleže proveri i konačnoj odluci na izvršnim bordovima kompanija. Formiraju se štabovi koji rukovode informacijama koje svakodnevno pristižu i kolektivnom strategijom omogućuju osvajanje novih delova tržišta. Te štabove čine eksperti za svaki aspekt analize određenog problema, koja prethodi donošenju konačne odluke. Ukrštanjem stavova eksperata javnim glasanjem dolazi do najbolje moguće odluke za kompaniju i kolektivne odgovornosti za dalje rezultate. Svako je odgovoran za svoj stav, a svi zajedno za sudbinu ekonomskog projekta kompanije za koji su glasali. Ta odgovornost se ogleda u dohotku i premijama, visini nadokanade za novi radni ugovor, kao i u opstanku na mestu eksperta u rukovodećem telu. Opstaju samo sposobni, dobro obavešteni i provereni eksperti sa osećajem za predviđanje posledice svake odluke.
25
2.
TRANSVERZALNI PRISTUP INFORMACIJAMA
U transverzalnom pristupu poverljivih informacija koje su neophodne za donošenje važnih odluka u procesu ekonomskog nadmetanja i osvajanja tržišta, primenjuju se tri rukovodeća principa: a)
poslovna obaveštajna aktivnost u kojoj se poverljive informacije pažljivo
prikupljaju, sistematizuju, obrađuju i analiziraju radi pripreme najbolje strategije za pozicioniranje i nastup kompanije i njenog optimalnog pristupa klijentu. b)
kompetitivna obaveštajna aktivnost obuhvata celinu tehnika upravljanja
resursima u cilju obezbeđivanja kompetitivne prednosti nad konkurentima. Ovaj princip se najpre pojavio u najrazvijenijim zemljama Zapada i dalje beleži stalan uspon. U modernim privredama i u uslovima globalizacije, znanje postaje ključni resurs i faktor konkurentnosti. Na njemu se bazira nova tzv. ekonomija znanja, u kojoj ljudski resursi postaju jedan od glavnih elemenata uspešnog poslovnog projekta. c)
menadžment znanja predstavlja zajedničku osnovu saznanja za
neophodnu višestruku podršku u osvajanju i rukovođenju dualitetom proizvod – tržište. Sve je veći značaj intelektualnog kapitala i intelektualnih usluga u ukupnoj tržišnoj vrednosti. Intelektualni kapital koristi se često kao sinonim za nevidljivu i nematerijalnu imovinu (goodwill). Intelektualni kapital se grana na ljudski kapital i strukturni kapital. Ljudski kapital obuhvata znanja, veštine, kompetencije, inovativnost zaposlenih, njihove vrednosti, stavove i organizacionu kulturu. Ova komponenta intelektualnog kapitala nije vlasništvo preduzeća, jer ga zaposleni mogu uneti i izneti iz preduzeća. Strukturni kapital uključuje baze podataka, tehnološka uputstva, procedure, organizacione šeme, patente, robne marke i sve ostalo što je u vlasništvu kompanije. Strukturni kapital se dalje deli na kapital potrošača i organizacioni kapital. Transverzalni pristup informacijama podrazumeva kombinovanje informacija iz sva tri izvora, gde se svaka informacija iz jedne grupe, u donošenju odluka, ukršta i proverava sa informacijama iz druge grupe, te se mora utvrditi njena
26
zasnovanost na njenoj trećoj zajedničkoj osnovi. Samo tako kompletirana, proverena informacija, zajedno sa saznanjima o njenim ekonomskim posledicama, može poslužiti za donošenje validne, ekonomski opravdane odluke na bazi kolektivne strategije. Tada se sa izvesnošću može očekivati da će takva odluka rezultirati pozitivnim efektima za kompaniju i državu.
3.
POSLOVNI PREGOVORI
Jedan od najvažnijih poslova ekonomskog diplomate u inostranstvu je poslovno pregovaranje. To je uvod i obavezni put do konačnog poslovnog sporazuma sa privrednim partnerom. Poslovni pregovori sa privrednim partnerima, generalno se mogu podeliti na: a)
trgovinske razgovore;
b)
razgovore o različitim vrstama poslovne saradnje;
c)
privredne pregovore.
Tehnike vođenja svih ovih vrsta poslovnih razgovora se u razvijenim zemljama izučavaju u posebni školama ili specijalnim ustanovama. Za vođenje poslovnih razgovora je, pored ovoga, neophodno ispuniti niz drugih zahteva. Najveći zahtevi pred pregovaračem se postavljaju prilikom vođenja treće vrste razgovora – privrednih pregovora. Neophodno je da pregovarač poseduje: a)
visoku kompetentnost u onome o čemu pregovara. Bez ovog elementa
nema ozbiljnog poslovnog razgovora jer učesnik poslovnog pregovaranja mora da zna o čemu priča, koje su osobine proizvodnje ili liste proizvoda o kojima se razgovara, o programu saradnje, o količinama, cenama, osobinama materijala. b)
validno i poverljivo ovlašćenje da može da vodi pregovore i autonomnost
da nalazi kompromisna rešenja, donosi odluke i potpisuje poslovni ugovor. c)
pregovoarač mora da poseduje visoke pregovaračke kvalitete i
sposobnosti
27
d)
pregovarač mora uvek da vlada sadržajem i odvijanjem poslovnog
pregovaranja. To podrazumeva da mora dobro da se pripremi pre početka pregovora, što podrazumeva: - pribavljanje i analizu detaljnih informacija o sagovorniku ili kompaniji ili državi koju predstavlja - poznavanje njegovih kompetencija i ovlašćenja u pregovorima - poznavanje njegovih ličnih i poslovnih osobina i skolonsti - poznavanje njegovih tehnika pregovaranja. Osim saznanja o poslovnom partneru pregovarač u toku priprema treba još da pripremi - plan pregovaranja podeljen u faze razvoja od opšteg do konkretnog - spremnost da u razgovoru uverljivo razradi svoju argumentaciju - da bude spreman da čuje i kontradiktorno mišljenje i da pređe na argumentaciju ubeđivanja i osporavanja - da ima razvijenu tehniku slušanja sagovornika - da ima visoku tehniku izražavanja svojih stavova (jasan, ubedljiv, siguran, ali ne arogantan i odbojan) - treba da vlada sobom i razgovorom kada razgovori budu blokirani.
4.
METODE I TEHNIKE PREGOVARANJA
Svaki pregovarač, zemlja, kompanija ili poslovna škola imaju sopstvene tehnike pregovaranja tako da je nemoguće dati generalne obrasce. Međutim, načelno gledano, u poslovni pregovorima moguće je koristiti sledeće taktike pregovaranje: a)
prihvati odmah sve, a zateži na kraju pregovora – ovo je psihološki
privlačna tehnika koja obećava nastavak pregovora. Sagovorniku se čini da je na početku postigao sve ciljeve pregovora, te da je zbog toga u psihološkoj prednosti, pa kada pri kraju pregovora počne da zateže i postavlja dodatne uslove postoje veliki izgledi da oni budu prihvaćeni.
28
b)
na početku odbijaj sve, a prihvataj na kraju pregovora – sasvim suprotna
tehnika pregovaranja. U početku stvara zategnutu klimu i neprijatan osećaj, uz rizik da pregovori na startu budu prekinuti. Onda dolazi do psihološkog obrta koji može pomoći ukupnom pozitivnom rezultatu. Na kraju kompromisno rešenje će biti negde na sredini, između vašeg i supranikovog krajnjeg stava. c)
kombinovana tehnika pregovaranja – vruće- hladno. Ovo je tehnika koja
računa na učinak stalnih i ekstremnih psiholoških obrta i njegov uticaj na pregovaračku stabilnost suparnika. d)
kombinovana tehnika pregovaranja – hladno- vruće. za razliku od
prethodnog, odmah se suparniku stavlja na znanje da su njegovi uslovi neprihvatljivi, zatim se nešto od njegove argumentacije i uslova prihvata da bi se zatim sve dalje opet odabcilo. Umeće pregovaranje je jedno od najvažnijih i najprofesionalnijih veština ekonomskog diplomate ili ekonomskog predstavnika u svetu. Ono predstavlja ukupnost svih njegovih znanja i iskustava u direktnoj pregovaračkoj utakmici. Ova veština se u poslovnim krugovima izuzetno ceni i nagrađuje i bez nje nije moguća uspešna karijera ekonomskog diplomate.
5.
POSLOVNI PROTOKOLI I UGOVORI
Svetska privredna saradnja bazirana je na idejama slobodnog toka roba, kapitala, ljudi i ideja, a u cilju oslobađanja tokova razmene svetska globalna privreda mora ujednačiti pravila i propise. Kako bi se olakšali međunarodni trgovinski tokovi i eliminisale nejasnoće u vezi sa tumačenjem bitnih elemenata poslovnih ugovora, Međunarodna trgovinska komora u Parizu je još 1936. godine usvojila skup međunarodnih pravila za tumačenje 11 najbitnijih termina koji se koriste u spoljnotrgovinskom poslovanju (INCOTERMS – 1936). Član ove Međunarodne komore postala je i Jugoslavija (Srbija).
29
Razvojem i modernizacijom međunarodne trgovine i privredne saradnje pomenuta pravila su se usavršavala, 1953., 1967., 1976. i 1980.god, i usavršavaju se i dalje sa E-COMMERCE. Potrebe za ovim pravilima pokazale su se u praksi međunarodne trgovine, pošto su poslovni krugovi različitih zemalja drugačije tumačili ugovorne termine i klauzule, što je dovodilo do sporova i neželjenih posledica. Na primer, klauzule za isporuku robe FOB i CIF, zatim „franko vagon“ ili „franko brod“ uz precizno nabrajanje prava i obaveza kupca i prodavca po svakom od tih termina. Važno je spomenuti da se ova pravila ne primenjuju automatski, već po izričitom dogovru poslovnih partnera i naznaci u poslovnom ugovoru. U Beču 1980.godine usvojena je Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, koja predstavlja kompromis između sistema običajnog prava jednog broja zemalja i sistema rimskog prava koje primenjuju druge zemlje. Načela običajnog prava, prema ovoj Konvenciji, nemaju jaču snagu od odredaba Konvencije, sem ako ih ugovorne strane sporazumno prihvate. Jugoslavija (Srbija) je potpisala i ratifikovala ovu konvenciju. Da bi se olakšala razmena poslovnih informacija veliku olakšicu pruža elektronska komunikacija između privrednih korisnika širom sveta. Većina preduzeća u svetu koristi elektronsku razmenu standardizovanih podataka poznatu pod imenom EDI (Electronic Data Interchange).Izradu ovih standardizovanih elektronskih poruka je organizovala u 80-im godinama Ekonomska komisija za Evropu pri UN i dala čitavoj operaciji ime EDIFACT (Electronic Data Interchange for Administration, Commerce and Transport). Ovi EDIFACT standardi su od najveće koristi u oblasti trgovine jer je ona najviše opterećena međunarodnom papirologijom. Na primer, za samo jednu međunarodnu trgovinsku transakciju potrebno je više od 40 originalnih dokumenata i oko 360 kopija, što poskupljuje posao, usporava ga i povećava faktro rizika. Papirna dokumentacija je skupa i nepouzdana i zahteva izdržavanje administrativnog aparata. Elektronskom razmenom podataka, ove operacije se završavaju u nekoliko dana, troškovi izrade i slanja originala i fotokopije dokumenata drastično se smanjuju. Suštinska prednost EDI je mogućnost brze i jednostavne komunikacije sa privrednim partnerima na svim delovima sveta.
30
Ugovori privrednog poslovanja su ugovori koje među sobom zaključuju preduzeća i drugi privredni subjekti kao privrednopravne poslove u obavljanju svoje delatnosti. Ugovori privrednog poslovanja su najvažniji privredni izraz samostalnosti privrednih subjekata i njihove slobode u uspostavljanju međusobnih odnosa u pravnom prometu na tržištu. Poslovni protokol je završetak faze koja prethodi potpisivanju poslovnog ugovora, u kojoj se u pismenoj formi navode osnovne poslovne namere i elementi budućeg ugovora između dva privredna subjekta, koje imaju snagu načelnog dogovora, ali bez privrednopravnog dejstva. Dakle, to je sredstvo kojim se organizuju budući pregovori. Potpisivanju poslovnog protokola uglavnom prethodi pismo o nameri privrednog partnera, koje predstavlja posebnu najavu osnovnih namera budućeg pregovarača, sa još manjim stepenom obaveznosti. Sve ove faze međunarodnog poslovnog pregovaranja obezbeđuju se posredstvom ekonomskih diplomata ili predstavnika u inostranstvu. Zato je važno da u svim fazama pregovaranja i zaključivanja poslovnog ugovora budu ispoštovana sva pravila, korišćena međunarodno priznata terminologija i navedena nadležnost određenog suda ili arbitraže u slučaju eventualnog privrednog spora.
6.
USPEŠNO POSLOVNO PREGOVARANJE
Najvažnija faza u nastupu jedne kompanije na svetskom tržištu jeste zaključivanje povoljnih poslovnih ugovora na bazi uspešnog poslovnog pregovaranja. Da bi poslovni pregovori bili uspešni, neophodno je imati kvalifikovane, kompetentne i ovlašćene pregovarače, koji imaju precizirane zadatke, instrukcije, ovlašćenja, kao i pravo potpisa usaglašenog poslovnog ugovora. Uspešnost poslovnih pregovora posebno je uslovljena iskustvom pregovarača, savršenim vladanjem određenim svetskim jezikom, kao i vladanje osnovnim metodama i tehnikama pregovaranja. Kada je sve navedeno ispunjeno, onda je lični šarm, sigurnost i
31
spontanost pregovarača dodatni element za stvaranje povoljne pregovaračke atmosfere i poverenja među pregovaračima, koji vode ka uspešnom okončanju pregovora.
7.
POSLOVNI SPOROVI I PARNIČENJA
Povreda ugovorne obaveze sastoji se u njenom neispunjenju ili neurednom ispunjenju, što povlači odgovarajuću odgovornost koja može biti ugovorna, zakonska ili moralna odgovronost. Odgovornost za povredu ugovora privrednog poslovanja ispoljava se u međusobnoj imovinsko-pravnoj odgovronosti ugovornih strana. Po osnovu ove odgovornosti nastaje obaveza odgovarajuće naknade pričinjene štete. Ukoliko dođe do povrede poslovnog ugovora i ako rešenje nije nađeno vansudskim poravnanjem, oštećena strana podnosi tužbu nadležnom sudu sa zahtevom za naknadu štete izazvane ne sprovođenjem ugovornih obaveza. Tako nastaje poslovni spor između strana potpisnica poslovnog ugovra. Ugovorne strane bi trebalo da reše poslovni spor usaglašavanjem ili posredovanjem, na vansudski način. Međutim, ukoliko se ustanovi da je to nemoguće, poslovni spor se rešava pred odgovarajućim nadležnim sudom ili, ako je u pitanju međunarodni poslovni ugovor, međunarodnom arbitražom. Čitav postupak sudkog utvrđivanja odgovornosti prekršioca poslovnog ugovora naziva se privredna (poslovna) parnica. Dakle, poslovni sporovi se rešavaju na sledeće načine: 1.
vansudskim poravnanjem;
2.
sudskim poravnanjem;
3.
sudskim rešenjem spora;
4.
rešavanjem spora pred izabranim sudom, odnosno međunarodnom
arbitražom. Suština modernog privrednog poslovanja i uloga ekonomskog diplomate je da učini sve kako bi se ispoštovao međunarodni poslovni ugovor, odnosno izbeglo kršenje
32
njegovih odredbi. Bolje je čak imati i teškoće u izvršavanju odredbi poslovnog ugovora nego započeti poslovni spor koji se rešava pred sudom ili međunarodnom arbitražom, jer to mnogo košta. Poslovnim sporovima i parničenjem nanosi se velika moralna, pravna i materijalna šteta kompaniji, koja ozbiljno ugrožava celinu njenih ekonomskih interesa, njen validitet i izgled u ozbiljnom nastupu na svetskom tržištu. Zato, ukoliko dođe do poslovnog spora, za kompaniju je preporučljivo da ga reši nagodbom ili vansudskim poravnanjem, kako bi izbegla dalju moralnu i materijalnu štetu.
8.
MAĐUNARODNA ARBITRAŽA U POSLOVNI SPOROVIMA
Uspešno poslovno pregovaranje trebalo bi da dovede do potpisivanja poslovnog ugovora u kome su precizirane sve odredbe postignutog dogovora o privrednoj saradnji, zajedničkom ulaganju, kupovini ili prodaji određene robe. Ukoliko jedna od ugovornih strana ne ispoštuje odredbe poslovnog ugovora glavna instanca za takve slučajeve je nacionalna ili međunarodna trgovačka arbitraža. Ona je od strane privrednih subjekata priznata u čitavom svetu kao način za rešavanje poslovnih sporova, koje partneri u sporu poštuju, čime doprinose stabilizaciji svetske privrede, kao i ugledu međunarodne arbitraže. Međunarodna arbitraža je kompetentno privredno-pravno posredovanje i odlučivanje u poslovnim sporovima između privrednih partnera iz dve ili više zemalja. Danas se tim visokoodogovornim poslom bavi nekoliko tela, koja se dele na institucionalne, stalne i ad hoc međunarodne arbitraže. Stalne međunarodne arbiitraže su: 1.
Arbitražni sud u Londonu (baziran na anglo-saksonskoj jurispudenciji);
danas najprisutnije u svet, anglosaksonsko pravo postaje sve važnije u međunarodnoj trgovini;
33
2.
Arbitražni sud pri Međunarodnoj trgovinskoj komori u Parizu (baziran na
Code Civile i evropskoj pravnoj praksi); 3.
Arbitražni sud pri Trgovinskoj komori u Cirihu;
4.
Spoljnotrgovinske arbitraže, formirane pri nacionalnim privrednim
komorama pojedinih zemalja. Ad hoc arbitraže su one čiji su sastav, kompetencije i sastav odluka utvrđene u samom tekstu poslovnih sporazuma privrednih partnera. Kad ad hoc arbitraža obavi posao za koji je zadužena, ona prestaje da postoji. Uloga međunarodne arbitraže je veoma značajna jer doprinosi nesmetanom odvijanju međunarodne privredne saradnje, a sporove rešava uz obostrani pristanak partnera i dobrovoljno sprovođenje njenih obavezujućih odluka. Izbor arbitara, arbitražni postupak, materijalno pravo po kome arbitraža deluje, mogućnost i postupak nagodbe pred arbitražom, arbitražna odluka i način njenog sprovođenja, kao i saradnja u arbitražnom postupku, utvrđeni su pravilnicima o radu svake od pomenutih međunarodnih i nacionalnih arbitraža. Veoma je značajno da poslovni pregovarači tačno predvide koja je od pomenutih međunarodnih ili nacionalnih arbitraža nadležna u slučaju spora po predmetnom ugovoru. Za poslovni ugovor mnogo je povoljnije da bude regularno sproveden i da ne dođe u situaciju da se poslovni sporovi o njemu rešavaju na međunarodnim arbitražama. Iznosi koji se plaćaju za arbitražni postupak su preveliki i poskupljuju poslovanje.
VI
KARAKTERISTIKE MODERNOG EKONOMSKOG DIPLOMATE
Diplomata sutrašnjice je isključivo moderni ekonomski diplomata. To je diplomata čiji se rezultati rada mogu izmeriti ne samo kvalitativno, nego i kvantitativno, visinom ostvarene ekonomske razmene između dve države ili kompanije.
34
Uloga ekonomske diplomatije i ekonomskih predstavnika u svetu uopšte, dolazi posebno do izražaja danas, u vreme globalne svetske privrede i globalističkih tendencija u upravljanju svetom.
1.
SPOSOBNOSTI EKONOMSKOG DIPLOMATE
S obzirom na složenost, odgovornost, važnost i delikatnost poslova, moderni ekonomski diplomata mora da poseduje brojne sposobnosti koje su nužne za uspešno obavljanje njegovih funkcija: 1.
kvalitetno fakultetsko obrazovanje iz oblasti ekonomije, diplomatije i
međunarodnih odnosa, međunarodnog privrednog prava, organizacionih nauka, menadžmenta i sl. 2.
diplomatsko ili spoljnotrgovinsko iskustvo na takvim ili sličnim poslovima
3.
savršeno vladanje svetskim jezikom koji se govori u zemlji njegovog
službovanja. U vreme moderne diplomatije znanje jednog svetskog jezika je nedovoljno, zbog toga ekonomske diplomate moraju govoriti najmanje dva svetska jezika. 4.
posebna specijalizovanost za zemlju ili region u kom će delovati
ekonomski diplomata. To podrazumeva proučavanje dotične zemlje; njene istorije, politički i privredni razvoj, običaje i specifičnost, etnološke i kulturne karakterisitike i dr. 5.
govorne veštine
6.
pregovaračke veštine. Što podrazumeva različite tehnike pregovaranja
bez direktnih instrukcija iz centrale. 7.
osnovne metode i tehnike ekonomsko-obaveštajnog rada, neophodne za
prikupljanje ekonomskih poverljivih informacija. 8.
lični šarm, uglađenost i poznavanje protokola.
9.
osposobljenost sa elektronsko komuniciranje i korišćenje Interneta
10.
samostalnost u odlučivanju, samoinicijativnost i sposobnost odgovronog
donošenja odluka 11.
obaveštenost o aktuelnim političkim i ekonomskim temama
35
12.
praktična znanja – upravljanje automobilom, daktilografija i sl.
13.
tehnološka opremljenost – mobilni telefon, lap-top i elektronski
podsetnik.
2.
PRECIZNO ODREĐIVANJE CILJNE GRUPE – USLOV ZA USPEŠNO DELOVANJE
Ciljne grupe se u teoriji određuju kao posebno indentifkovane grupe u okruženju koje su od interesa za određeno preduzeće. U aktivnostima ekonomskog diplomate, ciljne grupe su mnogo šire nego kad se radi o pojedinačnom preduzeću. Ciljne grupe ekonomskog diplomate obuhvataju: a.
privredne krugove zemlje domaćina
b.
zaposlene u nadležnim resorima, institucijama i službama zemlje
domaćina c.
diplomatski kor i klubove stranih spoljnotrgovinskih predstavnika
akreditovanih u toj zemlji d.
predstavnike medija
e.
profesionalna udruženja, udruženja preduzetnika, komore, udruženja
potrošača f.
gradove, regione ili kompanije sa kojima zemlja porekla diplomate
održava prijateljske poslovne odnose g.
spoljnotrgovnske predstavnike drugih kompanija iz zemlje porekla
ekonomskog diplomate. Ekonomski diplomata od svog stupanja na dužnost nastoji da uspostavi što neposredniji kontakt sa predstavnicima svojih ciljnih grupa. Već u protokolarnokurtoaznim posetama upoznavanja, zatim stalnom komunikacijom i radnim posetama, slanjem informacija i publikacija, pozivanjem na manifestacije i događaje – taj kontakt se mora održavati i negovati kako bi i rezultat rada ekonomskog diplomate bio što bolji.
36
Bez preciznog određivanja ciljnih grupa i održavanja stalne komunikacije sa njima rezultati delovanja ekonomskog diplomate će biti ozbiljno umanjeni.
3.
AUTONOMIJA U KOMUNIKACIJI SA PARTNETIMA I U ODLUČIVANJU
Ovo je osobina koja se kod modernog ekonomskog diplomate podrazumeva. Ekonomski diplomata ne može biti puki službenik jedne države koji će za svaku novonastalu situaciju tražiti instrukcije i saglasnost ministarstva. U situaciji velike geografske udaljenosti od zemlje, ali i stalne elektronske komunikacije, dobre banke podataka i znatnog profesionalnog iskustva, ekonomski diplomata mora posedovati zavidan nivo autonomnosti u komunikaciji sa poslovni partnerima i u odlučivanju po raznim pitanjima. Ukoliko se radi o važnim, komplikovanim poslovni pregovorima ili zvaničnim razgovorima u ministrastvima prijema, on će zatražiti precizne instrukcije, ali će u toku pregvora dalovati samostalno i odlučno, kao pravi ovlašćeni predstavnik svoje zemlje. Bez toga će njegov kredibilitet u sredini u kojoj deluje biti ozbiljno doveden u pitanje.
4.
NOVA ULOGA EKONOMSKOG PREDSTAVNIKA U INOSTRANSTVU
Uloga ekonomskih predstavnika danas je sve više usmerena na promociju i zaštitu nacionalnih interesa, odnosno na obezbeđenje informacija i pomoć nacionalnoj ekonomiji u osvajanju svetskog tržišta ili odnošenju pobede u borbi sa konkurencijom. U novom globalističkom poretku pred ekonomske predstavnike u svetu stavljaju se nova zaduženja i odgovornosti. Novi polet ekonomije i njihove zemlje mora u njima dobiti važnog saradnika, koji će informacijama i sugestijama doprineti usmeravanju njihove izvozne ekspanzije, transformaciji spoljnoekonomskog nastupa, novim proizvodnim programima i kvalitetu proizvoda, koji moraju da zadovolje određeno tržište.
37
Ekonomski predstavnik jedne zemlje u svetu je danas sve manje trgovac u tradicionalnom smislu. On je, pre svega, analitički posmatrač ekonomskih kretanja, prikupljač važnih ekonomskih i poverljivih informacija, autonomni i autoritativni pregovarač u ekonomskim poslovima i inicijator transformacije u privredi zemlje, u skladu sa interesima njene privredne ekspanzije. Jedna velika državna administracija mora da školuje, obuči i konstruiše kvalitetan kadar, koji će voditi njenu ekonomsku ekspanziju u svetu i doprinositi privrednom napretku zemlje i njenoj izvoznoj orjentaciji.
VII
EKONOMSKA DIPLOMATIJA KAO BUDUĆNOST DIPLOMATIJE
Ekonomska diplomatija treba da obezbedi konzistentnu politiku ekonomskog nastupa, materijalne resurse za takav nastup, kao i obuku kadrova koji će te zadatke sprovoditi. Ekonomske diplomate, pri tome, vode svakodnevnu bitku sa konkurentima u potrazi za poverljivim ekonomskim informacijama. Nadmeću se u osvajanju novih ili u proširenju starog prisustva na stranim tržištima. Njihov profesionalizam i patriotizam, ogleda se u predanoj borbi za ekonomske interese – profit svoje kompanije ili zemlje u celini. Donedavno na funcijama naših diplomata u svetu nalazili su se ljudi koji ne samo da nisu poznavali ekonomske prilike zemlje prijema, već ni privrednu situaciju svoje zemlje. Pojedinci nisu znali, čak, ni jezik zemlje u koju odlaze. Upravo zbog toga nužno je obučiti novu generacija modernih ekonomskih diplomata, koji mogu rame uz rame da se bore sa najsposobnijim „japijima“ sveta za što bolje pozicije naše zemlje na svetskom tržištu. Sa globalizacijom svetske privrede i međunarodne politike interes pojedinih privreda da budu promovisane u inostranstvu i da se na svetskom tržitu izbore za što veće učešće i udeo u svetskom profitu, postaje i državni interes njihovih zemalja. Samim tim, osnovna funkcija državne administracije, mehanizma tzv. spoljne akcije, diplomatskih i spoljnotrgovinskih predstavništava, različitih delegacija, ministara,
38
predsednika vlada, pa čak i šefova država prilikom boravka u inostranstvu postaje funkcija ekonomskog diplomate – da reklamira i prodaje proizvode nacionalne privrede u svetu,kao i da obezbedi da kompanije iz njegove zemalja dobijaju poslove na stranom tržištu.
1.
ZAŠTO EKONOMSKA DIPLOMATIJA PREDSTAVLJA BUDUĆNOST DIPLOMATIJE
Zato što je u okolnostima globalizacije svetske privrede i politike, globalizacije svih vidova savremenog života, ekonomska diplomatija, čak i bilateralna, postala osnovno sredstvo prodora na svetsko tržište.Budući da je cilj ekonomske diplomatije upravo da stimuliše ekonomsku razmenu između zemalja, jasno je da je ona važan faktor privrednog i društvenog razvoja, pa po tome i budućnost moderne diplomatije, diplomatije sutrašnjice. Na Zapadu se smatra da su otvaranje tržišta i povećana slobodna cirkulacija dobara, usluga i kapitala, dakle ono što se obično naziva mondijalizacija, neophodni elementi za ostvarenje trajnog ekonomskog rasta. Ovakav stav, prisutan u savremenom svetu, stiče sve više pristalica i u zemljama u razvoju, koje žele da uhvate trku sa razvijenim zemljama. Ekonomska diplomatija putem širenja i promocija ovakvih ideja, a naročito stimulisanjem ulaganja u privredne kapacitete neophodne za razvoj i bolji život građana, doprinosi duhu otvorenosti i saradnje, veće razmene i pomoći razvijenog sveta zemljama u razvoju. Time ekonomska diplomatija, takođe, postaje diplomatija sutrašnjice, doprinoseći ekonomskom, pa samim tim i društvenom, demokratskom razvoju danas preovlađujuće nerazvijenog dela sveta. Globalni cilj svetskog razvoja u trećem milenijumu je da se taj deo sveta u kome postoje beda, siromaštvo, zarazne bolesti i umiranje od gladi, sve više smanjuje i sasvim nestane. Za to se vredi boriti svim mogućim sredstvima i ljudskom solidarnošću.
39
